Decembar, broj 24

Page 1

СИМБИОЗА

Часопис студената Биолошког факултета, Београд :: Број 24 :: Децембар 2021.

ЗАГАЂЕЊЕ

зима 2021.

ISSN 2334-8739 (Online)


Издавач Студентски парламент Биолошког факултета, Универзитетa у Београду Главни и одговорни уредник Антонија Авдаловић Уредници Емилија Јовановић Тодор Цветановић Лена Шаренац Лектура и коректура Милана Ранимировић Ања Михић Анђела Томић Бојана Пејовић Сара Николић Сара Божовић Бранка Лазић Редакција Маша Терзовић Ивана Адамовић Ива Васиљевић Маја Поповац Лидија Живковић Лидија Машић Љубица Недељковић Теодора Влајковић Марта Кривокућа Анђела Павловић Софија Игњатовић Марија Лазић Даница Поповић Марта Јовановић Милена Ђукић Ксенија Вучковић Невена Живковић Софија Ристић Огњен Грубишић Анастасиа Благић Лука Стојановић Момчило Адамовић Марија Мијајловић Наталија Мишков Наташа Јовановић Мина Беловуковић Сарадници

Бранка Лазић Јована Јовановић Јово Покрајац Матеја Јовановић Адреса casopis.simbioza@bio.bg.ac.rs ISSN 2334-8739 (Online) = Симбиоза

РЕЧ УРЕДНИКА

СИМБИОЗА Број 24. децембар 2021. Часопис студената Биолошког факултета, Универзитетa у Београду

Драги читаоци,

Д

раго ми је да вам представим наше прво специјално издање часописа Симбиозе. Уредништво је одлучило да од ове академске године почне почне са објављивањем тематских наслова часописа. Ово је савршена прилика да наши студенти покажу своје стручно знање и способност критичног мишљења. Сложићете се са мном када кажем да је загађење, нажалост, свуда око нас. Загађен ваздух, вода и земљиште утичу на сва жива бића и остављају трајне последице. У нашем новом броју Симбиозе бавићемо се управо овим темама. Загађење је тренутно веома актуелна тема и ми као будући биолози треба да се боримо за здраву животну средину. Неки од нас су се придружили еколошким протестима и подржали битку за нашу будућност, док се један део студената одлучио да подели своје академско знање са широм јавности у нади да ће инспирисати и друге да се боре за здрав живот, за свако живо биће у Србији и на свету. У овом броју, који смо и назвали ‚‚Загађење”, спровешћемо вас кроз загађење сва три животна медијума. Причаћемо са професоркама са Биолошког факултета везано за загађење наше земље и начине на које би се то могло санирати. Дотакнућемо неколико занимљивих тема и покушаћемо да вам приближимо најбитније загађиваче животне средине. Споменућемо како загађење утиче на биодиверзитет и зашто нам је тај биодиверзитет битан, поготово као биоиндикатори самог загађења. И за крај желим да се захвалим уредницима часописа који су одговорно учествовали у реализацији текстова као и на указаној подршци. Такође, желим да поздравим нове чланове редакције и да им пожелим лепо искуство у раду са нама. На нама је да изаберемо будућност коју желимо. Или ћемо изабрати нездраво сивило и обећање просперитета упаковано у дистопијску амбалажу, или ћемо изабрати здраво, зелено и све оно што је живо. Просперитет може да се оствари и без грандиозних зграда и великог броја фабрика, треба само да истрајемо у борби и да верујемо природи. Зелени поздрав,


САДРЖАЈ

ТЕМА БРОЈА

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

МОЗАИК

4 Вести са факултета 5 Студентски парламент и Савез студената Биолошког факултета 7 Центар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета 9 Overpopulation на БИДовски начин РАЗГОВАРАМО СА... 10 Причамо са проф. др Горданом Субаков Симић 13 Причамо са др Александром Пенезић 16 Причамо са проф. др Тамаром Ракић БИОЛОГИЈА 20 Аерозагађење на Балкану — главни извори загађења и утицај на жива бића 22 Нуклеарна енергија: спас или претња?

ЗАГАЂЕЊЕ

38 Модерна решења аерозагађења 40 Пројекат Јада(р) 42 Стране компаније у Србији — ваш профит или наши животи? 44 Пластика — проблем који траје 46 Пре него што бациш, размисли! 48 Циркуларна економија и LCA студије (life assesment cycle) Текстови са блога 50 Епифите – креативни проналазачи са екватора 51 Ни на јави ни у сну 52 Бука – невидљиви непријатељ 54 Тераформирање — пресађивање живота

24 Стање домаћих вода — алармантне истине 26 Цветање алги — органско загађење воде 28 Загађење земљишта од пестицида до тешких метала

32 Бактерије и гљиве — саборци у рату против загађења 34 Биоиндикатори загађења 36 Како загађење утиче на биодиверзитет?

фото: Матеја Јовановић

30 Проблем отпада — санитарне депоније и дивље депоније

СИМБИОЗА / 3


ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Вести са факултета Редакција

Дан Српске академије науке и уметности

У

Београду је 19.11.2021. године у САНУ одржана Свечана академија поводом 180 година постојања.

Том приликом је промовисано нових 13 дописних чланова САНУ, међу којима и редовни професор Биолошког факултета, Жељко Томановић.

Посета Биолошком факултету колега из Италије и аташеа за науку Италијанске амбасаде у Србији

У

среду 20. октобра 2021. године на Биолошком факултету одржан је научно-стручни скуп. Декан Биолошког факултета проф. др Љубиша Станисављевић је уводном речију поздравио учеснике и укратко их упознао са историјатом, делатностима и структуром Биолошког факултета. Продеканка за науку и докторске студије, проф. др Тијана Цветић Антић је присуствовала скупу и упознала госте са научном активношћу Биолошког факултета.

Ботаничкa баштa „Јевремовац” - 168 година биологије у Србији и дан Биолошког факултета

У

уторак, 28. септембра 2021. године, у Ботаничкој башти “Јевремовац” обележено је 168 година биологије у Србији и дан Биолошког факултета. Декан факултета проф. Жељко Томановић је најавио завршетак изградње објекта у Ботаничкој башти почетком наредне године, као и изградњу зграде факултета у оквиру БИО4 кампуса на Торлаку, који је проглашен пројектом од националног значаја.

Фондација „Станка Ромац” (ФОСТАР)

Ф

ондација „Станка Ромац” (ФОСТАР) наградила је докторску дисертацију др Дијане Драче

„Молекулски механизми деловања антитуморског агенса из групе синтетскихтубулизина, тубуги 1, на одабраним модел системима меланома” као најбољу докторску тезу из области Хумане молекуларне генетике и Биомедицинеурађене у научним институцијама у Србији у периоду од 01.08.2020. до 01.08.2021.године.

4 / СИМБИОЗА


Студентски парламент и Савез студената Биолошког факултета Бранка Лазић председница Студентског парламента

О

д самог почетка нове академске године, Студентски парламент и Савез студената Биолошког факултета кренули су са радом. прво, конституисан је нови састав парламента, а придошли су представници мастер студијских програма по први пут, као и представници модула прве године ОАС и неколико замена старијих чланова парламента.

Такође, с обзиром да је одређен број људи завршио основне студије, а самим тим престало је важење њихових мандата, добили смо новог председника парламента и нове чланове председништва, као и новог студента продекана. Студентски парламент и Савез студената Биолошког факултета функционишу униформно и све активности су усклађене. Пројекат Студент ментор, који је започет претходне школске године, сада је почео доста раније и његово реализовање функционише изузетно добро, што је био циљ, да сваке године све више напредује. Повећан је број ментора, а смањен број бруцоша по менторским групама, тако да се тај механизам показао доста боље ове године и засигурно ће тако и остати. Група ментора функционише савршено, комуникација је изузетна, међусобно се друже, али се друже и са својим бруцошима. Односи између самих бруцоша су врло отворени и присни, што је напредак јер знамо да је одувек био проблем успостављање комуникације између нових студената, али и оних са различитих модула. Како време одмиче, бруцоши успешно

превазилазе своје почетне академске страхове и самостално се суочавају са изазовима које доноси студентски живот и што је најбитније уживају у њему и сазревају. Пројекат реевалуације који је обухватио обавезне предмете из првог семестра текуће године је званично у току и радујемо се његовом крајњем исходу који ће нам помоћи да ускладимо и побољшамо квалитет наставе на нашем факултету. Као најрадоснију вест поменућемо да је Сајт студената завршен и пуштен у рад. Одрађен је у складу са модерним временом, доста је лако сналажење на њему, и визуелно се поклапа са логоима и идентитетом које смо усвојили претходне школске године. Сајт, поред тренутних вести, нуди све потребне информације о студирању на Биолошком факултету и врло вероватно одговара на сва питања будућих бруцоша. Претходне школске године, Биолошки факултет сарађивао је са Филолошки факултетом на пројекту ‚‚Студенти студентима” где студенти филолоског факултета имају могућност да спроводе ‚‚праксу” односно да буду учитељи језика студентима са других факултета Универзитета у Београду. Ове године, око 70 студената нашег факултета се изјаснило да жели, да учи одређен језик. Понуда језика је нешто другачија од прошле године, али стандардно је ту око 8 различитих језика. Такође, на истом пројекту сарађујемо и са студентима других факултета, будући да су групе за слушање језика мешовитог типа. Сарадња за сада функционише у најбољем реду. Услед и даље актуелног проблема са пандемијом организована је, у сарадњи са продеканом за наставу проф. др Предрагом Вујовићем, вакцинација за све заинтересоване студенте и запослене на факултетима у оквиру старог ПМФ-а. Дакле, данас су то Биолошки, Хемијски, Природноматематички, Физички, Гео-графски факултет и Факултет за физичку хемију. Што се тиче новина у оквиру тела Студентског парламента, Симбиозе и ЦНИРС-а, новине

СИМБИОЗА / 5


ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА су многобројне, а међу њима је и промена визуала на страницама на друштвеним мрежама. Такође, организовани су и нови конкурси за фотографије. Симбиоза је добила одређен број нових чланова, који су задужени за специфичне активности, док су ЦНИРС и његови чланови тренутно у фази осмишљавања и представљања својих пројеката. У сарадњи са ЦНИРС-ом отворен је и Сајам науке 2021., и објављени су одређени конкурси. Ове године, студенти са Биолошког факултета учествоваће и у програму Међународни матуре. Програм Међународне матуре намењен је ђацима завршних година средњих школа и спроводи се у више од 3000 школа у преко 150 земаља. Наши студенти, имаће улогу да буду ментори ђацима у области биологије. Чланови СПБФ-а и ССБИФ-а имали су прилику да у новембру буду учесници Академије неформалног образовања чији су реализатори Савез студената Београда и Канцеларија за младе Београд. На самој академији студенти Биолошког факултета упознали су се и научили основне кораке у писању пројеката, лобирању и преговарању, а што је од великог значаја за касније планирање идеја и реализовање што бољих пројеката. Такође, одређени број студената нашег факултета, волонтирао је, учествовао и организовано пројекат Савеза студената Београда, Treasure hunt, који је намењен бруцошима и за који циљ има њихово упознавање са новом околином, другим студентима и студентским животом.

6 / СИМБИОЗА

Као „шлаг на торту” и сам почетак рада Савеза студената Биолошког факултета, помињемо дуго очекивани КСБ „Симпласт”. С обзиром да прошле године није био организован због лоше ситуације у вези са актуелном пандемијом, ове године уз одређене услове, успели смо, да организујемо Симпласт. Од 9. до 13. децембра на Златибору, студенти Биолошког факултета имаће прилику да се упознају са многим занимљивим темама из науке, да се друже, упознају, примењују своја знања на одређеним радионицама, учествују на терену, и још много тога. Сви га са нестрпљењем ишчекујемо и надамо се најбољем конгресу до сада. Поред излистаних активности Студентски парламент и Савез студената Биолошког факултета настављају да раде пуном паром и следећи на реду је наравно Пројекат промоције. Свим студентима желимо успешну годину и да запамте да све може!


Центар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета Јована Јовановић, председница ЦНИРС БФ

И

за нас се налази један продуктиван семестар током ког смо, након дуже паузе, успели да организујемо неке од упечатљивих активности ЦНИРС-а. Први пут након 2019. године расписан је Конкурс за летње стручне праксе за све студенте основних и мастер академских студија. Студенти су имали прилику да се пријаве на једну од седам понуђених пракси од стране различитих компанија и института у сарадњи са Биолошким факултетом. Такође, након једногодишње паузе организован је један од најлепиших догађаја ЦНИРС-а, национални Дан науке. Четврта по реду, ова манифестација традиционално је одржана 10. јула у Ботаничкој башти „Јевремовац“, а за посетиоце је припремљен богат и занимљив програм. Поред разноврсних и информативних, али пре свега едукативних поставки, како теоријских тако и експерименталних, наши суграђани имали су прилику да присуствују стручном предавању под називом „Борба са ветрењачама: Како сачувати културну баштину у царству гљива?“, обиђу Башту у организованој тури и погледају кратак видео извођења PCR методе у сврху молекуларне дијагностике болести COVID-19. Такође, за најмлађе је припремљена радионица цртања. Самом догађају допринели су и средњошколци из одељења за ученике надарене за биологију и хемију V и VIII београдске гимназије, као и колеге из Биолошког истраживачког друштва „Јосиф Панчић“. У склопу одржавања Дана науке, расписан је и Фотоконкурс под називом „Природа прича“, а

најбољи радови студената били су изложени у Башти и доступни посетиоцима на дан догађаја. Сам догађај је испратио и Радио Београд 1, а о програму је за радио емисију „Корак ка науци“ говорила продеканка за науку и докторске студије. Наравно, ништа од овога не би било могуће без наших дивних волонтера који су одрадили фантастичан посао успевши да посетиоцима приближе различите области биологије на врло адекватан начин. Квалитет њиховог рада показало је и задовољство скоро хиљаду посетилаца који су тог дана боравили у Башти. Велику захвалност за реализацију догађаја дугујемо и Биолошком факултету, као и Управи Баште, без чије помоћи и жртве ова манифестација не би била иста. Овогодишње активности заокружићемо виртуелним Сајмом науке, чија ће реализација у периоду од 25.11. до 05.12. бити спроведена преко Google учионице. На овом тринеасетом по реду Сајму науке студентима ће бити представљене разноврсне истраживачке теме понуђене од стране радних група са Биолошког факултета, а за чије извођење ће моћи да се пријаве на предстојећем Конкурсу за израду студентских научно-истрживачких радова. По расписивању Конкурса, сви студенти основних академских студија моћи ће да се пријаве за неку од тема презентованих на Сајму науке. Позивамо све заинтересоване студенте да се прикључе Сајму и желимо вам пуно среће приликом пријављивања за научно-истраживачке радове!

СИМБИОЗА / 7


ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Overpopulation на БИДовски начин Јово Покрајац председник БИД-а

М

ало је рећи да је ова година била успешна у теренском смислу. Пре свега, БИД је ове године на теренским акцијама окупио већи број чланова него што је то икада био случај за претходних 43 године постојања Друштва. Сада, с обзиром на то да је тако успешна година на измаку, ред је да се осврнемо и погедамо шта се све то издешавало у БИД-у током лета и јесени. Искуство од претходних неколико година указивало је на то да популарност БИДа међу студентима расте и да ће се и ове године у Друштву наћи много нових лица. Ипак, то колико су интересовање показали како стари тако и нови чланови за овогодишње акције, до летос је деловало недостижно. Једнодневни пролећни терени у околини Београда допринели су да се ове године Друштву прикључи велики број нових чланова. Када је напокон дошао онај најважнији тренутак године, када се отварају пријаве за летњи терен, нико није могао наслутити да ће пријављених бити толико. За велики летњи терен на Старој планини пријавило се преко стотину, док се за БИДијаду на Тари пријавило преко две стотине чланова. Овакав одзив нажалост није могао бити испраћен прихватањем свих пријава, јер би се у том случају увелико премашио број учесника оптималан за квалитетно функционисање живота у камповима. Зато, након мукотрпне селекције, одабрано је 70 учесника великог летњег терена и 100 учесника БИДијаде. Након тога, остало је „само“ још извести поменуте теренске акције са толиким бројем људи. У периоду од 23. до 29. јула учесници великог летњег терена боравили су у планинарском дому села Сенокос у општини Димитровград на Старој планини, где су одржани и велики летњи терени 2016. и 2017. године. Све секције су марљиво радиле на прикупљању података о тамошњој флори, фауни и фунгији. Време је било сунчано, али дани нису били превише топли, те успони на околне врхове углавном нису били превише напорни. Свакако, успон на највиши врх у близини, Сребрну главу (1932 м), био је кондиционо прилично захтеван. Ипак, свако ко је истрајао, кроз шуму, стење и клеку, и напокон стигао до рудина на врху, био је награђен невероватним погледом на Бугарску ка истоку и Србију ка западу. Поред многих видика од којих застаје дах, теренци су уживали и у купању

8 / СИМБИОЗА

на водопаду Скок у Сенокосу, као и на Росомачким лонцима, односно Славињском грлу, између села Славиња и Росомача. Из околних стена богатих фосилима старости и до 150 милиона година, вађени су амонити, теребратуле и белемнити. Иако су ноћи биле веома хладне, то није спречило већину учесника да до касно у ноћ леже по сеоским ливадама и посматрају звезде (чекајући да угледају звезду падалицу како би пожелели да се терен никада не заврши, наравно). Од 30. јула до 8. августа, у Растишту на Тари, одржана је трећа БИДијада. Као и претходне две године, и ове је било много весеља, дружења и незаборавних тренутака, с тиме да је ове године учествовао знатно већи број људи, те је и читав доживљај био појачан. Ранији учесници једва су дочекали повратак на обалу Перућачког језера. Тих десет дана, осим у надметању у оквиру „спортских“ дисциплина, протекло је у купању,


сунчању, спремању хране, испијању хладног пива у летњиковцу, али наравно и у теренисању по сада већ добро познатим стазама. Секције су организовале онолико излазака на терен колико су координатори сматрали да је потребно за допуњавање спискова од претходне две године. Куда год ишли, на Бањску стену, Предов крст, Орлов вис, Заовинско језеро или негде другде, чланови секција бележили су мноштво интересантних врста. Што се главног дела програма, односно самих игара тиче, око 40 такмичара, подељених у 8 екипа, надметало се у 16 дисциплина. Неке од поменутих дисциплна биле су: људска колица, Гагине и Јокине јабуке, асоцијације, квиз општег незнања, смешне воде, пусти пусти Чолу, дување брашна, једење паштете без руку, бацање кладива с рамена и др. У складу са одличним трогодишњим искуством, план је да се и наредних година БИДијада организује на истој локацији, јер се сада већ може назвати традицијом! Осим летњих, ове године организовали смо и једну јесењу акцију у трајању од 3 дана. Тај јесењи терен одржан је на планини Цер од 29. до 31. октобра, а 80 учесника терена било је смештено у планинарском дому Липове воде, мало испод самог врха Цера. Јесен је очуване букове и храстове шуме овог краја обојила у предивне топле боле, што је, у склопу са сунчаним временом, допринело да теренске шетње по тој питомој планини буду једне од најпријатнијих које су БИДовци икада доживели. Сврха овог терена није била истраживање као на летњем терену, већ одмор и дружење, што је успешно и остварено. Највећи проблем који Друштво тренутно има када су у питању терени јесте проналажење локација са довољно великим смештајним капацитетима за ово ново бројно стање у нашим редовима. Но, с обзиром да такав проблем проистиче из чињенице да је БИД постао популарнији него икад, нећемо се жалити већ ћемо у наредном периоду дати све од себе да нађемо начин да пређемо преко ове препреке. Када се све сведе, 2021. година била је једна од најуспешнијих теренских година за БИД, а по свему судећи, можемо очекивати и још бољу 2022. годину!

фото: Јово Покрајац

СИМБИОЗА / 9


РАЗГОВАРАМО СА...

Причамо са проф. др Горданом Субаков Симић Матеја Јовановић

Проф. др Гордана Субаков Симић је запослена на Биолошком факултету Универзитета у Београду у звању вандредног професора. Каријеру је започела 1990. године као професор биологије у гимназији у Бечеју, а од 1. 10. 2001. је прешла на Биолошки факултет Универзитета у Београду где је наставну каријеру започела као асистент да би 2013. године била изабрана за ванредног професора. Ужа научна област интересовања јој је алгологија. Године 2019. добила је сребрну награду на Франкфуртском сајму књига за најбољи уџбеник за децу узраста од 11 до 15 година, БЕЛМА. Редован је члан Управног одбора Српског Биолошког друштва.

1. Да ли бисте могли укратко рећи нашим читаоцима, који можда нису толико упознати са Вашим радом, чиме се тренутно бавите и која је сфера Вашег интересовања?

Т

ренутно сам управница Ботаничке баште „Јевремовац” и Института за ботанику, од 1. октобра 2021. године, што подразумева бригу, надзор и развој 96 запослених наставника, истраживача, сарадника и помоћног особља, као и студената докторских и мастер студија који бораве у башти. Али претпостављам да Вас то није првенствено интересовало већ моја наставна и научна опредељеност. Као најстарији члан групе за алгологију на Катедри за АМЛ и уједно и њен шеф координишем рад и развој области које смо годинама уназад развили: истраживања на споменицима културне баштине, лампенфлоре и камена као супстрата на којима се развијају алге и при томе врше његову детериорацију (разарање), потом истраживања везана за харе, ретке и угрожене групе алги на територији Србије, сређивању њихове колекције која је једна од највећих у Европи, увођењу хара у културе и развој у оквиру ботаничке баште, дигитализацији сувих примерака хара пореклом од Панчића, Кошанина, али наше професорке Јелене Блаженчић и најновијим истраживањима анализи гирогонита. Потом традиционално бавимо се и фитопланктоном у свим екосистемима, а тренутно радимо на процени квалитета воде реке Дунав на одабраним локалитетима на којима се врше хидроинжењерски радови. А најновија истраживања за које сам добила повећи грант јесте увођење алги у култутуру намењену њиховој производњи, као рецептора угљен-диоксида и произвођача кисеоника у процесу термофилног компостирања органског биљног отпада из Ботаничке баште.

10 / СИМБИОЗА

2. У данашње време се доста прича о очувању животне средине. Који је, по Вашем мишљењу, највећи проблем по животну средину данас у Србији?

М

ислим да су то климатске промене. А потом загађење и неумерена експлоатација водених ресурса.

3. Такође, стално можемо чути, поготово у медијима, да је Србија богата водама. Какво је Ваше мишљење о овом питању?

С

рбија спада у земље које су осредње богате водама према проценама стручњака.


4. Да ли Србија води рачуна о својим водама? Какав је њихов квалитет?

У

нашој земљи је почела примена Оквирне директиве о водама, која обухвата сет закона који регулишу управљање квалитетом вода у некој земљи. Али на жалост поптпуна имплементација још увек није присутна нити наша земља примењује увек правилнике о квалитету вода које је донела нити кажњава кривце који су одговорни за загађење. Квалитет воде у нашој земљи је врло промељив и зависи од примене закона и рада инспекцијских служби и државних органа. 5. Који су то главни извори загађења вода? Шта би држава требало да предузме како би се смањило загађење вода?

Г

лавни извор загађења у свим деловима наше земље су људи и њихово присуство, а на првом месту фекалне воде и воде из домаћинстава (комунална канализација). Свега 8 до 9 % комуналних отпадних вода се пречишћава пре него што доспе у реципијент, али не треба занемарити ни индустријско загађење. Потребно је изградити пречистаче вода који се користе у домаћинствима и индустрији. 6. Шта је проблем органског оптерећења вода и како би се то могло решити?

Ј

а сам говорила о комуналном и индустријском загађењу, али ми о загађењу можемо говорити и на другачији начин, на физичко, неорганско и органско загађење. Органско

загађење подразумева загађење воде материјом која је органског порекла, на пример комуналне отпадне воде или отпадна вода из производње хране. Пречишћавање отпадних вода је једино решење. 7. Међу нашим читаоцима има и оних који нису са Биолошког факултета. Можете ли нам објаснити шта је то ‚‚цветање алги” и да ли то значи да су алге саме по себи штетне?

Ц

ветање алги” је народни назив за пренамножавање микроскопских, ретко макроскопских врста алги у неком ” воденом воденом екосистему. Алге не могу заправо да цветају јер немају ни ткива ни органе. Пренамножавање алги доводи до наглог угинућа осталог живог света услед недостатка кисеоника који ће се утрошити за разлагање органске материје створене пренамножавањем алги. Алге су изузетно корисне јер ослобађају кисеоник приликом фотосинтезе, али њиховим распадањем он се и троши. 8. Када смо код цветања алги, да ли је могуће спречити или барем предвидети сценарио језера Врутци? Шта ми, као појединци, можемо да урадимо?

С

ценарио језера Врутци се догодио небригом и лошим управљањем квалитетом вода. Језеро је запуштено, неконтролисано и од језера са природно најбољим квалитетом, се стигло до воде која је опасна по здравље људи услед цветања отровних цијанобактерија у језеру. Повећане количине нутријената, првенствено концентрације соли азота и фосфора, доводе до цвета-

СИМБИОЗА / 11


РАЗГОВАРАМО СА...

ња цијанобактерија у акумулацијама, језерима, барама и споротекућим рекама које може бити опасно по здравље људи који ову воду користе као воду за пиће или рекреацију. 9. Које су то последице које ће климатксе промене имати на водене екосистеме у Србији, али и шире?

П

рвенствено повећане температуре ваздуха у летњем периоду године, смањене количине падавина у време најтоплијих дана и неуравнотежена количина падавина - што значи да ће постојати дуги периоди без падавина и кратки периоди са обимном количном падавина. Значи поремећени циклус кружења воде, екстремно високе температуре ваздуха, довешће до исушивања и пропадања првенствено плитких екосистема (бара, мочвара) и других катастрофалних последица. 10. Да ли са нама можете поделити неки пример негативног утицаја климатских промена и загађења из Ваше каријере?

И

ма их пуно, али набројаћу најчешће: све чешће пренамножавање отровних цијанобактерија у воденим екосистемима, потом инвазију или појаву алохтоних врста цијанобактерија пореклом из тропских крајева и нестанак наше аутохтоне флоре. 11. Да ли сматрате да је и појединачна одговорност људи подједнако битна као и законске регулативе у контексту очувања вода?

С

вако загађење почиње од појединца. Ако сте свесно људско биће нећете дозволити да се отпад пореклом од вас нађе у реци или језеру. Када би сваки човек водио рачуна о

12 / СИМБИОЗА

судбини сопственог отпада сигурна сам да би га било много мање. 12. Поред Вашег рада као научника, Ви такође учествујете у одржавању наставе на Биолошком факултету. Шта Вас као предавача највише мотивше?

В

олим да радим као наставник, волим да разговарам са студентима и слушам њихове идеје и предлоге како решавати проблеме у домену заштите животне средине. Млади људи имају сјајне идеје и решења само им понекад недостаје самопоуздања и поверење старијих. Ја волим посао који радим. 13. Да нисте научник (биолог) шта бисте били?

В

ероватно адвокат. Цела моја породица се већ више од 85 година се бави адвокатуром, што се и од мене очекивало, али ја сам више волела овај посао. Трпела сам притиске у прошлости од стране породице да изаберем друго занимање, срећом спасио ме је брат који је испунио родитељска очекивања и наставио породичну традицију. 14. И за сам крај, који је Ваш савет студентима и осталим читаоцима који желе да се боре за здравију животну средину, одакле почети и шта урадити?

С

вако мора да почне од себе. Не бацај кабасти отпад у животну средину, не троши превише воде за одржавање личне хигијене, не купуј ствари које су ти непотребне, не троши папир ако не мораш, не бацај храну, не користи пластику ако не мораш, ходај пешке или бициклом, а не аутомобилом итд. То су мали кораци за појединца али велики за заједницу.


Причамо са др Александром Пенезић Антонија Авдаловић

Др Александра Пенезић је запослена на Биолошком факултету Универзитета у Београду у звању доцента. Докторат је одбранила 2016. године из области еколошких наука. Током наставне каријере учествовала је у реализацији великог броја наставних предмета на основим и мастер студијама. Ужа научна област интересовања јој је екологија, биогеографија и заштита животне средине.

1. Укључени сте у наставу на предмету заштита животне средине, који је по Вашем мишљењу највећи проблем у Србији који угрожава животну средину?

М

ислим да је највећи проблем непоштовање прописа и закона који се односе на област животне средине. Република Србија је потписница многих конвенција, активно ради на усаглашавању легислативе са Европском унијом, али кад се дође до спровођења у дело, имамо доста проблема. Ако бих морала да издвојим само један проблем, тренутно, то је онда аерозагађење јер се налазимо у грејној сезони. Током лета када је горео отпад на Винчи, проблем депонија је био у жижи интересовања јавности. Не можемо да занемаримо ни загађење водотокова као последицу рада индустрије, али и непостојања канализационе мреже у многим деловима Србије као и непостојање постројења за прераду отпадних вода главног града. Бројни су проблеми, али постоји и низ могућих решења за већину тих проблема. 2. Колико су студенти, по Вашем мишљењу, упућени у локалне и глобалне проблеме који се тичу животне средине?

У

настави учествујем од 2009. године. Са студентима се упознајем на четвртој години, у првом семестру на курсу из Урбане екологије. Према речима многих студената екологије, тек на овом предмету се сусрећу са темама и областима због којих су одабрали овај смер при упису на факултет. Студенти су тада већ добро потковани претходно стеченим знањем из основних предмета и показују велику заинтересованост за даљим напредовањем. Генерално су упућени и у локалне, али и у глобалне проблеме, а посебно задовољство је када студенти на предавањима сами иницирају дискусију везану за одређени проблем. Оно што је веома важно је да студенти показују висок ниво свести о важности очувања природе, као и жељу да лично допринесу унапређењу заштите животне средине.

3. Које области из домена заштите животне средине највише занимају студенте?

М

ислим да студенте највише занимају теме које их лично дотичу и на које као појединци могу да утичу, смањивајући свој лични еколошки отисак. То је пре свега проблем комуналног отпада, рециклаже или промена начина исхране. Врло радо се укључују у промоције заштите животне средине у виду фестивала, појединaчних акција и трибина које за циљ имају подизање свести грађана. Ово су мали кораци који воде ка успеху у великим еколошким „биткама“ и стварању правих стручњака у овој области. 4. Србија има доста проблема око одлагања отпада. Да ли нам можете приближити овај проблем и како би се он потенцијално могао решити?

П

роблем одлагања отпада је велик практично због одсуства интегралног система управљања отпадом. Како би се смањила количина отпада који се одлаже на

СИМБИОЗА / 13


РАЗГОВАРАМО СА... депонијама, потребно је да се смањи количина на месту настанка. Потребно је мењати навике, смањити волумен насталог отпада, избегавати производе за једнократну употребу, идеално компостирати органски отпад. По могућству наћи амбалажи нову намену, а остали отпад сортирати како би се део отпада рециклирао, прерадио или трансформисао (могућност добијања топлоте или биогаса). Такође, чињеница је да у Србији не постоји довољан број санитарних депонија на које се може одлагати комунални чврсти отпад (јер су често наведени кораци за његово смањење запостављени). Капацитети постојећих депонија су ограничени, поједине општине немају депоније и настанак дивљих депонија је у порасту. Додатну опасност по околину, али и здравље људи, представљају локације на којима се налазе (често тик уз речне токове, прве куће или у близини водоизворишта), али и чињеница да се на њима често незаконито одлаже и опасан отпад. Опасност по биодиверзитет представљају и несмотрене одлуке о позицијама па макар и „привремених“ попут оне код баре Рева намењене за рециклажу грађевинског отпада. 5. Наспрам других држава у нашој земљи се готово не рециклира. Да ли мислите да ће сам процес рециклаже заживети код нас?

Ч

ини ми се да је тренутно став појединца у вези отпада, па и рециклаже да то није његова ствар већ да је у надлежности неке управе, општине или друге институције. Свакако би било корисно да се кроз различите програме подигне свест појединаца о важности рециклирања. Међутим, значајнији резултати су могући само ако се процес рециклаже заиста заокружи уз одређену добит свих учесника у том процесу. За сада постоји трговина отпадом и секундарним сировинама, али је производња на ниском нивоу спрам потенцијала који постоји. Неопходна су улагања у постројења, али се она исплате што нам улива наду да ће рециклажа ипак заживети и код нас.

6. Депонија на Винчи је била и остала црна еколошка тачку у Београду. Да ли постоје планови да се питање депоније реши и како би то могло да се уради?

П

роблем депоније у Винчи је вишедеценијски. Тринаест београдских општина одлаже или боље речено - гомила, отпад на тој депонији већ више од четрдесет година. Преко 1,5 t комуналног и 3 t грађевинског отапада се допрема на дневном нивоу, што за последицу има да на појединим местима висина отпада достиже и седамдесет метара. Ватрогасним возилима је, у случају потребе, тад онемогућен приступ. Ватра, која је свакодневна појава, може се неконтролисано ширити и захватити велику површину, а концентрације штетних и канцерогених материја (диоксина, полицикличних ароматичних угљоводоника, суспендованих честица итд.) које се том приликом ослобађају у ваздух представљају изузетну опасност по људско здравље. Охрабрује свакако чињеница да је направљена нова, овог пута санитарна, депонија у Винчи која би требало да подмири потребе града за наредних тридесет година. Сада заправо по први пут можемо да кажемо да је дошло време за санацију досадашње депоније, што опет није посао који се може урадити за кратко време. 7. Шта мислите о тренутним грађанским покретима за заштиту животне средине?

С

вако освешћивање је добра ствар. Предуго су проблеми животне средине запостављани и ниподаштавани. Охрабрујуће је што се различити профили људи удружују око исте идеје и бриге за околину. То може донети доста добрих промена.

14 / СИМБИОЗА


8. Које је Ваше мишљење о пројекту „Јадар“? Како ће пројекат утицати на биодиверзитет локалне заједнице?

С

матрам да је пројекат Јадар изузетно опасан по животну средину. Негативан утицај ће се осетити на далеко већим размерама од представљених, не смемо да дозволимо да наседнемо на рекламе и маркетиншке трикове. На планиране промене ће се живи свет тешко прилагодити и можемо очекивати изумирање локалних популација биљака и животиња или бар драстично смањење бројности. Свакако ће доћи до деградације и фрагментације станишта. На подручју планираном за активности ископавања и прераде руде, преко 30% станишта спада заправо у групу којој је потребна приоритетна заштита. Преко 12% присутних васкуларних биљака захтева заштиту, а чак су и две новоописане врсте са тог подручја. Од регистрованих таксона на датом подручју, према домаћем и/или међународном законодавству, заштићено је 70% риба, 59% сисара и 100% водоземаца и гмизаваца. Ови подаци су разлог због ког се наш факултет противи реализацији овог пројекта. 9. Да ли Србија има довољно потенцијала за обновљиву енергију? Које изворе обновљиве енергије бисмо могли да користимо и тиме смањимо наш еколошки отисак?

К

оришћење обновљивих облика енергије је неопходно како бисмо побољшали стање животне средине. Употреба фосилних горива оставља изузетно дубок траг и сви смо сведоци промена климе. Употреба соларних панела би могла да заживи у већој мери у Србији јер се ради на изменама регулативе, а и питања субвенција постају актуелна. И даље су инвестиције високе, али се надам скоријем паду цена и широј употреби. Србија такође има потенцијал за изградњу већег броја ветропаркова као и коришћења геотермалне енергије. У сваком случају битно је

да се поштују прописи и да се студије утицаја на животну средину адекватно спроводе како се не би дешавале ситуације као при изградњи многих мини хидроелектрана, које су се показале као погубне за окружење и опстанак многих врста. 10. Како загађење утиче на биодиверзитет сисара у Србији?

Н

ајвећа претња сисарима у Србији и Европи, је губитак, деградација и фрагментација станишта. Када на то додамо и загађење, ситуација се додатно усложњава јер се кроз процесе биоакумулације и биомагнификације последице загађења осете у много већој мери и на много ширем подручју од самог извора загађења. Наше студије на канидама, попут шакала и вукова су показале да се у ткивима ових животиња акумулирају значајне количине тешких метала. 11. Шта мислите о тренутним разговорима на COP26?

С

мањење емисија GHG (гасови који доприносе ефекту стаклене баште) за 45% до 2030. како би се задржала могућност да се пораст температуре ограничи на 1.5 °C до 2100. звучи амбициозно, али такви циљеви и треба да се посатвљају. Досадашња стопа редукције је недовољна. Позитиван исход ових преговора је и што се САД, након одласка председника Трампа, поново враћа преговорима и најављује интензивну сарадњу са Кином у наредних 10 година. Ове две земље иначе доприносе са преко 40% глобалних емисија угљеника. 12. Шта имате да поручите студентима и осталим читаоцима који желе да се боре за здравију животну средину?

П

оручила бих да се ангажују колико год могу, јер сваки корак и напор се рачуна без обзира колико се чинио малим и недовољним.

СИМБИОЗА / 15


РАЗГОВАРАМО СА...

Причамо са проф. др Тамаром Ракић Антонија Авдаловић

Проф. др Тамара Ракић је ванредни професор на Биолошком факултету за ужу научну област екологија, биогеографија и заштита животне средине. Тренутно је предавач на курсевима на Катедри за екологију и географију биљака. Изабрана је у звање ванредног професора 2016. године. Области њеног истраживања су физиолошки аспекти феномена поикилохидричности код цветница, морфо-анатомска варијабилност биљака, адаптивне особине биљака које расту на подлогама оптерећеним тешким металима и њихова примена у фиторемедијацији.

1. Једно од Ваших истраживачких интересовања је проучавање акумулације метала у биљкама. Да ли је земљиште загађено тешким металима присутно само при рудницима? Који су могући извори загађења земљишта тешким металима?

Н

аравно да не. Загађење животне средине тешким металима (металима, металоидима) је започето још у време када је човек почео да топи руду у циљу израде металних производа. Међутим, од тада до данас, емисија тешких метала се изузетно повећала, не само на просторној скали, већ и по интензитету и комплексности, а као резултат интензивне индустријализације, урбанизације и пољопривреде. Извори загађења животне средине тешким металима су веома бројни и разноврсни: од индустрије (нпр. производња боја и лакова, батерија, металних легура, пигмената, пластике), рударства, саобраћаја (сагоревање фосилних горива, катализатори, уља и мазива), топлана и кућних ложишта (сагоревање угља), спаљивања чврстог градског отпада, преко изливања индустријског и комуналног отпада у водотокове без претходне обраде. Ако се овоме придода и широка примена пестицида и минералних ђубрива без којих интензивна пољопривреда не би била успешна, постаје јасно због чега су земљишта у великом делу развијеног света истовремено загађена већим бројем метала. Због дуготрајне емисије метала/металоида, који по својој природи нису деградабилни, из великог броја антропогених извора, њихова концентрација у води, земљишту и живом свету се континуирано повећава. 2. Да ли можете да нам објасните какве су адаптације ове биљке развиле да би могле да преживе на загађеном земљишту?

У

савременом свету, тешки метали су веома широко распрострањени загађивачи који, због перзистентности у животној средини и начина на који утичу на сва жива бића, представљају посебан глобални еколошки проблем. Опасност од загађења тешким металима оних екосистема који их природно не садрже у

16 / СИМБИОЗА

повећаним количинама произилази из чињенице да тешки метали нису деградабилни, као и њихове дуготрајне емисије у животну средину из великог броја антропогених извора, због чега се њихова концентрација у води, земљишту и живом свету континуирано повећава. На овај начин концентрације метала/металоида постепено достижу вредности које могу изазвати непожељне промене у хемијским, физичким и биолошким одликама ваздуха, воде и земљишта. Велики број биљака припада групи металсензитивних биљака које су осетљиве на повећане концентрације тешких метала у животној средини. Код њих тешки метали изазивају низ негативних процеса и често доводе до смрти саме биљке. Насупрот њима, одређени број биљних врста без већих проблема насељава земљишта која су природно богата металима, као што су она која се развијају на серпентинитској (богата Cr, Ni, Co, Cd, Mn и Fe) или каламинској подлози (богата Zn, Pb и Cd). Ове метал-толерантне називамо металофитама. Метал-толерантне биљке поседују софистициране, комплексне и високо координисане


механизме заштите ћелијских структура и функција, захваљујући којима успешно толеришу и преживљавају повишене концентрације једног или више тешких метала у свом окружењу и организму. Неке од њих могу да акумулирају тешке метале у високим концентрацијама у корену у коме их ефикасно задржавају и не транспортују у већим количинама у надземне делове биљке. Ово се постиже имобилизацијом јона метал(оид)а у ванћелијском простору кортекса корена (најчешће у ћелијском зиду) и помоћу хидрофобне баријере ендодерма – Каспаријеве траке, која спречава апопластично кретање воде и минералних елемената из кортекса корена у проводни систем корена. Друге су способне да усвајају, транслоцирају и акумулирају значајне количине метала/ металоида у надземним деловима, а толеранцију на повишен садржај ових елемената постижу бројним физиолошким механизмима за транспорт и усвајање тешких метала у ћелији, њихову мобилизацију и складиштење у различитим ћелијским одељцима. 3. Који облици фиторемедијације постоје? Које особине и механизми чине биљке добрим ремедијаторима?

Ф

иторемедијација (гр. phyto – биљка, лат. remedium – лек, помоћ) представља тип in situ биоремедијације у коме се користе биљке са циљем уклањања или имобилизације метала, металоида, радионуклида, неметала и органских загађивача који су присутни у чврстом медијуму (земљишту, техносолима), седименту или води како би се ублажио или временом уклонио њихов токсичан ефекат на живи свет. Физичке и хемијске методе уклањања тешких метала из загађене подлоге су углавном веома скупе и захтевају додатну примену механизације и утрошак фосилних горива чиме доприносе додатном загађењу животне средине тешким металима и CO2. За разлику од њих, фиторемедијација је еколошки сигурна или „green clean” биотехнологија која може да се примени in situ, на великим површинама и без негативних ефеката на животну средину. Осим тога, биљке за ове процесе користе „соларну енергију“, побољшавају физичка својства подлоге, њену плодност и повољно утичу на укупан биодиверзитет станишта. Фиторемедијација је веома једноставна за коришћење, лако одржива и вишеструко јефтинија у односу на физичке и хемијске методе. Ипак, фиторемедијација је применљива само на

умерено загађеним подлогама и веома је спор процес који може трајати и до две деценије. Такође, у фиторемедијацији постоји и одређени ризик од контаминације ланца исхране уколико се овим биљкама, њиховим подземним и надземним деловима хране хербивори, који су даље и сами храна другим животињама. За фиторемедијацију су погодне различите метал-толерантне врста зељастих и дрвенастих биљака које продукују велику подземну и надземну биомасу у којој акумулирају тешке метале у задовољавајућој количини. Главне технике фиторемедијације су: фитоекстракција, ризофилтрација, фитостабилизација и фитоволатизација. При томе су фитоекстракција и фитостабилизација најчешће коришћене технике фиторемедијације подлога загађених потенцијално токсичним елементима. 4. Каква је по Вашем мишљењу будућност фиторемедијације?

П

оред фиторемедијације, у ремедијацији загађених подлога и вода могу се користити различите физичке и хемијске методе које, иако веома значајне у решавању акцидентних ситуација, најчешће нису прикладне за уклањање тешких метала са великих земљишних површина. Углавном су веома скупе и захтевају додатну примену механизације и утрошак фосилних горива. Процењено је да су трошкови ових метода уклањања токсичних метала и металоида из земљишта у поређењу са биолошким методама (биоремедијација) вишеструко већи. Осим тога, ове методе неретко изазивају оштећења земљишта због третирања на начин којим се мењају његове природне особине, уништавају земљишни организми и органска материја као саставни функционални део земљишта. Због тога се данас веома много пажње придаје развоју еколошки прихватљивих техника ремедијације – биоремедијацији, у којој се користе различите биљке и њима придружени микроорганизми са циљем уклањања или имобилизације тешких метала кроз низ различитих процеса. Иако се фиторемедијација може користити потпуно самостално, данас је чест интегративни приступ у ремедијацији (интеграција физичких, хемијских и биолошких метода) јер нуди повећану ефикасност и скраћење временског периода потребног за уклањање полутаната из животне средине. 5. Који облици фиторемедијације су тренутно најисплативији и имају могућност широке примене? Који облици се највише истражују тренутно?

С

ваки од горе наведених процеса се успешно користи и исплатив је, посебно ако имамо у виду велику еколошку корист коју доноси уклањање тешких метала из животне средине за коју они нису карактеристични, или бар не у повишеним концентрацијама у којима се данас често јављају. Тешки метали који су присутни

СИМБИОЗА / 17


РАЗГОВАРАМО СА... у отпадним водама (комуналне канализационе, индустријске и отпадне воде рудника метала) могу се пречишћавати у конструисаним влажним стаништима захваљујући различитим биолошким, хемијским и физичким процесима који су аналогни онима који се природно дешавају на влажним стаништима. Улога коју различите емерзне и флотантне биљке имају у оваквим системима је усвајање тешких метала из воде и седимента и њихово уклањање из отпадних вода.

6. Које је Ваше мишљење о пројекту „Јадар“?

У пољопривредним земљиштима су поједини тешки метали (нпр. Cd) често присутни у повишеним концентрацијама, најчешће због редовне примене минералних ђубрива која их садрже. Ови тешки метали се могу уклонити из земљишта гајењем различитих врста зељастих или дрвенастих биљака које акумулирају значајну количину метала у надземним деловима, а чијим се сакупљањем (жетвом) уједно износе и метали са те пољопривредне површине. С обзиром на то да неке од ових биљака хербивори радо једу, постоји опасност од уласка тешких метала у мрежу исхране. Због тога се на металима загађеним подлогама често гаје баш оне биљне врсте које нису примамљиве хербиворима, али чија надземна биомаса може да се искористи у неке друге сврхе, као што је добијање биогорива. Гајењем ових, такозваних биоенергетских врста на тешким металима загађеним подлогама, постижу се два циља: постепено уклањање метала из земљишта и смањена емисија CO2 пореклом из фосилних горива.

Веома су важни, нимало једноставни и најчешће потпуно безуспешни покушаји ревегетације и фиторемедијације површине напуштених депонија јаловине рудника метала, посебно депонија флотационе јаловине. Ове депоније настају таложењем велике количине фино млевене стене која се након екстракције метала избацује заједно са водом, у виду муља, из постројења рудника. Ове наслаге флотационе јаловине могу бити дебљине неколико десетина, па чак и преко стотину метара. Садрже екстремно високе концентрације најчешће већег броја различитих тешких метала, као и остатке једињења која се користе у процесу флотације, док им недостају макронутријенти. Баш због овако неповољних едафских услова, површина ових депонија је углавном потпуно пуста и ненасељена биљкама. Са оваквих површина, честице флотационе јаловине величине веома ситног песка, се ветром лако разносе и наносе у околне природне екосистеме у којима представљају дуготрајан извор тешких метала. Такође, процеђивањем кроз слојеве јаловине, тешки метали доспевају у површинске и подземне воде, мењају њихов хемизам и испољавају токсичне ефекте на све организме.

Тренутно се интензивно ради на могућностима фиторемедијације површина које су екстремно загађене већим бројем метала/ металоида, као што су одлагалишта рудничке и флотационе јаловине рудника метала. Овај тип подлоге је по свим хемијским и физичким особинама веома неповољан за раст биљака па, сликовито приказано, покушаји ревегетације ових депонија подсећају на покушај гајења биљака на површини Марса.

18 / СИМБИОЗА

С

ви рудници метала, па тако и овај, представљају велику опасност за животну средину због потпуног уништавања великих површина под природном вегетацијом. До овога долази услед прављења копова и одлагања енормне количине рудничке и флотацине јаловине у непосредној околини рудника, због чега нестају станишта за многе биолошке врсте.

Треба нагласити да промене у природи које настају стварањем копова и депонија јаловине више никада није могуће вратити у првобитно стање. Евентуално је могуће само донекле ублажити њихове последице, али тек након престанка рада рудника, и у томе је неопходно истрајавати деценијама након затварања рудника.


8. Да ли би озелењавање градова помогло да се смањи аерозагађење?

З

начајно би помогло у смањењу концентрације честица у ваздуху њиховим таложењем и задржавањем на површини листова, као и у смањењу концентрације CO2. Требало би засадити више дрвећа у парковима, дрвећем обогатити просторе између зграда и дуж великих саобраћајница. Ипак, за смањење аерозагађења је најважније смањити емисију полутаната у животну средину. 10. Који је по Вашем мишљењу највећи проблем у Србији који угрожава животну средину?

П

7. Како загађење утиче на биљке? Како утиче на биодиверзитет и физиологију биљака?

Д

уготрајно уношење тешких метала из животне средине негативно утиче на метаболизам биљака, али и свих осталих организама. Њихов штетан утицај се огледа у смањеној продукцији биомасе, репродуктивној способности и преживљавању јединки, као и у смањеном биодиверзитету. Токсиколошка својства тешких метала проистичу из њихове неразградивости, веома дугог задржавања и биодоступности у животној средини. Тешки метали које биљке апсорбују из подлоге се преносе кроз ланце исхране и акумулирају у највишим концентрацијама у оним организмима који се налазе при врху трофичке пирамиде. Какав ће ефекат испољити неки тешки метал зависи од врсте метал(оид)а, његове концентрације и биодоступности, специфичне природе и његовог дејства унутар ћелије, као од фазе у развићу и врсте биљке. У сваком случају, повишене концентрације тешких метала изазивају проблеме у усвајању есенцијалних микроелемената из подлоге због компетитивних односа са њима, врше модификацију структуре различитих биомолекула кроз супституцију њихових металних кофактора и/ или везивањем за различите функционалне групе биомолекула чиме се инхибира њихова активност, неповољно утичу на сигнализацију у ћелији, доводе до оксидативног стреса и изазивају генотоксичне ефекте. Више о овоме, особинама металофита, загађењу тешким металима и примени биљака у фиторемедијацији можете сазнати из наше књиге Металофите – биологија и примена у фиторемедијацији која кроз неколико дана треба да изађе из штампе.

роблеми су заиста многобројни у нашој земљи: испуштање нетретираних комуналних и индустријских отпадних вода директно у водотокове, непостојање раздвајања чврстог отпада, неправилно одлагање свих врста отпада, нерешавање проблема аерозагађења које је карактеристично за све урбане центре, исушивање бара и мочвара, изградња малих хидроелектрана и крчење шума. 11. Како урбана средина делује на биодиверзитет биљних врста?

У

рбана средина је врло специфична и другачија од природних станишта по много чему, нпр. по температурним условима, водном режиму, загађењу и слободном простору који је остављен за биљке. У оваквим условима је диверзитет биљних врста далеко мањи у односу на изворно природно станиште. 12. Општеприхваћена информација јесте да људска активност и све веће аерозагађење изазива климатске промене. Какав ефекат ће климатске промене имати на ендемичне и реликтне врсте на Балкану и у Србији?

С

ве нагле промене, па према томе и климатске промене, постављају велике захтеве пред биљке које нису у стању да им се брзо и успешно прилагоде. Због тога, климатске промене представљају опасност за преживљавање ретких биљака и оних које настањују нека специфична станишта. 13. Шта имате да поручите студентима и осталим читаоцима који желе да се боре за здравију животну средину, одакле да почну?

Т

ребало би да кренемо од себе и да се потрудимо да на најмањи могући начин утичемо на животну средину. Такође, пошто наше становништво углавном не разуме којим све активностима и на који начин негативно утичемо на природу, било би добро да се укључимо у ширење свести о потреби очувања животне средине и сопственим понашањем и активностима дамо пример другим људима.

СИМБИОЗА / 19


БИОЛОГИЈА

Аерозагађење на Балкану — главни извори загађења и утицај на жива бића Ива Васиљевић

У

пркос свим здравственим ризицима којима смо константно окружени, убедљиво се као најзаступљенији показује управо аерозагађење. Све видљивије промене у квалитету ваздуха у нашој средини имају врло алармантне последице на респираторни, као и кардиоваскуларни систем, али и на опште здравље и имунитет људи који овакав ваздух удишу свакодневно. Статистички подаци о загађености ваздуха на Балкану настављају да расту; упркос свим упозорењима о штетности удисања оваквог ваздуха током продуженог периода, мере контроле загађености још увек стагнирају.

На пределу Балкана постоји чак 16 термоелектрана које раде на угаљ и лигнит, по врло застарелим системима. Неефикасно користе ресурсе и у ваздух отпуштају највећу количину сумпордиоксида, као и недозвољено високу количину азот-оксида.

Иако Институт за јавно здравље извештава да су најосетљивије групе старији, деца и труднице, нико не може бити поштеђен последица удисања ваздуха са великом количином штетних, канцерогених честица.

Осим ова два штетна једињења, наше електране такође активно отпуштају високу количину PM2.5 и PM10 честица.

Међу главним загађивачима ваздуха су индустријa, термоелектране, локална ложишта као и (у нешто мањој мери) саобраћај и дувански дим. Сваки од ових појединачних загађивача штети нашим плућима и кардиоваскуларном систему због својих нуспроизвода који се ни на који начин не контролишу у нашој околони.

20 / СИМБИОЗА

Количина сумпор-диоксида који емитују електране на пределу западног Балкана еквивалентна је количини коју емитују термоелетране са чак и до 30 пута већим капацитетом широм Европе, што нам јасно говори о застарелости и неприлагођености њихових система рада.

Током 2016. године, термоелектране Никола Тесла и Колубара обједињено су емитовале 5935 тона честице PM10. Због ових недозвољено високих количина штетних супстанци, српске термоелектране спадају у 10 највећих аерозагађивача у Европи. Осим тога што су ова једињења и честице штетне по здравље, оне такође доприносе


честицама, може се нагомилавати у плућима, те тиме оштећује ткиво за провод кисеоника и смањује се капацитет плућа. Људи који су константно изложени загађеном ваздуху имају велику вероватноћу да развију респираторна и кардиоваскулара обољења. Подаци Светске здравствене организације указују на то да у Србији на годишњем нивоу има чак 6600 смртних случајева због последица аерозагађења. Осим што су највише погођене осетљиве категорије као што су труднице, деца и стари, чак и независно од здравственог статуса индивидуе, удисање оваквог ваздуха оставља неповратне последице на читав организам. Неке од болести које се јављају јесу упала плућа, мождани удар, болести срца, као и карцином плућа.

погоршању глобалног загревања. Ово је додати разлог због кога је потребно активно радити на томе да се промене коришћени ресурси. Осим термоелектрана, велики извор загађења ваздуха представљају горива за домаћинство, односно локална ложишта. Домаћинства у Србији за огрев углавном користе угаљ лошег квалитета који је притом неприлагођен за коришћење у таквим условима. Намењен је за употребу термоелектрана, а не локалних домаћинстава. Што је угаљ тј. лигнит лошијег квалитета, то сагоревањем производи већу количину чађи и самим тим доводи до веће количине аерозагађења. Саобраћај као загађивач не доприноси отпуштању штетних честица толико колико се чини , али ипак игра одређену улогу у повећању аерозагађења на нашим просторима. На количину аерозагађења коју узрокује саобраћај утиче тип возила, квалитет горива као и врста горива која се користи. Када је у питању допринос саобраћаја загађењу ваздуха, током првог таласа вируса COVID-19, примећено је да загађење у већим градовима Србије није смањено упркос смањењу кретања и полицијском часу, када саобраћаја готово није било. Статистички, од целокупне количине отпуштених PM2.5 честица у ваздух, саобраћај је одговоран за свега 6%.

Код трудница, потенцијално се може јавити побачај, прееклампсија или превремени порођај због директних и индиректних утицаја штетних честица на здравље фетуса. С обзиром на то да су честице које се налазе у ваздуху врло малих димензија, имају могућност продирања кроз крвномождану баријеру, а самим тим повећава се ризик можданог удара. Као и код одраслих, код деце аерозагађење доводи до повећаног ризика за упалу плућа, која је водећи узрок смрти код деце млађе од 5 година. Аерозагађење такође има опасне ефекте на животиње. Неке од последица су директно повећана смртност у загађеним пределима, развиће анемије, развиће акутних кардиоваскуларних обољења и смањење животног века. Птице су, на пример, директно погођене издувним гасовима из енергетских постројења који штете њиховом респираторном систему. Некада називано „невидљивим убицом”, аерозагађење сада јасно више не може имати тај назив. Смог, издувни гасови, токсичне честице и непријатан, оштар мирис, неке су од главних компоненти ваздуха који тренутно удишемо. Јасно је да је драстична промена више него потребна, и то хитно.

Свако од наведених једињења и честица угрожавају људско здравље кумулативним ефектом услед дуготрајног излагања истима. Сумпор-диоксид који отпуштају термоелектране већ у врло малим количинама може иритирати слузокожу дисајних путева, а код озбиљнијих респираторних болесника као што су астматичари може изазвати запаљење слузокоже. Када је у комбинацији са другим штетним

СИМБИОЗА / 21


Биологија

Нуклеарна енергија: спас или претња? Марија Лазић

С

уочавајући се са енергетском кризом као и забрињавајуће великим аерозагађењем, у последње време, са различитих нивоа власти у Србији, све чешће се чује реч „нуклеарка“. Питање о укидању вишегодишњег мораторијума на изградњу нуклеарних електрана увелико је актуелно. Док је за једне нуклеарна енергија потпуно неприхватљива, други поручују да је без такве врсте компромиса немогуће обезбедити енергетску стабилност, која ће бити главни изазов у наредним деценијама. Такође, нуклеарне електране су представљене и као добро решење за замену термоелектрана на угаљ како бисмо испунили циљ ЕУ о декарбонизацији до 2050. године, чиме би се драстично смањило загађење ваздуха. Предности нуклеарне енергије Огромна предност нуклеарне енергије огледа се у томе што може да обезбеди велику количину енергије без емисије штетних гасова, као и ефекта стаклене баште. Уз то, нуклеарна енергија одликује се и малом потрошњом нуклеарног горива. Поређења ради, термоелектрана годишње потроши два милиона тона угља у односу на тридесет тона уранијумског горива које потроши једна нуклеарна електрана. Због тако великог енергетског капацитета, коришћење нуклеарних реактора могло би да замени фосилна горива која су екстремни загађивачи, одговорни за готово девет милиона смрти годишње на глобалном нивоу. Још једна ствар коју не треба занемарити је то што нуклеарне електране заузимају мало простора. На пример, поље ветрењача које производи исту

количину енергије заузима чак 360 пута више простора од нуклеарног реактора, док би соларни панели заузимали 75 пута више простора. У погледу изгубљених живота по јединици генерисане енергије, истраживања указују да нуклеарна енергија узрокује мањи број смртних исхода од велике већине других извора енергије, укључујући и обновљиву хидроенергију. Мане нуклеарне енергије Најпре треба поменути чињеницу да је уранијум необновљив, тако да су његове резерве на планети ограничене. Само ископавање уранијума представља веома деструктиван и проблематичан процес при којем се производе огромне количине отпада који је једнако токсичан као олово. Због тога се морају донети строге законске регулативе, какве постоје у САД и Аустралији, које налажу одлагање оваквог отпада на безбедна места, као и редовно проверавање нивоа радиоактивности. Нажалост, у многим сиромашнијим земљама овакве регулативе уопште не постоје, па токсични отпад заврши близу домаћинстава и неприхватљиво се „одлаже“ у реке и потоке. Трошкови изградње нуклеарних електрана су екстремно високи – процењује се да би за овакав подухват Србији било потребно између дванаест и петнаест милијарди евра. Уз то, сама изградња „нуклеарки“ је дуготрајна (просек изградње једне нуклеарне електране је око двадесет година) и захтевна и резултује високим емисијама угљен-диоксида, баш као и транспорт, односно складиштење нуклеарног отпада.

22 / СИМБИОЗА


Мора се узети у обзир и велика опасност од злоупотребе нуклеарне енергије (атомска бомба, оружје), као и разорних хаварија нуклеарних електрана, какве су се управо догодиле у Чернобиљу и Фукушими. Све ово указује на важност доношења адекватних прописа, спровођења свих безбедносних мера као и образовања стручњака. Нажалост, у Србији тренутно нема довољно стручних кадрова, а неопходно је стотине људи за функционисање нуклеарне електране. Такође, такав велики пројекат би одвукао ресурсе који би могли да се уложе на декарбонизацију, те се поставља питање да ли је изградња „нуклеарке“ на нашим просторима у овом тренутку исплатива. Нуклеарна фузија – будућност? Све постојеће, „класичне“ нуклеарне електране користе фисију (поделу) атома уранијума за производњу велике количине енергије, али и велике количине радиоактивног отпада чије је правилно одлагање веома скупо. Међутим, други тип нуклеарне реакције, нуклеарна фузија, тренутно је у жижи интересовања светских научника. Фузија је супротност од фисије, уместо цепања атома на делове, она скупља атоме, као што је водоник и спаја их, ослобађајући хелијум и велику количину енергије.

Сматра се да се употребом енергије фузије, теоријски, може добити неограничена количина енергије без нежељених ефеката. Нема испуштања угљен-диоксида у атмосферу, као што је то случај код коришћења фосилних горива, али ни стварања дугоживећег радиоактивног отпада. Главно гориво које се користи у нуклеарној фузији представљају деутеријум и трицијум, изотопи водоника. Деутеријум се може лако екстраховати из морске воде, где га има у изобиљу. Када је реч о трицијуму, јавља се проблем јер је он један од најскупљих минерала на свету и има га у изузетно ограниченим количинама (око 20 килограма). Алтернативан начин добијања трицијума је унутар машине „токамак“, тако што неутрони који побегну из плазме интерагују са литијумом који се налази у вакууму. Наравно, ни овај начин добијања није идеалан јер сам процес ископавања литијума може да загади плодно земљиште и водотокове. Велики проблем код реакције фузије је и то што се ствара огромна количина топлоте, која је врелија од средишта Сунца, тако да садашњи реактори не би могли да се користе за стварање фузије јер би били истопљени од количине топлотне енергије. Могуће решење овог проблема јесте нови тип суперпроводника који производи мало, али веома јако магнетно поље, што ће можда бити и кључ за успешно стварање реактора за нуклеарну фузију. Магнети ће формирати поље које ће држати фузију у центру реактора и онемогућавати јој да било шта дотакне, чиме би проблем био решен. Познати Технички институт у Масачусетсу (МИТ) најавио је да су досадашњим истраживањима дошли на корак до проналаска употребљиве нуклеарне фузије, али да је за завршетак истраживања потребно око петнаест година. Из института тврде да ће, ако успеју у намери, данашњи вид стварања енергије бити промењен из темеља.

СИМБИОЗА / 23


Биологија

Стање домаћих вода — алармантне истине Маша Терзовић

П

рема извештају Уједињених нација из 2003. године, Србија се налази на 47. месту од 180 држава у свету, када је реч о водном потенцијалу и ресурсима. Овај податак на први поглед може деловати као позитиван, уколико се не посматра из аспекта пропорције транзитних и домицилних вода у односу на укупну количине воде. Домицилне воде су оне чије се извориште налази на територији једне државе. Свега 8% водених токова наше земље носе епитет домицилни и Србија заузима 125. место у односу на удео домаћих вода. Велика Морава и њене притоке чине главни водни ресурс Србије. Транзитне реке су оне чије се извориште налази у једној држави, док делом свог тока пролазе кроз другу или више различитих земаља (нпр. Дунав). Какав је квалитет вода у Србији? Квалитет воде се утврђује на основу физичке (температура, мирис, укус, присуство чврстих материја…), хемијске (pH, анализе на присуство појединих елемената) и биолошке анализе (бактериолошке, вирусолошке, сапробиолошке). На основу добијених параметара анализирана вода се сврстава у једну од 4 класа или се означава као вода ‚‚ван класа”. Најзагађеније водене површине означавају се као воде треће и четврте класе (Велика Морава, Топлица, Тамиш итд.), а оне бољег квалитета могу се сврстати у прву или другу класу (реке Подриња и Полимља). Већина река у Србији припада другој и трећој класи (43% вода припада класи II, 50% је на прелазу између II и III класе, 7% сврстава се у класу III), док се једино мањи планински токови и изворишта могу оценити као воде прве класе. Типови загађења вода Постоје различити типови загађења вода и велики број њих је, нажалост, присутан и у нашој земљи. Неки од наjчешћих узрочника загађења јесу: индустрија, комуналне воде из градова, пољопривреда, саобраћај, киселе кише, топлота, депоније, радиоактивне материје итд. Индустријски отпад садржи загађиваче као што су азбест, тешки метали (олово, кадмијум, жива) и петрохемикалије изузетно токсичне за људе и животну средину. Комуналне воде настају као последица деловања становништва и садрже детерџенте, отпатке из домаћинстава, фекалије итд. Киша испира пестициде, ђубрива и животињске остатке и носи их у наше реке и језера. Пораст концентрације азота, фосфора и других нутријената може изазвати масовно развијање фитопланктона, као својеврстан вид биолошког загађења. Ови организми конзумирају

24 / СИМБИОЗА

кисеоник из воде, чиме се она још више осиромашује и тиме гуше живи свет у води. Деградација воде било којим процесом којим се мења температура воде и на тај начин ремети еколошка равнотежа, назива се температурно загађење. Укључује топлу воду из расхладних торњева, смеће, пену и, наравно, глобално загревање као посебан чинилац, који у себи обухвата велики број фактора. Највећи притисак на стање површинских и копнених вода у Србији врше управо индрустијска постројења и загађење из насеља. Утицаји загађења другачије се манифестују у зависности од величине воденог тока или стајаће воде, односно богатства водом. Велике реке попут Дунава, Саве, Тисе и Дрине не подлежу у толикој мери притисцима загађења. Хемијско стање вода је прихватљиво, осим у регионима изливања отпадних комуналних вода. Ситуација је знатно другачија у случају мањих токова и домицилних река као што су Велика Морава и неке њене притоке. Ови токови одражавају озбиљне ефекте загађења и низак квалитет воде. У случају појединих токова, проблем стварају и заједнице и насеља без развијеног канализационог система. У оваквим регионима, садржај септичких јама и отпадне воде се изливају у реке и језера. Према статистици, свега 50% становништва користи канализациони систем у Србији. Најзагађенији токови Упоређивањем и анализом података о стању вода утврђено је да се квалитет вода знатно погоршао од 1990. и постаје извесно да ће се тај тренд наставити


уколико се не представе озбиљни планови превенције и пречишћавања. У најзагађеније воде Србије спадају Борска река, пловни део Бегеја, Велики бачки канал, Топлица, Ибар, Велика и Западна Морава… Борска река због велике загађености не припада ни једној класи и многи је називају‚‚мртвом реком”. Вековно рударење, близина Борског басена и изливање комуналних вода допринели су да река носи овакав надимак. Попут Дрине, Ибра и Лима, у Борској реци налази се количина тешких метала знатно виша од оптималне, као и извесна концентрација живе. Иако тренутно под контролом, било би изузетно опасно уколико би ова количина порасла изнад критичне вредности. Познат је случај хаваријског загађења у јапанском селу Минимата. Фабрика “Chisso” је у сеоску реку испуштала огромну количину отпадних вода засићених тешким металима. Касније је откривено да је конзумација рибе са критичном концентрацијом живе код становника изазвала појаву језиве болести. Обољење је названо Минимата, у част оболелих становника. Болест најснажније погађа нервни систем. Могућа је парализа, слепило, немогућност ингестије и говора… Ово је само један од примера зашто је од пресудног значаја пратити концентрацију тешких метала у водама. Да ли сте чули за пројекат ‚‚Јадар”, који спроводи компанија Рио Тинто? Наиме, након вишегодишњег истраживања, у сливу реке Јадар пронађена је руда јадарит (LiNa-боросиликат) и започет је процес одобравања рудника литијума. Процењује се да у басену Јадра лежи скоро 10% светских истражених резерви литијума. Јасан је економски потенцијал овог лежишта, међутим какав је ефекат на животну средину и наше воде? Раздвајање литијума од јадарита укључивало би употребу концентроване сумпорне киселине. Процес би укључивао експлоатацију 300 кубних метара воде на сат и то на свега 20km од реке Дрине! Све отпадне воде враћале би се у реку Јадар, а потом и завршиле у Дрини и Сави. Због оваквог исхода, многе еколошке организације протестовале су против отварања рудника. Пројекат могао би уништити једну од најплоднијих региона Србије и утицати не само на загађење река, већ и ваздуха и земљишта.

Велики бачки канал, некадашња ‚‚жила куцавица” речног саобраћаја Војводине, водоснабдевања и наводњавања, у последњих неколико деценија постала је једна од црнихтачака загађења Србије. Индустријске и комуналне воде се изливају у овај канал, на дну лежи неколико стотина хиљада тона токсичног муља, а утврђено је и пристуство канцерогених супстанци. Наиме, запажена је корелација између здравственог стања локалног становништва и погоршања квалитета воде канала. Појава 6 канцерогених обољења јавља се са чак 50% већом учесталошћу него у осталом делу Србије. Квалитет воде овог канала један је од горућих проблема екологије Србије, с обзиром да вода из канала подземним водама завршава и у другим токовима и језерима Војводине. Актуелна и могућа решења Статистички подаци указују на то да је сектор за заштиту и пречишћавање вода знатно занемарен - у Србији се годишње пречисти свега 16% отпадних вода. Већина градова, укључујући и Београд, нема постројења за прераду отпадних вода. Међутим, како се наводи, планирано је да на територији Београда буде изграђено 5 постројења за прераду и пречишћавање. Тренутно, Београд је једна од ретких престоница која отпадне воде испушта директно у реке. Додатна улагања и доношење закона о заштити и пречишћавању вода, само су почетна решења овог неодложног проблема. Град Шабац је светла тачка у актуелном проблему. Свој систем за пречишћавање комуналних вода добио је још 2017. године. Позитиван пример Србији може бити и Словенија. Знатно пре уласка у ЕУ, Словенија је увела Закон о заштити животне средине, који је обухватао и регулацију пречишћавања отпадних вода. Отпадне воде садрже еутрофикационе материје у облику фосфора, азота и органских материја. Ове материје проузрокују проблеме у рекама и језерима, али могу бити од велике користи у пољопривреди. Зато је у неким земљама, попут Шведске, у току конструисање система за издвајање фецеса и урина из комуналних вода и њихова обрада до ђубрива. Нарочито се већина нутријената потребних у пољопривреди јавља у урину. Ово је само један од примера како пречишћавање вода може имати додатних, позитивних ефеката у другим сферама. Улагање у адекватан третман отпадних вода и изградњу канализационих система у градовима и индустрији представљају најважније кораке у борби против загађености наших вода. Поред пречишћавања вода, веома је битно посветити пажњу и измуљивању седимената и спаљивању муља из токова и стајаћих вода. Неопходно је и указивати на еколошку одговорност компанија, јавних предузећа и улагање у рециклажну и зелену економију. Подизање свести појединаца о личној одговорности у заштити животне средине, може допринети очувању како воде, тако и других природних ресурса.

СИМБИОЗА / 25


Биологија

Цветање алги — органско загађење воде Теодора Влајковић

Н

емало пута нам се десило да пролазимо поред неке фонтане или баре захваћене зеленим слојем „жабокречине” и да скоро инстинктивно запушимо нос или је заобиђемо у што ширем луку. У току избегавања ове појаве лошег изгледа и још одбојнијег мириса, можда смо се и запитали шта је „жабокречина” уопште, али да ли смо се запитали како она настаје и зашто је баш она толики еколошки проблем? „Случајни пролазници на Палићу ових дана могу бити сведоци једне појаве која се популарно зове ’водени цвет’ ”, само је један од наслова који је многима привукао пажњу на феномен којим ћемо се мало детаљније бавити. Само народно име је, наравно, веома занимљиво и сликовито описује оно што се у науци назива еутрофикација. „Цветање воде” (или еутрофикација) је заправо намножавање алги услед повећане количине фосфата, амонијум-јона и нитрата у води, што је најчешће последица људске активности. Када се концентрација поменутих супстанци нагло повећа, алге се неумерено хране тим супстанцама, које су у нормалним условима веома ограничене, нагло се размножавају и заузимају највећи део језера, баре или било које водене површине. Као што нам је већ познато, све у природи је у скоро савршеној равнотежи, али услед разних спољашњих фактора, у овом случају углавном људске активности, долази до нарушавања баланса и последица тога је угрожавање читавих екосистема. Неконтролисаним „нагомилавањем” алги, тј. наглим размножавањем долази до изумирања појединих врста услед недостатка кисеоника у води (који алге користе у великим количинама), нарушавања квалитета воде и довођења у опасност свих јединки екосистема. Али нису само врсте у непосредној близини у опасности, већ и људи, што је, нажалост, на тежи начин доказано. Ко су главни „кривци” за ову катастрофу? Пре свега, алге. И то не било које алге, већ алге из разделa Cyanobacteria (род Microcystis) и класе Chrysophyta (родови: Mallomonas, Synura, Dinobryon, Urolgena и Prymnesium).

26 / СИМБИОЗА

Да ли уопште можемо кривити алге за пренамножавање? Оне ипак само играју своју улогу у природи вршећи природне процесе оног интензитета који средина дозвољава. Можда би право питање било зашто је средина у којој се оне налазе богата супстанцама које су иначе доступне у веома ограниченим количинама? Зашто су воде широм света загађене великим количинама фосфата, сулфата и нитрата? Поред ђубрива са њива и других површина, велику улогу у загађењу вода играју и отпадне воде из фабрика и домаћинстава. Детерџенти, омекшивачи, па чак и канализациона вода уколико се улива у реке (а најчешће је баш то случај) доприносе повећању концентрације јона који омогућавају „алгама-кривцима” да се размножавају док не исцрпе све доступне количине кисеоника у води. Након тога масовно умиру, ослобађајући разне токсине погубне за све врсте. Не све, али поједине врсте алги ослобађају отровне супстанце, цијанотоксине, које су се немало пута показале фаталнe за људе, јер смо управо ми ти који највише конзумирамо такву воду. Поред тога што је таква вода опасна за пиће, требало би је избегавати и у другим случајевима као што су пливање, играње, па чак и риболов, јер су рибе такође подложне акумулацији токсина из воде


којима се човек може заразити уколико је користи за исхрану. Нажалост, постоје многи примери оболевања услед коришћења такве воде, не само у Србији, већ и у свету, јер се управо та вода пласира у домове грађана. Медијима већ годинама круже наслови попут следећих: „Након пливања у језеру, три пса су угинула од тровања отровним алгама”, „Токсичне алге убиле породицу у Калифорнији”, „Алге у води за пиће у Ужицу — није ни за пиће, ни за кување”. Ово су само неки од примера из Србије и света где је вода, супстанца неопходна за свако живо биће, довела у опасност не само људе, већ и цео живи свет. Светска здравствена организација упозорава на последице тровања токсинима из алги и саветује обраћање хитним службама уколико се било који од следећих симптома испољи непосредно након контакта са зараженом водом: стомачне тегобе, повраћање, дијареја, главобоља, промене на кожи или било какви неуролошки симптоми (вртоглавица, малаксалост). Поред свих горепоменутих симптома, неки лекари сматрају да последице коришћења овакве воде могу бити и дуготрајне. Наиме, лекари у Великој Британији сумњају да оваква вода доприноси развоју Алцхајмерове и Паркинсонове болести. Како можемо смањити или спречити загађење вода? Физичким, хемијским и биолошким манипулацијама је могуће решити се последица „цветања воде”. Физичке манипулације подразумевају „традиционално” отклањање слоја алги с водене површине, мада ово није најефикаснији метод с обзиром на то да често долази до тзв. „јо-јо ефекта” и цео процес се мора понављати више пута како би се показао делотворним. Хемијске манипулације су нешто ефективније од физичких и оне се најчешће користе у канализацији и санитарним чворовима. Ова врста „чишћења” се своди на процес кружења азота у природи тј. на процесе нитрификације и денитрификације коришћењем бактерија из рода Nitrosomonas и Nitrobacter. Биолошке манипулације се најчешће користе и подразумевају увођење врста које се хране алгама које „праве проблем” на воденим површинама. Углавном је реч о воденим бувама — Daphnia мagna. Овај вид се досад углавном показао успешним и еколошки најповољнијим за речну фауну. Важно је споменути и да у Србији постоје само две лабораторије за тестирање квалитета воде и да нема довољно биолога у овој области

индустрије како би се осигурао квалитет воде коју сви користимо и која нам је неопходна за преживљавање. Спречити или лечити? Поред тога што угрожава жива бића, еутрофикација скраћује и животни век самих језера. Свако језеро има свој историјски развој, па самим тиме и стари. Описани процес се назива затрпавање језера чији временски ток умногоме зависи од разних фактора: количине воде, наноса река, близине насеља итд. У зависности од величине самог језера, овај процес ће се одвијати брже или спорије, али фактор који убедљиво највише утиче на брзину затрпавања језера јесте несавесно деловање човека. Поред тога што су значајни за човека као извор воде за пиће, наводњавање, туризам, водени екосистеми представљају и природна станишта многобројним врстама животиња и биљака које од њих зависе. Иако је еутрофикација природан процес, непобитна је чињеница да људи умногоме потпомажу њеном развоју и да индиректно и потпуно несвесно уништавамо уједно и себе и друге. Могуће је лечити, али да ли је потребно да својом непажњом доведемо и себе и друге у опасност, уколико је већ могуће спречити еколошку катастрофу? На нама је да одлучимо.

СИМБИОЗА / 27


Биологија

Загађење земљишта од пестицида до тешких метала Софија Ристић

С

а све већом жељом да експлоатише и искористи потенцијал које земљиште нуди, као и остале природне ресурсе у неконторлисаним границама, човек се данас суочава са озбиљним последицама глобалних размера у којима је довео и питање опстанка не само великог броја биљних и животињских врста, већ и сопствене врсте. Земљиште је подлога која је формирана на површини Земље кроз низ интеракција абиотичких и биотичких фактора процесом који се назива педогенеза. Састоји се од минерала, органских честица у различитом стадијуму распадања, гасова, воде и живих организама. Земљиште је значајно због тога што пружа изворе минералних материја за биљке које их користе за потребе одвијања физиолошких процеса, изворе хране за човека и представља животно станиште разним организмима. Начини загађивања су разноврсни: урбанизација, изградња саобраћајница и коридора, индустријализација, екстензивна пољопривреда, сточарство, тоталне и парцијалне сече шума, рудници, отпаде воде, киселе кише, што за последице, између осталог, имају ерозије тла и дезертификације. Ерозија земљишта обухвата површинске процесе и промене којима се односе делови стена, земље или раствореног материјала

28 / СИМБИОЗА

са једног на друго место Земљине коре, док дезертификација укључује ширење сушног тла. У овим процесима је нарушена биолошка активност земљишта, чиме се губе природни екосистеми и остављају негативне последице на привреду и економију. Посебан значај на лестивици загађивача имају пестициди и тешки метали. Процесима биоакумулације и биомагнификације кроз ланац исхране могу доћи до човека, штетно делујући на његово здравље. Негативним утицајима су захваћене биљне и животињске заједнице, ометајући нормално фукнционисање органских система и физиолошких процеса. Биоакумулација представља постепено акумулирање штетних материја у организму, при чему се брже одвија њена апсорпција у односу на време разградње. Концентрација токсичне материје се повећава кружећи кроз трофичке односе, доспевајући са дна на врх ланца исхране процесом биомагнификације. Заједничка особина коју деле пестициди и тешки метали јесте токсичност. Токсичне материје се јако дуго задржавају, споро се метаболишу и растварају, што за последицу има тешко спирање са станишта и поремећај на метаболичком нивоу живих бића. Пестициди се широко користе као вид хемијске мере борбе против штеточина у агроекосистемима. Иако су пронашли успешну примену у агроекосистемима, пронађени су и доказани низови негативних дејстава пестицида. Један од најпознатијих и најкоришћенијих инсектицида ДДТ (Дихлор-Дифенил-Трихлоретан) је био узрок контаминације тла и вода, а нашао се и на списку фактора који су доводили до развоја озбиљних


здравствених проблема, као што су респираторне болести, малигна обољења, дијабетес итд. Једна од мана употребе пестицида чини њихова неселективност која се огледа у искорењивању нециљних група организама у агрокултури. На овај начин се истребљују корисне врсте које својим деловањем и интеракцијама помажу природне процесе и одржавају баланс у агроекосистемима. Повремено се деси да се овим путем униште ретке, ендемичне врсте од биолошког и културолошког значаја. Тешки метали се дефинишу као метали са релативно високом атомском масом, густином или великим атомским бројем. Значајни су као елементи неопходни за одвијање метаболичких процеса код биљака и микроорганизама, а незаобилазни су и код људи, у виду додатка исхрани, као што су цинк и гвожђе. Иако концентрације које могу бити токсичне и имати штетне последице нису исте за биљне или људске и животињске организме, формирана је лестивица по којој су рангирани токсични ефекти тешких метала: жива > бакар > цинк > никл > олово > кадмијум > хром > калај > гвожђе > манган > алуминијум. Посебност која карактерише ове метале је способност биоакумулације у ткивима и кружење кроз трофичке односе. Извори тешких метала као значајних чинилаца контаминације земљишта су разни типови индустрија, друмски саобраћаји и отпадне воде. Кључни елементи у њиховој биодоступности и усвајању од стране биљака су тип земљишта, киселост, влажност и садржај микронутритијената. Међутим, превелика усвојена количина тешких метала може имати токсичне ефекте на биљне процесе. Кроз истраживања је показано да повећана концентрација никла утиче на рад протонске АТП-азе, стоминог апарата, ензима који учествују у Калвиновом циклусу, одржавању водног баланса, док повећана концентрација гвожђа и мангана утиче на структуру мембрана, протеина, ДНК молекула и пропадању листова. Ниске концентрације тешких метала у људском организму изазивају поремећаје на биохемијском нивоу, док се веће испољавају кроз дисфункционалност органских система. Управо из наведених разлога, све се више посвећује пажња биомониторингу и смањивању загађивања земљишта.

Једна од успешних технологија за ову сврху јесте фиторемедијација која се заснива на коришћењу биљака и активности микроорганизама у ризосфери у циљу задржавања и деградовања токсичних материја из земљишта. Механизам рада се базира на усвајању, транспорту и ослобађању загађујућих материја путем метаболичких процеса биљке, транспирације, активности и стимулације ризосферних микроорганизама или производњи новосинтетисаних једињења од стране биљака. Приликом руковања овим типом технологије, важно је испунити неопходне критеријуме и исправно изабрати врсте, а у чију сврху се највише користи топола (Populus sp.) Интезивније се ради на побољшавању фиторемедијације генетичким инжењерингом, у оквиру кога се користи генетички потенцијал биљака и модификује у циљу редукције загађујућих материја. Друга стратегија која је показала своју ефикасност и продуктивност јесте биоремедијација која користи метаболички потецијал микроорганизама у циљу смањења токсичности контаминираног земљишта, повећања растворљивости загађујућих материја и враћања станишта у претходно стање. Контаминанти које разграђују су хербициди, инсектициди, полихлоровани бифенили, сапуни, детерџенти, угљоводонична уља и горива, као и неки тешки метали и соли. Уместо пестицида синтетисаних од хемијских једињења, више се улаже у биопестициде који су добијени од природних материја микроогранизама, минералних, биљних и животињских екстраката. Њих одликује већи ниво селективности, брза деградација, мања перзистентност патогена, што их чини погоднијом еколошком заменом за хемијске пестициде. Осмишљавање стратегија, прописа и закона којим ће се регулисати манипулисање и прекомерно експлоатисање природних ресурса, затим пошумљавање и изградња ветрозаштитних појасева у циљу редукције ерозије земљишта, смањена индустријализација, коришћење сапуна и детерџената на природној бази су једни од начина за смањење контаминације земљишта и допринос очувању станишта и опстанка других живих бића, па и сопствене врсте.

СИМБИОЗА / 29


Биологија

Проблем отпада — санитарне депоније и дивље депоније Момчило Адамовић

С

а напретком људског друштва и увећањем наших заједница неминовно се појављују све сложенији и захтевнији проблеми са којима се сусрећемо. Природа самих проблема, чини се остаје иста, то су на пример: храна или вода за пиће, затим електрична енергија која је потребна за функционисање готово сваког дела технике коју користимо, гориво за покретање аутомобила, летелица, гориво за грејање итд. Међутим, постоји један проблем на који се до скоро готово уопште није мислило, и чинио се прилично једноставно решивим, а то је одлагање отпада. Шта све представља отпад, због чега је толико проблематичан и како се на правилан начин њиме управља? Отпад представљају предмети, материјали и материје које су настале у процесима производње или неке делатности, а који више нису за употребу или немају значаја у производњи из које су искључени као непотребни. Груба подела отпада врши се према саставу (стакло, папир и картон, отпадне хемикалије, гуме...), месту настанка (комунални, индустријски, медицински и животињски, пољопривредни и баштенски...) и токсичности (опасни, неопасни и инертни). Иако је сваки отпад у неку руку опасан, ако се не одлаже и збрињава на правилан начин, најштетнији јесте опасни отпад који је запаљив, отрован, инфективан и слично, или је његова амбалажа таква. Таквом отпаду се често посвећује велика пажња јер у кратком временском периоду може да изазове драстичне промене животне средине и акутне последице по становништво. Из тог разлога, осим када су у питању некакве хаварије,

30 / СИМБИОЗА

са оваквим отпадом нема неких већих проблема. Са друге стране, значајнији проблем је вероватно комунални отпад који настаје у домаћинствима или предузећима, а који не садржи никакав специфичан вид отпада и не подлеже контроли, тако да у себи може да садржи и опасни отпад. Зашто је отпад проблематичан? У средњoвековној Европи није се много пажње посвећивало хигијени самих насеља, као ни личној хигијени и то је чинило да се заразне болести много брже шире, а сам квалитет живота становништва био је нижи. Неодговорно одлагање органског отпада проузрокује размножавање различитих патогених микроорганизама, привлачи пацовe, мишевe, птицe и некe инсекте и тиме олакшава преношење зооноза. Данас имамо установљене комуналне службе које насеља одржавају чистим и уредним тако да не морамо да бринемо о директном угрожавању здравља сопственим отпадом. Ипак, тај отпад мора се негде складиштити, и ту онда долазимо до огромних накупина - депонија. Поред депонија ту су и отпадне воде из домаћинстава, фабрика, отпадне хемикалије, стрњика која се упркос забрани и даље спаљује на њивама, што може да доведе до пожара, грађевински отпад и многи други. Отпад, уколико се не одлаже и збрињава на правилан начин, може да изазове дисбаланс у екосистемима тако што доводи до изумирања одређених чланова биоценозе (заједница живих бића). На пример, уколико земљиште постане загађено неком хемикалијом, она може да има леталан исход за једну врсту биљке, а за неке друге може или да нема утицај или да има слаб утицај. На тај начин ће бити елиминисан један члан екосистема (у стварности је најчешће више њих), што доводи до поремећаја односа међу члановима биоценозе (односи исхране, симбиотски односи и сл.). Посебна пажња посвећује се рекама. Можда се не примети на први поглед, али следећи пут када будете посетили неку нашу реку или језеро, баците поглед на воду и обратите пажњу на количину алги, риба, инсеката, птица, шкољки и пужева који тамо живе. Чак и сама зелена боја воде потиче од микроскопских алги које лебде у њој! Осим значајног биодиверзитета (разноврсност живог света), реке су врло важан извор прихода за локално становништво, а вода се често користи за пиће. Дакле, нарушавањем стабилности екосистема вода, нарушава се и економска стабилност и здравље локалног становништва што доводи до принудног одласка људи из тих насеља! Ништа мање


важне нису ни обрадиве површине, плодна земља, црница која је карактеристична за наше подручје. Вода из дренажних канала који прожимају читаву Војводину, раније је могла да буде коришћена за наводњавање њива. Данас би овај поступак на неким местима довео до тровања земљишта! Посебан вид загађења који увек остане по страни јесте загађивање јаловином. Јаловина је материјал који се добија најчешће површинским копом у рударству. Tо су комади стена који су непотребни, а могу у себи да садрже и штетне материје попут олова и живе. Јаловина се одлаже у јаловиштима, местима која су посебно за то намењена, позиционирана и изграђена, како би се интензитет штете по животну средину свео на минимум. Над њима се мора вршити контрола и предузимати одговарајуће мере опреза јер представљају сталну опасност по локално становништво и живи свет. Разлози су како сам хемијски састав јаловине, тако и ширење прашине ветром које доводи до аерозагађења. Примера ради, у Бору је седамдесетих година прошлог века због техничких проблема јаловина била испуштана у Борску реку. Овај поступак је резултирао изненадним поплавама и стварањем наслага од пола метра на обрадивим површинама, као и наслага јаловине дебљине три метра на ушћу ове реке у Тимок. На погођеним површинама самообнављање биљног света и данас је немогуће. Из ових разлога се диже велика прашина око површинских ископавања која би требало код нас да изведе Рио Тинто. Одлагање отпада Због поменутих утицаја различитог отпада на окружење у којем живимо, сложићемо се да је начин складиштења и збрињавања отпада кључан. У складу са врстом отпада, примењују се одређени начини контроле и транспорта отпада, а посебна пажња посвећује се индустријском отпаду и опасном отпаду. Ипак, нама најближи, комунални отпад такође може да садржи штетне и опасне материје које би требало одлагати према утврђеним правилима. Нажалост, нисмо увек у стању да то чинимо услед финансијске ситуације, као и недовољне свести о значају планских санитарних депонија. Санитарна депонија посебно је уређена и пројектована депонија која спречава да се загађује околина. Према подацима Европске агенције за животну средину, у Србији се на санитарне депоније одлаже око 25% отпада, на несанитарне општинске депоније чак 45%, а на дивље око 30%. Дакле, око 75% отпада у Србији одлаже се на начин на који може да угрози животну средину. Поред тога, санитарне депоније не функционишу у потпуности у складу са условима које је поставила директива за чланице ЕУ, а достижу и максимум својих капацитета. Шта су то санитарне депоније? Санитарне депоније су депоније које имају уређен начин одлагања отпада, његовог сортирања и третирања и које су грађене тако да је негативан утицај на животну средину минималан. Ове депоније

граде се далеко од водотокова, путева и насеља, имају специјалну подлогу од глине и заштитне мембране које не пропуштају воду и опасне материје у тло, а такође садрже и дренажне системе за одвођење и пречишћавање воде, као и машине неопходне за припрему отпада за рециклажу. Онај отпад који се не рециклира, складишти се на депонији и прекрива се земљом и камењем како би се спречило његово разношење и ширење непријатних мириса. Рециклажа и биогас Свима је мање-више познато да постоје контејнери за рециклажни отпад попут стакла, папира, алуминијума, пластике, и да се рециклирањем таквог отпада могу добијати нови производи које можемо да користимо, попут играчака, свески, дигитрона и слично. Међутим, веома важна рециклажна сировина могао би да буде органски отпад од којег је могуће добити биогас. Биогас се највише састоји од метана и угљен-диоксида, а добија се анаеробном разградњом (у условима без кисеоника) органског отпада попут комуналног отпада, сламе, ђубрива. Може се користити за грејање кућа и станова, добијање електричне енергије, као гориво за моторна возила... Поред тога, производњом биогаса смањује се количина метана и азот субоксида у атмосфери који доприносе ефекту стаклене баште много више од угљен-диоксида. Свакако, као обновљив извор енергије има велики потенцијал и могао би бити значајан у зеленој економији у будућности. Проблем отпада, као и депоније сваке године постаје све већи и све је мање времена за делање. Зато је потребно да мислимо на време. По мом мишљењу, то време је одавно стигло и све више људи се буди и почиње да схвата значај онога на шта су научници упозоравали деценијама уназад. Наша земља је плодна, богата водом, шумама, имамо невероватно шаренолик биодиверзитет и климу, руде... Међутим, неодговорно опхођење према њој може нас много коштати, зато размислимо да ли је увек потребно одштампати документ, купити пластичну кесу у продавници или дозволити да се остварују неодговорни и опасни пројекти. Свет спашавамо променама на локалном нивоу, зато памет у главу и отпад у канту!

СИМБИОЗА / 31


Биологија

Бактерије и гљиве — саборци у рату против загађења Огњен Грубишић

Д

а ли сте икада били толико гладни као бактерија која се храни ПЕТ амбалажом? Да ли сте икада у ресторану избирљиви да бисте као одређена врбили толико избирљиви ста гљива изабрали радијацију од целог менија? Како можемо овладати светом бактерија и искористити их у борби против загађења пластиком? Како да скројимо најотпорнија свемирска одела до сада по узору на гљиве? Одговоре на ова питања сазнаћете у наставку. Пластика је умногоме права ноћна мора рециклаже. Направљена је да траје дуго, сачињена је од неколико различитих молекула и дугих низова атома угљеника. Ти молекули су створени да се опиру растављању на мање делове, и као такви чине озбиљну препреку у природним процесима разградње који последично трају деценијама. По подацима из 2014. године само 20% коришћене пластике у свету се рециклира, а прогнозе су такве да ће до 2050. године производња пластичних

32 / СИМБИОЗА

сировина достићи количину од 600 милиона тона годишње. Када је у околини једне фабрике у граду Кјото у Јапану у којој се рециклира пластика 2016. године пронађена посебна врста бактерије која има изражен апетит према полиетилен-терафталату (ПЕТ), научна заједница била је у стању еуфорије. Бактерија носи име Ideonella sakaiensis и производи два ензима, ПЕТ-азу и МХЕТ-азу. Самим тиме што су од ПЕТ-а сачињене пластичне флашице за воду, као и гардероба од полиестера, откриће


ових ензима значајно је променило поглед на ефикасност постојећих техника рециклаже. Наиме, употреба ензима је много ефикаснији процес, зато што ензими своју функцију обављају на температури блиској собној (око 30 степени), а и селективни су за супстрат који разлажу, тако да се могу искористити да разлажу само једну, посебну врсту пластике у гомили пластичног отпада. ПЕТ је полимер и састоји се од дугих низова мономера етилен-гликола и терафталне киселине. Ензим ПЕТаза разлаже везе између угљеника и водоника у полимеру, разлажући га тако на мономере који се након тога разлажу на етилен-гликол и терафталну киселину помоћу другог ензима МХЕТ-азе. Етиленгликол и терафтална киселина се касније могу поново претворити у ПЕТ употребом катализатора, при високој температури и притиску. Ефикасност ензима ПЕТ-азе је неоспорива, за само 48 сати може разложити скоро 98% масе пластике на коју делује. С друге стране, бактерије из рода Pseudomonas sp. имају способност разградње полиуретана помоћу својих ензима хидролазе и деполимеразе. Полиуретан, због своје отпорности на топлоту, мале тежине и велике флексибилности, представља главни састојак малих кућних апарата, беле технике, намештаја и обуће. Због тога што је овај материјал свуда око нас, тешко га је рециклирати. Последице

су такве да полиуретан често у процесу природне разградње постаје изузетно токсичан и канцероген за околину. Гљиве су, с друге стране, познате као изразити сваштоједи. Једна посебна група радиотрофних гљива, названа „црне гљиве”, пронађена је у околини и унутар саме нуклеарне електране у Чернобиљу. Та група се храни чистом радијацијом и чине је врсте Cladosporium sphaerospermum, Cryptococcus neoformans и Wangiella dermatitidis. Оне поседују способност да помоћу пигмента меланина део радијације одбијају, а део користе у исхрани трансформишући енергију гама зрака у хемијску енергију, процесом радиосинтезе. Због својих занимљивих особина, ове гљиве су узгајане на Интернационалној свемирској станици и на њима су вршена многа испитивања. Научници из НАСА-е се надају да ће даља истраживања „црних гљива” помоћи у решавању проблема изазваних радијацијом у свемиру и потенцијалној колонизацији и истраживању Венере и Марса. У теорији, гљиве би се користиле за изградњу до сада најефикаснијег материјала за заштиту свемирских одела и свемирских возила, који би штитио астронауте од радијације отвореног свемира, а возила и објекте од неповратне штете. Свет микроорганизама је заиста импресиван и ове занимљиве адаптације микроорганизама су део лепоте биодиверзитета наше дивне планете. Будућност је светла, и с правом можемо бити оптимистични, било да је у питању решавање проблема пластичног отпада, било да је у питању неко ново свемирско истраживање. Али на крају, ипак, није захвално тражити од мајке природе да уместо нас почисти неред који смо ми сами направили.

СИМБИОЗА / 33


Биологија

Биоиндикатори загађења Лидија Живковић

Д

а ли примећујете лишајеве на кори дрвета док шетате парком? Да ли сте некада шетали поред језера или баре и и угледали угледали трску? трску? Или сте се некада ожарили копривом? Да ли сте знали да је врста Viola arsenica биоиндикатор загађења земљишта арсеном, а да врсте Urtica dioica и Urtica urens, познатије као коприве, указују на повећану концентрацију нитрата и нитрита у земљишту? Ове, али и многе друге врсте користимо за детекцију промена и праћење загађења у животној средини. Биоиндикаторе дефинишемо као организам, део организма или заједницу организама, на основу чијег присуства или одсуства можемо добити информације о квалитету животне средине. Биомониторинг се користи поред стандардних физичко-хемијских метода мерења загађујућих супстанци, јер указује на ефекте деловања загађења на живе организме. Овом методом прати се акумулација полутаната у ткивима и органима живих бића, али и свих промена које се дешавају у организму, а које су настале као последица загађења. У даљем тексту ћемо дати кратак осврт на биоиндикаторе загађења ваздуха, воде и земљишта . Биоиндикатори загађења ваздуха Загађен ваздух још увек остаје један од главних фактора који одређује квалитет живота, нарочито у урбаним срединама. За проверу квалитета ваздуха користе се различите физичко-хемијске методе за мерење количине и концентрације појединачних загађујућих супстанци у ваздуху. Ниво загађености ваздуха прати се мерењем концентрација сумпор диоксида, азот диоксида и оксида азота, суспендованих честица PM10 и PM2.5, олова, бензена, угљен моноксида, озона, арсена, кадмијума, живе, никла и бензо[а] пирена. Поред физичко-хемијских метода, за мониторинг аерозагађења користи се велики број биоиндикатора, попут бактерија, лишајева, маховина, гљива и биљака. Типичан пример биоиндикатора загађења ваздуха су лишајеви и маховине због своје способности да акумулирају тешке метале. Услед недостатка корена ове врсте представљају директан показатељ загађења ваздуха.

34 / СИМБИОЗА

Лишајеви су веома осетљиви на промене квалитета ваздуха, нарочито повећаних концентрација сумпор диоксида. Не поседују заштитни површински слој на свом талусу, тако да полутанти могу несметано продирати унутар талуса лишаја. Лишајеви не одбацују делове талуса да би се ослободили акумулираних штетних супстанци, спорог су раста и активни током читаве године. Како су спорог раста, негативне утицаје је могуће пратити у дугом временском периоду, што их уз претходно наведене особине чини веома погодним врстама за биолошки мониторинг. Треба нагласити да нису све врсте лишајева осетљиве у истој мери на различите полутанте и нивое загађења, што додатно погодује њиховом коришћењу у биоиндикацији. Маховине су погодни индикатори за детекцију дугогодишњег загађења уранијумом и другим тешким металима, јер акумулирају ове елементе и задржавају их дуго по престанку загађења. Данас је метода биомониторинга помоћу маховина део програма контроле животне средине у многим земљама. За праћење степена загађења у урбаним срединама, где је маховине често природно тешко наћи услед интензивног сагоревања фосилних горива, користе се врећице са трансплантатима маховина. Биоиндикатори загађења воде О значају воде за живи свет и опстанак планете се свакодневно говори, али чини се и даље


недовољно. Од воде не зависи само наш живот, већ и економско благостање, а континуирано погоршање квалитета воде, као и њено неурaвнотежено коришћење у различитим индустријама, доводи до угрожености доступности воде у будућности. Огромне количине отпадa из различитих индустрија, пољопривредна делатност и слично, представљају највећи извор загађења. Путем непречишћених отпадних вода у водене токове доспевају токсични метали, који значајно утичу на водене екосистеме. Неки од најчешћих извора загађења су високе концентрације живе, никла, бакра, олова, арсена и других елемената. Провера квалитета воде се врши на више нивоа, при чему се користе различите физичкохемијске методе и мерења концентрација различитих елемената у површинским, подземним и отпадним водама. Најзначајније анализе, поред физичко-хемијских, су утврђивање концентрације метала и металоида, полицикличних ароматичних угљоводоника и микробиолошка анализа. Као биолошки индикатори загађења воде користе се многе врсте фитопланктона, које су веома битни биоиндикатори. Осим фитопланктонских врста, значајне биоиндикаторе представљају врсте које настањују фитобентос и макроинвертебрате. Њихов значај је у томе што насељавају дно током читавог свог живота или дела свог живота, слабо су покретне или сесилне и могу мењати структуру заједнице у случају загађења. Управо праћењем промене структуре заједнице могу се добити информације о степену загађења животне средине.

Различите врсте алги показале су велику способност акумулације различитих метала, као и рибе које су једна од најчешћих биоиндикатора у којима су проналажене високе концентрације живе, олова, гвожђа и бакра. У биоиндикацији користе се и различити микроорганизми, цијанобактерије, морске птице, па и морски сисари. Биоиндикатори загађења земљишта Земљишни ресурси, као и водени, у данашње време бивају претерано експлоатисани и загађени услед неадекватних пракси управљања земљиштем, идустријских и пољопривредних активности. Земљиште је највећи планетарни филтер воде и резервоар за складиштење, али и станиште за разноврсне организме који су од суштинске важности за све процесе у екосистему. За разлику од ваздуха и воде, земљиште има велики капацитет да прихвати огромне количине полутаната који се у њему задржавају дуги низ година. За праћење и проверу квалитета земљишта, као и у претходним случајевима, користе се различите физичко-хемијске методе. Као биоиндикатори загађења земљишта све више се користе васкуларне биљке. Оне акумулирају материје из природе попут тешких метала, пестицида, а интензитет морфолошких и физиолошких промена указује на ниво осетљивости и потенцијал одређене биљне врсте као биоиндикатора. Неки од примера биоиндикатора су врста Viola arsenica, која је индикатор земљишта која су богата арсеном, и врста Thlaspi caerulescens, која може акумулирати велике количине цинка. Терестрични пужеви су се такође показали као врсте способне да акумулирају метале попут олова, цинка, кадмијума и бакра, а погодни су и због своје широке заступљености. Најчешће коришћени бескичмењаци за процену контаминације земљишта металима су кишне глисте, нематоде, арахниде. У случају кичмењака, мали број врста се користи као биоиндикатори. Услед константног повећања популације и убрзаног економског развоја, долази до све већег загађења животне средине, а самим тим и до повећане потребе за мониторингом загађења. Стандардне физичко-хемијске методе су недовољне за праћење стања загађења, те је потребно користити и биолошки мониторинг. Хемијски и биолошки мониторинг данас представљају неодвојиву целину и спроводе се заједнички у свим земљама. Тако су биоиндикатори постали моћан алат у оцени квалитета животне средине, а захваљујући својој способности да акумулирају полутанте у ткивима и органима. Захваљујући њима, можемо употпунити слику загађења животне средине и предвидети могуће ефекте загађујућих супстанци на популацију.

СИМБИОЗА / 35


Биологија

Како загађење утиче на биодиверзитет? Марија Мијајловић

Н

аучници сматрају да годишње у свету нестане између 1000 и 10 000 врста. Овај број представља слободну процену на основу многобројних анализа. Откриће нових и нестајање већ описаних врста дешава се свакодневно што научнике спречава да дођу до тачних бројних вредности. Иако је тешко испратити бројно стање јединки на тако великом подручју као што је биосфера планете Земље, чињеница је да се живи свет сусреће са шестим масовним изумирањем. Првих пет масовних изумирања била су последица геолошких промена, међутим за шесто, холоценско, савремено масовно изумирање крив је човек који својим делатностима загађује екосистеме и уништава природу у којој и сам живи. Биодиверзитет је начин одбране, механизам преживљавања и осигурање природе да ће живи свет опстати у најразличитијим условима који се могу створити у екосистемима. Представља банку генетичког материјала, шансу за преживљавање, разноврсност популација и динамичку спону међу свим живим бићима. Када једна врста нестане, екосистем губи устаљени ланац исхране, а живи свет губи драгоцену верзију биљке, животиње, алге или неког другог организма који би потенцијално једини могао да преживи услове живота који ће настати након неке природне катастрофе. Загађење никако не иде у прилог биодиверзитету, а човек својим поступцима индиректно доводи у питање и свој опстанак.

36 / СИМБИОЗА

Загађење ваздуха велики је проблем за биодиверзитет и очување врста пре свега зато што је немогуће ограничити његово кретање, тако да ни заштићена подручја као што су паркови природе и резервати нису поштеђени овог угрожавајућег фактора. Најчешћи загађивачи ваздуха у нашем региону су сумпор-диоксид (SO2), оксиди азота, амонијак (NH3), метан (CH4), озон (O2), лако испарљива органска једињења и суспендоване честице. Ниже животне форме теже се прилагођавају загађеном ваздуху тако да највише страдају алге, гљиве, лишајеви, а међу животињама бескичмењаци. Један од примера у нашој земљи јесте пуж вретенац (Balea perversa) који живи на маховинама, кори дрвећа, стенама, а храни се алгама и лишајевима који су такође осетљиви на загађење ваздуха. Овај пуж представља извор хране за неке врсте птица тако да би његово нестајање пореметило ланац исхране—зато је у Србији ова врста строго заштићена. Још један пример бескичмењака осетљивих на промене квалитета ваздуха је и изузетно угрожена и код нас заштићена врста Papilio apollo, Аполонов лептир чије развиће из гусенице у лептира зависи од температуре и загађености ваздуха. Кичмењаци су угрожени преко ланца исхране, што је случај са белоглавим супом (Gyps fulvus) или врстом Lutra lutra, видром која иако живи у воденим екосистемима трпи последице овакве врсте загађења. Биљке су далеко угроженије због немогућности кретања и промене станишта, а листови су у директном контакту са штетним гасовима што негативно утиче на раст,


функционисање и размножавање. Биљне врсте које живе у акватичним екосистемима мање су изложене загађеном ваздуху. У Србији неке од најугроженијих биљних врста су Панчићева оморика (Picea omorika), тиса (Taxus baccata), молика (Pinus peuce) од дрвенастих, а од зељастих српска рамонда (Ramonda serbica), росуља (Drosera) и бели локвањ (Nymphaea alba) као акватична врста. Вода је основни ресурс, али и станиште бројним акватичним врстама. Узроци загађења језера и река у Србији јесу испуштање отпадних вода из индустријских постројења, комуналних вода из насеља, различитих врста ђубрива и хемикалија који се користе у пољопривреди, али и бацање пластичног и чврстог отпада на непрописаним местима. Свака промена хемијског састава воде и њене pH вредности угрожава све врсте које у њој живе и оне које ту воду конзумирају. Дунавска јесетра (Acipenser gueldenstaedtii) једна је од најстаријих, али и најугроженијих врста риба на свету. Раније је била заступљена и у Србији, али је због риболова, загађења речних токова и изградње бране на Ђердапу њен мрест онемогућен и прети јој изумирање. Загађење доводи до тровања риба—токсини и тешки метали лако долазе у њихов крвоток што узрокује њихов помор. Управо ове године дошло је до помора риба у реци Колубари, највероватније због испуштања амонијака и фекалија са фарме. Овом приликом отровано је више од 200 килограма рибе, међу којима је била и трајно заштићена врста балкански вијун (Sabanejewia balcanica).

Најчешћи узрок загађења земљишта је неадекватна употреба минералних ђубрива што може довести до контаминације земљишта азотом и фосфором чија је превелика концентрација токсична не само за биљке, већ и за животиње и људе. Претерана употреба минералних ђубрива може проузроковати алканизацију и заслањење земљишта, а све што биљке не искористе долази до подземних вода и шири се речним токовима. Употребом пестицида (нпр. DDT) загађује се земљиште, али и ваздух око биљака. Привердно значајне биљне културе потиснуле су аутохтоне врсте које због загађења више не могу да опстану у својим некадашњим стаништима, што за последицу има смањење разноврсности и униформност вегетације која може да опстане на претерано третираном земљишту. У Србији постоје организације које се баве заштитом биодиверзитета и животне средине као што су WWF (Светска фондација за природу), Друштво за заштиту и проучавање птица Србије, Агенција за заштиту животне средине у оквиру Министарства за заштиту животне средине, Друштво за заштиту биља Србије. Загађење убрзано смањује биодиверзитет, а научници сматрају да ће човек својим активностима проузроковати нестајање чак 50% свих врста у року од 100 година. Једино решење за живи свет јесте да се образујемо и боримо против загађења.

СИМБИОЗА / 37


МОЗАИК

Модерна решења аерозагађења Невена Живковић

Т

ешко дишете у последње време? Како загађење ваздуха постаје све популарнија тема, решења постају све иновативнија. Корак у будућност У Мексико Ситију изграђена је болница која ‚‚једе смог’’ и сваког дана неутралише загађење еквивалентно емисији издувних гасова које производе 2000 аутомобила. Цементна фасада ове зграде, која изгледа као љуштура, обложена је фотокаталитичким титанијум диоксидом. Он уз помоћ кисеоника и светлости реагује са азотним оксидом, неутралише га и претвара у безопасне соли. Те соли касније буду спране са зграде, кишом. Цена материјала повећава укупне трошкове изградње за свега 4-5%, па се појављују све иновативнији примери његове употребе. У холандском граду Хенгело, читава улица обложена је титанијум диоксидом. Ово је смањило загађење у њој за 45%. У Британији нешто маштовитије решење – поезија. Огроман билборд песме ‚‚Слава ваздуху’’ окачен је на зграду Универзитета у Шефилду и тиме је неутралисано загађење једнако оном које произведе 20 аутомобила дневно. Холанђанин Ден Росегард направио је први на свету ‚‚усисивач смога’’. Уређај налик торњу може да очисти више од 30 000 кубних метара ваздуха по сату, а да за то не искористи више струје него просечни бојлер. Пуњењем торња малом количином позитивног наелектрисања, електрода шаље позитивне јоне у ваздух. Они се везују за ситне честице прашине. Затим их негативна електрода заједно увлачи у торањ, у ком се скупљају

и складиште. Овом технологијом се хватају веома фине честице смога, што обични системи филтера не успевају. Наслаге се могу кондензовати да би се створило сићушно ‚‚драго камење’’, које се може уградити у комаде накита. Сваки каменчић еквивалентан је 1000 метара кубних пречишћеног ваздуха. Торањ, за сада, можете видети у парковима Холандије, Кине и Пољске, где се загађење његовом инсталацијом рапидно смањило. Рат за чист ваздух Од најзагађенијег, до града за пример. Револуција борбе против аерозагађења у Пекингу уродила је плодом, након што је пао са врха најзагађенијих градова, на чак 241. место. Пошто је ниво опасних PM 2.5 честица оборио све дотадашње границе, 2013. године Кина објављује ‚‚Национални план за побољшање квалитета ваздуха’’. Он дефинише циљ да се у главном граду, до краја 2017. године, концентрација горе напоменутих честица смањи са просечног нивоа од 91μg/m³, на 60μg/m³ и пад од 35% на нивоу целе земље. Пошто су два главна загађивача у овом граду сагоревање угља и издувни гасови аутомобила, већина мера односи се на поправку баш ових проблема. Ограничила се дневна потрошња угља за фабрике и домаћинства, а казне за прекорачење су огромне. Изградња нових електрана на угаљ је забрањена, па је масовно почео да се користи природни гас. Капацитет производње гвожђа и

38 / СИМБИОЗА


челика је смањен. Уведене су санкције на број нових аутомобила које грађани годишње могу купити. Пекинг и остатак Кине, полако су почели прелазак на зеленије изворе енергије. У градски центар поставили су највећи, горе поменути, усисивач смога. Влада је, такође, постала транспарентнија у ширењу информација о квалитету и штетности ваздуха, објављивањем тачних података јавности. Уз поштовање свих мера, достигао се постављени циљ. Ниво PM 2.5 честица и целокупно загађење доведено је у границу нормале. Увођење нових мера продужило је животни век за 2,3 године. Пекинг је идеалан пример да за кратко време, уз одговарајуће промене, можемо себи осигурати здрав живот и чисту животну средину. ‚‚Будућност је у ваздуху и дува са ветром промена…’’ Енергија ветра - тренутно најпопуларнији извор обновљиве енергије у свету. Ветротурбине немају директне емисије загађења ваздуха, а за хлађење им није потребна вода. Ветар покреће роторе ветрењаче, па се тако његова енергија претвара у механичку енергију. Њу турбина претвара у електричну, која долази до наших домова где је можемо користити да напунимо телефон, испечемо колач или укључимо светло. Самим тим, ветропаркови се постављају на местима где ветар велике јачине може несметано да пролази - на врховима брда, у равницама, на отвореном мору… Европа у просеку добија 30% своје електричне енергије уз помоћ ветра. То је омогућило да се ниво загађења ваздуха смањи за чак половину укупног загађења изазваног производњом електричне енергије у протеклих десет година. У Србији још увек нема овако драматичних промена. Тренутно постоји девет активних и четири ветропарка у изградњи. Већински се налазе у Банату и имају укупну снагу од 430 000 киловата. Ветар у Србији, свакога дана, произведе довољно енергије да обезбеди шестину дневних потрошњи струје. На светском нивоу укупан годишњи капацитет ових постројења достигао је 774 гигавата, што подмирује

7% светске потражње за електричном енергијом. Најчешћи разлози забринутости лако се оспоравају. Једно од водећих питања јесте искоришћавање и уништавање природних екосистема, у сврху зелене енергије. Истина је да ветрењаче и остала инфраструктура углавном заузимају само 2% површине ветропаркова. Преостало земљиште остаје слободно за бројне друге намене, укључујући пољопривреду, рекреацију и наравно, станиште дивљих животиња. Овакав начин производње енергије је засигурно безопаснији за флору и фауну од, рецимо, коришћења фосилних горива. Птице и слепи мишеви некада знају да ударе у новопостављене ветрењаче. То чини 0,01% укупног угинућа изазваног људском руком, где су много опаснији аутомобили, далеководи и лов. Ако у близини ветропаркова осећате главобољу, зујање у ушима, или вртоглавицу, највероватније је то само ноцебо ефекат. Бројна истраживања нису пронашла никакву повезаност између буке окретања ветрењача и било којих од горе наведених симптома. Не буди Дон Кихот! Прихвати зелене промене и полети на крилима ветра.

СИМБИОЗА / 39


МОЗАИК

Пројекат Јада(р) Ксенија Вучковић

Ч

ињенице су важне”, гласи тврдња којом компанија Рио Тинто гарантује транспарентност рударског пројекта у ” плодној долини реке Јадар. Важно је упознати се са детаљима пројекта Јадар јер ће њиме бити одређена судбина хиљада становника који већ генерацијама насељавају ову област, али и животи свих нас. Како онда заиста те чињенице изгледају? Злато Јадра У околини града Лознице је 2004. године откривен нови минерал, који је по месту откића назван јадарит. Јадарит је натријум-литијумборосиликат-хидроксид (LiNaSiB3O7(OH)) и значајан је због садржаја литијума и бора. Овај минерал се користи за добијање литијумових једињења—литијум карбоната, литијум хлорида и литијум хидроксида, која имају широку примену у индустрији. Највећа перспектива, ипак, види се у производњи литијумјонских батерија, које се налазе у електричним и хибридним аутомобилима, као и производњи батерија за складиштење обновљивих извора енергије. Због тога се литијум назива и „злато 21. века”. Компанија Рио Тинто приказује изградњу рудника као корак ка индустријском напретку, као и „зеленој” будућности овог региона и целе Србије. На годишњем нивоу би се у руднику производило 58.000

40 / СИМБИОЗА

тона литијум-карбоната, довољно за производњу око милион електричних аутомобила. Наводе да су у току студије процене утицаја на животну средину како би се утврдили „потенцијални утицаји пројекта и начини за управљање тим утицајима”. Претња за примарне природне ресурсе Научна заједница је јавности указала на другу, мање светлу страну овог пројекта. У мају ове године, одржана је конференција Српске академије наука и уметности (САНУ) под називом „Пројекат Јадар— шта је познато?”. На основу тумачења званичних докумената компаније Рио Тинто, на конференцији је установљено је да би активношћу овог рудника били угрожени примарни природни ресурси овог подручја, тј. земљиште, шуме, вода и локални биодиверзитет. Била би изазвана екстензивна деградација земљишта услед ослобађања простора за ископавање руде и за одлагање јаловине. Јаловина је отпадни материјал који настаје при обради руда и који се не може искористити за даљу екстракцију минерала, те мора бити на адекватан начин одложенa. У оквиру овог пројекта је у ту сврху намењено неколико депонија. Прве две би се налазиле у долини река Штавице и Јадра. Стварање депонија у непосредној близини речног корита би током изливања река неизбежно довело до контаминације воде токсичним отпадом. Цела речна мрежа би била прожета отпадним материјалом, те би загађење било распрострањено


Екстракција литијума није зелена Усвојен је став Академије инжењерских наука Србије која изражава велику забринутост због трајних негативних последица пројекта Јадар на животну средину. Они наглашавају важну чињеницу — пројекат Јадар није пројекат производње такозваног „зеленог литијума”, јер је важан енергетски извор у процесу производње литијума и бората фосилног порекла, то јест природни гас. Компанија Рио Тинто наводи нову технологију прераде литијума, али заправо поседују само патентну пријаву, која још није ни одобрена. Упитна је и будућност потражње за литијумом. Предвиђа се да ће се ускоро, већ до 2030. године ауто индустрија преусмерити на моторе са натријумским или водониковим погоном. У том тренутку би у долини Јадра већ била учињена неповратна штета. све до Дунава и Саве. Сем површинских, и резерве подземних вода би биле под великим ризиком од уништења. На конференцији САНУ назначено је да површина којој прети потпуна деградација земљишта износи 553 хектара, а под негативним утицајем би укупно било 1.289 хектара земљишта. На пределима на којим је планирано одвијање главних рударских активности доминира пољопривредно земљиште. Након стварања рудника, оргоман потенцијал за пољопривредни развој овог подручја би био вишеструко умањен. Треба имати у виду да се 2012. године на конференцији Уједињених нација о одрживом развоју, Република Србија обавезала на неутралност деградације земљишта. Циљ те иницијативе био је да се заштити здраво и продуктивно земљиште, каквог на овом подручју има у изобиљу. Утицај би био значајан и на живи свет. По студији коју је спровео др Имре Кризманић са Биолошког факултета Универзитета у Београду, утврђено је да би у опасности било чак 145 заштићених и строго заштићених врста биљака и животиња. Велику штету би претрепеле и букове и храстове шуме које би биле уклоњене са ових простора, превасходно из слива реке Штавице. Осим угрожавања примарних природних ресурса, постојао би трајни ризик по здравље радника и мештана оближњих села и града Лознице. Хемичар и академик Богдан Шолаја у интервјуу за магазин Нин указује на додатне ризике пројекта Јадар. Као један од проблема наводи присутност арсена у овој руди. Иако компанија Рио Тинто није урадила испитивање, процењује се да би током четрдесет година, колики је процењени радни век рудника, у 57 милиона отпада било присутно 6.000 тона арсена. То је количина обрачуната на елементарни арсен, без његових токсичних једињења. Изложеност арсену је повезана са проблемима рада срца, дисања, органа за варење, јетре, нервног система и бубрега, а има и канцерогено дејство. Академик Шолаја такође наводи да је пројектом планирано мешање отпада ради смањења концентрације токсичних супстанци испод граничних вредности, што је забрањено законом.

Расељавање и обећања Студија утицаја на животну средину коју компанија Рио Тинто спроводи, још увек није завршена, а откупљивање земљишта је увелико у току. Планирано је расељавање чак 81 домаћинства, а земљиште је откупљено од 293 земљопоседника. Онима који су своје домове продали, било је дозвољено да из њих понесу шта год пожеле. У селу Горње Недељице могу се видети огољене куће, са којих су однета врата, прозори, па чак и кровови. Становницима који одбијају да напусте своје село, опустошене куће стварају један злослутан и обесхрабрујући призор. Упркос свему, компанија Рио Тинто је упорна у циљу да замаскира опасности и да обећавајућом причом привуче мештане к себи. Планирано је 2.000 радних места приликом изградње рудника, и 1.000 дугорочних радних места. За откуп парцела понуђене су високе и примамљиве своте новца. Уз то, Влада Републике Србије је на простору Горњих Недељица извршила промену намене земљишта из пољопривредног у грађевинско. Иако то суштински не мења нити састав нити плодност овог земљишта, земљорадници и пре свега људи који овде генерацијама живе, више неће добијати субвенције за његову обраду. Мештани се већ годинама боре са одумирањем села и малим улагањима у руралне области, a промена намене земљишта ставља тачку на наду за боље сутра. „Чињенице су важне” је звучна парола за наслов новинског чланка, али искривљено предствља пројекат компаније Рио Тинто. Екстракција литијума предвиђена пројектом Јадар је разарајућа за околину, а будућност потражње за литијумом је неизвесна. Долина Јадра обилује потенцијалом за развој пољопривреде и туризма који могу донети велике приходе држави, без угрожавања животне средине. Да ли је „злато 21. века” ипак прецењено? Природна богатства и становници Западне Србије стварају јединствену причу наше земље, која би изградњом рудника била заувек изгубљена.

СИМБИОЗА / 41


МОЗАИК

Стране компаније у Србији — ваш профит или наши животи? Софија Игњатовић

К

ако је Србија постала једна од најзагађенијих држава у Европи, питање које се намеће је који је извор оволиког загађења. Поред термоелектрана, индивидуалних ложишта, депонија смећа и издувних гасова, велики проблем представљају и компаније које се баве експлоатацијом минералних сировина, као и другим типовима индустрије. У овом тексту ће бити речи само о неким од тренутних и будућих загађивача у Србији, конкретно о страним компанијама које су инвестирале у одређене видове индустрије, не размишљајући о последицама на екосистеме и опште здравље нашег становништва. Рударско-топионичарски басен (РТБ) Бор је рудник бакра и племенитих метала, попут сребра и злата. Након вишегодишњих новчаних губитака компаније РТБ Бор, држава је 2018. године била приморана да ову компанију приватизује. У августу те године, кинеска компанија Zijin Mining откупљује 63% акција, чиме постаје већински власник овог рударско-топионичарског басена. Индустрија бакра представља велики извор загађења, нарочито када говоримо о загађењу ваздуха. Велике концентрације сумпор-диоксида, арсена и PМ честица се свакодневно испуштају у атмосферу, тако да је потребно да објекти у којима се врши топљење поседују адекватне филтере којима ће се емисија штетних материја свести на минимум. Нажалост, компанија Serbia Zijin Copper и даље није

поставила довољан број оваквих филтера, тако да су грађани Бора остављени на милост и немилост полутантима. Ефекти полутаната су већ добро познати; највећи утицај имају на респираторни и кардиоваскуларни систем. Међу угроженим групама је како најмлађи, тако и најстарији део становништва, као и особе са хроничним респираторним болестима попут астме. Такође, обзиром на присуство арсена – канцерогена, постоји опасност од настанка малигних болести. Због свега наведеног, у Бору се редовно одржавају протести испред кинеског Зиђина. Грађани су приморани да се затварају у своје домове, а родитељи не изводе своју децу ван куће данима када је загађење највеће. Упркос разним обећањима од стране компаније, до сада се ништа конкретно није спровело у дело како би се спречило додатно загађење. Сада се селимо на север Србије, односно у Зрењанин, где је од 2019. године кренула изградња кинеске фабрике аутогума Linglong Tire. Ова компанија је инвестирала скоро милијарду долара у изградњу постројења које би требало да буде изграђено до 2025. године на више десетина хиљада квадрата земље. Циљ је да се годишње произведе 13,6 милиона гума, чиме ће се кинески Linglong Tire пробити на европско тржиште. За Зрењанин, као град који, упркос обећањима, и даље нема исправну пијаћу воду, оваква инвестиција потенцијално има негативне последице на животну средину. Наиме, индустрија гума је по правилу веома прљава индустрија, стварајући велике количине отпада у сва три агрегатна стања. Неконтролисаним загађењем би плодна банатска земља пропала, квалитет ваздуха би се веома погоршао услед ослобађања и примарних и секундарних полутаната, а оно мало подземних вода које Зрењанин поседује би се такође загадиле, чиме би идеја о пијаћој води остала оно што је и до сада – сан и празна реч на папиру. У знак протеста, удружење грађана „Грађански преокрет“ се редовно окупља испред фабрике, тражећи да се заустави даља изградња и тврдећи да је одобрење за изградњу добијено

42 / СИМБИОЗА


дозвољеног, чиме је Смедерево означено као један

од најзагађенијих градова Србије.

Утицај удисања загађеног ваздуха је већ очигледан, ако узмемо у обзир податке Дома здравља Смедерево о броју новооболелих од рака од 2011. до 2019. године. Ови подаци показују да је број оболелих порастао за поражавајућих 400 одсто у том периоду и сматра се да је одређени део новооболелих директна последица загађења ваздуха од стране Железаре Смедерево. На крају, осврћемо се и на веома актуелну полемику која се одвија у области Лознице, то јест на Јадру и Дрини. Британско-аустралијска компанија Rio Tinto је у долини реке Јадар пронашла нову руду, која се по реци назвала јадарит. Из јадарита је могуће екстраховати литијум и бор, а циљ компаније је да Србија постане један од највећих произвођача литијумских батерија. Процењује се да би ово допринело расту БДП-а од милијарду и по долара. Долазак Рио Тинта на подручје Србије је изазвало велику пометњу у медијима и друштву генерално. Активисти из удружења „Рио Тинто, марш са Дрине!“ тврде да ће ископавање рудника имати несагледиве последице на животну средину у области Јадра, али и на читаву Србију. Велики део проблема је што се нису још увек спровеле студије о утицају овог врста рударства на животну средину, а делује да је Рио Тинто, заједно са државним врхом, већ одлучио да ће ископавања ипак бити. Наиме, у јавности су се појавила документа која показују да је државни врх отворено подржао пројекат Јадар, без обзира што адекватна истраживања о утицају овог пројекта на животну средину и даље не постоје.

противзаконито. На овим протестима је долазило и до инцидената; појединим медијима није дозвољено да снимају и извештавају испред фабрике, а полиција је вршила притисак на окупљене активисте. Такође, пријављени су и нехумани услови за живот и рад, нарочито вијетнамских радника, чиме се угрожавају људска права и слободе. Железара Смедерево је још једна од црних тачака Србије када говоримо о загађењу. 2016. године ова фабрика је откупљена од стране кинеске компаније HBIS Group и означена је као огранак Hesteel Serbia. У Железари се производи гвожђе, а потом се преводи у челик који се даље обрађује. Током ових процеса се ослобађа велика количина штетних и канцерогених материја у ваздух, земљиште и воду. Дуги низ година овај проблем је „био испод радара“ јер у Смедереву, као и широм Србије, није било довољно мерних станица које би показивале колики је ниво загађења. Тек последњих пар година се редовно мере нивои PM честица, тешких метала и других штетних материја. Утврђено је да су концентрације ових материја веома високе већи број дана у години - некада и четвороструко веће од

Иначе, компанију Рио Тинто прате бројне контроверзе; 2020. године ова компанија је у Аустралији дигла у ваздух свете абориџинске пећине које су садржале 46.000 година старе доказе о људском животу, укључујући и влас косе која је ДНК анализом директно повезана са Абориџинима. Иако се компанија у саопштењу извинила и иако је директор компаније смењен, ништа неће моћи да поврати оно што је уништено. Ниједан грађанин Србије не жели да земља не напредује економски и индустријски. Али исто тако, ниједан грађанин Србије неће дозволити да се профит више цени од људских живота, здраве природе, воде и ваздуха. Потребно је пронаћи решење којим ће земља моћи да просперира, али да истовремено не дође до урушавања природе и људског здравља. Потребно је да велике компаније преузму одговорност за своје делатности и да ураде све што је у њиховој могућности да спрече превелико загађење ваздуха, воде и земљишта.

СИМБИОЗА / 43


МОЗАИК

Пластика — проблем који траје Лидија Машић

Да ли и Ви користите пластичне флашице за воду?

Рециклажа пластике

агађење пластиком постало је један од проблема на које се мора што пре реаговати. Главни проблем у свету је производња производа од пластике која временом све брже расте и рекло би се, достиже своје максимуме. Највећи проблем је у државама света где системи за рециклажу пластике не функционишу тако добро или их уопште нема. Међу таквим земљама се, нажалост, налази и Србија.

Поновна употреба производа од пластике би омогућила високи ниво заштите животне средине. Многи пластични материјали се могу поново искористити ако су правилно разврстани. Оно што би требало да знамо јесу ознаке на поризводима. У суштини, постоји 7 симбола за пластичну амбалажу.

З

Шта је пластика? Пластика је материјал који се добија из нафте. Пластика је направила прекретницу у медицини тако што су уређаји за ‚‚спашавање живота” управо направљени од пластике, омогућила је путовање у свемир и олакшала је живот људима широм света. Међутим, управо погодности које нуди пластика откривају и њену тамну страну: сви производи од пластике за једнократну употребу праве депонију отпадака на земљи. Пластичне кесе, као најкоришћенији облик пластике користе се свега пар секунди до пар минута, а у животној средини остају стотинама година. Шта представља проблем? Главни проблем представља начин на који ми користимо пластику и производе од пластике. Обично се производи од пластике искористе једном и одложе као отпад. Управо овако настају велике депоније пластике на земљи. Оно што за нашу планету Земљу представља проблем јесте процес распадања пластике. Она се на земљи распада након јако дугог временског периода (преко 100 година) и тада се разгради на микропластику. Микропластика су ситне честице и пронађене су у сваком делу Земље: од највишег врха Хималаја, до Маријанског рова, најдубљег корита. Она се даље распада на мање комаде и њена влакна лебде у ваздуху и доспевају до воде путем ветра, кише... То утиче на биљке, животиње, али и плодност код људи. Недавно су научна истраживања показала да полистирен, тип пластике који се у микро и нано облику може наћи у храни, води и ваздуху, утиче на рани развој ембриона што може проузроковати проблем у развоју, чак и превремени порођај.

44 / СИМБИОЗА

Први симбол ћете најчешће срести на пластичним флашицама за воду јер означава ПЕТ пластику која се највише користи у производњи. Производи ПЕТ пластике би требало да се користе само једном, јер се даљом употребом повећава ризик од развоја бактерија. Такође може испуштати тешке метале и хемикалије. Други симбол означава HDP пластику од које су направљене амбалаже за млеко, уље, детерџенте… Не испушта никакве хемикалије, тако да се препоручује да се вода купује у бочицама које су израђене од ове врсте пластике. Трећи симбол представља PVC или 3V пластику од које се израђују прозирни целофани, боце за уља, играчке за децу и кућне љубимце, паковања за батерије, лекови… Уколико наиђете на производе који су израђени од ове врсте пластике, препоручује се куповање алтернативног производа. Четврти симбол представља LDP пластику која не испушта хемикалије у воду, али се не може користити у изради боца. Најчешће се користи у производњи пластичних кеса. Пети симбол можете пронаћи на чашама за јогурт или сируп и представља PP пластику која је отпорна на топлоту.


Шести симбол представља PS пластику, односно полистирен пластику која је веома јефтина, а јако честа у производњи картона за јаја, кеса за храну и пиће и пластичног прибора за јело. Канцерогена је кад се угреје. И седми симбол означава PC пластику и све остале врсте пластике. Овде говоримо о најопаснијој врсти пластике од које се праве паковања за спортска пића и храну. За ову врсту пластике не постоји стандардизација за поновно коришћење и рециклажу. Поред ознака, пластика за рециклажу се може успешно разврстати и поступком паљења. Различите врсте пластике када горе имају различит мирис и боју пламена. Тако разврстана пластика иде на даљи третман, који се састоји у прању и чишћењу разврстане пластике. Прање и чишћење се врши због ефикасније употребе у даљој производњи. Следећа фаза рециклаже пластике је уситњавање у посебним млиновима за млевење пластике. Крупнији комади пластике се секу на ситније ради лакшег стављања у млин. Овако самлевена пластика у жаргону позната као ‚‚мељава “ може да буде разне гранулације што зависи од сита на млину. Пластика се пре млевења може одвојити по бојама али и не мора. Добијени гранулат се може одмах користити у процесу производње предмета од пластике, а може проћи и кроз фазу регранулисања. Ова фаза поновног млевења се врши регранулаторима. Добијени регранулат пластике директно се користити у процесу производње предмета од пластике. Најбоље решење - замена пластике Многе светске компаније данас желе да смање коришћење пластике максимално. Крајем прошле године су се појавили први LEGO елементи направљени од биљне пластике од шећерне трске. Компанија LEGO објавила је да је почела производњу LEGO ботаничких елемената или делова, као што су лишће, жбунови и дрвеће, који су потпуно направљени од пластике биљног порекла. Пошто је у питању био-пластика, она се може рециклирати више пута, али није 100% биоразградива. Циљ ове компаније је да нађе одрживе материјале и замени сировине на бази фосилног горива које се сада користе, с обзиром на то да пластика може да се прави и од одрживих или био-сировина. У свету постоје многе компаније које покушавају да реше проблем пластике на земљи, али и у водама. Компанија ‚‚The Ocean Clean Up” ради на проналажењу пластике у океанима и водама генерално, али и раде на осмишљавању начина како смањити удео пластике у морима, на првом месту.

Али хајде да не препуштамо проблем другим људима, хајде да видимо шта ми можемо да урадимо поводом тога. Да ли бисте купили стаклену флашу воде чија је цена већа од цене пластичне флаше? Ово је пример када нам пластика није потребна, али се користи у великој мери. Како би се проблем решио у нашој земљи најефикасније, пре свега би требало смањити употребу пластичних кеса или их потпуно избацити из употребе. Пластичне кесе су почеле да се производе тек од 1957. године, тако да није могуће са сигурношћу рећи колико им је времена потребно да се разграде, али се процењује да је потребно 500 година. Састојак ових кеса је полиетилен и разлаже се прилично добро под утицајем УВ зрачења, али на депонијама су оне често затрпане другим отпадом, чиме се спречава продор овог зрачења. Разлагачи не могу да ураде много, јер ова супстанца није присутна у природи. Међутим, истраживања из 2008. су показала да је могуће разложити 43% пластичне кесе комбинацијом бактерија Pseudomonas и Sfingomonas. Данас смо свеснији проблема пластике него што смо били у прошлости. На нама је како ће се даље развијати ситуација која постаје алармантна. Знамо да можемо да направимо значајну промену, али све то морамо да урадимо заједно.

СИМБИОЗА / 45


МОЗАИК

Пре него што бациш, размисли! Даница Поповић

П

оражавајућа чињеница је да у Србији стопа рециклаже износи мање од 5%. Због чега је овај проценат толико низак? Да ли смо стварно незаинтересовани за здравље наше околине или једноставно не мислимо да било шта можемо променити? У терминологији заштите животне средине постоји израз „the 3Rs of waste management“. Три слова Р у овом изразу означавају три принципа на којима би управљање отпадом (пре свега пластичним) требало да се заснива, а то су редукција, „реупотреба“ (преведено у складу са концептом о три слова Р; поновна употреба) и рециклажа. Ови појмови подразумевају избегавање одређених производа и материјала, затим поновно коришћење већ употребљених производа, и на крају контролисану обраду насталог отпада на начин који омогућава добијање нових сировина.

46 / СИМБИОЗА

У јуну 2019. године покренута је прва светска иницијатива заснована на овој идеји, која за циљ има предлагање конкретних пословних модела „циркуларне економије’’ — система у којем је век трајања производа продужен, количина отпада умањена, а он се може прерадити у материјале који су поново употребљиви. Велика је вероватноћа да сте се сусрели и са појмом биоразградивости. Деси се да непланирано свратимо до продавнице или да заборавимо торбу за куповину, па онда платимо једну „100% биоразградиву кесу“ ни не помишљајући колико смо допринели загађењу околине. Ако је биоразградива, онда није штетна. Истина је, ипак, другачија. Биоразградивим материјалима сматрају се сви органски материјали, односно они који садрже угљеник у својој хемијској структури, које


треба бацати као обичан отпад. Како још увек не постоје посебне канте за за одлагање електричног и електронског отпада, најбоље би било контактирати компанију која се бави управљањем ове врсте отпада, као што је „БиС Рециклажни центар“. „Секопак“ и Удружење рециклера Србије још су неки од активних бораца за очување здравије средине у којој живимо. Држава са највећом стопом рециклаже на свету је Немачка, где се рециклира 56,1% укупно произведеног отпада. Систем управљања отпадом који се у овој земљи спроводи могао би да послужи као узор другим државама. Ево неколико кључних принципа који стоје иза оваквог успеха: • микроорганизми могу разградити на једноставнија једињења попут воде, гасова (СО2) и шећера. Дакле, ово је природан процес, и од изузетног је значаја за живот на Земљи. Међутим, проблем је у томе што је сваки биолошки разградив материјал такав само у одређеним срединама, а од еколошких фактора који у њој владају зависи колико ће дуго биоразградња трајати. На пример, када заврши свој животни циклус, пчела ће се биолошки раградити у већини срединских услова, али ако дође у контакт са смолом ћилибара, остаће у њему у очуваном стању скоро стотину милиона година. Већина биоразградивих пластичних материјала прављена је тако да је биоразградива искључиво у индустријским постројењима у којима су услови специфично намењени за то. У свим другим срединама разградња ће се десити само до нивоа микропластике, која ће на крају завршити у храни или води коју свакодневно користимо. Вратимо се сада нашој „100% биоразградивој кеси“. Да ли мислите да ће услови у којима ће она завршити након што је одбацимо стварно бити повољни за комплетну биоразградњу која не траје милионима година? Насупрот стопи рециклаже од једва 5%, чини се да наша свест о важности чистије околине из године у годину све више расте. Разумемо да је загађеност велика и да су нам неопходне промене, али изгледа да нисмо баш сигурни шта можемо да урадимо по том питању. Можда нисте знали да у нашој земљи постоји одређен број фирми и покрета који се заснивају на хијерархијском концепту редукције, поновне употребе и рециклаже. Ове организације предузимају конкретне поступке како би допринеле смањењу количине неупотребљивог отпада, а уз то и грађанима пружају различите информације о томе где, шта и како могу рециклирати, како се правилно одваја амбалажни отпад и које је значење симбола Зелене тачке на амбалажама одређених производа. Такође, с обзиром на то да нам је свакодневно функционисање постало готово незамисливо без електронских уређаја, важно је да знамо да овакве предмете, када више нису употребљиви, никако не

• •

• •

Отпад се сакупља и разврстава у одвојене канте које су обележене различитим бојама - плава за папир, жута за пластику, браон/зелена за органски отпад итд; Забрањено је одлагање необрађеног комуналног отпада на депоније; Произвођачи су у обавези да сами или преко посредника обрађују амбалаже које су изнели на тржиште, што је довело до производње квалитетнијих паковања која се могу поново употребити; Уведен је обавезни једносмерни депозит на амбалаже пића које се могу поново допуњавати; За непоштовање ових правила изричу се новчане казне у складу са врстом начињеног преступа.

Наводи се да су ови прописи доследно примењени у читавој држави, и то је вероватно главни разлог зашто су становници Немачке ажурни у испуњавању својих обавеза према очувању животне средине. Иако се чини да смо далеко од успостављања режима о рециклажи који влада у овој земљи, постоје ствари које можемо да урадимо. За почетак, хајде да: • научимо како се правилно разврстава отпад и шта може да се рециклира; • одлажемо отпад у контејнере који су за то предвиђени; • смањимо коришћење производа за једнократну употребу (попут пластичних чаша); • набавимо и користимо цегере за куповину; • одвајамо и сакупљамо чепове и допринесемо акцији „Чеп за хендикеп“; • однесемо одговарајуће амбалаже потрошених производа до рецикломата; • подржимо организације и акције које својим радом доприносе очувању наше околине, учимо од њих и водимо се њиховим примером. Идеално решење било би потпуно избацити из употребе материјале штетне по животну средину. До тога ће можда једног дана и доћи. Свакако, од нечега морамо да кренемо. Само наши поступци могу покренути промене.

СИМБИОЗА / 47


МОЗАИК

Циркуларна економија и LCA студије (life assesment cycle) Марта Кривокућа

О

тпад, проблем или ресурс? Велика количина отпада која се данас беспотребно гомила заправо би могла да буде нови ресурс. Неки од разлога гомилања је лош начин одлагања, управљања отпадом, као и лоша процена животног циклуса отпада. Међутим, за овакве проблеме постоји решење које би могло да буде веома корисно. Третман отпада обухвата физичке, термичке, хемијске или биолошке процесе. То укључује разврставање отпада пре третмана, који мења карактеристике отпада са циљем смањења запремине или опасних карактеристика, олакшања руковања са отпадом или подстицања рециклаже. Циркуларна економија и одрживи развој Циркуларна економија представља регенеративни економски систем у оквиру којег се производни ресурси, отпад, емисија отпада и енергетски одлив битно умањују. То је оствариво производњом производа продуженог животног века, као и њиховим одржавањем и рециклажом. Концепт циркуларне економије у потпуној је супротности са, тренутно доминантном, линеарном економијом која промовише концепт производње назван ‚‚узми (из природе), направи (у процесу производње), искористи, одбаци (на отпад)”. Највећа предност идеје циркуларне економије је да омогућава, на глобалном нивоу, једнак развој

за све људе, не смањујући квалитете производа нити профит производње произвођача. Такође потрошачи ће као и раније у истој мери уживати у производима. Да би се успоставили економски и еколошки услови развоја и на тај начин остварили циљеви циркуларне економије, ова дисциплина ставља акценат на иновативно размишљање у свим процесима производњe, на теорије система, на продужавање животног века производа, као и рециклажу. Боробаби - Њујоршки стартап окренут је тржишту дечје одеће које је, како се процењује, вредно 203 милијарде долара. Чињеница да се дечија одећа баца након само неколико облачења инспирисала је осниваче да развију платформу на којој родитељи могу изнајмљивати одећу за децу до 6 година. Како кажу покретачи стартапа, продаваће само робу одрживих брендова који производе одећу без токсина, а гардероба ће бити у употреби што је дуже могуће, јер ће у понуди бити само најиздржљивији комади који се могу обући већи број пута, а сачувати квалитет. Исто уколико узмемо као пример отпада пластику, рециклажа би представљала само део процеса циркуларне економије, ни мало небитан, док би у целини цео механизам укључио и смањење и поновну употребу отпада. Европска комисија је 2017. године објавила документ назван ‚‚Манифест за Европу ефикасних ресурса” који јасно наглашава да ‚‚у свету растућег притиска на природне ресурсе и животну околину, Европска унија нема другог избора него да крене путем транзиције ка ресурсно ефикасном и у крајњој линији регенеративном моделу циркуларне економије”. Одрживи развој јесте развој који задовољава потребе садашњице, а да не доводи у питање способност будућих генерација да задовоље властите потребе. LCA студија Да ли сте се некад питали колики утицај има неки производ из продавнице на животну средину? Да ли је боље купити парадајз из Србије или Турске?

48 / СИМБИОЗА


Методологија Оцењивање животног циклуса - техника оцењивање животног циклуса јесте инструмент који узима у обзир све операције везане за један производ или услугу. Студија LCA обухвата четири фазе и закључна разматрања: • Фаза дефинисања циља, подручја примене, и обима LCA • Фаза прикупљање података и формирања инвентара LCI • Фаза оцењивања утицаја животног циклуса LCIA • Фаза Интерпретације резултата примене LCA Најбоље разумевање LCA студије је кроз пример. Као пример користићемо једну мајицу. Желимо да произведемо мајицу која је више одржива и производи мање емисија током свог животног циклуса. Прво би требали да анализирамо мајицу у целини, колики је њен утицај на животну средину? Такође нам је битно колико производи емисија CO2. Затим треба да погледамо колико нам је потребно сирових материјала да направимо једну мајицу (памук, полиестер). Сировине морају да се процесирају у фабрикама где постају материјали, то захтева енергију. Често се користе стандарди за производњу при рачунању колико је енергије и воде потребно за одређен производ. Затим мајица треба да се састави, односно искроји. Ту водимо рачуна о струји и надницама за раднике. На крају наш финални производ треба да дође до купаца путем пошиљки или радњи. За транспорт је потребна енергија такође, битно је који је вид транспорта у питању јер не загађује сваки вид транспорта једнако. Иако је то крај за нас, наш производ још увек није завршио своју каријеру. Изношене мајице често бивају бачене у смеће, док у срећнијим ситуацијама бивају дониране у добротворне сврхе. И ту се завршава живот наше мајице. На то питање жели да одговори свака LCA студија. Одговор на ово питање уопште није једноставан јер пуно фактора улази у производњу једног производа. Струја, вода, грејање, вентилација, транспорт и други процеси. LCA студија се заправо бави еколошким отиском производа, односно колико енергије и ресурса је потребно да се производ направи, дође до купца и најзад одложи. Циљ једне LCA студије није само да сакупи податке о производу већ и да помогне при даљим одлукама о самој производњи. LCA студије се спроводе са одређеним циљевима, као што је циљ да производ постане више одржив.

Како је управљање отпадом велики проблем у Србији, то пред стручну јавност поставља озбиљан задатак да изабере опције за изградњу поузданог, економски исплативог, одрживог интегралног система управљања отпадом које не угрожава животну средину и здравље становништва. За ову намену, LCA се исказује као прихватљив и применљив инструмент за достизање наведеног циља.

LCA даје одговоре на питања: које производе произвести, како испројектовати производ, које врсте сировина користити које изворе енергије користити, какав тип и коју амбалажу користити, како управљати генерисаним отпадом, какав је садржај информација који се даје потрошачима, који су релевантни индикатори утицаја на животну средину и која је одговарајућа стратегија маркетинга.

СИМБИОЗА / 49


T

ОДАБРАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА

Епифите – креативни проналазачи са екватора Наташа Јовановић

Е

пифите су биљке које цео свој животни циклус проведу причвршћене на површини неке друге биљке, неукорењене у подлогу. Највећу еколошку и морфорлошку разноврсност доживљавају у тропским кишним шумама екватора. Међу епифитама најчешће и најбројније врсте су из фамилија Bromeliaceae и Orhidaceae. Епифите не узимају ни минералне ни органске материје од биљке за коју су причвршћене. Оне биљку ‚‚домаћина” користе искључиво као место на којем расту, па се због тога називају и ‚‚паразитима простора”. Захваљујући њима епифите имају већу шансу да добију довољну количину сунчеве светлости, за коју је конкуренција у тропским шумама изузетно велика. Да ли је њихово станиште идеално? Иако положајем који заузимају на станишту долазе до врло драгоцене сунчеве светлости, епифите се суочавају са одређеним проблемима. С обзиром да нису укорењене у земљиште оне немају извор минералних материја из подлоге, које су им неопходне за процесе фотосинтезе. Такође, оне нису у могућноси да преко кореновог система усвајају воду из подлоге, већ су ограничене на коришћење атмосферске воде, коју најчешће усвајају целом површином тела или пак различитим диференцијацијама корена, стабла или листа. Ипак, епифите су пронашле низ разноликих и веома инвентивних решења за ове проблеме са којим се сусрећу. Занимљиви начини превазилажења недостатка минералних материја и воде

проблема

Фамилија Orhidaceae Врсте породице орхидеја одликују се једном специфичном структуром – диференцијацијом корена, састављеном од мртвих површинских ћелија епидермиса, које на својим зидовима носе шупљине. Овакве структуре називају се ваздушни коренови – velamen radicum. Овако грађена структура понаша се као сунђер, сакупљајући велику количину воде. Поред воде, међутим, кроз отворе на зидовима ћелија, упадају и различите органске и неорганске честице, чак и понеки ситни организми. Све ово заједно ствара јединствени супстрат из којег орхидеје црпе како воду, тако и потребне минералне материје, без потребе да буду везане за подлогу. Dischidia rafflesiana Фотосинтетски листови епифитске биљке Dischidia rafflesiana разрастају у врећасте творевине, у чију унутрашњост пробијају адвентивни коренови, градећи густу мрежу.

50 / СИМБИОЗА

Струкуре, повезане на овакав начин, граде повољан простор за сакупљање воде, као и различитих честица које се могу наћи у околини. Такође, могу представљати станиште за неке врсте мрава, који ће ту остављати своје екскременте или угинуле представнике. Од ових материја формираће се супстрат из којег ће биљка црпети потребну воду и минералне материје, које ће јој обезбедити успешан раст и развој. Myrmecodia sp. Врсте рода Myrmecodia sp су биљке са Папуа Нове Гвинеје, које се као епифите развијају на кори локалног дрвећа. Оне улазе у сложене и веома специфичне симбиотске односе са мравима (Myrmecia sp), по којима су и добиле име. У унутрашњости диференцијације корена јављају се два типа канала – глатки и храпави. У глатким каналима мрави полажу своја јаја, док у храпавим остављају неискоришћене делове плена, угинуле јединке, као и своје екскременте. Управо ове супстанце представљају извор минералних материја за биљку. Оне се разлажу уз помоћ плесни које се настањују на зидовима храпавих канала корена. Такође, у свом меснатом телу биљка складишти и воду, а заштиту од хербивора представљају јој трнови, који су распоређени готово целом дужином тела. Мрави из овог симбиотског односа добијају место за живот, као и лакшу доступност хране и других потребних супстанци из околине. Ficus bengalensis Врста Ficus bengalensis, позната као ‚‚strangler fig”, развија се као епифита на дрвећу дуж Индијског подконтинента. На кору свог домаћина доспева изметом птица, које се хране њеним плодовима. Доспевањем на повољно место за раст, оне се убрзано развијају и њихови адвентивни коренови расту у правцу земље, а када достигну ниво подлоге, укорењују се. Када премаше снагу дрвета на којем се развијају, опкољавањем са свих страна га гуше, те оно престаје да расте и у једном тренутку одумире. На овај начин, стварају се специфичне структуре од коренова ове врсте, док се у средишњем делу, где се некада налазило дрво домаћина, налази празан простор.


Ни на јави ни у сну Даница Поповић

Д

а ли вам се некада десило да вас у току ноћи пробуде неочекивани кораци у соби? Устајете и затичете брата који седа на кревет и почиње да прича са вама. Збуњени, покушавате да га вратите назад на спавање, и после неколико минута вам успева. Када га за доручком питате шта је хтео да вам каже синоћ, он се не сећа да се ишта десило. А онда схватате да му то није први пут. Месечарење, познато још и као сомнамбули-зам, спада у групу парасомнија – поремећаја спа-вања који се одликују абнормалним епизодичним дешавањима током ноћног сна. Особа која месечари отвара очи, устаје из кревета, хода или прича, али ту није крај необичном понашању. Може се десити да узме телефон и некога позове, или да почне да отвара фиоке у потрази за омиљеним паром чарапа. Нажалост, постоје и много горе могућности – нису ретки случајеви у којима долази до повреда, а дешавају се и још страшнији сценарији, попут убистава. Сомнамбулистичке епизоде најчешће се догађају током најдубљих фаза НРЕМ спавања (фазе ”спорих таласа”), углавном током прве трећине ноћи, трају од неколико минута до сат времена и јављају се неколико пута месечно. Оно што месечарење чини толико загонетним јесте чињеница да је особа потпуно несвесна својих поступака којих се следећег јутра, наравно, ни не сећа. Шта изазива месечарење? Узроци месечарења још увек су велика непознаница. Сматра се да генетика и фактори средине у којој је особа одрасла имају важну улогу у развијању сомнамбулизма код деце и његовом одржавању касније током живота. Истраживања су показала да 4-12% деце месечари, док се тај број код адулата креће између 2% и 4%. Још неки од фактора који би могли да буду изазивачи овог поремећаја јесу нередован сан, стрес, одређене врсте лекова (попут фенотијазина, који се користи за лечење шизофреније), грозница и други поремећаји спавања који нарушавају миран сан (један од примера је синдром апнеје у спавању – то су прекиди дисања током ноћи, трају око 10 секунди и доводе до учесталог буђења). Иако се разматра и та могућност, још увек није потврђена јасна узрочно-последична веза између сомнамбулизма и психопатолошких стања. Даље проучавање сомнамбулизма које би могло да помогне у откривању његових узрока захтева дубље анализе механизама који га покрећу, и зато се треба позабавити неуробиологијом. Неуробиологија месечарења Да би нам омогућили ходање, наши скелетни мишићи раде пуном паром и у сталном су дослуху са нервним системом. Једна од његових компоненти јесу алфа моторни неурони – велике нервне ћелије

које полазе из можданог стабла и кичмене мождине, инервишу скелетне мишиће и директно изазивају њихове контракције, што даље доводи до покрета ноге или руке. Када спавамо, алфа мотонеурони примају одређене сигнале који смањују њихову способност да иницирају контракцију мишића за који су задужени. Због тога (углавном) не учествујемо активно у догађајима које сањамо. Међутим, у случају месечарења, сматра се да до покретања тела ипак долази услед оштећења ћелија одређених делова можданог стабла и малог мозга, јер се верује да ове структуре учествују у регулисању активности моторних неурона. Досадашњим истраживањима је откривено да особе које пате од сомнамбулизма истовремено показују знаке будности и дубоког сна. Наиме, уочено је да су током епизоде месечарења делови мозга различито активни – мали мозак и мождано стабло остају активирани, док је већи део коре великог мозга у неактивном стању. С обзиром на то да ови деактивирани делови коре великог мозга имају улогу у одржавању свести, контролишу интеракцију са околином и учествују у стварању меморије, претпоставка је да су из тог разлога особе које месечаре дезоријентисане током својих епизода и не успевају да их упамте. Да ли месечарење може да се излечи? Иако постоје одређени медикаменти за које је кроз праксу доказано да могу бити корисни у случајевима сомнамбулизма (један од њих је клоназепам, који се примењује у терапијама за третирање епилепсије), прави лек још увек није пронађен. Ипак, постоје одређени кораци који се могу предузети како би се умањили учесталост и трајање сомнамбулистичких епизода. Од мера предострожности обавезно се наглашава закључавање улазних врата и врата од терасе, затварање прозора, избегавање спратних кревета. Напомиње се и да особу која месечари никако не треба везивати за кревет, јер у том случају може доћи до повреда и дављења. Особама које месечаре препоручује се избегавање алкохола и опијата, смањење стреса, као и опуштање пред спавање. Такође, поштовање сатнице када се одлази на спавање и када се устаје показало се значајним не само у случајевима месечарења, већ и у генералном побољшању квалитета сна. Шта да урадим ако видим да неко месечари? Иако није нимало пријатно наћи се у оваквој ситуацији, пре свега треба остати смирен. Осим ако није у опасности да некоме нанесе повреде, особу која месечари требало би тихим и уверљивим гласом упутити натраг у кревет на спавање. Нетачно је уверење да ће буђење особе током епизоде сомнамбулизма довести до срчаног удара, али се оно ипак не препоручује. Међутим, ако је неопходно, особу треба пробудити тишим или гласнијим дозивањем, а дрмање и ударање треба заобићи.

СИМБИОЗА / 51


Одабрани текстови са блога

Бука – невидљиви непријатељ Марија Мијајловић

Н

ајчешће када помислимо на загађење животне средине, прва асоцијација су нам дивље депоније, пластичне кесе и издувни гасови, међутим један од изузетно проблематичних загађивача животне средине јесте и бука. Овај невидљиви загађивач озбиљна је претња по здравље људи у урбаним срединама, али велики проблем представља и бројним животњиским врстама у различитим екосистемима. Процењује се да у Европи због последица буке умре преко 16 000 људи. Шта је бука? Према дефиницији, бука је сваки нежељени звук који својим интензитетом и трајањем наноси штету људском организму и живом свету. Звучни таласи су механички таласи и представљу вибрацију молекула ваздуха која се од извора звука преноси до наших чулних органа смештених у уху. Тонови које чујемо одликују се јачином која зависи од амплитуде и висином која зависи од фреквенције одређеног звучног таласа. Јачина звука изражава се у децибелима (dB), а људско ухо региструје звукове јачине од 0 до 140 dB. Праг бола за људски организам износи између 120 и 140 dB. Препорука Светске здравствене организације и Европског економског простора је да грађани Европе треба да буду изложени буци до 75дБ преко дана и до 45dB током ноћи. Ево неколико примера јачине звукова из свакодневног живота: • • • • • • • • • •

нормално дисање – 10dB, падање лишћа – 10dB, зујање комарца – 20dB, разговор и смех – до 65dB, усисивач – 75dB, веш-машина -78dB, градски саобраћај – 80дБ, лавеж пса – до 80дБ, бушилица – 90dB, надлетање авиона на висини од 300m – 100dB, ватромет – 145dB

Врло лако можемо доћи до закључка да су градови знатно загађенији буком у односу на руралне средине и екосистеме у природи.

52 / СИМБИОЗА


Бука, ноћ и сан Брзина распростирања звука зависи од температуре слојева ваздуха – што је температура виша, то је и брзина звука већа. Током дана најнижи слој је најтоплији, а у вишим се температура смањује. Током ноћи је ситуација обрнута, те је најнижи слој најхладнији, а слојеви изнад су топлији што омогућава да се ноћу звук чује даље него дању. Наше чуло слуха ради без престанка чак и када спавамо, а било који звук који чујемо током сна има утицај на наш мозак. То може изазвати реакцију организма као што је убрзани пулс и довести до кардиоваскуларних поремећаја, а константно излагање буци током спавања може довести до хроничног умора, неиспаваности и пада концентрације. Зато је препорука да се током ноћи не излажемо звуцима чија је јачина већа од 30dB – што је просечна јачина шапутања. Утицај на животње

Како бука утиче на наш организам Доказано је да бука јачине 75dB има штетан утицај на човеков организам, а здравствени проблеми које изазива могу бити краткорочни или дугорочни у зависности од временског трајања и саме јачине звука. Најчешћа последица звучног загађења код људи је губитак слуха изазван буком (NIHL– Noise Induced Hearing Loss). Ово обољење представља трајно оштећење стереоцилија у унутрашњем уху. Оштећене стереоцилије се не могу обновити, нити могу вршити своју рецепторну функцију односно не могу пренети електрични сигнал до мозга што директно онемогућава звучну сензацију. Чулне ћелије могу бити оштећене услед константних звукова као што је на пример бука градилишта, али и краткорочних јаких звукова као што је звук испаљивања метка из пиштоља. Поред оштећења слуха, бука може изазвати и бројне друге психосоматске поремећаје као што су: повишени крвни притисак, убрзан рад срца, главобоље, у екстемним случајевима гастритис, па и срчани удар. Константна изложеност буци доводи до појаве депресије, несанице, анксиозности, стреса, хистерије, али негативно утиче и на когнитивне способности, меморију и концентрацију поготово код деце.

Загађење буком без сумње има негативан утицај на живот бројних врста. Бука отежава комуникацију између јединки и онемогућава им да пронађу своје јато, крдо и сл. Многе врсте птица и жаба корсите звукове да привуку партнере за парење и због тога нежељени звуци директно утичу на њихово размножавање. Неке животиње попут слепог миша користе ехолокацију, а сваки вид буке отежава им оријентисање у простору. Животње које лове и хране се ноћу имају веома изоштрено чуло слуха. Студије су показале да код сова промена јачине звука од само 1дБ смањује успешност у хватању плена. Нису поштеђени ни водени екосистеми. Бројне бушилице, сонарни уређаји и сеизмички тестови нарушавају склад у океанима. Најугроженији су делфини и китови којима је отежана комуникација ехолокацијом, а самим тим кретање, исхрана и размножавање. Ако желите да послушате звуке океана, погледајте овај сајт који садржи снимке звука водених екосистема широм света. Како да се боримо против буке? •

• • • •

Коришћењем изолације и материјала који абсорбују буку (заменом обичног асфалта специјализованим за смањење звука, ниво буке у саобраћају се може смањити за 3dB) Садњом дрвећа и очувањем вегетације поред путева и других бучних места Смањеним коришћењем моторних возила Избегавањем бучних механичких радова у природним екосистемима Поштовањем јавног реда и мира како бисмо једни другима омогућили што здравије окружење

СИМБИОЗА / 53


Одабрани текстови са блога

Тераформирање — пресађивање живота Лука Стојановић

И

деја о тераформирању, циљаном стварању еколошких услова налик онима на Земљи на другим планетама, постоји колико и идеја о свемирском путовању. Најпре као плод научне фантастике раних 1940-их година, након много деценија напретка приближава се научној стварности. Зашто Марс? Имајући у виду тренутна ограничења свемирског путовања, извесно је да би прва мета тераформирања морао бити Месец или по условима Земљи најсличнија околна планета — Марс. Интензивна истраживања на површини Марса протеклих година су утврдила да на Марсу постоје сви хемијски елементи неопходни за живот, као и да је могуће да су у неком тренутку услови на Марсу могли да буду гостољубиви за живот, уколико је постојао. Додатна погодност за Марс је што се једини у нашој околини налази у такозваној ,,Голдилокс’’ зони, свемирском региону који је довољно близу

некој звезди за дугорочно одржавање живота. Он је лоциран на удаљености око 1.52 пута већој од удаљености Земље од Сунца. Такође, до Марса допире око 43% Сунчеве светлости коју добија Земља, што је сасвим довољно за одржавање фотосинтетичког живота који је од кључног значаја за тераформирање. Оно што, са друге стране, чини Марс тренутно недоступним за живе организме јесу суша, екстремно ниске температуре и велике дневне флуктуације (преко 100 °C) као и низак притисак. Имамо план Пре око 30 година научници су зацртали план у три фазе којим би се постигла екопоеза Марса, стварање услова налик Земљи и насељавање пионирских микроорганизама који би направили први корак у стварању планете гостољубиве за остале организме. Прва фаза овог плана је у великој мери већ завршена. Она обухвата истраживање планете и утврђивање њене пријемчивости насељавању живог света. Као што смо већ споменули, знамо да постоји велики број разлога зашто Марс може бити први кандидат, односно да је планета биокомпатибилна. Следећи корак било би приближавање температурних и атмосферских услова на површини Марса онима који су присутни на Земљи (планетарни инжењеринг). Даљи напредак након ове фазе могао би се упоредити са силаском са врха планине и променом екосистема присутних у одређеним условима средине (еколошке сукцесије). Почело би се са условима налик поларној пустињи са атмосфером без кисеоника, након чега би се постепено уводиле заједнице организама како се услови мењају радом претходних. Идеје за решавање овог проблема су бројне и врло креативне, попут намерног изазивања термонуклеарних експлозија, бомбардовања метеорима, па чак и коришћења великих орбиталних огледала. Коришћењем перфлуорокарбона који су одговорни за ефекат стаклене баште на нашој планети, неки аутори предлажу, постигло би се довољно повећање температуре и густине атмосфере, као и стабилизација течне воде. Прорачуни нам говоре да би требало чак 100 до 1000 година да би се на Марсу постигли температурни услови Антарктика. Међутим, чак и такви релативно екстремни услови били би довољни за почетак следеће фазе: насељавања пионирских микроорганизама. Научници су се због тога посветили трагању за микроорганизмом који би могао да опстане у новоствореним екстремним

54 / СИМБИОЗА


условима на површини Марса и да истовремено започне процес оксигенације атмосфере. Будући да знамо да је Земљина атмосфера каква је данас, производ деловања фотосинтетичких прокариота, цијанобактерија, можда је могуће намерно изазвати тај догађај и на Марсу. Једна од предложених цијанобактерија током раних деведесетих била је космополитски екстремофил Chroococcidiopsis, по својим карактеристикама јако блиска примитивним цијанобактеријама ране Земље. Способна је да преживи разноврсне екстремне услове живота на Земљи, са којима би се сигурно суочила и на површини Марса, чак и након друге фазе тераформирања. Предложено је да се Chroococcidiopsis насели на Марсу у процесу ,,фарминга’’ којим би се симулирали хиполитички услови у којима живе пустињски представници овог рода, испод камења које омогућава очување влаге и пропушта довољно светлости за одвијање фотосинтезе. Нове (обрнуте) идеје — биоформирање Са појавом нових технологија и сазнања из области генетичког инжењеринга и синтетичке биологије, можемо да размишљамо и о обрнутој алтернативи споменутом плану — биоформирању: уместо да прилагођавамо услове нове планете организму, можемо прилагодити организам новој

планети. Иза ове идеје стоји логика да је много практичније, брже и јефтиније методама синтетичке биологије створити погодне пионирске организме него за њима трагати међу постојећим организмима на Земљи. На овај начин бисмо значајно олакшали и убрзали не само колонизацију Марса, већ и било које Земљи сличне егзопланете. Прескачући најдужи и најтежи корак тераформирања — планетарни инжењеринг, уз напредак у методама истраживања услова на другим планетама који смо већ остварили (могућност удаљеног проучавања телескопима), колонизација би се практично свела на прецизно дизајнирање in silicio пионирског организма скројеног за одређену планету, било променом постојећих организама или дизајном де ново синтетичких организама. Овакав приступ је врло перспективан, узимајући у обзир и многе друге додатне предности као и могућност даљег технолошког усавршавања. Колонизација планета била би значајно убрзана и логистички изводљивија. У временима када гледамо како се, у великој мери нашом кривицом, планета неповратно мења, човечанство треба да размишља о плану Б за преживљавање. Тераформирање и колонизацију планета наша генерација готово сигурно неће дочекати. Ипак, научници понекад морају долазити до открића чије плодове неће убирати.

СИМБИОЗА / 55



Millions discover their favorite reads on issuu every month.

Give your content the digital home it deserves. Get it to any device in seconds.