Issuu

Prijavi se na Bilten

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP” koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.

SADRŽAJ

DEMOKRATIJA

PUTOVANJE

Nova pravila za putovanja u EU

DRŽAVNICI

Povodom posete Emanuela Makrona

DESNICA

Uspon desnice u Nemačkoj

Poruke sa Bledskg strateškog foruma 2024

EKOLOGIJA

Uništavanje životne sredine

EKOLOŠKA BEZBEDNOST I POLITIKA EKSTRAKTIVIZMA

IMPRESUM

Progovori o pregovorima, broj 111-112, septembar 2024. godine

Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)

Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija www.bos.rs

Urednici: Branislav Cvetković, Miljana Jovanović, Milan Hiber

Urednica i saradnica: Jelena Jorgačević

Autori: Svetislav Basara, Miloš Pavković, Viktor Stamenković, Petar Ćurčić, Andrijana Lazarević, Miloš Tomić

Lektura i korektura: Marijana Milošević

Dizajn i prelom: Damir Matić

Ilustracije: Dana Tasovac

Fotografije sa naslovne stranice: Ministarstvo odbrane, Freepik/BOŠ

DREČ UREDNIKA SASVIM OBIČAN DAN

obro jutro, dragi čitaoci i drage čitateljke. Ovog jutra osvanuli ste (bar većina vas, a pozdrav za komšiluk iz regiona), pretpostavljamo kao i prethodnog, u Republici Srbiji, državi srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovanoj na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.

Opis zvuči moćno, ispravno, čak lepo. Jedan plus za Ustav Republike Srbije, kojeg su nam usta puna kada nam to odgovara.

Ako je verovati profesorima koji su nas učili u srednjoj školi, a naše generacije su ih poštovale – nije bilo nasilja nad njima, makar ne kao danas – ustav nam, etimološki gledano, dolazi od reči ustava, brana, vodena konstrukcija koja ima za cilj da zaustavi tok vode, da ga preusmeri i kontroliše, i bude garant sigurnost.

Naš najviši akt, pravni garant sigurnosti, ne pruža dovoljno predvidivosti i sigurnosti. Svako buđenje ovde nam je, nažalost, dokaz za to.

Jer, od trenutka kad ustanete do trenutka kada se vratite u krevet, ukoliko ste, kada ostavite decu u škole i vrtiće, bar minimalno zainteresovani za društvena zbivanja, stignete da čujete, recimo, da su na studente ispred novosadskog rektorata bacili šok bombu uoči izbora za Studentski parlament koji su, potpuno iracionalno, posetili rado viđeni gosti srpskih izbora, od mesne zajednice do republičkog nivoa - čuveni batinaši. Praznik demokratije, te najotrcanije i ispraznije reči 21. veka u Srbiji.

I to je samo početak. Onda vas „obraduje“ vest da prosvetari i vaspitači nisu zadovoljni uslovima rada i radnim okruženjem, da je prilično neizvesno da li će vaše

dete sutra imati pet časova ili nijedan, te da sindikati prosvetnih radnika planiraju štrajkove, a da im država, odnosno resorno ministarstvo nije ispunilo dogovorene uslove. Umesto toga, tražilo je liste štrajkača.

Ne stignete ni da se opasuljite, a kroz vaš glavni grad protutnji Makron, te u brzini poseti i Novi Sad, dogovori prodaju naoružanja, pruži usmenu podršku i ubeleži sebi politički poen. Potom vas, kao šamar, prizemni činjenica da je godinu dana od pucnjave u Banjskoj. Znamo li šta se uopšte tamo dogodilo? Zašto? Gde su odgovorni? A taj datum osvestite tako što vas predsednik Republike podseti na to, iz Njujorka. Naravno, ne dajući odgovore na pomenuta pitanja.

I na sve to vas, tako zbunjene, uplaše nova pravila za ulazak u Evropsku uniju, te vam se, sasvim opravdano, prevrne želudac. Pomislite da se oko Srbije ponovo dižu bedemi jeda i prezira. Mada na sreću, nije baš tako. Ali opet, ne vidite izlaz i otklon od ove svakodnevnice. Zatvarate vesti, završavate svoj posao, kupite decu iz škole, vrtića i pravac kući u potrazi za anestezijom. Sasvim običan dan. S razlogom ste uplašeni i ljuti. Uz sve to vam konstantno odzvanja činjenica da će vaše muško dete, za razliku od vas ili vašeg supruga, služiti vojsku.

I polako, đuturumi, biće gore, a mi ćemo biti tu da sve to ispratimo i analiziramo jer i dalje naivno verujemo i zagovaramo Srbiju državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, Srbiju zasnovanu na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Budale.

Branislav Cvetković, urednik biltena Progovori o pregovorima

PITANJA, ODGOVORI

„KAKO KOMENTARIŠETE

IZJAVU ALEKSANDRA VUČIĆA DA JE „BRISELSKI SPORAZUM JEDINA

DASKA NA KOJOJ MOŽEMO DA STOJIMO”

DRAGAN ĐUKANOVIĆ, profesor na Fakultetu političkih nauka

Briselski sporazum iz 2013. godine nije implementiran, a posebno u segmentu vezanom za uspostavljanje Zajendice opština sa srpskom većinom na Kosovu. I svi kasniji dogovori na relaciji Beograd-Priština, uključiv Sporazum o putu normalizacije odnosa između Srbije i Kosova s kraja februara 2023. godine predvideli je jačanje stepena samouprave Srba na Kosovu, ali i zaštitu imovine i delovanja Srpske pravoslavne crkve.

U tom smislu Briselski sporazum iz 2013. godine predstavlja na određeni način jedinu mogućnost da se, kroz sprovođenje ranije dogovorenog u dijalogu između Beograda i Prištine, promeni i unapredi položaj Srba. Tome treba dodati i određenu vrstu garancije koju Evropska unija kao posrednik u dijalogu nudi kroz svoj nacrt Statuta Zajednice, ali i autoritet Nemačke i Francuske koje su plan iz 2023. godine predložile i oživele nastojanje da se Briselski sporazum postignut deset godina ranije potpuno implementira. Gotovo identične stavove imaju i SAD, što predstavlja značajnu činjenicu vezanu za poboljšanje položaja Srba na Kosovu.

MILICA ANDRIĆ RAKIĆ, Nova društvena

inicijativa

Puna primena Briselskog sporazuma, posebno u delu koji se odnosi na ZSO je višegodišnji zahtev srpskih političkih predstavnika. Čak i na konferenciji povodom masovnih ostavki kosovskih Srba do tada integrisanih u kosovski sistem govorilo se o tome da je to potez koji će biti na snazi dok ne počne sprovođenje Briselskog sporazuma. U tom smislu, ova izjava ne iznenađuje. Po sopstvenom priznanju predsednika Srbije, Briselski sporazum je „najviše” što je Srbija u datom trenutku mogla da izdejstvuje za srpsku zajednicu na Kosovu i obaveza njegovog sprovođenja kao deo kosovskog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i deo srpskog Poglavlja 35 je nesporna sve dok Kosovo ili Srbija javno ne odustanu od namere da se pridruže Evropskoj uniji. Povlačenje iz Briselskog sporazuma, što je ideja koja se povremeno javlja u delu političkog spektra u Srbiji i zbog koje je pretpostavljam Vučić to ponovio, ostavila bi Srbiju bez međinarodno priznatog političkog okvira za rešenje statusa budućih institucija kosovskih Srba i dodatno oslabilo poziciju Srbije da insistira na zaštiti srpske zajednice koja ni sada nije na zavidnom nivou.

DRAGIŠA MIJAČIĆ, direktor InTER-a i koordinator RG NKEU za Poglavlje 35

Briselskim sporazumom iz aprila 2013. godine je proces dijaloga prebačen sa tehničkog na politički teren u kome su glavni akteri nosioci najviših funkcija Srbije i Kosova. Sporazum je trebao da rezultira širom garancijom kolektivnih prava kosovskih Srba kroz formiranje Zajednice opština sa srpskom većinom, u zamenu za priznavanje jurisdikcije Vlade Kosova na severne opštine, kao i na rešavanje integrativnih i tehničkih pitanja vezano za rad policije, pravosuđa, elektrosnabdevanje i telekomunikacija. U tom procesu Srbija je napravila nepovratne ustupke Kosovu u svim pomenutim oblastima, dok Vlada Kosova još uvek nije pristupila formalnom formiranju Zajednice. Predsednik Vučić se poziva na Briselski sporazum kako bi skrenuo pažnju međunarodne zajednice na obaveze Prištine tražeći da se izvrši dodatni pritisak na Vladu Kosova u pravcu formiranja Zajednice, ali i da bi ukazao domaćoj javnosti da ponestaje opcija u procesu Dijaloga koje bi mogle da zadovolje aspiracije kosovske Srbe, ali i građane Srbije.

OD ANTIČKE GRČKE DO DANAŠNJIH SIMULAKRUMA

MEKI TRBUH DEMOKRATIJE

Takozvani hibridni režimi iliti pseudodemokratije, uključujući srpsku, neuporedivo su razornije po društva i pojedince od autokratskih, koje – koliko god bili represivni – uvek protiv sebe imaju slabije ili jače pokrete otpora.

Piše: Svetislav Basara, književnik i kolumnista

Svetislav Basara, izvor: Medija centar

Definicija demokratije kao

„najmanje lošeg društvenog uređenja” jedna je od najpreciznijih u eluzivnom svetu političkih teorija. Tačno je, sva druga uređenje su gora. Međutim, pojam demokratija se prečesto pogrešno/površno shvata, naročito u zajednicama s dugim istorijama autoritarizma, poput recimo naše, ali o tome ćemo opširnije u posebnom paragrafu.

Uobičajilo se smatrati da je kolevka demokratije antička Grčka, što je takođe tačno – iako samo delimično i povremeno – ali u antičkoj Grčkoj je bivalo i drugih oblika društvene organizacije. A i tamo gde je u antičkoj Grčkoj bivalo demokratije, pojam demokratija nije značio ono što znači danas. Demokratija je u suštini doslovni prevod latinske reči Res publica, koja vrednosno neutralno podrazumeva da odluke o državnim stvarima i poslovima donose slobodni građani ili – u novije vreme –njihovi izabrani predstavnici.

Međutim, atinsku demokratiju – inače, valja malo suziti stvar, mnogi grčki polisi nikad nisu bili demokratije – bilo bi krajnje teško uklopiti u moderno shvatanje demokratije. Slobodni atinski građani su se zaista sastajali na Areopagu, većali su i donosili odluke, ali oni su bili izrazita manjina. Žene, deca, robovi i nehelensko stanovništvo ne samo da nisu imali nikakva prava nego su imali status predmeta.

Osim toga, najbolji helenski umovi – naročito Platon – imali

su vrlo loše mišljenje o demokratiji. I s dobrim razlogom, u mnogim stvarima nisu dobro mislili o demokratiji. Platon je prvi uočio meke trbuhe demokratskog poretka. Krajnje pojednostavljeno, po -

Moderni kritičari su (s pravom) kritikovali Platonovu idealnu državu kao totalitarni projekat u kome nema mesta ni „za autonomiju društva ni za autonomiju pojedinca, ni lične slobode” (Poper).

Platon je prvi uočio meke trbuhe demokratskog poretka. Krajnje pojednostavljeno, postavio je to ovako: ako svi imaju pravo da odlučuju, to znači da će to pravo imati i najgori u društvu, a budući da su vrlinski ljudi i u drevnoj Atini bili izrazita manjina – a tek su to danas – nad demokratijom uvek visi opasnost da državne poslove preuzmu oni najopakiji.

stavio je to ovako: ako svi imaju pravo da odlučuju, to znači da će to pravo imati i najgori u društvu, a budući da su vrlinski ljudi i u drevnoj Atini bili izrazita manjina – a tek su to danas – nad demokratijom uvek visi opasnost da državne poslove preuzmu oni najopakiji.

Često će se to posle događati. A kada se to dogodi, demokratija očas posla sklizne ili u oligarhiju i plutokratiju (vladavinu najbogatijih) ili u ohlokratiju (vladavinu rulje) ili – najgori slučaj – kombinaciju plutokratije i ohlokratije, koja neminovno završava u tiraniji, koju je Platon još više prezirao.

U delu „Država”, veličanstvenoj mešavini filozofske dubine i političke naivnosti, Platon je razvio koncept idealne države u kojoj javne poslove vode filozofi, poslove odbrane i zaštite vojnici, a proizvodnje i trgovine zanatlije i robovi. Trebalo ja da filozofi neguju vrlinu rasuđivanja, vojnici vrlinu hrabrosti, proizvođači vrlinu marljivosti.

Kritičari su, međutim – svesno ili nesvesno – prevideli da koncept lične slobode nastaje tek sa hrišćanstvom.

Do tada se smatralo da je čovek slobodan ako nije rob ili ako nije u zatvoru. I dan-danas se na mnogim mestima tako misli. Ništa se tako malo ne menja kao ljudska priroda.

Platon se, međutim, nije zaustavio samo na teoriji. Otišao je i korak dalje i upustio se u pokušaj stvaranja idealne države na Siciliji, tada grčkoj koloniji. I umalo nije prošao kao jedan drugi filozof, Đinđić, koji je – doduše na bitno realističnijim osnovama – pokušao da demokratizuje srpsko društvo. Srpsko društvo to plebiscitarno nije htelo.

Sunovrati demokratije

Demokratija se u novom veku pojavljuje tek u XVIII veku. Bilo je, doduše, u Evropi i ranije nekih republika, neke su bile i uzorne, bilo je u nekima od njih čak i elemenata demokratskih procedura, ali

demokratija u modernom smislu uspostavljena je tek posle Američke revolucije i sticanja nezavisnosti američkih kolonija od britanske krune.

Uprkos neizbežnim manjkavostima, američka demokratija je do današnjeg dana ostala najdugovečnija i najstabilnija, čemu se ima zahvaliti činjenici da je njen, naoko komplikovan, suštinski jednostavan politički sistem, uspostavljen na realističnim temeljima, koji je dalekovido uzimao u obzir ljudske slabosti i mogućnosti devijacija, kojima je preventivno postavio institucionalne prepreke.

Sa evropskim demokratijama –čiji je lagani uspon počeo posle Francuske revolucije, a postao maltene pravilo posle Prvog svetskog rata – to, nažalost, nije uvek bio slučaj. Francuska revolucije je izvršila kopernikanski transfer suvereniteta s monarha na „narod”. U političkoj teoriji je to izgledalo odlično, ali Bodrijar nas je poučio da teorija kopa rupu i čeka

se demokratski poredak i opšte pravo glasa sunovrate u plutokratiju ili ohlokratiju – pokazao je svoje slabosti u Italiji i Nemačkoj. Najzlokobniji pokreti XX veka, fašizam i nacizam – koji se površno poistovećuju, ali to su različite, iako podjednako zlokobne pojave –su došli na vlast redovnim, demokratskim putem da bi odmah potom ukinuli demokratiju, zaveli diktature i izazvali svetski sukob, od koga se svet još nije oporavio.

Od privida stvarnosti do stvarnosti privida

Demokratija je najmanje loše društveno uređenja zato što, tamo gde je jednom uspostavljena, raspolaže mogućnošću da demokratski poredak – nakon što razorni totalitarni projekti podlegnu neminovnoj autodestrukciji –bude ponovo uspostavljan, što se pokazalo i u slučaju Italije i u slučaju Nemačke.

Ali šta ćemo s pozamašnim brojem zemalja u kojima zbog istorij -

Nije sporno da autokratski režimi počivaju na lažima, manipulacijama i prividima, ali oni ne kriju da su totalitarni, istiniti su u svom totalitarizmu, laž je tu neskrivena, privid je očigledan, a mogućnost korekcije otvorena.

da stvarnost upadne u nju, što se veoma retko događa.

Iz suvereniteta nacija su nastale nacionalne države, a nacionalne države su bile plodno tle za bujanje nacionalizama. Platonov meki trbuh demokratije – opasnost da

skih razloga demokratski poredak nije moguć (Rusija, Kina), zatim zemalja čije populacije, zbog religijskog nasleđe, naprosto ne žele demokratiju (arapski svet), zatim onima koje su – najčešće iz nužde i pod spoljašnjim pritiskom – formalno demokratske, a u suštini

podložne autoritarnim modelima i to – paradoksalno na demokratskim osnovama, voljom naroda –od kojih je jedna i Srbija.

Takozvani hibridni režimi iliti pseudodemokratije, uključujući srpsku, neuporedivo su razornije po društva i pojedince od autokratskih, koje – koliko god bili represivni –uvek protiv sebe imaju slabije ili jače pokrete otpora.

U hibridnim režimima koji počivaju na prividu demokratije ta mogućnost je najčešće zatvorena. Simulakrumi demokratskih institucija i procedura najpre stvaraju privid stvarnosti, manipulišu tim prividima, da bi stvar završila, kako je to Manes Sperber briljantno definisao, kao – stvarnost privida.

NOVA PRAVILA ZA PUTOVANJA U EU

SVE ŠTO TREBA ZNATE O EES I ETIAS

Iako na prvi pogled može delovati da najavljene procedure umnogome liče na aplikacije za vizu, kakve smo mi u Srbiji imali do 2009. godine, to ipak nije vizni režim. Pre svega, ključna razlika je što je ovo sistem na nivou EU, a ne pojedinačnih država. Dakle nema odlaska u ambasade, popunjavanja dokumentacije i predavanja pasoša na šalterima s dugačkim redovima.

Piše: Miloš Pavković, Centar za evropske politike

Miloš Pavković, izvor: Medija centar

Iz EU je stigla zvanična potvrda – počinje primena dugoočekivanih sistema za putovanje za države Šengena, EES i ETIAS. Ovaj sistem je predložila Evropska komisija (EK) još 2016. godine u dokumentu Jači i pametniji informacioni sistem za granice i bezbednost . Posle konsultacija sa Savetom EU, Evropski parlament (EP) je usvojio Regulativu (EU) 2018/1240 kao osnov za uspostavljanje novog sistema praćenja putovanja – ETIAS. Implementacija sistema je najavljivana od 2020. godine i više puta odlagana. EES i ETIAS su dva međusobno povezana sistema za praćenje i odobravanje putovanja u države EU od kojih mnogi državljani trećih država, posebno Zapadnog Balkana, zaziru, pribojavajući se da će to možda biti neka vrsta novog viznog režima.

Lična karta: EES i ETIAS

Sistem za ulaz i izlaz (engl. Entry Exit System) je prva mera koju su Evropska komisija i Savet EU usvojili i njegova implementacija kreće već 10. novembra 2024. Cilj EES-a jeste da omogući lakšu kontrolu prelaska granica EU, pre svega carinicima i FRONTEX-u,1 ali i putnicima. EES funkcioniše tako što će putnici trećih država koji ulaze u EU onlajn najavljivati svoj ulazak. U onlajn-prijavi EU zahteva od putnika da unesu biometrijske podatke iz pasoša. Na

1 FRONTEX je Agencija EU za graničnu i obalsku stražu i ima zadatak da razvija, unapređuje i koordinira integrisano upravljanje spoljnim granicama Evropske unije uz poštovanje Povelje EU o osnovnim pravima.

samom graničnom prelazu, prilikom ulaska u EU putnici će biti dužni da ostave otisak prsta, kao i da budu fotografisani. Ovo može inicijalno napraviti gužve na granicama u prvom talasu, međutim, radi se o meri koja će biti primenjena jednokratno. Dakle, uzimanje otisaka prsta i fotografija će uslediti samo prilikom prvog prelaska granice nakon 10. novembra 2024. godine. Na duži rok, trebalo bi da zapravo ubrza prelazak granice i ulaz u EU.

proleće 2025. godine. ETIAS je Evropski sistem za odobravanje i informacije putovanja (engl. European Travel Information nad Authorisation System)2 i njegov princip funkcionisanja je sličan EES-u. Ključna razlika ETIAS-a u odnosu EES jeste da se on popunjava jednokratno i važi za period od tri godine. Dakle, nakon popunjavanja informacija o putovanju, putnik čeka odobrenje od ETIAS-a i plaća jednokratnu naknadu u iznosu od sedam evra.

Ključna razlika između dva sistema jeste dakle da se ETIAS plaća i putnik je dužan da sačeka odluku ovog sistema da može ući u EU, dok kod EES-a nema odobrenja, već putnik samo najavljuje svoj plan putovanja u EU. EES se popunjava pri svakom narednom ulasku u EU, dok je odluka ETIAS-a važeća tri godine.

Jedna od najvećih pogodnosti koju EES nudi jeste da će odsad i građani koji nisu stanovnici EU moći da koriste tzv. Self-service granične prelaze koji mnogo brže funkcionišu od standardnih, a takođe startovanjem ovog sistema ukida se tradicionalni pečat u pasošu. Iako je skupljanje pečata za mnoge bio hobi, od novembra će granična policija pasoš zahtevati isključivo radi potvrde identiteta. S druge strane, EES omogućava EU bolji mehanizam kontrole spoljnih granica. Na kraju, građani će u okviru EES sistema lakše pratiti preostali broj dana bezvniznog boravka u EU.

ETIAS predstavlja nadogradnju na EES i suštinski je deo istog sistema praćenja putnika u EU i njegova primena je planirana za

Jednom dobijeno odobrenje važi za sva naredna putovanje tokom tri godine.

Koje prednosti ETIAS sistem donosi putnicima? Prvenstveno, oni koji imaju neku vrstu zabrane ulaska u EU, ili su probili broj dana bezviznog boravka, ili bilo koji drugi razlog usled koga ne mogu da uđu u EU, dobiće obaveštenje onlajn u roku od 96 sati od prijave.3 To znači da će, ukoliko ne mogu da putuju, imati tu informaciju na vreme – pre nego što pođu na put. Na ovaj način predupređuju se neprijatna iznenađenja na granicama i izbegava zadržavanje individualnih putnika na granicama.

2 Prevod autora.

3 Ovo je rok predviđen za najveći broj slučajava, u nekim situacijama to može biti i duže, do 30 dana maksimalno.

Ključna razlika između dva sistema jeste dakle da se ETIAS plaća i putnik je dužan da sačeka odluku ovog sistema da može da uđe u EU, dok kod EES-a nema odobrenja, već putnik samo najavljuje svoj plan putovanja u EU. EES se popunjava pri svakom narednom ulasku u EU, dok je odluka ETIAS-a važeća tri godine. I ETIAS i EES mogu zahtevati od putnika da dostavi dodatne informacije i dokumentaciju u vezi sa svojim planiranim putovanjem, pa čak i dodatni intervju s putnikom ukoliko su potrebna još neka pojašnjenja. U skladu s tim, preporučuje se da putnici prijave putovanja kroz ove sisteme što pre. Za oba sistema biće razvijena mobilna aplikacija.

Da li je to ponovo vizni režim?

Iako na prvi pogled može delovati da procedure koje predviđaju EES i ETIAS umnogome liče na aplikacije za vizu, kakve smo mi u Srbiji imali do 2009. godine, to

ipak nije vizni režim. Pre svega, ključna razlika je što je ovo sistem na nivou EU, a ne pojedinačnih država. Dakle nema odlaska u ambasade, popunjavanja dokumentacije i predavanja pasoša na šalterima s dugačkim redovima. Čitava procedura je zamišljena tako da se može brzo i lako da završiti iz udobnosti sopstvenog doma – onlajn, preko mobilne aplikacije.4 Proces popunjava prijave traje deset minuta. Drugo, EES i ETIAS će biti neophodni koraci i za državljane onih zemalja koji nisu u bezviznom Šengen režimu. Šta to znači? Oni kojima je viza neophodna za ulazak i tranzit kroz EU, moraju nakon odobrenja vize da prođu i kroz ovaj korak. Treće, on neće važiti samo za građane Srbije ili država Zapadnog Balkana, već za sve zemlje globalno, uključujući tu i SAD, Veliku Britaniju, Australiju i afričke i azijske države. Na kraju, sličan sistem postoji i u SAD i koristi se decenijama. Nakon dobijanja vize, građani trećih država moraju proći sličnu proceduru kroz sistem ESTA

(engl. Electronic System for Travel Authorization) i plate čak 21 USD.

Važno je istaći da EES i ETIAS ne zamenjuju ni na koji način vize, boravišne dozvole niti radne dozvole, već sistem funkcioniše isključivo za boravke u državama Šengena u trajanju do 90 dana. Za svaki duži boravak neophodno je aplicirati za adekvatnu šengensku vizu ili boravišnu dozvolu.

Ima li mesta panici?

Apsolutno ne. EES odnosno ETIAS su, pre svega, jedan administrativni IT mehanizam EU koji ni na koji način ne predstavlja vraćane viznog režima. Njegova namena je da se efikasnije prati ulazak i izlazak putnika iz EU i preduprede granični prekršaji. Iako se mnogi plaše dodatnih gužvi na granicama zbog primene ovog sistema, u suštini on bi dugoročno trebalo da doprinese ubrzanju putovanja i prelaska spoljnih granica EU, a samim tim i manje čekanja.

4 Aplikaciju će biti moguće podneti putem desktop računa, telefona ili tableta.

POVODOM POSETE EMANUELA MAKRONA

DUGA LISTA GOSTIJU SA ZAPADA

Iako je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji, Aleksandar Vučić od početka rata u Ukrajini nije imao nijedan zvaničan sastanak s Vladimirom Putinom. S druge strane, samo u poslednjih nekoliko meseci, predsednik Srbije je imao niz sastanaka na visokom nivou sa zapadnim zvaničnicima. Ovi susreti ukazuju na to da Srbija sve više učvršćuje svoju poziciju kao partner zapadnih zemalja, posebno u kontekstu globalne političke situacije izazvane ruskom invazijom na Ukrajinu. Za to vreme, zapadni partneri, radi svojih strateških interesa, žmure na sve unutrašnje probleme u Srbiji.

Piše: Viktor Stamenković, Institut za političke studije

Viktor Stamenković, izvor: privatna arhiva

Svega pet meseci nakon što je, u aprilu ove godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić boravio u zvaničnoj poseti Parizu, francuski predsednik Emanuel Makron sleteo je na beogradski aerodrom u okviru dvodnevne posete Srbiji. S drugog ovogodišnjeg sastanka dvojice predsednika poslat je niz oficijalnih, ali i značajan broj nezvaničnih poruka. Zvanično, putem malih ekrana mogli smo videti da je poseta protekla u prijateljskom tonu, uz tople reči i potpisivanje velikog broja ugovora, što predstavlja još jedan korak u učvršćivanju bilateralnih odnosa dve države, koji su, nakon perioda zastoja, doživeli značajan napredak poslednjih godina. Nezvanično, poseta je potvrdila sve odlučnije svrstavanje Srbije u okvir zapadnoevropske politike, koje je otpočelo nakon ruske invazije na Ukrajinu. Međutim, evidentno je i da je francuski predsednik (pa samim tim i EU) zažmurio na oba oka kada je reč o stanju demokratije u Srbiji, protestima protiv eksploatacije litijuma i sve autoritarnijem ponašanju srpskih vlasti.

Od tri posete nekog francuskog predsednika Srbiji u 21. veku, dve je načinio Emanuel Makron − 2019. godine i prošlog meseca. Pre njega je to jedino uradio Žak Širak 2001, neposredno nakon petooktobarskih promena.

Ovogodišnja Makronova poseta Srbiji desila se u trenutku složenih unutrašnjih i međunarodnih okolnosti, kako za Srbiju i Francusku, tako i za širi evropski kontekst.

Poseta je bila veoma značajna i obuhvatala je ekonomske, vojne, političke i evropske dimenzije.

Nabavka oružja kao signal

Najznačajniji i medijski najpraćeniji sporazum bila je kupovina 12 Rafal aviona za 2,7 milijardi evra, što predstavlja verovatno najvažniji vojno-trgovinski sporazum u srpskoj istoriji. Pored nabavke savremene vojne opreme za srpsku avijaciju, ovaj sporazum je značajan i zbog simbolične poruke koju šalje − nabavka oružja nikada nije

Pored nabavke savremene vojne opreme za srpsku avijaciju, ovaj sporazum je značajan i zbog simbolične poruke koju šalje − nabavka oružja nikada nije samo nabavka oružja, već i signal geostrateškog svrstavanja zemlje.

samo nabavka oružja, već i signal geostrateškog svrstavanja zemlje. Kao ilustracija može poslužiti situacija u kojoj se Srbija našla početkom 20. veka: nakon smene dinastije Obrenović, koja se u spoljnoj politici oslanjala isključivo na odnose sa Austrougarskom, i dolaska Petra I Karađorđevića na vlast, Srbija je okrenula svoj spoljnopolitički kurs i uspostavila bliske veze s Francuskom. Nakon izbijanja Carinskog rata između Srbije i dvojne monarhije, srpska Vlada je 1909. godine za potrebe vojske kupila topove u Francuskoj, što je tada imalo prvorazredni politički značaj. Savezništvo s Francuskom je kasnije dodatno

produbljeno tokom Prvog svetskog rata i negovano sve do sloma Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu.

Interesi srpske i francuske strane

Zanimljivo je da je i prethodna Makronova poseta imala vojnu dimenziju − Srbija je tada ugovorila kupovinu francuskog PVO sistema „Mistral”, dok je srpska vojska u međuvremenu uvrstila u svoju upotrebu i francuski radar GM400. Sve intenzivnija vojna saradnja, kao i saradnja u drugim oblastima – koncesija za aerodrom, izgradnja metroa, sanacija deponije u Vinči, otvaranje francuske Agencije za razvoj i Francuskosrpskog inovacionog foruma –pokazuje pomenutu uzlaznu putanju bilateralnih odnosa dve zemlje.

Komentarišući sastanak dvojice predsednika za ugledni portal Politiko, srpski analitičar Boško Jakšić istakao je da je francuski interes dominantno finansijske prirode, dok se interes predsednika Vučića ogleda pre svega u tome da još jednom pokaže da ima podršku zapadnih saveznika. Ipak, treba dodati da, pored skoro tri milijarde evra koje će Srbija izdvojiti za kupovinu aviona i niza potpisanih sporazuma, ova poseta francuskog predsednika može se posmatrati i kroz prizmu osnaživanja Makronove unutrašnje i spoljnopolitičke pozicije. Nakon loših rezultata na parlamentarnim izborima i političke krize u Francuskoj, Makron je iskoristio ovu posetu

da pokaže da je i dalje vodeća figura u EU i njen neformalni lider. Istaknuto je da Francuska želi ekonomski snažnu i demokratsku Srbiju u Evropskoj uniji. Ipak, francuski predsednik nije pomenuo da je Srbija poslednje pregovaračko poglavlje sa EU otvorila upravo tokom njegove prethodne posete Beogradu, 2019. godine i da od tada nije učinjen nikakav pomak na ovom polju.

Srbija, partner Zapada

Iz perspektive srpskih vlasti, Makronova poseta Srbiji predstavlja nastavak niza intenzivnih sastanaka koje je predsednik Aleksandar Vučić održao u kratkom vremenskom periodu sa ključnim zapadnim zvaničnicima, što ukazuje na promenu spoljnopolitičkog kursa Srbije. Ovaj diplomatski tempo, koji je sve vidljiviji od ruske invazije na Ukrajinu, oslikava sve jasnije distanciranje Srbije od njene ranije pozicije balansiranja između Istoka i Zapada. Podsetimo da, iako je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji, Vučić od početka rata u Ukrajini nije imao nijedan zvaničan sastanak s predsednikom Rusije, koji je ranije bio čest gost u Srbiji. S druge strane, samo u poslednjih nekoliko meseci, predsednik Srbije je imao niz sastanaka na visokom nivou sa zapadnim zvaničnicima. U maju su Srbiju posetili prva dama Ukrajine Olena Zelenska i ministar spoljnih poslova ove zemlje Dmitro Kuleba. Sredinom jula u Srbiju su

stigli nemački kancelar Olaf Šolc i potpredsednik Evropske komisije Maroš Šefčovič, dok je početkom avgusta u Srbiju doputovao direktor CIA Vilijam Berns. Nakon Makronove posete Beogradu, Vučić je otputovao u Prag, gde se na marginama Globalnog bezbednosnog foruma sastao s predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, dok je početkom septembra ugostio pred -

Selektivni pristup Zapada prema Srbiji, gde se prioritet daje ekonomskoj i geopolitičkoj stabilnosti pre nego demokratskim principima, dodatno osnažuje Vučićev režim, koji ove međunarodne kontakte koristi kao dokaz da uživa podršku ključnih svetskih sila.

sednika Izraela Isaka Hercoga, u veoma delikatnom međunarodnom trenutku za ovu zemlju izazvanim ratom u Gazi. U isto vreme, Vučić je odbio javni poziv predsednika Rusije Vladimira Putina da prisustvuje samitu BRIKS-a u Kazanu, te čak javno priznao da oružje iz Srbije, preko posrednika, završava u Ukrajini –čime se Srbija, makar implicitno, pozicionira uz zapadni blok u aktuelnom sukobu. Ovi susreti sa ključnim zapadnim liderima ukazuju na to da Srbija sve više učvršćuje svoju poziciju kao partner zapadnih zemalja, posebno u kontekstu globalne političke situacije izazvane ruskom invazijom na Ukrajinu.

Ovim zaokretom u spoljnoj politici i pristankom na eksploataciju litijuma, srpske vlasti su uspešno osigurale da zapadni akteri, uključujući Makrona, zarad strateških interesa, budu spremni da zažmure na sve izraženije unutrašnje probleme u Srbiji. Demokratsko nazadovanje, hapšenja ekoloških aktivista, gušenje medijskih sloboda i sve autoritarnije ponašanje vlasti ostali su u drugom planu. Iako bi Srbija trebalo da bude predmet kritika zbog ograničavanja prostora za opoziciju i pritisaka na nezavisne medije, zapadni lideri odlučuju da te izazove uglavnom ignorišu u korist šireg strateškog cilja, koji uključuje spoljnu politiku, eksploataciju retkih ruda i saradnju po pitanju Kosova. Rezolucija Evropskog parlamenta, koja je osudila izborne nepravilnosti u decembru, gotovo je zaboravljena, a stalni apeli srpske opozicije o opadanju demokratskih standarda ne nailaze na ozbiljniji međunarodni odgovor. Ovakav selektivni pristup Zapada prema Srbiji, gde se prioritet daje ekonomskoj i geopolitičkoj stabilnosti pre nego demokratskim principima, dodatno osnažuje Vučićev režim, koji ove međunarodne kontakte koristi kao dokaz da uživa podršku ključnih svetskih sila, uprkos unutrašnjim kritikama i izazovima.

USPON DESNICE U NEMAČKOJ

POTRAGA ZA ALTERNATIVAMA

Poput domino efekta, niz međunarodnih ekonomskih, političkih i humanitarnih kriza doveo je do renesanse desnih partija, pa se tako politički analitičari danas otvoreno pitaju − preti li Nemačkoj povratak u Vajmarsku republiku? Da li ćemo svedočiti usponu nacionalističkih i konzervativnih snaga na način kako je to predstavljeno u, sada već kultnoj, seriji Vavilon Berlin?

Piše: Petar S. Ćurčić, Institut za evropske studije

Petar Ćurčić, izvor: Institut za evropske studije

Osnovana 6. februara 2013. godine u malenom i pitoresknom zapadnonemačkom gradu Oberurzel u Hesenu, Alternativa za Nemačku (AfD) je od samih početaka bila partija sastavljena od različitih grupa. Bili su tu evroskeptični univerzitetski profesori koji su se protivili nemačkoj politici evropskih integracija, ali i razočarani članovi CDU, kao i drugih stranaka s desnice. Pravi uzlet Alternativa za Nemačku je doživela krajem 2015. i tokom 2016. godine. Taj skok podrške bio je povezan s terorističkim napadima širom Evrope, Bregzitom i nezadovoljstvom migrantskom politikom kancelarke Merkel, koja je i sama 2010. odbacila koncept multikulturalizma da bi potom pet godina kasnije otvorila granice za migrante. U Nemačkoj je od 2016. godine došlo do serije terorističkih napada u kojima je stradalo više desetina civila. Zajedničko svim počiniocima zločina je bilo da su muslimanskog porekla, migranti, a većina njih i tražioci azila. Sa krizom izazvanom pandemijom, te ratom u Ukrajini, nastavila je da raste podrška AfD-u. Danas, prema istraživanjima javnog mnjenja, ona iznosi između 15% i 20% biračkog tela.

Protiv migranata i Evrope

AfD je veoma kritična prema stilu života muslimanskih migranata. Pojedine inicijative ove stranke idu i do predloga da se zabrane nikab i burka, da se ukine

islamska teologija na nemačkim univerzitetima, te da se uvedu neutralne islamske studije. Takođe, Alternativa se protivi stranim donacijama (posebno iz Turske) za islamske zajednice u Nemačkoj i zahteva zabranu delovanja mujezina (osoba koje sa vrha minareta pozivaju vernike na molitvu). Konačno, AfD najčešće kritikuje islamizam, ali postoje i plakati na kojima piše da ,,islam ne pripada Nemačkoj”, kao i da ,,Berlin nije Gaza” što jasno ukazuje da postoje i izraziti antimuslimanski sentimenti među biračima i članstvom ove partije.

AfD je veoma kritična prema stilu života muslimanskih migranata. Pojedine inicijative ove stranke idu i do predloga da se zabrane nikab i burka, da se ukine islamska teologija na nemačkim univerzitetima, te da se uvedu neutralne islamske studije.

Možemo postaviti i pitanje – kakav je stav AfD prema EU? U programskim dokumentima stranke visoko su uvažene tekovine jedinstvenog tržišta i slobodnog kretanja ljudi, roba i kapitala. Poput većine populističkih partija, AfD je kritikovao evropske institucije i globalne i transnacionalne organizacije kao što su: Svetska banka, MMF, Svetski ekonomski forum u Davosu i Svetska zdravstvena organizacija, smatrajući da ruše suverenitet nacionalnih država i prava građana. Kao predstavnici

snažnog ekonomskog nacionalizma, članovi AfD-a zagovaraju izlazak iz evrozone i povratak na nemačku marku. Kritikuju politiku Brisela, ističući da EU eksploatiše nemačke poreske obveznike. Međutim, i pored poziva AfD-a da Nemačka izađe iz EU, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se preko 80% državljana Nemačke tome protivi. Samim tim anti-EU politika AfD-a i pozivi na izlazak Nemačke iz EU, u trenutnim okolnostima, osuđeni su na neuspeh.

Istočna Nemačka, enfant terrible

Najveću podršku AfD ima u istočnonemačkim pokrajinama, u kojima je tradicionalno CDU bila dominantna snaga. Takav je slučaj bio u Tiringiji, Saksoniji i Brandenburgu, gde je AfD ne samo učvrstila svoju biračku bazu već je postala još jači politički činilac. Ipak, nije u svim istočnonemačkim pokrajinama isto – u Saksoniji-Anhalt i Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji je, nakon početnog naglog uspona, pala podrške AfD-u između izbora 2016. i 2021. Šta istočne Nemce podstiče da glasaju za Alternativu?

Odgovor na ovo pitanje nesumnjivo je povezan sa ekonomskim, socijalnim i istorijskim činiocima. Nakon početnog zanosa posle ujedinjenja 1990. godine, Istočna Nemačka se, i pored znatnih investicija iz Zapadne Nemačke, suočila s velikim problemima tranzicije. Nekadašnja velika preduzeća

Ukoliko bi AfD učestvovala u vlasti, da li bi koalicija desnog centra sa desnicom nužno vodila u ideološku transformaciju Alternative koja bi morala da odustane od sopstvenog tvrdog evroskepticizma i nacionalizma. Da li bi to uopšte bila prava alternativa

postala su nesolventna, a međunarodna konkurencija iz istočne Evrope, Azije i Turske dovela je do deindustrijalizacije i velikih stopa nezaposlenosti. Prostor nekadašnjeg DDR-a je i u ostalim parametrima – poput visine plata, kvaliteta života, gustine naseljenosti, udela mlade populacije, ukupne ekonomske snage merene po BDP –zaostajao u odnosu na zemlje nekadašnje Zapadne Nemačke. Birači iz istočnonemačkih pokrajina svoje nezadovoljstvo pokazivali su glasanjem za postkomunističku Levicu, ali i za različite desne stranke poput neonacističke Nacionalno-demokratske partije (NPD), Nemačke narodne unije (DVU), Nemačke socijalne unije (DSU), republikanaca i Pokreta za povratak nemačke marke. NPD i DVU su uspeli čak i da uđu u nekoliko pokrajinskih parlamenata na istoku zemlje. Pored nezadovoljstva politikom savezne vlade, Istočni Nemci, među kojima je i znatan udeo potomaka posleratnih izbeglica iz zemalja Istočne Evrope, daleko su skloniji konzervativnim uverenjima u odnosu na svoje zemljake sa Zapada.

Međutim, i u zapadnonemačkim pokrajinama kao što su Bavarska i Hesen, AfD je zabeležio rast birača, dok je u Baden Virtembergu nakon početne podrške došlo do pada na izborima 2021. godine. Ovakvi procesi nesumnjivo podstiču na razmišljanje o budućnosti nemačke politike koja se, zbog posebne istorijske odgovornosti, decenijama uzdržavala od bilo kakvih desnih narativa.

Ima li alternative Alternativi?

Krajem maja ove godine, grupa mladića i devojaka je na ostrvu Silt na severu Nemačke uzvikivala parole ,,Nemačka Nemcima, stranci napolje”, pokazujući nacistički pozdrav. Okretanje nemačkog društva ka desnici je česta i važna tema. Ima li uopšte Nemačka odgovor na rastuću podršku AfD-u, čiji članovi, posebno Maksimilijan Krah i Bjern Heke, otvoreno relativizuju nasleđe nacionalsocijalizma?

Nemačka istorija nudi nekoliko mogućih odgovora. Prvi je stvaranje sanitarnog kordona protiv desnice koji bi činile desne, liberalne i levičarske snage. Ideja sanitarnog kordona već nailazi na skepsu budući da mnogi sumnjaju u mogućnost efikasnog i stabilnog upravljanja do te mere ideološki raznolike koalicije. Čak je i podrška levoliberalnoj saveznoj Vladi koju čine tri stranke na istorijskom minimumu. Drugo moguće rešenje jeste da stranke

desnog centra integrišu desnicu u vlast. To je učinio kancelar Konrad Adenauer tokom pedesetih godina 20. veka, kada je u svoje vlade uključio nekoliko desnih stranaka. S političkom i ekonomskom stabilizacijom u Nemačkoj tokom šezdesetih godina 20. veka desničarske partije su izgubile značaj. Praksa koaliranja desnih i centrističkih stranaka nije retkost u Evropi, budući da je Austrija početkom ovog veka imala Vladu koju su činile centristička Narodna partija, kao i desničarske stranke Slobodarska partija i Savez za budućnost. Slično Austriji, i u Holandiji, Švedskoj i Italiji odnedavno svedočimo aktivnom učešću desničarskih stranaka u vlasti. Zasad, stranke levice, levog i desnog centra u Nemačkoj odlučno odbijaju bilo kakvu koaliciju sa Alternativom za Nemačku. Ukoliko bi AfD učestvovala u vlasti, da li bi koalicija desnog centra sa desnicom nužno vodila u ideološku transformaciju Alternative koja bi morala da odustane od sopstvenog tvrdog evroskepticizma i nacionalizma. Da li bi to uopšte bila prava alternativa?

PORUKE SA BLEDSKG STRATEŠKOG FORUMA

2024

EU 37 U SVETU PARALELNIH REALNOSTI

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je izjavila da proširenje EU do 2030. mora postati realnost. Ona je u znak posvećenosti viziji EU 37 najavila da će njena nova Komisija biti Komisija proširenja.

Svi živimo pod istim nebom, ali nemamo svi isti horizont. Konrad Adenauer

: Andrijana Lazarević, RESECO

Piše

Andrijana Lazarević, izvor: privatna arhiva

Slovenija je 1. septembra preuzela jednomesečno predsedavanje Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, nakon čega se Vlada uputila na Bled kako bi svečano otvorila 19. Bledski strateški forum. Već sloganom foruma, „Svet paralelnih stvarnosti”, organizatori su podsetili na to da živimo u svetu dubokih podela, da je razdoblju relativnog mira došao kraj, tačnije da je „naša mirovna dividenda istekla”.1

Svet se suočava sa krizom multilateralne saradnje usled porasta rivalstava, nesigurnosti i sukoba. Jedna od centralnih tema ovogodišnjeg Bledskog strateškog foruma bila je geopolitička fragmentacija, koja ukazuje da globalna saradnja postaje žrtva ograničenih, kompetetivnih saveza, zasnovanih na nacionalnim interesima. Ključna globalna pitanja poput klimatskih promena, nejednakosti, ljudskih prava i upravljanja novim tehnologijama padaju u senku zbog borbe za moć i parcijalnih interesa. Sukobi u Ukrajini i na Bliskom istoku, oba s nesagledivim humanitarnim posledicama, pokazuje kakve su posledice kada međunarodna zajednica ne preuzme odgovornost za globalnu stabilnost. Politička scena, s predstojećim izborima širom sveta, postaje složenija. U takvom rasporedu snaga, male države preuzimaju važnu ulogu posrednika, stvarajući prostor za pregovore i dogovore između velikih sila,

1 https://3d49390c.rocketcdn.me/wp-content/ uploads/2024/09/BSF-2024-A-World-of-ParallelRealities-Concept-note-and-sessions.pdf

ujedno tražeći svoje mesto u budućoj bezbednosnoj arhitekturi.

Očekuje se da će oko polovine svetske populacije izaći na izbore 2024. godine. U junu je Amerika pratila događaje u Evropskoj uniji, a sada EU, dok finalizuje sastav Evropske komisije, usmerava po -

se zbog ove izjave gotovo izvinjavao. Međutim, tadašnja i aktuelna predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen ga je ozbiljno shvatila i ove godine iskoristila priliku da nas podseti da to što je prošle godine izrečeno kao vizija – proširenje EU do 2030, sada mora da postane realnost. Ona je

Strateško strpljenje EU ustupilo je mesto geostrateškim odlukama i političkoj volji da se konačno konsoliduje evropski kontinent. EU 37 postaje naša nova realnost. Umesto daljih fragmentacija i podela – integracija.

gled ka Sjedinjenim Državama u iščekivanju novog predsednika/ predsednice. Ovi izbori dodatno komplikuju političku i bezbednosnu scenu, čineći globalnu situaciju sve složenijom.

U međuvremenu, proces proširenja EU prošao je kroz izazovan put, od „produbljenja pre proširenja” do ponovo aktuelnog „pomirenje pre proširenja”, a (kako kažu) sve u cilju stvaranja veće i snažnije Evropske unije/Evrope.

Najavljena Komisija proširenja

Podsećanja radi, predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel izjavio je na otvaranju prošlogodišnjeg Bledskog strateškog foruma da Evropska unija mora da bude spremna da primi nove države članice do 2030. godine, kao i da zemlje Zapadnog Balkana treba nazvati budućim članicama.2 Potom

2 https://www.kosovo-online.com/vesti/politika/ misel-prosirenje-eu-vise-nije-san-do-2030-dabudu-spremne-obe-strane-28-8-2023

u znak posvećenosti viziji EU 37 najavila da će njena nova Komisija biti „komisija proširenja” te da ćemo u novom sastavu, koji bi uskoro trebalo da bude otkriven, dobiti i poverenika za proširenje. Dodala je i da sledi više investicija u evropsku sigurnost i ekonomsku konkurentnost, te najavila da će šest zemalja kandidata uskoro predstaviti svoje reforme, koje će biti podržane evropskim investicijama u ukupnom iznosu od šest milijardi evra.3

Dakle, poručuju, Evropa neće biti ni cela ni slobodna bez zemalja Zapadnog Balkana, Ukrajine i Moldavije. Obnovljena posvećenost evropskoj bezbednosti i procesu proširenja – kao ključnom strateškom projektu pomirenja –potvrđena je, uz naglasak da se Evropska unija institucionalno priprema za proširenje, uz jačanje svojih apsorpcionih kapaciteta. Najvažniji preduslov je obezbeđen

3 https://n1info.rs/svet/fon-der-lajen-nova-komisija-imace-poverenika-za-prosirenje/

–postignut je konsenzus unutar EU27 o potrebi daljeg proširenja. Strateško strpljenje EU ustupilo je mesto geostrateškim odlukama i političkoj volji da se konačno konsoliduje evropski kontinent. EU 37 postaje naša nova realnost. Umesto daljih fragmentacija i podela – integracija.

Sukob u kojem se piše budućnost Na panelu posvećenom bezbednosti evropskog kontinenta su pomenuti podaci koji govore koliko su strašne razmere rata Rusije i

zemalja je manji od broja interno raseljenih u Ukrajini, kojih je preko 14 miliona, od čega je više od sedam miliona izbeglica.

Takođe, ukazano je da će budućnost Evrope nakon narednog talasa proširenja u velikoj meri zavisiti od toga kako, a ne samo kada će se rat u Ukrajini završiti. Poruka je glasila da ukoliko Evropa želi da postane geopolitički snažnija i razvije stratešku autonomiju, biće neophodno da se ponovo definiše šta bezbednost znači u ovom

Poruka je glasila da ukoliko Evropa želi da postane geopolitički snažnija i razvije stratešku autonomiju, biće neophodno da se ponovo definiše šta bezbednost znači u ovom veku, kao i da ovo nije samo rat za teritoriju između Rusije i Ukrajine, te da shodno tome svako mirovno rešenje koje se bude odnosilo na teritoriju neće biti održivo mirovno rešenje.

Ukrajine. Naglašeno je da ukupna teritorija Gruzije, Albanije, Jermenije, Crne Gore i Severne Makedonije – država čiji su predstavnici bili prisutni na toj panel diskusiji – odgovara površini ukrajinske teritorije koju je okupirala Rusija, koja iznosi više od 160.000 kvadratnih kilometara; takođe, broj stanovnika svih pomenutih

veku, kao i da ovo nije samo rat za teritoriju između Rusije i Ukrajine, te da shodno tome svako mirovno rešenje koje se bude odnosilo na teritoriju neće biti održivo mirovno rešenje. Ovaj sukob određuje ko će pisati pravila novog evropskog i globalnog bezbednosnog poretka. Zato male i srednje države treba unapred strateški da

razmotre svoju poziciju u novoj bezbednosnoj arhitekturi i adekvatno se angažuju.

Kako je zaključeno, EU se mora transformisati kako bi se proširila, dok se zemlje kandidati moraju transformisati kako bi pristupile. Uz to, dalja bilateralizacija samog procesa proširenja je neprihvatljiva. Ključno je vratiti se multilateralnoj saradnji, zasnovanoj na demokratskim vrednostima i ljudskim pravima. Međutim, ostaje pitanje kako to postići u svetu u kojem ti principi više nisu univerzalno prihvaćeni. Evropa mora preuzeti globalno liderstvo u stvaranju održivije i pravednije zajednice, jačajući unutrašnju koheziju i vraćajući se odgovornoj politici.

I da završimo rečima Konrada Adenauera: „kada svet deluje ogroman i složen, treba da se setimo da svi veliki svetski ideali počinju u nekom lokalnom susedstvu”. Promislimo o lekcijama iz Slovenije i radimo na otvaranju nekog novog horizonta.

UNIŠTAVANJE ŽIVOTNE SREDINE

EKOLOŠKA BEZBEDNOST

I POLITIKA EKSTRAKTIVIZMA

PRIRODNIH RESURSA

Uprkos usvajanju niza zakonskih propisa i evropskih standarda u poslednjih nekoliko godina, narušeno stanje i kvalitet prirodnih resursa na teritoriji Republike Srbije jedinstven su pokazatelj neefikasne politike zaštite životne sredine Sve češće prekoračenje maksimalno dozvoljenih koncentracija zagaćujućih supstanci u vodi, vazduhu i zemljištu može se tumačiti kao direktna posledica nekontrolisanih aktivnosti u sferi industrije, poljoprivrede i proizvodnje energije.

Piše: Doc. dr Miloš Tomić, Fakultet bezbednosti

Miloš Tomić, izvor: Fakultet bezbednosti

Intenzivan razvoj ljudske civilizacije početkom 20. veka osim što doprinosi poboljšanju kvaliteta uslova života svakog pojedinca, kroz upotrebu savremenih tehnologija, često se dovodi u vezu sa aktivnim narušavanjem stanja životne sredine. Ekološka kriza – koja se ispoljava kroz destrukciju vode, vazduha i zemljišta kao ključnih komponenti životne sredine – povezana je sa oblicima ugrožavanja poput: emisije zagađujućih materija iz industrijske proizvodnje koja dovodi do ubrzanih klimatskih promena (efekat staklene bašte), uništavanja zemljišta usled prekomernog rudarenja, gubitka biodiverziteta, pojave novih zaraznih bolesti, uništavanja šumskih ekosistema, deponija komunalnog i opasnog otpada itd.

Istorijat, definicija i razlozi

Međutim, problem zagađivanja životne sredine, naročito onaj koji se vezuje za ljudske aktivnosti (antorpogeno zagađenje), značajnije zaokuplja pažnju akademske i šire društvene javnosti tek nakon završetka Hladnog rata i postepene promene globalne bezbednosne paradigme. Od tada teorijsko definisanje bezbednosti nije isključivo vezano za vojnu sferu već se pojavljuju i drugi specifični pojmovi kao što je: ekološka bezbednost, energetska bezbednost, ljudska bezbednost, bezbednosti hrane itd. Povezivanje ekologije i bezbednosti motivisano je, pre svega, potrebom minimiziranja rizika i pretnji od degradacije lokalnih i globalnih

prirodnih ekosistema, a čije se posledice negativno odražavaju na sveopšte društveno-političko stanje. Mnogi istraživači posebnu pažnju umeravaju na probleme ubrzanih klimatskih promena i sve češće pojave ekstremnih elementarnih nepogoda (poplave, suše,

Trend širenja urbanih naselja u Republici Srbiji, naročito naselja oko Beograda, negativno se odražava na stanje vodnih resursa, imajući u vidu činjenicu da je neplanskom izgradnjom izostao početni i najvažniji korak u procesu upravljanja otpadnim vodama koji uključuje izgradnju prateće infrastrukture sa funkcijom prečišćavanja.

požari, cunami, zemljotres) koje, usled neadekvatnog preventivnog i reaktivnog odgovora nadležnih institucija, prerastaju u katastrofe različitog intenziteta. Dakle, sve izraženiji ekološki problemi zahtevaju primenu sveobuhvatnog pristupa koji uključuje proučavanje složenih odnosa između prirode i društva, zatim odnosa između država, kao i ponašanje ljudi unutar samih države.

Termin ekološka bezbednost prvi put je upotrebljen 1987. godine na zasedanju Generalne skupštine UN, kada je na predlog tadašnjeg predsednika Sovjetskog Saveza usvojena Rezolucija o međunarodnoj ekološkoj bezbednosti. Povod za sazivanje sednice bio je nuklarni akcident u Černobilju tj. eksplozija reaktora, a što je

izazvalo nezapamćeno zagađenje životne sredine i narušavanje zdravlja nekoliko desetina hiljada ljudi. Takođe, značajan pomak u definisanju ekološke bezbednosti jeste usvajanje izveštaja Naša zajednička budućnost od strane Svetske komisije za životnu sredinu, a u kojem se navodi neophodnost proširivanja tradicionalnog koncepta bezbednosti (u kome je zaštita suvereniteta države ključni interes) na pretnje ekološkog karaktera koje se pojavljuju na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou. U literaturi se mogu pronaći raličite definicije ekološke bezbednosti od klasičnih antropocentričnih pa do prirodnocentričnih, što potvrđuje činjenicu da je ovo relativno novi i savremeni oblik bezbednosti koji se dovodi u vezu s neophodnošću sprečavanja daljeg uništavanja i ugrožavanja vode, vazduha i zemljišta.

Dakle, ekološka bezbednost se može definisati kao: svojstvo životne sredine koje se ispoljava kao nenarušeno stanje vode, vazduha i zemljišta (u širem smislu), odnosno prirodnih resursa (u užem smislu), od čijeg kvaliteta (sastava) zavisi opstanak pojedinca, društva i države. Ekološka bezbednost je integralni deo nacionalne bezbednosti i često se povezuje s bezbednošću hrane, energetskom bezbednošću, bezbednošću ljudi i međunarodnom bezbednošću. Tri osnovne grupe bezbednosnih rizika po ekološku bezbednost su:

• Rast broja stanovnika na globalnom nivou (antropopresija);

• Urbanizacija (neplansko širenje naselja);

• Industrijalizacija (prekomerna emisija zagađujućih supstanci).

Srbija: stanje zabrinjavajuće

U Republici Srbiji stanje prirodnih resursa (vode, zemljišta i vazduha) kao indikatora ekološke bezbednosti, prema dostupnim dokumentima nadležnih institucija, može se definisati kao zabrinjavajuće i to iz nekoliko razloga. Prvi razlog: relativno visok vodni potencijal (površinske i podzemne vode) usled neadekvatnog upravljanja i prekomerne eksploatacije (najčešće u tranzitne svrhe) doprinosi konstantnom narušavanju njegovog kvaliteta. Trend širenja urbanih

U jednom od važnijih dokumenata u kojem se analizira stanje zemljišta, Nacionalnoj strategiji održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara, procenjuje se da Republika Srbija dnevno izgubi oko 1,6 ha poljoprivrednog zemljišta ili 5,800 hektara na godišnjem nivou.

naselja u Republici Srbiji, naročito naselja oko Beograda, negativno se odražava na stanje vodnih resursa, imajući u vidu činjenicu da je neplanskom izgradnjom izostao početni i najvažniji korak u procesu upravljanja otpadnim

vodama koji uključuje izgradnju prateće infrastrukture sa funkcijom prečišćavanja. Na primer, prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine tokom 2021. godine, vanrednim uzorkovanjem vode Topčiderske reke i Čukaričkog rukavca na teritoriji beogradske opštine Čukarica, vodno područje Sava, vodni inspektori dolaze do rezultata koji ukazuju da je kvalitet vodotoka znatno izmenjen, što je svrstava u IV klasu (veoma loš) kvaliteta površinskih voda. Drugi razlog: stanje i kvalitet zemljišta u Republici Srbiji procenjuje se na osnovu niza periodičnih izveštaja Ministarstva za zaštitu životne sredine (Agencija za zaštitu životne sredine) pri čemu je izražen nedostatak šireg analitičkog (sistematičnog) pristupa svim delovima nacionalne teritorije. U jednom od važnijih dokumenata u kojem se analizira stanje zemljišta, Nacionalnoj strategiji održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara, procenjuje se da Republika Srbija dnevno izgubi oko 1,6 ha poljoprivrednog zemljišta ili 5,800 hektara na godišnjem nivou. Treći razlog: vazduh u Republici Srbiji izložen je različitim izvorima zagađenja, prvenstveno onih iz kategorije tačkastih (termoelektrane, kotlarnice, postojenja za industrijsku proizvodnju i preradu) i difuznih (poljoprivredna proizvodnja i saobraćaj). Količina zagađujućih supstanci koja se svakodnevno emituje u atmosferu premašuje maksimalno dozvoljene količine

(MDK) propisane nacionalnim i evropskim zakonodavstvom.

Kao poseban problem koji se pojavljuje prilikom praćenja stanja ekološke bezbednosti u Republici Srbiji može se navesti nekoordinisan rad institucija nadležnih za prikupljanje i analizu podataka o sastavu i kvalitetu vode, vazduha, zemljišta i biodiverziteta.

ne sredine. Sve češće prekoračenje maksimalno dozvoljenih koncentracija zagaćujućih supstanci u vodi, vazduhu i zemljištu može se tumačiti kao direktna posledica nekontrolisanih aktivnosti u sferi industrije, poljoprivrede i proizvodnje energije. S druge strane, rezultati brojnih istraživanja ukazuju da neplanska urbanizacija predstavlja jedan od većih izvora zagađenja životne sredine, naročito zbog prekomerne eksploatacije i neodrživog korišćenja prirodnih resursa.

sastavu i kvalitetu vode, vazduha, zemljišta i biodiverziteta. Intenzivno usvajanje niza pravnih propisa (po evropskom modelu) u oblasti očuvanja i unapređenja kvaliteta prirodnih resursa, bez institucionalne osnove za efikasno sprovođenje, u suštini je

odraz nepostojanja jasnih ciljeva koji treba da doprinesu opštoj dobrobiti društva koje u eri ubrzane industrijalizacije teži ka zdravim i kvalitetnim uslovima života, što prirodni resursi zapravo i omogućavaju. Prema tome sistem ekološke bezbednosti poseduje jednu

od najvažnijih funkcija za opstanak i razvoj društva a to je: očuvanje, kroz održivo korišćenje, svih raspoloživih prirodnih resursa unutar nacionalne teritorije.

111-112. dvobroj biltena Progovori o pregovorima - Meki trbuh demokratije