~2~
1.
Oglašavanje zvona sa ulaznih vrata, navelo je Rominu Bauer da uvije mokru kosu u peškir, obuče frotirski mantil i izađe iz kupatila. Dok se kretala ka predsoblju pomislila je kako bi njen nezvani i neočekivani posetilac mogao da je spasi od večernjeg izlaska za koji se pripremala, izlaska zbog koga je čitavog dana imala knedlu u grlu. Bilo joj je potrebno neko izbavljenje iz situacije u kojoj se našla, pre svega zahvaljujući svojoj krivici, svojoj naivnosti i nedovoljnoj promišljenosti. Neko čudo, koje bi izbrisalo nekoliko proteklih nedelja njenog života, protraćenih na pogrešan način, na pogrešnog čoveka. Otvorila je vrata i uzdahnula, ispunjena koliko radošću toliko i razočarenjem, kada je u hodniku ugledala Angeliku Lang, devojku koja je živela u stanu do njenog. S obzirom na to da su obe imale dosta profesionalnih obaveza, retke su dolazile u situacije da se posećuju i druže. Zato se Romina obradovala njenom dolasku. Razočaralo ju je to što Angelika, ni na koji način, nije mogla da je spasi od predstojećeg izlaska. - Obično me dočekuješ sa većim entuzijazmom! - primetila je Angelika dobronamerno, ulazeći u Rominin stan. - Da li sam došla u pogrešnom trenutku? - Nisi! Jesi! - Romina se brzo ispravila. - Ne znam ni sama. Potpuno sam sluđena. Uglavnom, moram uskoro da izađem iz stana. Ostani, ako nemaš ništa protiv toga da se ja oblačim i šminkam, dok mi ti pričaš o novostima iz tvog života.
~3~
- Eto, a ja sam došla da čujem kakvih novosti ima kod tebe! Angelika je spustila cigarete na sto, a potom je otišla u kuhinju, gde je, odlično se snalazeći u tuđem prostoru, skuvala kafu. Pridružila se Romini u dnevnom boravku i udobno smestila u ugao kauča. - Novosti će biti sutra - Romina je sumorno izjavila, brišući kosu peškirom. - Kada završim svoju, nazovi, vezu sa Mikaelom. Tada ću, sasvim sigurno, biti više raspoložena za ćaskanje. Sada sam pomalo dekocentrisana. - Hm... - promrmljala je Angelika, paleći cigaretu. - Sve vreme sam imala utisak da te ta veza sa Mikaelom baš nimalo ne inspiriše... Dobro je što si odlučila da je prekineš. Da li si zato neraspoložena i napeta? - Jesam. Ali, već sutra ću biti bolje. Samo da sve to ostavim iza sebe... - Nije mi, baš, sasvim jasno zbog čega ti je toliko neprijatno? Znam da si i pre ostavljala momke. Mikael nije prvi, sa kojim ćeš da raskineš ljubavnu vezu. - Tačno. Međutim, on je prvi, kome bi to moglo da slomi srce... Ili ego... - tiše je dodala. - Nakon, koliko, mesec dana zabavljanja...? - Pet nedelja, točnije. - Zar se toliko zaljubio u tebe? - Mislim da se nije zaljubio u mene, koliko u viziju koju je imao u vezi sa mnom. Dopadalo mu se da, kako je često govorio, izlazi sa ozbiljnom i odgovornom ženom, sa kojom muškarac može da zna „na čemu je“. Mikael je idealista, pa je, bojim se, i mene idealizovao. - Ti i jesi, na svoj način, idealna. Ali nisi za njega. To je definitivno - Angelika je otpila gutljaj kafe i povukla dim cigarete. - Nikada te nisam pitala zbog čega si, uopšte, prihvatila da izlaziš sa njim.
~4~
- Eh! - izustila je Romina neodređeno, uzimajući fen za sušenje kose. - Nemoj to da radiš! - uzviknula je Angelika. - Pusti da ti se kosa prirodno osuši! - U tom slučaju ću biti sva čupava i delovaću neuredno! Moram malo da je poravnam. - Ne, ne moraš. Kosa ti je najbolja kada izgleda kao da ju je vetar oblikovao svojim dahom. - Vetrov dah... - ponovila je Romina, sedajući za toaletni sto. Vidi se da si umetnička duša. Prihvatiću da čupava izađem iz kuće, samo zato što me mrzi da se doterujem. A večeras ni ne želim da izgledam lepo. Kada smo kod kose, da li i dalje nameravaš da se ofarbaš u ljubičastu boju? - Metalik ljubičastu, preciznije. Naravno da nameravam! Kakav bi to bio život, kada ne bih, bar neko vreme, imala ljubičastu kosu! - Pa, probala si sve druge boje, probaj i tu! - Romina joj je namignula, krećući da nanosi podlogu za šminku na lice. - Hajde mi pomozi oko odeće... Mrzi me da smišljam šta da obučem... - Na kakvo mesto te Mikael izvodi? - Idemo u neki novi restoran, koji se nalazi na obodu parka Klajst. Ne znam kakva bi odeća bila prigodna za takvo mesto. - Sa malom, crnom, haljinom nema greške. A ti imaš jednu, koja ti savršeno stoji. Biseri, dobre cipele, odgovarajuća tašnica, i, bićeš prikladno odevena za sve prilike i sva mesta. - Hvala ti - Romini se oteo još jedan uzdah, dok je maškarom naglašavala trepavice. - Jedino si zaboravila da ja, večeras, ne želim da izgledam savršeno. - Onda idi u restoran u trenerci! Uh! - Angelika je ugasila cigaretu i odmahnula glavom sa negodovanjem. - Još uvek mi nisi odgovorila zbog čega si, uopšte, počela da se zabavljaš sa tim Mikaelom.
~5~
- Zbog čega?! Zbog čega?! - prodrala se Romina, ispunjena očajem. - Zbog toga što sam bila usamljena, što sam se pitala da li očekujem previše od momaka, što sam želela da Mikaelu dam šansu, što... Izdala sam i izneverila sebe, eto. Nije trebalo da na silu pokušavam da od ničega napravim nešto, samo zato što sam izgubila veru da bi nešto pravo moglo uopšte da se dogodi. - Kako bi izgledalo to nešto pravo? Kakvu vezu priželjkuješ, Romina? I kakvog muškarca? - Ne znam! Ja nemam definisane standarde! Ništa mi ne znači ako muškarac dobro izgleda. Mikael je pravi primer za to. On je neverovatno zgodan i šarmantan. Vrlo je uredan, uglađen, ume da se ponaša, galantan je. Obrazovan je, radi odgovoran posao, ima dobru platu, kuću, kola, sve. Ipak, meni se ne dopada. Ne privlači me. Dosadan mi je. Ne osećam ništa prema njemu. Dešavalo mi se, u prošlosti, da na prvi pogled prepoznam nekoga, u koga bih mogla da se zaljubim. Ja verujem u ono što se zove telesna hemija. Pa, naučno je dokazano da naši feromoni međusobno komuniciraju! Da te suptance navode ljude da se zbližavaju! Eto, priželjkujem muškarca koga će moje telo da prepozna kao sebi srodno! - Siroti Mikael... - konstatovala je Angelika, paleći novu cigaretu. Već sledećeg trenutka i ona i Romina su prasnule u smeh. - Jao, ja nisam normalna! - izjavila je Romina samokritično, birajući nijansu ruža. - Svaka druga žena bi na mom mestu skakala od sreće zbog obožavanja takvog muškarca! A mene Mikael guši! Šta nije u redu sa mnom? Kunem ti se da ne očekujem princa na belom konju, Angelika, niti neku posebnu priliku! Želim samo da nešto u meni treperi, u prisustvu nekog muškarca! - Desiće se i to - Angelika je ispoljila svoj neuništivi optimizam. - Do tada, ne troši vreme i energiju na pogrešne muškarce. - Mikael nije pogrešan muškarac, on samo nije za mene.
~6~
- Šta misliš, kako će da podnese to, što ćeš da ga ostaviš? Romina je premazala usne karinom, nakon čega je ustala od toaletnog stola. - Veoma loše. On ni ne sluti ono što planiram da uradim. Naprotiv, misli da nam veza ide uzlaznom putanjom. Angelika je upitno slegla ramenima. - Zar je toliko glup? - Nije glup, nego sagledava stvari onako, kako se njemu dopada. - Onda je naivan. - Ispao je, u svakom slučaju, naivan, kada sam ja u pitanju. Idem da se obučem! Ostavši sama, Romina je ponovo osetila svu teskobu krivice, sa kojom se nosila čitavog dana. Po hiljaditi put se zapitala da li je, nešto, bilo šta, mogla da učini drugačije. Smatrala je da je Mikaelu pružila dovoljno znakova, koji bi mu stavili do znanja da, u njihovoj vezi, ne učestvuje punim srcem. On ih je sve ignorisao i navodio je da bude veoma pažljiva prema njemu. Zato je sve otišlo predaleko. Jer je Mikael žmurio, jer se ona ustručavala da mu sasvim otvori oči. Te večeri će morati da ga suoči sa istinom. Više nije mogla da unosi u njihov odnos ni mrvicu svoje energije. Tešilaju je jedino misao da je upravo iskrenost ono što duguje Mikaelu. Obukla se, nevoljno, prema Angelikinim uputstvima. Bacila je brz pogled na ogledalo i konstatovala da dobro izgleda. Bolje nego što je to želela. Ugledavši je, Angelika je mangupski zviznula. - Tek sada žalim tog Mikaela... Ako se vezao za tebe, stvarno ćeš mu slomiti srce. Odlično izgledaš! - Hvala ti... - promrsila je Romina, prstima oblikujući polusuvu, razbarušenu kosu. - Jedva čekam da sve bude gotovo i da nikada ne zaboravim ovu lekciju. Ja ipak imam trideset godina. Ne priliči mi da prihvatim nekoga, samo zato što mi se uporno udvarao. Trebalo bi da sam mudrija. - Smem li nešto da te pitam... - počela je Angelika, oklevajući.
~7~
- Od kada ti tražiš dozvolu od mene za bilo šta? - Romina je uzvratila pitanjem. - Da li si bila intimna sa Mikaelom? - Jesam, nisam... - odgovorila je Romina neodređeno. - Nagi smo se prevrtali po krevetu, ali nismo išli do kraja. - Zašto? - Zato što ja to nisam dovoljno želela. - Definitivno bi trebalo da ga ostaviš! - presudila je Angelika, koja je smatrala intimne odnose za najvažniji deo svake veze. - Imaš li neku drugaricu, sa kojom bih mogla da upoznam Mikaela? - upitala je Romina, proveravajući sadržaj torbice, koju je nameravala da ponese te večeri. Kada je usmerila pogled ka Angeliki, obe su istovremeno prasnule u smeh. - Baš smo podle! - konstatovale su, gotovo u isti glas, izlazeći iz stana.
♥ Konobar je spustio pred Rominu tanjir sa biftekom u sosu od crnih tartufa, što je u njoj izazvalo novi nalet mučnine. Bila je gladna jer čitavog dana, zbog nervoze, nije mogla da jede, ali joj je stomak, uprkos tome, bio potpuno stegnut. Njena nervoza se uvećala po ulasku u restoran i otkriću da se radilo o neverovatno luksuznom, gotovo glamuroznom prostoru. Sve je u njemu odisalo visokim stilom, od unutrašnjeg uređenja, preko jela na meniju i vinske karte, do izgleda konobara i njihovog ponašanja. Mikael je obukao crni smoking, čak je stavio i leptir mašnu. Lice mu je bleštalo od nekog neobjašnjivog, unutrašnjeg zadovoljstva. Bio je odlično raspoložen.
~8~
A kada su za sto doneta jela, prosto je blistao od ponosa jer je naručio najskuplje porcije, specijalitet restorana. Pun znatiželje je očekivao Romininu reakciju, uveren u to da ju je potpuno fascinirao. - Da li si nekada pre jela crne tarturfe? - upitao ju je, sav unet u svoje svečano stanje, u svoj svet u kome je sve bilo u najboljem redu. Sedeo je u odličnom restoranu, u društvu lepe i pametne žene. Imao je dovoljno novca da je počasti najboljom večerom. On je obukao odelo koje je, pre te večeri, nosio jedino na venčanju svog brata. Čuvao ga je za specijalne prilike. Kao što je bila ta. - Ne, nisam - odgovorila je Romina, ravnodušno zureći u grudvice basnoslovno skupih pečuraka. - A ti? - Jesam - potvrdio je Mikael i zavodljivo se osmehnuo. Otkrio sam da su vrhunski afrodizijak. Romina je prigušeno uzdahnula, skupljajući snagu da Mikaelu kaže ono što je nameravala. Bilo je očigledno da je on priželjkivao da, tu noć, provedu zajedno, kako bi ponovo pokušali da se intimno povežu. Jedino je to, po njegovim rečima, nedostajalo da bi njihova veza bila savršena. Neznatno je odgurnula tanjir od sebe, ispunjena strepnjom. Mikael ništa nije naslućivao iz njenog držanja, iz izraza njenog lica. To, što se nijednom nije osmehnula, ga očigledno nimalo nije brinulo. On je bio srećan. Utoliko više je otežavao Romini raskid. A to, što su sedeli u prostoru neverovatne elegancije i sklada, je sve dodatno komplikovalo. I to što se Mikael potrudio da izgleda najbolje što može... Baš te večeri... - Mikael, ja... - počela je, težeći olakšanju, slobodi, izbavljenju iz te glupe situacije. - Večeras nisi raspoložena? - prekinuo ju je dobronamerno. Možda bih mogao da učinim nešto, po tom pitanju... - tajanstveno se nadovezao, posežući za nečim iz unutrašnjeg džepa smokinga.
~9~
Trenutak kasnije, pred Romininim očima je zaigrala plišana kutijica, u obliku srca, a potom ju je zablesnuo sjaj platinastog prstena, ukrašenog pristojno velikim dijamantom. - Udaj se za mene! - Mikael ju je nadahnuto zaprosio, očekujući, ni manje, ni više, nego da mu se ona baci na grudi i plačući od sreće prihvati da postane njegova supruga. Umesto da ispolji reakciju, kakvu je Mikael očekivao, Romina je sva protrnula od naleta neprijatnosti. Zatvorila je oči, pomolivši se u sebi da joj se samo priviđalo, da Mikael nije držao u ruci verenički prsten, kojim ju je prosio. Um je ponekad mogao da se poigra sa napetim čovekom, pogotovo sa onim koji je pritom bio na izmaku snaga zbog brige i gladi, pa se, možda, upravo to događalo i ovoga puta. Tako je razmišljala Romina, svesna Mikaelovog pogleda na svom licu, pogleda u kome su se ogledala neskrivena očekivanja. Kroz isprekidani uzdah, polako je otvorila oči, nespremna da se suoči sa slikom koja ju je duboko uznemirila. Sa slikom vereničkog prstena, njoj namenjenog. Kao u inat, prsten je blesnuo još jače, ili se samo njoj tako učinilo. Rugao joj se, šaljući joj poruku da se takve bizarne stvari dešavaju kada se konci ispuste iz ruku. Kada se zanemari iskrenost, kada se stvari odvijaju na silu, i bez angažovanja emocija. Mikael... Romina je osetila i žaljenje, i bes, istovremeno. Pitala se kako se usudio da je stavi pred svršen čin, a da joj to ni sa čim, prethodno, nije nagovestio. Sve je dodatno komplikovalo to što su gosti, sa okolnih stolova, primetili prsten koga je Mikael teatralno pružao ka njoj, sa izrazom lica koji je otkrivao apsolutno samopouzdanje. Videlo se da nije očekivao da bude odbijen. - Ovo... - Romina je veoma nežno šakom poklopila kutiju sa prstenom, navodeći Mikaela da spusti ruku - ovo je zaista veliko iznenađenje za mene, Mikael. O ovome je trebalo da razgovaramo
~ 10 ~
na nekom, hm, intimnijem mestu. Ako nemaš ništa protiv, mogli bi da platimo račun i odemo odavde. - Ali... - sav zgranut, Mikael se osvrnuo oko sebe i suočio se sa pogledima ljudi koji su bili otvoreno radoznali, po pitanju epiloga javne prosidbe. Mnogi od njih su počeli da šapuću između sebe, protumačivši Rominin gest kao odbijanje. Mikael je na njihovim licima prepoznao sažaljenje. Kada je ponovo pogledao u Rominu, otkrio je da ga je i ona posmatrala sa izrazom velikog žaljenja u očima. Shvatio je da ga je odbila. Međutim, to nije mogao da prihvati. - Planirao sam da ovde popijemo šampanjac i nazdravimo za veridbu... - mucao je, sav crven od stida. - Već sam ga naručio... Zato sam odabrao ovo mesto za prosidbu... - Hvala ti što si me uvažio na ovaj način, Mikael - Romina je pokušala da zvuči blago, iako bi se najradije izdrala. - Zaista se osećam počastvovano. Međutim, priznajem da sam zatečena i iznenađena. Ova prosidba nijednim tvojim gestom nije bila nagoveštena... - Svaki moj gest prema tebi je vodio ka ovome, Romina! Mikael je tada savladao stid i dozvolio besu da ga obuzme. - Ne možeš da kažeš da se nisam trudio, zar ne?! - Mikael, molim te... Hajde da odemo odavde... - Neću! Odgovori mi zbog čega me odbijaš! Zar naša veza nije bila savršena?! - Ne, nije! Nije bila čak ni kompletna! - Zato što je nismo testirali u krevetu?! Vremenom bi se ostvarili kao ljubavnici, pouzdano! Uostalom, to, kako bi seksualno funkcionisali, i nije najvažnije od svega! Nas dvoje se nijednom nismo posvađali! Mislio sam da si to primetila! Nemoj da kažeš da si već ranije imala sa nekim momkom ovako skladan odnos, kao što si ga imala sa mnom!
~ 11 ~
Romina je uklonila platnenu salvetu sa krila i polako je spustila na sto. - Zahvaljujem ti se, još jednom, na ukazanoj časti. Izvinjavam se što moram da odbijem tvoju ponudu da se udam za tebe, Mikael. Dobio si moj odgovor. Znam da je neprijatan, ali je iskren. Uzgred, večeras sam prvi put iskrena sa tobom. - Šta bi to trebalo da znači?! - prodrao se Mikael, sav crven u licu. - Da si me do sada lagala?! - Nisam te lagala, ali sam ti mnoge stvari prećutala. Na primer to, da sam našu vezu doživljavala kao veoma površnu. Večeras sam, na primer, nameravala da je raskinem. Bila je to informacija koja je potpuno razjarila Mikaela. Odbijen, poražen i osramoćen, naglo je ustao od stola i pljusnuo čašu sa belim vinom Romini u lice. - Nezahvalnice jedna! - optužio ju je, pozivajući konobara u nameri da plati račun. - Toliko sam ti ugađao! Uvek smo išli gde si ti htela i radili smo ono što si ti htela! Navela si me da pomislim da si srećna sa mnom! - E, pa, bila sam samo ljubazna! - tada se i Romina prodrala, brišući salvetom kapljice vina sa lica i sa haljine. - Pogrešila sam! Trebalo je odmah da ti priznam da si dosadan i nezanimljiv! Konobar je užurbano provukao karticu, koju mu je Mikael pružio, a kada je dobio potvrdu o plaćenom računu, tiho ga je zamolio da napusti restoran. - Da li vidiš šta si mi učinila?! - Mikael je besno upitao Rominu, ne obraćajući pažnju ni na konobara, ni na ljude koji su ga zgranuto posmatrali. - Naterala si me da postanem nepoželjan, i da se osramotim, pride! Niko mi, u čitavom mom životu, nije priredio ovakvo poniženje, kao što si to upravo ti učinila, Romina Bauer! - Ja sam odbila tvoju bračnu ponudu, a ti si napravio scenu, Mikael - Romina je pokušala da mu objasni, iako je znala da mu do svesti, pomućene neslućenim gnevom, baš ništa nije moglo dopreti. - Nisam znala da si toliko egoističan i sujetan! Prihvati
~ 12 ~
kao muškarac ono što se dogodilo, umesto što izigravaš moju žrtvu! Nesavladivo besan, Mikael je uputio Romini pogled prepun mržnje. - Dosta sam te slušao! - prodrao se na sav glas, ne hajući za tim što je digao polovinu prisutnih gostiju u restoranu na noge. Dosta sam ti ugađao! Dosta mi je tebe! Na trenutak, Romina je pomislila da se Mikael spremao da fizički nasrne na nju, jer se sav tresao od jačine neispoljene frustracije. Ustuknula je, moleći se u sebi da se sve završi, da svako ode na svoju stranu, bez posledica koje bi bile ozbiljnije od načinjenog skandala u elitnom restoranu. Postavši svestan toga da više ništa nije mogao da učini, Mikael se naglo okrenuo od Romine i žustrim koracima se zaputio ka izlazu iz restorana. Svega nekoliko sekundi kasnije, začula se škripa točkova, kao posledica naglog kočenja, tup udarac i zastrašujući jauk. Nakon toga je nastupila tišina, koja je svima sledila krv u venama.
~ 13 ~
2.
Romina je prva istrčala iz restorana, ispunjena užasom kakav nikada pre nije osetila. U sebi se molila da je Mikael živ, da nije nastradao, bežeći od nje, od onoga što nije umeo da prihvati. Na ulici je prvo ugledala crni automobil, a potom i muškarca, nagnutog nad Mikaelom, koji je ležao bez ijednog pokreta. - Oh, bože! - kriknula je Romina, dotrčavši do Mikaela. Mikael! - pozvala ga je, hvatajući ga za ruku. - Budi dobro, molim te! - Živ je! - obavestio ju je muškarac koji ga je oborio, vadeći mobilni telefon iz džepa sakoa. Obavestio je lekare službe hitne pomoći o tome gde se nalazio i šta se dogodilo, a potom je zatražio instrukcije o tome šta bi trebalo dalje da čini. - Ne pomerajte ga! - poručio je Romini, tipkajući druge brojeve. Pozvao je policiju i ponovio sve ono, što je saopštio lekarima službe hitne pomoći. Delovao je pribrano, ali kada je završio i taj razgovor, seo je na zemlju, savladan strahom i slabošću. - Oprosti mi, molim te... - i sama ispunjena nesavladivim strahom, Romina je gladila Mikaela po ruci. - Nisam ni slutila da bi sve moglo ovako da se završi... Da sam znala... - zaćutala je, zagušivši se suzama. Jedva je bila svesna onoga, što se potom događalo. Primetila je dolazak policijske patrole, a potom i kola službe hitne pomoći. Pregledali su Mikaela, podigli ga na nosila i smestili u kola. Dva medicinska tehničara su joj pomogla da i ona uđe i smesti se na slobodno sedište. Zatražili su od nje informacije o pacijentu,
~ 14 ~
ali je ona znala da im kaže tek njegovo ime, adresu i godine starosti. Oddmahivala je glavom na pitanja o njegovim alegrijama, krvnoj grupi, ukupnom zdravstvenom stanju. Zahvalno je prihvatila njihovo uverava-nje da će sve biti u redu, da je Mikael u stabilnom stanju, da nije životno ugrožen. Uprkos tome, nije mogla da se smiri po dolasku u bolnicu. Hodala je od jednog kraja čekaonice do drugog, izgovarajući u sebi sve znane i neznane molitve. Nije se obazirala na to što su je ljudi čudno zagledali, jer je bila mokra od vina koje je Mikael pljusnuo na nju, i jer se sva tresla. Jačina doživljenog stresa joj je oborila telesnu temperaturu, a njenom ukupnom stanju nije pomagalo ni to što je bila iscrpljena od gladi. - Ima li nekih informacija? - vidno se trgla, shvativši da je neko upravo njoj uputio to pitanje. Naglo se okrenula i suočila sa licem nepoznatog muškarca. Njegove sive oči su je posmatrale ledeno i sa optuživanjem. Lice mu je bilo kao skamenjeno, a držanje tela neprijateljsko. Tek kada se odmakla jedan korak, Romina je shvatila da se pred njom nalazio čovek koji je udario Mikaela. - Ne, nema... - tiho je odgovorila, ispunjena nelagodnošću. Šta se dogodilo? - Šta se dogodilo?! - ponovio je muškarac besno, stegnuvši usne. - Ja sam to hteo vas da pitam! Romina je ustuknula, presečenog daha. - Vi me smatrate krivom... - Koliko sam shvatio, svi vas smatraju krivom! Toliko ste, po rečima ljudi iz restorana, izludeli jadnog čoveka, da je bezglavo istrčao na ulici, ne gledajući ispred sebe! Jednostavno se stvorio ispred mene. Nisam uspeo ni da zakočim dovoljno brzo, niti da ga izbegnem.
~ 15 ~
- Očigledno je da ste prebrzo vozili! Neprimereno za ulicu na koju pešaci izlaze iz mnogih objekata, a ne samo iz onog restorana! - Policija je pregledala snimak sa sigurnosnih kamera i procenila da sam vozio dozvoljenom brzinom. I udarac je snimljen. Jasno je da ne snosim nikakvu krivicu, za ono što se dogodilo. Uostalom, pustili su me, nakon što su mi uzeli izjavu. - Mislite da bi mene trebalo da uhapse? - Mislim da ste dovoljno kažnjeni, za ono što ste uradili sirotom čoveku. Zbog vas je ovde. Romina je zaprepašćeno zinula. - Kako se usuđujete?! Vi ni ne znate šta se dogodilo, zbog čega je Mikael bio toliko neoprezan! - Znam šta se dogodilo. Žene su specijalizovane za to da izluđuju muškarce. A vi ste žena. - Ha! O tome se, dakle, radi! Vi ste ženomrzac! - Da je onaj siroti Mikael bio ženomrzac, sada ne bi bio u bolnici, u kritičnom stanju. Primio bi, hladne glave, sve ono što ste mu priredili, što ga je totalno izludelo. Čovek je, očigledno, emotivac. Šteta što za to stanje ne postoji propisano lečenje. - Ali je zato dobro što za vaše stanje postoje i lekovi, i lekari! Psihijatri, naime! - Ko je došao kao pratnja Mikaela Milera? - to pitanje je postavio doktor, izlazeći iz sale za intervencije. - Ja sam! - Romina je odmah pritrčala. - Kako je Mikael?! - Dobro je. Zadobio je potres mozga, dva napukla rebra, ali i prelom članka. Malo je ugruvan, dobra vest je da nema unutrašnjih povreda. Kao terapiju sam mu prepisao mirovanje. Zbog gipsa, koji će mu biti stavljen oko članka, ostade u bolnici nekoliko dana. - Oh, to su divne vesti! - uzviknula je Romina sa ogromnim olakšanjem. - Smem li da ga vidim? - Pretpostavljam da ste vi Romina Bauer?
~ 16 ~
- Jesam. - Gospodin Miler je rekao da vam ne dozvolimo da ulazite u njegovu sobu. Žao mi je. - Da li bih ja mogao da ga posetim? - interesovao se muškarac koji ga je oborio kolima, nakon što je čuo sve ono što je doktor izgovorio. - Ko ste vi? - Verden Nojer. Gospodin Miler je naleteo na moja kola. Voleo bih da se svojim očima uverim da je dobro. - Imate moju dozvolu da uđete - složio se doktor. - Na nekoliko minuta - dodao je, nakon čega se udaljio. Ni ne osvrnuvši se ka Romini, Verden Nojer je otišao u salu za hitne intervencije, u kojoj je ležao Mikael, i sam preplavljen olakšanjem zbog pozitivnih vesti o njegovom stanju.
♥ Ušao je u salu oprezno i polako, svestan mogućnosti da bude napadnut i optužen. Ipak, nadao se da bi oboreni Mikael Miler mogao realno da sagleda udeo sopstvene krivice, u onome što se dogodilo. Svima, koji su pogledali snimak sigurnosne kamere, bilo je jasno da je izjurio na ulicu, ni ne pogledavši da li se na njoj kretao neki automobil. Odmah je u muškarcu, opruženom na bolničkom krevetu, prepoznao onog koga je udario kolima. Primetio je da je dobro izgledao, da se na njemu nije videla nijedna ogrebotina. Zbog toga je još jednom odahnuo sa olakšanjem. Nesigurno se osmehnuo Mikaelu, kada je sasvim prišao njegovom krevetu. - Dobro veče! Ja sam Verden Nojer! Dopratio sam vas do bolnice - namerno nije odmah otkrio kompletnu istinu, da ne bi dodatno uznemirio pacijenta. - Kako ste?
~ 17 ~
- Sve me boli - požalio se Mikael. - Čitavo telo, a najviše glava. Pravo je čudo da sam prošao bez većih povreda. - Pričao sam da doktorom. Rekao je da ćete biti kao novi, za nekoliko dana. Potrebno je da mirujete, da biste se sasvim oporavili. To je sve. - I meni je to rekao. Oporaviću se fizički. Ali emotivno... Mikael Miler je stegao zube. - Potpuno sam uništen. - Čuo sam šta se dogodilo. Odnosno, rečeno mi je da ste istrčali na ulicu nakon svađe sa devojkom. Lice Mikaela Milera se tada izobličilo od mržnje. - Ta bestidnica... I nezahvalnica... Dobro je da nisam glavu izgubio zbog nje! Toliko me je sludela! U želji da što pre pobegnem od nje, istrčao sam na ulicu kao da je u pitanju livada, bez saobraćaja! - Vaša reakcija mi je savršeno razumljiva, gospodine Miler. I meni se, nekoliko puta, dogodila slična situacija. One su me navele da obećam sebi da se više ne petljam sa ženama. Bar ne sa ozbiljnim uvažavanjem. Mikael Miler se tada pažljivije zagledao u Verdena. - Čuo sam kako se zovete, ali ne i zbog čega razgovarate sa mnom... Nadam se da ste policajac i da imate moć da optužite moju bivšu devojku, za ovo što mi se dogodilo. - Nisam policajac, ali sam nešto još bolje. Advokat. Mogu da vam pomognem da tužite Rominu Bauer za nanošenje teškog emotivnog bola, što je dovelo do ozbiljnih telesnih povreda. - Odlično! Upravo to hoću da učinim! Vi poznajete Rominu? - Slučajno sam čuo kako se zove. Ona je, naime, došla sa vama kolima službe hitne pomoći. - Ha! Prvo me je udesila, a onda hoće da mi pomaže! Ne želim da je vidim! Želim da je tužim! - Smatrajte to rešenim.
~ 18 ~
U Mikaelovim očima se tada pojavio izraz pakosnog zadovoljstva. - Jedva čekam da joj se osvetim, za ono što mi je priredila... - Kasnije ćete da mi ispričate detaljnije sve o tome. Sada se odmarajte. - Ko vas je poslao kod mene, gospodine Nojer? - Niko me nije poslao. Došao sam da vidim kako ste. Bio sam veoma zabrinut za vas. Naime, ja sam čovek, koji vas je udario kolima. - O! - uzviknuo je Mikael iznenađeno. - Vi... Sećam se da ste pokušali da ukočite... - Jesam. Međutim, nije postojala ni najmanja šansa da izbegnem udarac. Veoma mi je žao zbog toga. Neopisivo sam srećan zbog saznanja da niste ozbiljno povređeni. - Nisam ljut na vas. Ljut sam na Rominu! Ona će morati da plati, za to što sada ležim u ovom krevetu, ugruvan, sa napuklim rebrima i slomljenim člankom! I sa bolnim prisećanjem na to kako sam javno osramoćen! - Ne razmišljajte sada o tome. Imaćete dosta vremena da se obračunate sa Rominom, kada izađete odavde. Ja ću vam pomoći u tome. Do tada gledajte da mirujete i da se potpuno oporavite. - Umiriću se samo zahvaljujući onome, o čemu sam se upravo dogovorio sa vama, gospodine Nojer. - Drago mi je ako sam doprineo tome da se osećate bolje. Sada vas pozdravljam! Doći ću ponovo sutra! Do tada, do viđenja! - Do viđenja! I hvala! - dodao je Mikael, sav zaražen idejom da se osveti Romini, da je vidi poniženu i poraženu, kako se i on osećao zahvaljujući njoj.
~ 19 ~
3.
Verden je ugledao Rominu odmah po ulasku u čekaonicu. Stajala je pored prozora i zurila u nešto, što je očigledno izmicalo njenoj pažnji. Tresla se čitavim telom. Verden se setio da joj je haljina bila mokra i da je zbog toga, ali više zbog stresa, dobila groznicu. Prišao joj je, skinuo svoj sako i nežno joj ga prebacio preko ramena. Romina se trgla, zatečena tim milosrdnim gestom, čoveka koji se u startu postavio kao neprijatelj prema njoj. - Uzmite svoj sako, gospodine Nojer! - rekla je, skidajući sako. - Nema smisla da mi pomažete, kada verujete da to nisam zaslužila! - Pomogao bih svakome, ko se trese usled hladnoće objasnio joj je Verden, odlučnije navlačeći sako na Rominina ramena. - Pretpostavljam da imate groznicu. Potrebno vam je da se zagrejete. - Groznicu? Ako budete imali sreće, mogla bih ozbiljnije da se razbolim! - ironisala je, počinjući da oseća prijatnost, izazvanu toplinom Verdenovog sakoa. - U bolnici ništa ozbiljno tog tipa ne bi moglo da vam se dogodi. Romina je uzdahnula i pomirljivo provukla ruke kroz rukave Verdenovog sakoa. - Hvala vam. Nisam ni bila svesna toga da se tresem. - Mokri ste. Mada ne verujem da je to uzrok. Veče je prilično toplo.
~ 20 ~
- Kako je Mikael? - zatražila je da sazna, namerno skrećući temu sa svog stanja. - Kako se uzme. Zdravstveno i fizički je dobro, ali je emotivno uništen. - Dovoljno sam čula! - presudila je Romina, krećući napred. Zamoliću vas da sačekate taksi sa mnom, kako bih vam vratila sako. - Ja ću vas odvesti kući. Gde stanujete? - Ne pada mi na pamet da idem bilo kuda sa vama! - Čega se bojite? Vi ste ona koja predstavlja strah i trepet. Ja sam potpuno bezazlen. - Upravo zbog toga ne želim da budem u vašem društvu. Pre bih otišla pešice do kuće, nego čitavim tokom vožnje slušala vaše neosnovane optužbe. - Neosnovane? - ponovio je Verden, otvarajući pred Rominom vrata bolnice. - To će tek da se utvrdi. Zagonetan ton Verdenovog glasa je naveo Rominu da ga naglo pogleda. - Šta bi to trebalo da znači? - Mislite da je ova nemila epizoda za vas završena? - Zašto ne bi bila? Pokušaću još jednom, naravno, da razgovaram sa Mikaelom, to je sve. - Ne bih vam preporučio da to činite. Prilično je ljut na vas. - I ja sam prilično ljuta na njega. Verden se sarkastično nasmejao. - Naravno! Vi žene nikada ni za šta niste krive! - Ne bi trebalo da poredite onu, koja vas je povredila, sa mnom, gospodine Nojer. - Sve ste vi iste - zaključio je Verden prezrivo, otključavajući vrata svog automobila. - Uđite, gospođice Bauer! Ova noć nas je oboje podjednako iscrpela. Sada ćemo sklopiti primirje. - To zvuči kao... Kao da ćemo kasnije voditi rat...
~ 21 ~
- Gde stanujete, gospođice Bauer? - U Vestban Aleji, pored Prirodnjačkog muzeja. - Lep kraj. - Šta bi moglo da se dogodi sutra, ako sada sklapamo primirje? - Romina je iznova zatražila objašnjenje te izjave, koja je u sebi nosila zlokoban prizvuk. Umesto odgovora, Verden je pomogao Romini da se smesti na sedište. Odmah je uključio grejanje, pokazujući time da je, uprkos svemu, umeo da bude obziran i uviđavan.
♥ Prve minute vožnje su proveli u tišini, prilagodavajući se jedno na drugo. Na okolnost da su postali neprijatelji, i pre nego što su se zvanično upoznali. Zagrejana toplinom Verdenovog sakoa, Romina je počela da se opušta. Toliko, da je bacila brz pogled iskosa na Verdenov profil. Bio je pravilan i oštar. Posedovao je klasičnu mušku lepotu, kojoj su najviše doprinosile upečatljive sive oči. Spadao je među visoke muškarce, kao i one kojima bi neki kilogram viška dobro došao. Romina je procenila da je bio izrazito vitak. Odlikovao se jasnim stavom. Nakon saobraćajnog udesa je zadržao pribranost. Prvi je pozvao službu hitne pomoći, a kasnije i policiju. Interesovao se za zdravstveno stanje čoveka koga je oborio, ne svojom krivicom. Istina, nije ispao korektan prema njoj, Romini, ali nije dozvolio ni da se smrzava, niti da sama ode kući. To je značilo da je posedovao džentlmenske manire, kao i elementarnu ljudsku dobrotu. Tiho je uzdahnula, nakon što je konstatovala da bi se, u nekim drugačijim okolnostima, svakako zainteresovala, kao žena, za Verdena Nojera. Imponovao joj je njegov izgled, kao i to što je
~ 22 ~
posedovao principijelnost, ali ju je odbijao njegov rigidni stav prema ženama, što je ukazivalo na doživljeno loše iskustvo. Kada je Verden posegnuo za mobilnim telefonom, Romina je otkrila da ju je zanimalo koga je pozivao u to gluvo doba noći. Nekoga, ko ga je čekao budan... - Filipe! - oslovio je svog sagovornika, kada je ovaj odgovorio na poziv. - Nisam te probudio, nadam se... Dobro sam. Žurio sam na večeru kod Krofta, kada se dogodio incident, zbog koga sam bio sprečen da vam se pridružim. Šta je naš šef rekao na to što se nisam pojavio?... Jasno... Veruj mi da nisam mogao ni da se javim... Da, znam da je to vrlo loše... Okolnosti su bile takve... Ne računam sa dobijanjem druge šanse... Preživeću, valjda... Laku noć i tebi! Verden je prekinuo telefonsku vezu i potom žustro, ali pritom i nerazgovetno opsovao. - Oprostite - izgovorio je, osetivši potrebu da se izvini. - Propustili ste, pretpostavljam, nešto važno? - Romina se usudila da ga to upita. - Večeru kod šefa - Verden je kruto odgovorio, i dalje vidno nervozan. - Žao mi je. Gde radite? Verden je namršteno pogledao Rominu. S obzirom na to da mu je ona hrabro uzvratila pogled, neznatno je ustuknuo. U njenim očima nije video ni nadmenost, ni nehajnost, ni samoljubivost, što ga je zateklo. Da je spadala među žene u kakve ju je svrstao, one, koje su izluđivale muškarce, sve te omražene osobine bi bile očigledne. Umesto njih, video je nežnost, blagost, iskrenost. To ga je navelo da joj osmotri čitavo lice. Činilo se da je, tek tada, uvideo koliko je bila lepa. Primetio je glatkoću njenog lica, oblik usana, mekoću izraza. Njena bujna kosa sa nemirnim pramenovima je bila kao stvorena za to da u nju urone muške ruke.
~ 23 ~
Izgledala je neverovatno seksi u njegovom sakou, koji joj je bio prevelik, ispod čijih rubova su virila njena lepo oblikovana, ženstvena, kolena. Osetio je kako ga, nekim čudom, Romina privlači. A za još veće čudo je proglasio to što je znao da je i ona treperila na potpuno istoj vibraciji. I ona je njega posmatrala kao muškarca, ne kao nekoga ko ju je optuživao i postavio se veoma loše prema njoj. Oboje su istovremeno prigušeno uzdahnuli. Delili su isti naboj, isto, prikriveno uzbuđenje. Ono, koje se rodilo kada nijedno, od njih dvoje, to nije očekivalo. Nakon svađe. Prisetivši se pitanja koje mu je Romina postavila, kao i neizgovorene pretnje koje joj je uputio, Verden je čvrsto izgovorio: - Radim u advokatskoj firmi. Ja sam advokat. - To je trebalo da me uplaši? - Romini nije promakla skrivena poruka u Verdenovom glasu. - Smem li da znam o čemu ste razgovarali sa Mikaelom? - Ne. - Iz vašeg ponašanja prema meni mogu da pretpostavim da me je prilično ocrnio. - Pozajmio sam vam svoj sako i upravo vas vozim kući. Zar takvo ponašanje podržava vašu pretpostavku? - Gledate me kao zločinca. - Tačnije, gledam vas kao ženu. Veoma ste lepi. - To nije zvučalo kao kompliment. - Tačno! I nije bio. Očigledno je da zloupotrebljavate svoju lepotu. - Vidi se da ste advokat. Slušate i zastupate samo jednu stranu, dok drugu optužujete i osporavate, nezavisno od činjenica. - Činjenica je da ste sludeli čoveka, koji je zbog toga umalo izgubio glavu. Nije potrebno baviti se advokaturom, da bi se došlo do tog zaključka.
~ 24 ~
- Znate li do kog zaključka sam ja došla? Vi ste ženomrzac. Imali ste loše iskustvo, zbog koga danas unapred osuđujete sve žene, nezavisno od njihove realne krivice. Verden se ružno nasmejao. - Kao advokat, imam osnova da donosim zaključke. Na osnovu kakvog zvanja vi to činite? - Ja sam socijalni radnik. Bavim se mentalnom edukacijom i rehabilitacijom. - Šta god to značilo... - promrmljao je Verden, ali tek nakon što je savladao nalet iznenađenja. Oboje su, nakon toga, odlučili da ćute. Progovorili su tek kada je Verden zaustavio automobil ispred zgrade, u kojoj je Romina stanovala. Razmenili su uljudne i konvencionalne pozdrave. Romina se Verdenu zahvalila na vožnji, pomalo nespretno, jer je veoma teško disala. Mnogo toga se komešalo u njoj. Mnogo toga što ju je navelo da, po izlasku iz automobila, oseti istovremeno olakšanje što je ponovo mogla da diše, i žaljenje što se okončalo njeno i Verdenovo nadmudrivanje. Tek kada je ušla u stan, otkrila je da je i dalje nosila na sebi Verdenov sako. Umesto da ga skine, čvršće ga je obavila oko sebe, sva prožeta naletom omamljujuće topline i prijatnosti.
~ 25 ~
4.
- Upoznala sam ga! - uzviknula je Romina sa prizvukom sputavane histerije u glasu, ulazeći u Angelikin stan. - Koga? - upitala je Angelika, pomislivši kako nikada pre nije videla svoju komšinicu tako čudno raspoloženu. Romina je uvek bila staložena i racionalna, ništa nije prevazilazilo njene moći da sagledava realnost u njenom pravom svetlu i dobro je artikuliše. - Muškarca koji u meni izaziva hormonsku buru! Angelika je oduševljeno zapljeskala. - Brzo mi sve ispričaj! Ko je on? - Neko ko me osuđuje, osporava i ko namerava da vodi sudsku tužbu protiv mene! - Oh, bože... - prošaputala je Angelika, odmahujući glavom u neverici. - Ili si se stvarno zaljubila, ili si poludela... A možda i jedno i drugo... - Zar zaljubljenost nije isto što i ludilo?! - Romina više ni sama nije znala šta da misli o svom stanju. - Kako bi drugačije moglo da se objasni to što neprekidno mislim na muškarca koji me smatra za lošu osobu i koji se potrudio da mi to više puta stavi do znanja?! - Polako... - Angelika je podigla ruku, pozivajući Rominu da uspori sa pričom. - Poslednje što znam je da je sinoć trebalo da izađeš na večeru sa Mikaelom. Nisi se, naprasno, zaljubila u njega, nadam se? - Ah, ne, ne! Njega sam ostavila, kao što sam i planirala da uradim.
~ 26 ~
- U koga si se, u tom slučaju, zaljubila? - U Verdena Nojera. On je udario kolima Mikaela, kada je on istrčao na ulicu, nakon što sam odbila da se udam za njega. I ponovo, pronašavši u tim rečima klicu humora koje su obe prepoznale, dve devojke su prasnule u smeh, nakon što su razmenile poglede. - Ne znam da li si stvarno zaljubljena, ali pouzdano mogu da tvrdim da si luda! - Angelika se smestila u ugao kauča i upalila cigaretu. - Kasnije ćemo da kuvamo kafu! Sada moram da čujem priču, od početka, do kraja. - Početak priče je grozan. Da U možeš da poveruješ da je, usred večere, Mikael izvadio verenički prsten i zaprosio me? Tek tako, bez ikakve najave. Sigurno pretpostavljaš koliko sam se iznenadila. - Volela bih da sam, iz nekog prikrajka, mogla da vidim izraz tvog lica. - Ne budi bezobrazna, Angelika. Niti gruba. Mikael se silno uvredio zbog mog odbijanja. Bio je ubeđen da ću da prihvatim njegovu bračnu ponudu. Kada se to nije dogodilo, napravio je skandal u restoranu. Sav postiđen i povređen je istrčao na ulicu, gde ga je udario automobil. - Zvuči kao scenario nekog filma. Već mi je jasno da je Mikael preživeo. Osim što mu je ego opasno istraumiran, da li je zadobio neke povrede? - Jeste. Potres mozga, dva napukla rebra i prelom članka. Ostaće u bolnici nekoliko dana, jer mora da miruje i da nosi gips. - Da li tebe krivi za ono, što mu se dogodilo? - Isključivo! A njegovo mišljenje deli i gospodin Verden Nojer, koga je Mikael, pretpostavljam, angažovao da podnese tužbu protiv mene. - Gluposti! Sa kakvim osnovama? - Nanošenje duševnog i emotivnog bola, koje je rezultiralo teškim telesnim povredama.
~ 27 ~
- Baš me zanima koji bi sud mogao da te osudi! Jasno je da se radi o pokušaju zadovoljenja povređene sujete! - Da, da... - uzdahnula je Romina, nimalo zabrinuta. - Meni i tebi je to jasno. Ali Mikaelu i Verdenu nije. - Ostavimo, sada, Mikaela! Taj će se već prizvati pameti! Pričaj mi o Verdenu! Kakav je, kako izgleda...? Na Romininim usnama se ukazao sentimentalan osmejak. Veoma je privlačan. Visok, vitak, lep. Samo... Deluje pomalo rastrzano. Mislim da puno radi, da ne može da se nosi sa obavezama. Rekao mi je da sam lepa. - O?! Udvarao ti se, a hoće da piše tužbu protiv tebe?! - Nije mi se udvarao. Uveren je da koristim svoju lepotu kako bih izluđivala muškarce i navodila ih da gube glave. On je klasičan primer muškarca, koga je neka žena dobro udesila. - Hoćete li se ponovo videti? Mislim, sem na sudu - dodala je Angelika i slatko se zakikotala. - Stvarno je neverovatno to što je Mikaela kolima oborio advokat, koji je odmah prihvatio da ga osveti. - Mislim da Verden ni ne zna šta se, u stvari, dogodilo između Mikaela i mene. A videću ga već danas! Noćas mi je, naime, pozajmio svoj sako, jer me je tresla groznica, što od stresa, što od toga što me je Mikael polio vinom. Zaboravila sam da mu ga vratim, kada me je dovezao kući, a on je zaboravio da ga traži. Angelika je mudrijaški klimnula glavom. - Pozajmio ti je sako, dovezao te je do kuće, rekao ti je da si lepa, i povrh svega hoće da te tuži? - Mikael hoće da me tuži. On će da ga zastupa. - To ti je isto. Pretpostavljam da ćeš ga potražiti, kako bi mu vratila sako? - Već danas! - Zar ti je ostavio svoju adresu?
~ 28 ~
- Nije. Slučajno sam saznala da se Verdenov šef preziva Kroft. Potražila sam na internetu advokatsku firmu pod tim nazivom. I, pronašla je! - Eto zgode! Ti si zaboravila da vratiš Verdenu sako, a on je zaboravio da ga uzme! Ništa nije slučajno! - konstatovala je Angelika zadovoljno, odlazeći u kuhinju kako bi sebi i svojoj prijateljici skuvala kafu.
♥ Prostorije advokatske kancelarije „Kroft i Melcer“, nalazile su se u samom centru Berlina, na poslednjem spratu visoke, nedavno sazidane zgrade. Ostavljale su utisak na svakog, ko bi kročio u moderno opremljen poslovni prostor koji se kupao u svetlosti, zahvaljujući ogromnim prozorima. Uprkos velikom broju zaposlenih, nije bilo gužvi po hodnicima, niti prevelike buke. Romina je mogla da pretpostavi da su se svi klijenti tu dobro osećali, da su u startu dobijali dozu sigurnosti i optimizma. Ona, međutim, nije bila klijent. Nalazila se na korak od toga da se svrsta među optužene. To je nije brinulo, koliko snažni otkucaji srca, najbolji pokazatelji probuđenog ženskog interesovanja prema Verdenu Nojeru. Silno je želela da ga vidi, makar se iznova posvađala sa njim, i makar iznova bila zasuta njegovim uvredama. Imala je potrebu da testira ono, što je prethodne noći iskusila u njegovom prisustvu. I nadala se da će dobiti potvrdu svoje naklonosti ka njemu. Nezavisno od toga što su svoje poznanstvo započeli na ružan, naizgled nepopravljiv način. - Dobar dan! Mogu li da vam pomognem? - Romini je prišla veoma mlada i preterano ljubazna devojka. - Smem li da znam kod koga ste došli? - Kod gospodina Krofta. Nisam se najavila. Moja poseta je više... privatne prirode.
~ 29 ~
- Proveriću sa sekretaricom gospodina Krofta da li je u situaciji da vas primi. Kako se zovete? - Romina Bauer. - Sačekajte ovde, gospođice Bauer! - U redu! Hvala! - Romina se povukla ka zidu, ne želeći da je Verden Nojer vidi, ako se slučajno pojavi, pre nego što uspe da razgovara sa njegovim šefom. Dok je čekala na prijem kod Lajonela Krofta, vlasnika advokatske firme, pitala se kakav je status Verden imao u njoj. Da li je bio dobro pozicioniran? Da lije imao prostora da napreduje? Kakve je slučajeve dobijao? Koliko je bio uspešan? Usled tih pitanja, koje su se ticale Verdenovog profesionalnog statusa, pojavilo se ono vezano za njegov ljubavni život. Pretpostavila je da nije bio oženjen. Međutim, nije znala da lije bio slobodan. Svim srcem se ponadala da nije. Bila je zainteresovana za njega i želela je da ga bolje upozna. A to sa nekom suparnicom ne bi bilo moguće. Po osmehu devojke, koja joj se obratila po ulasku u firmu, Romina je zaključila da će joj prijem kod Lajonela Krofta biti omogućen. - Pođite sa mnom, gospođice Bauer! - pozvala ju je devojka, ne skidajući osmeh. - Gospodin Kroft je trenutno zauzet, ali će vam se pridružiti za svega nekoliko minuta. Uvešću vas u njegovu kancelariju! Prateći devojku, Romini se oteo uzdah. Ona je radila sa Verdenom. Dobro ga je poznavala. Možda joj se on udvarao? Ili ona njemu? Osvrnula se oko sebe i videla mnogo žena različitih životnih dobi, ali podjednake elegancije. Sve su odisale ozbiljnošću i posvećenošću onome što su radile. Mnoge od njih su bile veoma privlačne.
~ 30 ~
- Sedite, molim vas! - devojka je ponudila Romini da smesti u kožnu fotelju. - Mogu li da vas ponudim kafom? Imamo i flaširanu vodu. - Ne bih ništa, hvala! - Ostaviću vas sada! Do viđenja! Romina je uzvratila pozdrav, spuštajući na sedalni deo fotelje kesu u kojoj je bio uredno savijen Verdenov sako. U kesu je, kao izraz zahvalnosti, spustila paketić lepo upakovane lavande, kakve je i sama držala raspoređene po svojim ormanima. Prišla je zidu, na kome je primetila uramljen dečiji crtež. Pažljivo ga je proučavala, kada je čula otvaranje vrata kancelarije. Okrenula se i ugledala visokog, sedokosog muškarca, otmenog držanja. - To je nacrtao moj unuk, Tomas. Tomi. Rekao je da je to autoportret. Pravo je remek-delo, zar ne? - upitao je šaljivo, pružajući ruku Romini. - Ja sam Lajonel Kroft. Čuo sam da me tražite, gospođice... - Bauer. Ja sam Romina Bauer. Hvala vam što ste me primili, uprkos tome što nisam stigla da se najavim! - Smem li da znam za razlog vašeg dolaska? - interesovao se Lajonel Kroft, pozivajući je, pokretom ruke, da sedne. - Da li su Tomijevi roditelji razvedeni? - Romina je izgovorila to pitanje pre nego što je uspela da se obuzda. Prema očekivanju, Lajonel Kroft ju je začuđeno pogledao. Jeste. Kako ste to znali? - On je sin vašeg, vaše...? - Moje ćerke. - Pretpostavljam da vaša ćerka i njen suprug dele starateljstvo nad detetom. Da ono polovinu vremena provodi sa jednim roditeljem, a polovinu sa drugim. Da ponekad bude kod vas, a ponekad sa roditeljima vašeg bivšeg zeta...?
~ 31 ~
Lajonel Kroft se tek tada namrštio. - Ko vam je sve to ispričao? Zbog čega ste došli ovde, gospođice Bauer? - Nisam došla zbog Tomija. Slučajno sam videla dečiji crtež, koji me je zainteresovao zbog jednog detalja. Koliko Tomi ima godina? Četri, pet...? - Pet - uprkos podozrivosti, Lajonel Kroft je poverio Romini taj podatak. - Za njegov uzrast je veoma zreo. Nacrtao je sve detalje na licu, čak i trepavice. Tu su i nokti na šakama. Međutim, izostavio je da nacrta svoja stopala. U art terapiji, kojom se ja bavim, taj detalj govori o tome da dete ima utisak da nigde ne pripada.
♥ Prestavši da se mršti, Lajonel Kroft je osmotrio Tomijev crtež i potom teško uzdahnuo. - Hajde da sednemo, gospođice Bauer! Još jednom mi, molim vas, recite čime se bavite. - Ja sam socijalni radnik. Radim u trauma centru, sa decom i odraslima. U cilju njihove rehabilitacije primenjujemo art terapiju. Navodimo štićenike centra da crtaju, kako bi kroz linije i boje izrazili ono što ne umeju da ispričaju, čega se stide, ili ono što su potisnuli. Izvinite ako sam vas uznemirila. Očigledno je da imam profesionalnu deformaciju. Svaki dečiji crtež tumačim kako njihovu poruku odraslima. Ovu nisam mogla da ignorišem. - Ne, ne, sve je u redu... Odnosno, nisam ljut na vas. Pre bi se moglo reći da sam zahvalan. Svi u porodici imamo utisak da način, na koji Tomi živi, nije dobar za njega. - Tomi bi trebalo da ima mesto na kome živi, i sa koga, povremeno, odlazi u posete. Još bi bilo bolje ako bi tamo, gde živi, primao posete. Organizujte se u tom pravcu, bar na neko vreme. Odredite sobu koja je samo njegova i odnesite u nju sve Tomijeve stvari, koje su kod vas. Neka ih nosi sa sobom, kada dolazi u
~ 32 ~
posete, i neka ih vraća, tamo gde im je mesto. I gde je njegovo mesto. - Pa, naravno! - uzviknuo je Lajonel Kroft sa olakšanjem. - Još danas ću da kažem svojoj ćerki da tako postupi! Gospođice Bauer, mislim da bi Manuela veoma volela da vas upozna! Dođite kod nas na večeru! Hoćete li? - Zašto da ne? - prihvatila je Romina, kojoj se dopalo to što je Lajonel Kroft bio čovek širokih shvatanja, spreman za suočavanje sa problemima, i da je, iznad svega, bio onaj koji je voleo svoju porodicu. - Hvala na pozivu! - Dajte mi broj svog telefona! - zatražio je Lajonel Kroft, otvarajući notes. Zapisao je broj i još jednom zadovoljno uzdahnuo. - Prava je sreća što sam vas upoznao, gospođice Bauer! Samo, još uvek mi niste rekli šta vas je dovelo u moju kancelariju. - Želja da opravdam gospodina Verdena Nojera. Ako sam dobro shvatila, on je sinoć izostao sa večere koju ste vi priredili? - Ah, vi poznajete gospodina Nojera?! - Sinoć sam ga upoznala. Oboje smo se, naime, našli u jednoj nemiloj situaciji. Bili smo učesnici saobraćajnog udesa, zbog koga smo morali da, izvesno vreme, provedemo u bolnici, jer je u tom udesu povređen moj poznanik. Lajonel Kroft se blago namrštio i tajanstveno osmehnuo. Bojim se da vas nisam najbolje razumeo... Ispričajte mi, detaljnije, šta se sinoć dogodilo? - Gospodin Nojer je, ne svojom krivicom, udario kolima mog poznanika, koji je neoprezno istrčao na ulicu. Oboje smo ga, potom, otpratili do bolnice, gde mu je konstatovan potres mozga, napuknuće dva rebra i lakši prelom članka. To nas je okupiralo nekoliko sati. Zato gospodin Nojer nije mogao da ispoštuje vaš poziv. - Pa! Biće još prilika da se gospodin Nojer i ja privatno družimo! Mogao bi, na primer, da dođe na večeru, kada i vi!
~ 33 ~
- Ja... - promucala je Romina, iskreno se zbunivši. - Nisam sigurna da... Nadam se da ste uzeli u obzir ovo moje objašnjenje, po pitanju izostanka gospodina Nojera? - promenila je temu, jer nije imala spreman odgovor na ono što je Lajonel Kroft predložio. - Jesam! Sve mu je oprošteno! - Drago mi je zbog toga! Da li je on sada u firmi? Kod mene je ostao njegov sako, volela bih da mu ga vratim. - Siguran sam da će gospodinu Nojeru biti drago da vas vidi rekao je Lajonel Kroft, ustajući od stola. - Njegova kancelarija je druga, sa desne strane. Romina je takođe ustala i pružila Lajonelu Kroftu ruku. Hvala vam na tome što ste me saslušali, gospodine Kroft! - Ne, vama hvala! Unapred se radujem našem predstojećem druženju! - I ja takođe! - dodala je Romina, čije su misli već bile okrenute predstojećem susretu sa Verdenom.
~ 34 ~
5.
Zahvaljujući pregradnom zidu od stakla, kao i okolnosti da je Verden stajao okrenut ka prozoru i pričao telefonom, Romina je dobila malu prednost, u odnosu na njega. Dobila je neznatno više vremena da se pripremi za suočavanje sa njim. Verden će, za razliku od nje, ostati zatečen posetiocem, kome se nije nadao. Nečujno je ušla u unutrašnjost kancelarije, ostavljajući otvorena vrata. Radoznalo je upijala pogledom Verdenovu figuru, dok joj je srce snažno bubnjalo u grudima. Bila je srećna što ga vidi. Srećna i pomalo uzbuđena. Iznova je konstatovala da je dobro izgledao. U pantalonama strogog kroja i beloj košulji, njegova vitkost, kao i dobra građa, je još više dolazila do izražaja. Govorio je čvrsto, odsečno i samouvereno. Nije dozvolio da ga sagovornik pokoleba. Demonstrirao je oštrinu, ali nije prelazio granicu. Na kraju je ostvario ono što je želeo. Završio je razgovor sa pobedonosnim uzvikom. Na usnama mu je igrao osmeh zadovoljstva, sve dok se nije okrenuo i ugledao Rominu. Tada se namrštio. Ipak, Romini nije promakao izdajnički trzaj Verdenovog tela, koji je otkrivao njegovo iznenađenje, protkano mnoštvom emocija, od kojih su mnoge mogle da joj laskaju. - Šta vi radite ovde?! - strogo i grubo ju je upitao, odmeravajući je od glave do pete. - Došla sam da vam vratim sako - odgovorila je Romina, žaleći zbog Verdenove odbojnosti.
~ 35 ~
Nešto u njegovom stavu prema njoj se definitivno promenilo, ali ne u meri koja bi joj dala nadu, ili nagoveštaj nekih budućih, prijatnijih susreta. - Ako želite da ga date na hemijsko čišćenje, slobodno mi prosledite račun - dodala je, spuštajući kesu na rub Verdenovog radnog stola. - Zašto bih ga davao na hemijsko čišćenje? - Verden je nabusito zatražio da sazna, vadeći sako. - Zar je prljav? - Nije. - Onda je sve u redu. Šta je ovo? - interesovao se, mirišući paketić koga je pronašao na dnu kese. - Lavanda. Stavite je u orman, kako biste zaštitili odeću. - U redu. Hvala vam. Valjda... A sada mi recite kako ste me pronašli? - Pa, otkrili ste mi da radite kao advokat, a slučajno sam čula da vam se šef preziva Kroft. Ta dva pojma su me lako dovela do ove adrese. - Mogli ste sako da ostavite u bolnici, kod Mikaela. Svakako sam planirao da ga obiđem. - Jasno. Međutim, ovde sam zbog još jednog razloga. Htela sam, naime, da vas opravdam pred šefom zbog sinoćnog izostanka sa večere. Ispričala sam mu sa incident sa Mikaelom. Ne brinite, usvojio je sve što sam mu rekla. Nećete, u vezi sa tim, imati nikakvih problema! Verden je najpre prebledeo, toliko, da se činilo kako bi svakog trenutka mogao da se sruši. Potom je pocrveneo od besa, što takođe nije najavljivalo ništa dobro. Ništa dobro po Rominu... - Ti... - nesvesno je prestao da joj persira - ti si hodajuća nevolja... Dobro sam te procenio... Gde god da se pojaviš stvaraš probleme! Kako si se usudila da bilo šta govoriš mom šefu?! Ko ti je dao to pravo?! - Htela sam da pomognem!
~ 36 ~
- Od tvoje pomoći ljudi završavaju ili u bolnici, ili na ulici! Znaš li da bih mogao da dobijem otkaz zbog tvoje navodne pomoći?! Najpre sam zbog tebe umalo ubio čoveka, a sada postoji mogućnost da zbog tebe ostanem bez posla! - Ne, ta mogućnost ne postoji! Lajonel Kroft je mirno prihvatio moje objašnjenje! Nije pokazao ni trunčicu ljutnje! - Tek će da je pokaže! Meni! - Zašto bi? - Zato što sam mu rekao da sam izostao sa večere zbog urgentnih pravnih problema jednog od klijenata!
♥ Sada sam stvarno uprskala, pomislila je Romina, pitajući se kako je bilo moguće da se sve više udaljavala od Verdena, kome je želela da se približi i bolje ga upozna. Nakon onoga što je upravo izjavio, Verden je postao još nedostižniji. Uprkos tome, Romina nije dozvolila da je preplavi krivica. - Tako je to kada čovek nije iskren... Iskrenost nikome nikada nije naudila, ma do kakvog ishoda dovela. Ali laži, zablude, zavaravanja... - Ne drži mi lekcije iz psihologije, gospođice Bauer! - Verden je besno dreknuo na nju, nakon čega ju je mimoišao, kako bi zatvorio vrata kancelarije. - Lep losion - Romina je hrabro primetila, udišući mirisni trag koji je ostao iza Verdena. - Rekla bih da i u njemu ima malo arome lavande. Verden se veoma ružno iscerio, odmahujući glavom u neverici. - Šta je s tobom, ženo?! U kom svetu ti živiš?! Zar nemaš nikakvu predstavu o onome što si učinila, najpre Mikaelu, a sada i meni?! Ha?!
~ 37 ~
- Mikael je bezglavo istrčao na ulicu, zato što nije mogao da podnese istinu. Ti si samog sebe doveo u nezgodnu situaciju, zato što nisi imao petlju da budeš iskren. Ja živim u svetu u kome volim da stvari nazivam pravim imenima, nezavisno od posledica. - Sa kakvim se posledicama ti suočavaš?! Očigledno je da trpe svi oko tebe, a ne ti! - Ja nisam slagala Krofta. Ti si to učinio. - Šta je trebalo da mu kažem?! Znate, sinoć sam udario kolima nekog sirotog momka koga je izludela bezobzirna ljubavnica, a potom sam dobar deo noći proveo u bolnici, čekajući da vidim da li ću biti optužen za ubistvo iz nehata?! - Ja sam mu upravo to rekla i sve je prošlo u najboljem redu. - Po tebe! Mene tek čeka razgovor sa njim! - I ti budi iskren. - Nakon što sam ga prethodno slagao? - Prihvati ovo kao lekciju o tome da je najbezbednije i najbezbolnije biti iskren. - Ućuti! - dreknuo je Verden, tresući se od nervoze i besa. Idi, sada! Moliću se nebesima da te nikada više ne vidim! - Pa, ovaj... - Romina je polako oblizala usne - moraćeš da me vidiš bar još jednom... - Oh, bože... - uzdahnuo je Verden, pun netrpeljivosti. - Šta si mi, još, priredila? - Lajonel Kroft nas je pozvao na večeru. - Nas? Tebe i mene? - Aha. - Zašto bi Lajonel Kroft pozivao tebe na večeru?! I njega si sludela, zar ne?!
~ 38 ~
- Nije se dogodilo ništa slično tome. Tvoj šef je izrazio želju da me upozna sa svojom ćerkom, kako bismo razgovarali o njenom sinu. Umesto da se još više iznervira, Verden je prasnuo u histeričan smeh. - Ja ni ne znam da Lajonel Kroft ima ćerku i unuka! Kako si ti to saznala?! I sa kojim bi razlogom Kroftova ćerka želela da te upozna?! - Njen otac je u meni video ono što ti nisi, i nećeš konstatovala je Romina razočarano. - Što se mene tiče, možeš slobodno da izbegneš tu zajedničku večeru, posluživši se nekom novom lažju. - A kako bi bilo da mu kažem istinu? Gospodine Kroft, svaki susret sa Rominom Bauer me dovodi u opasnost. Rado bih to izbegao, ako dozvolite - karikirao je ironično. Romina je slegla ramenima, iako nimalo nije bila ravnodušna. - Učinite ono što smatrate za shodno. Svi se mi ponašamo najbolje što umemo. Da umete, ponašali biste se drugačije. - I vi, takođe! - I ja, takođe! - Romina se spremno nadovezala, nimalo ne krijući to koliko je bila obeshrabrena.
♥ Neočekivani susret sa Rominom, kao i sve ono što mu je ona ispričala, potpuno je uzdrmalo Verdena. Provociralo ga je njeno ponašanje koje je procenio kao drsko, uznemiravalo uverenje da je donosila nevolju gde god bi se pojavila, bunile izjave koje je davala, ali je najviše od svega bio začuđen time što ju je, uprkos svemu, i dalje gledao kao ženu, kao veoma lepu ženu. Romina je posedovala onu vrstu lepote, kakvu je on uporno tražio u ženama. Lepotu podržanu izraženim personalnim osobinama. Romina nije bila samo lepa, već i obrazovana,
~ 39 ~
principijelna, uporna. Držala se hrabro svojih stavova, nikome se nije izvinjavala. Pokazivala je ljudsko žaljenje zbog nastalih problema, ali je odbijala da se postavlja kao krivac. Na tome je morao da joj čestita. Zatvorio je oči i precizno prizvao njen lik. Pomislio je kako bi voleo da je poljubi, nezavisno od toga što ju je smatrao za problematičnu. Imala je lepe usne, pametne oči, gladak ten i neverovatno bujnu kosu. Mogao je da je zamisli u svom zagrljaju, i ta slika ga je, na trenutak, celog ugrejala. - Bolje da nisam ovoliko iskren prema sebi... - promrmljao je, krećući prema kancelariji Lajonela Krofta. Nije bio dovoljno umiren, ali je znao da bi svako odlaganje razgovora ukazivalo na njegov kukavičluk. Istina... Reći će istinu. Da se uplašio i da je zbog toga lagao. Vrata kancelarije Lajonela Krofta su bila otvorena. - Mogu li da uđem na trenutak, gospodine Kroft? - upitao je Verden, najavljujući svoj dolazak kratkim kucanjem. - Naravno, kolega! Samo izvolite! - pozvao ga je Kroft, ne pokazujući ljutnju ili razočarenje. - Dugujem vam izvinjenje zbog lažnog izgovora, kome sam danas pribegao - Verden je hrabro nastupio, gotovo poučen Romininim ponašanjem, koje je ukazivalo na to da nikada nije uzmicala. - Očigledno je da sam pomislio kako biste lakše prihvatili izostajanje sa večere zbog poslovnih, umesto zbog privatnih razloga. Pogrešio sam. Veoma žalim zbog toga. - Sve vam je oprošteno! - Lajonel Kroft je pomirljivo raširio ruke. - I ja sam isto postupao u vašim godinama. U ovima bih vam predložio da uvek budete iskreni. Znate, istina uvek nekako pronađe put da se obelodani. - Hm, da... - Verdenu je pobegao osmeh. - Vi ste drugi koji mi danas ukazujete na to. Naučio sam svoju lekciju, verujte. - Ko je bio prvi? Gospođica Bauer? - Tačno. Ona.
~ 40 ~
- Smem li da znam u kakvim ste odnosima sa njom? - Pa, čuli ste... Sinoć sam je upoznao... Ja sam oborio kolima njenog ljubavnika... - Ne deluje kao da je ljuta na vas zbog toga. Uostalom, došla je da vas opravda! - Romina, ona... Tačnije, gospođica Bauer se prethodne večeri posvađala sa svojim ljubavnikom. On je zbog nje neoprezno izjurio na ulicu. Kasnije, u bolnici, je odbio da je vidi. Zbog svega toga više nisu zajedno. Lajonel Kroft je mangupski namignuo. - To je prilika za vas, zar ne, mladi kolega? - Kako to mislite? - upitao je Verden, podignutih obrva. - Gospođica Bauer je ostavila veoma snažan utisak na mene. Ona je obrazovana i intuitivna mlada dama. Nije svakidašnja. A pritom veoma lepo izgleda. Kada je spomenula da vas poznaje, pomislio sam kako biste bili dobar par. - Ah, nisam siguran u to... Nas dvoje smo loše počeli... Imali smo par verbalnih obračuna... - Uvek možete da se pomirite! Imaćete priliku da izgladite svoje odnose kod mene, na večeri! Sigurno vam je gospođica Bauer rekla da sam vas pozvao da dođete zajedno! Verden je prigušeno uzdahnuo i kratko stegao usne. - Nisam siguran da je to dobra ideja... - Zbog čega? - Zbog... Zbog... - mucao je Verden, ne znajući kako bi se najpreciznije izrazio. - Gospodin Mikael Miler, bivši ljubavnik gospođice Bauer, je odlučio da je tuži zbog nanošenja duševnog bola, što je dovelo do toga da zadobije teške telesne povrede. Zamolio me je da ga zastupam, i ja sam to prihvatio. - Šta?! - kao nikada pre, Lajonel Kroft je dreknuo na Verdena. - Kakva je to budalaština?! Duševni bol?! Siguran sam da nije mogao da podnese nešto što mu je gospođica Bauer saopštila! Da li uopšte znate šta se, među njima, konkretno dogodilo?!
~ 41 ~
- Ne, ne znam. - Ali ste, uprkos tome, prihvatili da zastupate tog slabića povređenog ega?! - Mikael, on je... Bio je van sebe... - Naravno da je bio. I ja bih bio da me je gospođica Bauer odbila, što pretpostavljam da se dogodilo. Teško mi je da razumem vašu ishitrenu odluku da zastupate nekoga, pre dobijanja svih detalja. To ne liči na vas, poštovani kolega. - Tačnije, to liči na muškarca koji je, nedavno, imao loše iskustvo sa ženom... - Verden je neočekivano priznao. A Lajonel Kroft je, neočekivano, pokazao razumevanje. Razumem... Još uvek ste mladi i takve stvari umeju da pogode čoveka. Rekao bih da već i sami uviđate koliko je neosnovano i glupo da radite na toj tužbi. Ako je uopšte i bude. Povući ćete se, još danas. - Obavestiću o tome gospodina Milera - prihvatio je Verden, osetivši u sebi olakšanje. Zbog izricanja istine, razumevanja svog šefa i povlačenja sa slučaja, koji je mogao da naškodi Romini. - Dakle! - Lajonel Kroft je zadovoljno pljesnuo rukama. - Sada ne postoje nikakve prepreke da dođete sa gospođicom Bauer kod mene?! - Tako je! Hvala na pozivu! - Javićemo vam za dan održavanja večere. Prisustvovaće joj i moja ćerka. Zamoliću je da nam napravi rolovane šnicle, jer je u tome nenadmašna! - Jedva čekam da ih probam! - objavio je Verden, potpuno zbunjen time što se, najviše od svega, radovao novom susretu sa Rominom.
~ 42 ~
6.
Za razliku od Verdena, koji je već planirao šta bi mogao da obuče za večeru kod Kroftovih, vođen neobjašnjivom potrebom da izgleda što bolje, Romina je očajavala zbog njihovih novih nesporazuma. Izgubila je nadu da bi nešto moglo da se promeni, u pravcu njihovog izmirenja i zbližavanja. Mimo njene volje, stvari su se dodatno iskomplikovale. Verden je o njoj stekao još lošiji utisak i još jače uverenje da je mogla da mu donese jedino nevolje. Uzdisala je, misleći o tome koliko joj se dopadao. Mnogo više nego pojedini muškarci iz njene prošlosti, za koje je verovala da ih je volela. Verden je bio upečatljiv, navodio ju je da razmišlja o njemu, pa i da sama preduzima prve korake, kako bi mu se približila. Predstavljao je oličenje muškarca, za kakvim je tragala. Osećala je veliku naklonost prema njemu. Duboko je žalila što su se upoznali pod neobičnim okolnostima, u kojima je ona ispala kriva i loša. U kasnim popodnevnim satima, Romina je otišla u bolnicu, kako bi pokušala da razgovara sa Mikaelom. Odahnula je kada je dobila obaveštenje o broju sobe, u koju je bio smešten, a da joj, pritom, niko nije sugerisao da pacijent ne želi da je vidi. Mikael je bio smešten u bolnički apartman, u kome je ležao potpuno sam. Gledao je televizijski program, kada je Romina ušla, nakon kratkog, najavnog kucanja. - Šta ti radiš ovde?! - neprijateljski je dreknuo na nju, neznatno se uspravivši u krevetu. - Zvaću bolničko obezbeđenje, da te izbaci!
~ 43 ~
- Prestani da se ponašaš kao uvređeni tinejdžer, Mikael! Romina je viknula na njega, želeći da ga otrezni. - Imaš 35 godina! Čega se plašiš?! Na koji bi način ja mogla da ti naudim?! Došla sam da vidim kako si, to je sve! I donela sam ti seckane bademe, znam da ih voliš! - Ne treba mi ništa od tebe! - odbrusio je Mikael, uvređeno okre-nuvši glavu. - Koliko do juče ti je trebalo da se udam za tebe - podsetila ga je, nateravši se da zvuči umiljato. - Koliko do juče sam bio neizmerno naivan! - Znači da je dobro što sam te odbila, zar ne? Mikael ju je tada ljutito pogledao. - Znam šta pokušavaš! Da me odobrovoljiš! Ali ti to neće poći za rukom! Platićeš mi za ovo, što povređen ležim u bolnici! Tužiću te! - Zvučiš toliko nezrelo da je to tragično. Šta nameravaš da navedeš kao osnov tužbe? Da sam odbila da se udam za tebe? Pa, pitao si me da li to želim! Imala sam svako pravo da te odbijem. Svako, pa i zakonsko. - Pronašao sam advokata koji će od onoga, što se dogodilo, sastaviti validnu tužbu - Mikaelove oči su zlokobno svetlucale. Zahvaljujući njoj ćeš da se pokaješ za pokazanu surovost. - Da sam prihvatila da se udam za tebe, ispala bih surova prema sebi. Jer, ne bih bila srećna. Ni ti ne bi bio srećan. Teži tome da se oženiš devojkom koja će da te voli. - Mislio sam da me ti voliš. - Nisam te volela, Mikael. Nisi mi bio čak ni drag. - Ali... - Mikaelovo lice je odražavalo potpuno zgražavanje zabavljala si se sa mnom pet nedelja! - Tačno, međutim, nijednog trenutka našu vezu nisam smatrala za ozbiljnu. Spremala sam se da je prekinem. Možeš li onda da zamisliš koliko sam se iznenadila kada si me zaprosio? - A ja sam mislio da nas dvoje imamo osnova da razmišljamo o zajedničkoj budućnosti! Možeš li onda da zamisliš koliko sam se
~ 44 ~
ja iznenadio, kada si odbila da se udaš za mene?! - uzvratio je istim pitanjem, ali karikiranim tonom. Romina je slegla ramenima. - To ne moram da zamišljam. Svi smo videli koliko si se iznenadio i kakve su posledice toga. - A ti ćeš tek da se suočiš sa posledicama svog odbijanja pripretio je Mikael, obuzet mračnom željom za osvetom. - Kako se danas osećaš? - upitala je Romina, želeći da prekine svađu sa Mikaelom, koja nikako nije mogla da se okonča na konstruktivan način. - Kako se ti danas osećaš, Romina Bauer?! - Mikael, očigledno, nije bio u stanju da prihvati pomirljiv ton. - Nadam se da te grize savest! - Ne grize me - odvratila je, vadeći veliku kesu seckanih badema iz torbe. - Žao mi je što si se povredio. Želim ti da se brzo oporaviš, u svakom smislu. Zbogom, Mikael! - Zbogom?! - pobunio se on, ponovo se pridigavši u krevetu. Reci do viđenja! Videćemo se na sudu, znaš! Umesto odgovora, Romina je bacila brz pogled ka Mikaelu, pogled pun sažaljenja, i istovremeno pogled u kome se nije mogla nazreti nijedna trunčica straha, zbog upućenih joj pretnji. To je još više razjarilo Mikaela, koji je postao još odlučniji da je kazni za to što ga, jedina od svih, nije uvažavala u meri koju je mislio da zaslužuje.
♥ Po izlasku iz Mikaelove sobe, Romina je, u potrazi za mobilnim telefonom, počela da pretura po povećoj ručnoj torbi. Kada je podigla glavu, ugledala je Verdena, kako joj ide u susret. Malo je nedostajalo da mu se osmehne, jer je izazvao u njoj nalet dragosti. Začudilo ju je to, s obzirom na neslavne završetke njihovih dotadašnjih susreta.
~ 45 ~
Ono, što je osećala prema njemu kao žena, očigledno je bilo jače od svega. - Zar tebi nije zabranjeno da obilaziš Mikaela? - Verden ju je nabusito upitao, ali tek nakon što je pogledom obuhvatio čitavu njenu figuru i zadržao pogled na licu. - Nekako sam se provukla pored ličnih i bolničkih članova obezbeđenja, koji ga čuvaju od mene, po život opasne - rugala se Romina, neustrašivo uzvraćajući Verdenu pogled. On je uzdahnuo, a pogled mu se obojio požudom. - Nešto mi govori da od tebe nema odbrane... Ushićena time, Romina se mazno osmehnula. - Onda je najbolje prepustiti mi se... Verden je progutao knedlu i zaobišao je. - Prihvatio sam Kroftov poziv da idemo zajedno kod njega - nevoljno ju je obavestio. - Nimalo nisam oduševljen time, ali je očigledno da nemam izbora. Planiraj, dakle, da ideš sa mnom. - Tačnije, ti planiraj da ideš sa mnom - odvratila je Romina izazivački. Vidno iziritiran time, Verden je besno stisnuo usne. - Lajonel Kroft je moj šef. Ti si ga tek danas upoznala. Pretpostavljam da si se poslužila nekim ženskim trikom, kako bi mu se nametnula. Čovek nije imao drugog izbora, do da te pozove u goste. Kao moju pratilju. - Ti si propustio priliku da budeš njegov gost. Ponovo si je dobio zahvaljujući meni. Pozvan si kao moj pratilac. - Ne, ja sam, zbog incidenta koga si izazvala, propustio priliku da večeram kod Krofta, što je zaista retka čast i privilegija! Bože, kako si ti jedno iritantno stvorenje! Pomišljam da je siroti Mikael, u stvari, hteo da se baci pod kola zbog tebe! Da se to nije dogodilo slučajno! Bio je to pokušaj samoubistva! - Siroti Mikael... - Romina se blago narugala Verdenovim recima.
~ 46 ~
- Siroti Verden... Obojica ste žrtve jedne ozloglašene namiguše... Možda bi mogao da upozoriš i svog šefa da me se pripazi? Verden ju je drsko odmerio, odmahnuvši glavom. - Laknuće mi kada završim sa tobom, Romina Bauer! - Tada ćeš ostati sam, sa svojim predrasudama - Romina se dosetila adekvatnog odgovora. - A one su veoma loše društvo. - Ne pravi se pametna! Ti me ne poznaješ! - Umem da procenjujem ljude. To je deo mog posla. - Šteta što Mikael nije imao tu sposobnost. U protivnom ne bi sad ležao u bolničkom krevetu. - Preživeće - Romina je prkosno podigla bradu. - A i ti ćeš preživeti večeru kod Krofta kao moj pratilac. Vođen neobjašnjivim porivom da se muški obračuna sa Rominom, Verden je napravio nehotičan korak ka njoj. Oči su mu zlokobno svetlucale, dok joj je pogledom iscrtavao usne. Istovremeno je hteo i da je kazni, i da je poljubi, da je nauči pameti i oda joj priznanje. Ništa od toga nije učinio, jer je ustuknuo od Romininog odvažnog izraza lica, što ga je navelo da se brzo okrene i užurbanim koracima uputi ka Mikaelovoj sobi.
♥ Otvorio je vrata i pokolebano zastao. Zatvorio je oči, uviđajući da je mnogo toga vrilo u njemu, da je Romina angažovala sve njegove misli, da je pokrenula i oživela mnoga osećanja. Uprkos zavidnom iskustvu sa ženama, sa Rominom se našao na nepoznatom terenu. Nijedna žena ga, pre nje, nije istovremeno privlačila i odbijala, zavodila i treznila. Pokušavao je da je ospori, ali bez uspeha. Plašio se da se prepusti njenom uticaju, jer je znao da bi mogao da bude na gubitku.
~ 47 ~
Prepoznao je u njoj jakog igrača, jačeg nego što je on, pokoleban lošim iskustvima, bio. Posedovala je dovoljno umeća da ga porazi. Kao što je to učinila sa Mikaelom... Šire je otvorio vrata bolničke sobe i ugledao Mikaela kako gricka bademe. Izgledao je veoma dobro, mnogo bolje nego prethodnog dana. - O, gospodine Nojer! - Mikael se obradovao svom novom posetiocu. - Hvala vam što ste došli! Zamislite, ona zlobnica, Romina, se usudila da me poseti! Možda ste naleteli na nju?! - Jesam, sreli smo se u hodniku. - Oglušila se o moju naredbu da mi ne dolazi! Zaista je svojeglava! Pitam se kako to ranije nisam primetio! Da jesam, ne bih sada bio u bolničkom krevetu! Eh, jedva čekam da je vidim osuđenu za svoje bezobrazluke! - Kada ste to već spomenuli... - Verden je naterao sebe da izađe iz stanja zamišljenosti. - Bojim se da neću moći da vas zastupam. Ali, preporučiću vam kolegu, iz druge advokatske kancelarije, koji bi mogao da vam sastavi tužbu i potom vodi proces. - Molim?! - Mikael se ljutito brecnuo. - Smem li da pitam zbog čega odbijate da me zastupate?! - Moj šef... On... Nije zainteresovan za taj slučaj. A ja ne mogu da vodim nijedan spor bez njegovog odobrenja. - Gluposti! Čim budem izašao iz bolnice, potražiću vašeg šefa i razgovaraću sa njim! Uspeću da ga navedem da promeni mišljenje, budite sigurni u to! - Hm... - Verden se oporo nasmejao. - Ne bih vam preporučio da to činite... - Zašto? Umem da budem veoma ubedljiv, kada to želim! Uostalom, slučaj je dovoljno jak! - Ispostavilo se da gospođica Bauer poznaje mog šefa Verden nije znao kako bi Mikaelu, na potpuniji način, objasnio ono što se toga dana dogodilo.
~ 48 ~
Ni njemu samom ništa nije bilo jasno. Lajonel Kroft nije bio čovek koji je lako poklanjao ljudima poverenje, a još teže se odučivao da nekoga primi u svoju kuću. Pretpostavio je da se Romina poslužila svojim ženskim čarima i pomutila mu razum, kao što je to učinila Mikaelu Mileni. I kao što bi, u to je verovao, učinila njemu, ako bi joj to dozvolio. - Ta žena... - uzdahnuo je Mikael, škrgućući zubima. - Naći ću način da joj doskočim... - Kao što sam već rekao, preporučiću vam svog kolegu iz druge advokatske kancelarije... Mikael je odmahnuo rukom. - Za tim nema potrebe. Ja imam svog advokata. Vi ste mi se učinili podobnijim za vođenje ovog slučaja, jer ste njegov učesnik, i jer ste prepoznali Rominu kao isključivog krivca za ono što se dogodilo. Ali hvala vam, u svakom slučaju. - Želim vam, hm, da ostvarite ono što želite! - poručio mu je Verden, spremajući se da krene. - Prethodno se sasvim oporavite, to je mnogo važnije. - Neću moći da se oporavim dok se ne osvetim! Za nekoliko dana izlazim iz bolnice, a onda ću se izboriti za to da pravda bude zadovoljena! - Pa, srećno! - Verden se kratko rukovao sa Mikaelom. Drago mi je što čujem da uskoro izlazite iz bolnice! Moj vam je savet da se što pre vratite svojim obavezama. Zaboravite ono što se dogodilo. Traženje pravde ume da izludi čoveka, više od načinjene mu nepravde. - Nemam nameru da bilo šta zaboravim. Ali, ne brinite za mene. Naučio sam lekciju. Tužbu ću da vodim hladne glave. "Više me ni Romina, niti bilo koja druga žena, neće naterati da poludim! - Eh, kada bih ja to mogao da tvrdim za sebe... - promrmljao je Verden sebi u bradu, izlazeći iz bolničkog apartmana Mikaela Milera.
~ 49 ~
7.
Svega sat vremena, uoči polaska na večeru kod Lajonela Krofta, Romina je pozvala Angeliku, kako bi dobila njeno mišljenje o svom stajlingu. Ona sama je bila prezadovoljna novom haljinom od ljubičaste viskoze, obogaćene lelujavim volanima, haljinom koja je u svemu laskala njenoj figuri. Na pravi način je isticala obline njenih grudi, linije struka, kao i ženstvenost umereno naglašenih bokova. Našminkala se tako da je istakla svoju prirodnu lepotu, dok je bujnu, nemirnu kosu ukrotila sa dve dekorativne ukosnice. Efektne sandale, kao i skup parfem su doprineli tome da se oseća veoma samouvereno. Prosto je blistala i pucala od samopouzdanja kada je stala pred Angeliku. - Vau! - uzviknula je ona, zagledajući svaki detalj na njoj. Ako taj Verden već nije zaljubljen u tebe, večeras mu nema spasa! Biće ulovljen u mreži tvojih čari! - Da li to znači da dobro izgledam? - nepotrebno je upitala Romina, svesna toga da je ostavljala veoma jak utisak. - Izgledaš bolje nego ikada pre! Tek sada mi je jasno koliko ti se taj Verden dopada! Ne pamtim da si se tako doterivala za sastanke sa nekim drugim muškarcima. - U pravu si, nisam. Verden mi se mnogo, mnogo dopada. Znaš, Angelika... - Romina se zagonetno osmehnula, stavljajući diskretne naušnice - mogu da ga zamislim kao muškarca svog života.
~ 50 ~
Angelika je izvila obrve, ne krijući svoju začuđenost tim komentarom. - I to je nešto novo kod tebe... Obično si, na početku, prilično skeptična prema muškarcima. - Sada sam prilično uverena da je Verden onaj pravi, pravi za mene. Znaš li da neprekidno razmišljam o njemu? Jedva čekam da ga večeras vidim! - Sigurno uviđaš da je to uverenje pomalo, hm, ishitreno? Mislim, ukupno si se videla sa Verdenom svega tri puta, zar ne? - Tačno. Međutim, to su bili intenzivni i sadržajni susreti. Nismo se samo mimoišli u prolazu i razmenili par konvencionalnih rečenica. Uspela sam da ga, donekle, upoznam. Što je još važnije, uspela sam da ga prepoznam. Sve ono što ne znam o njemu, nekako naslućujem. I sve mi se dopada! - A ti njemu? - E, to je problem - Romina se naglo snuždila. - Ja se njemu ne dopadam. Tačnije, on me prezire. Doživljava me kao veoma problematičnu osobu. Nimalo mi ne ide u prilog to što sam pozvana na večeru kod njegovog šefa. Smatra da ga to ugrožava, da sam mu preotela nešto što je samo njemu trebalo da pripadne. - Mislim da taj deo, oko odlaska na večeru kod njegovog šefa, nema veze sa tobom. Našla si mu se na putu, kada je hteo da načini novi korak u svojoj karijeri. Verden se, sasvim sigurno, iz sve snage bori da osigura neku poziciju na svom radnom mestu. Ipak je on relativno mlad. Nešto je stariji od tebe, zar ne? - Tako nekako... - potvrdila je Romina, proveravajući sadržaj ručne torbice. - Verden je dobar momak. Osećam da je tako! Okolnosti mu, u poslednje vreme, nisu išle na ruku, zbog toga je ostavio utisak nekoga ko je nabusit i nepravedan. Ali, sada će to da se promeni! Ako mi dozvoli da postanem deo njegovog života, potrudiću se da mu ulijem samopouzdanje i usmerim ga na stazu namenjenu pobednicima! - Oh, Romina... - Angelika nije skidala pogled sa ozarenog lica svoje prijateljice. - Trebalo bi da se vidiš... Sva sijaš... Da li je moguće da si se zaljubila?
~ 51 ~
- To ne znam, ali znam da mi se Verden dopada, da želim da ga bolje upoznam, i da me privlači. Na erotski način - precizirala je. - Nema sumnje da je taj Verden nešto posebno, s obzirom na sve ono što izaziva u tebi. Da li postoji šansa da dođe ovde, kod tebe? Baš bih volela da ga vidim! - Ne postoji šansa, naravno! Nas dvoje smo na ratnoj nozi! Biće dobro ako večeras uspemo da sačuvamo prisebnost i završimo veče bez nove svađe! - Onda neka bude tako! - izjavila je Angelika navijački. - Ili čak i bolje od toga! - dodala je, uz značajno i zavereničko namigivanje.
♥ Prema dogovoru, Romina i Verden su, do kuće Lajonela Krofta, došli odvojeno, svako svojim kolima. Našli su se ispred dvorišne kapije, gotovo istovremeno. Romina je izgubila dobar deo svog samopouzdanja kada je ugledala Verdena, Verdena koji se držao kruto i izgledao distancirano i hladno. Odmerio ju je od glave do pete, pokazavši caklenjem očiju da ju je smatrao za seksualno privlačnu, ali ništa više od toga. Ostavio ju je uskraćenu za divljenje, za naznaku nečeg značajnijeg, od onoga što je mogla da dobije od bilo kog muškarca. Pokolebanu takvom škrtom Verdenovom reakcijom, Rominu je preplavio osećaj nesigurnosti. Tada je shvatila da je Verden u njoj izazivao mnogo više od želje da ga upozna, mnogo više od onoga što se ticalo erotičnosti. Ona je imala očekivanja, u odnosu na njega. Da mu se dopadne, da joj izrazi poštovanje, da vidi u njoj nešto više od zgodnog tela, da prestane da je smatra za problematičnu osobu.
~ 52 ~
Sve to se činilo nedostižnim... Te večeri, pred dvorišnom kapijom Lajonela Krofta... Dok je ona sijala u punom sjaju... - Romina... - oslovio ju je Verden, klizeći pogledom po liticama njenih grudi. - Izgledaš zanosno! - Hvala ti! I ti si elegantan! - Romini nije predstavljalo problem da mu uzvrati kompliment, s obzirom na to da je Verden prosto mamio uzdahe izgledajući veoma upečatljivo u tamnosivom odelu i beloj košulji. Uprkos tome što nije delovao nimalo pristupačno, Romina mu je proučavala usne, misleći kako bi volela da ih oseti na svojima. Njegova grubost je nije odbijala, naprotiv. Predstavljala je pravi izazov njenoj ženstvenosti. Mogla je da zamisli kako se beskrajno dugo mazi sa njim i navodi ga da postane mek, nežan, spreman da joj učini sve što bi poželela. - Ako si se obukla tako izazovno zbog Lajonela Krofta, trebalo bi znaš da je on veoma srećno oženjen čovek - Verden je izgovorio nešto, što je raspršilo sve Rominine romantične vizije. - Zašto si takav? - mirno ga je upitala, sakrivši koliko je razočarana. - Dobro znaš da nemam nikakvih ambicija prema tvom šefu. - Kako bih to znao? Pozvao te je na večeru nakon pet minuta poznanstva. Sigurno si flertovala sa njim. - Ne, nisam. A sve i da jesam, zar misliš da bi me pozvao u svoj porodični dom, kako bi se upustili u nekakav nepristojni odnos? Na kraju, večeras sam odevena sasvim pristojno. Nisam ni gola, ni bosa. Ni izazovna. - O da, jesi... - promrmljao je Verden, sasvim se približivši Romini. - Vraški si izazovna... Ta haljina... - uzdahnuo je, spustivši pogled niz njeno telo - sigurno si svesna koliko ti dobro stoji... Obukla sam je zbog tebe, a ne zbog Lajonela Krofta, malo je nedostajalo da mu Romina to poveri.
~ 53 ~
Umesto toga se odmakla, jer je Verdenova žudnja odisala uvredljivošću. - Kada se ponovo budemo našli na ovom mestu, po završetku posete Kroftovima, uvidećeš da mi duguješ izvinjenje, Verdene pribrano mu je saopštila, otvarajući kapiju. - A ti meni već sada duguješ izvinjenje! - uzvratio je, grubo je uhvativši za ruku. - Imao sam nameru da se nametnem Kroftu, da iskoristim ovu večeru kako bih mu se predstavio u što boljem svetlu, a čeka me tavorenje u tvojoj senci! Ko zna kada će mi se, ponovo, ukazati prilika da se privatno vidim sa svojim šefom?! - Samo od tebe zavisi na koji način ćeš da iskoristiš ovo veče, Verdene! Od tebe, ne od mene! - odbrusila mu je Romina, odlučno krenuvši napred, uz smišljeno i zavodljivo njihanje bokovima.
~ 54 ~
8.
Članovi porodice Kroft, Lajonel, njegova supruga Paula i ćerka Manuela, sa velikim uvažavanjem su dočekali Rominu i Verdena. Bili su prirodni, srdačni i opušteni, prepuni želje da ugode svojim gostima. Poslužili su ih aperitivom u salonu, gde su neformalno razgovarali o raznim temama, ali se videlo da je Manuela gorela od nestrpljenja da što bolje upozna Rominu i sazna sve o poslu kojim se bavila. Obratila joj se direktno kada su seli za trpezarijski sto i otpočeli večeru, koja je obilovala ukusnim i raznovrsnim specijalitetima. - Gospođice Bauer, pretpostavljate, već, da mi je otac preneo vaša zapažanja o Tomiju, do koga ste došli posmatranjem njegovog crteža. Neverovatno je kako ste, na osnovu samo jednog detalja, otkrili ono što ga muči, što predstavlja problem u njegovom odrastanju. Smem li da pitam čime se, konkretno, bavite i kako ste naučili da posmatrate i tumačite dečije crteže? Svi za stolom su primetili da se Verden trgao i naglo pogledao u Rominu, a jedino je ona znala zbog čega je tako reagovao. Konačno je otkrio razlog zbog koga ju je Lajonel Kroft pozvao na večeru. To ga je iznenadilo, delimično i postidelo, jer je opovrglo optužbe koje joj je uputio, a koje su se ticale pretpostavki o prirodi njenog odnosa sa Lajonelom Kroftom. Tada mu je postalo jasno da Romina nije flertovala sa Kroftom, već da mu je, boraveći u njegovoj kancelariji, protumačila crtež njegovog unuka. - Ja se, u trauma centru gde sam zaposlena kao socijalni radnik, bavim art terapijom. Ona predstavlja terapijsku upotrebu
~ 55 ~
umetnosti kod osoba koje su preživele traumatično iskustvo ih imaju potrebu da prevaziđu određene poteškoće - odgovorila je, pitajući se da li će Verden, makar malo, da promeni svoje mišljenje o njoj. Toliko je želela da mu se dopadne, da prestane da je smatra za laku, jeftinu, problematičnu. Manuela Kroft je razmenila poglede sa svojim roditeljima, vidno fascinirana. - Kako je to zanimljivo! Ispričajte mi, molim vas, sve o toj art terapiji! - Jeste, veoma je zanimljivo - potvrdila je Romina, uživajući u otkriću da ju je Verden napeto posmatrao. - Art terapija se, kao kreativni proces, primenjuje za procenu nečijeg mentalnog i emocionalnog stanja, kao i za unapređenje i razvoj istog. Kao terapijska metoda je primenjiva kod ljudi svih uzrasta, ali sam se ja specijalizovala za rad sa decom. I sami znate da je deci ponekad teško da se izraze, da verbalizuju ono što ih muči, pa zato pribegavamo art terapiji. Kroz crteže deca, i ne znajući to, izražavaju i iskazuju svoja osećanja. Ako umemo da posmatramo dečije crteže, otkrićemo mnogo toga o njihovom mentalnom zdravlju, smetnjama, emocionalnim problemima, kognitivnim sposobnostima i slično. Dečiji crteži prikazuju najskrivenije strahove, koje izražavaju uz pomoć papira, olovaka i boja. Već samo crtanje dovodi do ublažavanja svih simptoma, ali i do dobijanja dragocenih informacija, upotrebljivih za dalji proces lečenja. - A odrasli? - interesovala se Paula Kroft. - Na koji način art terapija pomaže odraslima? - Upotrebom raznih tehnika, art terapija pomaže odraslima da se lakše izbore sa emocionalnim, mentalnim i fizičkim oboljenjima, pa i da ih prevaziđu, čak. Posebno je efikasna kod pacijenata obolelih od teških bolesti, od onih koji su depresivni, ili se bore sa različitim oblicima zavisnosti. Ponekad se, uz pomoć
~ 56 ~
ove metode, i potpuno zdravi ljudi oslobađaju stresa i uče kako da se što efikasnije bore sa svakodnevnim problemima. - Evo rešenja za tebe, Lajonele! - uzviknula je Paula Kroft blagonaklono. - Ti si neprekidno pod stresom! Možda bi mogao da počneš da slikaš, pod nadzorom gospođice Bauer! - Da, možda bih i mogao - Lajonel Kroft je prihvatio sugestiju svoje supruge. - Jednom, kada budem uspeo da se opustim. Svi za stolom su se nasmejali tom duhovitom i samokritičnom komentaru, a onda su podigli čaše, kako bi razmenili zdravice. Verden je, preko ruba svoje čaše, uputio Romini dug i značajan pogled. U njemu je bilo naznaka poštovanja, proisteklog iz onoga što je, te večeri, saznao o njoj. Očigledno je bio iznenađen, najpre time što je uvideo da je razlog njenog dolaska kod Kroftovih bio opravdan i logičan, a potom i otkrićem da je radila veoma zanimljiv i odgovoran posao. Počeo je da je sagledava na nov, drugačiji način, što je dovelo do toga da mu njena lepota postane još upadljivija i izazovnija. Romina je Verdenu uzvratila pogled, obojivši ga notom koketnosti i jasno mu pokazavši da je zainteresovana za primanje svih signala, svih neverbalnih poruka. Paula i Manuela Kroft su to primetile, nakon čega su se saučesnički osmehnule, obe uverenje u to da su, njih dvoje, mogli da postanu obećavajući ljubavni par.
♥ Neko vreme su svi zdušno praznili svoje tanjire, razgovarajući isključivo o hrani, a kada je poslužen desert, do tada ćutljivi Verden se konačno oglasio. - Smem li da pitam ko je napravio ovo lisnato testo, punjeno filom od borovnica? - Ja! - odgovorila je Paula Kroft, ne skrivajući ponos. - Da li vam se dopada, gospodine Nojer?
~ 57 ~
- Veoma. Što je važnije, podsetilo me je na moju baku. Upravo ovaj kolač je bio njen specijalitet. Pravila ga je od borovnica koje su rasle na obroncima sela u južnom Švarcvaldu. - O?! - uzviknula je Paula Kroft iznenađeno. - Ja potičem iz tog dela zemlje! Gde je vaša baka živela, gospodine Nojer? - U selu Viđen. Ako ste bili u njemu, sigurno ste zapazili da je krajnje idilično i živopisno, da ga krase netaknute šume, cvetne livade i bistri potoci. - Naravno da sam bila u Viđenu! - potvrdila je Paula Kroft, kroz nostalgični uzdah. - Ja sam rođena u Frajburgu, odakle su moji roditelji često odlazili u okolna sela kako bi nabavljali kozje mleko i sir, nenadmašnog i prirodnog ukusa. Otkupljivali smo i borovnice od meštana, kao i sve proizvode od mesa. Išli smo na izlete do vodopada na basenu Triberg, kao i ledničko jezero Titize! Ah! Upravo ste me naveli da postanem malčice sentimentalna, gospodine Nojer! - Delimo isto raspoloženje, gospođo Kroft - nadovezao se Verden, uputivši supruzi svog šefa jedan od svojih retkih, ali pritom i neodoljivih osmeha. - Bezbroj puta sam plivao u tom jezeru, vozio čamac i jedrio na dasci. Na vodopade Triberga odlazim bar jednom godišnje. Tamo odvodim prijatelje iz inostranstva, koji ostaju opčinjeni prirodnim lepotama Švarcvalda. - Moj brat, na planini Merkur, vozi paraglajding, a mene najviše privlači pešačenje po klancu reke Vutah - ubacila se Manuela Kroft. - Kad god odem tamo otkrijem nešto novo, jer je taj klanac prepun endemskih vrsta flore i faune. - Pretpostavljate, već, da ja, zbog svojih poznih godina, favorizujem banju, Baden-Baden, koja se nalazi na zapadnom podnožju Švarcvalda - Lajonel Kroft se našalio na svoj račun. - Što budem stariji, biću prinuđen da češće tamo odlazim. Nakon svakog boravka se vratim podmlađen i oporavljen. - Da li vam je, u Viđenu, preostao neko od rodbine, gospodine Bauer? - interesovala se Paula Kroft.
~ 58 ~
- Ne, nažalost. Moji roditelji tamo povremeno odlaze, kao i moja starija sestra, sa svojom porodicom. Oni, inače, žive u Bernu. - Kao i naš sin! - nadovezala se Paula Kroft. - Čime se on bavi? - ubacila se Romina. Svi članovi porodice Kroft su tada nezadovoljno zavrteli glavama. - Ekstremnim sportovima! - odgovorila je Paula. - I fotografisanjem istih. Zaposlen je u novinama. - Advokatura ga, znači, nimalo ne zanima? - Verden je to oprezno upitao svog šefa, pretpostavivši da mu je to slaba tačka. - Ne, nimalo - potvrdio je najstariji Kroft, ne krijući žaljenje. Taj momak ne podnosi kancelarijski posao. Na neki način on ne podnosi nijedan posao! Zato je izabrao da zarađuje novac baveći se svojim hobijem! - Najbolja kombinacija! - uzviknula je Romina, podigavši uvis čašu, kao znak odobravanja. - Vi biste se jako dopali mom bratu, gospođice Bauer! izjavila je Manuela Kroft spontano. - Hoćete li da vas upoznam sa njim, kada bude dolazio u Berlin? - Obavezno! - prihvatila je Romina, nadajući se da bi, tim odgovorom, mogla da izazove neku reakciju kod Verdena. Nije znala šta da misli o tome što joj je uputio hladan pogled, propra-ćen neznatnim stezanjem usana. Da nisu tako loše počeli, da je nije smatrao za problematičnu, možda je i mogla da pomisli kako ga je ugrozila ideja o njenom upoznavanju sa drugim muškarcem. Ovako...
~ 59 ~
♥ Prihvatila je ponudu Lajonela Krofta da joj dopuni čašu sa vinom. Grlo joj je postalo stegnuto zbog pojačanog uverenja da, ma šta učinila, nikako nije mogla da dopre do Verdena, da razbije predrasude koje je imao o njoj. Nikako nije mogla da mu se dopadne. Istina, osećala je da, među njima, postoje vibracije privlačnosti, i to veoma jake, ali je znala da ih Verden ignoriše, za razliku od nje, koja im se prepuštala. Ono, što je Verden video u njoj, ticalo se isključivo toga kako je izgledala, i koliko je njeno telo provociralo njegovo. Sve drugo je negirao, nipodaštavao, osporavao. A ona... Više nije sumnjala u težinu i ozbiljnost svojih osećanja. Verden je u njoj budio mnogo više od želje za erotskim spajanjem. Mnogo više, nego što je, do tada, osećala prema bilo kom muškarcu. Uporedila ga je sa nekolicinom svojih bivših partnera, što joj je samo pojačalo uverenje da je Verden, sam po sebi, bio drugačiji, interesantniji, intrigantniji. Potreba, da dopre do njega, obuzela ju je svom silinom. Zato je nekontrolisano pila vino, kako bi ublažila tu potrebu, kako bi sputala ono, što nije moglo da se ostvari. Uprkos blagom stepenu pijanstva, bez problema se, po završetku večere, dovezla do svog stana. Umesto da se presvuče i pripremi za spavanje, izašla je na terasu i zagledala se u udaljena svetla Brandenburške kapije. Obuzdavala je suze, dok se prisećala kako ju je Verden, po izlasku iz kuće Kroftovih, pustio da ode, gotovo bez pristojnog pozdrava. Kao da je bežao od nje. Imala je potrebu da plače, ali joj suze nisu dolazile na oči. Kako joj se nije spavalo, odlučila je da skuva kafu i potom se sasvim prepusti svom sentimentalnom raspoloženju.
~ 60 ~
Nalazila se na vratima kuhinje, kada se oglasilo zvono na ulaznim vratima. Prvo je pomislila na Angeliku, koja je imala običaj da dolazi usred noći, ako bi se prethodno, po upaljenom svetlu, uverila da je bila budna. Obradovala se mogućnosti da razgovara sa njom i poveri joj svoja osećanja i razmišljanja o Verdenu. Imala je poverenja u Angeliku i njenu naklonost, baš koliko i u njeno životno iskustvo. Ostala je bez daha kada je u hodniku, umesto Angelike, ugledala Verdena. Više od iznenađenja što ga vidi pred vratima svog stana, jedan sat iza ponoći, uzdrmalo ju je ono što mu se ogledalo na licu. Bio je zahvaćen ludom, bezumnom strašću. Toliko jakom, da je odmah posegnuo za njom. Muški ju je stegao sa obe ruke, jasno joj stavljajući do znanja sa kakvim je motivima došao kod nje. Kada ju je poljubio, osvajački zahtevno, Romina mu je podatno predala svoje usne, ali i svoje srce. Na Verdenove satiruće poljupce odgovarala je istim žarom, koliko i ljubavlju, koliko i srećom što je bio tu, što ju je stezao u svom zagrljaju. Ni o čemu nije razmišljala sem o tome da ju je Verden želeo, toliko, da nije uspeo da se savlada, već ju je potražio usred noći, nakon nekoliko sati provedenih u istom društvu, sati koji nisu obećavali apsolutno ništa. Da ju je Verden i tada želeo, Romina je otkrila po tome koliko mu je telo bilo usijano, koliko je bio nestrpljiv da se spoji sa njom. Njegovi divlji, nesputani dodiri su je navodili da i sama izgara od potrebe da ga oseti u sebi, da mu pripadne. Uzvraćala mu je poljupce, dozvoljavajući mu da kida odeću sa nje i naslađuje se mekoćom njene kože. Bilo je dovoljno da joj samo ogoli grudi, pa da se potpuno raspali. Gurnuo ju je na kauč, privukao je sebi i naglo se spojio sa njom, znajući da ju je dovoljno zagrejao. Oboje su istovremeno zaječali, pokoreni strašću koja ih je navela da postanu ludo aktivni, da se vole neposustajućom žestinom.
~ 61 ~
I Romina i Verden su se obilno napajali na vrelu neslućenog erotskog uživanja, i to nisu krili jedno od drugog. Ljubili su se, dodirivali i pokretali mahnito, zavedeni i zaneseni, prepušteni raspusnom ritmu koji ih je vodio ka vrhuncu slasti. Kada su ga dostigli, izrazili su svoje zadovoljstvo grlenim uzdasima, kao i pokretima kojima su produžili osećaj kompletne telesne zasićenosti. Nakon kratkog predaha, Romina i Verden su prešli u spavaću sobu gde su se, istražujući i pomerajući granice svoje seksualnosti, voleli sve do jutra. Verden je beskrajno uživao u Romininom telu, u njenoj bezrezervnoj podatnosti, a ona u njegovoj muškoj snazi, u tome što ga je činila moćnim. Pružala je Verdenu sve što bi zatražio od nje, i više od toga. Razgaljujuću nežnost, kakvu jedino ljubav može da proizvede.
~ 62 ~
9.
Rominin dubok i okrepljujući san, u koji je zapala obgrljena Verdenovim rukama, prekinuli su zvuči puštanja vode u kupatilu. Trenutak kasnije, Verden je, sveže umiven, ušao u sobu i odmah počeo da se oblači. Nije ni pogledao ka Romini koja se, obuzeta neprijatnim slutnjama, pridigla u krevetu. - Dobro jutro! - pozdravila je Verdena maznim i hrapavim glasom, prisetivši se svega što se dešavalo protekle noći. - Dobro jutro! - uzvratio joj je pozdrav i dalje odbijajući da je pogleda. - Moram da idem - hladno ju je obavestio, obuvajući cipele. - Gde? - Da radim. - Danas je nedelja. - Sutra ujutru imam suđenje. Kod kuće su mi spisi, potrebni za razradu slučaja. Romini je, obuzetu nesagledivom tugom, zadrhtala brada. Zašto jednostavno ne kažeš da bežiš od mene? - U redu! - Verden se uspravio i konačno pogledao u nju. Bežim od tebe. - Posle svega? - Posle čega? - bezobrazno je uzvratio pitanjem. - Posle seksa? - Zar je ono noćas bilo samo seks? - Ne sećam se da smo nešto drugo radili. - Radili smo. - Šta?
~ 63 ~
- Povezali smo se. Postali bliskiji. Otkrili da se savršeno uklapamo. Da nešto postoji među nama. Verden se ironično nasmejao. - Žene... Samo vi, u znojenju i prevrtanju po čaršavima, uspevate da vidite romantiku. Protekla noć je zaista bila za pamćenje. Ali je prošla. Kao i sve ono, što se dešavalo u njoj, ma kakvim ti to imenom nazivala. - Ti... - u Romini se sve urušilo, sav zanos je nestao i ustupio mesto očaju. - Nemaš nameru da nam pružiš šansu? - I da završim pod točkovima automobila kao Mihael? Verden se drsko podsmehnuo. - Obećao sam sebi da se više neću petljati sa ženama koje samo donose probleme. - Ja nisam žena koja te je napustila i navela te da obećaš tako nešto sebi. - Naravno da nisi. Ali si žena koja je napustila drugog muškarca i navela ga da se baci pod kola! - To, što sada preteruješ, samo je znak da ni sam ne veruješ u ono što govoriš. Mikael se nije bacio pod kola. A ja ga nisam napustila, nego sam... - Ostavi objašnjenja za one, koji žele da ih slušaju - Verden ju je grubo prekinuo. - Ja nisam taj. - Pitam se da li znaš ko si, i kakav si, kada odbijaš nešto što bi moglo da se razvija i da raste. - Možda i ne znam ko sam, ali bar nisam čovek u gipsu! uzvratio je Verden, aludirajući na Mikaela. - Noćas smo se dobro proveli, Romina. Baš dobro. To je sve. Dovoljno si odrasla da se sa tim pomiriš. - Ali ti nisi dovoljno odrastao, da bi uvideo kako protekla noć nije predstavljala samo dobar provod! - Veruj u šta god želiš - poručio joj je Verden oholo, trpajući kravatu u džep sakoa. - Ja sam ti rekao šta sam imao. Zbogom! Ne sačekavši da mu Romina uzvrati pozdrav ili da ga isprati, Verden je izašao iz njenog stana. Mogao je da pretpostavi da ju je
~ 64 ~
ostavio u suzama, jer mu je i samom bilo teško da zauzdava svoja mučna osećanja, svoje žaljenje zbog nemoći da se svemu prepusti, da sve uradi drugačije.
♥ Lica uronjenog u jastuk, koji je obilno natapala svojim suzama, Romina je jedva prepoznavala sebe. Nije ličilo na nju da plače, da se prepušta beznađu, da dovodi sebe u stanje dubokog stresa. Uvek je uspevala da racionalizuje svoja osećanja, da ih kontroliše i pronalazi utehu u vedrijoj strani života. Nakon Verdenovog odlaska, odlaska koji je predstavljao odbacivanje, ni u čemu nije pronalazila vedrinu. Neuzvraćena ljubav ju je bolela više od bilo čega, što je do tada iskusila. Potpuno slomljena tugom, nekako je uspela da se okupa i obuče, ali ni za šta drugo nije imala ni snage, ni volje. Bez energije je ležala u krevetu, pitajući se da li je tada ispaštala zbog nekih grešaka iz prošlosti, zbog momaka kojima je, nehotice, slomila srca, zbog onih koje je odbijala, ne razmišljajući o njihovim osećanjima. Kada je došla Angelika, ostala je da leži u krevetu, ali je zahvalno prihvatila njenu ponudu da joj skuva kafu. Bila joj je preko potrebna. Sa svojom šoljom kafe, Angelika se smestila u dno kreveta, neodlučna po pitanju toga kako da postupi, na koji način da se obrati Romini. Nikada pre je nije videla uplakanu i očajnu, u potpunosti prepuštenu svom bolu. - Otišao je... - Romina je izgovorila te reči kroz jecaj, koji se pretvorio u novi nalet plača. - Voleo me je čitave noći, a onda je otišao... Kao da se ništa nije dogodilo... - Provela si noć sa Verdenom? - Angelika je, vidno iznenađena, zatražila potvrdu.
~ 65 ~
- Bilo je divno... Nešto najlepše što sam ikada doživela sa nekim muškarcem... Znam da je i njemu bilo lepo... Nijednog trenutka nije skidao ruke sa mene, nije prestajao da me ljubi... Nakon takve noći ljubavnici bi trebalo da se još više ujedine, a ne da se rastanu... - Zbog čega je Verden otišao, Romina? - uprkos osetljivosti teme, Angelika je morala da sazna odgovor na to pitanje. - Zbog toga što me mrzi! - kriknula je, pokazavši svu jačinu svoje teskobe. - Sto misli da sam loša i da bi jedino mogla da mu donesem nevolju, poput žena iz njegove prošlosti! - Ah, tako... Verden je imao loše iskustvo... - Jeste, ali, najlošije od svega je to što neprekidno ima na umu Mikaelovo vratolomno bežanje od mene, koje se okončalo pod točkovima njegovog automobila! - Gluposti! - planula je Angelika. - Šta je, po njemu, trebalo da uradiš, kada te je Mikael zaprosio? - Ne znam... Ništa ne znam... Pada mi na pamet da je i Verdena odbila neka devojka, kada ju je zaprosio, pa mene, sada, identifikuje sa njom. A to znači da... - Rominu su suze iznova zagušile - da ne mogu ništa da učinim, kako bih mu se približila... - O, draga moja... - Angelika je legla pored Romine i nežno je zagrlila. - Nikada pre te nisam videla tako... slomljenu. Baš si se zaljubila, zar ne? - Jesam - potvrdila je Romina, uspevši da se osmehne. Nezavisno od toga kako se Verden poneo prema meni, ja znam da je on dobar. Samo... Imam utisak da nije srećan... Da ne uspeva da se pronađe... Da veruje kako puno da je, a malo toga dobija za uzvrat. - Ti bi mogla da usrećiš Verdena, ako bi ti on to dozvolio Angelika nije odolela da to izjavi, uprkos mogućnosti da time pojača Rominino tugovanje. - Po svemu što sam do sada čula, vas dvoje biste mogli da budete idealan par. Verden je, nesumnjivo, veoma dobar momak, s obzirom na to da si ga ti zavolela.
~ 66 ~
- Sada bi trebalo da ga zaboravim... - Romina je bukvalno cvilela, dok je izgovarala te reči. - Noćas sam bila uverena da sam ga dobila, da je postao moj... Tako se ponašao... A onda... - Daj mu malo vremena - i sama dirnuta Romininim suzama, Angelika ju je jače zagrlila. - Možda još uvek nije sve izgubljeno. - Ne smem da se nadam... Još jedno razočarenje bi moglo da me potpuno dotuče... - Onda samo čekaj - Angelika joj je uputila taj savet, duboko uverena u to da nada postoji, da bi Rominina ljubav mogla da pronađe put do Verdenovog srca.
~ 67 ~
10.
Narednog dana, po povratku sa suđenja, Verden je sedeo za stolom u svojoj kancelariji i pregledao zapisnik. Čestitao je sebi na tome što je, u sudnici, uspeo da bude efikasan i koncentrisan, ali mu to isto u kancelariji, gde je bio sam, nije polazilo za rukom. Lišen svedoka, mogao je da se prepušta mislima, da im dozvoli da lutaju, da ga usrećuju i unesrećuju, istovremeno. Bio je nagnut nad papirima, kada je Lajonel Kroft ušao u njegovu kancelariju. Verden je odmah ustao, kako bi ga pozdravio i ponudio mu da sedne. - Čuo sam da ste ostvarili značajan pomak na slučaju Sulc, poštovani kolega! - pohvalio ga je Lajonel Kroft. - Izvršili ste neverovatan manevar, koji je drugu stranu iznenadio. Nisu bili spremni na tako nešto. Čestitam vam na tome! - Hvala! Trebalo bi da znate da zasluga pripada čitavom timu pripravnika, koji mi pomažu oko ovog slučaja. Sve su to mladi i ambiciozni pravnici, sa kojima mi je veoma lako da sarađujem. Zajedno smo ostvarili današnji preokret. - Lepo je od vas što spominjete svoje saradnike, gospodine Nojer. Vidi se da niste bolesno ambiciozni, sebični, niti gramzivi. Znajte da cenim to što ste iskreni. - Jesam iskren, ali sam istovremeno i svestan toga da bi bilo kontraproduktivno, ako bih lagao. Vi imate savršen uvid u to koliko se ko zalaže na svom radnom mestu. Oni, koji grabe zasluge za sebe, trebalo bi da imaju više poverenja u vaše iskustvo, i način rukovođenja ovom firmom. - Vašim zapažanjima, dragi kolega, nemam šta da dodam! Meni, zaista, ništa ne promiče. Vrlo jasno prozirem one koji
~ 68 ~
prisvajaju tuđe uspehe. Pravo je zadovoljstvo znati da vi niste jedan od njih. I ja sam, svojevremeno, igrao pošteno. Zato sada imam sopstvenu kancelariju. - Proučio sam put, kojim ste prošli pre osnivanja firme, gospodine Kroft. Karijera vam je besprekorna. Čast mi je da radim za vas. - Ja bih rekao da radite sa mnom, a ne za mene - ispravio ga je Lajonel Kroft, udaljavajući se ka vratima. Tamo je zastao i iznova pogledao u Verdena. - Gospođica Bauer je, rekao bih, jedva veoma interesantna i inteligentna mlada dama? - Slažem se - potvrdio je Verden, u čijoj svesti su eksplodirale slike iz noći, koju je proveo sa Rominom. U telu mu se razbuktala vrelina, što je smatrao čudnim, jer je obično umeo da se kontroliše. Ni sam nije umeo da objasni sebi kako je, sav obuzet vatrom, uspeo da ostane pribran i savršeno koncentrisan, uprkos navali osećanja, misli, pitanja. - Vas dvoje...? - Nismo par - Verden je mirno odgovorio, čestitajući sebi na hladnokrvnosti, nalik onoj koju je uspevao da pokaže u sudnici. - Razumem... - promrmljao je Lajonel Kroft, pre nego što je, nakon pozdravnog klimanja glavom, izašao iz Verdenove kancelarije. Odmah potom je telefonom pozvao Rominu i zamolio je da se negde sastanu. - Potrebna mi je vaša pomoć - tim recima je objasnio svoj neočekivani zahtev. - Doći ću u vašu kancelariju, gospodine Kroft, odmah po završetku radnog vremena - najavila je Romina, odbijajući Kroftovu ponudu da odu negde na ručak. Odlučila je tako u nadi da bi mogla da sretne Verdena. Bilo joj je jasno da on ništa, više, nije želeo od nje, ali je ona morala da proveri da li je zaista zaboravio i zanemario ono što su doživeli tokom noći, koju su zajedno proveli.
~ 69 ~
Znala je da time rizikuje novo razočaranje, novo odbacivanje, ali je njena želja da ga još jednom vidi bila jača od toga.
♥ Dovezla se do parkinga, namenjenog za zaposlene i goste firme Lajonela Krofta, i na kratko zatvorila oči, kako bi pokušala da se opusti i pripremi za eventualni susret sa Verdenom. Uplašeno je ciknula kada je neko veoma snažno zakucao na prozor suvozačevih vrata. - Otvori i pusti me da sednem! - grubo je zatražio Verden koji je, pri dolasku na parking, prepoznao Rominina kola. Ona se protegla i otvorila vrata. - Uplašio si me! - prekorno mu je poručila, spuštajući ruku na mesto na grudima, ispod koga joj je srce snažno kucalo. - To mi je i bila namera! - bezobrazno joj je odbrusio, smeštajući se na sedište do njenog. - Šta radiš ovde, Romina Bauer?! - Nije trebalo da te pustim u kola - samokritično je izjavila. Izađi, molim te! - Hoću, ali tek nakon što mi odgovoriš na pitanje! - Ja ne moram da ispunjavam tvoje uslove. - Moraš, ako se tvoji postupci tiču mene! - Moj dolazak ovde nema veze sa tobom. - A sa čim ima?! - Ne znam, još uvek. Tvoj šef me je zvao da razgovaramo. Pretpostavljam da ima neka pitanja, u vezi sa unukom. - Ne verujem ti! - Uh, baš si pronicljiv... - ironisala je Romina, dok su joj se grudi stezale i srce bolno pulsiralo. - Tebe ne mogu da lažem... Došla sam da se udvaram Lajonelu Kroftu...
~ 70 ~
- Ni to nije istina! Znaš li, uopšte, šta i koga tražiš ovde, Romina?! Ona je, tada, dozvolila da joj brada zadrhti, baš kao i glas, kad je, nakon kraćeg ćutanja, progovorila: - Ja nisam ta žena, koja te je razočarala... Ja nisam kriva za to što je Mikael istrčao pred tvoj automobil... Ja nisam loša... Zašto me mrziš? - Ni ja nisam loš, ali ne volim kada me neko progoni. Još uvek čekam da mi kažeš zbog čega si danas došla ovde. - Nisam došla zbog tebe - Romina je, sa protekom sekundi, zapadala u sve dublju agoniju, u sve dublje žaljenje zbog Verdenovog ponašanja. - Onoga jutra si mi jasno stavio do znanja da me ne želiš u svom životu... - Ne želim te ni u životu svog šefa! - nadovezao se Verden oštro. - Hoću da ga odbiješ, ma šta ti predlagao! Romina je progutala knedlu i potom izašla iz automobila. Na otvorenom, na vazduhu, na nešto većoj udaljenosti od Verdena, mogla je pribranije da se suočava sa njim. - Nemam nameru da sledim tvoje iracionalne instrukcije, Verdene - odvažno mu je poručila, kada je i on izašao iz automobila. - Ako želiš da me na to navedeš, moraćeš da me tužiš. - Da sam se ja pitao, već bi svojom slatkom zadnjicom grejala klupu neke sudnice! Iako joj je Verden poručio nešto ružno, Romina se prisetila sa kolikim obožavanjem je dodirivao donji deo njenih leđa, ne izostavljajući ga ni iz jedne ljubavne igre. Verden je nezasito uživao u njenom telu, usnama, uzdasima, izjavama... Nekako je osećala da ju je želeo čak i tada, kada ju je posmatrao sa osuđivanjem i izricao joj bezbroj grubih reči. A ona ga je volela. I takvog, grubog. Prošlo joj je glavom da mu to prizna. Ona se nije stidela svoje ljubavi, na koju je Verden uzvraćao mržnjom. Ona se svojom ljubavlju ponosila. Volela je. Kako je to moglo da bude sramno?
~ 71 ~
Umesto da bilo šta kaže Verdenu, pogledom mu je uputila poruku ljubavi, poruku koju je on pročitao. Ustuknuo je, šokiran. Toliko, da više ništa nije mogao da joj kaže. Ni sebi, takođe.
♥ Lišena i najmanje doze entuzijazma, utučena i obeshrabrena, Romina je ušla u kancelariju Lajonela Krofta bleda i bez osmeha na usnama. Objasnila je svoje stanje umorom, kao i reakcijom na izuzetno težak slučaj, sa kojim se, navodno, toga dana suočila. - Naši poslovi imaju neke sličnosti, gospođice Bauer konstatovao je Lajonel Kroft, nakon što je naložio svojoj sekretarici da donese Romini dobro zašećerenu limunadu. - I vi i ja se bavimo ljudskim sudbinama. Borimo se da ispravimo nepravde, nanete onima koji su nedužni. To ume da bude veoma stresno. - Život je, sam po sebi, stresan - Romina nije imala volje da se upušta u dublje analize. - Na nama je da se borimo i činimo ga podnošljivim koliko je to u našoj moći. - Vi ste ozbiljna i realna osoba, gospođice Bauer. Pritom ste krajnje pronicljivi. Upravo sam, zbog tih osobina, odlučio da vam se obratim za savet. - Slušam vas! - podstakla ga je da nastavi, prihvatajući čašu sa limunadom, koju joj je donela sekretarica. Otpila je dobar gutljaj i udobnije se smestila, krajnjim naporom uspevajući da zadrži koncentraciju, da sasvim ne klone duhom. Misli su joj potpuno bile zaokupljene Verdenom, tuga ju je lomila, imala je potrebu da se osami. Jedva je prepoznavala sebe, u tim trenucima, sebe koja je uvek uspevala da kontroliše emocije, koja je uvek uspevala da bude efikasna, ma u kakvom se stanju nalazila. Ljubav ju je izmenila, patnja još više.
~ 72 ~
Svim srcem je poželela da se dogodi čudo, da Verden prepozna u njoj dobru osobu, da prihvati ono što je bila spremna da mu ponudi. - Verden Nojer! - uzviknuo je Lajonel Kroft, a Romina se zapitala da li joj je on pročitao misli. Namrštila se i pogledala ga upitno, ustručavajući se da bilo šta izgovori. - Kakvo je vaše mišljenje o mom cenjenom kolegi, gospođice Bauer? - Ovaj... - Romina je jedva sputala nervozni pokret ruke. Zbog čega me to pitate? - Razmišljam o tome da mu ponudim mesto partnera. Primetio sam da dobro radi, da je vredan, i pritom veoma ambiciozan. Pokušao sam malo bolje da ga upoznam, mislim privatno, međutim, gospodin Nojer je pomalo zatvoren. Ne znam da li bih umeo da bilo šta kažem o nje govim osobinama, koje se ne tiču posla. Zato sam pozvao vas. Da mi kažete šta vi mislite o njemu. Oh, bože, uzdahnula je Romina u sebi, i jetko se osmehnula. Kada bi Verden znao da se njegova sudbina našla u njenim rukama... Mogla je da ga degradira, ali i da ga lansira na visoku poziciju. Verovatno na onu, kojoj je težio. Kao i uvek do tada, odlučila je da bude iskrena i potpuno objektivna, nezavisno od osećanja koja su ključala u njoj. - Složila bih se sa vama, gospodine Kroft, da Verden Nojer stavlja svoju karijeru iznad svega. I dobro je da je tako, jer još uvek nema porodicu. Mislim da je on neko sa čijom odanošću može da se računa. To je značajan kvalitet, u današnje vreme, kada je mnogo toga na prodaju, pa i lojalnost. Dalje, Verden Nojer je, rekla bih, prilično principijelan, ima potpuno izgrađen sistem vrednosti. Temeljan je i studiozan, ništa ne prepušta slučaju. On je neko koga bi unapređenje obavezalo, ko se ne bi opustio. Bio bi stimulisan da još više radi i opravda dato mu poverenje. Zato
~ 73 ~
pozdravljam i podržavam vašu odluku da ga imenujete za partnera. Lajonel Kroft je uzdahnuo sa zadovoljstvom i olakšanjem. Hvala vam, gospođice Bauer! Puno mi znači to što ste se složili sa mojim izborom! Da sam pitao za mišljenje ljude koji, i duže i bolje, poznaju Verdena Nojera, svi bi bili pristrasni. Govorili bi mi ono što njima odgovara, što njih lično ne bi ugrozilo. Vi ste izvan zone ličnih interesa, vezanih za ovu firmu, zato ste mi dragoceni, kao savetodavac. - Drago mi je ako sam vam pomogla - nadovezala se Romina, ispijajući svu limunadu iz čaše. - Hoćete li još jednu? - ponudio je njen domaćin. - Ne, hvala. Krenula bih, ako nemate više pitanja za mene. - Nemam. Tačnije... - Lajonel Kroft se nespretno osmehnuo. Poznato mi je da gospodin Nojer ima veoma lepo mišljenje o vama. Upravo sam čuo šta vi mislite o njemu. Čovek ne može, a da se ne zapita, šta vas sprečava da malo razvijete, hm, vaš odnos. - Loše smo počeli - odgovorila je Romina, nevoljna da se dublje upušta u objašnjenja. - Upoznali smo se pod okolnostima koje nas sprečavaju da, kako ste vi to rekli, razvijamo naš odnos. Lajonel Kroft je zaustio da još nešto upita Rominu, nešto što mu se logično nametalo, ali je odustao od toga. Najsrdačnije joj se, još jednom, zahvalio na ukazanoj pomoći i potom je ispratio, svestan njenog nestrpljenja da se što pre udalji.
~ 74 ~
11.
Verdena je, od susreta sa Rominom, mučila nervoza, tolika, da je čitave večeri pio alkohol. Zaspao je na kauču, kompletno obučen, ošamućen jakim pijanstvom. Probudio se sa paklenom glavoboljom, sa lošim dahom, mrzovoljan i veoma gladan. Istuširao se, pojeo tost sa sirom i popio kafu. Fizički se osetio dovoljno sposobnim za to da ode na posao i provede dan u kancelariji, ali se na mentalnom nivou nije smatrao funkcionalnim. Bio je zahvalan nebesima na tome što, toga dana, nije morao da ide na sud, niti da ima susrete sa klijentima. Mogao je da se bavi papirologijom, koja nije zahtevala veće naprezanje. Kada je video Lajonela Krofta na vratima svoje kancelarije, pomislio je kako bi radije imao okršaj u Vrhovnom sudu sa Državnim tužiocem, nego što bi ćaskao sa njim o Romini, kao što su to činili prethodnog dana. Na sam pomen Romininog imena je dobijao još jaču glavobolju i postajao još mrzovoljniji. Zbog nje se mučki obračunavao sa sobom, gubeći se u mnoštvu pitanja i dilema, zbog nje se klizao po nepoznatom terenu, ne uspevajući da održi ravnotežu ni za trenutak. Padao je i ustajao, ne znajući kuda da krene, gde da potraži čvrsto tlo pod nogama. - Dobro jutro, poštovani kolega! - za razliku od Verdena, Lajonel Kroft je bio odlično raspoložen. - Vidim da vas je jučerašnje ročište iscrpelo! Ako nemate ništa zakazano, idite kući! Dajem vam slobodan dan! - Prihvatam, sa zadovoljstvom! - rekao je Verden, da bi se tek u sledećem trenutku setio da ga kod kuće čekaju poluprazne
~ 75 ~
flaše, koje će ga mamiti da ih isprazni. - Srediću neke izveštaje, i otići u vreme pauze za ručak! - Planirajte, u tom slučaju, da sutra ručate sa mnom! - najavio je Lajonel Kroft značajno. - Sa nekim posebnim povodom, ili...? - interesovao se Verden, osetivši neku nesvakidašnju napetost u glasu svog šefa. - Da! Sa vrlo posebnom povodom! Odlučio sam, naime, da vam ponudim mesto partnera! Šta mislite o tome? Mislim da bih vrištao od sreće da nisam ovako mamuran i opsednut onim što mi se dešava sa Rominom, Verden je prećutao taj odgovor. Trebalo mu je malo vremena da smisli prikladniji. - Veoma sam počastvovan poverenjem koje ste mi ukazali, gospodine Kroft. I, da budem sasvim iskren, pomalo sam iznenađen. Nisam očekivao ovu ponudu. U firmi radi nekoliko kolega koji su stariji i iskusniji od mene. - Svi oni su imali svoje šanse. I prokockali su ih. Na ovaj, ili na onaj način. Ako se neko godinama ne menja i ne napreduje, ne može ni da očekuje unapređenje, zar ne? - Jasno, ipak... Verovao sam da me godine dele od šanse da preuzmem ozbiljnija zaduženja u firmi. Lajonel Kroft se tada slatko i grleno nasmejao. Neverovatno! Gospođica Bauer je rekla upravo to! Da će vas unapređenje navesti da još više radite! I, pogledajte! Dobijanje partnerstva ste opisali kao mogućnost preuzimanja ozbiljnijih zaduženja! Verden je naglo prebledeo. - Gospođica Bauer? Romina? - Da, ona! Ta dama ima sluha za proziranje ljudi. Možda bih mogao da je zaposlim kao kadrovskog savetnika! Prosto je neverovatno koliko vas je precizno procenila! Znala je da ste bolji izbor za mesto partnera od drugih koji bi, umesto opsega novih zaduženja, brinuli za visinu plate, bonuse i razne druge povlastice!
~ 76 ~
- Ne razumem... - Verden je, sav zbunjen, odmahnuo glavom. - Kakve veze ima gospođica Bauer sa mojim postavljanjem na mesto partnera? - Presudne! Njeno mišljenje o vama, vrlo pozitivno i laskavo mišljenje, je bilo presudno da vam ponudim unapređenje!
♥ Nalet još snažnije glavobolje naterao je Verdena da zatvori oči i ulegne u naslon fotelje. Sa obe ruke je protrljao slepoočnice, koje su snažno pulsirale. Mnogo slika mu je, odjednom, iskrslo pred zatvorenim očima. I sve su krenule da ga muče, toliko, da je izgubio pojam o bio čemu. - Ne mislite, poštovani kolega, da nisam uzeo u obzir vaše pravničke veštine - nastavio je Lajonel Kroft. - Jesam. Međutim, bilo mi je potrebno da saznam kakav ste čovek. Ovako ste prilično zatvoreni. Niste brbljivi, poput ostalih advokata. Zato sam rekao da je presudilo mišljenje gospođice Bauer. Ona vas je pohvalila kao čoveka. - Da, to je, hm, lepo od nje... - priznao je Verden, otvarajući oči. - Hvala vam oboma. - Početkom sledeće nedelje ću sazvati sastanak, na kome ću zaposlenima da saopštim svoju odluku - najavio je Lajonel Kroft, spremajući se da krene. - Pripremite se, do tada, na moguće napade, maliciozne komentare i zavidne poglede. Ne brinite, bićete jači od svega! Jači od svega, jači od svega, jači od svega... U Verdenovoj svesti su odzvanjale te reči Lajonela Krofta, reči koje kao da su mu se rugale. Jer, on se tada osećao neverovatno slabo, neverovatno nemoćno.
~ 77 ~
Morao je sebi da prizna da su takvo stanje izazivale njegove emocije prema Romini, neželjene emocije. On ju je voleo, a to nije želeo. Nije ni smeo da je voli, nju, kojoj bi bilo opasno predati se, nju, koja je napuštala svoje ljubavnike i dovodila ih do očajanja. Ako bi i njega napustila... Ne! Bolje da nikada ne bude prisniji sa njom. Da joj ne prizna svoja osećanja. Da je ne pusti u svoj život. Bolelo ga je to što nije smeo da je voli. Što je morao da pokuša da je zaboravi. Nakon još jednog susreta... Istog raspoloženja, Romina je provodila popodne u besciljnom lutanju po stanu. Kada se oglasilo zvono na ulaznim vratima, otišla je da ih otvori mahinalno, bez razmišljanja o tome ko bi mogao da stoji u hodniku. Srce joj je radosno zaigralo kada je ugledala Verdena, ali joj je razum poručio da se smiri, da ne očekuje previše, da ne očekuje ništa. Verden nije izgledao ljutito, niti spremno na verbalni obračun, upr-kos tome, Romina je zauzela odbrambeni stav. Ukrstila je ruke preko grudi i uputila Verdenu prkosan i ratoboran pogled. - Pretpostavljam da si smislio još novih uvreda za mene, da je to razlog tvog nenajavljenog dolaska - rekla je, umesto pozdrava. - Naprotiv. Došao sam da ti se zahvalim. Lajonel Kroft mi je poverio ono, što si mu rekla za mene. Bio sam iznenađen nizom tvojih pohvala, koje su rezultirale mojim unapređenjem. - Lepo je od tebe što si došao da se zahvališ. Međutim, za tim nije bilo nikakve potrebe. Lajonel Kroft nije od juče. On je odavno naumio da te imenuje za partnera. Trebao mu je samo mali podsticaj. Inače sam bila objektivna, kada sam govorila o tebi. Nisam te preterano hvalila. - Nisi me ni kudila - odvratio je Verden, sav obuzet toplinom, koju je Romina izazivala u njemu.
~ 78 ~
Poželeo je da je dodirne. Da je zagrli. Uverio se u to da je nešto veoma snažno osećao prema njoj. U tim trenucima je mogao i da plače, i da se smeje. Nije ni slutio da se i Romina isto tako osećala. Uzvišeno, zbog ljubavi, i snuždeno, zbog nemogućnosti da je ostvari. - Čestitam ti na unapređenju! - Romina je prva povratila glas. - Ne sumnjam da si ga zaslužio! - Romina... - Verdenov glas je neznatno zadrhtao. - Tvoj posao... I ja tebi želim da napreduješ. - Pa, prvo ću, pretpostavljam, morati da se bavim sudskim procesom, koga će Mikael da pokrene protiv mene! Ko zna, možda i odem u zatvor zbog toga što sam odbila da se udam za njega! - završila je gorko i sa ironijom. - Molim? - izustio je Verden zbunjeno. - Izvini, sada ću morati da ti se zahvalim na poseti! - najavila je, počinjući da zatvara vrata. Nalazila se na ivici suza, a nije želela da ih Verden vidi. Učinilo joj se da je Verden zaustio da joj nešto kaže, i ne samo to, već i da je ispružio ruku, kako bi je sprečio da zatvori vrata. Nije mu to dozvolila. Brzo se povukla u stan i prepustila suzama, žaleći zbog nemogućnosti da voli Verdena, ili da mu, bar, objasni da nije ono, za šta ju je smatrao.
~ 79 ~
12.
Verden je proživljavao podjednako teške, ali ujedno i haotične trenutke. Potpuno ga je zbunio Rominin komentar, obojen sarkazmom, o mogućem odlasku u zatvor zbog odbijanja da se uda za Mikaela. Gorčina, koja je izbijala iz svake njene reči, navela ga je da pomisli da je bila nedužna, u odnosu na Mikaela. Da je patila zbog konfuzije, izazvane onim što se dogodilo sa njim. Verden je odlučio da, konačno, sazna šta se zaista dogodilo između Romine i Mikaela. Sve do tada je, zaveden sopstvenim razočarenjima i lošim iskustvima, svu krivicu pripisivao Romini. Jer, Mikael je bio taj, koji je ležao u bolnici, povređen i emotivno i fizički. On je bio taj koji se žalio i koji je pretio. Šta ako je njegova reakcija, one večeri, bila preterana, neosnovana? Nada se neverovatnom jačinom razbuktala u njegovom telu. Gotovo da je trčao do bolnice, nestrpljiv da sazna istinu, za koju se nadao da bi mogla mnogo toga da promeni. Jedva je naterao sebe da zastane pred vratima Mikaelove sobe, kako bi predahnuo, smirio disanje i pribrao se. Srce nikako nije uspevao da umiri. Ono mu je snažno kucalo u grudima, poveravajući mu svoje žudnje, svoju istinu. Mnogo važniju od one, koju je trebalo da sazna. Mikael je čitao novine, kada je Verden ušao u njegovu sobu. Izgledao je veoma dobro, najviše zahvaljujući tome što su mu spali otoci i povukle modrice. Članak mu je i dalje bio u gipsu, a štake, oslonjene o krevet, govorile su o tome da je počeo da se samostalno kreće.
~ 80 ~
- Dobar dan, gospodine Miler! - pozdravio ga je Verden, usiljeno se osmehnuvši. - Kako ste? - Zdravstveno sam dosta dobro. Trebalo bi da sutra izađem iz bolnice. - To su dobre vesti. - Ima i loših. Moj advokat tvrdi da ne postoji pravna osnova za tužbu protiv Romine. Umalo nisam dobio nervni slom, kada sam to čuo! - Čime je, vaš advokat, obrazložio tu tvrdnju? - Verden je zatražio da sazna, praveći se da nije bio preterano zainteresovan. - Time da Romina ne snosi nikakvu krivicu za to što sam pao pod automobil nakon što je ona odbila da se uda za mene.
♥ U Verdenovoj glavi je nastupila buka koja je nalikovala odjecima hiljadu bubnjeva. Radost, ljutnja, krivica, čuđenje, iščekivanje... Misli, koje su proizvodile te emocije, su mu mračile svest, čineći ga nemoćnim da reaguje na ispravan i logičan način. U jednom mahu je poželeo da udari Mikaela, u drugom sebe, u trećem da odjuri kod Romine, u četvrtom da zaurla od sreće na sav glas, u petom da preklinje nebesa za još jednu šansu. - Ja, u stvari, tek sada saznajem zbog čega ste, one noći, onako bezglavo istrčali iz restorana, gospodine Miler - Verden je to izgovorio najmirnije što je mogao. Uprkos tome, Mikael je primetio da se borio da sputa nabujala osećanja. - Nisam vam rekao da je Romina, te noći, odbila da se uda za mene?! Ma, zamislite, samo to! Drznica! - Zbog čega mislite da je drsko od Romine što je odbila vašu bračnu ponudu?
~ 81 ~
Mikael se zgroženo izbečio, a Verden je pomislio kako nijedna pametna žena nikada neće pristati da se uda za njega. - Kakvo je to pitanje?! Zar ste sada stali na njenu stranu?! - Sada razmišljam kao advokat. Ni ja ne vidim osnova za tužbu. Iskreno, ne vidim osnova ni za vašu ljutnju. - Kako biste se vi osećali da je Romina odbila da se uda za vas?! E, sada ste me matirali, pomislio je Verden. Dobro je da nismo u sudnici. - Verovatno loše. Ne bih, zbog toga, napravio scenu u restoranu, niti doveo svoj život u opasnost. Razmislio bih o razlozima, zbog kojih sam odbijen. - Romina je drska! To je razlog! - Mislite da je drska, ali ste, upkos tome, želeli da je oženite. - Pa, dok smo se zabavljali, nisam znao da je takva! - Koliko dugo ste se zabavljali? - Pet nedelja. - Pet nedelja? - ponovio je Verden, jedva se obuzdavši od praskanja u smeh. - Nije ni čudo što vas je Romina odbila! Za tako kratko vreme niko ne može da odredi da li želi nekoga za bračnog partnera, ili ne! Ponovo sam uskočio sebi u usta, nadovezao se Verden u mislima. On je poznavao Rominu mnogo kraće, a već je stekao uverenje da je ona žena, sa kojom je želeo da provede čitav život. Mikael je nervozno odmahnuo rukom. - Vi me ne poznajete, gospodine Nojer. Ne znate koliko bi svaka žena trebalo da bude srećna, kao moja izabranica. - Romina, očigledno, nije bila srećna sa vama, čim vas je odbila. - Ona ne zna šta je sreća! - A ljubav? Zna li šta je ljubav? Da li vas je volela? - Mislio sam da jeste.
~ 82 ~
- Ali vam to nikada nije potvrdila? - Nije. - Rekao bih da ni vi nju niste voleli. Pitanje je zbog čega ste je, uopšte, zaprosili? Procenili ste da vam je došlo vreme za ženidbu? Mikael je uputio Verdenu pogled prepun optuživanja i besa. Sta vi, u stvari, hoćete?! - ratoborno je dreknuo. - Više ništa - odvratio je Verden, zagonetno se osmehnuvši. Saznao sam sve, što mi je bilo potrebno.
♥ Svega trideset minuta kasnije, ponovo je stajao pred vratima Romininog stana. Toga puta je bio ispunjen ljubavlju i odlučnošću. Obećao je sebi da neće uzmaci, dok ne ubedi Rominu u to da je voli, i da bi trebalo da mu oprosti. Prisećao se njenih pogleda, komentara, bezuslovne predaje njenog tela. Znao je da je osećala nešto prema njemu, ali nije mogao ni da pretpostavi koliko se tih osećanja ugasilo, zbog njegovog grubog ponašanja, izazvanog zabludama, predrasudama i nesporazumima. - Ja sam budala! - izgovorio je to, kada mu je Romina otvorila vrata. Srce mu se steglo kada je video tragove plača na njenom licu. Želja da je usreći je, tada, postala imperativ njegovog života. - Ne, ja sam budala! - odvratila je Romina. - Nije trebalo da ti otvorim vrata! Ni sada, ni one noći... Verden je uzdahnuo, a na usnama mu se ukazao osmeh. - Da nije bilo te noći, nikada se ne bih, kao muškarac, osetio kompletnim...
~ 83 ~
- Molim? - izustila je Romina, zbunjena onim što je isijavalo iz Verdenovih očiju. Dozvolila mu je da uđe u stan i zatvori vrata. Nije uzmakla kada je najpre zakoračio ka njoj, a potom je i uzeo u zagrljaj. - Ti... - promumlao je, postavši sav užaren. - Ti si žena iz mojih snova... Ne, ti si više od onoga, o čemu sam sanjao... Ti si nešto naj-lepše što mi se dogodilo u životu. Neizmerno sam srećan što sam te upoznao, Romina Bauer... - Ja... - Romina je neznatno smekšala, ali i dalje nije znala šta da misli o Verdenovim nadahnutim rečima, niti o njegovim pogledima, iz kojih je čitala poruke ljubavi. - Mislila sam da me smatraš za problematičnu i lošu... - To je zato što sam budala. Odnosno, što sam bio budala. Prestao sam to da budem kada sam saznao pravi razlog ujdurme, nastale oko Mikaela Milera. Taj sujetni nitkov je, one noći, naleteo na moj automobil, jer si ti odbila da se udaš za njega! - Da. Mislila sam da si to znao. - Ne, nisam! Valjda mi je odgovaralo da to ne znam, kako bih izbegao da se vežem i doživim još jedno razočaranje! - Oh, Verdene... - Romina je tada klonula na njegove grudi. Koliko nesporazuma... Koliko nepotrebnih nesporazuma... Podmetnuo joj je kažiprst pod bradu i podigao joj glavu. - Ja sam kriv za te nesporazume. Ti si se sve vreme ponašala korektno. Jedino što ti uzimam za zlo je to što si bila u vezi sa Mikaelom Milerom. - To i nije bila prava veza. Mikael i ja nismo bili ljubavnici. Viđali smo se, ništa više. Spremala sam se da raskinem sa njim, kada me je on zaprosio. Oboje smo, te večeri, doživeli veliko iznenađenje. - Uh, ovo postaje sve bolje i bolje! - Verden se nasmejao, zanjihavši Rominu u svom zagrljaju. - Mislim da sam se, još te večeri, zaljubio u tebe... Izgledala si neodoljivo u mom sakou...
~ 84 ~
- I ti si izgledao neodoljivo, iako si pomalo ličio na besnog psa... - uzvratila je, pomazivši ga po rukama. - A sada? - u Verdenovom glasu se osetila napetost. - Kako ti sada izgledam? - Kao muškarac iz mojih snova - odgovorila je Romina, gotovo se zagrcnuvši od naleta ushićenja. - Treba li da brinem za žene iz tvoje prošlosti? - morala je i to da sazna. - Ne! Sada znam da nijednu nisam voleo. Samo sam želeo da ih volim... Tebe, Romina... - prošaputao je Verden, spustivši svoje usne tik do njenih. - Mislim da tebe volim... U svakom slučaju sam lud za tobom... Hoćeš li mi oprostiti to što sam se ponašao kao grubijan? - Hoću... - potvrdila je, sva ozarena. - Kada je trebalo, bio si ne-žan... - Oh, Romina... - uzdahnuo je Verden, nakon što je spustio dug poljubac na njene usne. - Voleo bih da znam hoćeš li mi dati šansu...? - Daću ti sve što zatražiš... - mazno je odvratila, žudeći za Verdenovim usnama. - Sve? - upitao je on zavodljivo, blago je poguravši svojim bokovima. - Da, sve! - I svoje srce? - Ono već pripada tebi. Verden se sav stresao od sreće. - Čime sam to zaslužio? - Dobra si prilika! - našalila se Romina. - Uskoro ćeš postati partner u jakoj advokatskoj firmi, zar ne! - Hoću! A pre toga ću osigurati svoje partnerstvo u tvojoj spavaćoj sobi! - Verden je odvratio šalom, otklanjajući, svojim vrelim poljupcima, i poslednje tragove proživljenih nesporazuma.
~ 85 ~