Prijavi se na Bilten
Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP″ koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.
SADRŽAJ
Predrag Bjelić
IMPRESUM
Progovori o pregovorima, broj 117, februar 2025. godine
Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)
Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija www.bos.rs
Urednici: Branislav Cvetković, Miljana Jovanović, Milan Hiber
Urednica i saradnica: Jelena Jorgačević
Autori: Pavle Nedić, Sabina Sali, Anica Kovačević, Andrea Matijević, Tadija Mitić, Mihajlo Kopanja Lektura i korektura: Marijana Milošević
Dizajn i prelom: Damir Matić
Ilustracije: Dana Tasovac
Fotografija sa naslovne stranice: Gage Skidmore / vectorpocket – Freepik / BOŠ
SREČ UREDNIKA DRŽAVA, TO SMO SVI
vima koji su se tog 20. februara u 21 čas obreli ispred televizora, čekajući emisiju u kojoj je gostovao predsednik Srbije, već nakon nekoliko minuta bilo je jasno da će se gostovanje pretvoriti u još jedan mučni, uvežbani medijski performans. Onima koji su ipak uspeli da ostanu uz televizor do kraja emisije, što zaista nije bilo lako, sigurno nisu promakle teatralne izjave koje bismo mogli da svedemo na: država, to sam ja. Nizale su se rečenice: Ja sam kriv, ja sam odgovoran, mene kaznite, ja bih rušio, ja sam izgradio, praćene poznatim: evo, Vi meni recite, i tako u nedogled. Neko bi pomislio da smo već do sada i oguglali na te teške, a isprazne rečenice, no izgleda da je još uvek ostalo malo prostora da se s vremena na vreme iznenadimo.
Nakon emisije, pitala sam se: Čija je ovo država u kojoj građani i građanke Srbije žive? Da li je ona naša ili nam je neko velikodušno daje na korišćenje? Ko nam je daje i šta smo mi, a ko su oni? Znači li to i da su nam i institucije ustupljene i da funkcionišu onda kada za to dobiju signal, naravno odozgo? Ne rade uvek institucije i tu nema mnogo polemike. Rade i one po nekom dinamičkom radnom vremenu, red se ne poznaje i zaduženja se nekako zaturaju u prašnjavim fiokama i plakarima. Skrajnuta zaduženja, izgubljena odgovornost, a nadležnosti ni na vidiku. Ono što ipak jasno vidimo i čujemo su koraci i glas onih koji su na ulici. Hoćemo odgovornost, kažu glasovi studenata, prosvetara, radnika u kulturi, taksista, advokata. Čuju se tu i glasovi penzionera koji od svojih mizernih
penzija kupuju jabuke za studente koji marširaju kroz zemlju tražeći pravdu. Da li su oni neki izgnanici koji uznemiravaju poštenu, naprednu Srbiju svojim trubama i pištaljkama budeći usnulog tigra naše ekonomije? Jesu li oni građani trećeg, petog reda koji eto, iz čiste obesti, žele da naruše naš mir i sigurnost tražeći nekakva tobože prava na ulici? Slušajući izjave predsednika, ne bi se ništa drugo moglo pomisliti.
Svi smo mi građani i građanke ove zemlje. Svima nama Srbija pripada, najbolja je, jer drugu nemamo. Naša je i mi smo njeni. Ne može se i ne sme država otuđiti, skloniti od građana koje smatramo nepodobnim, jer nam se ne sviđa što žele istinu. Nema veće ljubavi prema svojoj zemlji od borbe za društvo u kojem nema podela na nas i njih, u kojoj su institucije građanske a ne partijske, a odgovornost i nadležnost baš tamo gde treba da budu – u okvirima zakona čije su granice čvrste i postojane.
Država, to smo mi. Svi građani i građanke, spremni, hrabri, odlučni, uvereni da još uvek nije kasno da se u zemlji u kojoj živimo stvari promene. Na ulicama, u gimnazijama, osnovnim školama, trgovima, putevima i mesnim zajednicama – ujedinjeni u traženju odgovora na pitanje: ko je odgovoran? I zato, nemojte nas deliti i raslojavati, ovo je zajednička borba svih nas, od onih najmlađih do onih kojima polako blede sećanja na prve proteste. I zato, nemojte zaboraviti, država je naša i svi smo mi njeni građani.
„KAKO
PITANJA, ODGOVORI
KOMENTARIŠETE NEDAVNO GLASANJE SRBIJE
U UJEDINJENIM NACIJAM U KORIST REZOLUCIJE
O UKRAJINI, KAO I KASNIJE IZVINJENJE
PREDSEDNIKA REPUBLIKE POVODOM GLASANJA″
BOŠKO JAKŠIĆ, novinar i spoljnopolitički komentator
Nedostatak političke koordinacije koji se pretvorio u diplomatsku aljkavost. Generalna skupština usvojila je dve rezolucije: američku, koja je značajno izmenjena ali je kao „uravnotežena“ dobila pohvale Moskve. Srbija bila uzdržana ali je glasala „za“ evropsku rezoluciju koja je oštrija. Beograd je podržao jer je neko očito procenio da predstavlja kontinuitet osude ruske agresije. Taj „neko“ će posle predsednikovih reči svakako biti sankcionisan, iako ne mislim da se radilo o nekoj „zaveri“ koju pominje Aleksandar Vulin.
DR JELICA MINIĆ, Evropski pokret u Srbiji
„Slučaj“ glasanje Srbije na Generalnoj skupštini UN je kao srpska narodna bajka „Devojka je cara nadmudrila“. Ili, bar pokušaj da se ona ponovo napiše u svetu novih, konfrontiranih carstava između kojih tumara domišljata sirotica Srbija. Da podsetim, car je tražio da devojka dođe na sastanak i gola i obučena, i na konju i peške, kako bi proverio koliko je pametna. I ona smislila. Pa glasala za evropsku i ukrajinsku rezoluciju, a ne za rusku i američku, pa se posle izvinjavala pro-ruskoj domaćoj publici i ruskoj državi, uz obrazloženje da je naša devojka bila umorna, rastresena, pa nije bdela nad komunikacijom, pa eto, zagoreo joj ručak. Glas u Generalnoj skupštini ne može da se povuče – dakle Srbija se usaglasila sa EU oko važne bezbednosne i spoljnopolitičke akcije. A potom se čupala za kose da se domaći podanici i ruski (što u ovom trenutku treba čitati i američki) carevi ne naljute. Jednom rečju, farsa.
DR DRAGAN ĐUKANOVIĆ, Fakultet političkih nauka
Prilično je neuobičajeno u praksi da se jedna zemlja ogradi od vlastitog glasanja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Posebno ako je u sličnom tonu glasala za prethodni niz rezolucija vezanih za isti sukob u Ukrajini. No, u ovom geopolitičkom momentu to svakako možemo vezati za brojne neizvesnosti vezane za sankcije SAD prema NIS-u, koji je u većinskom ruskom vlasništvu. Takođe, neuobičajeno je da istog dana Generalna skupština i Savet bezbednosti UN donesu različite revolucije po istom pitanju ruske agresije na Ukrajinu. Stoga će i pozicioniranje Srbije po ovom pitanju u narednih nekoliko meseci tokom očekivanog mirovnog procesa za okončanje rata u Ukrajini biti interesantno i svakako će se slične situacije pojavljivati ponovo.
SPOLJNA POLITIKA SAD
PRIORITETI JASNI, POTEZI UPITNI
Trampov drugi mandat će biti blagi nagoveštaj kako međunarodni odnosi mogu izgledati kada bi se Amerika ponašala isključivo kao vojna i ekonomska supersila, nesputana vrednosnim i pravno-institucionalnim okvirima.
Piše: Pavle Nedić, Institut za međunarodnu politiku i privredu
Pavle Nedić, izvor: IMPP
Pobeda Donalda Trampa na prošlogodišnjim predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama upalila je brojne lampice upozorenja širom sveta. Od Brisela i Londona, preko Moskve i Teherana, pa do Pekinga, donosioci odluka su počeli, a oni oprezniji i promućurnijih među njima nastavili već započete rigorozne pripreme za povratak Trampa u Belu kuću i prateće promene u američkoj spoljnoj politici.
Te promene će biti pod uticajem dve grupe faktora. S jedne strane, imamo obrasce i ciljeve iz prethodnog mandata, kao i dugoročne trendove, primetne još od vremena Baraka Obame. S druge strane, tu su procesi unutar same Amerike i međunarodni kontekst koje Tramp zatiče, a koji se u značajnim aspektima razlikuju od 2017. godine.
Nekad i sad
Za početak, važno je imati u vidu i ličnost starog-novog američkog predsednika. Pozicija i političke okolnosti koje okružuju sada 47. predsednika SAD promenjeni su višestruko, što je vrlo relevantno i za unutrašnju i za spoljnu politiku nove administracije. Prvo, pred izbore 2016. godine Tramp je bio politički autsajder koji se nametnuo kao kandidat Republikanske stranke, a potom pobednik izbora. Međutim, tradicionalna partijska mašinerija posmatrala ga je s podozrenjem. Danas je situacija
znatno drugačija. Tramp ima apsolutnu dominaciju u stranci, a političkom napredovanju mogu se nadati samo oni koji su pokazali lojalnost njegovim političkim stavovima. Drugo, svestan je da mu je ovaj predsednički mandat ujedno i poslednji, te da postignuća, ali i neuspesi, ostaju kao njegov trajni politički legat, bez prilike za popravni.
Treće, četiri godine koje je proveo kao predsednik najveće svetske sile donele su mu iskustvo i veštine za efikasnije sprovođenje svojih nauma. Recimo, u prvom mandatu je izbor za sekretara odbrane prvobitno pao na Džima Metisa, jednog od najuglednijih američkih generala, ali i osobu koja je imala snagu da mu se suprotstavi. To je dovelo do Metisove ostavke 2018. Sada je za ovu funkciju nominovan i tesnom većinom izabran bivši vojnik i televizijski voditelj sa Foks njuza Pit Hegset, koji ne poseduje iskustvo potrebno za ovu poziciju, ali isto tako ni autoritet da zauzme stav nasuprot predsedničkom. Drugi primer jeste donošenje niza daleko značajnijih i sveobuhvatnijih izvršnih naređenja u poređenju s prvim danima prethodnog mandata, uključujući i ono o reevaluaciji američke strane pomoći, a koje je pauziralo sve aktivnosti USAID-a.
Dodatno, opšte društveno-političko stanje u SAD je drugačije nego pre osam godina. Američki građani su daleko polarizovaniji oko ključnih pitanja, a tradicionalno
vodećim temama, poput ekonomije i migracija, pridodate su klimatske promene i energetika, pravo na abortus i identitetske politike. Sva su, u manjoj ili većoj meri, povezana i sa spoljnom politikom. Ipak, ona u najvećem obimu zavisi od međunarodnog konteksta. I na ovom terenu Trampa dočekuje bitno izmenjena situacija. Kao i drugi aspekti živo
Ubeđivanje i primoravanje su taktike kojima Tramp planira da se služi, o čemu mogu posvedočiti vlasti Paname i Danske, usled predsednikove zamisli da preuzme kontrolu nad Panamskim kanalom, odnosno Grenlandom.
ta, i međunarodni odnosi su ostali obeleženi pandemijom COVID19.Uz to, nadmetanje s Rusijom i posebno Kinom kao izazivačima, koje je 2017. bilo latentnije, danas se otvoreno manifestuje kroz potpuno urušene odnose Vašingtona s Moskvom usled napada na Ukrajinu i direktno suparništvo s Pekingom u ekonomiji, tehnologiji i geopolitičkom uticaju. Pored toga, dva izazivača otvorenije i sveobuhvatnije sarađuju, kako međusobno, tako i s drugim državama koje imaju suprotstavljene pozicije u odnosu na SAD, poput Irana. Dva sukoba velikih razmera i još većeg uticaja, pomenuti rat u Ukrajini i ponovo razbuktali sukob Izraela i Palestine, dodatno doprinose formiranju nepredvidivog i turbulentnog strateškog okruženja.
Trgovinski rat sa Kinom
Ipak, neki od prioriteta koje je odredila nova administracija su jasni. Na prvom mestu, to je odnos s Pekingom. Da upotrebimo opis iz Strategije nacionalne bezbednosti 2022, Kina je jedini rival sa kapacitetom i namerom da preoblikuje međunarodni poredak. U ekonomiji, njena snaga proističe iz udela u svetskoj proizvodnji, privlačnosti kao zajmodavca, investitora i trgovinskog partnera, te nezaobilazne uloge u tehnološkim inovacijama i lancima snabdevanja. Kompeticija sa
rata. Protekcionizam kao odgovor na uspon Kine je svoje seme imao još u politikama prve Trampove administracije, a predstavlja princip od kojeg nije mnogo odstupao ni Džo Bajden, iako je njegova dugoročna delotvornost diskutabilna. U vojno-političkom smislu realno je očekivati fokus nove administracije na Indo-Pacifik, region direktnog sudara američkog i kineskog uticaja, i suprotstavljanje kineskim pozicijama u pogledu Tajvana i Južnog kineskog mora. Tramp bi mogao ponovo povećati broj FONOP misija, koje je uveliko koristio u prvom manda
Prvo, Tramp ima apsolutnu dominaciju u stranci, a političkom napredovanju mogu se nadati samo oni koji su (slepo?) lojalni njegovim političkim stavovima. Drugo, svestan je da mu je ovaj predsednički mandat ujedno i poslednji, te da postignuća, ali i neuspesi, ostaju kao njegov trajni politički legat, bez prilike za popravni.
SAD je dodatno zakomplikovana zbog međusobne ekonomske integrisanosti i zavisnosti. U određenim aspektima čini se da je Kina ozbiljniji konkurent nego što je to bio Sovjetski Savez za vreme Hladnog rata. Međutim, za razliku od SSSR, Peking ne nudi relevantni atraktivni društvenoekonomski model kao alternativu kapitalizmu.
Početak mandata je jasno demonstrirao da će pristup nove administracije prema Kini biti čvrst. Uvođenje novih carina od 10% na proizvoda iz Kine, carine od 25% na sav uvoz čelika i aluminijuma, kao i kineske protivmere, predstavljaju početak najavljenog trgovinskog
tu. Ove misije podrazumevaju da američki brodovi plove spornim međunarodnim vodama, u praksi demonstrirajući njihov slobodni status i delegitimizujući kineske interpretacije. Dodatno, Tramp će preferirati bilateralne odnose i nagodbe s važnim regionalnim partnerima poput Vijetnama i Filipina, a ne razvoj saradnje s multilateralnim formatima kao što je ASEAN.
Turbulentni odnosi sa Evropom
Kada je reč o evropskom kontinentu, akutno pitanje jeste rat u Ukrajini, a postizanje primirja ili dugoročnog mirovnog sporazuma bi otvorilo prostor za
preusmeravanje američke pa žnje i resursa na druge regione. Čini se da je sukob ušao u fazu u kojoj je interes svih strana, direktno ili indirektno uključenih, da pregovori postanu realna opcija. Promena lidera u Beloj kući je idealan alibi da se prihvati narativ o njima kao i moralno, a ne samo vojno-ekonomski, prihvatljivoj opciji. Nezavisno od eventualnog (ne)uspeha u ovom pogledu, Tramp će nesumnjivo insistirati na većoj ulozi evropskih država u pogledu izdvajanja sredstava za bezbednost i preuzimanje veće odgovornosti u okviru NATO-a.
S druge strane, pitanje trgovine, od ranije poznate i evidentne razlike u vrednostima sa ključnim evropskim političarima, kao i neprimereno uplitanje Ilona Maska u nemačku predizbornu politiku, čine osnovu za turbulentne odnose. Stoga će Tramp saradnike i partnere tražiti u političarima koji su mu naklonjeni, kao što su Viktor Orban ili Đorđa Meloni. Dodatno, nije isključeno da će zajednički jezik naći i s državama poput Poljske i baltičkih zemalja, jer one američku posvećenost Evropi vide kao svoj vitalni bezbednosni interes. Ipak, uprkos teškoćama koje mu predstoje, evroatlantsko partnerstvo je zasnovano na dubokim interesima obe strane. Iako će naredne četiri godine biti period naročito bolan za Evropu, ona će ipak dočekati, makar okrznuto, i 48. predsednika ili predsednicu SAD.
Za Bliski istok – ubeđivanje i primoravanje
Drugo veliko aktuelno žarište je područje Bliskog Istoka, gde trenutno aktivno primirje omogućava oslobađanje talaca i veći prostor za dostavljanje humanitarne pomoći stanovnicima Gaze. Iako je Trampov izaslanik za Bliski istok Stiv Vitkof imao važnu ulogu u postizanju primirja, predsednikova podrška Izraelu je apsolutna i bezrezervna. Ovo potvrđuje i njegov cinični plan za Gazu, lišen šireg konteksta. Potencijalno rešenje se zasniva i na Trampovoj sposobnosti da ubedi ili primora Egipat i Jordan na prijem velikog broja palestinskih izbeglica. Iako nerealističan, plan pokazuje na koji način će Vašington pristupati ovom pitanju. Sa njim je
neraskidivo povezano i pitanje Irana, čija je regionalna pozicija oslabljena padom režima Bašara el Asada u Siriji i za koji Tramp veruje da će biti skloniji ustupcima pod maksimalnim američkim pritiskom.
Pitanje trgovine, od ranije poznate i evidentne razlike u vrednostima sa ključnim evropskim političarima, kao i neprimereno uplitanje Ilona Maska u nemačku predizbornu politiku čine osnovu za turbulentne odnose.
Ubeđivanje i primoravanje su taktike kojima Tramp planira da se služi, o čemu mogu posvedočiti vlasti Paname i Danske usled predsednikove zamisli da preuzme kontrolu nad Panamskim
kanalom, odnosno Grenlandom. Ove inicijative su pokazatelj da za Trampa ostvarenje kratkoročne i direktne dobiti, relativna prednost u odnosu na glavne rivale i akcenat na neposrednom interesu SAD jesu kriterijumi koji će usmeravati njegove spoljnopolitičke odluke. Za ostatak sveta, njegov drugi mandat će biti blagi nagoveštaj kako međunarodni odnosi mogu izgledati kada bi se Amerika ponašala isključivo kao vojna i ekonomska supersila, nesputana vrednosnim i pravnoinstitucionalnim okvirima koje je na osnovu svojih dugoročnih interesa sama sebi postavila. Uprkos tome, Trampova sklonost transakcionim dogovorima i jednostavnim rešenjima ostavlja mogućnost veštim političkim pregovaračima da manevrišu u tom ograđenom prostoru.
dr Predrag Bjelić, profesor Ekonomskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu
KUDA VODI TRGOVINSKI RAT SAD I EU
Ako se spirala uvođenja kontramera nastavi, što je Tramp i najavio, to po ekonomskoj teoriji vodi gubicima za obe strane. To će svakako uticati i na političke odnose dveju strana, gde je posebno važna vojna komponenta u okviru NATO-a
Intervju priredila: Sabina Sali, dopisnica portala Progovori o pregovorima
Predrag Bjelić, izvor: Medija Centar
Trgovinski odnosi izme
đu Sjedinjenih Američkih
Država i Evropske unije već godinama prolaze kroz turbulentne faze, ali dolaskom Donalda Trampa na vlast dolaze novi izazovi. Najava uvođenja carina na čelik i aluminijum, kao i moguće kontramere Evropske unije, unose dodatnu neizvesnost u globalnu ekonomiju. Da li su ove mere samo deo šire političke strategije ili signal dubokih promena u svetskoj trgovini? O tome, kao i o mogućim posledicama ovog ekonomskog sukoba, razgovaramo sa prof. dr Predragom Bjelićem, stručnjakom za međunarodnu trgovinu.
Hirovita primena mera može da izazove veće štetne efekte nego same mere, jer međunarodna trgovina zahteva predvidivost.
Progovori o pregovorima: Tokom tranzicionog perioda, pre samog stupanja na vlast, Tramp je najavljivao uvođenje carina mnogim međunarodnim akterima –Kini, Kanadi, Meksiku, Evropskoj uniji i BRIKS-u. Iako je ubrzo povukao carine Kanadi i Meksiku, 10.februara je potpisao uredbu kojom se uvode carine od 25% na sav uvoz čelika i aluminijuma. Koliko je izvesno da će u ovoj odluci istrajati?
Predrag Bjelić : Tramp je ozbiljno krenuo s primenom carina, najpre prema Kini, ali i prema partnerima. Neke su carine uvedene,
zatim privremeno ukidane na 30 dana ili potpuno suspendovane. Tako hirovita primena mera može da izazove veće štetne efekte nego same mere, jer međunarodna trgovina zahteva predvidivost. Zamislite, natovarite kamion s robom i kada dođe na granicu zemlje uvoza, vi saznate da ne može da uđe ili da je carina povećana. Zbog toga je osnovni princip WTO transparentnost u primeni mera.
POP: Da li i koliko sama najava uvođenja carina utiče na tržište? U kojoj meri se menjaju, intenziviraju odnosi drugih međunarodnih subjekata usled ovih pretnji?
P. B.: Carine najnegativnije utiču na potrošače u zemlji uvoza, i često su najzaslužnije za porast cena, odnosno inflaciju. Takođe umanjuju i izvoz određenih preduzeća, ali to zavisi i od sklonosti za potrošnju tih proizvoda, a ne samo cena. Carine značajno ometaju mehanizam konkurencije i nanose štetu i domaćem tržištu.
POP: Koliko bi uvedene mere imale uticaj na samu Evropsku uniju i njeno tržište?
P. B.: Primena carina i drugih mera kojim se deluje restriktivno na izvoz EU u SAD bi značajno smanjile izvoz firmi iz EU na tržište SAD, i odrazile bi se značajno na trgovinu dve privrede. Dugoročno bi to uticalo i na zaposlenost u EU. Takođe, smanjilo bi nabavke sirovina za te proizvode, a kako često
te sirovine dolaze iz trećih zemalja, carine nametnute EU bi imale uticaja i na njene trgovinske partnere, odnosno globalnu trgovinu.
Primena carina i drugih mera kojim se deluje restriktivno na izvoz EU u SAD bi značajno smanjile izvoz firmi iz EU na tržište SAD, i odrazile bi se značajno na trgovinu dve privrede. Dugoročno bi to uticalo i na zaposlenost u EU.
POP: Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je rekla da neopravdane carine za EU neće ostati bez odgovora –one će pokrenuti čvrste i proporcionalne protivmere. Šta bi bile posledice tih mera po američko-evropske odnose?
P. B.: EU je osudila restriktivnu spoljnotrgovinsku politiku SAD i po svemu sudeći se sprema za uvođenje kontramera. Ovo je veoma neuobičajeno za dve privrede koje se smatraju najbližim partnerima. Ako se ova spirala uvođenja kontramera nastavi, što je Tramp i najavio, to po ekonomskoj teoriji vodi gubicima za obe strane. To će svakako uticati i na političke odnose dveju strana, gde je posebno važna vojna komponenta u okviru NATO-a.
POP: EU je prekinula odnose s Rusijom zbog rata u Ukrajini. Sada se zaoštravaju ekonomski odnosi sa SAD. Može li Evropa u takvim okolnostima na duge staze da uspostavi i održi stabilnost?
P. B.: EU se sada nalazi u procepu između tri privredne sile sada – Kine, SAD i Rusije. Mere saveznika SAD nisu iznenađenje, jer je Tramp već i u prvom mandatu to činio. Odnos EU i Rusije je privredno bio koristan, jer je Evropa uvozila jeftine energente i resurse iz Rusije i na tome gradila svoju izvoznu konkurentnost. Ali uvođenjem carina na električna vozila i investicije iz Kine, sukob se sada širi na tri front što će iscrpeti evropsku privredu i čitav svet uvuci u spiralu smanjenja blagostanja.
POP: Koja je politička pozadina uvođenja carina, odnosno šta njime Tramp želi da postigne?
P. B.: Tramp želi da zauzme najbolju moguću poziciju u budućim razgovorima o novom svetskom poretku, koji uključuje i ekonomske odnose u svetu. S druge strane želi da vrati dobar deo privredne aktivnosti – po mogućnosti proizvodne – u SAD.
POP: Evropska unija i SAD su bili beskompromisni saveznici sve do dolaska Trampa na vlast. Da li
mislite da će Trampov novi mandat destabilizovati politički i odbrambeni savez ovih aktera?
P. B.: Dolazak Trampa će promeniti odnos ova dva saveznika, kako po privrednim tako i po odbrambenim pitanjima. Tramp je biznismen koji NATO hoće da stavi u funkciju pružanja bezbednosnih usluga i da za to naplaćuje.
Tramp je biznismen koji NATO hoće da stavi u funkciju pružanja bezbednosnih usluga i da za to naplaćuje.
POP: Da li može i na koji način Svetska trgovinska organizacija da reaguje u ovoj situaciji?
P. B.: Svetska trgovinska organizacija (WTO) odražava stanje međunarodnih trgovinskih odnosa, koji su trenutno u krizi zbog procesa deglobalizacije svetske ekonomije. Kao rezultat toga, i sama organizacija prolazi kroz turbulentno razdoblje. Sjedinjene Američke Države, koje su imale ključni uticaj u većini međunarodnih
organizacija, sada negoduju zbog rastuće moći Kine unutar WTO-a. Da bi zadržala svoju relevantnost, WTO mora proći kroz temeljnu reformu. Njena najveća vrednost i dalje leži u predvidljivom i pravilima regulisanom trgovinskom sistemu. Međutim, danas je organizacija u mnogim aspektima blokirana – njen viši nivo rešavanja sporova je paralisan, pregovori u okviru Doha runde ostaju nezavršeni, a umesto napretka, WTO uglavnom opstaje bez značajnijih rezultata.
POP: Na koji način potencijalni trgovinski rat između Evropske unije i SAD utiče na globalnu ekonomiju?
P. B.: Krajnje negativno, jer je EU najveći svetski trgovac, a SAD najveća svetska privreda. On će se odraziti negativno na celu svetsku privredu. Posebno ako, kako sam već kazao, na uvođenje mera sledi vrzino kolo uvođenja kontramera.
TRAMPOVA VLADAVINA 2.0
ZAŠTITNIČKE MERE NE HAJU ZA POSLEDICE
Stari-novi američki predsednik na samom početku drugog mandata donosi odluke koje jasno trasiraju put ka jačem nacionalizmu i protekcionizmu –čime dovodi u pitanje postojeće saveze i trgovinske norme, dok istovremeno preusmerava tok investicija u zelene tehnologije i doprinosi većoj neizvesnosti na međunarodnim tržištima.
Piše: Anica Kovačević, Institut za evropske studije
Anica Kovačević, izvor: privatna arhiva
Usvom ekonomskom manifestu Tramp je istakao da želi sprovesti oštre mere, te da tako na planu spoljne trgovine želi uvesti sveobuhvatne carine od 20% na uvezenu robu, dok bi za proizvode iz Kine one iznosile 60%.
Uz pojačani protekcionizam kroz uvođenje većih carinskih stopa, ali i migrantsko pitanje, postavio je akcenat na smanjenje poreza i veću deregulaciju, što bi kratkoročno moglo dovesti do rasta na američkim tržištima, ali i potencijalno povećanih oscilacija na tržištima širom sveta.
Trampova taktika ima jasne korelacije s njegovim prvim mandatom – između ostalog i na polju javnog diskursa u kome je nastavio da eksplicitno ističe da će carine podstaći američku proizvodnju, otvoriti nova radna mesta i time doneti milijarde dolara za plaćanje drugih inicijativa – poput smanjenja poreza.
Pogoršavanje odnosa 2. deo: Evropa
Da bi se na neki način razumeli Trampovi smeli potezi, potrebno je vratiti se nekoliko koraka, gde se može jasno videti kako je Trampova prva administracija koristila protekcionizam kao ključni alat za zaštitu američkih ekonomskih interesa – što je dovelo do udaljavanja od multilateralizma i pogoršavanja međunarodnih trgovinskih odnosa.
U inauguracionom govoru, 20. januara ove godine, Tramp je rekao: „Odmah ću započeti reformu našeg trgovinskog sistema kako bih zaštitio američke radnike i porodice – umesto da oporezujemo naše građane radi obogaćivanja drugih zemalja, oporezovaćemo strane zemlje kako bismo obogatili naše građane.″ Zarad ovoga će, kako je on naveo, osnovati Poresku službu za spoljne prihode koja će prikupljati prihode od carina i drugih naknada.
Trampov prethodni mandat je obeležila kampanjska krilatica „Amerika na prvom mestu″ (America First), što je i sada slučaj, budući da on nesumnjivo ide u istom pravcu – što se jasno vidi kroz njegovo obraćanje prilikom inauguracije, kada je rekao: „Naš glavni prioritet biće stvaranje nacije koja je ponosna, prosperitetna i slobodna(...) staviću Ameriku na prvo mesto.″
Prilikom donošenja odluka Tramp nastupa transakcionistički, gledajući kroz lepezu interesa šta bi za Sjedinjene Države bilo isplativo, a uz najavu oštrih i „zaštitničkih″ mera, može se očekivati da će (nastaviti) da brani američke interese, bez obzira na posledice koje će iz toga proizaći.
U prvom mandatu do zaoštravanja odnosa sa Evropskom unijom (EU) počelo je 2017. godine, kada je Tramp oštro kritikovao EU, podržavao Bregzit i odbacivao multilateralne trgovinske sporazume (Transatlantsko trgovinsko i
investiciono partnerstvo – TTIP). To je kulminiralo uvođenjem carina na evropski čelik i aluminijum 2018. godine, što je izazvalo oštar odgovor EU kroz recipročne mere i žalbu Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Dodatno, povlačenje SAD iz Pariskog sporazuma o klimi
Nesumnjivo je da EU razmatra niz opcija kao vid odmazde, koje bi ciljale američke ključne sektore, ali će ipak, kao i dosad, dati prednost diplomatskim naporima.
2017. godine izazvalo је oštru reakciju evropskih lidera, posebno Nemačke, Francuske i Italije, koji su taj potez videli kao udaljavanje Amerike od globalnog liderstva.
Da Pariski sporazum predstavlja bitan alat na međunarodnom planu, svedoči i veliko zalaganje država oko njegovih ciljeva – što je Džozef Bajden jasno uvideo i već na početku njegovog mandata Sjedinjene Države su ponovo pristupile Pariskom sporazumu.
Ali drama nije gotova, budući da je sadašnji novoizabrani predsednik Tramp potpisao izvršnu naredbu kojom SAD po drugi put izlaze iz Pariskog sporazuma o klimi – čime je zadat jak udarac globalnim naporima za borbu protiv globalnog zagrevanja.
Da Tramp želi nastaviti u istom tonu, pokazuje i činjenica da je 10. februara doneo odluku da se uvedu sveobuhvatne carine na uvoz čelika i aluminijuma na 25%
za sve zemlje, uključujući i EU –što već sada utiče na pogoršanje transatlantskih odnosa i povećanje napetosti u međunarodnoj trgovini.
„Duboko žalim zbog odluke SAD da uvede carine na evropski izvoz čelika i aluminijuma. EU će delovati da zaštiti svoje ekonomske interese. Tarife su porezi – loši za biznis i još gori za potrošače. Neopravdane tarife uvedene EU neće proći bez odgovora – izazvaće čvrste i proporcionalne kontramere″, poručila je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen.
Pogoršavanje odnosa 2. deo: Kina
Posmatrajući Trampove agresivne unilateralne mere, važno je navesti i situaciju sa Kinom. Za vreme Trampove prve administracije došlo je do drastičnog zaoštravanja odnosa, a on je u svojoj kampanji, kao i sada po stupanju na dužnost, stavio do znanja svima da je spreman za primenu većih protekcionističkih mera – posebno naglašavajući podizanje carina za robu iz Kine. Već pokrenuti trgovinski rat sa Kinom je tada doveo do rasta neizvesnosti i tenzija u globalnoj ekonomiji – što države
Bitno je istaći i da neizvesnost hrani Trampova nepredvidivost koja je, u odnosu na prvi mandat, sad svima jasna, ali i zastrašujuća, jer ipak, reč je o vođi najveće sile na svetu, čiji postupci – koliko god oni bili u određenoj meri opravdani zarad zaštite američkih interesa – predstavljaju minsko polje za druge države, kao i sam multilateralni sistem.
Nesumnjivo je da EU razmatra niz opcija kao vid odmazde, koje bi ciljale američke ključne sektore, ali će ipak, kao i dosad, dati prednost diplomatskim naporima –što se jasno vidi kroz angažman komesara za trgovinu Maroša Šefčoviča, koji je stupio u kontakt sa američkim kolegama, naglašavajući posvećenost EU konstruktivnom dijalogu i rešenjima putem pregovora. Međutim, EU je stavila do znanja da, iako je dijalog poželjan, zaštita ekonomskih interesa ostaje na prvom mestu.
i međunarodne organizacije nisu blagonaklono primile, a nastavak zaoštravanja i sveprisutna neizvesnost stvaraju negativan ambijent za poslovanje širom sveta.
Bitno je istaći i da neizvesnost hrani Trampova nepredvidivost koja je, u odnosu na prvi mandat, sad svima jasna, ali i zastrašujuća, jer ipak, reč je o vođi najveće sile na svetu, čiji postupci – koliko god oni bili u određenoj meri opravdani zarad zaštite američkih interesa – predstavljaju minsko
polje za druge države, kao i sam multilateralni sistem.
Kada govorimo u nepredvidivosti i oštrini u trgovinskoj politici, Tramp je 1. februara ove godine uveo carine od 10% na robu iz Kine, a 25% na uvoz robe iz Kanade i Meksika – navodeći da se ovi koraci preduzimaju kako bi se Meksiko, Kanada i Kina pozvali na odgovornost u vezi sa obećanjima da će zaustaviti ilegalnu imigraciju i sprečiti priliv otrovnog fentanila i drugih droga u SAD.
U zvaničnom saopštenju o uvođenju ovih carina se ističe kako su „carine moćan i dokazan izvor uticaja za zaštitu nacionalnih interesa, a Tramp koristi dostupne alate i preduzima akcije koje stavljaju bezbednost Amerikanaca i nacionalnu bezbednost na prvo mesto″.
Shodno ovom Trampovom potezu, Meksiko i Kanada su najavili uzvratne carine, dok se Kina izjasnila kako će osporiti Trampov potez u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i preduzeti druge protivmere.
Sumirajući sve prethodno, može se očekivati fazno uvođenje carina od strane Sjedinjenih Država, kao i zaoštravanje i podizanje tenzija na globalnom nivou – prevashodno u trgovinskom aspektu, ali što će nesumnjivo uticati i na politička dešavanja i razvoj međunarodnih odnosa u svetu.
KOMPAS KONKURENTNOSTI
NOVI PLAN U ERI (NE)OSNOVANOG OPTIMIZMA
Šta donosi nova strategija EU? Koji su njeni glavni ciljevi i očekivani efekti?
Koji su ključni izazovi koji stoje pred njom?
Piše: Andrea Matijević, Institut za političke studije
Andrea Matijević, izvor: privatna arhiva
Evropska komisija je 29. januara 2025. predstavila Kompas konkurentnosti, strategiju ili mapu puta čiji je cilj unapređenje ekonomske konkurentnosti Evropske unije u narednih pet godina. U svetlu globalnih ekonomskih izazova i potrebe za održivim razvojem, Komisija predvođena Ursulom fon der Lajen se ovim planom jasno orijentisala ka jačanju konkurentnosti EU, fokusirajući se na inovacije, dekarbonizaciju i povećanje sigurnosti i otpornosti Unije.
Šta je suština ove strategije? Šta novo ona nosi sa sobom? I kakve su (očekivane) posledice ovakvog opredeljenja?
Kontekst nastanka
Kompas konkurentnosti se oslanja na preporuke izveštaja (iz septembra 2024. godine) Marija Dragija. U njemu se trend usporenog ekonomskog rasta EU u 21.
Kompas konkurentnosti na građane može direktno uticati i kroz veću ponudu radnih mesta u inovativnim sektorima, stabilniji energetski sistem, s mogućnošću smanjenja cena energije na duže staze, kao i pojednostavljen poreski sistem.
veku identifikuje kao zabrinjavajući; poseban naglasak je na jazu u stopama BDP-a između EU i SAD, zasnovanom na razlikama u produktivnosti i tehnološkom razvoju, ali i na zavisnosti od drugih
aktera (poput Rusije) na globalnim tržištima koja su, usled geopolitičkih nestabilnosti, dovele do ranjivosti EU. Upravo od toga, prema Dragiju, zavisi konkurentnost EU, a on svoja viđenja prevodi u konkretne akcije za budući prosperitet – preporuke na kojima se zasniva i sam Kompas konkurentnosti.
Ciljevi i posledice
Ovom strategijom Komisija predviđa sedam ciljeva, tj. strateških prioriteta za naredni petogodišnji period:
• Olakšavanje poslovanja u cilju podsticanja ekonomskog rasta – pojednostavljenje zakonodavnog okvira kako bi se smanjila birokratija i povećala predvidljivost poslovanja. Ključne oblasti koje reforme obuhvataju su: politika jedinstvenog tržišta i konkurentnosti; mala i srednja preduzeća.
• Uspostavljanje novog Plana za čistu industriju (Clean Industrial Deal ) – povećanje konkurentnosti industrije i kreiranje kvalitetnijih radnih mesta, ali i obezbeđenje stabilnog snabdevanja energijom, uz istovremeno smanjenje zavisnosti od spoljnih dobavljača. Ključne oblasti reformi su: politika energetske tranzicije i dekarbonizacije, politika klimatskih promena, saobraćaj i energetske kompanije.
• Podsticanje cirkularne i prilagodljive ekonomije – prelazak na održivije prakse proizvodnje i potrošnje, uz ključne oblasti za reforme poput zdravstva, politike upravljanja otpadom i hemikalijama.
• Podsticanje produktivnosti kroz integraciju digitalnih tehnologija – povećanje ulaganja kako bi EU ostala globalni lider u visokim tehnologijama. Ključne oblasti reformi se vezuju za domen interneta i veštačke inteligencije, ali i zaštite podataka o ličnosti.
• Inovacije, istraživanje i razvoj u središtu ekonomskog razvoja –podsticanje istraživačkih projekata i inovacija, kroz reformu postojeće institucionalne infrastrukture, povećan pristup finansiranju i interinstitucionalnu saradnju.
• Davanje snažnog podsticaja investicijama u cilju održive konkurentnosti, pre svega javnog sektora, a kroz reforme finansijskog tržišta i smanjenje rizika na tržištima privatnog kapitala, ali i reformu procedura javnih nabavki.
• Investiranje u veštine – povećanje ulaganja u obrazovanje i stručno osposobljavanje kako bi se osigurala adekvatna radna snaga za tehnološki napredak, a kroz reforme obrazovnih sistema, politike uzajamnog priznanja diploma i kvalifikacija na tržištu rada i sl.
Konkretne mere ka ostvarivanju ovih ciljeva najdirektnije utiču i na efekte, odnosno institucionalne, pravne, političke i druge posledice primene Kompasa konkurentnosti, kako u periodu njegove implementacije tako i dugoročno posmatrano.
Institucionalne posledice podrazumevaju jačanje agencija koje
kontrolišu energetski sektor i regulatornih tela u domenu poreza i finansijskog sektora, jer se predviđa kompletiranje Energetske unije u cilju smanjenja troškova za snabdevanje energijom za domaćinstva i kompanije, uspostavljanje mehanizama za kontrolu rizika po banke i investitore za ulaganja u brzorastuće kompanije, kao i uspostavljanje Unije kapitala za štednju i investicije za podsticaj investiranja u nove tehnologije. Osim ovih izmena institucionalne arhitekture, predviđena je i reforma i jačanje institucija koje se bave obrazovanjem i stručnim osposobljavanjem (kroz uspostavljanje Unije veština u cilju celoživotnog procesa učenja i Inicijative za me
donošenje novih regulativa o poreskoj transparentnosti i izmeni poreskih stopa; reviziju energetskih propisa u cilju osiguranja energetske tranzicije; prilagođavanje pravnih okvira za podsticanje inovacija, prevashodno kroz smanjenje barijera investiranju kapitala; olakšavanje pristupa finansijama za istraživačke centre; smanjenje administrativnih barijera od 25% do 35% za mala i srednja preduzeća; usvajanje Akcionog plana za unapređenje sajber-bezbednosti medicinskih ustanova; usvajanje Strategije o veštačkoj inteligenciji itd.
Iako i sve dosada navedeno svakako može imati, direktno ili indi
Pored već gotovo uobičajenih različitih ekonomskih interesa i prioriteta među državama članicama koji mogu otežati usaglašavanje i sprovođenje zajedničkih politika, veliki izazov predstavlja i nedostatak jasnog finansijskog plana.
đunarodno priznavanje veština), institucija u domenu zdravstva (uspostavljanje Evropske zdravstvene unije, kako bi se diverzifikovao lanac snabdevanja medicinskih i farmaceutskih ustanova i povećala njihova rezilijentnost), ali i institucija u domenu novih tehnologija (poput uspostavljanja Evropskog istraživačkog saveta za veštačku inteligenciju).
Pravne posledice, osim dodatnog naglaska na važnosti harmonizacije i/ili unifikacije, podrazumevaju i usvajanje novih pravnih akata za pojedine oblasti, odnosno deregulaciju drugih. Ovo uključuje
rektno, posledice po svakodnevni život građana država članica EU, ipak je potrebno posebno naglasiti da Kompas konkurentnosti na građane može direktno uticati i kroz veću ponudu radnih mesta u inovativnim sektorima, stabilniji energetski sistem, s mogućnošću smanjenja cena energije na duže staze, kao i pojednostavljen poreski sistem koji može dovesti do smanjenja poreskih opterećenja.
Konačno, mogu se očekivati i određene političke posledice primene ove strategije. Tu se, pre svega, ističe veći pritisak na vlade članica da ubrzaju reforme
u obrazovanju, poreskom siste mu i finansijskim institucijama. Dodatno, dok s jedne strane može doći do povećane saradnja s trećim državama u cilju povećanja energetske sigurnosti, s druge strane je moguće očekivati i tenzije između država članica zbog raspodele sredstava i prioriteta.
Unutrašnji i spoljnji izazovi
Iako Kompas konkurentnosti postavlja ambiciozne ciljeve EU, već sada se jasno mogu identifikovati određeni izazovi u njegovoj implementaciji. Pored već gotovo uobičajenih različitih ekonomskih interesa i prioriteta među državama članicama koji mogu otežati usaglašavanje i sprovođenje zajedničkih politika, veliki izazov predstavlja i nedostatak jasnog finansijskog plana. Dok se Strategija zalaže za bolju koordinaciju nacionalnih investicija, nedostaje plan za izvore finansiranja na nivou EU koji su neophodni za realizaciju postavljenih ciljeva. Postoji i zabrinutost da bi pojednostavljenje regulative, kroz smanjenje administrativnih barijera za kompanije, moglo ugroziti ekološke standarde i ciljeve održivosti. Pored svega ovoga, EU tradicionalno zavisi od jeftine radne snage i energije iz trećih zemalja, a ovo na duže staze zahteva značajnu transformaciju ekonomskog modela kako bi se postigla održiva konkurentnost proklamovana kao cilj.
Uz pomenute izazove u implementaciji i kontekst u kojem je
Kompas konkurentnosti nastao, važno je napomenuti i da će efekti primene ove strategije u velikoj meri zavisiti i od ekonomskih odnosa s trećim akterima. Pre svega zabrinjavajuće potencijalne implikacije po konkurentnost EU kompanija mogu imati i nove carine na aluminijum i čelik koje je najavila Trampova administracija, a koje je EU već ocenila kao nelegalne. I ne
samo to, generalno se postavlja pitanje koliko će ostvarivanje ovih optimističnih ciljeva biti moguće u datim uslovima globalne ekonomije, koji podrazumevaju sve češće pribegavanje glavnih ekonomskih aktera protekcionističkim merama.
Uprkos svemu ovome, može se zaključiti da implementacija
Kompasa konkurentnosti nosi značajne posledice za ekonomiju EU. Očekuje se da će ove mere doprineti povećanju inovativnosti, smanjenju zavisnosti od uvoza u strateškim sektorima i jačanju tehnološke autonomije. Međutim, izazovi poput prilagođavanja tržišta novim pravilima i obezbeđivanja adekvatnih investicija ostaju ključni za uspeh ovih politika.
USAID I NEVLADIN SEKTOR U SRBIJI
VIŠE OD FINANSIJKOG GUBITKA
Agencija SAD za međunarodni razvoj je zamrzla svoje aktivnosti. Šta to znači za ovdašnje društvo? Koliko dugo i u koje projekte je Agencija do sada ulagala? Šta kaže pogled u budućnost?
Piše: Tadija Mitić, Nacionalna koalicija za decentralizaciju (NKD)
Tadija Mitić, izvor: privatna arhiva
U2023. Agencija SAD za međunarodni razvoj (USAID) je, kako prenosi RTS, na svetskom nivou potrošila oko 40 milijardi dolara, a nastojanje Donalda Trampa i Ilona Maska da „zavire u svaku stavku″ dovelo je do obustave njenog rada na tri meseca. Prema izjavi državnog sekretara SAD Marka Rubija, problematično je što se u okviru USAID-a, navodno, nije u potpunosti vodilo računa o usklađenosti projekata s nacionalnim interesima niti je transparentno prikazano kome i koliko sredstava odlazi. Tako, deo američkih zvaničnika ove poteze pravda „racionalizacijom troškova″ i usmeravanjem novca prema onome što nazivaju „istinskim nacionalnim interesima SAD″. Istovremeno, mnogo je pogođenih zbog ove odluke.
I civilni sektor u Srbiji, i ne samo on, suočava se s posledicama koje daleko prevazilaze puko finansiranje.
USAID u Srbiji
Istorija USAID-a duga je više od šest decenija, počevši od Kenedijeve administracije, kada su SAD videle razvojnu pomoć kao ključni instrument meke moći u Hladnom ratu. U Srbiji je USAID bio aktivan skoro 25 godina, pri čemu su uložena značajna sredstva. Prema medijskim izvorima, reč je o oko milijardu dolara. Različite institucije i pojedinci svedoče da je deo tog novca išao na
projekte razvoja preduzetništva, reformu javne uprave i jačanje vladavine prava, uz značajan doprinos lokalnim samoupravama i, u određenoj meri, civilnom sektoru i medijima.
Važnost USAID-a najizraženija je bila u projektima reforme pravosuđa, razvoja lokalnih zajednica,
zdravstvenog sistema, što je uključivalo projekte usmerene na vakcinaciju, smanjenje stope smrtnosti dece, ali i borbu protiv retkih i zaboravljenih tropskih bolesti. Nešto ranije, 2010. godine, USAID je pokrenuo ambiciozan cilj Local Solutions, nastojeći da 30% svog finansiranja usmeri isključivo ka lokalnim subjektima,
Misija i strategija USAID-a s vremenom menjala, od postkonfliktne obnove i stabilizacije do sve jasnije orijentacije ka podsticanju lokalnog razvoja i demokratske participacije. Na taj način, USAID je postao svojevrsni katalizator za teme poput dobre vladavine, transparentnosti, jačanja institucija i društvene odgovornosti.
ali i u podršci medijima i organizacijama civilnog društva koje su se bavile zaštitom ljudskih prava, inkluzijom i održivim razvojem.
Ipak, značaj se nije ogledao samo u institucionalnim projektima. Brojne nevladine organizacije koristile su ove donacije za pružanje različitih vrsta podrške marginalizovanim grupama, za promociju rodne ravnopravnosti i za podsticanje lokalnog ekonomskog razvoja kroz mikro i socijalno preduzetništvo. Tako su mnogi mladi iz unutrašnjosti Srbije, zahvaljujući USAID programima, dobili priliku da se osnaže i uključe u šire mreže saradnje.
Dodatni uvid u razvojne inicijative i dosadašnja ulaganja nude brojni stručni radovi i analize. U jednom takvom stručnom tekstu, autori ističu višegodišnju posvećenost USAID-a unapređenju
sa idejom da se ojačaju kapaciteti udruženja, ustanova i pojedinačnih inicijativa u samoj zemlji (Kaliel et al., 2023; Hanson et al., 2012; Weiss et al., 2020).
U istom tekstu se naglašava da se misija i strategija USAID-a s vremenom menjala, od postkonfliktne obnove i stabilizacije do sve jasnije orijentacije ka podsticanju lokalnog razvoja i demokratske participacije (Vu et al., 2022). Na taj način, USAID je postao svojevrsni katalizator za teme poput dobre vladavine, transparentnosti, jačanja institucija i društvene odgovornosti.
Lista izgubljenog
Trumpova i Maskova kritika „suludog trošenja novca“ i nedovoljne transparentnosti pogodila je, pre svega, nevladine organizacije i neformalne grupe, koje su zasnivale
svoju održivost na mehanizmima i podršci USAID-a. Privremeno zamrzavanje rada Agencije nije samo finansijska prepreka. To je, ujedno, gubitak prilike za umrežavanje, obuke, mentorsku podršku i međunarodnu promociju lokalnih inicijativa.
Upravo zato je, iz perspektive nekoga ko radi u civilnom sektoru u Srbiji, ključno osvetliti sledeću činjenicu:
„USAID nije samo povukao finansije iz Srbije, povukao je umrežavanje, prilike da male inicijative, mali ljudi dođu u kontakt sa stejkholderima na jedan zdrav način, kako bi se iz svakog kraja Srbije čuo glas razuma, građanski glas koji formira bolje društvo neophodno za celu Evropu, ne samo za Srbiju, jer je i Srbija neminovno deo evropske kulture, iako još nije deo EU.″
Ovaj aspekt je suštinski kada govorimo o stvaranju prostora za jačaje kapaciteta na lokalnom nivou. Često upravo manje organizacije i neformalne grupe, koje nemaju pristup velikim evropskim ili domaćim fondovima, počinju svoj rad kroz manje grantove koje dobiju od međunarodnih donatora poput USAID-a, a zatim postaju značajan akter u svojoj zajednici.
Opravdani strah
Teme poput slobode medija, vladavine prava, reforme javne uprave i razvoja socijalnih politika spadaju u ključne kriterijume za
napredovanje Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji. Upravo u tim oblastima civilno društvo predstavlja most ka građanima i, neretko, pokretač reformskih procesa. Gubitak ili smanjenje obima
Pred organizacijama civilnog sektora u Srbiji sada je novi izazov i zadatak da pronađu alternativne izvore finansiranja, kao i nove kanale međunarodne saradnje.
rada jednog od najvećih donatora za civilni sektor može usporiti ove procese, posebno imajući u vidu da je USAID bio među retkima koji su imali dugoročniji plan i iskustvo rada širom Srbije.
Ipak, iako je raspored interesnih sfera u međunarodnim odnosima podložan brzim promenama, suštinski ostaje činjenica da je razvoj civilnog sektora postepeni i neophodni proces, koji se zasniva na kontinuitetu. Ukoliko se sredstva USAID-a trajno smanje ili usmere na druge načine, postoji opravdani strah da bi Srbija mogla zabeležiti određeni pad u indeksima demokratizacije, transparentnosti i učešća građana.
Pogled unapred
Na kraju, važno je naglasiti da je velika neizvesnost oko budućnosti USAID-a rezultat političkih odluka unutar same američke administracije. Kako je u više navrata rečeno, predsednik Tramp razmatra gašenje, ali se iza kulisa pominje reorganizacija Agencije koja
bi je mogla staviti pod ingeren cije Stejt departmenta. Razvojna pomoć bi tada najverovatnije bila vođena drugim prioritetima, više u skladu sa užim političkim agendama nove američke administracije nego sa univerzalnim vrednostima razvoja i saradnje.
Pred organizacijama civilnog sektora u Srbiji sada je novi izazov i zadatak da pronađu alternativne izvore finansiranja, kao i nove kanale međunarodne saradnje. To znači veći fokus na fondove Evropske unije, ali i veći oslonac na regionalne i lokalne donatore, privatni sektor, pa čak i individualne donacije. Istovremeno, ključno je osnaživanje unutrašnje strukture i transparentnosti samih organizacija, kako bi ostale relevantne i održive u uslovima smanjenih tokova spoljnog finansiranja.
Upravo zato, treba podvući značaj poruke da „USAID nije samo povukao finansije iz Srbije, povukao je umrežavanje...″. Ova rečenica simbolizuje gubitak jedne od najvažnijih vrednosti koju je Agencija donosila – sposobnost da okupi različite aktere, od lokalnih aktivista, preko stručnjaka, do predstavnika institucija. Bez tog posrednika, civilno društvo u Srbiji ostaje snažno voljom i upornošću ljudi koji ga čine, ali će njegov napredak ka evropskim vrednostima i standardima verovatno biti nešto sporiji i zahtevniji.
Uveren sam, međutim, da civilni sektor u Srbiji poseduje unutrašnju snagu da nastavi borbu
za društvo koje je otvoreno, demokratsko i spremno da se suoči sa izazovima, pa i kada ostaje bez oslonca velikih donatora. Pojedinci koji su započeli razvojne
inicijative neće odustati samo zato što je jedan izvor trenutno presušio. Poznajući vodeće aktere u sektoru, vođeni vlastitim entuzijazmom i ekspertizom, pronaći
će načine da dopru do zajednica i dalje doprinose razvoju građanskog društva Srbije.
DONALD TRAMP U NOVOJ EPIZODI:
ZUGZWANG UKRAJINE
Ako prihvate Trampovo vođstvo u pregovorima, postoji mogućnost da njegovo rešenje bude nauštrb interesa Ukrajine; s druge strane, ako ne prihvate, gube jedinog saveznika koji joj istinski može pomoći.
Piše: dr Mihajlo Kopanja, Fakultet bezbednosti Univerziteta u Beogradu
Mihajlo Kopanja, izvor: CRI online
Okončaću rat za 24 sata″, izjavio je Donald Tramp tokom predizborne kampanje. Dvadeset i prvi januar je došao i prošao, a rat u Ukrajini i dalje traje. To nas nije iznenadilo. Rat bilo koje forme ni na koji način nije lako okončati. Zbog toga je većini bilo jasno da su tadašnje Trampove reči bile pre populistička izjava, namenjena prikazivanju sopstvenih sposobnosti američkim biračima, nego što su predstavljale istinsku spoljnopolitičku težnju. Međutim, to ne znači da Tramp ne teži okončanju rusko-ukrajinskog sukoba, naprotiv! Sjedinjenje Države i te kako imaju interes da u Ukrajini dođe do mira.
Dok je prednost angažovanosti činjenica da se potencijalni izazovi mogu saseći u korenu, ključni nedostatak takve strategije je cena. Jednostavno, angažovanost košta, i deluje da Amerika pod Trampom nije voljna da takav trošak i dalje podnosi.
U skorašnjem telefonskom razgovoru, Donald Tramp i Vladimir Putin su se saglasili da razgovori o okončanju rusko-ukrajinskog sukoba otpočnu odmah. To jasno pokazuje ne samo težnju i spremnost Trampove administracije da do toga zaista i dođe već i na drugu važnu činjenicu – da će u tom procesu Ukrajina biti skrajnuta, kao puki posmatrač o čijoj se sudbini dogovara, ali uz malo ili nimalo učešća. Time se Ukrajina našla u svojevrsnom zugzwang u
– šahovskom pojmu koji predstavlja situaciju gde je bilo koji potez za koji se akter odluči poguban po istog tog aktera.
Zašto, kako i šta sve rečeno znači zahteva dublju elaboraciju motiva šireg američkog ponašanja, njihovog odnosa prema ratu u Ukrajini, kao i posledica do kojih takav pristup može dovesti u široj evropskoj i globalnoj bezbednosnoj situaciji.
Prekid velike strategije angažovanja
Gotovo sve što je Tramp učinio u nepunih mesec dana drugog mandata bilo je usmereno ka ograničavanju američke angažovanosti u svetskoj politici. Od kraja Hladnog rata, američka velika strategija – dugoročna upotreba svih raspoloživih resursa u pravcu oblikovanja i očuvanja međunarodnog poretka – bila je angažovanost (engagement). Kada je početkom devedesetih postala jedina svetska supersila, Amerika se našla pred dilemom – šta učiniti sa svom svojom nadmoći?
Njeno rešenje bilo je da upotrebi sve raspoložive resurse kako bi predupredila potencijalne izazivače. Takva velika strategija vodila je njihove intervencionističke poduhvate tokom devedesetih. Zatim, dogodio se 11. septembar i Amerika se ponovo našla pred dilemom – kako se suprotstaviti izazovu terorizma? Rešenje je opet bila velika strategija angažovanja koja je dovela do intervencija
u Avganistanu i Iraku. Treća prelomna tačka, ili pre period, odigrao se tokom prve decenije 21. veka, kada je Americi i svetu postalo jasno – Kina raste i treba je sprečiti da preraste Ameriku. Kako to učiniti? Za Obaminu, Bajdenovu, pa donekle i prvu Trampovu administraciju, rešenje je i dalje bila angažovanost.
Drugi dolazak Trampa predstavljao je oštar prekid trodecenijskog kontinuiteta velike strategije angažovanja. Za bezmalo mesec dana mandata, Tramp je – što najavio, što sproveo – velike rezove u načinima na koji Amerika upotrebljava svoje resurse, ali i ciljeve koje želi ostvariti. Dok je prednost angažovanosti činjenica da se potencijalni izazovi mogu saseći u korenu, ključni nedostatak takve strategije je cena. Jednostavno, angažovanost košta, i deluje da Amerika pod Trampom nije voljna da takav trošak i dalje podnosi. Ima racionalnosti u takvom stavu. Brojni hegemoni sveta su kroz istoriju propadali jer su troškovi održavanja njihovog hegemonskog položaja prevazilazili njihove mogućnosti. To je hegemonsko rastezanje. Suočena s rastućom Kinom, deluje da je Trampova administracija svesna neodrživosti kontinuiteta angažovanja ako želi da ostane hegemon. Zbog toga se sve više okreću u pravcu alternativne velike strategije – uzdržanosti (restraint) – snažne redukcije prisustva van svojih granica, prebacivanje tereta na druge države i upotrebu sile u retkim
situacijama. Izjava Marka Rubia, sekretara Stejt departmenta, da se Amerika treba fokusirati isključivo na zapadnu hemisferu ide u prilog tome.
Upitni mir
Ukrajina predstavlja jedan od najangažovanijih frontova koji je Trampu ostavljen u amanet. Stotine milijarde dolara, što u novcu što u vojnoj opremi, date su Ukrajini kako bi bila u stanju da se odupre Rusiji. Štaviše, upitno je da li bismo i dalje govorili o ratu u Ukrajini da nije bilo toga. Sposobnost Ukrajine da vodi totalni rat direktno je povezana sa stepenom pomoći koju joj njeni zapadni saveznici – mada je možda bolja reč podržavaoci –pružaju. Aludirajući na Trampov često neposredan i laički način izražavanja, deluje da je njegov stav po ovom pitanju jednostavan – za Trampa, rat u Ukrajini je rupa bez dna, koju Amerika ne može i ne treba dalje da podržava.
očuvanje hegemonije u svetlu kineskog izazova, za koji će biti potreban pun fokus, bez ometanja pažnje. Ako to razumemo, postaje nam jasno Trampovo kontinuirano insistiranje na okončanju rata u Ukrajini. Možda nije bilo za jedan dan, ali za tri nedelje smo došli od čvrste američke podrške Ukrajini do otpočinjanja pregovora telefonskim razgovorom Trampa i Putina. Neka povlačenja ne samo da su prihvatljiva nego su i korisna. Ali za Ukrajinu, s druge strane, kontinuirano američko angažovanje je ključno za njen opstanak. Bez podrške Sjedinjenih Država, koja je najveći snabdevač vojnom opremom, upitno je koliko se još Ukrajina može odupirati Rusiji.
Ovde dolazimo do srži na kojoj počiva zugzwang u kojem je Ukrajina – podrška SAD joj je potrebna, ali joj Trampovo rešenje ukrajinskog pitanja može biti neprihvatljivo. Tramp je kontinuirano insistirao na miru, često bez
Mir u Ukrajini može značiti i povratak na stanje pre 24. februara 2022, ali može značiti i zamrzavanje sukoba i podelu teritorija, kao i kompletnu aneksiju Ukrajine od strane Rusije. U sva četiri slučaja rat prestaje – ergo mir nastaje. Iz perspektive interesa Ukrajine, neka rešenja su spas, dok su druga potpuna katastrofa.
Moramo razumeti da je iz američke vizure Ukrajina samo epizoda u širem narativu sezone serije o Sjedinjenim Državama u kojoj je Donald Tramp glavni akter – relevantna, ali opet samo jedna epizoda! Srž sezone, možda čak i nekoliko sezona koje dolaze, jeste
šire elaboracije. Međutim, mir je izrazito labavo definisana kategorija. Mir u Ukrajini može značiti i povratak na stanje pre 24. februara 2022, ali može značiti i zamrzavanje sukoba i podelu teritorija, kao i kompletnu aneksiju Ukrajine od strane Rusije. U sva
četiri slučaja rat prestaje – ergo mir nastaje. Iz perspektive interesa Ukrajine, neka rešenja su spas, dok su druga potpuna katastrofa. S obzirom na to da je Trampu cilj
Realpolitik is back, baby i (zapravo) Amerika predvodi taj juriš. Zbog toga, Donald Tramp u epizodi zugzwang Ukrajine još jednom potvrđuje gotovo dva i po milenijuma stare Tukididove reči – snažni čine ono što mogu, slabi trpe ono što moraju.
okončanje sukoba u sklopu izbegavanja hegemonskog rastezanja, iz perspektive interesa SAD pre je reč o različitim stepenima prihvatljivosti nego dihotomiji prihvatljivo−neprihvatljivo. Zato je ključni problem za Ukrajinu što se za malo toga može pitati. Zugzwang u kojem se Ukrajina nalazi ogleda se u sledećem: ako prihvate Trampovo vođstvo u pregovorima, postoji mogućnost da njegovo rešenje bude nauštrb interesa Ukrajine; s druge strane, ako ne prihvate, gube jedinog saveznika koji joj istinski može pomoći. U suštini, pregovori o okončanju rata stavljaju Ukrajinu u lose-lose situaciju, gde oba pravca delanja mogu biti pogubna. I potpuno poverenje u Ameriku i nastavak sukoba bez Amerike mogu značiti kraj samostalne Ukrajine. Beskompromisne izjave iz Kijeva odavno su utihnule i jedino što preostaje Ukrajini je nada da Tramp neće biti toliko popustljiv, a da Putin hoće.
Realpolitika ponovo na sceni
Kako god nam se sada činilo, američka velika strategija pod Trampom zapravo neće biti ni angažovanost niti uzdržanost, već neka treća krajnost koja će u određenim trenucima podsećati na jedno ili drugo. Povratak Panamskog kanala, pripajanje Grenlanda, uvođenje tarifa najbližim saveznicima, asertivniji pristup Kini – sve navedeno sadrži i jedno i drugo. Ali su dve
stvari sigurne. Prvo, za Ameriku pod Trampom, partikularna dobit za SAD će uvek biti ispred regionalne ili globalne dobiti. U svetlu takvog velikostrateškog opredeljenja Amerike, promena evropske i globalne bezbednosne arhitekture je (za bolje ili lošije) neminovna. Drugo, ako je cena partikularne dobiti narušavanje odnosa ili čak napuštanje saveznika, Trampova Amerika će tu cenu biti spremna da plati. S obzirom na zugzwang u kojem se nalazi, Ukrajina će, kako stoje stvari, biti prva koja će
to osetiti. U kojoj meri, ostaje da se vidi. Jedini potencijalni izlaz iz zuzgwang -a za Ukrajinu jeste asertivnija Evropa, što još uvek izgleda poprilično u domenu naučne fantastike. Realpolitik is back baby i (zapravo) Amerika predvodi taj juriš. Zbog toga, Donald Tramp u epizodi: zugzwang Ukrajine još jednom potvrđuje gotovo dva i po milenijuma stare Tukididove reči – snažni čine ono što mogu, slabi trpe ono što moraju!
