БИОЛОГИЈА
Структура ДНК-трка 20. века Анђела Станковић
С
ваком биологу у сећање је урезан 28. фебруар 1953, дан када је у једном кембричком пабу откривена тајна живота. Ипак, борба за разумевање чудесног молекула, носиоца генетичке информације, почиње годинама уназад и води се на више фронтова. Постојање наследних фактора и правила наслеђивања у својим делима постулира још Грегор Мендел. Крајем 20-их година прошлог века, научна јавност дефинитивно повезује гене са хромозомима, структурама сачињеним од ДНК и протеина. Иако амерички микробиолог Освалд Ејвери у својим експериментима закључује да је ДНК носилац наследних информација, питање и даље остаје отворено. Коначни доказ пружила би једино структура ДНК - тајна која заокупља мисли природњака тог времена и ствара најпознатији тандем у историји биолошких наука. Почетком 1951. у лабораторији у Кембриџу срећу се млади амерички биолог Џејмс Вотсон и енглески физичар Френсис Крик, решени да дају одговор на најактуелније питање. Користећи своје знање о рендгенској кристалографији, Крик покушава да направи слику молекула, али му то не успева. За то време, на Кингс колеџу у Лондону, млада научница Розалин Френклин заједно са колегом Маурисом Вилкинсом ради на истом пројекту. Међутим, затегнути односи међу њима доводе до разилажења, а Френклинова доживљава пројекат као свој и наставља неуморни рад. Калифорнијски универзитет стециште је још једног противника - физикохемичара Лајнуса Полинга, већ познатог по прављењу модела различитих молекула. Свој први модел Вотсон и Крик предлажу још 1952. и говоре о троланчаном хеликсу код кога се базе налазе на спољашњости окоснице. Заинтересована Френклинова одлази у Кембриџ како би се упознала са моделом, међутим, пише оштру критику и директним математичким доказима оспорава њихову идеју. Научна јавност стаје на страну Френклинове, а Вотсону и Крику неко време бива забрањено бављење овом темом! Почетком 1953. Кембриџом одзвања вест да се Полинг спрема да објави резултате свог рада. Уплашеном тандему убрзо је лакнуло када, читајући основне закључке истраживања, уочавају исте грешке које су и сами направили на свом првом моделу - претпоставка о троланчаности хеликса. У јеку борбе, Вилкинс Вотсону даје чувену слику 51, кристалографију Розалин Френклин, која пружа
26 / СИМБИОЗА
директне доказе о правој структури ДНК. Како је слика доспела до Вилкинса и зашто је сама Розалин није протумачила до данас није познато. Оно што јесте познато је да су, за свега неколико дана, имајући у виду раније постављена Чаргафова правила, Вотсон и Крик направили модел секундарне структуре ДНК. Свој рад објавили су у часопису Nature на свега једној страни, а девет година касније њима и Вилкинсу уручена је Нобелова награда. Френклиновој награда није могла бити додељена постхумно, због правила Нобеловог комитета. Структурни модел беспоговорно је показао како се складишти информација, али и како су могуће промене. Прича се да је у чувеном пабу Eagle, Вотсон том приликом узвикнуо: Открили смо тајну живота! Контроверзе које су пратиле пројекат нису се никада слегле. Одговоре на бројна питања ауторства, заслуге и аутентичности могу пружити једино зидови кембричке лабораторије, али једно је сигурно - победници ове најзначајније трке 20. века својим открићем започињу нову еру у области биологије и покрећу рапидни развој молекуларне биологије, једне од најзначајнијих дисциплина данашњице.