10. Veštine komunikacije u pružanju podrške

Komunikacija sa osobom koja se nalazi u kriznoj situaciji nosi različite vrste izazova za osobu koja pruža podršku. Pozivalac se često i odlučuje da zatraži podršku onda kada je preplavljen snažnim emocijama kojima teško uspeva da upravlja. Vođen sopstvenim potrebama, sa problemom koji mu je važan i čini ga

njemu važne- strpljenje, spremnost za razumevanje, pouzdanost, iskustvo. Osoba koja poziva to nekada čini na način koji se može doživeti kao provokacija, probijanje granica, agresivnost, preterana intimizacija... Profesionalna veština praktičara je da iza ovakvih, uglavnom neprijatnih, nekada i uznemirujućih sadržaja prepozna proces, potrebu koju pozivalac ima i “ne upeca se” na izazov već nastoji da odgovori na potrebu.

Grafik 2. Ključna a dva nivoa komunikacije: sadržajni i procesni

• Tako iza ličnih pitanja o tome koliko praktičar ima godina, da li je u braku, ima li decu, kakva su mu lična uverenja obično u pozadini stoji pitanje “smem li da se otvorim sa svojim problemom, a da me ne odbacite?” • Iza omalovažavanja sebe (npr- “ja sam tako loš roditelj”), obično stoji pitanje “možete li da me prihvatite takvog kakav sam, bez obzira šta ko misli o meni” • Iza dovođenja savetnika u neprijatnost (npr. “čemu uopšte služi ova linija?”) obično stoji potreba da se proveri koliko je savetnik osoba sa čvrstim granicama • Pozivalac koji proverava savetnikove motive (“koji sam vam ja danas sa istom pričom”) želi da se osigura da će zaista biti saslušan i uvažen

Ovo ne znači da se praktičar koji pruža podršku stalno fokusira na utvrđivanje koji je proces iza sadržaja. Pozivaocima najveći deo vremena nije potreban detektiv s druge strane koji će zaključivati o njihovim potrebama (ili uveravati ih u njih), nego živ, prisutan i autentičan savetnik.