2 eloiza džejmks kad otkuca ponoć

Eloiz ga odgurnu, slepo krećući ka predsoblju balske dvorane. Džordž ju je pratio kad je ušla u jedan salon par vrata niže. Suze su joj se slivale niz lice.

Džordžu se stegnu srce; nikada nije video svoju ženu da ovako plače.

On je uze za ruke. „Šta je bilo, srce moje?“ Eloiz ponovo zajeca. „Ne razumete... Ona je sve što imam!“ Džordž stade i na trenutak se u sobi ne ču ništa osim plača njegove žene.

Zatim uze njeno vitko telo u naručje, privijajući joj glavu uz svoje grudi. „Imate mene, Eloiz.“ Kada je njegova žena, još uvek plačući, samo odmahnula glavom, on to ponovi. „Imate mene, Eloiz. Uvek ste me imali.“ Ali Eloiz je shvatila šta on govori tek kada je podigla glavu i pogledala ga suznim očima.

Kada je zaustila da odgovori, Džordž poljupcem spreči bilo kakvu primedbu.

Ljubio ju je dok nije utihnula, a zatim je rekao, glasom promuklim od strasne čežnje: „Primite me nazad, Eloiz. Molim vas, primite me nazad.“