КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ
Сама себи, можда, прича и опрости ал' подлежућ склопљеним очима напушта ме верна и, пуна кроткости оставља ме мојим удесима. Испуњава срце несхватљивим криком, а то се срце што залуд бије с Персефоном гложи над Еуридиком чија прса носе ујед змије... Клонули сведоче наших нежних дана, о сунце, као љубав у нама, с паклених те жала благост несвладана неповратним зове обалама.
Мењам се... Ко напушта ме?... Мирно лишће стаблу које видим слама стас Руке су му уморне да ми тајне стишће: тишина је моја изгубила глас.
Јесени, чистото! о самоћо голема од туге и од слободе! Разумем тек оно чега више нема; сјај бива све што оде. Док се ја везујем за свој поглед камни у суровом и устрајном Зашто? Сенка трепавица, један дрхтај тамни измеђ Мене и мене је засто...
Моја душа, ако њен пој бејаше врутак са песмом својих капи сад је вир дубоки где далеки облутак над гробом птица зјапи.
Каква вечност драге одсутности мину и окончасе изненада? Лаганим покретом подели годину један лист што пада.
У лежају песка што као прах је мекан спавају ми изгубљене стопе а ја жив се спуштам под сенке и чекам с руинама својим да се стопе.
Слабо, суво лисје, блистави остаци, мени ваш шум крти, а ти, бледо Сунце, последње стреле баци на време што дрхти...
Месечарку Душу изгубљену гледам кроз водени чисти вео чији мир и време квари мехур један том гробу да би одолео.
Да, будим се најзад, јер ветар јесењи зграбио ме тужним летом својим; сав тај руј са златним трубама ми смета и ја се срдим и ја постојим.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
39