2 eloiza džejmks kad otkuca ponoć

Te večeri su pravili malu kućnu zabavu. Videvši pometnju nastalu usled spremanja nekih deset ili dvanaest soba za goste, Patrik je zgrabio Sofi i skoro bacio i nju i korpu za izlet u kočiju. „Gde je kočijaš?“, lenjo upita Sofi. Gledajući oko sebe, mogla je da vidi ćebe koje je Patrik prostro na travi i ostatke njihovog ručka, ali nije videla kočije.

Patrik ne podiže pogled. Bio je usredsređen na cvetno milovanje. „Poslao sam ga kući“, reče odsutno. „Kući? Kako ćemo se onda mi vratiti?“, upita Sofi. Bilo je tako lepo lenčariti pored reke na toplom suncu da je odgovor nije preterano zanimao.

Patrik ne odgovori. Beše otkrio novu igru. Njihovo ružičasto ćebe je ležalo u senci živice orlovih noktiju i Patrik je brao male vitice cveća sa živice i umetao ih u svetle uvojke svoje žene. „Patriče?“ Sofi se lenjo osmehnu i ponovo protegnu, uživajući u tome kako su oči njenog muža postajale crne poput uglja. „Da?“ „Moja dadilja je imala običaj da kida latice sa belih rada kao vi“, reče šaljivo. „Zašto?“ „Tako možete saznati da li je neko zaljubljen u vas“, reče ona. Najednom se osetivši sramežljivo, ona sede uspravno. Kovrdže i cvetovi orlovih noktiju su joj skrivali lice. Ali jedna snažna ruka joj nemo pruži savršeno oblikovanu belu radu. „Voli me“, reče ona polako, kidajući jednu laticu. Nežni prsti razmakoše zastor svetlosmeđih uvojaka koji su čuvali Sofino lice. „Ne voli me“, reče ona. Zubi joj gricnuše uvo. Sofi zadrhta i izabra sledeću laticu. „Voli me.“ Patrik se brzim pokretom nađe iza nje i povuče je na svoje krilo. „Ne voli me.“ „Voli me.“ Snažne ruke je obgrliše i Sofi se nasloni na Patrikove grudi. Usne lake kao šapat joj pomilovaše čelo. Latice su nežno padale iz njenih prstiju. „Ne voli me.“ I: „Voli me.“ Poslednja latica slete na zemlju. „Voli vas“, reče Patrik, a njegov duboki glas je zvučao sigurno, snažno, uz nju za celu večnost. „Znate li koliko ja volim vas, Patriče Foukse? Zaljubljena sam u vas.“ Sofine tihe reči polako prodreše u Patrikov um. Nastupi trenutak tišine, kao da je celo toplo, lenjo popodne držalo dah. Na tren Patrik nije čuo bučno cvrčanje cvrčaka i raspevano zujanje pčela. Čitav svet se sveo na živahne plave oči njegove žene.

Nije želeo da progovori, da prekine taj trenutak. „Zaista?“ Glas mu jebio hrapav, ispresecan. „Jeste?“