prof dr. Vera Ignjatović intervju broja P: Profesorka Ignjatović, Vaša priča je jako inspirativna i verujemo da puno znači mladim ljudima. Rođeni ste u Nišu. Kako je došlo do odlaska Vas i Vaše porodice u Australiju? O: Moja porodica je dosta putovala. Imali smo prikolicu i svake godine smo išli u Grčku na more. Na leto 1987. godine kada su se uvele vize za Grčku, moj tata odlučuje da odemo u Tursku na more. Svi smo imali jako lepo iskustvo sa Turskom, i sva ta putovanja su podstakla moje roditelje da potraže neku bolju budućnost za brata i mene. Naš život u Nišu nije bio loš, ali su shvatili da je za bilo koje zaposlenje potrebna veza. Bili su svesni toga da bi mi, njihova deca bili lekari ili frizeri, veza za zasposlenje je bila potrebna. Želeli su da nam obezbede bolju budućnost. Sećam se da su na kucaćoj mašini iskucali dva pisma, jedno za Kanadsku i jedno za Ambasadu Australije.
U roku od šest meseci dobili smo vizu za iseljenje u Australiju. Otac je elektronski inženjer i u to doba su se tražili ljudi sa tim kvalifikacijama. Oko šest porodica je u to vreme došlo iz Niša u Melburn. Moja porodica nikog nije poznavala u Australiji, ali su nam u zadnjem trenutku, nedelju dana pred polazak, pomogli ljudi iz komšiluka koji su sasvim slučajno bili na godišnjem odmoru u Nišu. Dali su nam ključ od njihove kuće, i njihov sin nas je dočekao na aerodromu u Melburnu.
P: Kada ste stigli u Australiju, kako je izgledao Vaš period adaptiranja? Da li Australijanci sa radošću prihvataju ljude, koji dolaze sa strane? O: U to vreme je bilo drugačije. Bilo je ljudi sa strane što se kaže, ali ne toliko koliko ih sada ima. Bilo je dosta pomešanih nacionalnosti, ali ne toliko koliko ih je sada. Nije bilo nekih znatnih promena između 1960. – 1970. godine i kasnijih 80-ih. Recimo Italijani i Grci su dolazili nekih 60ih godina, ima i ljudi iz Srbije, koji su došli 70-ih godina prošlog veka. Nas su prihvatili Australijanci, ali je bio problem sa ljudima iz države u okruženju Srbije. Mi smo se tada izjasnili kao Jugosloveni, prosto smo tada došli iz te države. Tada su bili zaista veliki problemi sa decom, koja su rođena u Australiji, ali su im roditelji iz jedne države u okruženju Srbije. Generalno smo dobro primljeni, najviše nam je značilo znanje iz Srbije što se tiče matematike, geografije, biologije itd. I brat i ja smo imali mnogo jače znanje od ovdašnjih učenika. Jezik sam savladala u roku od 3 meseca, nije bilo opcije, morala sam da što bolje i što brže naučim jezik. Sreća je bila da je u školi postojalo odeljenje za decu, kojima je engleski jezik drugi govorni jezik. Tu su bili posebni učitelji , koji su posebno obraćali pažnju na sam razvoj jezika kod učenika doseljenika. Nismo imali nikakvih problema generalno, brzo su nas prihvatili. Pogotovu kada su videli koliko puno znamo i kako možemo da im pomognemo sa domaćim zadacima, pogotovu što se tiče matematike – za to nije potrebno znanje Engleskog jezika. (smeh) Australijanci jako cene trud kod ljudi. I ako pričate Engleski koji je jako loš, ako se trudite oni to veoma lepo prihvate i nikada ne kažu to nije tačno izgovoreno, već pohvale pokušaj. I mi sami smo se mnogo puta izvinjavali kada nešto ne znamo
14