Februar, broj 21

зима 2019.

Издавач Студентски праламент Биолошког факултета, Универзитетa у Београду Главни и одговорни уредник Матеја Јовановић Уредници Анђела Станковић Душан Лазић Неда Глишовић Лектура и коректура Анђела Станковић Редакција Ана Станчић Анастасија Нинковић Антонија Авдаловић Душица Ристић Емилија Јовановић Јован Степановић Коста Стошић Лука Павловић Милан Ђорђевић Павле Лукић Тодор Цветановић Сарадници Ана Станковић Анита Глишовић Јово Покрајац Марија Петронијевић Мирјана Латинчић Пабло Розалес Ђурђе Ђуковић Адреса casopis.simbioza@bio.bg.ac.rs ISSN 2334-8739 (Online) = Симбиоза

2 / СИМБИОЗА

РЕЧ УРЕДНИКА

СИМБИОЗА Број 21, фебруар 2019. Часопис студената Биолошког факултета, Универзитетa у Београду

Драги читаоци

В

елика ми је част и задовољство да вам се обратим у име редакције и уредништва часописа „Симбиоза“. Након краће паузе испред вас се налази нови, 21. број нашег часописа.

На самом почетку бих желео да истакнем да је у паузи између два броја дошло до велике промене у уредништву часописа. Овом приликом желим да се захвалим старим члановима уредништва на свему што су нас млађе научили.

У 21. броју часописа можете се упознати са даљим радом студентског парламента и Центра за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета; како су се чланови БИД-а провели на великом БИД-овом терену, као и како је протекао четврти КСБ „Симпласт“ одржан у Новембру 2018. године.

У овом броју разговарамо са проф. др Марком Ђорђевићем коме дугујемо захвалност на брзом одговору на позив редакције, али и на одвојеном времену које је посветио нашем часопису. Такође се захваљујемо др Андријани Клајн, др Ивани Гађански и др Ани Ђорђевић на одвојеном времену где смо се кроз разговор са њима упознали са њиховим научним радом и радом у популаризацији науке.

Читајући део часописа намењен биологији поред најновијих открића у науци можете сазнати који то инсекти могу помоћи у борби против криминала, али и на који начин, које то животиње могу да „преваре смрт“ и још много тога. У мозаику, између осталог, можете видети где су све наши студенти прошлог лета спојили праксу и одмор, као и сазнати мало више о историји Алцхајмерове болести.

Напослетку, желим да се захвалим и најновијим члановима редакције на њиховом ентузијазму и новим идејама као и пожелети нашим читаоцима мого успеха и среће у даљем раду и студирању! Велики поздрав, Матеја Јовановић

САДРЖАЈ ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА 4 Вести са факултета

МОЗАИК

5 Новости Студентског парламента

32 Студентске летње праксе - извештаји из читавог света

6 Центар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета

34 Пут у Португалију 36 Алцхајмер у 19. веку и данас

8 Биолошко истраживачко друштво „Јосиф Панчић” - На Ресави ћуприја

38 Како је то по свету - iGEM the journey (наставак из 19. броја)

10 Симпласт ‘18 - „На крилима знања”

41 Галерија фотографија 42 Неверовали или да

РАЗГОВАРАМО СА...

43 Биолошки хумор 44 Редакција препоручује

14 Интервју са проф. др Марком Ђорђевићем 18 На кафи са научником (др Андријана Клајн, др Ивана Гађански, др Ана Ђорђевић)

БИОЛОГИЈА 22 Улога Флуоксетина у антибиотској резистенцији 23 Иза црвене границе 24 CRISPR-Cas9 – велики потенцијал (не) довољно истражене технологије 26 Животиње које су успеле да „преваре смрт” 28 Сложени облици понашања и непрестана потрага за храном 30 Хемоглобин: и у добру и у злу 31 Лептири у борби са фалсификаторима

фотографија са насловне стране: Матеја Јовановић

СИМБИОЗА / 3

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Вести са факултета Редакција

Прослава школске славе Свети Сава

У

петак, 25.01. 2019. године прослављена је школска слава Свети Сава на Биолошком факултету. Том приликом додељене су награде Фондације „Иван Ђаја“: др Жељку Павковићу за најбољу докторску дисертацију из области Физиологије и Катарини Радуловић, студенту Биолошког факултета, за најбољи мастер рад из области Физиологије

Такође је додељена награда Фондације „Радослав К. Анђус“ др Стефану Стаменковићу, научном сараднику Биолошког факултета, за најбољи научни рад из области Физиологије и Биофизике. Више информација на сајту факултета.

Одржан је први годишњи састанак AUTOIGG пројекта (778405), „Automated Functional Screening of IgGs for Diagnostics of Neurodegenerative Diseases”

П

рви годишњи састанак AUTOIGG пројекта (778405), „Automated Functional Screening of IgGs for Diagnostics of Neurodegenerative Diseases”, одржан је од стране Центра за ласерску микроскопију Биолошког факултета, Универзитета у Београду 29. новембра 2018. у просторијама Ректората Универзитета у Београду.

Састанак је имао за сврху извештавање о активностима у току прве године пројекта, које је укључивало координисање пројекта, научна постигнућа, размене учесника пројекта између институција, а једнака пажња је посвећена и различитим препрекама на које се наилазило у току имплементације и њиховим решењима, као и плану за наредну годину. Састанку су поред истраживача из Београда присуствовали и истраживачи из Турске који су овде на размени, као и партнери из Турске и САД. Више информација на сајту AUTOIGG.

Светосавска награда за студента Филипа Бошковића

Н

а свечаној академији у Народном позоришту у недељу, 27. 01. 2019. награду за изузетне резултате у науци за 2019. годину добио је бивши студент Биолошког факултета, Филип Бошковић.

4 / СИМБИОЗА

Новости Студентског парламента Ана Станковић, председник Студентског парламента Биолошког факултета

С

тудентски парламент и ове школске године активно сарађује са Деканским колегијумом и константно ради на побољшању услова студирања на Биолошком факултету, активно учествује у осмишљавању и објављивању студенстког часописа „Симбиоза“, ради на промоцији самог факултета у оквиру пројекта „Промоција Биолошког факултета“ који је написан од стране самог парламента, активно сарађује са Савезом студената Биолошког факултета, Центром за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета, као и Биолошким истраживачким друштвом „Јосиф Панчић“ и ради на организацији различитих научно-популарних манифестација.

Парламент је и ове школске године учествовао у организовању конгреса студената биологије „Симпласт“ који је успешно одржан од 9. до 13. новембра 2017. године на Златибору. Конгресу је присуствовало 250 учесника који су имали само речи хвале за овај догађај.

Новина Студентског парламента јесте пројекат „Студенти за студенте“ у сарадњи са Савезом студената Биолошког факултета, Студентским парламентом Географског факултета и Студентским парламентом Филолошког факултета Универзитета у Београду. У оквиру овог пројекта, студенти Биолошког и Географског факултета су у могућности да бесплатно похађају часове страних језика (норвешког, шпанског, јапанског, италијанског, енглеског, немачког и холандског) које држе студенти Филолошког факултета. Настава је реализована у зимском семестру и наставиће се и у летњем семестру.

,,

Ове године смо почели да радимо на пројекту реевалуације у оквиру целог Универзитета на коме се ради на решавању постојећих проблема на предметима који имају пролазност мању од 30% по роковима.

,,

Ове године смо почели да радимо на пројекту реевалуације у оквиру целог Универзитета на коме се ради на решавању постојећих проблема на предметима који имају пролазност мању од 30% по роковима. Такође, у плану је и ажурирање сајта студената Биолошког факултета и овом приликом бих позвала студенте, уколико имају искуства у раду на сајтовима и жељу да помогну при ажурирању, да контактирају било ког члана Студентског парламента и прикључе се.

Подсетила бих и све студенте да по завршетку одслушаних курсева попуне анкете и упитнике у електронском индексу које ће значити при реализацији самог пројекта реевалуације али и при доношењу следеће акредитације!

СИМБИОЗА / 5

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Центар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета Анита Глишовић, председник ЦНИРС БФ

Ц

ентар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета (ЦНИРС БФ) је у школској 2017/2018 наставио укључивање студената основних-академских студија у научно-истраживачки рад и успостављање сарадње са центрима за научно-истраживачки рад других факултета Универзитета у Београду и другим студентским организацијама које имају сличне циљеве као ЦНИРС, као и са активностима на промоцији науке и Биолошког факултета Универзитета у Београду,.

И у току прошле школске године су објављена два конкурса којима је испоштован примарни циљ ЦНИРС-а. Конкурс за научно-истраживачки рад студената и Конкурс за летње стручне праксе су имали велики одзив од стране заинтересованих и амбициозних студената нашег Факултета. Надамо се да ћемо на наредном Сајму науке имати већи број понуђених тема и на тај начин укључити што више студената у практични рад у неком од института или лабораторија са којима Центар сарађује.

Предавања под називом „Открића која су померила границе – Нобелове награде за физиологију или медицину“, организована у сарадњи са Центром за стручни и научно-истраживачки рад Медицинског факултета одржана су у Свечаној сали Ректората Универзитета у Београду. Сарађивали смо и са тимом медицинских биохемичара БПСА и заједичким снагама успешно реализовали радионицу под називом „Дијагностика кроз призму науке: др Хаус“. У јаунару као и крајем децембра 2018. године смо угостили предаваче регионалног БиоКампа и Института за биохемију из Љубљане где су студенти имали прилику да се упознају са условима за пријаву. Осим ових, велики одзив су имала предавања „О академском писању“ , „Писање чланака – Викимедија Србије“, „Каријерни дани – шта даље након студија?“, „Дани мастер студија“.

Догађај на који смо посебно поносни је Дан науке одржан 10. јула у Ботаничкој башти „Јевремовац“ у који је био укључен велики број наших студената који су на занимљив и интерактиван начин приближили науку широј публици. У септембру смо се одазвали позиву организатора „Organic live festa-a“ који такође има за циљ популаризацију науке. По првобитно

6 / СИМБИОЗА

усвојеном годишњем плану пријавили смо се на Фестивал науке испред Биолошког факултета. За четири дана трајања Фестивала, Београдски сајам је посетило 30000 пре свега основаца и средњошколаца.

Ову школску годину је обележила и промена пет чланова управног одбора ЦНИРС-а из реда студената. Анита Глишовић, Милан Ђорђевић, Антонија Авдаловић, Антонија Радуловић и Матеја Јовановић заједно са професорима који су чланови управног одбора и сарадницима ЦНИРС-а ће се и у наредном периоду трудити да побољшају квалитет студирања и приближе практичан рад студентима.

Посебну захвалност дугујемо управи Биолошког факултета, Студентском парламенту Биолошког факултета, Савезу студената Биолошког факултета, свим професорима и предавачима који су помогли у реализацији бројних активности, као и студентима волонтерима.

фотографије: архива ЦНИРС БФ

СИМБИОЗА / 7

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Биолошко истраживачко друштво „Јосиф Панчић” - На Ресави ћуприја Јово Покрајац, председник БИД-а

В

реме је за још један традиционални чланак-извештај о БИДовом великом летњем терену! Овога пута мало је рећи великом, јер је овогодишњи терен био један од највећих који БИД памти за својих 40 година постојања. Седамдесеторо људи, четрнаест дана и више кише него што је Бељаница вероватно икада видела! Таман након јулског испитног рока, 23. јула, БИДовци су се отиснули на путовање ка Бељаници, једној од најненасељенијих планина у Србији. Успут су свратили до Свилајнца и тамошњег Природњачког центра где су дочекани од стране кустоса Стефана Радевића, задуженог за палеонтолошки део музејске збирке. У музеју су чули многе занимљивости о фантастичним експонатима, шетали кроз двориште пуно огромних реплика диносауруса и у биоскопској сали гледали документарни филм о дивовским гмизавачким предаторима из далеке прошлости! Након одласка из музеја, убрзо је крцат аутобус стигао у планинарски дом Бељаница у месту Лисине, познатом по прелепом водопаду Великом Буку. До дома води мост преко реке Ресаве, што даје додатни осећај изолованости од спољног света. Иако део дома није био у завидном стању, БИДовци су се одмах бацили на посао и до мрака уредили услове у дому тако да се све нормално одвија ту у наредне две недеље. Следећих неколико дана није прошло највеселије – нестајало је воде, било је неколико (лакших) повреда и киша је падала скоро непрестано. Али све то није сломило дух правих БИДоваца који су свакодневно теренисали, детерминисали узорке, дружили се уз друштвене игре и купали у леденој ресавској води! Ипак су сви годину дана чекали на то није било ничега што ће упропастити доживљај великог терена! И стварно тако и беше - време се након неколико дана пролепшало, изласци на терен су дуже трајали, врх Бељанице (1339 m) је

8 / СИМБИОЗА

фотографија: Нина Јандрић

неколико пута освајан (што је подразумевало прелажење око 1000 m висинске разлике), оброци су били обилни и укусни, ноћу се небо разведравало и могле су се посматрати звезде падалице, из кампа су се чули звуци гитаре и усне хармонике, прастаре букове шуме биле су задивљујуће, а занимљивих налаза било је све више! Након прве недеље, део кампа је због обавеза напустио терен, али је зато дошло још толико нових. Око дома је стално све врвело, цепала су се дрва, ложила пећ на којој се крчкао ручак, играла се одбојка у дворишту, а и прасићи су се завртели на ражњу. Права теренска идила! Од свих секција највише успеха имали су миколози због толике кише, затим ботаничари због јако богате флоре овог подручја, али и херпетолози који су наишли на неколико гравидних женки поскока одједном! Ентомолошка секција је у сарадњи са Природњачким центром из Свилајнца прикупљала лептире, вилине коњице и тврдокрилце у сврху прављења збирке. Орнитолози ове године нису мрежарили, али им то нимало није умањило учинак, док су хидробиолози прикупили богате узорке из Ресаве и околних речица.

~

Две недеље ипак свима беше доста. На крају се вратисмо у свет преко моста. Са осмехом на лицу напустисмо планине, јер доћи ћемо опет

~

с БИД-ом у Лисине!

врха, неки по јурњави са пухом по тоалету, неки по обарању ораха, али сви ће га памтити по дивним тренуцима проведеним са драгим људима! Било је ту и превише догађаја које би требало поменути, али би онда овај број Симбиозе вероватно имао двестотинак страница! Они који су били знају шта се све дешавало и знају да ће се због тога и следеће године отиснути са БИДом на још један велики терен. А они који нису били? Можемо им испричати, али то треба доживети!

Ове године дежурно возило био је Југо 45, који је и поред свих мањих кварова показао да је југословенска ауто-индустрија успешно произвела одлично теренско возило! Када је ботаничаре на терену ухватио пљусак, Југо и Лада Нива су их превезли до кампа, с тиме да је у оба стало по седморо људи! Неки ће овогодишњи велики терен памтити по модрици од удара стене, неки по ожиљку на глави од палог црепа, неки по вожњи у гепеку југа, неки по троструком освајању

фотографија: Предраг Куртић

фотографија: Нина Јандрић

СИМБИОЗА / 9

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Симпласт ‘18 - „На крилима знања” Мирјана Латинчић координатор КСБ Симпласт

Ч

етврти Конгрес студената биологије „Симпласт” одржан је у Студентском одмаралишту „Ратко Митровић” на Златибору, у периоду 09.11 – 13.11.2018. године. Под слоганом „На крилима знања”, Конгрес је организовао Савез студената Биолошког факултета уз подршку Биолошког факултета Универзитета у Београду, Студентског парламента Биолошког факултета, Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, Министарства просвете, науке и технолошког развоја, затим Светског фонда за заштиту природе, Завода за заштиту природе и уз подршку National Geographic Србија.

На четвртом по реду Конгресу студената биологије „Симпласт” за учеснике су организоване разноврсне активности које су им омогућиле да сазнају шта се ново дешава у науци, која су то бројна открића у биологији у претходној деценији, а о којима нису чули, како се примењује знање из биологије у различитим гранама привреде, како приступити учењу, решавању проблема, писању научних постера и још много тога. Теме су биле разнолике и заинтересовале су сваког љубитеља биологије.

Након свечаног отварања, на којем се обратио декан Биолошког факултета, проф. др Жељко Томановић, председник Савеза студената Биолошког факултета Дино Мартинић и координатор КСБ Симпластa Мирјана Латинчић, учесници су имали прилику да чују предавање „Редокс биологија – синергизам духа и материје” које је одржао проф. др Бато Кораћ.

Други дан Симпласта почео је предавањем „Персонализована медицина – перспективе и ограничења у ери геномике” које је одржала др Кристел Клаассен-Љубичић. Након тога су др Жарко Ивановић и др Данијела Ристић одржали поставку радионице „Студија случаја”. Одржана су још два занимљива предавања: „3D (био)штампа у биомедицни и пољопривреди”, др Иване Гађански и „Прекобројни хромозоми-То Б ор нот то Б?”, др Тање Аднађевић. На крају дана је одржан традиционални Симпласт КВИЗ.

Трећи дан започео је теренским излетом „Путем златиборских зора”, који је одлично прихваћен од стране учесника. Такође, др Мирко Ђорђевић и др Урош Савковић су одржали поставку радионице „Наслов и сажетак – ваш научни летак”.

10 / СИМБИОЗА

фотографије: архива КСБ Симпласт

СИМБИОЗА / 11

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

12 / СИМБИОЗА

Победничка фотографија фотографију са терена

конкурса

за

најлепшу

фотографија: Милица Милинчић

Победничка фотографија конкурса фотографију испред конгресног зида

за

најлепшу

Осим радионице, др Урош Савковић је одржао предавање на тему „Нужност научне комуникације”, а др Мирко Ђорђевић предавање под називом „Тројански рат генома: изазови у пољопривреди и еволуциона решења”. Студенти су трећег дана Конгреса одржали презентације својих научно-истраживачких радова из различитих биолошких дисциплина.

Четвртог дана учесници су се сусрели са две радионице. Прву радионицу под називом „Примена биоинформатичких метода у биолошким истраживањима” одржали су др Јелена Репац и др Бојан Божић. Др Репац је одржала и предавање на тему „Основни концепти у примени и развоју биоинформатичких алата”. Другу радионицу под називом „Истражи, па ефикасно прикажи” одржали су Душан Радојевић и Бојана Мићић. За ову радионицу, учесници су се припремили на предавању „Методологија научно – истраживачког рада и графичка и табеларна презентацијa резултата” које је одржала проф. др Љиљана Дамјановић-Василић. На крају дана, др Сергеј Томић је одржао интересантно предавање под називом „Наноматеријали и имунски систем – ризици и користи”.

Последњи дан Симпласта започео је предавањем „Будућност и последице климатских промена” које је одржао проф. др Владимир Ђурђевић. Након свечаног затварања Конгреса и поделе сертификата и захвалница учесницима, чланови организационог тима заједно са учесницима су традиционално посадили „Дрво пријатељства”.

фотографија: Марина Јеловац

Програм КСБ „Симпласт” је заинтересовао студентe свих модула и година Биолошког факултета, све активности су биле изузетно посећене, а учесници укључени у решавање задатих проблема. Симпласт сваке године успева да умањи дистанцу између професора и студената, да пружи увид у нове токове наука, као и да омогући међугенерацијско упознавање, дружење и размену искустава, што је и примарни циљ Конгреса.

СИМБИОЗА / 13

РАЗГОВАРАМО СА...

Интервју са проф. др Марком Ђорђевићем Милан Ђорђевић

Истраживање Марка Ђорђевића је у области биоинформатике и моделовања биолошких система (рачунске системске биологије). Носилац је докторске дипломе из биоинформатике и теоријске биофизике са Колумбија универзитета (Њујорк, САД) и завршио је постдокторске студије из рачунске системске биологије (на Институту за математичке бионауке, Државни универзитет у Охају, САД). Дипломирао је на Физичком факултету Универзитета у Београду као студент генерације (носилац награде „проф. Др Ђорђе Живановић“), и добитник је бронзане медаље на XXVI Међународној Олимпијади из Физике (Камбера, Аустралија). На Универзитету у Београду – Биолошком факултету предаје групу предмета везаних за биоинформатику, биофизику и системску биологију на сва три нивоа студија. Радио је на низу проблема из молекуларне биологије и биофизике, а текуће истраживање му је усресређено на биоинформатику и моделовање регулације генске експресије и бактеријских имунских система (CRISPR-Cas и рестрикционо-модификационих система). (Ко)аутор је 40 оригиналних научних радова, од чега је на тридесет једном раду први или дописни (corresponding) аутор, или главни аутор задужен за моделовање (када су радови резултат сарадње са извођачима експерименталног дела). Средњи импакт фактор (IF) његових радова је 4.6 и радови су цитирани ~1300 пута (по Google Schoolar-у). Двадесет и девет радова је објављено по повратку у Србију, са средњим IF 4.4. Резултате истраживања је презентовао као 40 предавања на међународним конференцијама и 32 семинара на водећим универзитетима и истраживачким центрима у свету. Уредник је (Associate Editor) за секцију из биоинформатике и рачунске биологије за „Frontiers in Genetics”, као и уредник (Academic Editor) за „PLOS One“, као и рецезент за велики број међународних часописа. Тренутно је руководилац пројекта из биоинформатике Министарства просвете, науке и технолошког образовања. Био је и ко-руководилац (co-PI) SCOPES пројекта Швајцарске националне научне фондације (партнерство са Швајцарским институтом за биоинформатику), руковидилац FP7 Marie Curie IRG из биоинформатике, као и руководилац инфраструктурног пројекта „Развој високог образовања”. На Биолошком факултету води групу из биоинформатике и моделовања биолошких система.

1. С обзиром на то да сте физичар по образовању, шта је то што Вас је навело да касније своју пажњу усмерите на изучавање биолошких феномена?

Ф

изика је моја „прва љубав”, и један велики део свог живота везујем за њу. Једна од ствари, које се у вези са физиком најјасније сећам, је Међународна олимпијада у Канбери (Аустралија). Тада је било време рата и санкција, али се са ње наш тим ипак вратио са бронзаном медаљом и похвалама. Сви смо тада били неизмерно поносни, и искрено, у то време тешко да сам могао да замислим да ћу се бавити било чиме осим чистом физиком (рецимо, тада ме је фасцинирала релативистичка физика - када сам решавао компликоване задатке из ње, чинило ми се да је као огледало у неки други свет). Онда сам кренуо на студије физике и ту ми се опет отворио још један нови свет нешто компликованије физике - нисам ни примећивао како време тече док сам спремао испите. Онда сам уписао докторат на Универзитету Колумбија у Њујорку, и једна јако добра ствар тамо је да првих годину дана узимате курсеве и помажете на предметима као асистент, а тек се касније одлучујете за област истраживања

14 / СИМБИОЗА

У

и ментора. Тада сам се и одлучио да кренем да се бавим биолошким феноменима, пошто ми се за проблеме из „класичних” области физике чинило да су превише експлоатисани, односно, за много тога што бих ту узео да радим је већ постојало доста тога урађеног, и деловало ми је да бих ту могао да додам само детаље. С друге стране, из великог броја проблема из биологије имате шансу да нешто квантитативно урадите по први пут, односно да први пут поставите модел, или направите алгоритам за анализу података. То доноси оно узбуђење када по први пут радите нешто што је заиста значајно – готово слично томе као када кренете да решавате компликоване задатаке из нове области физике.

2. Како бисте из свог угла описали почетак бављења биологијом као науком?

У

оквиру дипломског рада на Институту за Физику у Земуну сам се бавио статистичком физиком - са супругом заправо још увек радим на проблемима генерално везаним за ову област, иако у знатно компликованијој форми, који се тичу кварк-глуонске плазме. У сваком случају, на Универзитету Колумбија је мој будући ментор одржао предавање на тему робусности генских мрежа, које је, са једне стране, садржало мени познате концепте из статистичке физике, а са друге стране ми је деловало да отвара читав један свет нових феномена. Укључио сам се у то истраживање - из тога је убрзо изашао и веома добар рад - иако морам да признам да сам се једно краће време (тј. управо током истраживања на том раду) биологијом бавио без правог разумевања онога што радим. Односно, приступао сам јој из чисто рачунске, математичке и физичке, перспективе. На инсистирање ментора (иначе чувеног [био]физичара), кренуо сам озбиљније да читам литературу из биологије.

3. Колико Вам је било напорно да овладате биолошком основом која стоји у основи истраживања којима се бавите?

неку руку, преломни тренутак за моје бављење биологијом је био када сам узео напредни лабораторијски курс из молекуларне биологије „Project lab in molecular genetics”. Ту сам по више сати недељно радио у биолошкој лабораторији, односно морао сам да се „сналазим” са напредним лабораторијским техникама, без ранијег значајног искуства у лабораторији. Иако после овог курса никада касније нисам радио „wet lab” експерименте, ово је доста допринело мом реалнијем сагледавању биологије. Заправо, када конструишете модел биолошког система, или радите биоинформатичку анализу, врло често највећи део посла није решавање (или чак постављање) једначина, већ да схватите експерименте и добро проучите биологију у основи проблема, у литератури нађете релевантне „бројеве”, разумете како су тачно генерисани подаци, итд. Тако да, не само раније, него и још увек, овладавање неопходном биологијом је огроман део нашег посла.

4. Чиме се тренутно бави истраживачка група коју водите?

Ф

окус нашег рада је на имунским системима бактерија, дакле на CRISPR/Cas и рестрикционо-модификационим (R-М) системима, а управо почињемо и истраживање токсин-антитоксин система. Овде конкретно разматрамо три проблема:

1) Моделовање динамике и регулације ових система, конкретно индукције CRISPR/Cas система, као и успостављања R-М система у наивној бактерији домаћину.

2) Биоинформатичку анализу неканонских функција CRISPR/Cas-а (нпр. његове улоге у патогености бактерија), као и процеса адаптације (избор секвенци које ће се уградити у CRISPR матрицу).

3) У истраживању токсин-антитоксин система које управо почињемо нас првенствено интересује улога динамике њихове експресије у резистенцији на антибиотике. Такође, једно од наших истраживања са дугорочнијим циљевима јесте биоинформатичка анализа регулације транскрипције, у оквиру које се углавном бавимо развојем метода за предвиђање места везивања транскрипционих фактора, као и резултата HTS (high-throughput sequencing) експеримената везаних за ову проблематику. Хтео бих да поменем да је све што радимо уско везано за конкретне биолошке податке, било да користимо податке из литературе и база података, или кроз директну сарадњу са експерименталним групама - наиме, имамо сараднике у САД, Русији, а од недавно и у Италији. Наш тим на Биолошком факултету чине др Бојан Божић, Анђела Родић и Стефан Граовац, као и др Јелена Репац, која ће своје биоинформатичко искуство стечено у нашој групи, ускоро применити у експерименталној лабораторији. На анализи HTS експеримената за испитивање регулације експресије гена са нама ради Огњен Милићевић,

СИМБИОЗА / 15

РАЗГОВАРАМО СА... који тренутно паралелно ради и у IT сектору. Део пројекта нам је и на Институту за физику, ту сарађујемо са др Магдаленом Ђорђевић (моја супруга) и Бојаном Благојевић. Неки од успеха које је овај тим остварио у последње време су радови у Nucleic Acids Resarch–у, mBio, Frontiers in Microbiology (модел индукције CRISPR/Cas-а), Frontiers in Genetics (мале РНК везане за CRISPR/Cas са улогом у вируленцији бактерија), BMC Systems Biology (заједничке динамичке особине R-M система)… Заједно са Магдаленом смо и пренели неке од рачунских техника које користимо у биофизици на проблеме из физике високих енергија, ту су такође остварени одлични резултати.

5. Како бисте описали тренутно стање у биоинформатици и системској биологији у Србији и свету?

С

еквенцирање читавих генома, могућност истовременог мерења експресије свих гена у организму, као и могућност директног праћења динамике молекула унутар ћелије, су довели до револуције у биологији. Да би се извукао биолошки смисао из ових података, потребни су како квантитативни модели (рецимо динамике молекула унутар ћелије), тако и методи нпр. за анализу огромне количине секвенци. Заправо ови подаци не само да су масивни, већ су и инхерентно сложени, нпр. у основи динамике молекула унутар ћелије, као и динамике одговарајућих мрежа (генских, протеинских, метаболичких), по правилу стоје јако нелинеарне зависности, и њихова наивна интерпретација, односно без употребе одговарајућих квантитативних модела, чак и када је могућа, може довести до веома погрешних закључака.

6. Које су то особине које по Вама један успешан научник треба да поседује?

Н

а то питање је врло тешко одговарити, рецимо конкретно, моји бивши ментори су изузетни научници, проф.

Boris Shraiman и проф. Avner Friedman су чланови NAS (амерички академици), Проф. Anirvan Sengupta је, рекао бих, можда и један од најдубљих „мислилаца” у квантитативној биологији данас. Boris Shraiman је пасионирани научник, има изузетан спектар научних интересовања и идеја, али му је фокус ретко дуже остајао на истој тематици (нпр. само у биологији је покривао проблеме од генских мрежа, преко биологије развића, до класичних проблема у генетици), бавио се и широким спектром теоријских техника (од статистичке физике, преко вероватноће, до динамичких система).

Avner Friedman је са друге стране био врло си-

,,

,,

Успешан научник једноставно треба да се бави добром науком.

16 / СИМБИОЗА

стематичан, иако се бавио различитим проблемима у биологији, читаву каријеру је посветио проучавању диференцијалних једначина, био је и изузетно организован, са лакоћом је водио Институт за Математичку Биологију на ОСУ. Са друге стране, Anirvan Sengupta је, као што сам поменуо, изузетно креативан, али је, насупрот нпр. Avner Friedman-у, стално био у стању „креативне дезорганизације”. Тако да су варијације међу успешним научницима огромне, и управо су те различитости оно што обогаћује науку. Мислим зато да није могуће да се генерализује - успешан научник једноставно треба да се бави добром науком.

,,

,,

Велика је срећа и извор мотивације да се бавите неком облашћу када је она у свом пуном успону.

7. Шта Вас као предавача највише инспирише?

П

риродно, највише сам заинтересован за предмете чији је садржај на граници математике, физике и биологије. Конкретније, мотивише ме да објасним компликованије математичке и физичке концепте на што једноставнији начин, као и да пробам да студентима укажем на могуће генералније особине биолошких система, а које им се често приказују као скуп раздвојених феномена (што је управо и приступ системске биологије). Још основније, не сматрам да добар наставник треба да буде стручан само са научне стране - наравно, врло је битно и како се знање преноси студентима, нпр. методика наставе физике (и квантитативних предмета уопште) је сама по себи интересантна грана науке, коју се трудим да, у мери у којој могу да стигнем, испратим. Заправо, осећај да сте нешто добро „поставили” у настави је помало налик научном открићу, нпр. сада на курсу из „биоинформатике и рачунске биологије” који је овог семестра почео на докторским студијама, испробали смо различите концепте наставе - када смо нашли концепт који највише одговара студентима, било је то право мало откриће.

8. Да нисте научник, чиме бисте се бавили?

Т

ешко бих себе могао да замислим ван науке, заправо то је једино чиме сам икада желео да се бавим. Хипотетички, када не бих могао да се бавим науком, добар део наше генерације са Колумбије је регрутовао финансијски сектор (банке и сл.), нпр. да раде квантитативно моделовање и анализу података у економији, берзе и сл., па претпостављам да бих се бавио нечим сличним. Међутим, иако је то интелектуално занимљиво, и наравно финансијски исплативо, никада нисам озбиљније ни разматрао да пођем у том смеру, углавном зато што ту фокус није на новом открићу, а као што сам горе поменуо, то је углавном оно што ме мотивише у раду.

,,

9. Који је то предмет за који највише сматрате да заслужује место у наставном програму Биолошког факултета, а не налази се у истом и зашто?

И

з мог угла, многи предмети за које сам сматрао да су битни, су са новим акредитацијама и ушли у план Биолошког факултета. Тако ћемо сада имати биоинформатику као изборни предмет на четвртој години основних студија. Раније, „Системска биофизика” је преименована у „Системску биологију” и проф. др Мирослав Живић је веома успешно, и на задовољство студената, реформисао овај предмет, док ја у њему учествујем са делом из „молекуларне системске биологије”. Већ дуже време имамо и биоинформатику на мастер студијама, заправо то је један од највећих курсева на мастеру, узима га по генерацији више од 30 студената. Од ове године је кренула и „Биоинформатика и рачунска биологија” на докторским студијама, идеја нам је да на њему држимо „реалну наставу”, заправо тако је већ ове године и почео, дакле са 3.5 сата предавања и интензивних вежби на рачунарима за студенте. Иако, везано за одговор на ваше раније питање, проћи ће још неко време док овај компликован садржај најбоље прилагодимо студентима. Ипак, што се тиче предмета који је недовољно заступљен у настави, то је свакако математика (односно „Биоматематика”), која би, по мом мишљењу, обавезно морала да буде „јак” предмет присутан на сва три смера – сада се држи само на „Молекуларној биологији и физиологији”, чак је и ту, мислим, по последњој акредитацији пребачен у изборне. Мислим да је образовање у модерној биологији незамисливо без добре математичке подлоге.

10. Који савет бисте дали студентима Биолошког факултета?

Д

а буду свесни колико је ово фасцинантно време да се баве биологијом. Велика је срећа и извор мотивабавите неком облашћу када је она у ције да се бавите свом пуном успону. Рецимо, физика је кроз такву „револуцију” пролазила почетком 20. века, а последњих деценија кроз њу пролази биологија. Било да радите у науци или настави, мислим да је велики извор инспирације да будете везани за науку која у овом тренутку толико много може да пружи човечанству.

Било да радите у науци или настави, мислим да је велики извор инспирације да будете везани за науку која у овом тренутку толико много може да пружи човечанству.

,,

СИМБИОЗА / 17

РАЗГОВАРАМО СА...

На кафи са научником Тодор Цветановић

Др Андријана Клајн Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство (ИМГГИ) 1. Која је Ваша ужа научна област од интереса којом се бавите?

Н

ајопштије, сматрам да би молекуларна и ћелијска неуробиологија могла да се дефинише као моја ужа научну област од интереса. У току својих докторских студија у Милану бавила сам се проучавањем молекуларних механизама који контролишу стицање и одржавање способности за регулисану егзоцитозу неуралних ћелија, а сада сам укључена у студије везане за хумане SOX гене, који су основна област истраживања Лабораторије за хуману молекуларну генетику, у којој сам запослена. Конкретно, проучавам улогу одређених SOX гена у процесу неуралне диференцијације, односно значај ових траскрипционих фактора за стицање и оджавање одређених карактеристика неуралног и глијалног фенотипа.

2. Да ли у тој области матичних ћелија видите неку будућност?

М

олекуларни механизми који се налазе у основи развића нервног система нису довољно разјашњени. Такође су и даље умногом непознати механизми који се налазе у основи бројних физиолошких и патолошких процеса адултног нервног система. Због тога за већину неуродегенеративних обољења још увек нема адекватних терапеутских решења. Неуралне матичне ћелије представљају одличан модел систем за проучавање процеса развића централног нервног система у in vitro условима, а врло су интересантне и са аспекта регенеративне медицине. На пример, један од највећих изазова савремне медицине је да се пронађе начин да се стимулишу малобројне неуралне матичне ћелије, присутне у одређеним регионима адултног мозга, у циљу регенерације оштећеног нервног ткива. Генерално ово је једна врло интересантна и динамична научна област која тражи одговоре на кључна питања везана за функционисање нервног система у физиолошким и патолошким условима. Достигнућа у овој области ће бити од великог истраживачког и апликативног значаја.

18 / СИМБИОЗА

3. До каквих резултата долазите, да ли Ваша истраживања могу испратити светске трендове?

И

страживања на матичним ћелијама су врло скупа и у нашим условима тешко доступна. Међутим, за истраживачки рад користимо алтернативне модел системе. То су најчешће перманентне ћелијске линије које су, по одређеним карактеристима, врло сличне матичним ћелијама. Тако, на пример, у нашој лабораторији за проучавање процеса неуралне диференцијације користимо NT2/D1 ћелијску линију. То су хумане ембрионалне карциномске ћелије које по морфолошким карактеристикама, биохемијским својствима, потенцијалу за диференцијацију и другим особинама, показују велику сличност са хуманим ембрионалним матичним ћелијама. Посебно погодним за наш истраживачки рад чини их то што под утицајем ретиноичне киселине, имају способност да се диференцирају у правцу неуралног фенотипа до финално диференцираних неурона, астроцита и олигодендроцита.

Ограничена финансиске могућности представљају велику отежавајућу околност у праћењу светских трендова, али захваљујући међународним сарадњама и иностраним пројектима успевамо да пратимо научне актуелности и применимо различите иновативне научне приступе и у нашем научноистраживачком раду. И поред отежаних околности за научноистраживачки рад, резултати наших истраживања публикују се у међународно признатим часописима средњег и високог импакт фактора.

4. Да ли нам можете рећи нешто више о пројекту UniStem Day?

Д

ан матичних ћелија (UniStem Day) је једнодневна манифестација која се одржава од 2009. године и намењена је првенствено средњошколцима. Ово је међународни догађај који је основао тим људи са Универзитета у Милану, Италија „UniStem: Centre for Stem Cell Research of the University of Milan”. Овај догађај посве-

ћен је промоцији истраживања матичних ћелија и пружа могућност да се ђаци и наставници упознају са научним достигнућима из ове области на забаван и интерактиван начин, кроз предавања, дебате и посете лабораторијама. Манифестација се дешава сваке године, симултано, на преко седамдесет универзитета широм Европе. У манифестацији учествује и Универзитет у Београду од 2016. године.

5. Да ли имате неке визије за будућност пројекта? Да ли су и студенти Биолошког факултета некако укључени у ту визију будућности УниСтем дана?

М

анифестацију у Београду организује ИМГГИ под окриљем Универзитета у Београду. Моја жеља је да се манифестација прошири и на друге универзитете у Србији и Региону. У организацији учествују сарадници ИМГГИ и све је базирано на ентузијазму и волонтерском духу и организатора и учесника програма. Сасвим сигурно би нам пуно значила помоћ студената Биолошког факултета и у организацији и у промоцији ове манифестације.

Др Ивана Гађански BioSens Институт 1. Ивана, Ви сте један нетипични научник, завршили сте основне студије Опште биологије на нашем факултету и наставили сте са постдипломским студијама у Немачкој, на Max Planck Институту и Америци, код чувене професорке Гордане Вуњак, најцитираније српске научнице, а тренутно сте запослени на BioSens Институту. Како је на Вас утицао овај необичан пут научника? Не знам тачно шта је типични научник (осмех).

У

писала сам Општу биологију, иако сам имала довољно бодова и за упис на Молекуларну, коју обично сви стављају као приоритет, али ја сам желела да будем нешто као Џејн Гудол или Дејвид Атенбороу, није ме толико привлачила лабораторија на почетку. На Општој сам положила много испита из морфологије, анатомије, филогеније, систематике и биљака и животиња. И то ми је користило касније. Ипак, на трећој години сам схватила да ми изузетно смета што је нпр. Имунологију тада било могуће узети само у оквиру изборног модула, не као основни предмет, па сам тако на трећој години отишла на изборни модул који се мислим тада звао Експериментална биомедицина на којем сам била једини општи биолог, све колеге су били молекуларци. То је био врло обиман модул, на крају сам имала више испита за полагање него да сам остала на неком за Општу биологију, али вредело је.

Мислим да је то био почетак мултидисциплинарности која се ево све време појављује кроз

моју каријеру, што мислим да уопште више није необично, чак мислим да је неопходно у савременој науци бити способан за разумевање више области, што наравно захтева много константног учења. Немогуће је бити подједнако стручан за све, то је јасно, али не видим зашто се код нас и даље сматра да је погрешно ако једног биолога занимају нпр. инжењерски приступи и методе? Или ако један биолог покрене ИТ стартап, зашто се на то и даље гледа као на нешто „ван норми“? То не разумем.

СИМБИОЗА / 19

РАЗГОВАРАМО СА...

2. Којом области науке се бавите и зашто сте баш ту област одабрали?

Н

исам одабрала само једну област, то сам управо објаснила у одговору на прво питање. Биологија је сада толико широка и толико се преклапа са другим наукама, као што су хемија, физика, информатика, хемијско и машинско инжењерство, да не знам да ли више уопште и има смисла тако делити… Мој докторат је из неурофизиологије, о механизмима појачаног инфлукса калцијума у неуродегенеративним болестима, конкретно у животињском моделу мултипле склерозе. После тога сам се заинтересовала за сигнализацију путем ванћелијског АТП-а која је у вези и са тзв. калцијумским сигналингом, али у другом типу ткива, у хрскавици, што сам радила код Гордане Вуњак Новаковић у оквиру Фулбрајтове стипендије на Колумбија универзиету. Радила сам и у Центру за биоинжењеринг BioIRC, који је при Факултету Инжењерских Наука у Крагујевцу, па краће време и на Машинском факултету у Београду, а сада, у БиоСенс Институту у Новом Саду, имам срећу да радим у средини где се изузетно фаворизује мултидисциплинарност. У БиоСенсу сам тренутно у групи за Нано и микроелектронику, као једини биолог највише радим на биосензорима, а развијамо и лабораторију за тзв. Целуларну пољопривреду, што би најбоље могло да се објасни као примена ткивног инжењерства за производњу хране – мене ту посебно занима област тзв. „cultured/clean meat” тј. ткивних конструката од мишићних ћелија гајених у лабораторији, у биореакторима.

3. Спајате науку и технологију организујући FABelgrade конвенцију о којој је било речи у прошлом броју часописа, али недавно је изашла вест да сте организовали ФАБ Нови Сад Пилот пројекат. Како Ви видите даљи напредак за ФАБ догађаје у Србији, да ли постоји шанса да се било какав вид „дигиталне фабрикације” споји са науком? Каква је ваша визија ФАБ догађаја у региону, има ли неких планова за наредне године?

Д

о сада су одржане две FABelgrade конвенције (2016. и 2018.) са лепим успехом и посећеношћу, па се јавила идеја да направимо направимо нешто слично и у Новом Саду, јер зашто би све било централизовано само у Београду? У октобру 2018. смо у врло кратком року организовали ФабНовиСадПилот, захваљујући сјајном тимском раду и ентузијазму управо и неколико људи са Биолошког факултета у Београду, морам ту да поменем Александру Шљукић и Тодора Цветановића, као изузетно ангажоване биологе којима апсолутно није страна мултидисциплинарност неопходна за фаб лабове и то „спајање науке и технологије” како си рекао у питању. ФабНовиСадПилот је одлично прошао и сад већ припремамо ФабНовиСад2019 за јесен ове године. Даљи планови су да следећи ФАБелграде (који се организује на сваке 2 године) буде 2020 године, па да се наизменично смењују ФАБНС и FABelgrade . Имамо планове и да конкуришемо да Србија буде домаћин велике међународне ФАБ+ конференције,

20 / СИМБИОЗА

тај предлог смо већ неформално поменули у Фаб Фондацији – међународној заједници фаб лабова и добили подршку за аплицирање, али за то би нам требало да се прикључи још људи... Фаб Иницијатива удружење има сјајну сарадњу са 3D Републиком, Удружењем Мејкер (које је сад признато и као међународни фаб лаб), Идеа Лабом из Новог Сада, са Центром за промоцију науке, Garage lab-ом у оквиру ICT Hub-а, у контакту смо и са Polyhedra fab labом из Београда и са Петницом.

Тодор, Александра и ја радимо на томе да ускоро отворимо био-фаблаб, али и ту би нам користила помоћ још заинтересованих студената биологије.

4. Заступник сте и Удружења Фаб Иницијатива, како све то успевате да стигнете поред посла научника?

Ф

аб Иницијатива је удружење које је главни организатор горе поменутих конференција, као и програма Фаб лаб Петница у сарадњи са ИС Петница. Удружење смо основале заједно пре неколико година, још једна колегиница биолог Зорана Курбалија Новичић и ја. Захтева много времена, енергије, концентрације. Нећу рећи класичну флоскулу „све се може уз добру организацију“…Некад је једноставно физички немогуће постићи све и онда морате да правите приоритете и промене. Да се Александра и Тодор нису прикључили Фаб Иницијативи прошле године, била бих принуђена да угасим то удружење. Почели смо јако лепу ствар, али да би се наставила, мора још људи да се укључи. Сем тога, сматрам да не треба једна особа да заувек све води, што је често код нас случај. Ја бих била срећна да неко преузме тзв „leadership” за фаб догађаје код нас.

5. Какве су Вам визије за Фаб Иницијативу и да ли постоји нека шанса и да се студенти укључе у овакав један ,,пројекат”?

М

ислим да је већ јасно из претходног одговора да не само да има шансе, него да су студенти више него добродошли. Морам да нагласим само да је у фаб лабовима, мејкерспејсовима, па тако и у Фаб Иницијативи, неопходно да човек буде то што се сад много помиње - „проактиван“, а то само значи да треба сам да даје предлоге, да покаже иницијативу и креативност, не само да чека да добије упутства. У Фаб Иницијативи не радимо по „ex cathedra” приступу, већ свако треба сам да смисли и предложи нпр. коју радионицу да организујемо за нпр. ФАБНовиСад2019, па да предлог образложи другима у Удружењу и ако се сви сложе, да се заједнички ради на томе.

6. Поред свега овога, имате времена да водите и групу ,,Science in Serbia/Наука у Србији” на Facebook-у. Шта би требало да буде функција ове групе и ко је све у њу добродошао?

Ф

ункција групе, како и пише у опису, је да окупи људе које занима права наука, не „квази-наука” или “псеудо-наука”, али који не морају да буду искључиво научници,

већ могу бити и једноставно заинтересовани за научна открића, и да имају, на неки начин везе са Србијом. Почетна идеја је била да се и на овај начин повежу многи људи из Србије који се баве науком, а живе у иностранству, а проширило се и у смеру да сада постоји место где студенти који желе на даље школовање у иностранству могу да поставе питања о

томе, као и место за постављање вести о догађајима у Србији у вези са науком, што није увек лако наћи у стандардним медијима или место где се воде дискусије о нпр. оваквим новостима као што је недавно први пут примењен CRISPR метод на хуманим ембрионима.

Др Ана Ђорђевић Институт за биолошка истраживања ,,Синиша Станковић“ 1. Огромно истраживачко искуство је иза Вас, а тренутно радите на одељењу за биохемију на Институту за биолошка истраживања ,,Синиша Станковић“ и веома сте активни у Српском друштву за молекуларну биологију. Да ли бисте могли да нам кажете који су актуелни пројекти и где видите будућност Ваших пројеката?

У

жа научна област наше истраживачке групе је молекуларна ендокринологија, а тренутно имамо три пројекта. Најактуелнија студија се бави проучавањем липидног метаболизма под утицајем исхране богатом фруктозом у комбинацији са стресом. Спој фруктозе и стреса доводи до најгорих промена по организам, а када је сама исхрана богата фруктозом у питању, она највише штети и оптерећује јетру и бубреге. Друго истраживање којим се бавимо, тиче се делеције једног гена који је укључен у имунски систем (тзв. МИФ – фактор инхибиције миграције макрофага) који не доводи само до промена у имунском систему, већ утиче и на метаболизам повећавајући количину масног ткива у организму и активирајући глукокортикоидну сигнализацију. Такође, бавимо се и проучавањем повезаности цревне микробиоте и гојазности код адолесцената који имају метаболичке поремећаје, а који су били на специјалном програму за губитак телесне тежине. У овом пројекту видимо и највећи потенцијал јер имамо велики број узорака, а већ долазимо до занимљивих резултата који ће ускоро и бити објављени. Током израде ове студије, нама је најнеопходнија била биоинформатичка анализа, али смо то успели да решимо сарадњом са колегама из Америке. Поље бионформатике видим као један феноменалан алат који нам помаже да на прави начин обрадимо наше податке.

2. Који су то моменти били најупечатљивији током Ваше каријере?

И

ако радим са експерименталним животињама, плашим се бубашваба. Тако ми се десило за време основних студија да сам пропустила термин за вежбе из зоологије, а веровали или не, мени је на надокнадном термину запала бубашваба као препарат за дисекцију. Факултет ми је у време када сам ја студирала деловао доста конфузно што се тиче организације, а од свих ,,нестручних“ предмета, сматрам да је за научника најкориснија физичка хемија јер се многи принципи у савременој молекуларној

биологији базирају управо на физичкој хемији. Мој први ментор, чувени др Демајо ме је научио скоро свему што се тиче рада на експерименталним животињама. Веома често ми се дешавало да се из Института ,,Винча“ (где сам радила свој докторат) враћам веома касно и чинило ми се тада да би Институт био савршено место за снимање хорор филма. Једном ми се десило да сам носила узорке на зрачење, у просторију која се налази у подруму једне од лабораторија, и доживела сам најезду бубашваба – прави хорор, зар не? Сада све мање времена проводим у лабораторији, а све више за рачунаром. Некада ми недостаје тај експериментални рад и веома се обрадујем када ми се укаже прилика да могу да одрадим нешто експериментално. Пред крај студија сам желела да се бавим имунологијом, а завршила сам у истраживачкој групи која се бави ендокрионологијом и могу рећи да сам заволела оно што радим. То би и била једна од главних порука студентима, да раде оно што воле и да воле оно што раде!

3. Пре неколико година сте били укључени у оснивање Српског друштва за молекуларну биологију заједно са чувеном проф. др Горадном Матић која је прва генерација молекуларних биолога. Како сте дошли уопште на ту идеју и где видите Друштво за неколико година? Могу Вам рећи да сте одрадили феноменалан посао, одржали сте КОМБОС (Конгрес молекуларних биолога Србије) и недавно једну међународну школу са фокусом на метаболизму у Истраживачкој станици Петница.

Н

аше друштво је настало из потребе да се сви научници који се баве сродним темама повежу, као и да таква истраживања дигнемо на виши ниво повезивањем са различитим међународним друштвима и удружењима. Сматрам да је први КОМБОС био веома успешан јер се на самом догађају појавило око три пута више људи него што смо очекивали. У плану нам је организација још сличних конференција, а увек очекујемо и прикључивање најмлађих ,,молекулараца“, тј. студената основних студија.

СИМБИОЗА / 21

БИОЛОГИЈА

Улога флуоксетина у антибиотској резистенцији Душица Ристић

С

матра се да је резистенција на антибиотике једна од највећих претњи јавном здрављу 21. века, при чему инфекције бактеријама резистентних на велики број антибиотика (multiple antibiotic resistant bacteria, АМР) могу изазвати велике здравствене последице, па чак и смртни исход. Очекује се да ће до 2050. године АМР односити и до 10 милиона живота годишње, ако се инфекције наставе овим темпом. Један од узрока мултипне резистенције, а уједно и најважнији, јесте прекомерна употреба антибиотика, док су други узроци доскора били недовољно истражени. Новија истраживања у области антибиотске резистенције указују на то да терапије одређеним лековима који припадају групи селективних инхибитора преузимања серотонина (selective serotonin re-uptake inhibitor, ССРИ) могу имати удео у формирању резистенције. Антидепресив флуоксетин (Fluoxetine) је ССРИ познат као лек за клиничку депресију и опсесивно-компулсивни поремећај по имену Prozac. Његови ефекти на људско здравље се још истражују, као и његови ефекти по животну средину. Познато је да се Флуоксетин екскретује највећим делом путем урина, при чему 11% добијене дозе пролази непромењено кроз организам и излази у животну средину, где се може акумулирати у акватичним организмима и у самом екосистему у значајним количинама стварајући додатне проблеме поред антибиотске резистенције. Из горе наведених разлога, научници са аустралијског Универзитета у Квинсленду желели су да истраже да ли Флуоксетин може изазвати резистенцију на антибиотике користећи бактерију Е. coli као модел организам. Ова група научника је у ранијем раду показала да Триклосан, који је чест састојак пасте за зубе као и сапуна, може изазвати антибиотску резистенцију. Након 30 дана излагања бактерија Флуоксетину, изоловани су мутанти резистентни на антибиотике, тестирани су на 8 различитих антибиотика и такође им је измерена створена количина РОС (reactive oxygen species). Механизми резистенције изазване Флуоксетином проучавани су геномским ДНК секвен-

22 / СИМБИОЗА

цирањем, РНК секвенцирањем и изучавањем протеома. Резултати овог експеримента показали су да Флуоксетин, у зависности од дозе, вишеструко повећава фреквенцију мутација (чак и до 5.0×10 7 пута). По типу, мутације су најчешће хромозомске (делеције, инсерције и супституције), појављујући се у одређеним генима који контролишу рад мултиефлуксног система пумпи као што је AcrAB-TolC. Ове пумпе имају доказану улогу у антибиотској резистенцији грам негативних патогених бактерија, указујући на то да Флуоксетин има улогу у појави резистенције као и да је потребно додатно истажити његов утицај. С обзиром на то колико милиона људи користи овај лек широм света, као и да нагли престанак узимања овог лека може изазвати непријатне пропратне ефекте, потребно је помирити његов утицај на побољшање менталног здравља и потврђене штетне ефекте на растући проблем антибиотске резистенције, као и уништења екосистема.

Иза црвене границе Анастасија Нинковић

В

ећина живих организама на Земљи у процесу фотосинтезе користи светлост из видљивог дела спектра. Међутим, ново истраживање открива другачији облик фотосинтезе, детектован код многих припадника цијанопрокариота (модрозелених алги/цијанобактерија). Стандардни облик фотосинтезе подразумева употребу зеленог пигмента, хлорофила типа а који апсорбује светлост, а такође користи светлосну енергију у процесу фотосинтезе. Хлорофил а апсорбује углавном црвену светлост, а рефлектује зелену, плаву и љубичасту. Будући да је он присутан код свих познатих биљака и алги, енергија црвене светлости поставља тзв. „црвену границу“ фотосинтезе – минимална количина енергије потребна за обављање захтевних хемијских процеса који резултирају глукозним градивним блоковима и кисеоником. Међутим, скорашња студија о екстремофилној цијанопрокариоти Chroococcidiopsis thermalis је променила ово универзално схватање концепта фотосинтезе. Овај организам, гајен у условима нормалног осветљења не показује ништа необично у погледу апсорпције и флуоресценције, али кад се гаји у замраченим условима и само под инфрацрвеном светлошћу, хлорофил ф (који је до сад сматран

помоћним пигментом) преузима улогу хлорофила а. Он користи нискоенергијску инфрацрвену светлост за обављање комплексних хемијских процеса и зато је ово је фотосинтеза „иза црвене границе“. Фотосинтеза базирана на хлорофилу типа ф представља трећи тип фотосинтезе (поред анаеробне и доминантне аеробне) који је широко распрострањен, међутим коришћен само у специјалним замраченим, инфрацрвеном светлошћу богатим условима - у условима нормалног осветљења у употреби је стандардна „црвена“ форма фотосинтезе. Хлорофили који су најчешће називани „помоћним“ хлорофилима овде заправо изводе кључне хемијске кораке, уместо уџбенички популарног специјалног хлорофилског пара. Иако је хлорофил ф откривен пре пар година, том открићу није придавано много значаја из разлога што његов удео (у оним фотосистемима у којима је пронађен) једва да је био 10%, тако да се није сматрало да би овај пигмент могао да има велики значај у погледу ширине граница за прибављање потребне енергије. Микробиолог са Империал Колеџа, Денис Нирнберг: „Запањујуће је шта је све још напољу, у природи, чекајући да буде откривено.“ Ово истраживање објављено је 14. jуна 2018. године у Science часопису. Извори: 1. www.imperial.ac.uk 2. www.sciencedaily.com

хемијска структура хлорофила ф

СИМБИОЗА / 23

БИОЛОГИЈА

CRISPR-Cas9 – велики потенцијал (не) довољно истражене технологије Емилија Јовановић

З

амислите да живите у седамдесетим годинама 20. века и да вам неко каже да ће постојати компјутери који ће владати вашом свакодневицом почевши од куповине, упознавања, читања и писања. Замислите да вам кажу да ће постојати виртуелна мрежа која може да повеже милијарде људи удаљене хиљадама километара или парадајз у који је инсертован ген из рибе. Да, звучало би нереално и надреалистички. Међутим, сведоци смо да је некадашња научна фантастика постала реалност. Људи су мењали особине живих бића хиљадама година, иако нису знали ништа о њиховим генима. Све је почело селективним узгојем, иако са тачке гледишта генетике механизам селективног узгоја није био разјашњен. Откриће постојања и саме структуре ДНК означило је почетак нове ере у биологији. Мењање структуре ДНК значило би и мењање самог организма, па су научници вршили различите експерименте од изазивања случајних мутација, преко додавања ДНК секвенци у ћелију и на крају, прављења нових генетички модификованих организама. Развојем технике клонирања и других метода које у великој мери олакшавају манипулације генима, али и због кратке примене на човеку и етичких дилема које повлаче са собом, уведена су ограничења у коришћењу нових метода. Ипак, откривање технологије CRISPRCas9 омогућило је још лакшу, бржу и јефтинију манипулацију генима, па су ове године рођене и

24 / СИМБИОЗА

прве генетички модификоване бебе. Кинески научници тврде да су ембрионима беба методом CRISPR-Cas9 уклонили ген CCR5 одговоран за настанак ХИВ-а. Будући да родитељи новорођених близнакиња болују од ХИВ-а, а близнакиње су рођене потпуно здраве, сматра се да ово може бити велики корак у лечењу опаких болести. Међутим, овај велики корак за науку довео је до још веће етичке дилеме. Да ли је ова метода безбедна? Метода CRISPR-Cas9 је настала из једног једноставног истраживања које је за циљ имало да проучи како се бактерије боре против вируса. Откривено је да многе бактеријске ћелије у свом организму имају адаптивни имунски систем, CRISPR, који им омогућава да открију, запамте и униште вирусе. Када вирус зарази бактерију, он уноси део своје ДНК, док се CRISPR бори да исту ДНК избаци из ћелије и мали део убаци у хромозоме бактерије, што омогућава да бактерије памте и преносе потомству информацију о вирусима којима су биле изложене. Када се ДНК вируса убаци у хромозоме, ћелија синтетише молекул РНК који представља реплику ДНК вируса. Место на које се умећу интегрисани делови ДНК вируса зову се CRISPR (Clustered regularly interspaced short palindromic repeats – груписана правилно распоређена кратка палиндромска понављања). Део имунског система је и протеин Cas9 који са синтетисаном РНК чини комплекс за откривање, раздвајање и разградњу вирусне ДНК.

Својства Cas9 протеина довела су научнике до закључка да он представља изузетно прецизне маказе за сечење ДНК и да исти принцип могу да примене као технологију генетског инжењеринга која омогућава прецизно одстрањивање или додавање ДНК секвенце у ћелије. Ова метода у лабораторијама функционише исто као и у организму бактерије. Научници синтетишу ланац РНК који одговара ДНК секвенци циљаног гена, док протеин Cas9 служи као маказе. Када ћелија биљака или животиња открије прекид у двоструком ланцу ДНК она или саставља крајеве оштећене ДНК или синтетише нову секвенцу која се умеће на место прекида. Дакле, стварање прекида у двоструком хеликсу подстиче ћелију да та оштећења поправи и управо ово представља велики потенцијал у коришћењу CRISPR-Cas9 методе у лечењу болести. Иако је откривена недавно, ова технологија је већ коришћена на готово свим модел организмима, па и на човеку. Прилика да се користи CRISPR-Cas9 је веома привлачна због ниске цене, једноставности и скраћења трајања процедуре генетских манипулација. Преко 3000 генетичких болести проузроковано је супституцијом само једног нуклеотида. Такве болести се, нажалост, не могу излечити стандардном терапијом, већ се само могу ублажити њихови симптоми. Џенифер Даудна, америчка научница која је учествовала у осмишљавању и истраживању CRISPR-Cas9 методе, верује да ће се у наредних 10 година метода користити у клиничкој пракси и обезбедити лечење тешких болести. Међутим, као што је и сама Џенифер навела, ова метода је снажан алат који омогућава прављење „дизајнираних људи“. Савршено дизајнирани човек изузетно тврдих костију, отпоран на већину леталних болести и високог коефицијента интелигенције за сада је измишљени јунак филмова, а да ли ће постати наша стварност зависи од научника широм света. Све веће моралне дилеме проузроковане наглим порастом примене генетичког инжењерства и недовољна истраженост нове методе навеле су изумитеље CRISPR-Cas9 методе да позову на глобалну паузу у клиничкој примени ове технологије на људским ембрионима. Рођење прве генетичи модификоване бебе отворило је врата која се не могу затворити. Тешко је објаснити колико је CRISPR-Cas9 велика технолошка револуција, али једно је сигурно - CRISPR-Cas9 има велики потенцијал да промени човечанство.

СИМБИОЗА / 25

БИОЛОГИЈА

Животиње које су успеле да „преваре смрт” Јован Степановић

У

дебата.

овом тексту, позабавићемо се организмима које одликује појава отпорности на последице старења и осврнућемо се на специфичне механизме који им то омогућавају. Ова појава се назива биолошка бесмртност и она представља предмет многих биолошких истраживања и

Такође, важно је напоменути да наведени организми у природи нису и не могу бити бесмртни у правом смислу те речи, пошто ће увек постојати неки фактор који ће довести до њихове евентуалне смрти, попут болести или предатора, па ће се у наставку текста говорити искључиво о отпорности ових организама на старење као узрок смрти.

Schmidtea mediterranea У питању је представник пљоснатих црва који припада реду Tricladida, чији је ареал распростирања ограничен на слатке воде приобалних региона западног Медитеранског мора. Поред изузетне моћи регенерације, овог пљоснатог црва одликује и способност да активно обнавља ткива оштећена последицама старења, чиме теоретски постаје имун на овај процес.

Како постиже биолошку бесмртност? У свим ткивима ових организама присутни су необласти, плурипотентне стем-ћелије које могу да се диференцирају у било коју другу ћелију организма. Необласти имају способност одржавања дужине својих теломера посредством ензима теломеразе, због чега не долази до оштећења генетског материјала приликом деобе ћелија, па самим тиме не постоје ни последице старења по овај организам.

Распрострањеност врсте Schmidtea mediterranea

26 / СИМБИОЗА

Hydra (genus) Припадници овог рода су ситне, карниворне животиње које се могу наћи у слатким водама умерених и тропских крајева широм света. Одликује их релативно проста грађа тела и изузетна моћ регенерације, која је толико изражена да ови организми уопште не показују знакове старења. Због ове особине, хидре су већ дуже време предмет проучавања многих научника.

Како постиже биолошку бесмртност? Ткива хидрa богата су стем-ћелијама које омогућавају рапидну регенерацију ткива у случају оштећења било ког типа. Такође, ове ћелије омогућавају и замену ћелија које почињу да показују знакове старења, чиме се тело константно „подмлађује.” Тачан механизам којим се одржава стална дужина теломера приликом ћелијске деобе још увек није познат, али интересентно је споменути да је ова појава ограничена искључиво на јединке код којих је присутна асексуална репродукција.

Turritopsis dohrnii Овај представник жарњака (Cnidaria) настањује умерене и тропске појасеве свих светских океана и он се по већини својих особина не разликује од осталих представника своје класе. Његово развиће је поступно и одвија се кроз три фазе, где се од ларве прво развија разгранат полип, а потом се из полипа пупе младе медузе.

Како постиже биолошку бесмртност? Уколико је медузоидни представник ове врсте изложен стресу, попут физичких оштећења, болести, неповољних услова животне средине или пак оштећења ћелија од последица старења, он је у стању да, процесом трансдиференцијације поново пређе у стадијум полипа, из кога ће се изнова развити нове медузоидне форме. Трансдиференцијација је процес у коме се већ диференциране телесне ћелије трансформишу у потпуно нове типове ћелија, што у овом случају омогућава ретроградни прелаз из медузоидне у полипоидну форму.

СИМБИОЗА / 27

БИОЛОГИЈА

Сложени облици понашања и непрестана потрага за храном Душан Лазић

З

а људе се често каже да су најсавршенија животињска врста и то захваљујући развијеним когнитивним способностима. Јединке врсте Homo sapiens не само да преносе своја знања са генерације на генерацију, већ их и том приликом проширују. Занимљиво је поставити питање како је дошло до развоја оваквих способности и да ли су људи стварно јединствени по начину на који уче и користе информације. За птице се, на пример, обично претпоставља да морају имати инстинкте или да уче кроз безброј покушаја док не пронађу решење. Да то не мора да буде увек тако, показује један научни рад, који описује способност врана за неку врсту менталне симулације која им омогућава да посматрањем окружења осмисле „алатку“ коју ће направити да би дошле до хране. Истраживања показују да људи и животиње заправо уче на сличан начин. Већина биолога би могла да закључи да сложени облици понашања имају јаку генетичку основу и да су производ природне селекције. Проблем се јавља када се покаже да многи веома сложени облици понашања немају генетичку подлогу. Са друге стране, перспектива антрополога сагледава проблем учења на један потпуно другачији начин – кроз друштвено или социјално учење. Примећено је да припадници исте врсте који су у дивљини немају исто понашање као они који су за то време боравили у измењеном станишту. Добар пример за то су шимпанзе које одрастају без родитеља – оне не умеју да направе добре услове за потомство и брину о њему на прави начин. Прстенорепи лемури (Lemur catta) који су одгајани изван свог природног станишта су у стању да, по повратку у станиште, бирају много разноврснију храну од оних који су одрасли у дивљини. Ови примери показују колико се понашање животиња може променити путем друштвеног учења. Још један од јако добрих примера друштвеног учења код животиња је оглед са резус макакијима (Macaca mulatta) који се у уобичајеним условима не мире након конфликта. Они су приморани да као млади проведу време са медвеђим макакијима (Macaca arctoides). Медвеђи макакији имају склоност да, за разлику од резус макакија, своје несугласице решавају неком врстом помирења. У огледу су резус макакији научили да се мире и та особина се код њих задржала по повратку у старо станиште, иако су многе друге навике које су стекли са медвеђим макаки мајмунима, ишчезле.

28 / СИМБИОЗА

Веома сложене групе су честе код животиња и њихово формирање је условљено ефикаснијим подмиривањем основних потреба, као што је исхрана на пример. У једном двогодишњем истраживању је показано да жирафе воле да једу са пријатељима. Ти пријатeљи су представљали одабране индивидуе од поверења. Заједно, они деле исте потребе за храном, али и верују једни другима када је у питању добијање информација о предаторима у близини. У животињском царству се могу пронађи много сложеније, уско контролисане групе. Таква организација захтева извесне когнитивне способности, посебно оне које су потпора друштвеном или социјалном учењу. Многе од вештина које животиње поседују и које су у исто време есенцијалне за њихов опстанак бивају научене путем друштвеног учења, пре него индивидуалним. Проучавање друштвеног учења и животињских заједница би могло да пружи нову перспективу истраживањима о еволуцији људске интелигенције. Једна од претпоставки је да су многи преци људи усвајали знања и вештине кроз друштвено учење. Оно што је веома важна чињеница је да су средински услови фаворизовали груписање јединки животиња током еволуције, али је у том удруживању било неопходно успоставити одређени поредак. Једноставније посматрано, животње не морају да „чекају“ неку мутацију која ће им дати предност у проналажењу хране – оне то могу да науче од својих родитеља или својих вршњака. Сигурно је рећи да средина бира оне који имају способност брзог и ефикасног учења, у чему лежи огроман успех људске врсте.

СИМБИОЗА / 29

БИОЛОГИЈА

Хемоглобин: и у добру и у злу Ана Станчић

Х

емоглобин је металопротеин присутан у еритроцитима скоро свих кичмењака (изузев фамилије риба Channichthyidae), као и у ткивима неких бескичмењака. Као високо конзервисан молекул који садржи гвожђе и чини чак 95-97% цитосолних протеина еритроцита сисара, хемоглобин учествује у преносу гасова, пре свега кисеоника од плућа или шкрга до периферних ткива где се кисеоник отпушта омогућавајући аеробну респирацију која обезбеђује енергију неопходну за метаболичке процесе. Хемоглобин је укључен и у транспорт других гасова: угљен-диоксида (20-25% укупног CO2), као и важног регулаторног молекула азот-оксида (NO). На овај начин, унутарћелијски хемоглобин, скривен у еритроцитима, игра важну улогу у биоенергетској хомеостази ћелија организма и њиховим сигналним путевима. Међутим, ванћелијски хемоглобин који се као последица физичке трауме, дејства микроорганизама или различитих патолошких стања нађе ван еритроцита, може испољити и друге бројне биолошке функције. Ванћелијски хемоглобин и хем група (настала протеолитичком дигестијом у организму) дефинишу се као ‘алармини’ - индикатори различитих патолошких стања, које препознају други сигнални молекули и ћелијe попут ћелија урођеног имунског система или микроорганизама. Показано је да је ванћелијски хемоглобин редокс-осетљив молекул са високим потенцијалом за стварање реактивних кисеоничних врста, штетних за ћелијски интегритет кроз пероксидацију липида и оксидацију нуклеинских и амино киселина. Насупрот описаном прооксидативном дејству хемоглобина, резултати појединих истраживања показују да хидролизати овог молекула могу деловати антиоксидативно, тако што смањују штетни ефекат оксидативног стреса на молекуле ДНК мононуклеарних ћелија периферне крви, као и фосфорилацију хистона. Неколико студија показало је да хемоглобин има способност везивања за молекулске обрасце асоциране са патогеном (енг. pathogen-associated molecular patterns, PAMPs), али и рецепторе сличне Toll-у (енг. Toll like receptors, TLRs). Глобински ланци α и β хемоглобина садрже места за везивање липополисахарида (LPS), што омогућава хемоглобину да у синергији са LPS амплификује инфламаторни одговор. Хем, простетична група хемоглобина, има улогу у активацији и миграцији

30 / СИМБИОЗА

полиморфонуклеарних ћелија и ендотелских ћелија. Хем/хемин (оксидовани хем) утичу и на хомеостазу макрофага као сигнални молекули који регулишу развој гвожђе-рециклирајућих макрофага, активирају макрофаге преко рецептора за препознавање образаца (на пример TLR-4) и делују као лиганди за специфичне нуклеусне рецепторе који регулишу метаболизам глукозе и адипогенезу. За хемин је документован и ефекат инхибиције протеозома и последичне модификације ћелијског метаболизма. Резултати појединих студија показују и да ванћелијски хемоглобин има улогу у патологији мултипле склерозе коју остварује депоновањем гвожђа у ћелије централног нервног система. Међутим, постоје подаци који показују и да ванћелијски хемоглобин стимулише пролиферацију астроцита и њихову ендотелно-мезенхимску транзицију, као и да је ванћелијски хемоглобин сигнал за привлачење мезенхимских матичних ћелија које имају важну улогу у регенерацији ткива. Поред тога што се користе као модели за испитивање поменутих недовољно истражених улога ванћелијског хемоглобина, ксеногени хемоглобини представљају битан предмет биотехнолошких истраживања као потенцијални заменици за крв. Тако је показано да је гигантски полимерни хемоглобин изолован из морске полихете Arenicola marina (патентиран као HEMO2Life) потенцијални заменик за крв којим се избегавају нежељени ефекти вазоконстрикције и оксидативног оштећења при примени алогеног хемоглобина. Недавно публиковани радови показали су да још један ксеногени хемоглобин, изолован из морске анeлиде Nereis virens (патентиран као HEMOXCell), in vitro стимулише раст мезенхимских матичних ћелија пореклом из хумане костне сржи, уз очување фенотипа и способности диференцирања у остеобласте, адипоците и хондроците. Извори: 1. Quaye IК. Extracellular hemoglobin: the case of a friend turned foe. Front Physiol. 2015; 6: 96.

2. Kasai S, Mimura J, Ozaki T, Itoh K. Emerging Regulatory Role of Nrf2 in Iron, Heme, and Hemoglobin Metabolism in Physiology and Disease. Front Vet Sci. 2018; 5: 242.

Лептири у борби са фалсификаторима Емилија Јовановић

Т

о да су биолошки системи вечита инспирација уметника и научника говоре бројна уметничка дела и научни радови посвећени управо њима. Листови биљака су у XVIII веку инспирисали Бенџамина Френклина да почне да лепи узорке листова на новчанице. Циљ је била заштита новчаница, а како је реч о макроскопским структурама које су могле да се фалсификују веома лако, од њихове употребе се убрзо одустало. Овог пута је тим српских научника отишао корак даље. На Институту за физику у Земуну осмишљен је један од најпоузданијих начина заштите докумената, новчаница и уметничких дела – Теслаграм. Теслаграм користи јединственост и непоновљивост структура крила лептира која су саткана од око 200 000 љуспица. Љуспице су мале структуре величине прашине. Међу свим врстама лептира на планети не постоје две исте љуспице. Да би се нашле две идентичне љуспице потребно је 1092 љуспице. Управо то чини Теслаграм одличним начином за заштиту од фалсификовања. Лептири се не убијају, већ се после њихове смрти посебном технологијом развијеном на Институту за физику љуспице скидају са крила и лепе за предмет који је потребно заштитити. Будући да су мале, веома чврсто су прикачене за предмет, а због своје непоновљивости сваки предмет њима заштићен је јединствен. Из тог разлога, планира се прављење читача и посебне базе података која ће садржати информације о љуспицама и заштићеном предмету. Ове структуре поседују посебна оптичка својства која се никако не могу фалсификовати, а њихови фосили готово неизмењених својстава стари око 30 милиона година говоре о томе да је реч о неуништивим структурама. На идеју да започне овај пројекат дошао је физичар др Дејан Пантелић сасвим случајно проучавајући са колегама биолозима различите аспекте фотоничких структура у ентомологији. За истраживање је коришћена нелинеарна микроскопија која је омогућила увид у оптичка својства микроскопских структура међу којима су се истакле љуспице. Данас тим броји двадесет стручњака биолога, физичара и инжењера, a Теслаграм је заштићени патент од 2015. године, уз помоћ средстава Светске банке.

СИМБИОЗА / 31

МОЗАИК

Студентске летње праксе извештаји из читавог света Анђела Станковић

Л

ето углавном студентима представља синоним за одмор и опуштање од свих студентских обавеза. Међутим, многе колеге тај период године проводе на различитим усавршавањима широм Европе и света која их додатно инспиришу и подстичу на самостални рад. О томе како су до својих пракси дошли, шта су научили и како су се провели пишу студенти треће године нашег факултета који су летње месеце провели на водећим светским институтима. Њихов истраживачки дух и жеља за напретком мотивишу сваког младог научника да не остаје у уџбеничким оквирима, већ да на свом знању поради и на занимљив, интерактиван начин.

Марко Којић California Institute of Technology

О

во лето сам провео на Калифорнијском Институту за Технологију, или познатијем као CalTech (енг. California Institute of Technology). Све док нисам крочио на кампус, и био попрскан прскалицама за траву, нисам био свестан да крећу два и по месеца потпуно другачијег живота. Радио сам у оквиру Центра за интеракције микроорганизама у животној средини (енг. Center for Environmental Microbial Interactions) код проф. Др. Дијане Њуман. Сулудо је да сада коментаришем како лаборатрија изгледа као свемирски брод и како су супстанце које ја наручим стизале у року од 24 сата, тога смо сви свесни. Наравно да искуство које сам стекао радећи у тако опремљеној лабораторији умногоме доприноси развоју како мојих вештина и знања, тако и моје личности. Пракса је била веома интензивна, толико интензивна да сам само једном успео да одем и обиђем најзанимљивије делове Лос Анђелеса (тог дана сам отишао у лабораторију у шест ујутру да бих имао бар део дана слободан за обилазак). Викендима сам такође радио, али то није било ни морање нити моја молба, просто је све некако спонтано долазило, и заиста када сте окружени

32 / СИМБИОЗА

радном околином ништа вам не пада тешко, у крајњем случају, због тога сам и био тамо. КалТек као место је фасцинантно! Кажу да је то један од мањих кампуса у Америци, али, сложићете се, мени није тако деловало, нарочито што ми ни зграду још увек немамо. КалТек има неку своју филозофију рада и организације у које се лако можемо уклопити; домови су опет за себе јединствени, мало подсећају на домове из Хари Потера, што се некоме може свидети, а некоме не. Мало је теже било напредовати на друштвеном статусу тамо, јер не само да сам ја радио доста, већ и остали студенти на пракси су такође интензивно радили. Виђали смо само на вечери, а после вечере би свако једва чекао да оде у собу и одмара, ако није морао да се врати назад у лабораторију.

Овај програм је мало другачији од ових стандардних. Наиме, да бисте аплицирали на овакав програм морате да, у сарадњи са одабраном лабораторијом (оном којој се ви јавите, са Скајп интервјуом, ако вас на исти позову), напишете предлог пројекта. Да, то тражи доста времена и није баш једноставно, нарочитно је то време теже пронаћи у испитном року, јер су у том периоду пријаве. Али, ни у једном тренутку нисам зажалио што сам се у тако нешто упустио и провео два и по месеца у Америци, не живећи типичан амерички живот. Једино ми је мало криво што нисам остао још коју недељу, јер је тада баш једна професорка из Центра у оквиру ког сам ја радио добила Нобелову награду за Хемију, и онда сам само са слика могао да пратим прославу. На крају, као главни закључак бих рекао да знање које носимо одавде је непроцењиво, и врло лако применљиво, ако наиђемо на услове где то знање можемо применити, и јако је лепо пронаћи место као што је КалТек где твој труд, рад и знање цене и то не само материјално, већ и морално!

Урош Булатовић Макс Планк Институт за Неуробиологију (МПИ)

Л

ето сам провео у Минхену, на Макс Планк Институту за Неуробиологију (МПИ). Тамо сам отишао у оквиру Amgen Scholars програма који, између осталих институција у Еворпи, организује и Лудвиг Максимилиан Универзитет у Минхену (ЛМУ). Два месеца која сам провео тамо су била једно од најбољих искустава. Атмосфера на МПИ и ЛМУ је изванредна, а лабораторије (често и институције) су махом присне заједнице које пружају подршку истраживачима. Научници су цењени широм света и често награђивани Нобеловим наградама попут Теодора Хенша и Берта Сакмана. А МПИ и ЛМУ су нарочито цењене институције на пољу физике и неуронаука. Ја сам радио на пољу неуронаука, тј. визуелне перцепције тако да је било пуно прилика за учење нечега новог. Лабораторијски рад је био вођен ентузијазмом, а не притиском. Тако се некад остајало и до један сат после поноћи на институту. Понекад се раније завршавало са радом у лабораторији него обично не би ли се похађале радионице које су координатори програма организовали. Осим радионица и бројни излети су били организовани, почевши од излета на језеро у близини Минхена са PhD студентима, па све до посете Нирнбергу и оближњој Аустрији. По истеку два месеца праксе сви студенти који су на Европским институцијама учествовали у Amgen Scholars програму долазе на Универзитет у Кембриџу на финални симпозијум

где представљају своје истраживање осталима. Ово је један фасцинантан догађај зато што окупља око 100 изузетно занимљивих особа из целог света и различитх бранши попут биологије, хемије, физике или инжењерства. Догађај на Кембриџу (а и цела пракса) је изванредна прилика за студенте да се повежу са онима са којима деле интересовања. Тако је могуће створити контакте и пријатељства за цео живот, који у једном тренутку професионалног живота могу значити много. На крају, осим знања и пријатељстава које сам стекао, ова пракса ми је помогла да искристалишем своја интересовања, развијем крички приступ према проблемима и изградим научну интуицију у пољу у коме леже моја интересовања. Искрено бих препоручио свим студентима да се пријаве за учествовање у овом изванредном програму.

Ива Росић Instituto Gulbenkian de Cienca (ИГЦ)

З

а летњу школу ИГЦ (Instituto Gulbenkian de Cienca) чула сам захваљујући фејсбук посту бившег студента Биолошког факултета, који на институту ради свој PhD. Сам процес аплицирања састојао се од писања мотивационог писма за највише две лабораторије по избору и CV-а. Након процеса селекције, следио је интервју, а затим и мејл са одобреним учешћем на летњој школи, уз стипендију која је покривала трошкове пута и смештаја у Лисабону. Летња школа је трајала пет недеља (од 23. јула до 31. августа). Прве недеље, сви смо заједно имали предавања из различитих области којима се појединачне лабораторије на институту баве и похађали семинаре који су се те

недеље одржавали. Остале четитири недеље биле су резервисане за израду пројеката. Свој пројекат радила сам у две лабораторије- за хистопатологију и ћелијску биологију вирусних инфекција. Циљ пројекта био је израдити оптималан имунохистохемијски протокол за свако од одређена антитела (анти-СП-А, анти-ТТФ-1 и анти- ЦЦ-1) на плућном ткиву миша фиксираном различитим методама (парафин и криофиксација), који би даље могао да се користи у испитивању степена развоја плућног ткива након различитих третмана на ембрионима мишева. Викендом сам имала времена за обилазак и упознавање Лисабона са колегама са летње школе. Такође, сваког петка на институту је организован „Беер хоур“, на коме су се окупљали истраживачи из различитих лабораторија, тако да смо имали могућност да у опуштеној атмосфери чујемо разне занимљивости. Ова летња школа је пружила фантастично истраживачко искуство, а упознала сам и дивне људе са којима сам и даље у контакту. Волела бих да, у будућности, останем и дуже.

СИМБИОЗА / 33

МОЗАИК

Пут у Португалију Антонија Авдаловић

I

nstituto Gulbenkian de Cienca (ИГЦ) је једна интересантна заједница истраживача из области биолошких наука. Институт је смештен у Оеирасу, једаном малом граду недалеко од Лисабона. Морам да признам да има неку посебну чар. Када се капија Института затвори за тобом, чини ти се као да више ниси на истом месту. Ја ни сама не знам како сам завршила овде летос, у Португалији. Хтела сам да идем на праксу где се није тражило много предзнања и истраживачког искуства. Плус би био да не морам да имам завршене две године студирања пре почетка програма, јер сам онда била прва година… Нажалост и ова пракса је тражила мало старије студенте, али ипак сам одлучила да се пријавим и заиста се нисам покајалабила сам примљена. Још четири студента из Србије је похађало ову праксу и склопили смо дивна пријатељства. Уз помоћ запослених на Институту, који су пореклом из Србије, успели смо ближе да упознамо начин рада научника и саму културу ове земље. Институт поседује две зграде где се налазе лабораторије и једну зграду где је кантина и амфитеатри; сви одељци имају имена филозофа, што ме је одушевило. Лабораторије су одлично опремљене и мени је била част да радим на таквом месту. Оно што је посебно код овог Института је да има одвојене одељке (енг. facilities) где се научници баве узгојeм лабораторијских животиња, коришћењем различитих типова микроскопа итд. Осим што се баве науком, на Институту се баве и развијањем нових метода рада. Такође имају и богато опремљену библиотеку са стручним књима на више језика.

34 / СИМБИОЗА

Сам програм је осмишљен тако да се састоји из предавања, која су трајала недељу дана, и после тога четири до шест недеља лабораторијског рада. Током недеље са предавањима дани су прилично заузети, постоје паузе само за кафу и ручак. Предавања држе научници запослени на Институту или гостујући научници. Причају о својим инстраживањима и појашњавају чињенице везане за њихов рад. Представио нам се и бивши директор ИГЦ-а. Човек који нам је дао можда један од најбољих савета које сам икад чула : ˝Нађите чиме хоћете да се бавите, а када нађете то само размишљајте о томе. То је као да сте у љубави. Не морате стално да се бавите тиме, али увек морате да мислите о томе.˝ Пре него што смо кренули у своје предодређене лабораторије имали смо и пар практичних вежби. Сећам се једне где смо инфицирали ларве дрозофиле, па после одређеног времена смо их посматрали под флуросцентним бинокуларним микроскопом. Такође смо се упознали са још неколико типова микроскопа. После теоријског дела кренуо је рад у лабораторији. Тадо смо се сви разишли и виђали смо се само на паузама. Некада се радило по дванаест сати, некада краће, све је завислио од задатака које смо имали и наше спретности. Сви смо ми били почетници, било је грешака, наравно, али захваљујући њима смо највише научили. На паузама бисмо се дружили уз кафу и причу. Не могу да завршим ову причу пре него што споменем Марију, маскоту ИГЦ-а. Мачка која је тако лепо ухрањена да сви који је први пут виде мисле да је скотна. Имали смо интерно такмичење кога ће Марија највише волети. Чак смо јој куповали мачије посластице. Све у свему, ово је било једно дивно и незаборавно искуство. Оно што сам видела од Португалије ван ИГЦ-а је било прелепо, од ноћног изласка у Лисабону до палате Синтра.

СИМБИОЗА / 35

МОЗАИК

Алцхајмер у 19. веку и данас Марија Петронијевић, председник ССДНС

А

лојз Алцхајмер (Alois Alchaimer) је био психијатар немачког порекла. Живео је у 19. веку и бавио се психијатријом и неуропатологијом. Сарађивао је са истакнутим неурологом Францом Нислом (Franz Nissl). Заједно су објавили велики број хистолошких и хистопатолошких студија церебралног кортекса. Године 1901. Алојз упознаје Аугусту Детер (Auguste Deter). Аугуста је била стара 51 годину и патила од краткотрајног губитка паћења, што је убрзо прерасло у тешку деменцију. Након пет година тешке болести, Аугуста умире. Током аутопсије, Алцхајмер је идентификовао низ патолошких стања. Присуство неурофибриларних клубади и неуритских плака недвосмислено су указивали на сенилну деменцију, данас познату као Алцхајмерова болест. Ни два века касније, научници не знају са сигурношћу шта је узрок ове болести. На појаву болести највише утиче наследни фактор, али узрок могу бити и депрсија и хипертензија. Оно што са сигурношћу знамо је да је Алцхајмер хронична неуродегенеративна болест средњег или позног доба. Ова болест делује на везе између неурона, као и на саме неуроне коре што доводи до значајног губитка мождане масе. Карактеристика болести су постепено и неповратно губљење памћења, проблеми са говором, свести о времену и простору. Како се рани симптоми могу погрешно сматрати последицом нормалног старења, за постављање дефинитивне дијагнозе поред когнитивних тестова и анализе крви неопходан је преглед можданог ткива.

Aлојз Алцхајмер

Широм света велики број научника бави се проучавањем Алцхајмерове болести. Иако за сада нема лека, ради се на терапији и олакшавању живота оболелима и њиховим породицама. Неуролог Вилиам Шанкл (William Shankle) је у новембру прошле године у болници Хоар, Њупорт Бич представио рад у ком објашњава да се Алцхајмерова болест може успорити раном дијагнозом. Наиме, уколико се на време уоче први молекули који узрокују болест - амилоиди пацијенти се могу подвргнути третману у којем се може елиминисати 50-75% амилоида. Четири године након третмана, пацијенти показују значајно функционално побољшање. Напредак науке прати и напредак технологије. Развијене су две неинвазивне технике које омогућавају примену терапије дирекно у мозак.

36 / СИМБИОЗА

Аугуста Детер

Ултразвук и микрокуглице се примењују за успешно, безбедно и реверзибилно отварање крвно-мождане баријере код пацијената са раном до умерено узнапредовалом Алцхајмеровом болести. Микрокуглице се убризгавају у крв, а крвно мождана баријера у регионима богатим амилоидним плакама, се отвара ултразвучним таласима ниске фреквенције. Након 24 часа, баријера се самостално затвара. Нико од пацијената није патио од крварења или погоршања когнитивних функција, услед пробијања баријере.

САНУ, као и на предавањима у Артгет галерији Културног центра Београд. За наредну Недељу свести о мозгу која се одржава од 11-17.3.2019. године спремили смо вам причу о развићу нервног система.

Иако су овакве технике далеко од свакодневне клиничке примене, са Универзитета Западне Вирџиније из Рокфелеровог института за неурологију поручују: „Крвно - мождана баријера више није ван граница“. Као и сваке године, друга недеља марта је у знаку мозга. Позивамо вас да нам се придружите на интерактивној поставци у Галерији науке и технике

Студентска секција Друштва за неуронауке има част и да вас позове да испратите Регионални конгрес који наше Друштво организује под покровитељством Европске федерације друштва за неуронауке. У оквиру најаве конгреса припремили смо вам научно - популарна предавања из области еволуције, форензике, астробиологије, когнитивних неуронаука, дечије радионице. Циљ конгреса је спој уметности и науке, па је поводом тога отворен конкурс за постере из области историје неуронауке. Сви постери биће изложени у Галерији науке и технике САНУ, као и на самом конгресу. Најбољи постер биће ослобођен котизације. За љубитеље дигиталне уметности ту је фотоконкурс под слоганом «Лепота је у мозгу посматрача››. Извори: https://neuronauke.org/ http://www.srneurosoc.ac.rs/ https://www.fensfrm2019.rs/

СИМБИОЗА / 37

МОЗАИК

Како је то по свету - iGEM the journey Пабло Андреас Варгас Розалес, Биолошки факултет Универзитета Костарика

(наставак из 19. броја)

The team grows

C

oming back to work meant we left behind our businesspeople attitude and become scientists again. But oh, wow, iGEM also requires some things we were not qualified to do. First, we had to do a wiki explaining our project, we needed someone to make It nice, we had to do a mathematical model… We know biology and most of our computational knowledge is limited to building presentations, analyzing data on databases, and of course, browsing facebook while we should be working.

Since we had not the time nor knowledge to do it, we looked for other people who did. We found a Computer Engineering student to help us with the wiki, a Mechatronics Engineering one for the model and an Industrial Designer for, well, design. Our team had just grown from five biotechnologists to eight people with different backgrounds, so we had to get them on track and also, find more money to take them to Boston.

We even got very fancy photoshoots.

We were a little bit too many, and granny gave Again we came back to meetings, we were a little birth demor alized about this and even thought about quit I’ll try to explain the former subtitle by telling this story: It was mid-April, we were working very hard on finding our money, and busy enough to leave the lab for a while when we got an email from David: “Check this project out”. It was a Chinese team who worked in, guess what, detecting tuberculosis in an easier way. What was worse was the method they chose: two dCas9, each attached to a split luciferase which would reconstitute when binding to two close-by sites in the genome of the Mycobacterium. Surprise surprise! We had some problems and now we had a bigger one, once again, we had no project.

ting (so early!?!?) but we had made a decision and had to carry on. After a lot of research, speaking with experts in the area, and a lot of imagination, we came up with a new design. We would still use the dCas9 to find the RNA sequence of the marker of cancer, but as a way of signaling we would use the conformational change of the Cas9 after binding to the guide RNA and the target. This conformational change would reconstitute a protease which would cleave the linker between a GFP and its quencher, thus generating a readable signal. The project was a bit complicated, but we were happy and we were back on track.

If you look closely, the idea of the project is the same we had, only that instead of RFP they used luciferase

38 / СИМБИОЗА

Final version of our system. Now with a designer in the team

SynBioThon: the greatest impact

Downfall: life in the lab

Apart from generating a wet lab project, iGEM teams are required to develop a Human Practice. This is an aspect of the project in which you must take into account the impact that the project may have to the community and also where you can plan how to impact society via synthetic biology. For the first, we did a survey with men about why they were not being checked for prostate cancer constantly, and we found out, unsurprisingly, that most men were not amused by the perspective of having their rectum checked, even by a doctor. For the other side of the Human Practice, we decided to take over the biohackathon, the activity where our team was formed, and giving it a new life so we could have more people interested in SynBio in the country.

Let me tell you, iGEM is not easy. Even though we had a lot of experience in wet lab work, we had a lot of struggles. First: in biology sometimes you just have to wait for the bacteria to grow, or the DNA to ligate, or whatever, and since molecular biology is, well, molecular, it’s very difficult to make sure everything is going as planned. Second: 3A Assembly, or digestion-ligation is actually pretty difficult, we spent a lot of time doing it.

Third: we had some communication issues and some of the parts were not designed correctly so we had to redesign them. Fourth: Sometimes teams have issues that stress and pressure just make worse, so yes, it was not perfect.

The activity was very successful, our designer made a very nice new brand for it, we had fancy food, and also we worked very hard to get people from other universities to come. We had 70 participants from the three main public universities, from different majors, and we had 16 projects very different from each other.

After the event, the winners decided to keep going as a startup and eventually got accelerated by RebelBio in Ireland, and another group formed a synbio club in their university. We were very happy by this outcome, because our objective was achieved. It was so good, that on 2017 we decided to organize it again, and now we are working on its expansion to the rest of Latin America, and one day, the world!

The participants of SynBioThon 2016, the best we got from iGEM to the community

The last months before iGEM were very difficult. We would work in the lab until very late, sometimes there would be someone in the lab at any moment of the day. The assembly of our modified Cas9 was walking slowly and we yet had to test it. We were assembling also the other parts of the system and tried to test them but without the Cas9 it was very difficult.

We could do one assay, in which we would do a proof of concept of the reconstitution of the protease, but we found out that when designing it, we left the His-tag before the start codon, so we could not purify it and see the results. We didn’t have more time for redesign.

At the end, we couldn’t test our project as a whole, so we couldn’t discover if the conformational change was a good way of measuring the detection of

Late night meetngs with pizza, a very common sight those last months

СИМБИОЗА / 39

МОЗАИК the signal. To this failure was added the wiki freeze. We had to put all our (nonexistent) results into a webpage, which was very stressing, and also we had to prepare a poster. The Giant Jamboree was coming in a couple of weeks.

The Giant Jamboree

The day had finally come. Even though we had had a hard time getting results, we would go and present our idea, what we did, what we couldn’t, and how we planned to overcome it. We would also go and have the opportunity to share with other 3000 students who sacrificed their year working on a project. Since the beginning, we had a very good relationship with the Mexican teams, so we would also finally meet them.

Apart from being awesome to see so many people from working all over the world working on so many cool projects, one of the most rewarding things was learning that we were not alone. Almost everybody we spoke to had had the same problems we did, some were able to overcome them, some weren’t, like us. The most important thing is we found out about the existence of a community of people who were willing to give everything to work for the science they loved.

I won’t lie, the Jamboree was super fun too. We Latin Americans are very outgoing and would always be

laughing around the place, singing, and making jokes, for the suffering of the ever-concentrated Asians and the more reserved Europeans. We also got to hear many expositions from super cool teams, people we read about in papers were judges, we had a party, we got to know Boston… At the end, all our suffering was not for nothing. We learned from our mistakes on the competition, from other’s strengths, and at the end came to realize what iGEM was all about.

What I got from iGEM

Being part of iGEM was a dream come true for me.

Even though we had a lot of struggles it taught me a lot of things that will be useful throughout my life, such as teamwork, persistence, and communication. I also expanded my horizons into what science can be like in places where funding is not a problem and you can focus on your project. Or the strength of a region like us, where what we lack in money we overflow in enthusiasm to overcome our limitations.

I also got some more “selfish” benefits. I made a lot of new friends in the competition, many of whom I still have contact with and who, I’m sure, will be giants in science in the next few years. I could attend an UN meeting as iGEM delegate, where we exposed to policy makers iGEM and why it is so important to keep researching SynBio without fear. Thanks to my work with the conformational change of the Cas9, I got to work with a Costarrican scientist based in Switzerland, who told me about a Summer Research Program in his university. I applied and spent two months in Lausanne, working in protein design, something I didn’t even know that existed before.

I am very passionate about iGEM. I think it’s the best decision I made during my student years. Even though our project didn’t work well, we made a very good effort. We learned from our mistakes and now I’m willing to help not only myself, but others, to not fall for them. As I apply for my masters, one of the main requisites in my list is: Does the university have an iGEM team? I can’t wait for the next iGEM where I can be a student member again, and after that, why not a mentor, a judge…

Anything that will help others achieve their dreams, such as I’m achieving mine.

Most of the Latin American representation on the Giant Jamboree.

You can almost hear the noise we made

My co-interns at EPFL Summer Research Program during a hike in the Swiss mountains

40 / СИМБИОЗА

Галерија фотографија Ђурђе Ђуковић

СИМБИОЗА / 41

МОЗАИК

Неверовали или да Андреа Новаковић

Н

едавно је откривена нова врста протиста. То је еукариотски микроорганизам, из групе хемимастигофора. Овакво откриће би могло да измени крошњу дрвета живота, додавањем једне нове гране. Класификација хемимастигофора је одувек била мистерија за научнике, а откриће нове врсте представља корак ка бољем разумевању еволуције еукариотских ћелија и њиховог древног порекла.

И

зводећи експеримент над орангутанима, у шумама Суматре, научници су дошли до фрапантног сазнања! Наиме, да би боље проучили њихово понашање у тренуцима опасности, камуфлирани прекривачем са шарама потенцијалног предатора, окружили су седам мајки орангутана и посматрали њихове реакције. Иницијална реакција орангутана, била је да се сакрију у крошњи дрвета, преплашени за свој и живот својих младунаца. Међутим, већина њих је сачекала да опасност прође, пре него што су се огласила, упозоравајући на опасност. Ово сазнање поставља питање да ли су само људи способни да размењују информације о прошлости? Даља, детаљнија истраживања, овако сложеног понашања орангутана могу доказати супротно.

В

ероватно нисте знали да су мољци развили нови начин да се заштите од слепих мишева, својих предатора, који способношћу ехолокације могу лако идентификовати њихову позицију. Ове животиње су као заштитну карактеристику развиле нешто што представља еволутивну новину: крзно на тораксу и крилима које делује као лагани порозни апсорбер звука. Тиме је олакшана њихова акустична камуфлажа, што им нуди значајну предност у преживљавању са слепим мишевима.

И

ако се зна да хибриди птица две различите врсте нису необична појава, научници у Пенсилванији су открили хибрид, не две, већ три различите врсте птица. Ова форма је настала укрштањем женки хибрида Vernivora chrysoptera и Vernivoa cyanoptera и мужјака врсте Setophaga pensylvanica. Овакав нови тип хибридизације такође упућује на растући еколошки проблем, а то је угроженост ових врста, при чему оне трагају за новим репродуктивним стратегијама, формирајући хибриде.

42 / СИМБИОЗА

К

рије ли наша ДНК другачију структуру, која је до сада евидентирана само у in vitro културама? Већина нас, када замисли структуру ДНК молекула, помисли на двоструки хеликс. Признати научници из области молекуларне биологије открили су постојање другачије структуре ДНК и то у живим ћелијама. Захваљујући њима, данас знамо да такозвани i-motif фигурира и у физиолошким условима, што представља велики помак у развоју цитологије као науке.

Биолошки хумор Коста Стошић, Лука Павловић и Павле Лукић

Коју Балашевићеву песму поручује ћелија у кафани?

-Опрости ми Клатрин

Шта једе млада ћелија да би порасла?

-ЦитоПлазму и млеко

Сви црви су ту али нигде NemaToda.

Шта једу ћелије на посној слави?

-РибуСом

Чиме полипи гасе пожар?

- Хидрантом.

Како се зове група атома која даје боју једињењима када исприча фору? Хромо-фора

Какве су ларве дупљара после летовања?

-ПреПлануле Који захват користе хоаноците кад се бију?

-Шпанску крагну.

Чиме шкољка оре?ПроТрактором

Нас неће да приме у ЕУ зато што нисмо Еуривалентни Чиме се рибозоми баве када заврше Филолошки факс? Транслацијом Који протеини највише варају на колоквијуму? РНК полимеразе (транскрипција=преписивање)

Пита мали полип Сарк мајку: Мама, да ли да оперем судове? Мама: Ако, ПериСарк.

Који је омиљени певач биљних физиолога? СТома Здравковић

Кога зову ћелије кад умре једна од њих?

-(А)Поп Тозу Изашли у кафану бескичмењаци. Нико није понео паре осим планарије. При крају вечере, планарија устаје и одлази до тоалета. У том моменту пита један од њих: - Је ли, ћемо да делимо рачун или?

- Ма пусти, нек Platy-helminthes. Како се зове молекул који је заљубљен у хлор? Хлоро-фил Које воће је најотпорније на болести? Л-имун Коју врсту музике слушају биолози? (поли-А) РЕП Коју књигу Добрице Ћосића највише воле ћелије?

-Деобе

СИМБИОЗА / 43

МОЗАИК

Редакција препоручује Редакција

Недеља свести о мозгу од 11. до 17. марта

У

наведеном периоду одржаће се манифестација „Недеља свести о мозгу“. Посетиоци ће имати прилику да из различитих углова сагледају један од најсложенијих органа – мозак. Студентска секција за неуронауке, која је уједно и организовала овај догађај, побринула се да и ове године окупи предаваче који ће публици додатно приближити садржаје на ову тему и представити актуелна истраживања. Више о „Недељи свести о мозгу“ можете погледати на следећем сајту.

Изложба „Пази отровно!“ отворена до априла

Ф

еномен отрова у природи је јединствена појава, присутна код разних гљива, биљака и животиња. На изложби ћете моћи да сазате о томе како се треба понашати након тровања, али и колико су отрови важни за савремени живот људи. Она је отворена за посетиоце у галерији „Природњачког музеја“ до априла. Више о изложби на званичној страници музеја.

44 / СИМБИОЗА

47. Међународни филмски фестивал од 22. фебруара до 03. марта

Ј

една од најзначајнијих филмских смотри и главних догађаја у културном животу Београда, Међународни филмски фестивал, се и ове године одржава на више локација. Током фестивала ће се пројектовати домаћи и страни филмови различитих жанрова. Поред пројекција, на фестивалу ће се додељивати награде и признања. За додатне информације о програму, локацији и ценама посетите следећи сајт.

Београдски фестивал игре од 22. марта до 12. априла

Ш

еснаести по реду Београдски фестивал игре одржаваће се на више локација у Београду, као и у Новом Саду и Вршцу. Овогодишњи мото 16. по реду фестивала је : За обнову природних људских осећања. Публици ће се у његовом трајању представити 16 трупа из 11 земаља. За више информација о овом дешавању посетите следећи сајт.

СИМБИОЗА / 45