Issuu

Prijavi se na Bilten

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP″ koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.

SADRŽAJ

REČ UREDNIKA

SVET

Brisel i globalna politika

BEZBEDNOST

Evropa i bezbednosna politika

KORACI KA ODBRAMBENOJ UNIJI .............................................................................10

SLABOSTI

Između ambicija i realnosti

IZBORI

Nemačka, postizborno prebrojavanje

KOLUMNA

Trampova računica za rusko-ukrajinski rat BEZ

IMPRESUM

Progovori o pregovorima, broj 118, mart 2025. godine

Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)

Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija

Urednici: Branislav Cvetković, Miljana Jovanović, Milan Hiber

Urednica i saradnica: Jelena Jorgačević

Autori: Dragan Živojinović, Milan Igrutinović, Strahinja Subotić, David Tadić, Vojin Radovanović

Lektura i korektura: Marijana Milošević

Dizajn i prelom: Damir Matić

Ilustracije: Dana Tasovac

Fotografija sa naslovne stranice: BOŠ

ČREČ UREDNIKA O KOGNITIVNOM DIGESTIVNOM TRAKTU

ini se da je i svet nadmašio svoju sposobnost varenja količine istorije koju dnevno proizvede. Ma sam bi od sebe pobegao.

Je l’ premali? Ili je previše pojedinačnih stvaralaca istorije u različitim kolektivima (plemenskim, plenumskim, gradskim, regionalnim, nacionalnim, nadnacionalnim)?

S druge strane, možda je svet oduvek bio takav, tesan (shodno kontekstu i civilizacijskom napretku) i mali (za potrebe čoveka), a samo se nama sada čini da se sve zgusnulo, ubrzalo i pojačalo? Tehnologija, koju obilato koristimo, nam daje uvide danas u bezbroj pojedinačnih dešavanja u svakom kutku Zemljine kugle – čitamo signal poruke najviših državnika SAD, stiže vest da je Kenije priznala Kosovo, Pikaču trči u Turskoj, održava se sednica Skupštine opštine Zvezdara i tako dalje... Pa se pitamo Ljudi, dokle? (Balašević likes this).

Sada se vi, siroti mali hrčci, (s)nađite u beskrajnoj količini informacija, odvojte bitno od nebitnog, vama lično ili iz pozicije vašeg poslovnog okruženja. Kako vam ide? Sumnjam da ide lako, valjalo bi predahnuti.

Da li biste, priznajte, sve batalili i odselili se negde

daleko, bez interneta i telefona, isključili se kao medved tokom zimskog sna? Kako beše reč? Hibernacija, da. Bilo bi lepo, ali teško.

Mada, kao iole svesno biće, odgovorno prema svetu (šta god pod time podrazumevali, ali da to niste, ne biste pratili ovaj bilten), imate potrebu da analizirate, primećujete i upoređujete. Da niste odgovorni, ne biste imali potrebu da se posledično brinete zbog svega što čitate, vidite, analizirate, tumačite…

Zato i nije ni čudo što jedva čekate da na narednim stranicama pročitate o Bambiju među godzilama, o tome može li od njih da se odbrani ili da im makar bude ravan, da im doaka ili će ostati sam, poput dalekog ostrva.

I, kada pročitate, imate li kapaciteta da svarite sve to ili pakujete kofere, pa se dajete u potragu za spokojem? Radujemo se da čujemo vaše odgovore.

Je l’ ovo vreme za rubriku Pisma čitalaca?

Branislav Cvetković, Urednik portala

„KAKO

PITANJA, ODGOVORI

KOMENTARIŠETE SASTANAK ALEKSANDRA VUČIĆA SA

URSULOM FON DER LAJEN I ANTONIOM KOŠTOM U BRISELU?″

NIKOLA BURAZER, European Western Balkans

Iz onoga što je saopšteno se može zaključiti da su u Briselu zabrinuti zbog situacije u Srbiji i da je Vučiću poručeno da moraju videti rezultate kada su u pitanju izborni uslovi, borba protiv korupcije i sloboda medija kako bi Srbija napredovala na evropskom putu. Naravno da je ova poruka dosta diplomatska i da zvuči naivno očekivanje da će vlast u Srbiji te rezultate ikada ostvariti, ali ipak je u pitanju značajan iskorak kada je u pitanju odnos Evropske unije prema režimu u Srbiji.

AUGUSTIN PALJOKAJ,

Koha Ditore

Ovaj sastanak je pokazao još jednom da je za EU predsjednik Vučić glavni partner, ne samo u Srbiji već i šire u regiji. Fotografija spojenih ruku s Koštom i Fon der Lajen šalje poruku da su oni tim. i jesu. Iako Vučić pokušava prikazati proteste kao pokušaj Zapada da ga ruše, davno nije neka vlast u Srbiji imala tako veliku podršku Zapada, pogotovo EU. Krivo je poruke Fon der Lajen ili Košte shvatit kao neko „upozorenje″ Vučiću. Jer poruke o „slobodi medija, borbi protiv korupcije i izbornoj reformi″ EU lideri bi slali bilo kom drugom lideru iz regije. A i Vučiću bi istu poruku slali i prije dvije i prije pet godina. Vučić to zna i zato samo daje obećanja koja neće ispuniti. Dakle, nastavlja se praksa pretvaranja Srbije da želi provesti reforme kako bi postigla standarde EU, a EU se pretvara da joj vjeruje.

DUŠAN GAJIĆ, RTS

Trenutak i format sastanka predsednika Vučića sa čelnicima EU Ursulom fon der Lajen i Antonijom Koštom mnogi su videli kao nastavak politike stabilokratije. Ali poruke posle sastanka ukazale su na određenu promenu tona Brisela prema Beogradu. Bez zajedničkog obraćanja medijima i uobičajenih prisnosti, svedene i identične poruke na društvenim mrežama Košte i Fon der Lajen sugerisale su da Srbija ne čini dovoljno u ključnim oblastima slobode medija, borbe protiv korupcije i reforme izbornih zakona. Sam format sastanka i izbor reči („iskreni i direktni razgovori″) ukazuju na nezadovoljstvo EU zbog situacije u Srbiji (i regionu). Diplomatski izvori potvrđuju da je izražena i „ozbiljna zabrinutost″ EU zbog reakcija vlasti na proteste. „Ono sto od Srbije zahtevaju demonstranti i studenti je isto ono što od Srbije zahteva Evropska komisija″, izjavila je nakon sastanka i komesarka Marta Kos, posle više meseci neodređenih poruka. Hoće li ovu promenu retorike pratiti i značajnija promena politike, zavisiće najviše od razvoja događaja u samoj Srbiji.

BRISEL I GLOBALNA POLITIKA

HOĆE LI EU PRESTATI DA SE PONAŠA KAO BAMBI MEĐU GODZILAMA

Evropska unija je svesna da je Tramp više zainteresovan za neposredne i opipljive dilove nego za dugoročne dobitke, ali joj je isto tako jasno da 47. američki predsednik ne može baš tako lako priuštiti luksuz da u dobu nadmetanja velikih sila Evropska unija ne bude, barem u poslednjoj instanci, na američkoj strani istorije.

Piše: Dragan Živojinović, Fakultet političkih nauka

Dragan Živojinović, izvor: PR tim FPN

Da li će prvi potezi druge administracije predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trampa prema najvažnijem savezniku, Evropskoj uniji, dovesti do suštinskih promena u transatlantskim odnosima i smanjenja (a neki čak tvrde i potpunog povlačenja) američkog prisustva na tlu Evrope?

Uprkos tome što se Donald Tramp i u prvom predsedničkom mandatu nije prema Evropskoj uniji odnosio kao poštovanja vrednom savezniku, čini se da je drugi mandat još radikalniji. To će zauzvrat naterati EU da počne s više realizma da posmatra svet oko sebe i umesto pretežnog oslanjanja na SAD u pogledu korišćenja vojne sile, krene i sama da je koristi (ili barem preti njenom upotrebom), budući da bi u svetu u kom postoji ponovno nadmetanje velikih sila sve ostalo bilo ravno autodestrukciji i prepuštanje svoje sudbine drugim akterima.

Kako je Evropska unija došla u ovu situaciju? Kakva je njena pozicija sada? Kakve su perspektive EU kao globalnog aktera imajući u vidu izmenjeni međunarodni kontekst i posebno odnose sa SAD?

Kako smo stigli dovde?

Dva su svetska rata, po mišljenju osnivača neorealističke teorije međunarodnih odnosa Keneta Volca (Kenneth N. Waltz), dovela do toga da Zapadna Evropa od proizvođača postane potrošač

bezbednosti, odnosno, umesto da pruža bezbednost drugima, dođe u situaciju da se njoj obezbeđuje bezbednost. Naime, vakuum moći koji se na teritoriji Evrope stvorio posle Drugog svetskog rata popunile su, po rečima znamenitog istoričara sa Jejla Pola Kenedija (Paul M. Kennedy), kao i posle pada Napoleona (kad su to bile Velika Britanija i Rusija), dve, geografski posmatrano, bočne sile, Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez. Ipak, ze

Veće ulaganje u vojne budžete kao i starenje stanovništva neminovno će dovesti do smanjenja nekih privilegija koje stanovništvu EU donosi država blagostanja. To je ono što istoričari uspona i pada velikih sila zovu „dilemom između topova i maslaca”, odnosno problemom da istovremeno imate i nacionalnu bezbednost i uživate dobar život i socijalnu sigurnost.

mlje tadašnje Evropske zajednice će tokom narednih decenija, uz svesrdnu američku ekonomsku pomoć i vojne garancije, uspeti da postanu ono što je nemački teoretičar međunarodnih odnоsа Hans V. Мaul (Hanns W. Maull) označio terminom „civilna silа″. Na primeru spoljne politike Nemačke i Japana posle Drugog svetskog rata, Maul je pokazao kako se u međunarodnim odnosima može uspešno delovati i uz uzdržavanje od korišćenje vojne sile, ali uz povećanu upotrebu drugih spoljnopolitičkih sredstava, pre svega diplomatskih i ekonomskih. Posle urušavanja Istočnog bloka i raspada Sovjetskog Saveza, Sjedinjene Američke Države su ostale jedina supersila i uprkos stvaranju Evropske unije ugovorom iz Mastrihta, i svih ambicija da ona

kasnijim ugovorima i reformama postane globalni igrač, to se, barem kad je u pitanju vojna moć, u najvećoj meri nije desilo. Talas optimizma u pogledu budućnosti sveta, pa i Evropske unije, najbolje se može videti u početnim rečenicama prve Evropske strategije bezbednosti iz decembra 2003. godine, u kojima se kaže da „Evropa nikada nije bila tako napredna, tako bezbedna, ni tako slobodna. Nasilje iz prve polovine 20. veka ustupilo je mesto periodu mira i stabilnosti, bez presedana u evropskoj istoriji.″ Nažalost, međunarodne okolnosti Evropskoj uniji nisu išle naruku i ovaj optimizam je brzo iščezao. Talasi kriza, počevši od one ekonomske iz 2008, nastavili su se, godinu kasnije, krizom Evrozone, migrantskom krizom 2015, Bregzitom 2016, korona krizom iz 2020, da bi svoj vrhunac doživeli izbijanjem rata u Ukrajini 24. februara 2022. godine. U tom smislu, globalni kontekst je evropskim „kantovskim vizijama″ – u kojima se, koristeći se pojmovima najpoznatijeg predstavnika socijalnog konstruktivizma Aleksandera Venta, države doživljavaju kao prijatelji – vrlo brzo suprotstavio jedan ne samo lokovski, gde su države jedne drugima takmaci, već čak i hobsovski svet, u kojem se

države doživljavaju i tretiraju kao neprijatelji. Čini se zato da je nadmetanje velikih sila (Great Power Competition), pojam koji je uveden u vreme prve Trampove administracije, u njegovoj strategiji nacionalne odbrane iz 2018. godine, ponovo postala glavna matrica međunarodnih odnosa.

Gde smo danas?

Svako uspešno lečenje počinje pokušajem uspostavljanja što tačnije dijagnoze. Nama se čini da problem Evropske unije nisu kapaciteti, odnosno izvori moći koje ona poseduje, već volja i spremnost da se ti kapacitete koriste (naročito vojna sila) i naravno drugačija postavka prioriteta. Takođe, veće ulaganje u vojne budžete kao i starenje stanovništva, neminovno će dovesti do smanjenja nekih privilegija koje stanovništvu EU donosi država blagostanja. To je ono što istoričari uspona i pada velikih sila zovu „dilemom između topova i maslaca″ (Guns and Butter dilema), odnosno problemom da istovremeno imate i nacionalnu bezbednost i uživate dobar život i socijalnu sigurnost. Prema nekim podacima Evropska unija ima sedam posto stanovništva sveta, oko petine globalnog BDP-a i polovinu svetskih socijalnih davanja. Na duže staze ovako nešto je teško održivo. Iako su stope ekonomskog rasta Evropske unije daleko niže od glavnih konkurenata (pre svega NR Kine i Sjedinjenih Država), ona je i dalje među ekonomski najmoćnijim akterima na svetu,

recimo po nominalnom BDP-u, sa oko dvadeset biliona dolara odmah iza SAD, a ispred NR Kine. U pogledu kriterijuma kupovne moći, Kina je tu, naravno, ispred SAD i Evropske unije. Kad je u pitanju vojna moć, iako joj nedostaju kapaciteti za globalnu projekciju moći kao i logistika, ukupni vojni budžeti država članica Evropske unije su po podacima britanskog magazina The Economist od 1. marta 2025. godine, 325 milijardi evra (oko 1,8 procenata BDP-a), što ga, posle vojnog Sjedinjenih Američkih Država, čini drugim najvećim vojnim budžetom na svetu. Trampovo insistiranje na povećanju izdataka za odbranu zemalja članica NATO sa dva na pet procenata biće veliki izazov za već prenapregnute evropske budžete. Ipak, s obzirom na blizi

evropskih država (Britanija je treća, a Švajcarska osma), a među njima i tri članice Evropske unije (Nemačka na petom, Francuska na šestom i Italija na devetom mestu).

Kuda idemo?

Budući da se Donald Tramp u prvih pedeset dana drugog predsedničkog mandata oslanja na ono što možemo nazvati „transakcionalizmom na steroidima″, kao i da je svoje flertovanje s autoritarnim liderima iz prvog mandata sada prebacio gotovo na nivo ljubavnog zanosa, potezi koje je povukao u svom „neoimperijalnom i neokolonijalnom″ pristupu međunarodnim odnosima, a pogotovo pokušaj dogovora s Rusijom na račun Ukrajine, uz potpuno isklju

Koristeći se matricom Ive Daldera, nekadašnjeg američkog ambasadora u NATO-u, Evropskoj uniji treba (da bi postala što nezavisnija od Sjedinjenih Američkih Država) sledećih četiri stvari: novac, ljudstvo, vreme, saradnja s Vašingtonom, i da dodamo petu stvar – volja da se sve to uradi.

nu pretnje sopstvenoj bezbednosti, Evropska unija neće imati izbora već da nastavi da povećava izdatke za vojsku, što je i inače trend u poslednjih 11 godina, još od ruske aneksije Krima 2014. godine (The Military Balance 2025). Iako je primetan trend uspona azijskih država na rang-listi globalne meke moći, i u najnovijem izveštaju Global Soft Power Indeks 2025 konsultantske kuće „Brend fajnans″ (Brand Finance) za ovu godinu, među deset najbolje rangiranih zemalja je pet

čivanje Evropske unije iz tog procesa, možda i ne treba da iznenađuju. Evropska unija je svesna da je Tramp više zainteresovan za neposredne i opipljive dilove nego za dugoročne dobitke, ali joj je isto tako jasno da 47. američki predsednik ne može baš tako lako sebi priuštiti luksuz da u dobu nadmetanja velikih sila Evropska unija ne bude, barem u poslednjoj instanci, na američkoj strani istorije. Ipak, bez obzira na sve, Evropska unija treba da počne da razmišlja i, što je važnije, deluje u praksi ne samo

kao normativni i transformacioni već i kao strateški akter, koji vodi računa ne samo o sopstvenim vrednostima već i o sopstvenim interesima. Koristeći se matricom Ive Daldera, nekadašnjeg američkog ambasadora u NATO-u, Evropskoj uniji treba (da bi postala što nezavisnija od Sjedinjenih

Više realizma i u pogledu spoljnopolitičkih ciljeva, a pogotovo u pogledu spoljnopolitičkih sredstava, omogućiće Evropskoj uniji da svoju strategiju zasnuje na proceni sveta kakav on jeste a ne kakav bi trebalo da bude.

Američkih Država) sledećih četiri stvari: novac, ljudstvo, vreme i saradnja s Vašingtonom, i da dodamo petu stvar – volja da se sve to uradi. Kad je u pitanju novac, kako se stvari sada čine, a i videli smo iz brojki koje smo naveli, da je to, uz nužna rezanja drugih budžetskih stavki, apsolutno moguće uraditi. U pogledu ljudstva stvari su mnogo komplikovanije i

Evropska unija će morati baš da se pomuči i da iz korena promeni pristup obaveznom vojnom roku, kao i školovanju i posebno povećanju broja oficira, podofocira i vojnika. Što se tiče faktora vreme to je stvar koja Evropskoj uniji ne ide naruku, jer sve ove promene zahtevaju strpljenje, po konzervativnom procenama najmanje deceniju, po nekim optimističnijim koju godinu manje. A vremena baš i nema previše. U pogledu saradnje s Vašingtonom, jasno je da se, kao i u svakom odvikavanju od neke zavisnosti, to mora činiti postepeno i uz obećanje Sjedinjenih Američkih Država da će pomagati Briselu sve dok evropsko krilo NATO-u ne ojača dovoljno da može da samo po sebi odvraća pretnje potencijalnih agresora. I na kraju, peti faktor, koji je možda i najvažniji, jeste volja da se sva moć upotrebi, uključujući posebno vojnu moć. Kako je to nedavno slikovito opisao poljski premijer Donald Tusk, „500 miliona Evropljana moli 300 miliona Amerikanaca da ih zaštiti od 140

miliona Rusa. Ono što Evropi nedostaje je uverenje da smo mi istinska globalna sila.″

Ka više realizma

Naravno, sve ovo ne znači potpuno kidanje veza sa Sjedinjenim Američkim Državama – dubokih kriza u tim odnosima bilo je gotovo uvek i poneki o istoriji transatlantskih odnosa govore i kao o istoriji kriza – već je ovo samo pokušaj da se deluje u skladu s promenjenim okolnostima u međunarodnim odnosima. Više realizma i u pogledu spoljnopolitičkih ciljeva, a pogotovo u pogledu spoljnopolitičkih sredstava, omogućiće Evropskoj uniji da svoju strategiju zasnuje na proceni sveta kakav on jeste a ne kakav bi trebalo da bude. To će u krajnjem slučaju od Evropske unije konačno napraviti stvarnog globalnog aktera, koji će biti u stanju da se u svetu velikih sila, i miršajmerovski rečeno, godzila ne ponaša više samo kao bambi.

EVROPA I BEZBEDNOSNA POLITIKA

KORACI KA

ODBRAMBENOJ UNIJI

Možemo reći da danas niko više od Vladimira Putina i Donalda Trampa ne čini na podsticanju autohtonih evropskih pokušaja za formulisanje sopstvenih vojnih rešenja. Strah od njihovih antievropskih koraka je opipljiv u gotovo svim evropskim prestonicama. Trampov je imidž u Evropi sada nedvosmisleno negativan, a o Putinovom ne moramo ni da govorimo. Mnoge su simboličke prepreke već pređene i famozna politička volja za zajedničkim rešenjima unutar Evrope očigledno postoji.

Piše: Dr Milan Igrutinović, Institut za evropske studije

Dr Milan Igrutinović, izvor: privatna arhiva

Uprvim godinama rasplamsavanja Hladnog rata sredinom evropskog kontinenta bila je povučena gvozdena zavesa od Šćećina do Trsta, kao linija podele na kapitalistički i komunistički svet. Tada poražena Nemačka, podeljena prvo na četiri okupacione zone, a potom istom linijom ideološke podele na Zapadnu i Istočnu, nije imala svoju vojsku. Logikom sukobljavanja između dva velika bloka, svaki je do kraja četrdesetih napravio plan kako da potencijalnu nemačku vojsku uključi u svoje vojne pripreme. NATO je već bio formiran (1949) dok su se ekonomske integracije Zapadne Evrope, preko Evropske zajednice za ugalj i čelik, tek pomaljale.

Pod snažnim pritiskom i očekivanjem SAD da se Zapadna Nemačka ponovo naoruža i tako „podeli saveznički teret″, Pariz je strahovao od takvog koraka i ponudio rešenje – formira

ali i unutrašnjih debata o formi saradnje i preuzimanju obaveza. Ima dvostruke ironije u tom planu. Prvo, on je na kraju oboren avgusta 1954. godine odbijanjem francuske skupštine da ga ratifikuje, usled unutrašnjeg nesaglasja i nepoverenja prema Nemačkoj. Drugo, zemlje koje su tada činile nukleus evropskih integracija nikada kasnije, ni danas, nisu bile bliže stvaranju zaista jedinstvene vojske.

A istorija je otišla drugim smerom. Amerika je već 1955. organizovala stvaranje nemačke vojske i njeno članstvo u NATO-u, a NATO je ostao okosnica vojnih kapaciteta do sadašnjeg vremena. To je važilo i kroz kraj Hladnog rata i epohu objektivne američke unilateralne moći tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih. Francuska je pod De Golom 1967. godine izašla iz integrisane komande NATO-a, tražeći veću tehnološku samostalnost i uopšte uvek insi

nje velike nadnacionalne evropske armije u okviru Evropske odbrambene zajednice, koji bi naoružanu Nemačku čvrsto držao u zajedničkim evropskim okvirima. Plan je sačinio Žan Mone, a javnosti ga je predstavio predsednik francuske vlade Rene Pleven, septembra 1950. Narednih godina je plan bio predmet međunarodnih,

stirajući na evropskim rešenjima, pre nego na osloncu na Ameriku. Doduše, De Golov korak je poništio Nikola Sarkozi 2009. kada je Francusku u punoj meri vratio u zajedničku komandu NATO-a. U tradicionalno čestim debatama transatlantista, koji su zagovarali zadržavanje američkog primata i kontinentalista, koji su težili

strateškoj autonomiji EU, ovi prvi su po pravilu izlazili kao pobednici. Ali to se možda menja.

Promena bezbednosnog pejzaža

Današnja gvozdena zavesa odvaja Rusiju od Evrope, i ide od Arktika do ušća Dnjepra. Sa njom moramo računati na duži period. S početkom otvorene agresije Rusije na Ukrajinu februara 2022, ceo kontinent je uveden u novu fazu odnosa. Splet sankcija Unije prema Rusiji se do danas dramatično proširio, kroz 16 rundi koje su u velikoj meri presekle kanale trgovine – posebno u energetici –zatim oborile mogućnosti finansijskih transakcija i zabranile izvoz brojnih roba iz visokotehnološkog spektra u Rusiju, kako bi oslabile ekonomsku osnovu Rusije i njene mogućnosti za dalje vođenje rata. Kako prvi ruski napad nije doveo do kolapsa vlasti u Kijevu niti do rasula ukrajinske vojske, front se tokom 2022. godine stabilizovao i pretvorio u spori i dugi rat iznurivanjem, u kome su snabdevenost naoružanjem i municijom te ljudski potencijali, čini se, presudni faktori. Priliv ekonomske i vojne pomoći u Ukrajinu je stoga žila kucavica za tu zemlju.

S tim ratnim promenama razvijala se i politika vojne pomoći Evropske unije i zemalja članica Ukrajini. Ona se s vremenom širila u obimu i po prirodi, ali zasad ne uključuje direktno prisustvo vojnih snaga zemalja EU (ni NATO-a) u Ukrajini i njihov ratni angažman.

Politika američkog predsednika

Donalda Trampa koja se, umnogome haotično i medijski eksponirano, vodi prema ratu u Ukrajini u suštini sledi liniju smanjenja američkog učešća kao donatora vojne pomoći Kijevu. To je delom skopčano s nastojanjima Vašingtona da postigne nekakvo rešenje, kako bi se uloga tog rata u američkoj spoljnoj politici smanjila, te kako bi ona mogla da se snažnije posveti dugoročnoj konkurenciji sa sve jačom Kinom.

Kako god američka politika sada izgledala, na evropske zemlje će pasti znatno veći teret podrške Ukrajini i brige za budući bezbednosni okvir na kontinentu. To podrazumeva ne samo, iako je to kratkoročno prioritetno, nastavak vojne pomoći Ukrajini i možda neku formu garancija njenoj bezbednosti već i jačanje vojne industrije i vojski zemalja članica Unije.

Dve ravni za rešenje

Evropska unija u domenu odbrane ima vrlo ograničene nadležnosti. Lisabonski sporazum ne prepoznaje postojanje zajedničke vojske. Vojni štab EU i Evropska odbrambena agencija služe da pomognu boljem obaveštavanju Unije i boljoj koordinaciji postojećih misija u inostranstvu, te realizaciji projekata u domenu vojne industrije. Budžet Evropske unije se ne može koristiti za vojne potrebe zemalja članica. No može se koristiti za vojnu pomoć trećim zemljama, što se u slučaju

Ukrajine prvi put i uradilo, kroz programe slanja municije i obuke ukrajinskih vojnika na teritoriji zemalja članica Unije.

Dve su ravni u kojima EU može delovati da nadomesti ova institucionalna ograničenja. Prva je formalna, budući da postoji prostor za jačanje saradnje u odbrani. U januaru je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen naložila da posebna Radna grupa, na čelu sa komesarima za spoljnu politiku i odbranu, spremi predlog o formiranju Evropske odbrambene unije, kao posebne forme politike EU u tom domenu. Rano je da bismo tumačili kako bi finalni predlog mogao izgledati, a ozbiljnije unutrašnje debate tek predstoje. Usaglašeni predlog se očekuje krajem ove godine.

Druga ravan je ekonomska. S najavom plana o mogućem ulaganju oko 800 milijardi evra u odbranu

primer, oni više ne računaju kao deo ukupnog deficita u poštovanju zajedničkih budžetskih pravila, da se prave novi fondovi koji će finansirati tehnološki razvoj s vojnom primenom, da se kohezioni fondovi EU troše na nacionalnom nivou za poslove odbrane itd. To bi došlo i preko novca koje većina država sama povećano ulaže u odbranu.

2025, annus mirabilis zajedničke odbrane

Vojna industrija na evropskom kontinentu je još umnogome rascepkana i podeljena uglavnom po nacionalnom principu. Ali i tu vidimo znake promena, budući da su sledeće generacije tenkova, haubica, borbenih aviona i kopnenih vozila sada po pravilu multinacionalni projekti. Brisel je sebi eksplicitno postavio za cilj da tu nacionalne granice budu prevaziđene. Ilustrativno je, recimo, da francu

Možemo se odvažiti da predvidimo da će 2025. godina biti annus mirabilis zajedničke odbrane. Pokazaće se u kojoj formi, međutim i dalje, izvesno je, neće doći do onog razvoja – stvaranja zajedničke evropske armije – koje je nudio Moneov plan o odbrambenoj zajednici pre 70 godina.

u narednim godinama, Evropska komisija je pomerila horizont očekivanja u tom domenu. Kako smo rekli, takav novac ne može doći kroz zajednički budžet, a novi se planira za period od 2028. godine. No može doći kroz drugačije politike izdavanja evroobveznica, kroz podsticaje vojnim budžetima za odbranu tako da se, na

ska vojska poslednjih pet godina koristi nove nemačke automatske puške, a svoje modele više nema niti proizvodi.

Možemo reći da danas niko više od Vladimira Putina i Donalda Trampa ne podstiče autohtone evropske pokušaje za formulisanje sopstvenih vojnih

rešenja. Strah od njihovih antievropskih koraka je opipljiva u gotovo svim evropskim prestonicama. Trampov je imidž u Evropi sada nedvosmisleno negativan, a o Putinovom ne moramo ni da govorimo. Mnoge su simboličke

prepreke već pređene i famozna politička volja za zajedničkim rešenjima unutar Evrope očigledno postoji. Možemo se odvažiti da predvidimo da će 2025. godina biti annus mirabilis zajedničke odbrane. Pokazaće se u kojoj formi.

Međutim i dalje, izvesno je, neće doći do onog razvoja – stvaranja zajedničke evropske armije – koje je nudio Moneov plan o odbrambenoj zajednici pre 70 godina.

IZMEĐU AMBICIJA I REALNOSTI

EU KAO IZOLOVANO OSTRVO

Koji su faktori, spoljni i unutrašnji, koji su odredili obim i snagu dosadašnjeg delovanja Unije? Gde se sve greši(lo)? Ima li načina da svest o slabostima postane gorivo za nužne promene?

Piše: Strahinja Subotić, Centar za evropske politke

Strahinja Subotić, izvor: privatna arhiva

Evropska unija voli da kaže da je ona snažan geopolitički igrač čiji se glas, zasnovan na vrednostima, čuje širom planete. U praksi, međutim, ovakve ambicija nailazi na značajne prepreke koje joj onemogućavaju da postane samostalan, brz i efektivan geopolitički akter. Suočena s unutrašnjim podelama, geopolitičkim izazovima i rastućim globalnim konkurentima, EU se sve više nalazi u poziciji izolovanog ostrva – gde s Istoka dolazi ruska želja za revizijom dosadašnjeg međunarodnog poretka, a sa Zapada transakciona američka vizija međunarodnih odnosa, predvođena osnaženim Donaldom Trampom. Drugim rečima, Rusi, s jedne strane, dišu za

Rusi, s jedne strane, dišu za vratom Uniji, dok s druge strane, Amerikanci prave otklon od Evrope kao da se nikada nisu ni poznavali.

vratom Uniji, dok s druge strane, Amerikanci prave otklon od Evrope kao da se nikada nisu ni poznavali. Iako je ovakva situacija bila predvidiva – uključujući činjenicu da Rusija nije mogla propasti pod evropskim sankcijama, kako se Brisel tome nadao, kao i da je ponovni dolazak Trampa u Belu kuću bio gotovo neminovan – Unija nije iskoristila Bajdenov mandat da se pogleda u ogledalo i razjasni sama sa sobom šta tačno želi, tj. kako zamišlja svoju praktičnu i realističnu ulogu na svetskoj pozornici.

Imajući ovakav kontekst u vidu, postavlja se pitanje koji su ključni

limitirajući i duboko uvezani faktori koji su odredili dosadašnji opseg i intenzitet delovanja Unije. S ovim znanjem lakše se razume sama EU – bez davanja opravdanja – te omogućava realističnija procena njenog daljeg geopolitičkog angažmana, pogotovo u svetlu sve učestalijih kriza.

Zastareli metod donošenja odluka

U EU određene kompetencije pripadaju isključivo nadnacionalnim institucijama, dok su druge podeljene između tih institucija i država članica. Spoljna politika, međutim, ne spada ni u jednu od ove dve kategorije, što znači da je bila i ostala u potpunosti u rukama država članica. Iako se zajednički razmatra pravac delovanja na nivou ministarskog Spoljnopolitičkog odbora u Savetu EU (prateći smernice Evropskog saveta), metod odlučivanja je jednoglasnost. Taj princip važi i kod manje bitnih spoljnopolitičkih poteza, poput usvajanja deklaracija, i kod ozbiljnijih odluka, poput uvođenja sankcija. Stoga, postoji deo članica koji zagovara prelazak na glasanje kvalifikovanom većinom – bilo kroz postojeće klauzule o pasarelama, kao umerenije rešenje, ili kroz reformu osnivačkih ugovora, kao radikalniji pristup. Ipak, oba rešenja su daleko od realnosti, s obzirom na to da mnoge male zemlje strahuju da bi izgubile suverenitet i da bi ih ostale članice lako nadglasavale, dok se veće zemlje plaše preterane federalizacije Unije i mogućnosti da snose najveći teret prilikom

sprovođenja odluka sa kojima se ne slažu.

Izraženi partikularni nacionalni interesi

Unutrašnje podele unutar EU postaju sve izraženije, što ozbiljno otežava donošenje zajedničkih spoljnopolitičkih odluka. Kada je reč o odnosu prema Ukrajini, jasno je da se stav Mađarske značajno razlikuje od ostalih, pri čemu mu se sve češće pridružuje i Slovačka. Ipak, ne treba pojednostavljivati priču i svoditi sve na Mađarsku. Javna je tajna da su se mnoge države krile iza Mađarske tokom mi

Nažalost, bio je potreban rat u Ukrajini da bi se EU dozvala pameti i uvažila upozorenje koje su joj think tank organizacije iz regiona kontinuirano upućivale – politika proširenja je geopolitički alat par excellence, a bez Zapadnog Balkana evropski projekat, odnosno evropska strateška autonomija, neće moći da bude ostvarena.

grantske krize, kako bi ona donosila nepopularne mere, a od kojih ne bi samo ona imala koristi. Čak je i Poljska, koja se sada sprema da izdvoji čak 5% svog BDP-a za odbranu, često znala da zakoči određene aranžmane s Ukrajinom kada su se sukobljavali s interesima njenih poljoprivrednika. Partikularni interesi postali su jedan od ključnih razloga zbog čega je i politika proširenja propatila, pogotovo kada su Severnu Makedoniju

SLABOSTI

godinama blokirale Grčka, kratkotrajno Francuska i opet godinama Bugarska.

Skretanje udesno

Poslednji izbori za Evropski parlament, iz 2024. godine, pokazuju da je politička scena na evropskoj paleti sve koloritnija, s posebnim usponom umerene i ekstremne desnice, što je dovelo do slabljenja tradicionalnih struja. Kako vreme bude odmicalo, može se pretpostaviti da će ideološka scena u Uniji nastaviti da se diverzifikuje, postepeno se po

Nije cilj poistovećivati desnicu s antiukrajinskim stavom – setimo se Đorđe Meloni koja snažno podržava Ukrajinu – ili pak stavom usmerenim protiv proširenja – sam Viktor Orban je najglasniji zastupnik proširenja prema Zapadnom Balkanu – već ukazati da će s jačanjem desnice jačati suverenistička, a slabiti federalistička struja.

merajući udesno. Nije cilj poistovećivati desnicu s antiukrajinskim stavom – setimo se Đorđe Meloni koja snažno podržava Ukrajinu – ili pak stavom usmerenim protiv proširenja – sam Viktor Orban je najglasniji zastupnik proširenja prema Zapadnom Balkanu – već ukazati da će s jačanjem desnice jačati suverenistička, a slabiti federalistička struja. Posledično, kako vreme bude prolazilo, tako će se smanjivati prilike i šanse da se države članice uspešno dogovore o prevazilaženju jednoglasnosti u oblasti

spoljne politike. Ova teza dodatno dobija značaj ako se uzme u obzir činjenica da u Francuskoj radikalna desnica, oličena u Nacionalnom okupljanju, beleži stabilan rast s potencijalom da osvoji predsedničke izbore 2027. godine.

Balansiranje između vrednosti i realpolitike

Kako se u svetu pojave nova žarišta i rasplamsavaju stara, tako se Unija sve teže uspeva pridržavati vrednosnih principa u spoljnoj politici. Ovo predstavlja veliki izazov za EU, posebno imajući u vidu da se u Ugovoru o Evropskoj uniji ističe da će se njeno spoljno delovanje zasnivati na osnovnim načelima poput demokratije, vladavine prava i ljudskih prava, koje bi pritom trebalo i da promoviše. Međutim, Uniju realnost često spušta na zemlju. Na primeru sukoba u Gazi, koji je izbio u oktobru 2023. godine, jasno su se pokazale duboke podele među državama članicama. Dok su Španija, Irska i Slovenija oštro kritikovale postupanje izraelskih snaga (priznavši pritom i Palestinu), Nemačka, zbog svog istorijskog nasleđa, odlučila se za uzdržaniji pristup. Sličan stav zauzele su Austrija, Hrvatska i Češka. Razmimoilaženja se nisu ograničila samo na države članice, već su zahvatila i same institucije EU. Tako je predsednica Evropske komisije otvoreno podržala Izrael, gotovo u potpunosti zanemarujući zločine koji su počinjeni, dok je, s druge strane, Visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku Josep Borelj zauzeo suprotan stav,

ističući da niko ne može biti izuzet od međunarodnih pravila.

Nedostatak vizije i pasivnost

Po dolasku na čelo Evropske komisije, Žan Klod Junker stavio je politiku proširenja ad acta, istakavši da „EU treba da napravi pauzu od proširenja″, dodavši da se Unija neće širiti tokom njegovog mandata. Iako je kasnije postalo očigledno da je Junker shvatio svoju grešku – što se pokazalo kada je 2018. godine predstavio strategiju koja je predviđala potencijalno članstvo Crne Gore i Srbije do 2025. godine – tada je bilo prekasno. Šteta je već bila učinjena, jer su države Zapadnog Balkana od samog početka bile demotivisane da se upuste u često bolne reforme, svesne da ni institucije EU ni države članice neće prioritizovati proširenje. Nažalost, bio je potreban rat u Ukrajini da bi se EU dozvala pameti i uvažila upozorenje koje su joj think tank organizacije iz regiona kontinuirano upućivale – politika proširenja je geopolitički alat par excellence, a bez Zapadnog Balkana evropski projekat, odnosno evropska strateška autonomija, neće moći da bude ostvarena.

Energenti i ekonomska zavisnost

Evropska unija i dalje je značajno zavisna od uvoza energenata i kritičnih sirovina iz trećih zemalja, što svakako ograničava njenu sposobnost da deluje kao autonomni akter na međunarodnom planu.

Iako je uvela čak 16 paketa sankcija, mnogi, uključujući i Trampa, kritikovali su EU, tvrdeći da je „potrošila više novca kupujući rusku naftu i gas nego što je izdvojila za odbranu Ukrajine″. Iako je Tramp sklon fleksibilnom tumačenju brojeva, ovog puta njegova logika nije daleko od istine – EU je nastavila da uvozi gas i druge energente zbog dugogodišnje oslonjenosti na energetsku saradnju s Rusijom (ali i geografije) i činjenice da još uvek nije pronašla adekvatan način da to prevaziđe. Podaci pokazuju da, iako je Unija zaista smanjila ukupni udeo ruskog gasa, istovremeno je počela da plaća više zbog rasta cena. Shodno tome, efekat sankcija je oslabljen – i Rusija to zna.

Pojava unutrašnjih žarišta

Kako se situacija komplikuje na spoljnopolitičkom planu, raste i broj unutrašnjih žarišta pod okriljem Unije, dodatno dovodeći u pitanje njenu sposobnost da bude faktor stabilnosti na domaćem planu. U Rumuniji, poništavanje predsedničkih izbora 2024. godine zbog navodne ruske manipulacije na društvenim mrežama izazvalo je masovne proteste, koji su se dodatno intenzivirali nakon što je prvoplasiranom kandidatu zabranjeno da učestvuje na novim izborima. Ovaj primer posebno je značajan jer ga Trampova administracija redovno koristi kao argument da nešto suštinski nije u redu sa EU, odnosno da je delegitimizuje. Slovačka, kao izrazito polarizovana država u kojoj je prošle godine izvršen neuspeli atentat na

premijera Roberta Fica, suočava se s masovnim protestima izazvanim kritikama na račun vladavine prava i proruskog kursa vlasti. Fico odbacuje optužbe tvrdeći da su one rezultat stranog mešanja. Dodatni

Očekuje se da će se u evropskim krugovima početi sve glasnije da se govori o malignom američkom uticaju, pogotovo kada se uzme u obzir podrška Ilona Maska ekstremnoj desnici u Nemačkoj tokom nedavne izborne kampanje.

problem predstavlja to što je Fico, pored optužbi na račun Ukrajine, posebno targetirao susednu članicu – Češku Republiku, što je redak primer otvorenog sukoba unutar same Unije. Uz domaće krize, Unija se suočava i sa krizama u susednim državama kandidatima, poput Srbije i Gruzije, što dodatno rasipa njenu pažnju i otežava pravovremenu i efektivnu posvećenost ključnim pitanjima.

Faktor Tramp

U Briselu se jasno prepoznaje da je Tramp 2.0 daleko veći izazov od Trampa iz prvog mandata. Zapravo, sa značajnom skepsom se gleda na Trampovu ponudu za hitno okončanje rata u Ukrajini, čak i po cenu „zavrtanja ruku″ Zelenskom, dok bilo kakva normalizacija odnosa s Rusijom deluje nezamislivo. Tramp, međutim, dugoročno teži upravo normalizaciji, nastojeći da odvoji Rusiju od Kine i usmeri američku pažnju na

obuzdavanje Pekinga. Posledično, nova američka administracija ne krije skepsu prema EU, što je Džej Di Vens jasno naglasio u svom drugom prekookeanskom govoru, u Minhenu. Reči američkog potpredsednika zasigurno će odzvanjati u ušima Evropljana u narednom periodu: „Pretnja koja me najviše brine u vezi sa Evropom nije Rusija, nije Kina, niti bilo koji drugi spoljni akter. Ono što me brine jeste pretnja iznutra.″ Upozoravajući da se Evropa povlači od svojih osnovnih vrednosti, SAD je poslala jasnu poruku: naredne četiri godine razgovaraće se drugačijim jezikom – jezikom sile i hladnog transakcionog pragmatizma. U takvom kontekstu, očekuje se da će se u evropskim krugovima početi sve glasnije da se govori o malignom američkom uticaju, pogotovo kada se uzme u obzir podrška Ilona Maska ekstremnoj desnici u Nemačkoj tokom nedavne izborne kampanje.

Poluprazna ili polupuna čaša

S tolikim brojem identifikovanih limitirajućih faktora, nema previše razloga za optimizam. Međutim, pesimizam ne znači nužno kapitulaciju. Naprotiv, svest o slabostima Unije može biti podsticaj za nužne reforme i redefinisanje njene geopolitičke uloge. Ključno pitanje je: da li će EU iskoristiti ovu priliku za jačanje svoje strateške autonomije ili će nastaviti da sledi put reaktivne i neodlučne politike? Ako želi da deluje, mora to učiniti odmah – jer vremena za gubljenje više nema.

NEMAČKA, POSTIZBORNO PREBROJAVANJE

ČEKAJUĆI TREĆI ČIN

Jedina prihvatljiva opcija za naredne četiri godine jeste GroKo koalicija, odnosno crno-crvena koalicija CDU/CSU sa SPD, koja se time vadi u široj slici, budući da je na ovim izborima izgubila značajan deo podrške. Drugo, SPD će igrati ulogu manjinskog partnera i pitanje je kako će se odvijati raspodela ministarstava, premda će bez sumnje kapitalci pripasti crnima (vojska, spoljna politika i najvažnije, ekonomija). Na kraju, CDU/CSU se obavezuje da bude poslednja linija odbrane od antisistemskih partija i to ne samo zdesna. U takvoj konstelaciji odnosa, AfD igra igru na dugačke staze.

Piše: David Tadić, Fakultet političkih nauka / CERS

David Tadić, izvor: CERS

Zamislite sledeće: politička predstava, drama u tri čina. Prvi čin počinje padom, drugi izborom, dok treći još uvek nije napisan.

S jedne strane je uspon desnih partija i opšte opadanje vere u demokratske ustanove i tekovine širom Evrope. S druge strane, geopolitička situacija je obojena svakodnevnim protestima podrške Palestini u skoro svakom nemačkom gradu (pre svega u Berlinu), sve je bliži i izvesniji raskol između Evropske unije i Trampove administracije, a duga senka rata u Ukrajini nadvija se nad ekonomskom slikom nekadašnjeg Čuda na Rajni. Ovako je izgledala scenografija izborne pozornice 23. februara širom Nemačke.

Prvi čin se odigrao kada je žuto svetlo na semaforu izbačeno, ironično bez ikakvog upozorenja. Dešifrovano, početak političke predstave u Nemačkoj je trenutak kada su liberali (FDP) postavili zahteve koji nisu išli u korak s politikom drugog dela semafor koalicije, SPD (crvenih) i Zelenih. Drugi čin se odigrao samim izborima, koji su doneli određene novine. Kuriozitet je da su Nemci ispod radara izmenili svoj izborni zakon. I dok je još uvek prerano govoriti koliko je taj sistem sada promenjen, u kojoj meri i koliko je reforma urodila plodom, stoji da je on uticao na (pre svega) partijski te kasnije i politički sistem postizborne Nemačke.

Pobednici i gubitnici

Za početak, postoji pozitivan ishod nezavisno za koga su nemački građani glasali – ogroman broj Nemaca je odlučio da tu nedelju ne presedi kod kuće. Izlaznost od 82,5% daje prvog pobednika ovog ciklusa – demokratski izborni proces, te pokazuje da, uprkos problemima i revizijama samog izbornog toka, on ostaje još uvek visoko vrednovan u srcima Nemaca.

najgori rezultat u modernoj političkoj istoriji Nemačke. Poslednji put je SPD imao tako loš učinak na izborima za vreme Nemačkog carstva, davne 1887. godine, kada su osvojili tek 10,12%.

AfD je sada u poziciji najveće opozicione partije, što sa sobom donosi ne samo simbolički kapital već i više sredstava izdvojenih od strane nemačkih poreskih obveznika, više vremena prilikom nastupanja u Bundestagu, ali i nepojmljiv uticaj na politički sistem putem izazivanja brandmauer sistema. Statistički gledano, podrška AfD je došla uglavnom iz istočnih izbornih jedinica i u većoj meri od muškaraca s nižim nivoima obrazovanja.

Pojedinačne ocene već nisu univerzalno pozitivne. Partijski sistem još uvek sadrži dve velike, narodne partije (volkspartei ) u obliku CDU/ CSU, neformalnih pobednika ovog izbornog ciklusa i SPD, malo formalnijeg gubitnika. Konzervativci na čelu sa Fridrihom Mercom, vodećim kandidatom za kancelara, poseduju najveći koalicioni potencijal i bez ikakve sumnje jesu partija koja će voditi glavnu reč u budućoj koaliciji. Osvojivši relativno ujednačene glasove muškaraca i žena iz zapadnih izbornih jedinica, CDU/CSU postaju glavna politička partija na kojoj se lome koplja. SPD s druge strane hoda po ivici pobednik-gubitnik linije jer su, iako će najverovatnije igrati ulogu manjeg koalicionog partnera u budućoj vladi, zabeležili ubedljivo

Levi spektar je sa sobom doneo puno iznenađenja, počevši sa skoro feniksovskim uzdizanjem die Linke, čiji uspon i spas od političkog ambisa zaslužuje tekst za sebe. Podelivši glasove mladih sa AfD, uspešno su očuvali svoja uporišta u Berlinu i Lajpcigu i izvukli sebe iz političkog ništavila.

Četvrti po veličini, Zeleni su iznenađujuće ostvarili dvocifreni rezultat s obzirom na opšte negativan rejting zelenih partija u Evropi, naročito u Nemačkoj, uzrokovan visokim cenama energenata, kao i razočaranjem u sprovođenje zelenih politika. Dok je kritika s desnog spektra dolazila u pravcu nepotrebnih politika koje će koštati prosečnog Nemca, glasovi

Tabela 1. Rezultati parlamentarnih izbora u Nemačkoj (drugi glas)

sleva su svoje zamerke uputili u pravcu umerenih i nedovoljno adekvatnih predloga zelenih politika.

S druge strane, nova konzervativno leva partija BSW nije uspela da kapitalizuje na antimigrantskom sentimentu pojedinih levih birača, ostavši ispod praga od 5%. Njihov rezultat nas ipak navodi na razmatranja o legitimite

Poslednji put je SPD imao tako loš učinak na izborima za vreme Nemačkog carstva, davne 1887. godine, kada su osvojili tek 10,12%.

tu kao političkom konceptu, budući da im je nedostajalo samo 0,028% kako bi ušli u Bundestag. Ishod za partiju Sare Vagenkneht pokrenuo je lavinu pitanja o integritetu izbornog procesa, budući da su njene prvobitne kritike išle u pravcu neuravnotežene medijske kampanje, neistinitih izbornih sondaža koje su odvlačile birače od njene opcije i na kraju, problema sa glasovima iz dijaspore u vidu neefikasne i spore nemačke birokratije.

E sada, pravi gubitnici. U komičnom tekstu za Politico, autorka opisuje posebnu veštinu vođe liberala, Kristijana Lindnera, kao suptilnu umetnost političkog gubitka sopstvenom krivicom. Od kingmejkera do troublemejkera zbog kojih je semafor koalicija (SPD-Zeleni-FDP) doživela svoj krah, Lindner i liberalni FDP ove godine nisu prestigli cenzus od 5%, što će biti drugi put u istoriji ove partije da ona gubi svoj parlamentarni status (prvi put se desio nakon izbora 2013. godine). U objavi na svom X nalogu, odmah pošto su prvi rezultati izbora objavljeni, vođa liberala je najavio povlačenje iz aktivnog političkog života, efektivno zakucavši poslednji ekser u kovčegu nemačkih liberala.

Glavne uloge

Sudeći po trenutnim rezultatima, jedina prihvatljiva opcija za naredne četiri godine jeste GroKo koalicija, odnosno crno-crvena koalicija CDU/CSU sa SPD. Izostanak dve partije iz Bundestaga potkrepio je Mercove nade za dvopartijsku koaliciju, no GroKo sa sobom povlači par posledica Prvo, SPD se time vadi u široj slici, budući da je na ovim izborima izgubila značajan deo podrške svojih birača. Drugo, SPD će igrati ulogu manjinskog partnera i biće neophodno da sačekamo i vidimo kako će se odvijati raspodela plena ministarstava, premda bez sumnje možemo očekivati da će kapitalci pripasti crnima (vojska, spoljna politika i najvažnije, ekonomija).

Na kraju, CDU/CSU se obavezuje na ulogu stabilizatora i poslednje linije odbrane od antisistemskih partija i to ne samo zdesna. U takvoj konstelaciji odnosa, AfD igra igru na dugačke staze. Oni mogu svoje nade polagati u nesuglasice

Nije tajna da trenutni kancelar na čekanju Merc voli SAD; po sopstvenom priznanju, imao je preko 100 poseta toj zemlji. Još je manja tajna da su odnosi između nekadašnjih čvrstih partnera poprilično poljuljani. Merc je u jednom od svojih izlaganja čak upozorio da je neophodno da se čuje budilnik pre nego što bude kasno, aludirajući na rastuće tenzije.

unutar buduće GroKo koalicije, te tako očekivati da će njihov rejting postepeno rasti sve dok ne budu u mogućnosti da samostalno osvoje većinu u Bundestagu (nešto što ni jednoj partiji nije pošlo za rukom od 1957. godine (CDU/CSU)).

Režiseri iznad glumaca

ne samo s odbrambenim resursima, već i s pitanjima skladištenja podataka (primarno se skladište u američkim bazama) ili proizvodnje tehnologije. Kako je izvesno da će buduća vladajuća koalicija biti upravo ova pomenuta, treba imati u vidu vrlo važnu stavku koja bi mogla otežati buduće napore za osamostaljivanje evropskih odbrambenih kapaciteta.

Naime, da bi evropske zemlje, ali pre svega Nemačka, došle do takve samostalnosti, neophodne su ogromne investicije. Kako bi ih dobio, Merc planira istorijsku reviziju koja bi ukinula čuvenu nemačku budžetsku kočnicu. Govorimo o infrastrukturnom fondu od 500 milijardi evra koji odlazeći Bundestag mora da izglasa s dvotrećinskom

većinom. Planirati možda čak i nije najbolji odabir reči, budući da je postavljen rok za politički konsenzus neophodan za tu izmenu 25. mart, odnosno poslednji rok za konstituisanje novog saziva Bundestaga, a prve prepreke su već na putu u vidu direktnog odbijanja Zelenih da glasaju za takav predlog GroKo-a. Sve nakon 25. marta je mrtva trka, budući da GroKo ne može samostalno da izglasa takav predlog i da su sve ostale stranke vrlo jasno pozicionirale sebe po tom pitanju.

Kako će se završiti predstava

Treći čin je trenutno u izradi. Kako će, na koji način i sa kime budući nemački kancelar navoditi

političke tokove u vremenima poljuljanog poverenja sa svojim istorijskim partnerima, ostaje za naredne analize.

Ali sve u svemu, februarski izborni ciklus je u toku jednog vikenda nagovestio promenu čitavog pejzaža nemačke politike, prevashodno izmenivši percepciju o istorijski građenom oreolu stabilnosti i efikasnosti ovog političkog sistema. Racionalni parlamentarizam, kako je ovaj model opisan neretko u politikološkoj literaturi, dostigao je konačno svojevrsnu tačku prekretnice: ili će uspeti da sebe rekonceptualizuje ili će postati još jedan od mnogobrojnih neefikasnih sistema savremenih evropskih demokratija.

TRAMPOVA RAČUNICA ZA RUSKO-UKRAJINSKI RAT

BEZ BESPLATNOG RUČKA

Rasprava u Beloj kući, koja apsolutno odudara od protokolarnih razgovora šefova država pred kamerama, smišljena je kao svojevrsna javna egzekucija Volodimira Zelenskog. Stvorena je slika da Volodimir, za razliku od svog skoro pa imenjaka Vladimira, nema nikakvu podršku, da je nelegalan i nelegitiman predsednik.

Ali dovoljno i legitiman i legalan da Sjedinjenim Američkim Državama podari mineralne sirovine.

Piše: Vojin Radovanovic, dnevni list Danas

Vojin Radovanović, izvor: privatna arhiva

Okršaj Donalda Trampa i

Volodimira Zelenskog pokazao je ogoljeno kako će nadalje funkcionisati spoljna politika nove američke administracije. Ukrajinski predsednik je, doduše, malo bolje prošao u Beloj kući od predsednika Srbije Aleksandra Vučića – makar je sedeo u normalnoj stolici, a ne na hoklici. Zaustavili su se Tramp i njegov potpredsednik Džej Di Vens na bockanju oko odela, ućutkivanju i držanju bukvice ukrajinskom predsedniku. Rekli bi neki da se Zelenski stoički držao, drugi da je bio i previše mlak. Istina je možda na sredini, jer obojica su prešli granicu pristojnosti.

Javna egzekucija Zelenskog

Verovatno da bi predsednik

Ukrajine najradije napustio Ovalnu sobu i prekinuo ponižavanje, samo da je mogao. No, zna i on da nema karte u rukama, kako mu je to, naočigled svih, predočio Tramp.

A činjenica da karte nema nije samo njegova krivica. Naime, krivce za poziciju u kojoj se Ukrajina nalazi treba tražiti i u Evropskoj uniji, kao i u administraciji koju je Tramp nasledio. Odnosom da se rat u Ukrajini mora završiti vojnom pobedom, a ne za zelenim stolom, Evropska unija i Bajdenova administracija ostavile su ovu zemlju na milost i nemilost Donaldu Trampu i njegovim dogovorima s ruskom stranom.

Svestan je toga i Zelenski, svesna je izgleda sve više toga i Evropa. Trudeći se da ostanu u igri i budu akter u pregovorima Rusije i Ukrajine, nastavljaju s davanjem deklarativne podrške Zelenskom i njegovoj vojsci. Hoće Evropa da pruži i paket pomoći Ukrajini, ali da ih ne blokira mali Tramp iz Mađarske, Viktor Orban.

A za to vreme Tramp se čuje s Putinom, u Saudijskoj Arabiji pregovaraju ruski i američki predstavnici, dok je Ukrajina stavljena pred svršen čin.

Kome nije bilo jasno da će Tramp u novom mandatu još jače lomiti preko kolena, da bez zadrške sprovodi svoje interese, pa makar to značilo da i ne spomene ko je agresor u rusko-ukrajinskom sukobu – taj je bio u debeloj zabludi.

Rasprava u Beloj kući, koja apsolutno odudara od protokolarnih razgovora šefova država pred kamerama, smišljena je kao svojevrsna javna egzekucija Volodimira Zelenskog. Kao konačni čin duže propagandne kampanje čiji je cilj da uruši kredibilitet ukrajinskog predsednika u zapadnoj javnosti.

Prethodile su toj egzekuciji, ili barem njenom pokušaju, različite izjave američkog predsednika, poput one u kojoj je Zelenskog okarakterisao kao diktatora. Pa posle navodno nije mogao da se seti da je to ikada rekao. Stvorena je slika da Volodimir, za razliku od

svog skoro pa imenjaka Vladimira, nema nikakvu podršku, da je nelegalan i nelegitiman predsednik. Ali dovoljno i legitiman i legalan da Sjedinjenim Američkim Državama podari mineralne sirovine.

Litijumska računica

Trampova administracija stvara sliku da je potpis Zelenskog na sporazum o ukrajinskim mineralnim sirovinama garant da je ukrajinski lider spreman za mir. Dve su stvari u tome licemerne.

Dakle, dok se Tramp s jedne strane predstavlja kao mirotvorac, toliki da smatra da bi dobio Nobelovu nagradu samo da je demokrata, a ne republikanac, s druge strane nastavlja da podržava Izrael, koji pred očima čitave međunarodne zajednice vrši genocid u Palestini. I nema nameru da stane.

Takođe, jasno je da su Sjedinjenim Državama neophodni ukrajinski minerali koji se koriste za baterije i visokotehnološke proizvode. Tu je svakako i ruda oko koje su se u Srbiji vodile i vodiće se borbe između vlasti i protivnika otvaranja rudnika. Litijuma – koji je u jednom trenutku, sudeći makar po javnim istupima vlastodržaca u Srbiji, zvučao kao najskuplja srpska reč – Ukrajina ima na pretek. Prema podacima Ukrajinske državne geološke službe, koje je preneo NIN, procena je da ova zemlja ima 500.000 tona litijuma, što predstavlja najveće naslage te rude u Evropi.

Na društvenim mrežama viralan je bio snimak u kojem ukrajinski predsednik traži novac, a ako nemaju novac – traži kredit. Sada Amerika traži zalog za novčanu pomoć i potencijalne bezbednosne garancije. Preko potpisivanja ugovora kojim bi Sjedinjene Države dobile ukrajinske mineralne sirovine, administracija

Donalda Trampa želi i da, utisak je, „vrati novac″ koji je administracija „glupog predsednika″, kako je za

pozivanja na ideale – njemu rude trebaju, Ukrajini treba snažan saveznik, što Evropska unija, koja čeka i formiranje nove nemačke vlade, nije.

Preko kolena

Obrise ovakvog ponašanja u spoljnoj politici Tramp je pokazivao i tokom prvog mandata. Uzmimo u obzir potpisivanje Vašingtonskog sporazuma i ideju da se teritori

Trampova računica je jasna, nema tu mnogo praznih reči i praznog pozivanja na ideale – njemu rude trebaju, Ukrajini treba snažan saveznik, što Evropska unija, koja čeka i formiranje nove nemačke vlade, nije.

Džoa Bajdena rekao sam Tramp baš tokom sastanka sa ukrajinskim kolegom, dala Ukrajini kao pomoć u ratu s Rusijom. Čak i s potpisanim ugovorom, SAD je potrebno mirno područje kako bi minerale iskopavali, s obzirom na to da se dobar deo tih ruda nalazi, prema procenama, na područjima koja su trenutno pod kontrolom ruske vojske.

Trampova računica je jasna, nema tu mnogo praznih reči i praznog

ja Kosova i Metohije podeli. Ako Srbija neće da potpiše zajednički sporazum sa Kosovom, nema veze – dajte im dva papira, neka svako potpiše svoje obaveze. A na tačkama sporazuma i jedne i druge strane samo što nije bio i recept za poparu.

Srbija je, primera radi, obavezana da će da prebaci ambasadu u Jerusalim, iako u Srbiji postoji ambasada Palestine još od 2015. godine, iako postoje tradicionalno

dobri odnosi dve zemlje još od vremena Josipa Broza Tita i Jasera Arafata.

Nije Zelenski iz Ovalne sobe izašao kao bilo kakav pobednik – na kraju je bio prinuđen da prihvati da potpiše više puta pomenuti sporazum o mineralnim sirovinama.

Vučić je bar dobio penkalo i ključeve iz suvenirnice. Zelenski je poslat bez ručka, da na miru u avionu razmisli o svojim postupcima. Promislio je, i njegova odluka da pređe preko svega i Amerikancima podari rude svoje zemlje, jasan je signal i Evropi. Sada je Volodimir Zelenski u takvoj situaciji da ne bi čudilo ni da ga Amerikanci nateraju da prilikom potpisivanja sporazuma obuče i odelo.