BINGO
Napisao: Muharem OMEROVIĆ
I nema u Boga dana a da neko u ZE gradu ne traži pomoć. U lokalnom listu izlazila su i po dva apela samo u jednom broju. Demobilisani borac tražio je pomoć dobrih ljudi za operaciju oka svoje četvrte kćerke. Samohrana majka tražila je pomoć dobrih ljudi da dijete koje boluje od leukemije vodi na liječenje u Italiju. Nezaposleni otac tražio je novčanu pomoć da dijete vodi na izmjenu koštane srži. Džamija je pozivala da zvanjem određenog broja donirate tri markice za njenu izgradnju. Rodilište da na njen broj donirate marku za nabavku neophodnog inkubatora. Sve akcije išle su pod sloganom: Hajmo biti dobri ljudi i dobro srce. Koristili to i lezihljebovići svih vrsta. Svratili bi oni u redakciju lokalnog lista, našli kakvog početnika novinara, ispričali mu ganutu priču, slikali se a radi efekta pustili i koju suzu a onda dali već otvoreni broj žiro računa na koje bi oni mehka srca trebali vršiti uplate. Nakon toga bi sjeli na minderluk, poput starog Jusufa žarili cigare u čibuku i čekali kad će pare početi da pljušte. Jedino su molili dragoga Boga da im novinarka Alma sa lokalne televizije ne čita brojeve računa, jer ona ih je rafalno čitala da niko živ nije uspio nikada upisati ni tri prva broja. E iz te, i takve, zemlje gdje je jako puno onih koji prose a gdje je više onih koji nemaju šta da im dadnu javio se brat bratu. Brat iz zemlje posne nazvao je brata u bogatoj Australiji: „Halo!“ „Helou!“ – čulo se iz daljine. 54 Š E H E R
BANJA LUKA
„Mister Smajo! Kako si?“ „Ooo! To si ti, brate!“ „Da jednom i ja tebe obradujem. Reci BINGO!“ „Šta da reknem?“ „Uzvikni BINGO! Jasno i glasno, uzvikni ko Hazim i Snježa! Hoću i ja tebe da obradujem.“ „Dobro da mi ne javljaš kakvu tužnu vijest.“ „De ti meni reci je li tebe svrbio dlan?“ „Dlan? Što da me svrbi?“ „De, uzmi olovku i piši...“ „Šta da pišem?“ „Piši broj, od deset cifara.“ „Što da ga pišem?“ „Šaljem ti malo para.“ Nastala je duga, duga pauza. Duga ko zima. „Čekaj... šta to kažeš da mi šalješ?“ „Malo para!“ „Jel ti to mene zajefrkavaš!?“ „Ne zafrkavam te, brate, mame mi, moje i tvoje!“ „Ti meni... iz Bosne... da šalješ pare u Australiju?“ Smijao se stariji brat glasom pustinjske hijene. „Hi, hi, hi, hi“ – pa se ponovilo histerično – „hi, hi, hi, hi, hiiii. E ovo je za Ginisa!“ „Priča jeste za Ginisa ali su pare za tebe! Pa i ti si meni ovamo iza rata poslao para milion puta.“ „E da se ne zovem Smajo sad bih se devet puta prekrstio! A odakle ti pare? Da nisi opljačkao banku? To vaši čarapari rade, gledamo mi
to, gledamo.“ „Ne, nisam opljačkao banku. Nisam ja te fele.“ „A da nisi dobio Nobelovu nagradu za to tvoje piskaranje?“ „Ni to. Hajde pogađaj dalje...“ „Nisi mi pisao da imamo bogatu tetku u Americi.“ „Pa i nemamo. Pa ti nisam ni pisao.“ „Otkuda ti onda pare?“ „Uzmi olovku i piši broj a kada primiš lovu uživaj!“ „Hoću prvo da znam odakle ti pare? Da nisi koga ucmekao, ili dilaš drogu?“ „Dobio sam na BINGU, eto odakle mi lova! I šaljem ti pedeset hiljada.“ Ponovo se stariji brat nasmijao u slušalicu. „I ti hoćeš meni da pošalješ para!?“ „Hoću. Pa znaš li ti koliko si ti puta po dvjesta dolara poslao meni. Ihiii, koliko hoćeš puta! Ja tebi šaljem eure.“ A onda je nastala šutnja. Čulo se TUP, kao da neko pade s tavana. Tamo u dalekoj Australiji u privatnoj kući starijeg brata nastalo je komešanje. Stigla je i hitna pomoć. Mlađi brat nazvao je ponovo starijeg. Javio se ženski glas. Glas snahe. Snaha nije znala ni dvije riječi bosanskog a mlađi brat znao je samo ono mister na engleskom. Puno dana iza toga dobio je avionsko pismo u kojem ga snaha Filipinka obavještava da je mister Smajo, onoga dana kada su razgovarali, pao u bandak i da se iz njega još nije probudio.
