Kada se točak istorije zavrti unazad - Bilten Progovori o pregovorima 119 by beogradska.otvorena.skola

SADRŽAJ

DEMOKRATIJA

Srbija i evropske integracije

REAKCIJA

EU i upotreba „zvučnog topa” u Srbiji

DIPLOMATSKA TIŠINA

INTEGRACIJA

Politika proširenja EU

ODBRANA

Vojna saradnja Srbije i Mađarske

EKOLOGIJA

Litijum, Srbija i Evropska unija

ČEKA LI

ORIJENTACIJA

Lični stav

IMPRESUM

Progovori o pregovorima, broj 119, april 2025. godine

Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)

Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija

Urednici: Branislav Cvetković, Miljana Jovanović, Milan Hiber

Urednica i saradnica: Jelena Jorgačević

Autori: Nikola Burazer, Maja Bjeloš, Miloš Pavković, Ivana Ranković, Predrag Momčilović, Marko Savković

Lektura i korektura: Marijana Milošević

Dizajn i prelom: Damir Matić

Ilustracije: Dana Tasovac

Fotografija sa naslovne stranice: BOŠ

REČ UREDNICE

442 DO BRISELA

SSmeši ti se smeši Laura Koveši, jedan mi je od omiljenih transparenata koji smo imali prilike da vidimo na gotovo svakom protestu održanom prethodnih meseci širom Srbije. Mladi – do skora etiketirani kao nezainteresovani, apolitični i neinformisani – sada pozivaju na odgovornost i to ni manje ni više nego pominjući Evropsku javnu tužiteljku. Pre nego što se poznavaoci domaćih i evropskih pravnih sistema pobune jer Koveši nema nadležnosti van teritorije Evropske unije, primećujemo – nije li interesantno i ohrabrujuće to što studenti u Srbiji prepoznaju da bi instanca Unije mogla da pomogne i stane na put korupciji?

Nisu mladi prepoznali samo Lauru Koveši, već i institucije u Briselu i Strazburu ka kojima su se uputili biciklima i pešice. Ima nečeg duboko emotivnog u tim njihovim putovanjima i želji za promenom. Postale su tesne granice Srbije za ono što imaju da pitaju, prenesu i poruče,. Od Subotice, do Vranja i Niša, preko Zaječara i Novog Pazara studentkinje i studenti govorili su o našoj borbi protiv korupcije, nepravde i nasilja. Sad je vreme da o toj tome čuju evropski zvaničnici.

Odlazak studenata u Brisel nije samo vezan za pitanje korupcije ovdašnjeg sistema i pravnih mogućnosti Laure Koveši, već za to šta mladi ljudi zapravo traže kada krenu ka Briselu, kada se biciklima i pešice, u grupama ili čak pojedinačno, upuste u dugu i napornu borbu za ono što smatraju da im pripada. Tako to izgleda kada nemaju na koja vrata da pokucaju u sopstvenoj zemlji.

I stvarno, jesu postale tesne granice ove države za ideju o pravdi koju građani traže od pada nadstrešnice. Do pre nekoliko godina, poverenje mladih u Evropsku uniju bilo je na izuzetno niskom nivou. U godini iza nas, Izveštaj Krovne organizacije mladih Srbije, beleži podjednak broj onih koji su za i koji su protiv.

Odlazak studenata u Brisel nije samo politička poruka, već konkretan odgovor na svakodnevnicu u kojoj oni više nemaju nimalo poverenja u domaće institucije. Ovaj gest pokazuje da traže nešto što je ovde odsutno – pravdu, odgovornost, i podršku. Oni koji su se odlučili na proteste i put u Brisel nisu samo nezadovoljni, već i svesni da borbu protiv korupcije i nepravde ne mogu da dobiju potpuno sami, bez dodatnog političkog pritiska i podrške. Nije više pitanje samo pridruživanja Uniji, već dokazivanja da EU zaista može da stane na stranu građana za koje bar deklarativno kaže da ih želi u svojim okvirima.

A Brisel je ovim jedinstvenu dobio priliku da sa sebe odlepi etiketu administrativne mašinerije slepe za ovdašnje propuste vlasti i pruži podršku Srbiji, onakvoj kakvu bi želeo među svojim članicama. Prilika za to stiže brzim i odlučnim koracima, već 11. maja.

Miljana Jovanović, Urednica portala

SRBIJA I EVROPSKE INTEGRACIJE

KAD SE TOČAK ISTORIJE ZAVRTI UNAZAD

Kako je moguće da jedna zemlja vodi pregovore o članstvu u EU više od deset godina i u tom periodu navodno izvrši čitav niz reformi i otvori desetine poglavlja, a da u sred tog procesa počne više da liči na Belorusiju nego na državu članicu EU?

Piše: Nikola Burazer, Centar savremene politike

Nikola Burazer, izvor: Centar savremene politike

Kada je Srbija započela svoje dugo putovanje ka Evropskoj uniji početkom dvehiljaditih, njena demokratska tranzicija je izgledala gotovo izvesno. Miloševićev autoritarni režim je oboren demokratskom revolucijom i delovalo je da je samo pitanje vremena kada će učvršćivanje demokratskih institucija biti u potpunosti završeno, zemlja sprovesti sve neophodne reforme i, u ne tako dalekoj budućnosti, postati članica Evropske unije. Vlast se više puta menjala, izbori su bili slobodni i pošteni, nasleđe autoritarizma i ratova devedesetih je bledelo, a čak ni bolno pitanje Kosova nije više uticalo na jačanje krajnje desnih i antidemokratskih političkih snaga. Proces evropskih integracija – koji je predstavljao prioritet za bezmalo sve vlade Srbije – trebalo je da obezbedi da se proces demokratske tranzicije uspešno dovrši.

Nakon više od dve decenije, jasno je da se točak istorije može uveliko vratiti unazad, kao i da veza između demokratije i evropskih integracija nije tako čvrsta kao što se mislilo.

Iako je u ovom periodu Srbija pravila nekoliko značajnih koraka ka članstvu u Evropskoj uniji – poput potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (2008), dobijanja statusa kandidata (2012), otvaranja pregovora o članstvu (2014) i otvaranja više od polovine pregovaračkih poglavlja (trenutno 22 od 35) – danas je nesumnjivo najveća prepreka na evropskom

putu Srbije ono što se dvehiljaditih podrazumevalo: postojanje demokratskih institucija.

Nestajanje demokratije

Upravo je demokratsko nazadovanje Srbije, koje ide ruku podruku sa kakvim-takvim napretkom u evropskim integracijama, motivisalo Centar savremene politike da 2017. počne sa objavljivanjem godišnjih izveštaja o stanju demokratije u Srbiji. Fokusirajući se na teme izbora, parlamenta, upravljanja, civilnog društva i slobode izražavanja, ovi dokumenti predstavljaju izveštaje iz senke u odnosu na izveštaje Evropske

Danas je nesumnjivo najveća prepreka na evropskom putu Srbije ono što se dvehiljaditih podrazumevalo: postojanje demokratskih institucija.

komisije o Srbiji (prateći njihovu metodologiju koliko je to moguće, kako bi se pružilo alternativno viđenje stanja u pomenutim oblastima).

Vreme je opravdalo objavljivanje ovih izveštaja, budući da se stanje demokratije u Srbiji sve dramatičnije pogoršava, kao i da je ovo pitanje postalo možda i najveća prepreka za evropsku perspektivu zemlje. Tako poslednji izveštaj „Stanje demokratije u Srbiji 2024”, objavljen 1. aprila ove godine, opisuje stanje demokratskih institucija u zemlji koja više nije demokratska, čineći sam naziv dokumenta donekle smešnim.

Naravno, ovakva ocena može zvučati paušalno. Postoje različite definicije demokratije i minimumi onoga što je potrebno da se jedna zemlja nazove demokratskom. Prema Fridom hausu, Srbija je odavno izašla iz ove kategorije, kao i po klasifikaciji V Dem instituta. Po nekim drugim, poput Ekonomistovog Indeksa demokratije, ona se još uvek nalazi u kategoriji „manjkavih demokratija”, dok izveštaji poput izveštaja Evropske komisije, kao i samog „Stanja demokratije” uopšte ne pružaju ocene.

Ipak, na osnovu svega viđenog u 2024. godini, Srbija ne zadovoljava ni elementarne kriterijume da bismo je ozbiljnim tonom nazvali demokratskom državom. Izborni uslovi su sve manje fer i pošteni i sve je jasnije da je celokupan državni aparat, uključujući i pravosuđe, instrumentalizovan sa ciljem sprečavanja ostvarivanja slobodne volje građana. Uloga parlamenta je značajno narušena – prakse vladajuće većine ga obesmišljavaju, a parlament se inače jako retko sastaje, svega 27 dana u 2024. godini.

Civilno društvo je pod sve većim pritiskom, uključujući koordinisane kampanje vlasti i tabloida, maltretiranje aktivista i njihovo prisluškivanje od strane državnih institucija. Na proteste se odgovara nasiljem, hapšenjem mirnih demonstranata i njihovo zadržavanje u zatvoru, a sulude optužbe obuhvataju i one o „nasilnom rušenju ustavnog poretka”.

unapređenje demokratskih institucija u zemlji. Kada jednom bude postojala vlada Srbije kojoj će to biti suštinski cilj, demokratski

razvoj zaista može ići ruku podruku sa evropskim integracijama, na dobrobit oba procesa.

EU I UPOTREBA „ZVUČNOG TOPA” U SRBIJI

DIPLOMATSKA TIŠINA ZA BUČNU STABILOKRATIJU

Reakcija EU na upotrebu „zvučnog topa” protiv mirnih demonstranata u Srbiji pokazala je zabrinjavajući raskorak između njenih proklamovanih vrednosti i spoljnopolitičke prakse. Dok su se institucije za ljudska prava oglasile jasno, najviši zvaničnici EU ostali su suzdržani, što je podstaklo utisak da geopolitički interesi nadvladavaju posvećenost demokratiji i ljudskim pravima. Takav stav ne samo da je razočarao javnost u Srbiji već je i ponovo doveo u pitanje kredibilitet EU kao promotera demokratskih vrednosti u regionu.

Piše: Maja Bjeloš, Beogradski centar za bezbednosnu politiku

Maja Bjeloš, izvor: Beogradski centar za bezbednosnu politiku

da upotreba soničnog oružja protiv mirnih demonstranata predstavlja očigledno kršenje osnovnih prava. Zeleni su pozvali EU da pozove Srbiju na odgovornost za svoje postupke i obezbedi poštovanje njenih obaveza u vezi s demokratijom i ljudskim pravima.

I drugi poslanici Evropskog parlamenta izrazili su sličnu zabrinutost, naglašavajući da proces pristupanja Srbije EU mora zavisiti od sposobnosti zemlje da poštuje osnovne demokratske principe, uključujući pravo na mirno okupljanje. Oni su istakli da EU ne sme izbegavati suočavanje s vlašću u Beogradu po pitanju ljudskih prava i da mora zahtevati potpunu i nezavisnu istragu događaja od 15. marta.

Stav Evropskog parlamenta predstavlja snažan kontrast u odnosu na mnogo suzdržaniju reakciju Evropske komisije i nacionalnih lidera država članica, čime se osvetljava sve dublji jaz između diplomatskog rukovodstva EU i zakonodavaca.

Kritički glas iz Evropskog suda

Pored reakcija evroposlanika, zabrinutost zbog incidenta izrazile su i međunarodne organizacije za ljudska prava, poput Amnesty International i Human Rights Watch. Evropski sud za ljudska prava (ESLJP), koji je i ranije bio kritičan prema stanju ljudskih prava u Srbiji, nije odmah reagovao na upotrebu zvučnog topa. Međutim, 24. marta 2025. godine, Sud je zvanično zatražio od Vlade Srbije da odgovori na nekoliko ključnih pitanja – uključujući zakonitost ovakvog oružja, pravnu osnovu za njegovo korišćenje i mere preduzete za zaštitu građana od moguće proizvoljne upotrebe sile.

Ova reakcija ESLJP-a usledila je nakon što su organizacije civilnog društva podnele zvaničnu tužbu u ime 47 građana koji tvrde da su direktno pogođeni upotrebom zvučnog topa. Zahtev Suda predstavlja jasan signal da se pitanje načina na koji Srbija postupa s javnim protestima više ne tretira isključivo kao unutrašnje, već je sada pod evropskim pravnim nadzorom. Time je dodatno pojačan pritisak na srpsku vladu koja se suočava sa zadatkom da opravda primenu sile protiv sopstvenih građana.

Uključenje ESLJP-a predstavlja prekretnicu, jer ukazuje na to da međunarodni pravni mehanizmi mogu ostvariti uticaj tamo gde

je politički pritisak zakazao. Ovo je posebno značajno jer podvlači ozbiljnost optužbi i mogućnost da je došlo do kršenja evropskih standarda ljudskih prava – uključujući zabranu nečovečnog i ponižavajućeg postupanja, sadržanu u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima.

Uključenje ESLJP-a predstavlja prekretnicu, jer ukazuje na to da međunarodni pravni mehanizmi mogu ostvariti uticaj tamo gde je politički pritisak zakazao.

S obzirom na formalne težnje Srbije ka članstvu u EU, istraga ESLJP-a ima i šire implikacije –ona podseća Beograd i Brisel da je poštovanje evropskih standarda ljudskih prava osnovni preduslov za integraciju u evropsku zajednicu. Ispitujući dostavljene dokaze ESLJP izrekao je privremenu meru kojom nalaže Republici Srbiji da se do daljeg uzdrži od upotrebe zvučnih uređaja u svrhu kontrole okupljenih građana. Evropski sud je pozvao svih 47 građanki i građana u čije ime je zahtev podnet da najkasnije do 28. maja 2025. godine podnesu zvanične predstavke protiv Republike Srbije. Ukoliko Sud odluči da je došlo do povrede njihovih prava, takav postupak bi mogao rezultirati presudom kojom se potvrđuju činjenice o odgovornosti države. Presudabi mogla imati ključnu ulogu u oblikovanju buduće diplomatske politike EU prema Srbiji, naročito u procesu evrointegracije.

POLITIKA PROŠIRENJA EU

MERE PREMOŠĆAVANJA DO ČLANSTVA

Mogućnost pristupa SEPA za države Zapadnog Balkana predstavlja zaista gamechanger odnosno prekretnicu, kako iz perspektive ekonomije i privrednog rasta, tako i iz perspektive rane integracije kandidata.

Piše: Miloš Pavković, Centar za evropske politike

Miloš Pavković, izvor: Medija centar

Proširenje EU jedna je od najdugovečnijih i najuspešnijih politika od njenog osnivanja. Nastavši kao težnja da se proširi Evropska zajednica za ugalj u čelik (EZUČ), razvijao se u četiri talasa proširenja (počevši od prvog proširenja: Danska, Irska i Velika Britanija do Hrvatske 2013. godine), zatim preko uspostavljanja strogih kriterijuma za članstvo na samitu Evropskog saveta u Kopenhagenu 1993. (Kopenhaški kriterijumi), do revidirane metodologije za proširenje 2020. godine.

Dakle, politika proširenja označava dvostrano orijentisanu politiku EU: unutrašnju i spoljnu. Spoljna u smislu prijema novih država u članstvo (teritorijalno proširenje EU), a unutrašnja u vidu integracije nove države članice u institucionalne strukture i mehanizme EU. S druge strane, pristupanje EU je kompleksan proces u kojem država kandidat mora prvo da ispuni stroge kriterijume (Kopenhaški kriterijumi) i usaglasi svoj institucionalno-pravni sistem sa zakonodavstvom EU. Kada Evropska komisija proceni da je država kandidat ispunila sve uslove, sve države članice moraju pojedinačno da se slože glasanjem u Evropskom savetu i odobre pristup nove države u Uniju.1 Nakon te političke odluke sledi potpisivanje sporazuma o pristupanju EU, što nije kraj procesa. Ovaj sporazum mora da ratifikuje Evropski parlament, kao i svih 27 država članica

1 U nekim slučajevima, pored političke odluke u Evropskom savetu, neophodno je organizovati referendum i/ili dobiti odobrenje nacionalnog parlamenta države članice. To je slučaj u: Francuskoj, Nemačkoj, Irskoj, Danskoj i Holandiji.

EU pojedinačno. Nakon ratifikacije sporazuma o pristupanju, proces se završava, i država kandidat postaje punopravna članica EU.

Promene i (polu)mere

Politika proširenja EU dosta je kritikovana poslednjih deceniju i kusur usled nedostatka konkretnog uspeha nakon ulaska Hrvatske u EU. Počevši od nedostatka apsorpcionog potencijala, preko neophodnosti unutrašnje reforme, do pre-

posebni, dodatni finansijski instrument i posete evropskih lidera prestonicama na Balkanu su postale češće i redovne.

Uprkos pozitivnim promenama, u vazduhu se i dalje oseća da se radi o polumerama koje treba da zamene nedostatak mogućnosti EU da zaista integriše nove države članice u kratkom roku.2 Kako bi se izbegla razočarenja usled nedostatka perspektive članstva, u prethodnih nekoliko godina je rođeno nekoliko značajnih predloga koji treba da

Srbija je izmenila Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma te sada ne postoje formalne prepreke za pristup SEPA. Realan scenario je da u toku 2025. godine, odnosno već na narednom zasedanju Evropskog saveta za plaćanja, Srbija dobije zeleno svetlo i pristupi Jedinstvenom području plaćanja u evrima.

bacivanje krivice na kandidate za članstvo – proširenje je stagniralo. Velike promene, makar komunikacijske, usledile su 2022. godine s početkom ruske agresije na Ukrajinu. Pored činjenice da su Ukrajina i Moldavija dobile ekspresno status kandidata, i Bosna i Hercegovina se iste godine pridružila klubu kandidata, dok je Gruzija prepoznata kao potencijalni kandidat. Upravo 2022, u junu, Evropski savet je u svojim zaključcima direktno podržao koncept postepene integracije kandidata u EU i pozvao Evropsku komisiju i Visokog predstavnika da dalje unaprede postepenu integraciju kandidata u EU tokom procesa proširenja. Od tog trenutka pristup EU prema kandidatima se značajno menja. Češće se organizuju zajednički sastanci Evropskog saveta i lidera država kandidata, usvojen je Plan rasta za Zapadni Balkan kao

premoste ovaj jaz i omoguće postepenu integraciju do konačnog članstva.

Tri izgledna predloga

Među njima, najkonkretnije i najsveobuhvatnije ideje, koje imaju najviše šanse da zaista budu usvojene, jesu Model faznog pristupanja, ujedno i jedini koji dolazi autentično iz države kandidata; predlog da, dok čekaju rasplet pregovora o punopravnom članstvu, države kandidati dobiju mogućnost pristupa Jedinstvenom tržištu EU; treći predlog razrađuje neophodnost i mogućnost unutrašnje reforme EU pre prijema novih članica.

2 Od svih kandidata, Crna Gora jedina ima perspektivu članstva u kratkom roku (do 2028. godine, realnije do 2030. godine), dok za sve ostale EU nije spremna da ponudi godinu članstva što govori u prilog argumentu da EU zapravo još uvek nije spremna za proširenje.

VOJNA SARADNJA SRBIJE I MAĐARSKE

PORUKA ZA UNUTRAŠNJU UPOTREBU

Da li najava vojnog saveza između Budimpešte i Beograda ima ikakvu institucionalnu osnovu? Radi li se o konkretnoj bezbednosnoj politici ili političkoj manipulaciji? Otkud ova najava i šta zaista (ne) može biti u budućnosti?

Piše: Ivana Ranković, Beogradski centar za bezbednosnu politiku

Ivana Ranković, izvor: Beogradski centar za bezbednosnu politiku

projekti čija se lokacija nalazi unutar EU. Zasad nije poznato kada će se pojaviti spisak podržanih projekata van Unije, ali je potvrđeno da kompanija „Rio Tinto” jeste nominovala projekat „Jadar” kao strateški projekat. I nakon sastanka s predsednicom Evropske komisije Ursulom Fon der Lajen, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će projekat „Jadar” biti prihvaćen kao strateški projekat. Ova izjava dodatno je pojačala otpor aktivista i građana pa je, u samo nekoliko dana, na adresu Evropske komisije u Srbiji predato više peticija i pisama koje traže da se to ne desi – peticije su inicirali gotovo istovremeno jedno udruženje građana, jedan politički akter, akademska zajednica u blokadi kao i studenti u blokadi s Tehnološko-metalurškog fakulteta, zajedno sa studentima Biološkog fakulteta. Peticije su samo deo šire borbe koja se u Srbiji vodi oko sprečavanja potencijalne eksploatacije litijuma.

Litijum se nalazi na popisu strateških sirovina Evropske komisije i tokom prošlogodišnje posete predstavnika tadašnje nemačke Vlade i Evropske komisije Olafa Šolca i Maroša Šefčoviča potpisan je Memorandum o razumevanju o strateškom partnerstvu Srbije i Evropske unije u oblasti održivih sirovina, lanaca vrednosti baterija i električnih vozila. Ovaj memorandum nije obavezujući i još se nije krenulo s njegovom implementacijom, ali uprkos neobavezivanju, povećao je pritisak da projekat „Jadar”, ali možda i drugi

rudarski projekti budu realizovani u neposrednoj budućnosti.

Ukoliko projekat „Jadar” bude proglašen za strateški projekat u cilju jačanja evropskih kapaciteta kada su u pitanju kritični minerali, to bi ovom projektu dalo dodatni vetar u leđa. Dobio bi finansijsku

Sve dok sistem nastavlja da funkcioniše po starom standardnom obrascu uz pokušaje puke zamene jednog materijala drugim neće doći do rešavanja problema koji se stalno uvećavaju. Drugim rečima, bez promene globalne paradigme neće biti dovoljno litijuma nigde na svetu.

podršku, koja bi bila plaćena novcem svih građana EU, ali i dodatnu institucionalnu podršku. Dok je prema nekim istraživanjima preko 60% građana u Srbiji snažno protiv eksploatacije litijuma, EU često šalje promenjive signale, što dodatno utiče na ovdašnje (ne)poverenje u EU i njene institucije.

Trenutno su studentski i građanski protesti i blokade u drugi plan stavile ekološke i antirudarske borbe ali, bez sumnje, čim dođe do značajnijih pomaka u realizaciji planiranih projekata one će se ponovo aktivirati. Ne treba da zaboravimo da su upravo protesti protiv planirane eksploatacije litijuma tokom prošle godine uspeli da okupe veliki broj ljudi u Beogradu i Loznici, ali i širom Srbije. Protestovalo se tako i u Vranju ili Negotinu, iako su stotinama kilometara udaljeni od

Loznice. Razlog za to je i što sta novnici ovih gradova i sela veruju da ukoliko projekat „Jadar” bude realizovan to neće biti kraj, već će se drugi „strateški” projekti pojaviti i na njihovim vratima.

Za kraj, vratimo se na stratešku važnost kritičnih minerala, nafte i fosilnih goriva. Nafta i fosilna goriva i dalje su strateški važni i zbog njih se i u ovom trenutku vode ratovi, bilo oni stvarni, bilo carinski i trgovinski. Ali upravo neumereno korišćenje nafte i drugih fosilnih goriva dovelo nas je na granicu klimatskih promena i primoralo da tražimo alternativu. Kritični minerali mogu biti deo te alternative, ali sve dok su povezani sa stalnom težnjom za rastom, pa čak i ako ga nazivamo zelenim, rešenje se lako može pretvoriti u novi problem. Sve dok sistem nastavlja da funkcioniše po starom standardnom obrascu uz pokušaje puke zamene jednog materijala drugim neće doći do rešavanja problema koji se stalno uvećavaju. Drugim rečima, bez promene globalne paradigme neće biti dovoljno litijuma nigde na svetu, ma koliko se smatrao strateškim da zameni sve automobile s motorima na unutrašnje sagorevanje onim električnim.

Nedavno smo uz podršku

Kanadskog fonda za lokalne inicijative napisali studiju koju smo nazvali „Rizici napuštanja proevropskog kursa”. Ona sažima strahove koje imamo kao istraživači međunarodnih odnosa i pozicije Srbije u svetu, pa i taj da će naša zemlja ostati izvan ključnih međunarodnih tokova i realnih šansi za sustizanje razvijenih društava Evrope.

Međutim, gledajući dubinu krize u kojoj se naše društvo nalazi, možda je naziv koji smo izabrali pogrešan. Srbija poslednjih meseci, ili tačnije godina, ne liči na zemlju koja je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji (EU). Prvi i zasad jedini klaster po novoj metodologiji otvoren je još 2021, a nalazimo se u 11. godini pregovora. Trenutno nema izgleda da će ciljevi dogovoreni sa Evropskom komisijom biti ispunjeni.

U svakom scenariju koji smo razmatrali opravdana je bojazan da će nakon Hrvatske proći najmanje dve decenije pre nego što još jedna država Zapadnog Balkana postane članica. Generacijski san da će to biti Srbija – dugo smatrana predvodnicom – razbijen je o zid autokratije i izneverenih očekivanja. Zaustavljanje pregovora, kao mogućnost, značila bi da nema napretka u čitavom nizu ključnih oblasti: (uspostavljanju) vladavine prava uključujući reformu pravosuđa; poštovanju niza principa moderne, liberalne demokratije (poput podele vlasti, kao i smenjivosti političkih opcija na

slobodnim izborima koji se održavaju u fer uslovima).

Uostalom, dovoljno je prošetati ulicama bilo kog većeg grada u Srbiji ovog proleća i uvideti da je stanje daleko od redovnog. Nezadovoljstvo građana je veliko,

nazadovanje i naposletku formalno napuštanje proevropskog puta); i najzad, treći, u kome smo pokušali da sagledamo kako bi neki novi događaj crnog labuda (engl. black swan) mogao da vodi radikalnoj promeni. Tragičan događaj koji nas je inspirisao jeste

Pomalo paradoksalno, EU je istovremeno i jak i slab akter: jak, zato što je sveprisutan i raspolaže s puno mogućih tačaka pritiska na srpske vlasti; a slab zbog unutrašnjih protivurečnosti, nemogućnosti da ponudi tzv. kredibilnu perspektivu članstva.

a način na koje su evropske integracije vođene do sada – pristupom ticking the box, uz ograničenu javnu raspravu – niti je dobar, niti odgovara potrebama našeg društva koje deluje spremno za iskorak u pravcu veće demokratizacije. Dokaz ovome, najzad, jeste i žrtva studenata u blokadi, koji su pauzirali sve – obrazovanje, karijere, sâm život – zarad ideala uređene države.

Studija predstavlja, dakle, misaonu vežbu izgradnje scenarija. U našem tumačenju, ima ih tri: prvi, da će stvari ostati iste (engl. business as usual); drugi, da će biti po svemu gore (sveopšte

pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, stradanje 16 ljudi i višemesečni protesti koji su usledili.

Koristi od kluba uspešnih

Šta smo zaključili, kada govorimo o odnosima Srbije i EU? Pre svega to da je zvaničnom Beogradu jako stalo da zadrži postojeći nivo odnosa s Briselom, a samim tim i prednosti koje proizilaze iz statusa kandidata za članstvo. Kako se jedan od naših sagovornika, predstavnik partije na vlasti izrazio, „mi znamo da je to klub uspešnih”. Bez obzira na krize sa kojima se suočava, EU je i dalje tu i to je činjenica sa kojom Srbija mora računati.

Ovo je za aktuelnu vlast željeni scenario. Razvijeni bilateralni odnosi predstavljaju osigurače od pritiska i opasnosti međunarodne izolacije. Ovde je naglašen značaj uloge Aleksandra Vučića, ličnih odnosa koje uspostavlja i ekonomskih podsticaja koje nudi. Zato se odnos s Mađarskom i