Prijavi se na Bilten
Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP” koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.
REČ UREDNIKA
PROŠIRENJE
Novi saziv Evropske komisije i okviri odnosa sa Zapadnim Balkanom
INTERVJU
Augustin Paljokaj
Proširenje Evropske unije u rukama Marte Kos
KRITIKA
Izveštaj Marija Dragija o Starom kontinentu u globalnim odnosima
DIJALOG
Nova runda Briselskog dijaloga
IMPRESUM
Progovori o pregovorima, broj 113. oktobar 2024. godine
Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)
Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija www.bos.rs
Urednici: Branislav Cvetković, Miljana Jovanović, Milan Hiber
Urednica i saradnica: Jelena Jorgačević
Autori: Marko Savaković, Lazar Simić, Ivana Vlašković, Aleksandar Milošević, Stefan Surlić
Lektura i korektura: Marijana Milošević
Dizajn i prelom: Damir Matić
Ilustracije: Dana Tasovac
Fotografija sa naslovne stranice: Christophe Licoppe/Evropska unija/BOŠ
NREČ UREDNIKA PAZITE GDE ČEKATE
eretko imam osećaj da veći deo svog života nešto čekam: autobus, pregled kod lekara, u redu u pošti banci ili bilo kojoj drugoj prostoriji u kojoj vas iza šaltera posmatra par iscrpljenih očiju. Kazaljke se sporo pomeraju, koraci su takvi da mi deluje da stojim u mestu. A i da mogu da se pomerim, gde bih? Delite li vi taj osećaj?
Ponekad nas iz te teskobe čekanja prenu događaji koji nas izmeste, sve prevrnu naopačke pa ostave da sami posložimo popadalo. Ako je to uopšte moguće. A palo je mnogo, previše, na one koji su igrom sudbine čekali na mestu gde nije trebalo.
Četrnaest života odnešenih u svega nekoliko minuta. Nesreća, propust, dešavanje, zločin, očekivano: bez kazne. Na ovakva drmusanja ne možemo ostati imuni. Ne možemo samo zategnuti košulju, ispraviti se i nastaviti dalje iako smo kroz sve ove godine upravo to i vežbali. Toliko tragedija koje su nas zadesile i apsolutno nikakva odgovornost. Još jedan nesrećni slučaj. Jesmo li to: slučajevi, brojevi, procenti i statistika. Nesrećni, neinteresantni, prolazni. Možda je sudbina svakog od nas da bude deo jednog velikog slučaja koji kao društvo živimo. Ne znamo da li ćemo bezbedno stići do posla, škole, roditelja koji nas čekaju na nedeljnom ručku. Nismo sigurni da li su pešački prelazi sigurni za našu decu, da li automobilima upravljaju vozači koji nemaju dozvolu i da li će se deo fasade obrušiti baš na našu glavu. A priznaćete, mnogo toga smo preturili preko glava.
U jeku svih dešavanja, kroz medije se provukla i vest o novom Izveštaju o napretku koji je objavila Evropska komisija. Još jednom i kritike i pohvale, a napredak
ograničen. Iako bismo bez trunke sumnje mogli reći da je većina građana Srbije davno izgubila i ono malo poverenja koje je nekad imala u proces reforme i napretka naše zemlje, one koji (još uvek) prate dokle je Srbija stigla ovakav Izveštaj nije iznenadio. Krhkost institucija, nepoštovanje pravila, hibridni režim, korupcija, krađa glasova. Sve je ovo odlika onoga što svaki građanin živi. I nisu ovo samo veliki, zapadnjački, prazni termini i opšta mesta za ubiranje političkih simpatija. Vladavina prava je kada odgovoran za neispravnu nadstrešnicu i stradanja ljudi bude kažnjen, demokratija je brojanje svakog glasa i sloboda da se taj glas dodeli onome kome mi želimo, bezbednost je garantovanje da će naša deca zdrava i živa stići do škole i da će za svako dete u ovoj zemlji biti mesta u vrtićima, pravda je da počinilac krivičnog dela bude sankcionisan prema zakonima zemlje u kojoj živimo, institucije nisu samo zgrade u kojima državni činovnici krotko čekaju svoje mesečne zarade, već prostori namenjeni svakom građaninu i građanki ove zemlje, koji služe njima, njihovim potrebama i pitanjima.
Ne sumnjam, sve to građani Srbije razumeju, i znaju da tamo, negde daleko sistem postoji. Zato se pakuju i odlaze sa kartama u jednom smeru. Oni koji ostanu prihvataju svoju sudbinu i čekanje u redovima u pošti, banci, domu zdravlja. Sve dok nas još jednom nemili događaj ne protrese i natera nas da se pokrenemo. Spontani protest i još jedno rasipanje energije, a onda još sitniji koraci, pogledi u stranu i čekanje. Piše Karl Gustav Jung u autobiografiji da je pitao ujaka kako Bog muči duše u paklu, a on mu je odgovorio: „Pušta ih da čekaju.”
PITANJA, ODGOVORI
„KAKO U KONTEKSTU NOVOG IZVEŠTAJA
EVROPSKE KOMISIJE O NAPRETKU SRBIJE
KOMENTARIŠETE IZJAVU URSULE FON DER
LAJEN DA SE SRBIJA POSEBNO POSVETILA
SPROVOĐENJU REFORMI, U OBLASTI
VLADAVINE PRAVA I DEMOKRATIJE?”
NIKOLA
BURAZER, programski direktor Centra savremene politike
Ursula fon der Lajen je pri svakoj svojoj poseti Beogradu hvalila napredak u reformama Vlade Srbije, tako da ovi komentari nisu iznenađujući. Međutim, čini se da ovaj put njena retorika opisuje neku paralelnu realnost, i to ne samo u odnosu na stanje stvari već i u odnosu na Izveštaj Evropske komisije čija je predsednica. Očigledno je da je ovaj put Ursula fon der Lajen celom Zapadnom Balkanu poslala poruke podrške i da je to bio jedan od ciljeva njene turneje. Međutim, njene izjave u Beogradu su u takvom neskladu s realnošću, pa i samim izveštajem Evropske komisije, da mogu biti protumačene kao podrška nedemokratskom režimu i stoga vrlo štetne.
IVANA RADIĆ MILOSAVLJEVIĆ,
docentkinja na Fakultetu političkih nauka
Izjava predsednice Komisije je u oštrom kontrastu s nalazima izveštaja u oblasti vladavine prava i demokratije. Iako je imala više od godinu dana, Srbija u posmatranom periodu u relevantnim poglavljima ili nije ostvarila pomak ili je napredak bio ograničen. Sudeći po izveštaju, proizilazi da je Srbija nakon deset godina pregovaranja o članstvu tek slabo do umereno pripremljena u ključnim oblastima. Međutim, izjava je u funkciji ostvarivanja vizije Ursule fon der Lajen o geopolitičkoj Komisiji te ispunjavanja geopolitičkih i geoekonomskih interesa EU. To podrazumeva saradnju s partnerima koji su spremni da doprinesu sprovođenju ovakve agende pa makar i na uštrb demokratije i vladavine prava u zemlji kandidatu. Za ovdašnje posmatrače taj pristup nije nov, ali je retko kada bio ovako ogoljen.
NOVI SAZIV EVROPSKE KOMISIJE I OKVIRI ODNOSA SA ZAPADNIM BALKANOM
VIZIJA U ODSUSTVU STRATEŠKE VIZIJE
Deluje da se region pokrenuo s mrtve tačke. Crna Gora je dobila svojevrsnu mapu puta za završetak pregovora, a Albanija je 15. oktobra otvorila tzv. klaster 1 (pet pregovaračkih poglavlja). Nažalost, Severna Makedonija ostaje blokirana na neodređeno, a Bosnu i Hercegovinu tek očekuje početak skrininga. Kakvo je stanje sa Srbijom?
Piše: dr Marko Savković, viši savetnik u ISAC fondu
Marko Savković, izvor: Novi magazin
Često se može čuti kako je ruska invazija na Ukrajinu učinila da se proširenje „ponovo nađe (visoko) na agendi”. I ne samo to – od okvira tzv. politike susedstva, sada je i Ukrajini i Moldaviji otvorena perspektiva članstva u Evropskoj uniji (EU). Zapadni Balkan – zaokupljen svojim problemima i nedoumicama – dobio je nove podsticaje u vidu Plana rasta i za njega vezane Reformske agende; a sada i druge faze izgradnje zajedničkog tržišta u okviru Berlinskog procesa (s tim da je reč o odvojenim procesima koje nikako ne treba mešati). Ovome je pogodovala činjenica da je Evropska komisija (EK) na početku novog mandata, s novim licima nominovanim da vode portfolio politike proširenja.
Liderima (liderki?) EU se javila vizija u odsustvu strateške vizije, preko potrebna regionu, njegovoj „evropskoj perspektivi” i samoj politici proširenja, koja već odavno ne zna za uspeh. Ovo je paradoks svoje vrste – jer politika proširenja je dugo smatrana „najuspešnijim spoljnopolitičkim alatom EU, koji vodi stabilnosti, prosperitetu i jedinstvu na kontinentu, a takođe širi i domet, uticaj i ekonomsku moć Unije”. Umesto toga, svedočili smo „ambivalentnosti EU u pogledu realnih izgleda za članstvo, zamoru od proširenja u evropskim društvima i slaboj i neozbiljnoj posvećenosti reformama u regionu” (Izabela Joanides i drugi za Europe’s Futures).
U obraćanju liderima zemalja Zapadnog Balkana, na nedavno održanom Samitu u Berlinu, predsednica EK Ursula fon der Lajen rekla je kako je Berlinski proces „zagovornik, arhitekta i sidro solidne veze (kurziv aut.) između nas”; da su „ratovi doveli do nove svesti (...) da je veća Unija jača Unija”; da nastojimo da potencijalne članice „približimo sebi”; da „nam je bio potreban most između zajed -
godine. Ove reforme „osmislila je administracija u Srbiji u saradnji sa administracijom EU” (ministarka evropskih integracija Tanja Miščević). Od šest milijardi evra koje su Planom rasta namenjene Zapadnom Balkanu, Srbiji bi trebalo da pripadne 1,6; pri čemu se polovina „sliva” u budžet, a polovina postaje deo Investicionog okvira za Zapadni Balkan (WBIF-a) iz koga se finansiraju infrastruk-
Politika proširenja je dugo smatrana „najuspešnijim spoljnopolitičkim alatom EU, koji vodi stabilnosti, prosperitetu i jedinstvu na kontinentu, a takođe širi i domet, uticaj i ekonomsku moć Unije”. Umesto toga, svedočili smo „ambivalentnosti EU u pogledu realnih izgleda za članstvo, zamoru od proširenja u evropskim društvima i slaboj i neozbiljnoj posvećenosti reformama u regionu”.
ničkog regionalnog tržišta (CRM od common regional market) i jedinstvenog tržišta (EU)” – i da je taj most upravo plan rasta. EU pritom veruje da će reformska agenda doprineti tome da se ekonomije Zapadnog Balkana za deset godina dupliraju. Tako bi se, veruje se, doprinelo konvergenciji: Zapadni Balkan je dugo već negde na polovini puta i ne uspeva da se približi ekonomskom standardu života u EU.
Četiri oblasti i Srbija
Uslov za dobijanje novca iz Plana rasta je da se ispuni obećano u Reformskoj agendi. Ovaj dokument, koji je Vlada Republike Srbije usvojila 3. oktobra, na 149 strana predviđa 98 „indikativnih reformi” koje naša zemlja treba da sprovede do polovine 2027.
turni projekti (Marija Stojanović za European Western Balkans). Do kraja godine, istakao je ambasador EU Emanuel Žiofre, trebalo bi da dođe do pretfinansiranja – odnosno da bude isplaćeno sedam odsto ukupnih sredstava, a uslov za taj korak će biti finalizovanje ugovora između EU i Srbije, koji će potom morati da ratifikuje Narodna skupština.
Strukturu Reformske agende odredila je EU (EK) i ona je ista za sve. Sadrži četiri oblasti – razvoj poslovnog okruženja (i privatnog sektora); zelena i digitalna tranzicija; ljudski kapital i osnove („fundamentals”). Nama je, logično, najzanimljivije ono što se odnosi na Srbiju. Dobar pregled i kritički osvrt ponudio je Vladimir Međak. Među najvažnijim zahtevima su: „novi strateški dokument i prateći
akcioni plan koji se odnose na borbu protiv terorizma i svih oblika radikalizacije i nasilnog ekstremizma (...) što obuhvata i predviđanje konkretnih koraka za sprečavanje regrutovanja i učešća srpskih državljana kao stranih boraca, kao i krivično gonjenje stranih boraca povratnika koji se vraćaju u Srbiju” (jun 2025. godine); „definisati planove rada u različitim kriznim situacijama i metodologiju (koju donosi Vlada) radi definisanja zadataka, ljudskih kapaciteta, resursa i procedura kako bi se smanjile posledice terorističkog napada” (decembar 2026. godine); „una -
van snage svi posebni i drugi zakoni i uredbe koji uvode odstupanja od zakonodavstva o javnim nabavkama” (do juna 2027. godine) – što je praksa kojoj predstavnici vlasti često pribegavaju. Merilo za otvaranje Poglavlja 12 i uslov za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) ostaje usvajanje Zakona o genetski modifikovanom proizvodima (GMO), a samo članstvo u STO merilo za zatvaranje Poglavlja 30.
Ništa manje zanimljivo je ono što je izostalo. Tako nema eksplicitnog zahteva da se uvedu sankcije
Nema eksplicitnog zahteva da se uvedu sankcije Rusiji niti da se njenim državljanima, u skladu s viznom politikom EU, uvedu vize. Nema ni zahteva da se ukinu sporazumi o strateškom partnerstvu kojima se izbegavaju javne nabavke.
pređenje slobode izražavanja izmenom zakona o elektronskim medijima i javnom informisanju i medijima radi usklađivanja sa pravnim tekovinama EU i evropskim standardima i usvajanjem zakona o javnim medijskim servisima i obezbeđivanje njihovog sprovođenja” (decembar 2025); da Srbija „ne sme biti platforma za zaobilaženje režima restriktivnih mera EU” (nešto što ona, nažalost, jeste – dovoljno je pogledati kako se razvijao obim naše trgovinske razmene sa Kirgistanom); da moraju biti „usklađene sve preostale šeme državne pomoći u okviru Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa pravnim tekovinama EU” (decembar 2027. godine); da moraju biti „stavljeni
Rusiji niti da se njenim državljanima, u skladu s viznom politikom EU, uvedu vize. Nema ni zahteva da se ukinu sporazumi o strateškom partnerstvu kojima se izbegavaju javne nabavke.
Pokretanje s mrtve tačke
Ipak, EK je u međuvremenu (23. oktobra) odobrila predloge reformske agende koje je podnelo pet članova šestorke (svi osim Bosne i Hercegovine). Gert Jan Kopman, šef direktorata za susedstvo i proširenje u EK, je „optimista” da će se isplata prvih sredstava koje podrazumeva Plan rasta desiti do kraja godine (European Western Balkans).
Deluje, dakle, da smo se pokre nuli s mrtve tačke. Crna Gora je kroz proces Interim Benchmark Assessment Report (IBAR) dobila svojevrsnu „mapu puta” za završetak pregovora (Vladimir Međak). Albanija je 15. oktobra otvorila tzv. klaster 1 (pet pregovaračkih poglavlja). Nažalost, Severna Makedonija ostaje „blokirana na neodređeno”, a Bosnu i Hercegovinu tek očekuje početak skrininga.
Još je Seneka rekao kako smo „škrti kada je reč o imovini i novcu, a malo razmišljamo o traćenju vremena” – tom najdragocenijem resursu. Marek Dabrovski i Luka Mofat su za institut Brugel napisali „ubrzavanje pregovora o pristupanju EU sa indikativnim ciljnim datumima, barem za one koji prednjače, može smanjiti percepciju geopolitičke i ekonomske neizvesnosti i stimulisati priliv direktnih stranih investicija”. A upravo to od EU ne možemo dobiti, a sada već pomalo i dosadno tražimo: odgovor na pitanje „kada”. It’s the journey, not the destination, prvi je rekao (navodno) Ralf Valdo Emerson. Ali proširenje je par excellence politički proces, kojim upravljaju političari i zahteva se rezultat.
Sada deluje da je Crna Gora najbliža od svih i da je dobila jasne signale i uputstva kako doći do „obećane zemlje”; a da je drugima ponuđen preko potreban podstrek. Samo da se nešto, tako tipično za naš region, ne zakomplikuje.
INTERVJU, AUGUSTIN PALJOKAJ
RAZOČARANJE SE NE SME PRETVORITI U
PROTIVLJENJE
EU
Postoji prilično velik broj diplomata koji vjeruju da nekim drugim državama EU odgovara kada susjedi blokiraju neku zemlju na Balkanu, jer im time čine uslugu usporavanjem proširenja. Nije tajna da je Francuska donedavno bila skeptična prema proširenju, Nizozemska isto, a niti Njemačkoj nije bilo previše stalo. Da je velikim državama EU, koje su uz to veliki neto uplatitelji u zajednički budžet, doista stalo do proširenja, našli bi načina uvjetiti i Bugarsku na ukidanje veta.
Intervju priredio: Lazar Simić, politikolog za međunarodne poslove
Augustin Paljokaj, izvor: privatna arhiva
Čini se da je kretanje društava Zapadnog Balkana ka članstvu u Evropskoj uniji dugo bilo nepomično. Onda se u vrlo kratkom roku, usled pre svega (geo)političkih dešavanja, stvari menjaju – Albanija započinje pristupne pregovore, Crna Gora pokazuje posebne napore da do 2028. godine postane sledeća članica, a čak se i Srbiji „gleda kroz prste” uprkos neuvođenju sankcija Rusiji i nasilju u Banjskoj. Na gubitničkoj klupi ostala je Severna Makedonija, ovaj put blokirana sa istoka, iz susedne Bugarske. Nove okolnosti i njihove posledice komentarisao je Augustin Paljokaj, dopisnik Jutarnjeg lista i Kohe Ditore iz Brisela.
Progovori o pregovorima: Albanija je nakon deset godina čekanja 15. oktobra u Luksemburgu otvorila prvo pregovaračko poglavlje u pristupnim pregovorima sa EU. Vidite li u ovom događaju važan podsticaj za oživljavanje evrointegracija ili je čin simboličan i služi „podgrevanju” evropske perspektive Albanije?
Augustin Palokaj: Ovo je, svakako, važan poticaj za Albaniju i upravo znači oživljavanje procesa, jer se otvaranje prvog poglavlja događa punih 15 godina od kada je Albanija zatražila članstvo u EU. Jedino je Sjeverna Makedonija čekala duže. To nije simboličan čin već naprotiv. To je prvi konkretan korak u pristupnim pregovorima. U tom postupku se uspjeh napretka mjeri upravo po otvaranju i zatvaranju poglavlja, a ne po simboličnim gestama i
političkim floskulama o „jasnoj europskoj perspektivi” i sličnim porukama. Zapravo, tek sada počinje praktična faza u pristupu Albanije u EU.
POP: Albanski premijer Edi Rama izrazio je razočaranje što se na ovaj potez čekalo i nakon objektivno ispunjenih uslova. Može li se u tom odugovlačenju pronaći zabrinjavajući znak kada je u pitanju dalji put Albanije ka punopravnom članstvu i kako ovaj čin može uticati na percepciju EU u Albaniji, ali i na celom Zapadnom Balkanu?
AP: Edi Rama s pravom upozorava i na neispunjavanje obaveza od strane Europske unije i on nije jedini koji to čini. Priznaju to i mnogi u EU. Imamo bezbroj dokaza iz dosadašnjeg iskustva da se zemlje kandidatkinje nisu pomakle u procesu niti onda kada je Europska komisija, koja ima ulogu procije -
Zemlje koje imaju rezerve prema Srbiji su sada u manjini. Ali kao što vidimo kroz primjere Sjeverne Makedonije i Albanije, dovoljno je da je samo jedna protiv da bi proces stao, no očito za Srbiju postoji veći interes u Briselu nego za Sjevernu Makedoniju.
niti i ocijeniti ispunjavanje kriterija i mjerila, utvrdila da su oni ispunjeni. Bez obzira na ponašanje EU prema Albaniji, to nije imalo nikakvog utjecaja na percepciju EU u toj zemlji. Možda baš zbog toga je EU i bila takva prema Albaniji.
Uvijek je podrška u Albaniji za EU bila iznad 90 posto. Slično je samo na Kosovu. Dok ta podrška pada u drugim zemljama regije. Zato se EU ne treba brinuti o svom imidžu u Albaniji. Ako bi EU držala i dalje Albaniju na čekanju, to bi bio loš signal prema drugima u regiji. Tako da nova dinamika u pregovorima s Albanijom može značiti i poticaj za cijeli proces proširenja.
POP: Otvaranje prvog pregovaračkog poglavlja Albaniju je i zvanično razdvojilo na putu ka EU od blokirane Severne Makedonije. Kako mislite da će ovo razdvajanje uticati na evropske integracije čitavog regiona i posebno Severne Makedonije? Koliki je teret bilateralnih sporova za pregovarački okvir?
AP: Ovdje ne bih koristio izraz „zvanično razdvajanje”, jer EU želi uvijek ostaviti dojam da ne postoji nikakvo „zvanično” spajanje jer ustraju u pristupu da se radi o procesu koji je zasnovan na individualnim zaslugama. Ali je očito bilo godinama da su Sjevernu Makedoniju i Albaniju držali u paketu i paralelno odlučivali u isto vrijeme. Prvo je Sjeverna Makedonija, nakon što je postigla sporazum o imenu s Grčkom, morala čekati Albaniju. Potom, kada se pojavila bugarska blokada, Albanija je morala čekati Sjevernu Makedoniju. Mislim da je do odvajanje puta došlo jer nova vlast u Skoplju nije pokazala dovoljno sluha ili nije dala nikakav signal da je spremna za dogovor
s Bugarskom i za ustavne promijene koje su uvjet za napredak prema EU.
Teret bilateralnih sporova je još uvijek velik i EU protiv toga nema ljeka. Evo i Albanija je bila blokirana od strane Grčke, jer je jedan etnički Grk iz Albanije Fredi Beleri, izabran za gradonačelnika grada Himara, kažnjen zatvorskom kaznom zbog prijevare na izborima. Problem je riješen kada je on odslužio kaznu, sada je u Briselu kao zastupnik Europskog parlamenta iz Grčke. Dok je Beleri bio u zatvoru, Albaniji je Grčka blokirala put prema EU. I nitko to nije mogao odblokirati, sve do sredine desetog mjeseca ove godine.
POP: Severna Makedonija započela je svog put ka Evropskoj uniji prva u regionu, pre Hrvatske koja je danas članica. Sada ostaje na zapećku, jer nije ispunila uslov da promeni Ustav i uključi bugarsku nacionalnu manjinu. Kakva je poruka poslata makedonskim građanima koji već sada smatraju da se njihova država na putu ka EU mnogo odrekla, posebno na nacionalnom i identitetskom planu?
AP: Sjeverna Makedonija je prva država regije koja je imala sa EU Sporazum o Stabilizaciji i pridruživanju (SSP), pa se može reći da je na formalnom putu prema EU krenula i prije Hrvatske. Brzo je stekla status kandidata i dobila preporuku Europske komisije o otvaranju pristupnih Pregovora. Preporuku
za otvaranje Pregovora je dobila 2009. godine i vidimo da se formalno nije pomakla niti nakon 15 godina. To je loša poruka ne samo građanima Makedonije već i svima u regiji i samim građanima EU, jer ostavlja dojam da je EU neiskrena kada govori da joj je stalo do proširenja, pa čak i da je to prioritet.
Koliko god su osjećaji o nacionalnom identitetu snažni i razumljivi, teško je prihvatiti da to bude kriterij za napredak prema EU. Postoji prilično velik broj diplo -
U Makedoniji imaju pravo biti razočarani na EU više nego bilo gdje drugdje u regiji, ali to razočaranje ne smije se pretvoriti u protivljenje EU, a pogotovo ne traženje nekih drugih partnera po svijetu.
mata koji vjeruju da nekim drugim državama EU odgovara kada susjedi blokiraju neku zemlju na Balkanu, jer im time čine uslugu usporavanjem proširenja. Nije tajna da je Francuska donedavno bila skeptična prema proširenju, Nizozemska isto, a niti Njemačkoj nije bilo previše stalo. Da je velikim državama EU, koje su uz to veliki neto uplatitelji u zajednički budžet, doista stalo do proširenja, našli bi načina uvjetiti i Bugarsku na ukidanje veta. Ovako ispada da tempo procesa diktira spor oko toga tko je bio Goce Delčev, je li on bio makedonski ili bugarski heroj. Bez obzira na to, preuzete obveze se moraju ispunjavati i
tu će sada na testu biti nova Vlada u Sjevernoj Makedoniji.
POP: Makedonska vlast ocenila je ovu odluku kao lošu poruku Evropske unije, a opozicioni SDSM kao težak poraz Vladine politike. Smatrate li da će ovaj potez dovesti do dodatnog porasta evroskepticizma u delu makedonske javnosti i zaoštriti unutrašnji odnos političkih snaga u Severnoj Makedoniji? Da li se time otvara prostor za jačanje ruskog ili nekog trećeg uticaja?
AP: U Makedoniji imaju pravo biti razočarani na EU više nego bilo gdje drugdje u regiji, ali to razočaranje ne smije se pretvoriti u protivljenje EU, a pogotovo ne traženje nekih drugih partnera po svijetu. Sjeverna Makedonija ima specifičnu političku konfiguraciju, jer u toj zemlji od kada postoji vladajuća većina, ovisi i od političkih stranaka Albanaca. Albanske stranke u Makedoniji su izrazito prozapadno orijentirane. Bilo kakvo okretanje prema Rusiji bi narušilo unutarnji odnos snaga i doveo bi do pada Vlade.
Rusija može pokušati utjecati na Makedoniju, ali teško da će uspjeti u tome, jer Sjeverna Makedonija je članica NATO, a proruski osjećaji među stanovnicima nisu ni približno kao primjerice u Srbiji ili među Srbima u BiH i Crnoj Gori. Okrenuti se protiv nekoga, u ovom slučaju EU, jer se osjećate prevarenima, može često biti pogubno, jer zapravo time možete naštetiti sebi više nego što ćete kazniti one
koji su vas razočarali. To je dilema koju vjerojatno sada imaju mnogi u Sjevernoj Makedoniji.
POP: Srbija i dalje nije uvela sankcije Rusiji, što će izvesno tako i ostati. Novembra prošle godine primetili ste da bez sankcija Rusiji Srbija neće otvoriti niti jedan klaster uskoro. Pronalazite li i dalje uzročno-posledičnu vezu po ovom pitanju u neusklađivanju spoljne politike Srbije sa spoljnom politikom EU ili je nešto drugo u pitanju?
AP: To „uskoro” od prošle godine je trajalo godinu dana i Srbija doista nije otvorila niti jedno poglavlje. Situacija se nije previše promijenila. Srbija i dalje govori da neće uvesti sankcije Rusiji. Ono što se malo promijenilo je spremnost većine zemalja EU za otvaranje poglavlja sa Srbijom i bez izravnog uvođenja sankcija Rusiji, dakle postaviti to kao neku vrstu povećanja usklađenosti s vanjskom politikom, što ne bi nužno značilo i uvođenje sankcija. S druge strane i Amerikanci i neki krugovi u EU govore kako Srbija „dosta pomaže Ukrajini, ali nije dobro o tome javno govoriti”. Iz toga mnogi iščitavaju da Srbija prodaje nekim zemljama municiju koja potom završi u Ukrajini.
No problem za Srbiju je sada i zahtjev za mjere protiv odgovornih za napad na Banjsku, koji je visoki predstavnik Borel nazvao terorističkim napadom, kao i problem slobode medija i vladavine
prava, uključujući i veličanje osuđenih ratnih zločinaca i negiranje genocida u Srebrenici. Bez obzira na sve to, veliki je pritisak da se sa Srbijom otvori jedan klaster što prije, po mogućnosti do kraja ove godine. Zemlje koje imaju rezerve prema Srbiji su sada u manjini. Ali kao što vidimo kroz primjere Sjeverne Makedonije i Albanije, dovoljno je da je samo jedna protiv da bi proces stao, no očito za Srbiju postoji veći interes u Briselu
Ono što se malo promijenilo je spremnost većine zemalja EU za otvaranje poglavlja sa Srbijom i bez izravnog uvođenja sankcija Rusiji, dakle postaviti to kao neku vrstu povećanja usklađenosti s vanjskom politikom, što ne bi nužno značilo i uvođenje sankcija.
nego za Sjevernu Makedoniju i Albaniju, ali pitanje je hoće li se stvoriti nužni konsenzus za otvaranje poglavlja, što bi značilo i odmrzavanje procesa koji stoji na mjestu već tri godine. Prijatelji Srbije u EU kada žele pokazati razumijevanja što Beograd ne uvodi sankcije Rusiji kažu da to ne čini ni Turska. Ali ako želi napredak prema EU, Turska ni Srbiji niti bilo kome drugome ne može biti uzor; jer pristupni pregovori s Turskom su i formalno zamrznuti.
POP: Kosovska vlada donela je odluku da zabranu uvoza robe iz Srbije zameni pojačanom kontrolom na prelazu Merdare 7. oktobra i najavila je otvaranje
i drugih prelaza, čime je prethodno kršenje CEFTE ublaženo. Može li se ova odluka tumačiti svojevrsnom pripremom za obeležavanje desetogodišnjice Berlinskog procesa koje je zahtevalo „instant” rešenja za postojeće sporove, koji pre svega utiču na slobodan protok robe i usluga? Mislite li da je Aljbin Kurti pokušao da popravi svoju poziciju i najavom da će Kosovo jednostrano ukinuti vizni režim za građane Bosne i Hercegovine?
AP: Ovaj problem je formalno rješen, ali se čekaju praktične mjere kojima bi se to riješenje pretvorilo u slobodan protok robe i na terenu. Kosovska vlada je stalno govorila da mjera zabrane robe iz Srbije nije trgovinska već sigurnosna. Iako takvu argumentaciju u EU nisu prihvaćali, i smatrali su je kršenjem CEFTE, ipak su priznali da Kosovo ima pravo biti zabrinuto za svoju sigurnost. Zato su Kosovu ponudili i skenere za kontrolu kamiona koji ulaze iz Srbije. To je samo jedan primjer koliko je Banjska promijenila percepciju u međunarodnoj zajednici. Iako s kosovskom vladom imaju ozbiljnih problema i u EU i šire, ipak nakon Banjske shvaćaju ozbiljno upozorenja da iz Srbije mogu doći pokušaji destabilizacije i ugrožavanja sigurnosti Kosova. Zato je NATO povećao svoju prisutnost na Kosovu. U međuvremenu je Kosovo ukinulo vize za državljane BiH i time ispunilo svoj dio sporazuma iz Berlinskog procesa. Time
je Kosovo svakako popravilo svoju poziciju, ali ne dovoljno da bi EU ukinula mjere protiv Kosova koje su još uvijek na snazi.
POP: U domaćoj javnosti, posebno u Crnoj Gori, sve se glasnije govori „28. do 2028. godine” čime se priželjkuje da će Crna Gora postati 28. članica EU do 2028. godine. Crna Gora svakako jeste najdalje odmakla u procesu pristupanja i ulaže posebne napore. Kakva je atmosfera u Briselu kada je u pitanju ova prognoza, da li su ambicije Crne Gore ostvarive ili su planovi Brisela nešto drugačiji? Šta bi pristupanje Crne Gore značilo za ostale kandidate za članstvo na Zapadnom Balkanu?
AP: Realno, jedino Crna Gora ima izgleda postati članica EU tijekom novog petogodišnjeg mandata Europske komisije. Možda je
2028. godina realan cilj za završetak pristupnih pregovora, a 2030. kao rok za članstvo, jer dvije godine je nužno za potpisivanje i ratifikaciju Pristupnog ugovora. Da bi ušla u EU 2028. Crna Gora bi trebala zatvoriti sva poglavlja za manje od dvije godine, to nije nemoguće, ali nije realno.
S druge strane, Crna Gora ima vlast od koje se stalno očekuje dokazivanje da su čvrsti na proeuropskom putu. Povjerenje nije na razini koja bi stvorila snažnu podršku EU, pogotovo nakon zaoštravanja odnosa s Hrvatskom. Bilo kakvi pokušaji jačanja veza s Rusijom, bilo direktno ili preko Beograda, ili pokušaji uvođenja za EU neprihvatljivih zakona poput ideje o „stranim agentima” za nevladin sektor, će imati posljedice za Crnu Goru. Ako Crna Gora ustraje na prozapadnom putu, ako stvori nacionalni konsenzus
za članstvo u EU, što bi se trebalo odraziti i na brzo usvajanje reformi u nacionalnom Parlamentu, EU bi bila više nego zainteresirana primiti tu zemlju što prije u član -
Realno, jedino Crna Gora ima izgleda postati članica EU tijekom novog petogodišnjeg mandata Europske komisije. Možda je 2028. godina realan cilj za završetak pristupnih pregovora, a 2030. kao rok za članstvo, jer dvije godine je nužno za potpisivanje i ratifikaciju Pristupnog ugovora.
stvo. Time bi pokazala i dokazala da je članstvo u EU moguće, bila bi to motivacija za druge, a primiti jednu zemlju s 600.000 stanovnika za EU ne bi bio prevelik zalogaj za apsorpciju, ni u financijskom niti u institucionalnom smislu.
PROŠIRENJE EU U RUKAMA MARTE KOS
TRENIRANJE STROGOĆE
ILI POGLED KROZ PRSTE ZA ZAPADNI BALKAN
Kao prva žena na poziciji komesarke za proširenja, slovenačka političarka s bogatom biografijom imaće priliku da oblikuje budućnost Evropske unije kroz širenje njenih granica i jačanje odnosa sa kandidatima za članstvo. Da li će uspešno odgovoriti na brojne izazove koji joj predstoje?
Piše: Ivana Vlašković, politikološkinja za međunarodne odnose
Ivana Vlašković, izvor: privatna arhiva
Marta Kos, prva žena na poziciji komesarke za proširenje Evropske unije, biće ključna figura u novom mandatu Evropske komisije od 2024. do 2029. godine. Vlada Slovenije inicijalno je podržala Tomaža Vasela, ali se on povukao nakon zahteva Ursule fon der Lajen za većom rodnom ravnopravnošću u sastavu nove Komisije. Osim toga, ključni kriterijum za članove Komisije ostaje politička kompetencija, zbog čega je slovenačkoj komesarki u raspodeli portfelja povereno upravljanje politikom proširenja, koja je izuzetno važna za budućnost Evropske unije. U narednom periodu sledi saslušanje pred odgovarajućim odborom Evropskog parlamenta i glasanje o celokupnom sastavu Komisije.
Misija nove komesarke za proširenje
U smernicama poverenim komesarki za proširenje naglašava se novi pristup buduće Evropske komisije. Pored principa kolegijalnosti i jednakosti, fokus će biti na budžetu koji treba da bude jednostavniji, odgovorniji i dugoročniji od prethodnog. Očekuje se da komesari aktivno podrže kandidate za članstvo, kao i da se posvete ostvarivanju ciljeva održivog razvoja.
Angažman Marte Kos u narednim godinama zasnivaće se na politici „obnovljenog momentuma” – termina koji postaje sve češći u komunikaciji sa kandidatima, iako
njegovo značenje nije detaljno razjašnjeno. Ipak, jasno je da je proces proširenja EU zasnovan isključivo na zaslugama i ispunjenju svih potrebnih uslova.
Komesarka Mos će u svom radu pružati pomoć kandidatima u sprovođenju reformi, jačanju vla -
političkih nauka. Radila je kao novinarka na RTV Slovenija i Radio Dojče vele, ali je se potom okrenula ka javnoj službi. Kao portparol slovenačke Vlade i direktorka Vladine kancelarije za informisanje, Marta Kos je igrala ključnu ulogu u kampanji za pridruživanje Evropskoj uniji i NATO-u.
Ukoliko postoji čak i najmanja povezanost sa Udbom, postavlja se pitanje: kako će se to odraziti na odnos prema bivšim jugoslovenskim republikama u kontekstu proširenja Evropske unije? Računajući na eventualne bliske veze sa establišmentom na Zapadnom Balkanu, mogućnost blažeg pristupa pri rešavanju određenih pitanja ostaje otvorena. S druge strane, možda je upravo pomenuti razlozi navedu na suprotno – treniranje strogoće i zatezanje kanapa prema regionu.
davine prava i unapređenju regionalne saradnje. Rešavanje bilateralnih sporova i proces pomirenja postavljeni su visoko na lestvici ciljeva, uz poseban naglasak na važnosti dijaloga Beograda i Prištine.
Bitan zadatak nove komesarke je i pružanje podrške Ukrajini i kontinuirani rad na njenoj rekonstrukciji. Očekuje se progresivniji pristup saradnji s Turskom, dalji razvoj Crnomorske strategije, kao i koordinisane podrške južnokavkaskim državama. Izveštavanje građana Evropske unije i relevantnih aktera o efektima i benefitima budućih proširenja su takođe zaduženja nove komesarke za proširenje. A ko je tačno nova komesarka?
Crtice iz biografije
Marta Kos je diplomirala novinarstvo na Univerzitetu u Ljubljani, a potom je stekla master diplomu iz
Njena diplomatska karijera počinje 2013. godine, kada je imenovana za ambasadorku Slovenije u Nemačkoj i Letoniji. U tom periodu, Marta Kos je intenzivno radila na jačanju političkih i ekonomskih odnosa Slovenije sa ovim zemljama. Zatim je bila ambasadorka u Švajcarskoj, potom, do 2021, u Lihtenštajnu.
Osim karijere u diplomatiji, Marta Kos je bila i suvlasnica i direktorka Gustav Kaser Training International, kompanije specijalizovane za poslovne obuke i savetovanja.
Sporna prošlost
Marta Kos se suočila s brojnim kritikama zbog svoje kandidature za poziciju komesarke za proširenje, kada je šefica slovenačke delegacije u okviru Evropske narodne partije (EPP) Romana
Tomc povezala njen rad s bivšom jugoslovenskom tajnom policijom (Udba). Ove optužbe su izazvale burne reakcije u Sloveniji, a Marta Kos je odlučno odbacila sve navode.
Ipak, ukoliko postoji čak i najmanja povezanost sa Udbom, po -
Njen zadatak će biti ne samo da izgradi mostove između zemalja već i da inspiriše nove generacije liderki u našem regionu.
stavlja se pitanje kako bi se to odrazilo na odnos prema bivšim jugoslovenskim republikama u kontekstu proširenja Evropske unije? Računajući na eventualne bliske veze sa establišmentom
na Zapadnom Balkanu, mogućnost blažeg pristupa pri rešavanju određenih pitanja ostaje takođe otvorena. S druge strane, možda je upravo pomenuti razlozi navedu na suprotno − treniranje strogoće i zatezanje kanapa prema regionu.
Šta to znači za Zapadni Balkan?
Kao prva žena na ovoj važnoj poziciji, Marta Kos će imati priliku da oblikuje budućnost Evropske unije kroz širenje njenih granica i jačanje odnosa sa kandidatima za članstvo.
EU se suočava u ovom trenutku sa izazovima proširenja, pa je pitanje – da li će na njih uspešno odgovoriti? Iako će stvari biti jasnije
nakon što stupi na dužnost i preduzme konkretne korake, neke pretpostavke je moguće napraviti.
U svetlu njenog ženskog identiteta i posvećenosti pitanjima rodne ravnopravnosti, očekuje se da će Marta Kos inicirati akcije koje će se fokusirati na unapređenje položaja žena, posebno u tradicionalnijim sredinama na Zapadnom Balkanu. U ovom kontekstu, važno je napomenuti da su jake žene, poput Angele Merkel i Ursule fon der Lajen, obeležile politiku Unije, pokazujući kako liderke mogu doneti značajne promene i uticati na političke tokove. Njen zadatak će biti ne samo da izgradi mostove između zemalja već i da inspiriše nove generacije liderki u našem regionu.
IZVEŠTAJ MARIJA DRAGIJA O STAROM KONTINENTU U GLOBALNIM ODNOSIMA
OTMICA EVROPE
Osnovni zaključak je da je Evropska unija spororastuća, okoštala struktura koja gubi uticaj u globalnim okvirima, kaska za Amerikom i Kinom i stoji pred opasnošću da na kraju izgubi i svoje vrednosti, slobodu, demokratiju i društvenu jednakost, a time i razlog za sopstveno postojanje. Da bi se to predupredilo, jedan od najvećih evropskih ekonomskih mislilaca današnjice nudi listu krupnih, temeljnih preporuka koje treba da preokrenu sudbinu Unije.
Piše: Aleksandar Milošević, Paola Felix Meza
Aleksandar Milošević, izvor: Paola Felix Meza
Nikada u prošlosti veličina naših zemalja nije izgledala tako mala i neodgovarajuća u odnosu na veličinu naših izazova”, upravo ovim rečima Mario Dragi, bivši predsednik Evropske centralne banke i nekadašnji premijer Italije, završava svoje uvodno pismo za Izveštaj o budućnosti evropske konkurentnosti. Sastavio ga je po nalogu Evropske komisije, kao svoj lični stav o stanju, preprekama i budućnosti koja očekuje Stari kontinent.
Dokument, objavljen prošlog meseca, a u javnosti poznat jednostavno kao Dragijev izveštaj, došao je pomalo kao šok i otrežnjenje u često uljuljkanim briselskim krugovima i izazvao komešanje, euforiju i anksioznost u evropskim medijima koji su proveli nedelje secirajući ovu analizu. Ona zaista slika tmurni pejzaž evropske ekonomske i političke pozicije u svetskim odnosima –više Goja nego Mone, pre Maler nego Štraus.
Alarm za buđenje
U uvodu, Dragi o Evropi piše: „Temelji na kojima smo gradili sada se tresu”; „Prethodna globalna paradigma bledi”; „Nedostatak dinamizma je samoispunjavajući”; „Evropska potreba za rastom se povećava”; „Ovo je egzistencijalni izazov”.
Otud ne čudi da su mnogi u njegovom izveštaju videli samo tamne tonove. Međutim, nije tako. Dragi
zapravo dramatičnim upozorenjima, u kojima ima i malo patosa, pokušava da trgne evropske političare i opštu javnost iz njihove udobne bezbrižnosti, te pred njih stavi hladno ravno ogledalo u koje bogati, stari, kulturni kontinent retko voli da pogleda. Deluje da je uspeo.
Osnovni zaključak Dragijevog izveštaja je da je Evropska unija spororastuća, okoštala struktura koja gubi uticaj u globalnim okvirima, kaska za Amerikom i Kinom i stoji pred opasnošću da na kraju
Dragi zapravo dramatičnim upozorenjima, u kojima ima i malo patosa, pokušava da trgne evropske političare i opštu javnost iz njihove udobne bezbrižnosti.
izgubi i svoje vrednosti, slobodu, demokratiju i društvenu jednakost, a time i razlog za sopstveno postojanje.
Da bi se to predupredilo, jedan od najvećih evropskih ekonomskih mislilaca današnjice, kako ga je predstavila Evropska komisija, nudi listu krupnih, temeljnih preporuka koje treba da preokrenu sudbinu Unije i „radikalno promene Evropu”.
Opasnosti & rešenja
Konkretno, Dragi vidi tri opasnosti koje su nad EU.
Prva je nedostatak inovacija, ključnih za obezbeđivanje visokog rasta u narednim decenijama koje
će obeležiti starenje stanovništva u EU, odnosno smanjenje radne snage. To iziskuje hitnu potrebu za povećanjem produktivnosti, a produktivnost zahteva tehnološki napredak, odnosno inovacije.
Tu, međutim, EU dramatično zaostaje. „Evropa je zaglavljena u statičnoj industrijskoj strukturi sa malo novih kompanija koje uspevaju da se izdignu tako da poremete postojeće industrije ili razviju nove motore rasta. U poslednjih 50 godina nije osnovana nijedna kompanija u Evropi koja sada vredi više od sto milijardi evra, dok su u SAD svih šest kompanija sa vrednošću koja prelazi hiljadu milijardi evra stvorene u ovom periodu”, piše Dragi.
Evropske kompanije se, kako dalje navodi, bave starim, zrelim tehnologijama u kojima ima malo potencijala za veliki napredak, troše mnogo manje od svojih američkih konkurenata na istraživanje i inovacije, pri čemu su evropski igrači u inovacijama i istraživanju automobilske firme, dok u SAD u tim ulaganjima dominira tehnološki sektor.
Razlog za takvo stanje, po njemu, nije nedostatak istraživača ili samih inovacija, već činjenica da su regulative u EU komplikovane, a pristup finansiranju ograničen u odnosu na SAD, zbog čega mnoge inovacije nikada ne budu komercijalizovane.
Rešenje je više nego krupno: Formiranje zajedničkog evropskog tržišta kapitala, odnosno
berze, što bi omogućilo koncentraciju velike količine kapitala koja bi se onda mogla usmeriti na razvoj ovakvih kompanija. Tu je i oštro rezanje regulative koja često pritiska EU kompanije, zbog čega 30% startapova koji dostignu vrednost od milijardu evra sada svoja sedišta seli u SAD. Čak i pristup zaštiti konkurencije i koncentraciji velikih kompanija – jedna od glavnih tačaka u kojima se razlikuju regulatori u SAD i EU – nije nešto što bi Dragi ostavio netaknutim, smatrajući da bi firmama trebalo dati više prilika za rast.
Protekcionizam se, kako navodi, širi svetom, a tu je Evropa najranjivija kao otvorena ekonomija čiji dojučerašnji partneri sada postaju i geopolitički konkurenti.
Inovativnost, produktivnost i hvatanje priključka u tehnologijama poput veštačke inteligencije je dakle prvi cilj buduće evropske politike koji treba da obezbedi brz i stabilan ekonomski rast u EU.
Drugi cilj je, prema Dragiju, rešavanje pitanja visokih cena energije u Evropi i ostajanja na putu dekarbonizacije kontinenta. Evropa, kako ističe, i dalje plaća dva do tri puta veće cene struje nego Amerika, a čak četiri do pet puta veće cene gasa. To dramatično utiče na konkurentnost evropskih kompanija, a sistem je tako ustrojen da će još dugo cena gasa dominantno uticati na cenu struje
u EU. Unija se obavezala da do 2030. smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte za 55%, a nadalje i više, što otvara prilike za razvoj obnovljivih izvora energije, ali i nuklearnih elektrana, biomase itd.
Međutim, da bi uspela da se dekarbonizuje, Evropskoj uniji će biti potrebna ogromna ulaganja u unapređenje zajedničke elektromreže, koja će moći da podnese ove izvore energije, kao i velike investicije u tehnologije potrebne za ovakvu promenu.
U nekim oblastima, kao što su solarni paneli, Dragi priznaje da je EU toliko izgubila korak sa, u konkretnom slučaju, Kinom da više nema svrhe štititi evropske proizvođače od kineske konkurencije carinama. U takvim slučajevima, kako piše, „treba pustiti poreske obveznike drugih zemalja” da finansiraju jeftino širenje ovih sistema u Evropi, aludirajući na subvencije koje Kina daje svojim proizvođačima.
U drugim oblastima, međutim, savetuje pragmatičan pristup trgovini, odnosno uvođenje zaštitnih mera koje će sprečiti „državno sponzorisane” kompanije iz Kine da na tržištu EU steknu prednost nad lokalnim proizvođačima koji još imaju šansu za uspeh. Protekcionizam se, kako navodi, širi svetom, a tu je Evropa najranjivija kao otvorena ekonomija čiji dojučerašnji partneri sada postaju i geopolitički konkurenti. On je,
ipak, oprezan da svoj pristup ne označi kao blanko protekcionizam, ali nema sumnje da će EU, prateći Dragijeve preporuke, svoju ekonomsku politiku s terena ideologije slobodnog tržišta snažno pomeriti na teren pragmatizma, gde se Kina sa svojom ubedljivom kombinacijom inovativnosti, subvencija, kapitala, vertikalne integracije proizvodnje i kontrole lanaca nabavki i sirovina pokazuje kao glavni konkurent.
Deo koji nas se najviše tiče
Tu dolazimo i do teme koja je najznačajnija za Srbiju: bezbednost i geopolitičke rizike. Ono što je dosad bila ekonomska međuzavisnost između EU i, recimo, Kine,
Dragi vidi kao stratešku slabost dosadašnje oslanjanje na Kinu za nabavku kritičnih sirovina kao što je litijum i savetuje EU da, radi obezbeđivanja nezavisnog izvora ovakvih materijala, sa zemljama koje ih poseduju – kao što je Srbija – sklopi posebne trgovinske sporazume kojima će sebi obezbediti preferencijalni pristup tim sirovinama.
sada se pretvara u slabost u svetlu tektonskih političkih promena koje su svet zahvatile poslednjih godina.
„Mi se oslanjamo na šačicu dobavljača za kritične sirovine, posebno na Kinu. Takođe se u ogromnoj
meri oslanjamo na uvoz digitalne tehnologije. Za proizvodnju čipova, od 75 do 90 odsto kapaciteta za globalnu proizvodnju vafera nalazi se u Aziji. (…) Druge velike ekonomije, kao što je SAD, aktivno pokušavaju da se razdvoje od Kine. Ako EU sad ne deluje, rizikujemo da budemo ranjivi na primo -
Paraliza,
izlaz ili integracije
A sve to, kao i ulaganja u zajednički vojni kompleks, što Dragi takođe savetuje, koštaće mnogo. Konkretno, EK i MMF procenjuju da bi za ostvarenje Dragijevog plana bilo potrebno 750−800 milijardi evra godišnje novih ulaganja,
EK i MMF procenjuju da bi za ostvarenje Dragijevog plana bilo potrebno 750−800 milijardi evra godišnje novih ulaganja, odnosno oko 5% BDP-a Evropske unije. Radi razumevanja perspektive, to je duplo više od Maršalovog plana evropske obnove primenjenog posle Drugog svetskog rata.
ravanje. (…) EU će morati da koordinira preferencijalne trgovinske sporazume i direktne investicije sa nacijama bogatim prirodnim resursima, da stvori zalihe u odabranim kritičnim oblastima i da napravi industrijska partnerstva kako bi obezbedila lanac nabavke ključnih tehnologija.”
Za one koji slabije čitaju između redova, to za Srbiju znači – litijum. Dragi vidi kao stratešku slabost dosadašnje oslanjanje na Kinu za nabavku kritičnih sirovina kao što je litijum i savetuje EU da, radi obezbeđivanja nezavisnog izvora ovakvih materijala, sa zemljama koje ih poseduju – kao što je Srbija – sklopi posebne trgovinske sporazume kojima će sebi obezbediti preferencijalni pristup tim sirovinama i, ako je potrebno, uložiti svoj kapital u razvoj takvih projekata. Na to se dakle gleda kao na strateško, egzistencijalno pitanje u Briselu, i to ne prosto ekonomsko, već mnogo više bezbednosno.
odnosno oko 5% BDP-a Evropske unije. Radi razumevanja perspektive, to je duplo više od Maršalovog plana evropske obnove primenjenog posle Drugog svetskog rata.
Dragi, međutim, misli da je to moguće.
„Kao što sam primetio pre nekog vremena, Evropa se suočava sa izborom između paralize, izlaza i integracije. Izlaz je pokušan i nije doneo ono čemu su se nadali njegovi proponenti (Bregzit, prim. aut.). Paraliza postaje neodrživa kako klizimo ka sve većoj anksioznosti i nesigurnosti. Tako da nam je integracija jedina nada koja nam ostaje.”
Ovim jednostavnim rečima Dragi je završio svoj govor pred Evropskim parlamentom. Jedinstvo o kojem govori svakako je najteži zadatak Evropske unije, ali bez njega Uniji preti trajno zaostajanje za onima koji su spremni da trče brže.
NOVA RUNDA BRISELSKOG DIJALOGA
ŠTA TO BEHU LJUDSKA PRAVA?
Paradoks trenutne normalizacije je svet s paralelnim realnostima, u kojem se ostvaruje sloboda trgovine, dok je sloboda kretanja i prava na iskazivanje protesta kažnjena klasičnim metodama torture. Kuda dalje u smislenom objašnjavanju besmisla u kojem se trenutno nalaze odnosi Beograda i Prištine, a računi za razmirice polažu se isključivo srpskoj zajednici na Kosovu?
Piše: Stefan Surlić, RESECO
Stefan Surlić, izvor: Medija centar
Nova runda dijaloga u Briselu nije dovela ni do kakvog epohalnog napretka. Razgovarano je o tehničkim stvarima, bez konkretnih ishoda. O ključnim tačkama Sporazuma o putu ka normalizaciji odnosa kao i Ohridskom aneksu nije bilo ni reči, osim formalnog insistiranja Beograda na primeni Zajednice srpskih opština. Ključna novina u odnosima Beograda i Prištine je da je, nakon 16 meseci blokade, dozvoljeno srpskim proizvodima da ulaze na Kosovo, ali samo na prelazu Merdare, kao i da će ubuduće Kosovo biti predstavljeno u CEFTA u punom kapacitetu bez UNMIK-a. Dok međunarodni akteri govore o pokušajima da na sve načine odobrovolje Vladu u Prištini da se konstruktivno ponaša, protekli meseci su pokazali da delotvorni instrumenti postoje, ali se ne primenjuju.
Dugačak spisak nepravdi
Srpska zajednica, posebno na severu Kosova, živi u permanentnom vanrednom stanju. Nasilničko ponašanje policijskih službenika, privođenje ljudi zbog protesta slika su diskriminacije na koju međunarodni akteri, a pogotovo nadležna EULEX misija ostaje nema. S druge strane, pobedonosno je predstavljeno kako je CEFTA „otkočena”, kao da je to bila jedina prepreka u srpsko-albanskim odnosima. Paradoks trenutne normalizacije je svet s paralelnim realnostima u kojem se ostvaruje sloboda trgovine, dok je
sloboda kretanja i prava na iskazivanje protesta kažnjena klasičnim metodama torture. Stoga se postavlja pitanje: kuda dalje u smislenom objašnjavanju besmisla u kojem se trenutno nalaze odnosi Beograda i Prištine, a računi za razmirice polažu se isključivo srpskoj zajednici na Kosovu?
Prvi zadatak je ohrabriti srpske predstavnike da učestvuju na parlamentarnim i lokalnim izborima u toku sledeće godine. Gušenje pluralizma u cilju obezbeđivanja apsolutne dominacije Srpske liste prethodnih godina dovelo je do gorkih plodova apatije i beznadežnosti u kojima većina građana srpske nacionalnosti ne vidi nikakav motiv ni svrhu za aktivnijim društvenim i političkim delovanjem. I dok su ranijih godina građani izlazili pred most koji je simbolizovao odbranu posebnosti i slobode, bivajući otvorene mete za „zalutali metak”, danas samo poneka pištaljka za nelegitimnim predstavnicima lokalnih vlasti na severu poziva na odbranu kolektivnih prava. Međutim, parlamentarni izbori u februaru i lokalni u oktobru, uz eventualno šire učestvovanje srpskih partija i pokreta, moglo bi biti put ka vraćanju u institucije lokalne samouprave, uprkos jasnoj nameri Prištine da se stvari nikada neće vratiti na staro.
Povratak Srba u institucije nažalost neće značiti garanciju od daljih vidova nasilja, bilo da je reč o pripadnicima specijalne policije ili organizovanih huligana i
provokatora na ulicama Severne Mitrovice i drugih gradova na severu. Spisak nepravdi koje bi se morale ispraviti u narednom periodu ili kao teme u okviru pregovora u Briselu ili kao vid dijaloga srpske zajednice s lokalnim i centralnim vlastima, podugačak
Kredibilitet Evropske unije je na ispitu upravo s poslednjim dešavanjima na severu Kosova. U slučaju da se takav odnos nastavi, nastupiće odsutan trenutak u kome dijalog o normalizaciji postaje izlišan.
je. On uključuje slobodu kretanja ljudi i roba, pogotovo uvoz gotovih proizvoda iz Srbije. Prolaz srpskih proizvoda samo kroz prelaz Merdare osmišljen je sa idejom da se oteža njihovo dopremanje na sever, i ujedno da se zaobiđe da sredstva od carine idu u dogovoreni Fond za sever. Potrebno je da trgovina bude potpuno slobodna i preko svih administrativnih prelaza. Takođe, neophodno je da se hitno nađe rešenje za imovinska prava srpske zajednice, a posebno da se ponište i zaustave procesi nelegalne eksproprijacije, čije je ozakonjenje najavljeno u vidu izmena i dopuna Zakona o eksproprijaciji na Kosovu.
Bez preispitivanja svih postupaka koji se trenutno vode protiv Srba, a najčešće zbog navodnih ratnih zločina nakon više od dve decenije od konflikta – iako su sve vreme bili dostupni pravosudnim organima na Kosovu – pripadnici
srpske zajednice će svoju odluku da nastave da žive na Kosovu stalno suočavati s pretnjom selektivnog i proizvoljnog obračunavanja od strane sistema. Takođe, moraju biti ispitani i dovedeni do kraja postupci organizovanog nasilja i torture, pogotovo nad decom kao i najosetljivijim kategorijama u društvu.
ZSO kao misaona imenica
Sprečavanje daljeg ugrožavanja ljudskih prava mora biti prioritet u normalizaciji odnosa. Pohvalni pomaci poput deblokiranja CEFTE i najave Akcionog plana za kreiranje jedinstvenog regionalnog tržišta u okviru Berlinskog proce -
Spisak nepravdi koje bi morale da se isprave u narednom periodu ili kao teme u okviru pregovora u Briselu ili kao vid dijaloga srpske zajednice s lokalnim i centralnim vlastima, podugačak je. On uključuje slobodu kretanja ljudi i roba, pogotovo uvoz gotovih proizvoda iz Srbije.
sa bivaju poništeni osećanjima ljudi da im je ugrožena osnovna bezbednost. Kredibilitet Evropske unije je na ispitu upravo s poslednjim dešavanjima na severu Kosova. U slučaju da se takav odnos nastavi, nastupiće odsutan trenutak u kome dijalog o normalizaciji postaje izlišan. Srbi već sada masovno napuštaju Kosovo, a nastavak ovog trenda sveo bi ih u veoma kratkom periodu na
marginalizovanu grupu za koju je nepotrebno obezbeđivati bilo kakva posebna prava i garancije.
Zajednica opština sa srpskom većinom (ZSO) sa ovakvim političkim reljefom deluje kao misaona imenica koja nema nikakvu osnovu u aktuelnom društvenom prostoru. Nakon Banjske – koja je poslužila Prištini kao osnov za „borbu protiv terorizma” u kojoj su svi Srbi označeni kao potencijalna pretnja od terorizma i ugrožavanje „ustavnog poretka” – ne nazire se bilo kakva stabilizacija i normalizacija prilika. Na delu je „obeležavanje teritorije” na severu Kosova kroz privredne aktivnosti Albanaca u čisto srpskim sredinama. Nacionalni predznak bio bi u nekim drugim okolnostima sasvim nebitan da se, s jedne strane, ne suzbija bilo kakva privredna i trgovinska inicijativa srpskih firmi i preduzeća, a s druge strane, budžetski ne subvencionišu privatne albanske inicijative od otvaranja benzinskih pumpi do kafića i prodavnica brze hrane itd.
Potpuna društvena izolacija srpske zajednice obesmišljava ZSO, jer je njena intencija upravo suprotno, obezbeđivanje uslova života u kojima bi srpska zajednica imala pravo na svoju posebnost na nivou opština u kojima čini većinu. To ne uključuje samo pravo na povezanost sa institucijama Srbije, posebno u domenu zdravstva i obrazovanja, već kreiranje društvenog ambijenta u kome nikakva proizvoljna aktivnost
centralnih vlasti na Kosovu ne bi mogla u budućnosti da ugrozi jednu zajednicu koja se svodi na zanemarljiv procenat u odnosu na ukupnu populaciju Kosova.
Međutim, ukoliko se praksa dijaloga nastavi tako da pregovori Beograda i Prištine na kraju budu dogovori Beograda i Brisela
Potpuna društvena izolacija srpske zajednice obesmišljava ZSO, jer je njena intencija upravo suprotno, obezbeđivanje uslova života u kojima bi srpska zajednica imala pravo na svoju posebnost na nivou opština u kojima čini većinu.
o ustupcima srpske strane, to ne znači da nema prostora za unapređenje politike prema srpskoj zajednici. Destruktivna politika Prištine i odbijanje da primeni ZSO ne abolira Beograd od zahteva za konstruktivnijim potezima u budućnosti. Prvi test jesu predstojeći izbori na kojima ne bi trebalo da se lepe etikete onima koji nisu deo dominantne političke opcije poput „Kurtijevi Srbi” i „izdajnici”. Politički pluralizam i sloboda izražavanja je jedini lek protiv zavladale apatije.
