MOZAIK LIRIKE - SASA MICKOVIC by Saša Mićković

Мозаик лирике

Саша Мићковић

МОЗАИК ЛИРИКЕ

Мозаик лирике

Удружење књижевника Србије Књижевна заједница Крагујевац

Мозаик лирике

Библиотека ПЕСНИЧКА ЗРЕЊА

Мозаик лирике

ПЕСНИЧКИ ЈЕЗИК И ЛИРСКА ПЕСМА ... Песнички језик је супротност обичном говору. Он је креативан, стваралачки, служи као средство, којим се остварује нешто што није сам језик, један артефакт креиран путем језика, који, једном створен, живи својим независним животом. Песнички језик је најјезикотворнији и најдвосмернији, а поезија најособнији вид стваралачке језичке делатности. Језик и мит, заправо су ``две стране исте културне силе``. Песнички језик је језгро сваке песничке делатности. По мишљењу Јакубинског, у односу на стандардни практични језик, језик стиха је језик насиља, одступање од норми и истовремено језик иновација и зачудности. Шкловски ће тај процес видети у улози поезије, која омогућује да поново и непосредно видимо ствари, а она то чини помоћу језичког медијума. Јакобсон поетску функцију језика види у ``усмерености на поруку``, ``односно`` довођење у фокус поруке за рад ње саме. Језик је као систем функције, што значи – сваки функционални језик има свој ``систем конвенције``, тј. свој jezik langue. Лотман: ``да би се књижевно стваралаштво схватило као уметност, тј. преобликовање живота, оно је морало да буде одвојено од практичног говора. У песничком језику (поступку) долази до ``деформисања или насиља над језиком``. Шкловски још каже: ``Уметничко дело опажа се у односу на друго уметничко дело уз помоћ асоцијације``. ``Песник је отмичар ватре``, као што каже Рембо... Обичан језик, дакле, само служи да се изрази мисао, жеља, наредба, а кад изврши своју улогу – нестаје. Насупрот томе, песма (песнички језик) не умире, зато што је живела. Она ``васкрсава``, рађа се... ...Лирска песма је, условно тврдимо, прилично затворена комуникацијска структура – она врхуни једно

Мозаик лирике шире и сложеније, емоционално узбуркано стање смиреног напокон духа, тела и емоције; с друге стране, она претпоставља, у својој смирености и завршности, своју онтолошку вертикалу, која се у тзв. предговору сужава као купа. И ми овде зато желимо, само успут, да проговоримо о емоционалним коренима нашег говорења, о ``пуњењу`` речи посебним смислом, о њиховом ретроактивном рефлексу на душу, о спрези између смирене речи и немира предговорног чина. Одавно су та питања у теорији расправљена и све је више оних, који условно примају Хорацијев наук: ако хоћеш да плачем ја, мораш прво заплакати ти. Поезија је хладна драма. Она је бодеж, који се невидљиво зарива у нас и, притом, тражи меко ткиво душе или створене очи свести. Песник, дакле, рачуна на нас, своје сабеседнике; на нашу подсвест, нашу искуствену подлогу, наше сазнање, наше немирење са чистим облицима говорења. Наше речи имају своју болну историју. Оне су љубиле, плакале, неизвесно дрхтале и сигурно ведро изгоревале. Песник рачуна на нашу онтогенску филогенезу, наше ``колективно несвесно``, на сву градивну психолошку материју. Затворен у речи, његов немир и искушење, сада већ опредмећени у сабеседнички дијалог, полако обузимају и нас. И ми, читајући или слушајући изражајно казивање његових речи, бивамо сабеседници. Наша ућутаност је само привид – ми комуницирамо! Прво разазнајемо, да примамо или се опиремо, тражећи разлоге том свом неприхватању. А то све твори сугестивни план песме, који није сав у власти емоције, јер – мало је безразложних емоција, које су се подигле из незнаних дубина, као што је мало емоција, чији траг не бисмо хтели да следимо све до свести или било какве свести... Др Миодраг Д. ИГЊАТОВИЋ

Мозаик лирике

МОЗАИК БОЖАНСТВЕНИХ СТИХОВА Логосно је и хијерархијски савршено тачно, све постављено у словесности цивилизације, а након њеног падног рајског битисања, на поновном усходу ка Највишем – самом Творцу. Из Прасвести се прво засветлише мисли, проклијаше слова из којих никоше речи, и узрастоше красна дрвета разнородних језика. Проговорише људи и народи, али и запеваше, прво као ``птице`` на Дрвету Живота, а онда, осетивши Божију близину и чар Божије песме, певном душом јој се приближише, срастоше у једно и наставише се гранати даље заједно, јер их држаше спознање да су од истог Неба и Усхита! И би дан, кад човек по својој боголикости, опет поста песник! Свети владика Николај Велимировић, у својим созерцатељним ``Мислима о добру и злу``, за нас истолкова и ово: Стави свој живот у стихове! И опет ти кажем: стави свој живот у стихове, ако хоћеш да осетиш живот универзални, и да будеш с овим у хармонији. Можеш бити аналитичар песме, но, не заборави певати песму! Песнички критичари живе и умиру, а песници само живе. Анализа умртвљује, песма оживљава. Само поезија може васкрснути прозу. Поезија је никла из Дрвета живота, а проза из Дрвета познања. Сви говоримо: лаж је малотрајна, а истина је вечна. Зашто поезија дуже живи од прозе, ако не зато што је она ближа истини, ближа животу? И тако, ако ставиш свој живот у стихове, бићеш ближи истини, ближи животу. Говорећи о ``нултом стању`` језика (о речима, којима је ампутиран контекст), генијални Ролан Барт је на крају завапио: Аман, чак ни ту, у обичном, наређаном списку, речи нису неутралне. У свакој од њих је наше искуство, ми, у ствари... У сликама, које речи буде, у звуцима,

Мозаик лирике стрепњама и надањима... наш је колективни субјективитет... На њега се надовезује и велики Минковски: У језику живи ``семантичка прошлост`` нашег социоинтимног бића. Ако нам и врли лингвисти потврђују ту чудесну и магијску моћ речи, да, развезујући унутар ње многе завезане семантичке чворове, проникнемо и до самог прапочетка ствари, шта онда рећи за песму из таквих чаробних кристала сковану, чију божанственост открива и један светитељ, највећи народни песник српски? Она је, као и вера, чудесан и овоземном логиком тешко објашњив пут само одабраних до нашег Творца. И као што наш светитељ саветова, да ``не треба анализирати, већ певати``, као и те речи ``цигле`` говорне словесности у речнику, као и молитве у молитвенику, може бити да ће наше песме, управо овако само записом печатане у лексикон, без икаквих накнадних објашњења и софистика, показати управо ту своју највишу магичнобожанствену раскош и моћ. Јер, оне су наше поновно тражење и искање Творца душом-лиром, која лириком исписује и радост и тугу тог слућења Највишег. У Едену се некад певало, само из блаженства и чистоте. А није нас тек случајно, овим словом о поезији, наш Свети владика посаветовао баш у ``Мислима о добру и злу``. Поезија је истина, а не лаж и опсена! И баш зато, кад се хватају пера, песници морају бити зрели и изнад варљивих овоземних сопствених радости и туга, довољно чисте и жртвене душе, да ``лете`` и изнад овоземног добра и зла. Јер, и све птице певају, али нису све птице-певачице! Пожелимо на крају, да овај Мозаик лирике, буде само почетак једног великог Сабора песника! Оних, који се са песмом рађају, а боголикошћу и песници постају! Миша ЛАЗАР, У Београду, 17.07.2018.

Мозаик лирике

Горан Лазаревић – Лаз

У ЗЛАТОКРЛЕТКИ ОД СУНЦОЗРАКА у златокрлетки од сунцозрака над таласима од срцодарја у сетној свили духа облака оком си уснила свеозарја изван окова само је мука занос у коме лудују птице твоја је рука њихова лука неболет раскрил твоје је лице крилима маште свевиђаш срећу животу отимаш сребробисерје елипсом сунца дани се крећу врелином вечном растопе перје успињеш се жарлетом и дуго падаш крлетком златном уснама владаш

Мозаик лирике

Бранимир Радовић

ЋУТЊА Ноћ касна. Још бдијем над својом тишином. Сваки трен што прође у плачу се јави, убоде жаоком, прободе ми клином длан, к`о на распећу, трнов в'јенац стави. Па живим га, крвав. Све сјене и магле дар су тамне ноћи што у мени лежи, пакосна и врела; све лавине нагле стидна срећа такне, што пред тугом бјежи. Мени мира нема. Још се мене тиче Она, Њена срећа; дани на Њу личе, рачун црне крви донесе ноћ тупа. И дозвах је жељом, к`о дух проговори – не спава ни Она, још ми свјетло гори, па дође на тријем, да ћутимо скупа.

Мозаик лирике

Јасна Јанковић

СЕДАМ СУШТИХ СЛОВА Знам ја добро ови дрхтаји шта значе, А спознаје нема милије ни веће, Јер, тешко је када без суза се плаче, Страхује да никад осетит` се неће. Заватрену душу која надом пуцка, Гасити не желим ни кад болет' стане, Срце само сат је што у празно куцка, Бива ал` не живи док чежњом не плане. Занесем се често – све ти хоћу рећи, Седам суштих слова што уснама миле, И да осмо ( с неба) почетак је срећи, Па груди га моје уза се су свиле. Тек немир ме један увек ћутњи врати, Да л` ишта од свега и ти желиш знати?

Мозаик лирике

Споменка Денда Хамовић

КЛАСАЈУ Ватрени поглед пржи и меље А звездани зов рашчини сене Задрхте немо скривене жеље Барјак пада са стене ледене. Класају ниске корена свела Струне се сплићу, плешу и поје А ритам пије тајне из тела – Играју зденци, пчеле се роје. Светлуца, сева под велом звезда Мирише ваздух, цветају лати Ружу у души пир страсти сазда. И лије роса кô сребро бела Ломе је прсти – немирни сати Језде и сазру у вртлог тела.

Мозаик лирике

Љиљана Глигоријевић

СУТОН Пурпурни сутон небески ћилим ткаје лахором миомирисе ноћи шири, дозива звездане струне, залази у одаје, враголасто се вијори, у сваки кут завири. Сребром опточену месечину ка себи зове, мами је чежњом и похотом, нежност и дрхтај точи у снове док њина љубав зрачи лепотом. Титра и жари пурпурна пена, стишћу се страст и милина, стижу нека нова времена. Сањаре заљубљени уз звуке виолина, прсте завлачи сутон међ` цвеће месечина га прати, зрачи од среће.

Мозаик лирике

Зорица Милосављевић - Зора

КАДА ЗАСТУДЕНИ У вртлогу безнађа, које вуче на дно узимам оловку да напишем сонет да певам о сунцу, што позлаћује небо и буди уснули на ливади цвет. Када застудени, ко птице селице маштам о буђењу на сунчаној страни. Испред мене падају као пахуљице прецвали цветови, ветром развејани. Задрхти ли душа од мраза и пакла само поглед један на луг у даљини као да је Божја рука ме дотакла дарује ме миром и спокојном чини. Док небо радосно трепери у грању подмлађено, чисто, ко у прапостању. 20. октобар 1999.

Мозаик лирике

Јасмина Ћирковић

НОЋ Сунце је угасило бисерне капи. Вид за светлином очајно вапи. Тама чешља скорену косу, Док мирис страха пузи у носу! Ноћ ме разара, у бунило носи, Ноћ ми души поганством пркоси. Задње се искре у бунилу гасе, Чекам очајне, устремљене часе! Јутро у зрењу, с литице сјај клизи. Искра осмехе буди Мона Лизи. Јутро чим севне првим зраком, Жељом те стиснем немерно јаком. Свод се сферични од лепоте плави… Мој разум живот новорођен слави!

Мозаик лирике

Драган Пајовић

ЛЕПТИР РЕЧИ Све лепе речи брижљиво одабране сликају стварност кичицом хтења и брзоплета до забране ипак нам намећу уверења. Све лепе речи из зборника прже се и распирују у додиру са чуварима светионика ипак нам намећу уверења Све лепе речи уљуљкују заборавне, гладнима призивају јестиве сокове, а жедне шетају дуж обала река. Све лепе речи постају препрека за искрене промене и токове за размену идеја и потезе славне.

Мозаик лирике

Јелена Билић

СОНЕТ ЗА Н. Ноћас сам те сањала поново, Баш сваке ноћи свратиш ми у сан. Међу нама ништа ни лепо ни ново. Сенка коју јурим ишчезне у дан. Ноћас сам те сањала у тежњи Да будеш стваран, а не привид боли. Дани свићу црни, у бескрајној чежњи. Јер одсуство твоје моје ране соли. Ал` узалуд све, нема твога лика... Док сан ишчезава и с небом се спаја, Суза слана око за плакање спрема. Ти се сваке ноћи рађаш из мог крика Дишеш мојом душом што те у сну ваја Да трајеш у крви иако те нема.

Мозаик лирике

Иван Гаћина

ВАРЉИВА РЕАЛНОСТ Варљива реалност илузије пружа, крај самотне хриди заводе сирене, неуморни вјетар колоплете здружа, благорадо хлади врутке ужарене. Море очарава мирис сјајоружа, у сластима срца топе се морене, слаткомиле блуди небо разоружа кад кочија ватре у походе крене. Закрилила земља мистичне дубине, бајковита бића мијешају карте док просутом соли стварају судбине. Буде се старине Атене и Спарте, силуете лимба клизе уз зидине, из маглене дине мами лик Астарте.

Мозаик лирике

Миша Лазар

ПИТАЊА Питам звезду, шта заиста с неба види (звездане су очи и од соколових јаче!) у хумкама, да л` се икад смрт постиди ил` запева, кад чује посмртне свираче? Питам реку – огледалом небо роби – да л` и по дану, дуси силазе са горе а ноћу без сна, заробљени у тескоби испод мрака, да ли се са смрћу боре? Узалуд седим на обали, и црн и бео у невиду распет од сунца до воде над празном мрежом и рибар је клео а ја неме слике, што никуд не воде! Ипак, без сна ни одговора нема ни звезданог ни од речне варке за сневача, ноћ на небу кућу спрема а на реци, чекају га беле барке. Пловим загледан у свој водени лик нема хумки, ни посмртног марша пој. У свом сну, никад не умире песник само питања, за њим остаје безброј! Београд, 21.март 2016. На Дан поезије и пролећа

Мозаик лирике

Ана Правиловић

САБОР БЕХАРА Кудa садисмо Богу метохе пустоше вуци, скврне лисице. У речи старих видим Ти лице: где, Светлолика, пијеш снежнице с врлетних гора, око Чакора. Грабиш антерије, зубун од чоје; Ал` поста вода крвцине боје: палтно ти кваси... И сребро лије од Твојих бехар-суза честице, тé раслабљене подиже птице. Ле`, Смерна, Кротка... Богу кад по`еш – камен Те бије! И поби туча зелен-младице... Ал` јасно сунце ништа не скрије, тé и то мине. Ал` догодине... кад бехар сврне на распупеле шефтелије и џанарике, да проговоре из тишине рањене фреске свете нам својте – (измрцварене и безоке) – и да сведоче, зарад Истине. А бехар падне, у земљу оде; па догодине вине, узлети. Да – ако и нас тако возбуде древни завети, само Бог свети. Сабраћемо се одасвуда; испред олтара... – ма, испод дуда! У Дан бехара, око Пехара, ми искýпљени и, извидани нам, Свети.

Мозаик лирике

Виолета Божовић СА ШАНТИЋЕМ НИЗ РЕКУ Опет ова душа – сва од Тебе сања И од тебе сунце радује се мени Опет од Тебе, сва постајем Тајна Док се суза оком тихо не скамени И опет ми љубав само на те личи Од Тебе све пева, од тебе румени Опет нова бајка иде нашој причи Пролеће се Тобом, догодило у мени Да уснем све путе који теби воде Сањима да следим анђеоске Трубе Брзацима босим, ко капљица воде У трчању Певам, опијена сунцем. И наслоним главу, ту на Твоје груди Зауставим време у потоку плахом Зора да нас новим буђењима љуби Посуте од среће, згрљене маслачком. Видим како опет долазиш ка мени Насмејан и срећан док вириш из грања Пролећем Ти душа смехом зарумени Да опет Ова душа, сва од Тебе сања. Гле, гледам низ време, са фењером у руци Корача тај песник, по стиху далеку По строфама бурним, брзаци ће чути Како сретна крочим, са Шантићем низ реку...

Мозаик лирике

Богдан Кукољ НЕ ЗНАШ ТИ Ти не знаш да је време варка и опсена, и да је све питање трена, када занимање порасте, а опрезност застане. Не знаш ти. Када признајеш време прихваташ пролазност, па не даш љубави да окрилати, не знаш ти. Ти не знаш моје снове сетне и жељу да ми се душа са твојом сретне, не знаш ти. Али знам ја како је бежати од сенки успомена, и знам да судбина одредјује срећу, што галопом од мене бежи, и знам да моја судбина, у твоме срцу лежи!

Мозаик лирике

Братислав Росандић

РЕЧ НА ВЕТРУ У теби сам ехо речи која боли, Само слатка слутња што се тихо гаси, Сломљени сам поглед који немо моли, Траг чисте љубави која душу краси. Са осмехом тражим изгубљену срећу, Зрак варљивог сунца који душу лечи, Даљина нас топи као пламен свећу, Мислима ми плове оћутане речи. У тишини слепој бол још увек живи, На јастуку таме прогмижу питања, Кад ми рањен поглед за тобом посиви, Из мрачних кајања буде ме свитања. Трепераве ноћи моја душа памти, Топли млади ветар доноси сећања, Још ми први пољубац на уснама пламти, Још ме јежи шапат лажних обећања.

Мозаик лирике

Слободан Б. Ђуровић КРВОЛИПТАЊЕ Wolfgangu Emerihu Узаман крв стиха бљујеш Емериче, који ко змај с ваза кинеских хоризонт тиче и враћа ковачком вигњу да жар лизне језиком срца где други не би ни руку: Почасти осредњи стичу, што ко сипа сипљу мастило, не крв. Да под камен од немани се скрију: Жири – "Gespenster schiff " (Уклета лађа) на којој студенти, уклети ремци врше покусе што често на добро не сврши: све је отишло доврага Емериче, брате: анђео попут тебе као отац на путу службеном, је на одсуству. Докле, минут је до 12?

Мозаик лирике

Драгица Бека Савић

ЕЛЕГИЈА Човек је само покретна мета, арена живота је стрелиште. Пролете младост и као комета, паде у хладно пепелиште. И звезде из ока нечујно су пале и сунце живота полако зађе. У дах један све жеље су стале, душа носи шта је снађе. Све се теже буди нова зора, на крају тунела светлост не трепери. Мртва тишина на дну мора, болно одјекује у бескрајној сфери. А дамари још нижу живота бројаницу, дуге беле ноћи и самотне сиве дане. Године још плету мрежу по лицу, мраз је давно убио пупољке ране. И нема... Нема више младости, угасила се јутра острашћена. Откотрљало се зрно радости, а још је жива ова душа позлаћена.

Мозаик лирике

Маријана Пилиповић

ЗРНО Одувек си ме чекaо Нa рaскрсници временa и вечности Покaзaо си ми дa слaткоречиве Брзоговореће речи Кaзују прaзнa устa Провидне очи Душе у којимa је сушa Дa после њих остaје тишинa Кaо нaјглaснији плaч Док сaм корење зaливaлa Сузaмa понорницaмa Посипaлa се пепелом жељa У мени проклијa зрно Истине Смрћу си смрт победио Одбрaно и нaдо Телом и крвљу Водиш моје битке Видљиво нaстaло је из невидљивог Свеприсутно из недостaјaлог Стиглa сaм кући

Мозаик лирике

Милица Аранђеловић Оџин

ПРИПИТОМЉЕНИ ПАКАО Усазвежђу суза срела сам анђеоске очи. Са букетом од три крина. Бестежинско стање духа скупљало се у чаши пурпурног, старог вина. Опијало, ницало у величанствене изданке у младице стопљене с надом. А дрхтаво тело стрепњом се повијало; Чекајући зраци да се истопе, нестану. И око будно упорно сањало је о складу вере о мирисима из мироточиве иконе. Горак, проливен чемер олакшавао је душу и ослободио тешких ланаца незнања. Божанска светост истопила је врелу сузу која је склизнула низ склопљене руке. Загрлих три беле руже. Запевах из свог припитомљеног пакла. Гласом-молитвом свог светог спаситеља, доживех радост – коначно заплаках.

Мозаик лирике

Сњежана Гајић

ОДЛАЗАК Јутро док гаси фењере, а сунце рађа свануће, понијећеш своје кофере, покоја суза кануће. Нека ти лице умије, немој је заустављати, пут ћеш видјети бистрије и осм'јех ће да се врати. Тешко је пронаћи путе, у рушној слици свијета, нека ти очи наслуте, љепша прољећа и љета. И тамо су магле сиве, биће тешких дана, ноћи, успомене кад су живе,снови ће јави помоћи. Циљеви су високо, знаш, нек` тако увијек буде, што више људи упознаш, боље ћеш спознати људе. Немој да умру године, које остављаш за собом, сјети се куће и ледине и нек` су увијек са тобом. Слике боје ћилибара, нек` ти ув`јек боје снове, чувај сва сјећања стара, ал` заволи стазе нове. Када чежња буде снажна, и душа прошлости жедна, остани јака, одважна, нек` све буде слика једна. Нове, топле кутке снене, нека рука твоја свије, ал` сјећања, успомене, чувај као реликвије. Научи да душа твоја, сунце, кишу, маглу спаја, и остани ув`јек своја, са очима пуним сјаја. Дозволи да сиђу зв`језде, у пребистре очи твоје, оне сваким небом језде, ти ћеш препознати своје.

Мозаик лирике

Наташа Петковић

УМЕТНИК У загрљају Твом цвета љубичица и корење шири око жила вратних, на пупољке њене спушта се кичица и са првих цветова већ мирише стих. У загрљају Твоме љубав цвркуће и пољупци прелећу с усне на усну, наша се срећа у топло гнездо уплиће и крије под стрехом када кише пљусну. У загрљају Твоме мед се дахом топи, звезде се помере – магични упитник; како је сан могућ кад се око не склопи? ``Живот је миракул``, шапће ми уметник. 12.03.2018.

Мозаик лирике

Сара Јовановић

РЕЦИ МИ У колико боја да те окупам, у колико загрљаја да те утиснем, пре него ставим те на длан и поганим прстима те стиснем? Са колико да те опевам песама, са колико рима да те вежем, пре него уплетем те ресама и крвнички почнем да те режем? У колико бара да те обујем, са колико капи да те слијем, пре него у чаше те окујем па нагрнем, искапим, попијем? Са колико срца да те волим, са колико речи да те кушам, пре него почнем да болим, пре него престанем да слушам? Колико пута да променим речи, колико пута призовем мир, колико туге песма да спречи? Колико можеш – ти реци ми.

Мозаик лирике

Биљана Хукић

СЕНКА ОД ЉУБАВИ Чекаш, да дођем себи, да се поздравим са сећањима, душу ми копају, обневидела, од сенки по оку лутају, дозиваш ме узалудним, просутим речима. Чекаш, да их покупим, у срце сложим, да се пробудим и вечност загрлим, да те погледам и све опростим. Усне бриде, модре беживотне, некада су волеле, љубиле на вино мирисале, топлотом, страшћу будиле. Чекаш, да празнину ватром попуним, себе издам, да вратим јуче нестало у издаји, за данас, продато на туђем јастуку. Нема те, не постојиш више, само си сенка, некадашње, љубави моје.

Мозаик лирике

Чедна Радиновић Лукић

МОГУ ЛИ Могу ли да те песмом обљубим, да ти стихове нижем, рукама чистоте неба свог, низ лице осмех бисерни да искам. Могу ли да те волим? Све дамаре на длану да збројим, додиром под кожу да ти се подвуку, до срца траг да уткају... Могу ли... Могу ли да те желим? Онако као што баршун кожа млеко иска, да се попут кошуље ноћне привијем пре спавања, попут даха у предвечерја зимска, да те згрејем... Могу ли да тебе баш под вјеђама чувам, смирајем у очима мојим да ти се приклањам, а, ти хлад да ми нудиш, надом да ме храниш... Могу ли да ти срећу пожелим и онда кад ме поред тебе не буде више, да те мијем попут летње кише... Оне што небу поглед подиже, и капцима не да да га скрије у никад више…

Мозаик лирике

Гордана Срећковић

РЕШЕТКЕ Решетке старе – решетке нове Паукова мрежа за будућност ткана Да неко неког улови и свлада... Решетке неком и као одбрана А Бог даде на почетку Рај Слободу коју неће спознати нико Изобиље свега да се не ловимо О врати се света божанствена слико Међу народ овај што страда и гине Чувајућ` Боже Твоје Свето име Међу срца проста и душе смерне Да се васкрсне у Божје безмерје Странац и гост – то је суштина Сва се мудрост тог протеже Решетке није измислио Бог То ђаво човека за себе веже

Мозаик лирике

Сања Александра Недељковић

ЉУБАВ Помислих на тебе у том једном часу, чинило се да је последњи и судњи, осмех твога лица поглед мој ми засу, да са света одем препуштена жудњи. Заиграно срце, запркоси смрти, хоће још да воли, у себи те тражи, чудан ли је живот кад судбу заврти, то љубав ме чува и тело ми снажи. Можда би се душа растала од света, ал` не може док си и ти њега део, живот често бива препун заокрета, па трен само један чини живот цео. Док у мени живиш везана ми душа, са границе раја та љубав ме враћа, тело само срце заљубљено слуша, љубав према теби животом се плаћа.

Мозаик лирике

Ратко Антонијевић

СИТАН ВЕЗ У маленом парку, испод беле брезе Седи моја срећа и мараму везе, Хоће да је стави мени око врата Када је назовем јабуком од злата. Јој, јабуко моја, сокова си пуна, Месечином сијаш, на глави ти круна, Када вез завршиш бићеш само моја, Да ме грле руке и марама Твоја. Мараму ћу Твоју с поносом да носим, А једном ћу доћи Тебе да испросим, Да станемо скупа пред светим олтаром, Љубићу те мила са највећим жаром. Онда ћемо срећо светом путовати, А ја ћу те вечно мојим златом звати! 08. мај. 2017.

Мозаик лирике

Јока Ћетковић Милошевић

ЛИНИЈЕ СЕЋАЊА На међи пањ, већ труо, давно, слупани цреп свуда по трави, шибље се вијори у небо равно, линије сећања у мојој глави. Малена кућа, наш скромни рај, дрвеном оградом опасана авлија, зелени врт на сунцу сјаји, а јасен старе гране савија. И видим јасно плаве очи брижне, мајка још млада, живину свија, понека суза низ образ склизне у летњи дан док ветар ћарлија. Дестињство моје, безбрижно, ведро, са прага жена дозива нас, вечера топла уз свећу чека, госта најављује нервозни пас. А отац данима пољима туђим упреже, коси и динар збира, доласком ретким грли нас редом, мајка радио пусти да свира. Жељни су једно другога били она је скромни чувала дом а ми се ко птићи око ње свили сигурни, срећни у крилу том. И данас, ево ме, напуштен праг под велом сећања милујем траву, ветар доноси шапат ми драг, ка небу високо подигнем главу.

Мозаик лирике

Драгица Кораћ Ивановић

ХЛAДНО JE Вeтрoви сe игрajу сa нaмa дижу, цeпajу, спуштajу jeдрa, нe бригajу зa jутрa вeдрa, зa лoвoстaje и нoћи мрклe. Нe мaрe зa нeжнe кoшутe. Висoрaвнимa мaжу oчи мaслинaстим пaхуљaмa, пoнeкaд рaздрaжe дaмaрe oбeзнaњeним срнaмa. Бaш нe мaрe зa кoшутe. Грoмoви, муњe, урaгaни, рaстaчу мртвoрoднo сeмe. Дoк вaздух грцa мирис мeмлe, они рoвaрe, мрвe зeмљу кao кртицe. Купуjу (зa сeбe) нoвo ВРEME.

Мозаик лирике

Даринка Бела Томић

КУЋА СТАРА Устремљени небу врхови оџака свратишта су сова и гаврана. Располућене маије свих несраслих рана, с повојем паучине загушљиве мемле. Вечни станари дубе јој очи олујним ветром развејава век, душом јој цичи и плач и смех док врата срца жижак црвоточи. Гледала је очима окна примала сваког вратима срца, делила све, а сад тугом грца, сама чека крај вековног сна. Док преброји пресечене пупчанике само и прве кораке на поду свом, срушиће је бреме, што прогоном и злом племе јој и шљеме – сатирано. Расутим костуром каменог темеља у сплету жила њишу се стабла. Кућа, зар је ту икад била? Утрина и шикара шумом сва зарасла. А негде тамо, иза закључаних брава, звекера, шпијунки и звона, неће ни знати да је она, пра-кућа стара, корен и грех заборава.

Мозаик лирике

Марија Стојиљковић Марстој

КАМЕНИ ЗИДОВИ Камени зидови обавијају ме. Бучни стидови подривају ме. А смирености час не зовну ме. Чак ни вода не прену ме. Зар ни она више није чиста? Зар ни вода више није бистра? Поплочали се путеви под стопама мојим. Подигли се мостови над рекама својим. Шта ја радим ту, одвожен сумњом? По чему корача моја мисао испуњена слутњом? Што записа овај стих кад згасну се време, и кад говор тих стидно прену моје бреме? Голубице моје, дођите по мê. Дотрчите што пре, бреме моје уби ме. Приђите потајно, слетите на мê. Гласом својим скините пусте ране са мê. Нит знадем мислит. Нит знадем решит. Нит знадем куд. Нит знадем како. Свуд сам лавиринт чудесном потребом прикривен. Мислећ у њем`, постајем и сам скривен.

Мозаик лирике

Тања Прокопљевић

ПЕСНИК ПЕСНИКУ Хрлиш ли и Ти светом пренесен у реке ток или облака плам, спушташ ли на длан проживљен дан или дарујеш неостварен сан? Крај реке идеш ли Ти сад, да, знам, утискаш трагове босе, далеко од људи, пустог града, а Твоје лете расупет косе. Једриш по стиху песме небеске. Ти срцу дајеш да пукне к’о прут, онда кад канеш на јоргован жут од плећа свих пчела радилица. Ти само тако мериш дан за дан, ако си песник, Ти си јоргован, што пушта мирис вечног сјаја, Ти бесконачност си обрисног раја.

Мозаик лирике

Анастасија Васић

ХИМНА ПЕСМИ Када ти у оку нестану боје Када ти глава на груди клоне Ослушни како живот славе На брегу вечерња звона док звоне Са житних поља са океана Са сваке звезде песма се чује Запевај и ти из свег гласа Из гнезда ласта ти поручује Веруј у песми моћ је чудесна Јер с њом се кроз буру лакше броди Она је пријатељ у самоћи Кроз таму слепог за руку води Певај и гордима и охолима Од песме нема ништа јаче Можда им осмех на лице вратиш И срце омекшаш да заплаче Певај са убогима душу им загреј Нека се болесном врати нада Певај са децом широм планете Певај нек` песма светом влада

Мозаик лирике

Оливера Лола Аџић

И У БОЈ РОДЕ МОЈЕ Куцнуо је час! Да сељак брке засуче Да устане Горштак и Рас Да руке у трап завуче Сандук с муницијом раскује Чизму солдатску навуче Тешки гуњ свуче Сабљу димискију докује Танџару подмазује Бодеж за пас засукује Џебану види да л` је сува И у сат кад ноћ је глува Икону с дувара целива Матер с прага благосиља И чељад једно другом до ува Изгрли и ижљуби лица ведра Остави и` да их верна љуба чува Јабуку једну метне у њедра И у бој! Роде мој!

Мозаик лирике

Новица Ђорђевић – Косов

КРВ ВАЗНЕСЕЊА Чудесном песнику Саши Мићковићу На Монмарту ридали су Спарту И купили крви Вазнесења Са Црњанским у последњем кварту Града вечног, чули усхићења. Са Бодлером, свак је пио вино К`о и многи тамо испод куле К`о и данас било им је фино Почињаше живот испод нуле. И тад` су се ко и данас клали Зле невесте једног истог доба: Сумње, клетве, мржње – идеали Тамо око вазнесењског гроба. Но тада се не сетише века То ни данас када нам се чини Да у смрти градимо човека И без речи – опрости, извини. Али зато, али зато брате У очима севају клевете Ево нама, још вежу кравате Док с` у крви рађа Божје дете. Још увек се испод наших стопа Жељна душа светих што се роје У безнађу батрга Европа Жељна крви Српске земље – моје.

Мозаик лирике

Звездана Милосављевић Пржић

ИМА НЕШТО Има нешто што ме стеже, као студен усред зиме, што ми спокој у сноп веже... Нешто чему не знам име. Има нешто што ме гони, на спрудове стрепње, плиме, кад мисао понор рони... Нешто чему не знам име. Има нешто што ми пије, корак срца, те уздише, ко што дуга луком вије, грумен неба после кише. Има нешто, да ја меке дане мразне мајским бојим, и мистичне тражим реке, да разума платно скројим. Има нешто, душу вије да до рајских врата стигне, да без мача погуби је па из праха опет дигне. А то нешто што ме кида убија и васкрсава, то је љубав моје мило што ме живу одржава.

Мозаик лирике

Марија Стојановић

ТИХИ ПОТОП Кињили нас давни господари, мржњу сејали бесни крпељи. Сада ходницима раја крвари, исход нам је свима у постељи. Скелети вриште с висина српских што нам разум узе сва ``елита``. Све прихватисмо од умова дрских и душа нам још уморна скита. Прст смо дали за тањир чорбе, а руку узеше неумитне хуље. За далек пут спремамо торбе док у грудима марширају оргуље. Лагано се прикрада тихи потоп над Србијом, вилом занесењака. Препород не пружа ни челични оклоп да засија к`о некад борбена и јака.

Мозаик лирике

Младен Несторовић

ПОЖЕЛИ ЖЕЉУ Пожели жељу, нека ти жеља будем ја. На платну ове ведре, звездане ноћи... Богојављенске, исцртај мој лик. Међу дивове старога света стави ме. Опточи ме сјајем. Круну ми дај, и копље и стрелу и рог. Провидно обуци, па ме под руку узми, раме уз моје стави. Истина нема шта да крије. Шаку земље понеси. Пламеној искри дах принеси. Поломи крчаг, нека нас вода прати.

Мозаик лирике

Зорка Стојановић

МОЈ СВЕТ Све се у тренутку сломи кад обмане падну на моје дланове. Ко ће спојити крхотине, и обновити срушено? У ломовима руши се време. Један стих обећава, други се руга. Можда је разум јачи од слабости срца, које држим у руци. Можда су други светови топлији од овог нашег.

Мозаик лирике

Марина Баошић Чворовић

ДАШАК СРЕЋЕ Нема те да ми озариш нова јутра, И чежњама поклониш уточиште, Унесеш спокој у заједничко сутра, Постанеш срцу слатко поприште! Дотакни ме неизговореним мислима, Лепотом при ишчекивању светлости. Подари тајновиту срећу небесима, Окивај жељом, ослобађај радостима! Још неки дашак среће нека кане, У ситне сате, по ноћима обећаним. Још тон уздаха у срцу да осване, У зорама бистрим и распеваним! Дотакни, пробуди, оснажи и кажи... Проспи пред мене звезде скривене. Моја је срећа сад у рукама твојим, И све су наде љубављу обојене! 07.10.2017.

Мозаик лирике

Милица Илић Гачић

ЧАШКА ЗАТВОРЕНОГ ЦВЕТА Живот тренутка о вечности сања без сагледаних ту околних веза као да старење је само случај неопреза, као да се скаменио предмет постања. Као да смо звезде од којих ни једна не умире, нити се рађа, нити стари, као да истом светлошћу сијају и живе и мртве ствари. Као кад бескрајност сунчевог пута видике озари. А вечита душа у пролазном телу за све то не мари.

Мозаик лирике

Далибор Ђокић

ИЗВИНИ Извини, за све што нисам, а требао сам. Извини, за све што сам, а било је погрешно. Извини, за успавани мирис нота у пијаној ноћи. Извини, уморан сам од бескрајних трагања. Извини, што више стражар снова нисам и песник који те воли од ноћи до јутра и довека. Извини, што исти смо пред овом пролазношћу, коју животом зовемо. Извини!

Мозаик лирике

Рада Јањушић

ПОСРНУЛА Бауљам по тами, више не знам гдје сам, од себе ћу саме највише да страдам, и казни ме, Боже, заслужила јесам, већ одавно својим мислима не владам. Искушења тешка послао си мени, па преслаба тонем, већ дошло до врата, удари ми шамар, само ме окрени, да ми лице опет засија из блата. Јер сваком си дао вољу да сам бира, да ли ће да лети ил` у бездан пада, и ниједно срце без Твога додира од гријеха се неће опрати никада. Ти једини познаш све гријехове моје, и све што заслужих нек` се мени враћа, изгрижене усне вриште име Твоје и очи Те траже, већ слијепе од плача. Посрнула чеда знам највише волиш, кад из душе пале помоле се Богу, ја не тражим да ми све невоље склониш, само ме ојачај да устати могу!

Мозаик лирике

Горица Додеровић

ИДЕМО ДАЉЕ Узалуд гутамо речи и палимо светиљке да разагнамо мрак, тражећи изгубљену наду. Живимо данас за сутра са живом стрепњом. Ми са очима прогоњене срне, кривци и жртве у овом крхком животу смањени до ништавила. Исти и празни. Гордошћу убисмо нежност. У простору где свира музика без душе и људи смо и нисмо, и видљиви и невидљиви, и свесни и несвесни. Напуштамо своје улице, идемо даље као деца, не осврћући се. Из нас полако излазе све заборављене истине. Можда смо заслужили више. Једном ако се сретнемо и погледамо у очи можда се осмехнемо, једно другом.

Мозаик лирике

Маја Милојковић

СЛУШКИЊА ОПСЕНЕ Стварао си мој лик у песку дозивао си ме чежњом, желео немогуће али ниси знао да је мој плес завођења илузоран. Дошао си до водопада када сам ти послала плавог лептира као знак, као чар и као дар за твоје очи, мој плес је био неодољив, узак струк ми се гибао уз звуке воде гласне као камбане. Обукла сам белу хаљину одвојености и ставила накит од злата, распустила косу и тестирала твоју храброст. Ризиковао си свој живот због шаке љубави и додира везан за пожудне жеље и опијен мојим телом а ја сам ти се смејала и плесала екстатично. Довела сам те на извор водених жила где је мелодија воде тиша, да схватиш последњу игру мојих плавих лептира и мене и да увидиш моћ опсене у облику жене. 28.5.2018.

Мозаик лирике

Небојша Стојоски

ПУТЕВИ Ходио сам путем истине, тражећи изгубљену светлост, моје песме су освета за рањене душе што над каменом плачу! Стражарим са пером у глувој ноћи, стиховима се браним од охолих људи. Не могу они толико да мрзе колико ја љубави дајем. Путеви су ми трњем покривени. Нестао је велики део слободе, са ластама на југ одоше: песма, љубав, срећа... Тако блиске, а далеке. Опеваће перо неке непознате реке!

Мозаик лирике

Гордана Катић

ДОМОВИНА Ја немам другу домовину, Само у овој све је моје. Зато ме боле ране њене. Одболујем сталне неспокоје. Лепота њена у срцу је моме, Јер сва у око не може да стане, И плодна поља и добри људи. Волим све те врлине и мане. За ову се земљу гинуло храбро, У њој се живело од тешког зноја! Ту су предака мојих гробови. Ту је корење и душа моја. Одувек је била на нечијем путу, Одувек су хтели да је сломе, згазе. Задавали увек рану јој љуту, Ал` деца је њена добро пазе! Чувају јој веру, језик и писмо, Симболе да смо још увек живи, Да не дамо да нас покори туђин, Иако смо им увек нешто криви. Насрћу царства и силе јаке, На ово мало домовине моје... Царства се ломе и нестају, а Србија и Срби још постоје!

Мозаик лирике

Слађана Дилић

ИСПОД ЊЕНОГ РЕБРА САПЛИЋУ СЕ ЛЕПТИРИ Извадио сам нож из сопствених леђа, и забио у срце; међу њене дојке – жени која се нашла ту, ту у сенци мог витештва, у центру мог беса, ту на зденцу моје пропасти! Давала ми је снове и наду коју сам мрзео, гледала ме је у очи и лизала своју бол, плакала је, нисам видео, нисам разумео, сваки дан сам све више умирао, а она је гурала тaj смисао живота у моје напукле џепове, гурала дах у мојим плућима. Испод напуклог срца пишем јој песму и шапућем јој само када сам сам. Испод њеног ребра саплићу се лептири, у њој је умирало то чудно зло, што неко назива љубав, па онако безазлена са раном у грудима, ишетала је из мог живота, елегантно, као дан у ноћ!...

Мозаик лирике

Ненад Кузмић

БУДИ МИ Без тебе јутра пожељна нису, а дани теку споро и лоше, буди ми Сунце, јутарња роса, минути, сати, што се не троше. Буди ми радост, жеља ми буди, осмех и туга, суза и смех, додир и уздах, једини грех! Буди ми благо, богатство моје, храна и вода, жеђ што ми гаси, у гласу трептај и присуство твоје, треба ми да ме од свог зла спаси! Буди ми ружа, мирисни цветак, шарени лептир, што краси свет, буди ми све што желим ти бити, све лепо што ми пада на памет. Буди ми прелепа пустињска дина, оаза, душу да смирим своју, буди почетак, крај и средина, учини лепом будућност моју! И после буре дуга ми буди, осека буди ми после плиме, прелепи славуј што јутром ме буди, пролеће после хладне зиме.

Мозаик лирике

Иван Милошевић

КАМЕНЧИЋ Да сам раније знао, ``Каменчић`` бих себи надимак дао. Деца би имала ту слободу, да се на плажи са мном не скрашавају, да са мном куле од песка украшавају, и да ме стално бацају у воду. А, кад бих се нашао на дну муља, у некој сасвим мутној води, моја оштрина би почела да жуља, свакога ко по тој води ходи, и колико год да ногу тресе, не би могао лако да ме отресе. А, могао бих и као драги каменчић, да красим сребрни женски прстенчић, грациозне прсте би тако миловао. А, и на златни ђердан лепо би стао, па бих међ` мирисне груди пао, и тамо би се дуго задржао!

Мозаик лирике

Миле Костић

КУСУР Ти си само кусур од онога што сам имао поред себе, ти си та сићушна парица, што само лута из џепа у џеп, да би ме подсетила да си ту, а не вредиш ама баш ништа! Ти си само ситниш, у мојим осећањима и безвредна парица, Али ипак си ту да ме подсетиш, како си негде близу, а да скоро ниси ни за шта. Постала си безвредна, к`о излизани динар, од онога што би вредело имати поред себе!

Мозаик лирике

Милица Бошковић – Мица

ЖИВОТНА МАГЛА У магли густих сјећања, Она лепотица још тихо сједи! Није више чила, млада, као што беше тада... Сада су јој косе сједе, руке блједе... Образи хладни; љубави гладни! Враћа се у машти к Теби, не дозвољава да врјеме избрише, све што је истински нежно било!... А нема га више. Твој лик још многи памте, и очи дубоке и миле, које као звезде други бирају... Али Ти си се скрила и само једном, припала и његова заувјек била! Где год да будеш, моја сјећања те враћају, али младост одлази и пролази... време гази. За то нас људи и анђели никада не питају!

Мозаик лирике

Снежана Шолкотовић

МОЈА ЉУБАВ ЈЕ ДРУГАЧИЈА Моја љубав је другачија, једноставна, налик је капљици кише, испуњава нежношћу и топлином. Потрабна је ко ваздух који се дише. Нема силних поређења нит` јој је потребно посебно име, обузима са пуно усхићења. Надире у сваку пору попут плиме... У њој дан и ноћ бришу границе, нема места мржњи, нити освети, осмехом преплављује лице, напросто се у души ко бујица осети. Нису потребна убеђења која знају расположења да покваре, за сваку препреку налази решења, стоји на путу онима који би да њоме роваре. Носи се у грудима дуго, ради ње се годинама снева, опстаје, можда те боје осећања чине од живота чудо. Због ње се на земљи чврсто стаје. Она је богатство које се има, која се безрезервно даје и траје, траје... Онај који је има бољим човеком постаје... никад од ње не посустаје!...

Мозаик лирике

Драгина Гија Брадић

MAРАМА ТВОЈА СТАЈАЋА Спавам сваке ноћи на тежаном јастуку, јер тако осећам твоје вредне прсте, како преплићу пређу, како вуку брдо разбоја старог, а не могу да те сањам! И мараму твоју стајаћу носим као амајлију. Сачувала ме је она од многије зала. Веруј ми – осетила сам то чулима, које си ми подарила. Да ли си срећна тамо, да ли си децу своју пронашла?... Преполовила си нас; и тако мајке на равне части своју љубав деле, то знала раније нисам. Ја тебе само не видим, ал` твоје речи одзвањају. Сваким даном откривам да тек сада разумем оно што некад нисам умела, а можда ни хтела. Хвала ти за мудрост, на своје кћери је преносим, а мараму ћу по пола, како си ти то чинила, када си сваком чабрицу сира у јесен доносила, и говорила да се сок из њега прекува, о`лади и врати, да би до пролећа трајао... Ако ове речи могу некако до тебе допрети, буди нам спокојна у своме вечном станишту, твоји плодови по целом свету раштркани, довољно свега имају, ако бринеш – не брини! Само, понекад, у сан ми наврати!...

Мозаик лирике

Јовица Николић

ТИ СИ МОЈ САН Дошла си ми у сан. На једној страни си ти, на другој страни сам ја. Између нас незаборавни тренуци. Гледај ме, кажеш ми. Много ми значиш, кажем ти. Ћутиш! Ћутањем улазиш у моје срце. Само ја разумем твоје ћутање. Потрчали смо ка средишту среће. Опијен твојом искреношћу, загрљен бескрајним осећањем, изговарам твоје име... Шапућем ти: баш си лепа. Имаш најлепше очи... Исти је сан о твојим уснама и мом образу. Ти си мој најлепши сан. У њему тебе имам крај себе. Уживајмо сада. Пробудих се...

Мозаик лирике

Радмила Шандор

ТЕСТАМЕНТ Ономад те чух јасно како ми говориш: ``Не допусти да те небо грмљавином подсети да живот је раскорак између сумрака и свитања! Опојни, лепршави мирис пролећа, увек нек` шири се невином песмом детета``. У срце се с цвркутом врабаца врати нада. Босонога трчим росном ливадом, раздрагана, пратим траг твојих корака, наслањам руку на оближње стабло. Под прстима осећам изборану кору, трн, мирис цвета старог багрема. У мени преплићу се сузе, смех, радост и очај, док се огледам у твојим забринутим очима. Одавно ме не водиш кроз шуме и ливаде. На пропланку живота изгубих те. У срцу као доказ да био си, стоји исписан тестамент. Траг твојих стопа, поглед на твој воћњак и безброј речи у куту душе. Мај је месец, мирис пупољка багрема шири се мислима, а ја још увек пишем песме душом детета. Саплићем се о сећања; гледам равницу нашу, окућницу... Над сликама, плачем с небом и сивим облацима.

Мозаик лирике

Биљана Диковић

УЧИМ Учим да песмом лечим и превијам мисао, што данима тебе је пуна. Па те у себи најјаче загрлим, све док не изгубим дах... Тако уживам, док ти на длановима и стопалима ничем и из коже моје – ти миришеш на Љубав... Учим да читам ову нашу причу. Записана је негде, пре нас и небеске кише, писмом које само љубав разуме – са утканом музиком душе...

Мозаик лирике

Оливера Везилић Ристић

ВИТРАЖ Да ми је свемир од стакла. У коме се огледамо. Сви. Различити. Свемир наше провидности. Сурово да нам поклања истину. Да ми је свемир од непробојног стакла. Да се нико не поломи, већ од прозирности себе усправи. Као човек. Да ми је душа врела као лава, а космос божански витраж. Заспала бих у миру усклађених супротности.

Мозаик лирике

Стефан Вишекруна

ПОДВИГ ЖИВОТА Непријатељ ван тебе, очајни је пас на путу, што унезвијерено лаје. Непријатељ у теби Диоклецијан је страшни, жедан твоје смрти. Пораз је најдосљеднији учитељ познања, сопствених провалија , одора раздора, распусног свијета, трнов је вјенац, на глави мудрима. Постати побједник, подвиг је живота, који изискује, витешко испијање, горких талога, безбројних падова!...

Мозаик лирике

Вања Парача

ПРЕДСТАВА ДУШЕ У свијетлу тебе, пронађох себе. Пратих смирај што заспали слуте, да једним животом у даљини, патили смо заједно. Па представом душе твоје, изградих нову, као мајка нови трептај у оку! Не подноси се агонија удвоје, ако јака је као бол, што мноме тиња и твори рај у паклу, попут оног у класику бесмртном! Не постојаше Јулија величином, описаном снагом ума кад само чујеш јој име, но варница у Шекспиру дотраја, да пренесе хартији, слутњу непрежаљену... Ја не чекам ни окрет, на боља времена, већ си са мном у тишини вјечност, и не оклијевам више ни тренутка, да дах илузије о истинској бити, оставим за наредна покољења.

Мозаик лирике

Светлана Перишић

ПЕСМА ЗАВИЧАЈУ Душа задојена браздом и њивом, срце ми је као злата грумен, кад сам наткриљена измаглицом сивом, дођеш у сне као спасоносна румен! А кад мајска киша обљуби равницу, замиришу поља смиљем и босиљем, руже дају боју девојачком лицу, замиришу недра лековитим биљем. Певам ти њиво песме, срећом умивена, певам о бразди, о лози калемљеној. Певало девојче – а сад пева жена, певам ћерки, мојим млеком задојеној! У рано јутро, кад прво сунце засја, на починак оде млади Месец блед, роса к`о срма краси иглице класја, крај пута ћути старих храстова ред. Бремена липа у душу мирис шаље, певам о срећи, о мајци сред стада, певаћу овде кад будем много даље... Овде је лепоту пила душа млада. Певаћу ти завичају, ма где била; певати о лепоти песмом живом, звати у снове мирис каранфила, душа је задојена браздом и њивом!

Мозаик лирике

Милојка Јеловац

ОЛИВЕРА Оливера кћери Лазарева, љепотице моја, добра братска вило, зарад мира у земљи Србији, предат ћу те султану у крило... Када пођеш ка Једрену граду, ружом ћу ти посипати путе, погнут главу, испратит принцезу, да џелату љуби круте скуте... На двору ћеш с Бајазитом бити, у харему још некол`ко жена, крст на груди притегнућеш чврсто, јер повратка на двор царев нема... Кад проплака Видовдан крвави, ђе је султан Лаза погубио, из крви је јуначке и чисте, црвен Божур одмах проникнуо... Ради мира, а и братске слоге, Оливера, кћери најмилија, жртвено си јагње читавога царства, ка но бреза кад је вјетар свија... Моје перо још се тебе сјећа, јер си вјеру очувала славно, постала си Икона Србије, као Божур за Косово равно...

Мозаик лирике

Авдулах Рамчиловић

ОНА Када она косом махне и маестрал стане, да мирише те таласе и да на њих угледа се! И кад она путем иде море за њом стигне, подиже се са обале, да запамти те валове! А кад она оком гледа, тад и сунце надгледа, та је жена лепа, мила, к`о да је из бајке вила! Ја њу волим бићем целим, кад је моја – тад веселим, та лепота, љубав, она, док је дана, док је снова!

Мозаик лирике

Светлана В. Раденковић

ЖАР СЕЋАЊА Кад љубав ишчили, сећања потрају, јединка се нада још јој краја нема; хвата се за сламку да наставак следи, а бивша се љубав на починак спрема. Ал` остаје блесак звездица на небу, куда су нам душе лутале до зоре, подсећа нас некоћ, руку преплетених, бродили смо скупа уз немирно море. Но, сунчано јутро,више нас не спаја, разишли се пути, ал` мисао плени да ћемо се једном, некад опет срести, те да ће љубави јавити се сени. Вреди ли бар нада да презира није? Те да један осмех охрабрити може жар сећања давних , негованих помно, да се опет двоје у љубави сложе! Понедељак, 23.04.2018.

Мозаик лирике

Срећко Алексић

ПУЦАЈ СА РУЖОМ МЕТКА Где да одем, у непознатом правцу... Док црноризац кандилом мази таму, Свучен голотињом, по ведром дану? Самом сам себи већ одавно досадан! Грлим паучину оштрог вида и ока, У недоглед празнину попуњавам. Одавно сам био немиран морнар, У седефној шкољци ружиног трна, Док су мора говорила о томе – Пуцај са ружом црвеног метка, Нека крв потече на обарачу слова, Лепота њена мол од хиљаду снова, Разоружа голотињу новог дана, Самом сам себи помало опоран! У недоглед празнину попуњавам, У седефној шкољци ружиног трна, Остала је само љубав заборављена, Вала што се морем лако отиснуо, Пуцај у небо пред венцем чаролија… Где да одем, у непознатом правцу, Ослоњен на прошлост својих корена, Од сећања је само утеха још лепша, Са ружом метка на обарачу слова, Пуцај у нежност звезданих снова!

Мозаик лирике

Гордана Шарић

БЛАЖЕНЕ НОЋИ ПОНОЋНИ ЈЕ ЧАС Два смо трептаја мјесечевог ока, двије чежње рођене из плама, а мисао једна узбурканог тока, што покреће бујицу свих жеља у нама! Жудњом исконском срце се зањише, распу немири устрепталих дана, а пољупци којим душа ти одише, допиру до мене ко њежност звјездана! Блажене ноћи поноћни је час, жељна тебе, с тобом у мислима, немиром те осјећам и чујем ти глас, а свака ријеч траг је у грудима! Срце устрептало с даљином се спаја, тражи те тајним звјезданим стазама, и силно жуди за спокојством раја, у твојим њежним, магијским рукама... Пуштам да ме носе ти чаробни снови, свјесна да даљине нијеми смо поданици, и да сусрет кога односе возови, чека на некој успутној станици!

Мозаик лирике

Милијана Мика Голубовић

АКО МОРАШ Пружила сам ноћас, још једном, задњи пут, руку у бескрајне висине. Исто место одакле сам ти слала, пољупце ветром донесене. Укради ми осмехе лажљиве и сакриј у своје џепове. Угнезди се у моје очи сањиве и остани ту до краја времена. Заробљена између светова, у јави твог сна, ту на рубу твојих усана. Узећу кривицу са мало зачина од љубави и укусом пожуде скупљеним заједно, у смотуљак сећања на путу до заборава. Желим да никада не крадеш, ако мораш красти, укради моје туге. Ако мораш лагати, лажи са мном, све ноћи мога живота. Ако мораш варати, онда молим те превари смрт. Заволи траг мог` осмеха на нежном лицу и ужурбан ход дуж улице, која можда никуда не води. Ноћас отварам руку, али овај пут, враћам ти део тебе. Тужног погледа пратим, како се одвајаш од мене, али верујем, боље је!

Мозаик лирике

Драган Пјевац

У СНУ ЖИВИМ Залуд ветар хладни по мом лицу бије над хумкама брезе утихнуше давно опет онај занос, исти као прије жеље свеле буди, за чим није дано. Све листове бреза однела је јесен у њима сем сете нема више ништа улице су пусте у безгласној тами прекривене лишћем бесконачних киша. Ја осећам опет у сну своме живим у тој даљи немој, где вечна је тмина тамо сваки уздах срце моје мири још само те тамо у мислима има. У душу си моју, неосетно, тихо урезале вечно једне очи плаве дах сутона благог и земље далеке тамо сам све скрио, мога срца тајне.

Мозаик лирике

Виолета Пенић

ТУГА Волим када пада киша, та нежна монотона песма постаје део мене. Тиха туга прелиje се лицем, а у срцу смири се ветар. Прислањам чело на прозор и слушам одјек даљине... Учини ми се да чујем кораке, узнемири се моје биће и као да постајем део ветра. Хитам даљини у сусрет... То је само привиђење, јер на прашњавом путу остајем сама са нежном монотоном песмом кише!

Мозаик лирике

Момчило Јањичић – Момос

СОЛУНСКИ НОКТУРНО Плес светлости по хотелском плафону, испијам кафу на цветном балкону. Загасита срма уличних лампи расута по столу, разбацаној штампи. Гледам, слушам, осећам и знам: Чипка вечерње измаглице и јави и сну прекрива лице. Док удишем Солун, жудњама се трујем, окован фотељом седећи путујем... Он тоне у ноћ бучно, полагано, а буди се и мрмори пијаца Медијано. И док неминовно у летњу ноћ тоне, са звоника белих тихо звона звоне. Из препуних башти хотела, кафића, звекети тањира, кашика и пића. У морском заливу љуљкају се звезде, а спутани једрењаци сада у сну језде. Од аутопута тутње камиони, са аеродрома грме авиони, поред старих, нови, градски аксиоми... У сваком солунском рукаву чучи понеки трик, Сребрном руком Месец милује Зејтинлик. С Кајмакчаланског гробља силази тишина, шапатом разлива звездана прашина. На Зејтинлик гробљу стогодишњака нема тамо српска душа вечно ће да снева!...

Мозаик лирике

Љубица Стојановић

БЕЛА КРАЉИЦА Изгубљена у олуји живота! Промрзла, Она је у соби непознатој! Он јој нуди огртач беле боје, Да се загреје, и беле папуче, Навлачи на хладне ноге. Он јој говори, да је прва жена, Која је потонула у ту белину. Нуди јој црно вино: попијте, не бојте се! Вино ће Вам повратити руменило у лице И осоколити женски ум, да верујете. Ушушкана у белину, срећна што може, Да верује у вино и људске речи. Да буде бар један дан ``бела краљица``! Уснула на јастуку боје неба, Њену омиљену боју, коју од тад често сања. Узајамна шапутања, грејала су им душе, Зима је била на измаку, А пролеће је обећавало смирење. Само да јој остане јастук плави, Да из њега слуша шапат и види боју неба. Трајно је почела да верује у моћ вина, Његово смирујуће дејство и лековитост речи, Када су изговорене долазећи из срца, Човека који јој продужи пролеће.

Мозаик лирике

Весна Андрејић Мишковић

(СУ)ЖИВОТ У ПУКОТИНИ Никада нисам имала своју кућу. Живим с тропском корњачом у пукотини срушеног зида. Немамо прозоре ни врата. Ветрови лудују око мојих ногу док извирујемо из рабљене урне, у којој је некад цветала мртва природа. Имамо и подстанара којег сам сместила у крлетку (исто без врата) и он више не жели ван. Сваки дан прича приче о уклетом броду и с њим никад није досадно. Зачудо, није хладно иако немамо грејање. Тренутно извирујемо кроз пукотину ишчекујући месец, да одиграмо таблић учетвoро, пре но што обрастемо трњем.

Мозаик лирике

Лела Крљар Лисинац

ЖРТВЕНИЦА У житу сам, боса, дочекала зору. Дан који чеках – донео је сунца. Нагребах се зрака из корена хлеба… За све људске глади, које не препознах, незасите очи над трбухом празним… под ноктима сунца, и земље, и воде, а у души родно поље за житницу… Крај реке сам, гола, дочекала подне. Црвена од меса и модра од жеља, прегазила реку вировиту, хитру. Стопала мека ослоних на тела замрзнута, крута, белих дављеника. И у мени крв се таласа и пени да преточи живот у пепео пали… У шуми сам, мртва, дочекала поноћ. Постеља од лишћа и руке од грања принеше ме ломачи догорелог прућа. Из очију мојих исцуреле звезде расуле се небом над страдалим светом… Доле, под планином, трепере остаци гаснућег сећања на дан који залих својим постојањем…

Мозаик лирике

Наташа Радосављевић – Нара

ВРТОГЛАВИЦА Како да ти кажем ову реч, која стоји у грлу, која нема свој звук и дужину, ни време у коме дише, која се рађа када све друге умиру, која сањари када све друге бдију, која израња када све друге тону, реч која је судбина и пресуда. Несан у само једној речи запелој у грлу, вртоглавица, реч којом љубим слапове капака, она којом крчим пут до усамљених стаза, реч у коју станеш ти, и станем ја, и цео свет са нама. Љубав.

Мозаик лирике

Лабуд Н. Лончар

АКО ПРЕЋУТИМ ПЈЕСМУ Ако прећутим пјесму Док гледам у твоје очи Ласте ће се успавати Скривене под твојим пазухом и Остаће заувијек заробљене на југу. Ако прећутим пјесму Док спаваш у мом наручју Онако снена и далека Престаће да цвета дријен и Твоје мале руке Престаће да зову и воле. Ако прећутим пјесму Док љубим твоје усне Љубав ће престати да капа Са стрехе наде и чекања И неће процветат трешње На овој обали ћутње… Ако прећутим пјесму Ласте ће престати да долазе Са југа

Мозаик лирике

Слађана М. Пуповић

ТИ СИ МОЈ ЖИВОТ Ти си моја звезда што блиста у ноћи, И осветли путе где ми ноге ходе. Ти си онај извор што ми поји душу, Као жедну земљу кад напоје воде! Ти си моја песма што се јутром пева, Као слатка жудња што струји у крви. Ти си онај спокој што ми душу лечи, Ко загрљај нежни, ко пољубац први. Ти си моја жеља што свитањем тиња, И с тобом процвета ко пролећно цвеће. Ти си она љубав што блиста у оку И само се једном у животу среће. Ти си моја мисо што ми снагу даје, Са којом лежем и с којом се будим, Амајлија среће што ми груди краси, Коју ћу да волим и до смрти љубим!

Мозаик лирике

Јелена Кртолица

ТИХОВАЊЕ Лежим на трави и бројим свице бокори звезда капљу ми на лице Лежим с ћутњом тихујем тишином радујем се слутњом дрхтим месечином Лежим на трави класје се њише топим се росом и дишем, дишем, дишем...

Мозаик лирике

Драгутин Драго Рајковић

ГОЗБА ТЕЛА Око помамно срче Светлост витког стаса Ухо неодољиво дражи Звучни говор Сирене. Усне похотно мами Распукли плод трешње Рука се лудо усхитну К набубрелом белутку њедра. На месту додира Тело се запали... Кожа се страсно купа У опојном воњу белих бедара.

Мозаик лирике

Предраг Пешић

КУПАЧИ Показује ми, Шта све има, Шта обала пружа... И уђосмо у море, Када залази сунце... Иза једног вала, Оно што сам хтео, У мору ми дала!…

Мозаик лирике

Бранка Влајић Ћакић

МАЊЕ ОД ЉУБАВИ – НЕЋУ Мани ме изненадних – здраво и неизречених – довиђења, живог човека желим, шта ће ми привиђења? И шта ће ми плашљивко, који у уму тавори, у мој живот не пуштам никог, док срцем не проговори. Не потцењујем то што дајеш, но делиће и мрвице нећу, свако је од нас сам, одговоран за своју срећу. Способна сам да волим, не пристајем на цимање, није ми потребан немир, већ складно прожимање. Не изгарам од жудње, па ћу ти још једном касти, не, не треба ми илузија; желим је надрасти!

Мозаик лирике

Мирјана Чабрило

ЗАТО ЖИВИМ Прошла сам боли, туге и патње, Газила трње, камење и раке. Доживела срећу и радост, Живела у Паклу и Рају... Зато; Љубав је ваздух који удишем, Осмех једини језик који познајем. Пала сам у густ мрак, Саплевши се на камен судбине! Села да одморим, кренем даље... Зато; Никада нисам стала! Попела сам се на ивицу маште, Где ми је Месец осветлио пут, А Звезде биле пратиље – До места где почиње дуга... И зато Живим!

Мозаик лирике

Војкан Миленковић *** Очи ми се саплитале када гасио се дан. Пепелом по челу писала си ми сва твоја зарасла јутра. Пио сам вино што разуме ватру твојих груди. Очи ми се саплитале када убио је твоју хаљину. Када спалио је језиком тишину твоје прве крви. После ми једна шака остала на Сунцу, а друга у магли. Насађен на твоје време, име ти узимам зубима. Једем ти из уста. Косу везујем у чворове да говориш ме. Пратим мрак у твоме оку и смех у твојој пљувачки. Састављам небо у углу испод твоје сукње, умачем хлеб у вино. Састављам небо за нас двоје да потражим нову воду. Давно је попијена, ова вода међу нама. Састављам небо и очи ти заливам медом, за све увенуле ватре. Састављам небо и додајем те ветру, у заборављеном времену. На дно, да почнем опет у гнезду под твојим пазухом. Док још спаваш, сведок сам сна иза велике ноћи када коначно пролази сутра неразумљиво корачам до тамо где почињеш. Недоречено додирујем до тамо куда гледаш. Неразумљиво, теби на уснама, јер од мене ветар се окреће. Ускратила си ми језик за препознавање твоје соли и моје усне сада брже старе од твојих. Састављен од погрешних делова, рањен, коначан мокром кошуљом над каменом што не тоне, жмурећи твоје бадем oко у једно давно јутро, као бунар дубоко.

Мозаик лирике

Милан М. Тривунчић

ЈЕДНОЈ СУЗИ Ноћас ћу кришом у сну прошетати, Мало у лов попут ноћне птице. О једној ћу сузи песму написати Која ми је данас канула на лице. Винућу се мислима горе високо, Да сретнем ту капљицу леда. У њој сам познао далеко око Које ме данима прати и гледа. И тако високо где анђели поје, Где никада до сад нисам био Потражићу душу и срце своје Које сам негде давно изгубио. Наћи ћу те ноћас о, сузо мила И побећи с тобом из ове тмине, А позајмићу велика крила, Од брата орла их хладне пећине. Одлетећу до вечности горе, Пронаћи срце и душу ледну, И тако ћу до освита светле зоре, Бити богатији за сузу једну.

Мозаик лирике

Светлана Јанковић Митић

ПРОЛЕЋЕ КОРАЧА Пролеће корача... Удара на сва звона, мази кровове и уморне димњаке, боји распукле бехаре И храбри стидљиве пупољке. Путник небески расипа расцветалим прстима цвркут певача крилатих, тонове живота у рано јутро... Пролеће корача... Уметник што кичицом плаветнила боји небески свод, разгрће облаке и златни диск сунца И уместо расплакане кише, капљама бескрајне љубави дарује читав свет. Буди се све што уме да воли – и човек и жена и птица и цвет!

Мозаик лирике

Стево Бздилик

ПЕДЕСЕТА Ево ме на кућном прагу; Оца нема, мајка сама. А ја дао душу врагу, Све што сјало сад је тама. Пијем воду из бунара Са којег су преци пили. Застао испред амбара, Ту смо жито уносили. Стара мајка кујном хода, Спрема за појести, попити. А ја, ко морнар без брода, Њеним сузама ћу се опити. Пуста авлија и штала, Нема гусака и коња. Давно вршалица стала, Не чује се звук трактора. Грожђа било сваке врсте, Дивих се ласти у лету. Ко мали бројах на прсте, Сада бројим педесету. Ђаково, 2014.

Мозаик лирике

Слађана Бајчић

ЗИМСКИ СТИХОВИ А тамо негде шуњао се још један снег. Ти си свирао харфу мојим длановима, А ја сам руменела, бујала, дрхтала, Молећи се да то није сан, и да пролеће неће никада доћи. Ти си ћутао својим белим додиром. Само су пахуље говориле да сат откуцава И да време убити не можемо Тамо иза Београда, Негде у предграђу Где нико не хода По неутабаном снегу. Беле зоре њихале су нашу нежност На дверима зрелости, А ми смо плесали младошћу која пролази. Неке пахуље не падну никада. Истопе се у лету. Знао си, а ниси рекао Да снегова више нема, бар не за нас. А ја сам остало сама Негде у предграђу Чекајући оне нетакнуте снегове.

Мозаик лирике

Едхем Мрђановић

НАШЕ ДУШЕ Загрли ме, примакни ми, Уздисаје своје. Покидај пуце. Отвори јелек златни. Наслони на мене топлине своје. Успавај ме дахом. Заустави покрете моје. Умири уснама страсти вреле. Остави траг. Обгрли рукама обема. Сву слад љубави твоје, Мени поклони, И на уснама мојим, Утисни модрице, Кармина без боје. У срце моје све дражи урони. Пламеном твојим нека ми Тело затрепери. Жеља у жељи нека се топи; Нека љубав нас освоји!...

Мозаик лирике

Ервина Мила Џановић Омерагић

АКО ОДЕШ Ако неким случајем Одлучиш да одеш Никада се не враћај Ништа исто бити неће Ни улице Ни цвеће Простори који се распоје Као дан и ноћ Као најјаче светлости Имали су своје животе Имали су своје боје Ако неким случајем Одлучиш да дођеш Скупљаћеш остављене коре Цветних поља Њихаћеш колевке Успаванке киселе и опоре Удисаћеш покисле траве Да ти врате заспала чула И месечине привиђења Ако неким случајем Одлучиш да останеш У теби проструји крв Верног љубавника Што дрхти и пламти Можда одживиш Прошлост и садашњост Која све памти...

Мозаик лирике

Шериф Мрђановић

НА ЗАПАДУ ДАЛЕКО Ја не жалим ни један трен, који сам провео са тобом, и сад кад је крај, пред народом и Богом, са усана мојих твоје име креће, а прољеће узело је маха, град процвао и мирис бехара, заљубљени улицама шетају... На западу далеко запалило се небо, горе брда и сунце у ријеци, о, како бих волио загрлит` те сада, док по земљи сухој бијели бехар пада! Као сузе моје што од велика бола, низ образе упале котрљају се смјерно, никада те преболио нисам, и још срце увијек само теби вјерно, плаче за тобом жено, жено, жено... Разлеже се цвркут по пољима, птице ластавице мале, модро небо парају, заљубљене чуда у маштама стварају, док бехари мирисни, разнобојним бојама родна дворишта шарају, а ја пјесму пишем – ни сам не знам коме!...

Мозаик лирике

Љиљана Вукојевић

ЗА НАМА Срце песму пише, како душа дише, тад радост и кише, љубав инспирише! Кад се много воли, све се песмом збори, душа се отвори, срце проговори! Песма се тад сама, пише годинама, а душу што слама, остаје за нама!

Мозаик лирике

Илинка Марковић

КАДА ВРЕМЕ ОСТАВИ ТРАГ Када време остави траг, кроз неке нове јесење кише, једном када мене не буде више, и сећања на мене избледе, засијаће у неком оку стих: ... Речи никада не бледе, душа остаје жива! Ја сниваћу негде далеко, бићу мисао нечија. Јер, земљи се све кроз време враћа, и нове ће кише прљавштину, у земљу дубоко закопавати. Oстаће стих да време, понекад уназад врати!

Мозаик лирике

Бојана Ступар *** Ниси ми се надао, Од себе ме кријеш Иза снова, сенке и сећања. Ниси очекивао да ћу Чим очи склопиш, Сести у тај кутак Твоје маште И стрпљиво чекати Да ме привучеш себи, Јер стрпљење нема Боју мојих очију. У смирај дана када Од умора ти глава клоне Бићу ту! Само зажмури јако, Јер слеп слепом верује. У тами ме нацртај, и узми, или бежи. Избор је на теби!

100

Мозаик лирике

Милован Мићо Петровић

ОПСТАНКОМ ВЕРЕ У глобално чудном веку – У сукобу с нечовеком, Безброј тешких ожиљака; Опстанком вере своје, У капима крви предака... Мржња узима све из душе. Животу ништа баш не даје, Традицију Славе Крсне; Туђинци хоће да нам кроје... Из мрачних дубина света – Клонимо се нељудских бића, Светлим судбинама живота, Љубави, мира, нашег Спасења... Заклетвом, вером, песмом – Отаџбини оживимо дух дедова, И сломљена крила голубице; Не избришимо их из нашег ума, Озаримо гнезда и родољубиво лице!

101

Мозаик лирике

Ана Жигић

ЗАЉУБЉЕНЕ ОЧИ Секла је ваздух погледом до звезда Милион сребрних новчића разбацаних по небу Тражила је место на раскршћу четири ветра Заувек ту да угнезди своје заљубљене очи... Јастук љубави у звезде и снове увијен Сливао је низ перо преточене речи нове Увојци звезда са неба светлеле им путе Певало је на гранама дрвећа лишће јесење жуто... Кап по кап тинте и песме у ђердан се нижу Од њих земља задрхти и од среће, и од бола и од туге Док на раскршћу четири ветра заљубљене очи будно Чувају песме написане њему да која не залута...

102

Мозаик лирике

Весна Радовић

МАРИЈА МАГДАЛЕНА Мене су зверски гађали камењем Газили, продавали за шаку урми Кошару маслина и крчаг воде На пазару у Магдали Звали ме вештицом, кујом, курвом Прљавом сељанком Чија је утроба неплодна као пустиња Терали ме са земље мога оца у блуд, у грех За шаку сребрењака, у загрљај римских војника А ја сам хтела остати, са Христом на Голготи И бити верна сунчева сена За сва времена, Марија Магдалена! Мене је Христос излечио од седам злих духова Пустио у своје срце, опроштај и руку ми дао Сузе покајнице обрисао У кући фарисеја, где станује лицемерје Испод кућног прага И где слепци тумарају у мраку Једина сам која је Видела светлост у тами Равна апостолима, прва међу једнакима Коју је васкрсли Христ Једне недеље пре сванућа, из празног гроба звао Да буде верна сунчева сена За сва времена, Марија Магдалена!

103

Мозаик лирике

Радмила Милојевић

ЦИГАНКЕ ДОЧЕКУЈУ ЂУРЂЕВДАН У рану зору на Ђурђевдан, Циганке се Умивају испод воденичких млинова, Уз цику, песму и смех, прскају се Врбовим гранчицама. Горе ватре ђурђевске, Играју и певају Цигани, Туку бубњеви, свирају трубе, Трепере даире. Игра, коло не престаје. Лепршају боје шарених, Хаљина на нежном ветру. Пљуска и шуми воденичко коло. Просула се белина ђурђевка на обали. Јеца танка жица тамбурица. Пролама се простором. Роје се искре, ватре ђурђевске лете у круг, У висину, све се около црвени. Јутро је проткано ружичастом маглом. Сунчане кише у слаповима, Радосним смехом севају, Очи гаравих Циганки, Чује се на махове када музика изнемогне, Из луга песма славуја, Пршти вода на све стране, С воденичарских млинова, И младих врбових гранчица, Уз цику, песму и смех на Ђурдевдан, Циганке се купају испод, Воденичарских млинова, Да би биле још лепше.

104

Мозаик лирике

Цвија Ашћерић Митровић

ОТКУЦАЈИ ИЗ СВЕТЛОСНИХ ГРУДИ У цик зоре једног врелог јулског јутра, У латицама ружа, Повијена светлосним зрацима Ко зрно бисера, пре времена Закорачила сам у у јутарња свитања. Ти си ме Mајко рођена, Прва и прво уз груди привила, И њиховом топлином и чистотом Оросила и подојила. А ти ме Маријо, Мајко Огњена Подиже својим светачким рукама, Па окупа зрацима светлећим И обуче хаљину пшеничну, Да у коју год таму западнем, Засветле, да не гладујем и не залутам. И ево ме и ја Mајка сам, кроз хаос прошла сам, И кад год сви помисле да без спаса сам, Ја вашом снагом даровном са бабина Кроз живот храбро настављам. И док сви чудом чуде се, Ја једина не размишљам, Јер знам да, док жива сам Две Mајке бдију нада мном Православном вером хранећ ме Откуцајима из њихових груди светлосних.

105

Мозаик лирике

Милован Илић

РАТНИК СА ПЕРОМ У РУЦИ Пуцајте, ја ћу наставити да пишем, из пера ће слова летети ко меци, убијте ме, ја ћу и даље да дишем, у мојим песмама као моји преци. Не могу да ћутим, то ми је у крви, против ваше силе пером ратоваћу, за мном моја слова, испред вас сам први, и живот да даднем, знам коме га даћу! Борићу се против утвара и ала, белосветских звери што Србију муче, срце ми велико, њихова су мала, мене да униште то је немогуће. Живећу заувек у песмама мојим, ратник Христа Бога са пером у руци, намучен сам Србин, зато и постојим, јер прави се Срби познају на муци. О Србији мајци ја певаћу свуда, и њеном крилу, и кад сам далеко, на целоме свету само родна груда знаде да си Србин, знаде да си неко! То да ми одузме, знај, нико не може, част и привилегија је бити Србин, кад се Срби сложе, множе и обоже, ништа нам неће моћи мрски душманин!

106

Мозаик лирике

Љиљана А. Птицина

О СЛОБОДИ Неће бити и нема места које нас може заштитити, места где слобода није митв где се црева не расипају, деца не плачу и одрасли не вриште. Дошли смо до краја. Будућност су нам јуче узели, док смо се смејали и забављали празним причама, испразним инбоксима, и разним аферама. Гуше нас, а дишемо. Аушвиц и Јасеновац оживљавају, слике не нестају и ми немо плачемо и понекад вриштимо. Сами гутамо информације, вести, афере, затровану храну. Гуше нас, а дишемо. Последњим уздасима гутамо будућност!

107

Мозаик лирике

Оливера Шестаков

ЧИТАЈ МИ САМО Руку само да ми пребациш преко рамена, могла бих са крви твојом да се слијем и у очима ти проклијам, као жито младо. Дах твој на врату само да осетим, могла бих отисак чежње на уснама да ти оставим, да ми на жили куцавици траг остане, као жигосаном дорату на врату. Читај ми из фотеље поред прозора, само стихове ове ноћи, нека ти глас у моје дисање уплови, у пору сваку и влас косе. Нека у соби зашуми море и замиришу борови далматински, да чујем лепет крила утви златокрилих, читај ми само, бићу будна, слушаћу до јутра. А после, нека загрми тишина и све прекрије, као да ова ноћ била није!

108

Мозаик лирике

Верица Преда ПреВера

У ДАНУ НЕСПОРАЗУМА У том дану који је вечан који је грешком удахнуо молекуле живота питања као коров ничу разум се губи у потрази са собом У том дану који се памти и када се разум врати И када слике из мрака постану светле и јасне празноћа одузима мишиће јасноћа зенице у бездан тоне У том дану неразума и разуздане сумње распојасане мисли брже су од светлоснe брзине авети лебде око мождане опне у коло се уплету сестре пандорине У том дану помрачења и помрчине подигла нежност беле заставе не гледају у небо полегле траве са нијансама росе ведрине претачу мисли у модрине У том дану нестајања умирање, попут ишчекивања сусрета оних који се воле, предуго траје Раслојава се сунце на хладно и хладније споразум речи, на путу без повратка, зајечи

109

Мозаик лирике

Радмила В. Стојановић

ЗАР СУ РИЈАЛИТИ УЗОРИ Задруга, Парови, Малдиви, Азил губитној њиви, Рушилачки пориви. Славолуци пропадиви, Узори грабежљиви. Раскош простоте задиви. Идоли ружичасти, свадљиви, Јунаштвом порочишта, Анимом слушалишта, Латентног губилишта. Изрази мучилишта, Тровањем гледалишта, Из греховности блиста. Узорна Сербу храна, Задруга режирана, Оргија захуктана, Рукопис пропадања, И умна дозивања.

110

Мозаик лирике

Игор Ембер

СРЕЋА Сасвим нежно, сасвим тихо Нечије је срце затитрало крхко, А снажним грчем јаловину тешку, Рестераће у тренутку смело. И неке дивне боје родиће се тада, Музиком праћене осликаваће ти душу И сјај у оку постаће ти јачи, А био је твој одвајкада. Чежњив немир обузеће ти тело, Потражићеш спокој поред руке миле, И миран ћеш бити, јер знање о руци тој На осмех ти је слабо срце навело. Тад погледај је погледом сузним, И окупан ћеш бити магијом сјајном, Блистав и чист поново се роди У њеним очима бајним. Та плима, што је осећаш душом, Та олуја надолазећа, Можда не знаш, али то је срећа.

111

Мозаик лирике

Будимир Ракић

ТЕ ТВОЈЕ ОЧИ Твоје очи преда ме бануше пуне сјаја, блеска, Кô да их сам Бог у трену створи! Сијају кô два сунца небеска Лијући на ме огањ несагорив! Те твоје очи прелепе, сјајне, Осветљавају ми пут, воде ме стазама лепог! Ја сам сужањ њихове лепоте бајне, И тој њиховој ватри покоран сам слепо! Дивне очи твоје блистају кô два јарка сунца! Када њихов мистични сјај усред дана гори Чак ни сјај сунца не може га угасити! Тај њихов сјај срце моје кô мора мори! Твоје прелепе очи, мила, и њихов мили глед Отопио би свих галаксија лед! Дошле су, појући буђење љубави у мени, Вечне звезде твоје, чији пламен сунце не засени! 26. април 2017.

112

Мозаик лирике

Симо Васић

НЕВЕСТА раскопчала је срце преда мном нисам знао шта хоће ни да ли јој је белег на прсту жаока под руку ме је узела и нисам се бојао дошли смо до ливаде зрикавци су комадали ноћ и парчићима хранили свице пољупцима смо обележавали себе и руком мрвили знојаву земљу под нама када је све било готово повела ме је до трга на ком су сватови играли без њених ципелица био сам срећан а она се ухвати у коло и више ме ниједном не погледа

113

Мозаик лирике

Пламенка Ђого Вулић

ХЕРЦЕГОВИНА Памтим те у светлости што се просу с неба плава, памтим те у мирису кадуље и вреска и у поју птице, памтим те у јутрима пролећне измаглице. Док грлим те душом и срцем што за те куца, док зрење чува у камену стазе, док гргур потока у души одзвања и зуј пчела у коси спава, још свеже мирише покошена трава. Вратићу ти се, можда, у неком сјајном дану, када камени путељак, пој птица и зуј пчела, када глас потока са мном и мирис свих трава оду пут неба плава.

114

Мозаик лирике

Слободан Цвитковић

ПОД СТРЕХОМ Ко је мученик што се буди зором, док се још звезда Месецу дарива? Па у машти лута старим шором. Не престаје ни будан да снива. Ко је сељак што у граду живи? Смог удише на асфалту стоји. У мислима види њиву и ливаду. И дуд стари што векове броји. Ко је човек са пером у руци, што тумара преко ораница. Написаним стихом оре земљу. Папир му је ко родна равница. Опанак је заменио ципелом која жуљи и пликове ствара. Ране му се целим телом шире, баш како је говорила мати стара; ``Ти осећаш непреболну љубав за малом реком и родним селом. Тужну песму десном руком пишеш, сузе пуштиш па левом избришеш. Јер си рођен испод малог гнезда у коме зором ластавица зацвркуће. Веселу песму написати можеш само испод стрехе наше старе куће``.

115

Мозаик лирике

Зорица Ивановић

СЕНКА Осећам те.Упорно ме пратиш. Мирис душе не можеш да скријеш. Али можеш тај облак да вратиш – пудерасте очи да умијеш. Мислиш, мајко, да чула нисам, галоп тишине са твојих двора, и прозрачну несаницу раја. Ал` живети се и даље мора. Буди у миру небеско јање. Па нисам сама – изданци расту. Мислиш да могу волети мање? Још смо сви у истом пласту. Нађи мир у гласу анђела, и засијај с оне стране дуге. Ја ћу овде да ти чувам прела, месечину и ватру јаруге. Не прати ме – благослов нек` стигне. Нек ти Месец шеретски намигне. Одмори се. Нек` душа задрема. Све је исто... само тебе нема.

116

Мозаик лирике

Биљана Димчић

ПЕЧАТ ТАЈНИ Пошла сам ка знаном теби да ти смело кажем колико проблема нас стварно дели како ја видим радост у Богу, ношена чежњом без краја и кратке сумње задојена добротом вере и љубављу свевремене али, ти ме смело одгурну па ми све постаде тешко побеже од светлости у зрну неразумевањем ме окити истичући замор пред слутњом величајући оно што тако није и кад ходам по блатњавој стази видим непрестану живу Милост која ме свакодневно теши и кличем у себи већ давно тајне речи ко је коме пречи... 05. јун 2018.

117

Мозаик лирике

Братислав Тодоровић

ЛУСТЕР Лустер у соби, сведок времена, говори тихо и упозорава... Купио сам га оног дана, када је убијен премијер. Гласник који ми је то саопштио, није више жив. Град у коме се то збило, одавно више није мој. Судбина која је тада одређена, још увек трепери у ваздуху. Неизвесност и даље влада, док гледам у сведока, лустер са три сијалице, које одавно нема ко да укључи.

118

Мозаик лирике

Александар Анђелковић

БАЈКА Хтео бих да лутам кроз снове и на јави, да пољупце ти котим на уснама загорелим, хтео бих да уздах загрлим твој дрхтави, да мирисе ти укротим у цветовима зрелим. Хтео бих да вриштим кроз долине љубави, ко свила да ти клизим по нежној, глаткој кожи, хтео бих да поглед неко мој заустави, да не јурне у понор кад мисао се обнажи. Хтео бих да сањам да надолази плима, осећања силних што младости су жедне, хтео бих да грех у моме срцу почива, када страсно љубим твоје груди чедне. Хтео бих да глава у крило моје падне, ко покошено сено да полегнеш у скуту, хтео бих кад руке су миловања гладне, у прсте да уплету косу твоју расуту.

119

Мозаик лирике

Златибор Радовановић

ДА ЈОШ ЈЕДНОМ ПОЛЕТИМ Жубор потока, цвркут птица, чујем само кораке твоје. Застала си на пропланку Авале, окружена боровима, јелама, и првим весницима пролећа. Све је чаробно и лепо, мени само ти значиш. Љубав која ме обасјава. И сунчеви зраци што нас греју. Радовао сам се овом тренутку. Најзад сами, у овом земаљском Рају. Једини сведоци наше љубави, лептири, пчеле и птице. Нека их, нека причају, свима колико се волимо. Тако страсно, заносно и топло, да ми се душа одваја од тела. И лети небеским пространством. Између планета и звезда. Ширећи велика осећања, наше заједничке среће. Када се тела умире, и присебност врати, у наша заљубљена срца, нека се све понови. Да још једном полетим раширених руку. Загрлим цео свет, и објавим колико те волим!

120

Мозаик лирике

Немања Коковић

ПОСТОЈБИНА ПИВА Без рока употребе, туга је тренд, неодољива протува, недељом ме моловима одува, пред наштимовани блуз бенд. Тамо ми песма удовољава, јер сваку рану посољава, ко очи њене коралне. Увиђајно са барске столице, упијам зидове чудне болнице, епидемија, а терапије оралне. Довиђења, постојбино пива. Милешевска ноћу прерија је својска, укротим ланац јечмених њива, кад склопе се врата твоја, каубојска. Збогом, постојбино пива, испраћа ме војска изливена од воска, горе за мном, а душа ми још жива, кад склопе се врата твоја, боемска. У истој капели, век свој цели, уносим филм погубљених улога, пред задњу клапу, музичка подлога, скрпи га и зацели. Утеху плаћам задњом банком, младост прође на кривој нози, смејемо се гласно мојој дијагнози, ја и она два лекара за шанком.

121

Мозаик лирике

Саша Миливојев

СЕЉАК И ЗЕМЉА Марљиви, вредни сељак, с коњима преврће земљу своју, у срцу је увек весељак, црне бразде су увек на свом броју. У своме поштеном раду, пролива муке, зноја кап, дочекује сунце, зору младу, бразда за браздом, тече као вода, слап. На лицу му боре, крупне руке, одржава плуг, све боре о раду говоре, увек поштен и вечито друг! Мирисну земљу, ту црницу плодну, паор нежно поштује и пази, начиниће он њу благородну, земља ће захвалити родом у пуној снази! Српски сељак је радан, вредан, вечно ради ногу пред ногу, својој земљи увек предан, ујутру и увече се помоли Богу! Рад паору све добро даје, поштеним радом капитал стиче, у тешко време никад не одустаје, корак по корак, напред се помиче!

122

Мозаик лирике

Марко Матић

I Смејмо се сопственом страху од живота по улицама натопљеним крвљу подигнимо барјаке високо високо изнад одрубљених глава и преломљених костију јагањаца наш је живот у љусци јајета у клепету звона и звиждуку косе после чијег замаха заувек падамо подигнимо очи к Небу пљунимо на своје грехе погазимо злобу и насмејмо се у лице страху од живота пре него што постане вечан

123

Мозаик лирике

Милка Васић Глушац

СКРИВЕНИ СВЕТОВИ Неисписане приче доносе ветрови полажу на олтар митолошког севера између фјордова неоткривени светови дарују снове на пладњу црног мермера Киша отапа сланоћу промрзлог лица очи трагају за даном тихе ведрине светлећи лампиони небеских улица осликавају пределе поларне долине Северац помодрелим уснама пуше мрвећи камен што на хладноћи пуца Аурора, лепотица северне душе загрева тела уместо топлог сунца Бескрајно пространство шума и језера места где људска нога још крочила није дозвољава машти песникова пера да лутати без страха може и смије Одлазим пуна страхопоштовања из земље митолошких келпа и тролова остављам дремљиви север да сања неисписане приче скривених светова

124

Мозаик лирике

Ружена Краћица

ВАЖЕЋИ ПОРЕДАК СТВАРИ Између зрелости и пораза, нови изазов на путу успеха или пада. Први пораз – бори се и пати, после свега крај на почетку, пад уназад, оптуживање себе. Прошлост је прејака, знам, младост, игра, тако обично почиње, сви смо беспомоћни у вртлогу судбине! Само један погрешан корак на раскршћу и херој је пошао стрампутицом, кораци бекства од несреће, ипак могу, кад хоће, удаљити се, сачувати узалудне молбе. Неће бити лак повратак кући, јер тамо не борави разумевање, већ недостатак љубави. С оне стране, тамо негде, чека сусрет, у рукама и све и ништа и нада и безнађе. На улицама нико ништа не примећује. Како изразити своје мишљење, свој свет, игре, имагинације, бренд? Наметнути се у времену нетолеранције, не упасти у резигнације и тврдоглаво носити свој тренд.

125

Мозаик лирике

Тамара Драгић

ТИШИНА МОЈЕ САМОЋЕ Тишина моје самоће Само је уздах без гласа Ноћ препуна туге Где нема наде ни спаса Тишина моје самоће Само је слика без боја Хаљина шивена болом Сувише ускога кроја Тишина моје самоће Сиво је небо без птица Старица увелог срца И дете сузнога лица Тишина моје самоће Не позна кораке твоје Отишло у прошлост све је Оно што беше моје Тишина моје самоће Теби је само ситница Сломљено једро на ветру И чежње бледа скица

126

Мозаик лирике

Мирослав Мишел Болтрес

ПЕСНИКА УПИТАЈ ПРАХ Незнанче, кад једном крај Мога надгробника минеш на мах Застани, хладан пољуби кам Име прочитај, знаком крста почаст одај И сагледај да испод имена Записано је само Песник Нема рођења година, Ни година упокојења… Запитан тад упитај прах Мој земни прах Кад изгубих животни дах? И преселих се у вечни помен Да једном постојах... Отвориће ти се тад двери небеске, Угледаћеш слику са далеких Иријских пашњака – Махнућу ти у поздрав... И ти ћеш бити сигуран да сад Истину једну величанствену знаш: Песници живе вечно! Обитавају у пространствима Небеских непрегледних престола Награђени за својих стихова мар То им је још један од Свевишњег дар...

127

Мозаик лирике

Милош Настић

КОНТРАСТ сада си у супротном углу реци ми да ли си скроз луд одавде је другачије све... дочекао си... та чудна визура изгубљен... а... није био је тако близу... тражио те ниси ни знао колика снага ето седи ту тако... или се врати у заборављени покрет... од малопре он је скроз свестан... он ми је тако рекао сабери се! а теби... да се тражиш са собом ако си у... контрасту схватићеш.

128

Мозаик лирике

Миле Лисица

ОД ЗАГРЉАЈА ДО ЗАГРЉАЈА Да ми је излечити душу Престати да те скупљам уснама У празној соби Да ми је да ми не улазиш под кожу Без разлога Неизлечива као жеља Да ми је заспати да не мислим на тебе А не сањати те онда када заспим У пар квадрата сна Да ми је бар један разлог Да те не волим Да те не осетим између удаха и издаха Испод коже Испод додира Испод недодира Испод недодира највише Да ми је Поново веровати прстима Поломљеним од загрљаја до загрљаја.

129

Мозаик лирике

Хелена Стојновић

НОЋНА БОЛ У сутон мисли понекад паднем, почну да боле речи и радње, кажем тихо; ово ти је задње... Али Анђео бели са неба слети да ме подсети да време лети. Останем сама са размишљањем што ме боли, да ли ме он стварно поштује и воли? О, Маријо драга, мајчице свега, што Бог створи. Дај ми снаге да издржим, или ми пошаљи некога ко уме као ја да воли!

130

Мозаик лирике

Биљана Савић

ЗБОГ ЉУБАВИ Тражићу ветру да избрише име твоје са усана мојих. Да га уздигне до најлепших поља. Тражићу Сунце да ми сагори срце. Да те одсјајем буди, и прати на путеве уместо мене. Тражићу води да расхлади, заледи мисао блудну. Тебе жељна. Да те не повуче у те боли. А од Бога опроштај, што те волим. Да ти дарује благостања, радости његове. Да не платиш због љубави моје!

131

Мозаик лирике

Желимир Ристић

ГОСПОДЕ ЧИЈИ СУ СВАТОВИ Господе! Сребрни сватови на прозору данас играју. Опија се земља намигуша потоцима кривудавим, поднапита. Кумови, облаци, кубурама громљивим песму испраћају, док виолиниста, јесен, цвили у оџаку, и звижде вршке – музичари насукани! Распасан девер северац, накинђурене тополе рашчупава, и лумпује цреповима аласке куће. Деверуша кабаница не сме пред њега. Господе, чији су ово сватови?! Заиграше, Разлише се, Одоше... Само нам златан рам у Твојим рукама, за смирај, и моје тек присуство, остаде!

132

Мозаик лирике

Надежда Танасковић

БАР У ЈЕДНОМ ДАНУ Где нестаде оно чуло шесто У којем ми мисао ка твом срцу лута, Док у моме срцу вечни ти је престо И тако ће бити до коначног пута. Пожелим ја тако, дешава се често Да нађемо негде само наше место, Да кренемо негде, негде било куда, Не знам да ли чекам да се десе чуда. Да пустимо крај нас време нека тече, Да чекамо сумрак, само наше вече И да своју жељу само с тобом делим, Што пожелиш ти, и ја то да желим. Да пођемо путем без трунке дилеме, Пре него тренутке однесе нам време, Кренућемо негде на незнану страну, Желим с тобом срећу бар у једном дану.

133

Мозаик лирике

Душко Р. Недовић

ПУСТИТЕ МИ СНОВЕ Пустите мало да волим у сновима, Не дајте дану да ме опет покраде, У том безвремену тренутка само мене има, Пустите оронулом тијелу изгубљене наде... Не дајте зори да ми осмијех скида, Да ми очи склапа у безвиђе тмине, Не дајте ноћи да ми бисере кида, Ни тренутак среће да крај мене мине... Немојте ми росу пити са усана, Пустите ми ријеке, нек` теку ка мору, Оставите ми љепоту непроживљених дана, Оставите ми макар једну незаборавну зору...

134

Мозаик лирике

Миланка Кузмић

КАДА ДОЂЕ МИ У СНОВЕ Када ноћ тамна спусти капке своје, снови под мој јастук подвуку руку, срце ми невидљивом стазом хита у загрљај хлада, под стару јабуку. На длану врелом од чежње, одавно прочитана књига странице одмара, док несташни вјетар странице јој чешља, у процијепу дана нова прича се ствара. Низ путељак старица уморне кораке везе, браздама живота узоране су руке њене, од тежих преживјела је дане теже. Моје срце затрепери као чигра када старица ова у снове ми дође, осмијехом разиграних ластавица поздравља јутро кад од мене пође. И зато, не питајте зашто ми душа хрли у снове, у трептају ока росу чувам да срећом умијем лице старице ове!

135

Мозаик лирике

Миљана Живановић

БЕСМРТНИК Лице охолих и мужевних црта, Фина и подругљива уста... Тај спој финоће, уљудности и отмености, Створиле су од Вас особу неупоредиве привлачности... Сакупљени људи окружују овог бесмртника, Ни један се не може упоредити С Вашом хармоничном појавом. Речник духовит, оштар и пецкав, Бахат, подругљив и смион, Остављате утисак надмоћи. Засићен свиме, иронично гледате на околину... И не марите више за велики свет. Слутите... Да Вас сматрају неспособним да би у Вама Могло сијати светло било каквог идеала… Пуштате их да мисле шта хоће, Нестрпљиво одмахујете руком, Не можете суздржати прави смех... У којем сад није било ироније. Савршено...

136

Мозаик лирике

Биљана Каравидић

ОДБРОЈАВАЊЕ А у освит сутрашњега дана, у одаји снова одбеглих од ноћи, смирују се страсти узаврелих рана, снага на измаку, већ се мора поћи. За тренутак један бљесак жеље опи, али отрежњење, слатких нада мојих, ожеднело, све из чаше попи! Кап остаде на дну презира што слави, плутајући способношћу новом, у мору безнађа да се тамо дави. Да ишчупам срце, не бих хтела друго, споменик љубави већ усправно стоји, док говори: Добро јутро, туго! Преостала срећа задње сате броји.

137

Мозаик лирике

Радојка Мугоша Петрић

СИЛУЕТА Ко је оно на камену станом, што замишљено сједи главе погнуте? Или чавка, вучица, или жена. Какве ли јој мисли разум муте? Хтјела би да нешто каже или крикне, да се отвори сунцу и бијелу дану, али се у још већу тишину затвори, немуште јој ријечи у грло застану! Очи су јој сјетне, маглом испуњене, посустао корак, руке прекрстила, поглед јој се у видокруг губи; као трошна лађа без кормила... Уздах јој се мрзне у грудима, хвата зраке сунца, као да се гуши. Јел јој тежи терет на леђима, или онај што носи у души? Око врата огрлица као омча... Уплетена као змија присојкиња, под теретом живота се свила, и угризом од многих година!

138

Мозаик лирике

Драгана Петрић Ђокић

ШАПАТ ПЈЕСНИКА Акорд слова одјекује бијели се стихова ред, вијек нови спава у пјесми. Галеб се са стиха вину, драгоцјену сабира љепоту, ђердан што сија и заноси! Ехо стиха, поново се чује; живота свети час. Зрачи људска ријеч искром слободе. Јава пригрлила снове, књигом отвореног видика. Лебди путањом даха, љепотом озари и огрије, мирисом дочека зоре, надахнута мисао. Његују кораке тишине, одјеци наше пјесме, пониру до дна душе! Ријечима срца на папиру сатиру привид далеки, тињају ватром љубави. Ћутање надјача глас, уморна кап пробуди пера. Фењером маште хоризонт обасја стих, царско небо прошара дуга, чежњом љубави вјечне. Џара ломачу свемира шапат пјесника!...

139

Мозаик лирике

Данијела Нела Јовановић

АГАПИ Разгали душу далеко сјећање, и немир овај утихне страсни, па пјенушавим таласима ношена запловим... У себи се молим! Једини путник у малој барци, вјетром илузија покренем једра, неука на кормилу, без кормилара, чега се бојим... Да волим!? Лик у даљини твом бијесу сличан, бунтовник испразних обећања, у овом се часу витезом чини, потпуно немоћна... Понизно стојим! Овјенчан славом, ја ти круну ставих, херувимски ореол на грешнику видим, слијепа код очију, безумна код разума, признајем... Не могу да одолим! Агапи. Пан.

140

Мозаик лирике

Сања Величковић

ВОЛИ МЕ ДУШОМ Поведи ме да дишемо удвоје, док море узбуђења ко узаврело вино пјени у нама. Поведи ме, љепше је удвоје и душе када се ко звијезде споје, истом свјетлошћу сијају пред Богом. Поведи ме у ноћ вјечног блаженства, да рајске росе падају по нама, и гдје тама драж љубави има. Воли ме душом њеног бескрајног постојања. Бијели Анђео сам што пред тобом стоји, -спуштених крила- усред загрљаја, успавај ме топлим дахом својим; то знају само Божји коњи. Успавај ме прије пољубаца, нећу издржати, умријећу, душом ако ти кажем не... И цвијеће росно у сну када се затвори, не осјећа боли радосне, јер сунцу се не предаје!

141

Мозаик лирике

Милош Диклић

СПАВАЈТЕ МИРНО Ратницима страдалим у ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ Да л’ имаш ума, срца и душе Ако се одричеш народа свог? Да л’ вам је запад толико битан Да заборављате чији сте род? Ваши су стари дошли са села Бранећи часно своје крви сој! Кроз борбе страшне пламтела крвца, А сад се не зна ни где им је гроб. То јесте прошло, било је давно, Тамо далеко оста туга свих; Своје животе за вас су дали, Свакога дана сетим се њих. Молим вас, браћо, спавајте мирно, За правду бијем поносну битку! Споменик ова песма не` буде, Посвета вашем делу и лику! Српски јунаци, ратни хероји, Заборавит нећу ни један час, Да вашег срца тад није било... Сигурно не би било ни нас!

142

Мозаик лирике

Миливоје Јовановић

СРБИЈА Шта је то крива моја мати мила, коме се и када тако замерила? Силују је често, разапињу, муче, како живи данас, ништа боље јуче. Од зачетка свога, променљиве среће, на прелепој земљи гнездо своје свила, кад год јој птићи сви рашире крила, притисну је муке и тешке несреће. Једина јој мана од настанка беше, туђе никад хтела, своје дати неће, да у Свете Књиге тапију уклеше, увек је тражила зрно своје среће! Ту, на плодној земљи, често гладна била, сејала је кости, крвљу заливала, кроз присилу, муке, мати моја мила, Небеско је Царство тако сазидала. Верујућа увек мати моја била; опрости им Боже, не знају шта раде, код Господа за њих опроштај молила, сваку им је своју рану опростила. На Исуса Христа подсећа ме мати, јер и она трпи нељуде кроз муке, али крст свој носи, никад неће стати, иако су обе свезане јој руке!

143

Мозаик лирике

Гордана Русинков Марковић

ПЕНА Пена сам морских таласа, залуталих са далеких љубавних мора, са заводљиве азурне пучине, вода сам само прозирна, невина, бездана, недокучива, страствена, немирна, твоја љубав сам постала, уз гребенасти твој додир, грубе хриди твоје. Миловала сам те без даха, само да продрем у твоје срце камено, недостижно, љубила сам те без лица, са копреном невестинског вела, снена, смирила се кад се твоје срце усталасало, примило ме у загрљај. Tи, душе камени, воли ме, воли ме... Не дозволи да одем нељубљена!

144

Мозаик лирике

Славка Жакула Станикић

ДАМА У БЕЛОМ - Песникиња Гордана Сарић Познат ми је њен лик oдавно, чини ми се још од рођења, али не могу да се сетим где сам је први пут видела. Можда у шетњи са Јелисејских поља, Црвеног трга, или је изашла из прозирних магли Дурмитора, или изронила из пене сињег мора! Коса јој је пламено-црвена, као руменило мајског сутона с ауром око главе, какву и небески Анђео носи кад литургију пева, сва у беломе, као анђео из Милешева. Кад је видим како се широко смеје, као да је просула огрлицу бисера, а кад своје песме говори, као да планински поток жубори, и у тај час визија се створи; да је слична лептиру, крила светлих, што с цвета на цвет лети... Њена појава све осваја и духом ведрим плени, па не знам, како да јој се обратим, као Анђелу, песникињи, или жени!

145

Мозаик лирике

Марко Маринковић

НЕ ДАЈ СРБИНЕ За Косовом душа јеца; плачу мајке, плачу деца, за њим душа плаче, било Српско и остаће. Због Косова срце боли, сваки Србин њега воли, отаџбина то је света, српска Ахилова пета. Кад на своју земљу крочиш, можеш о том да сведочиш, да испричаш својој деци, где су били наши преци. Зашто да га продајеш, можеш после да се кајеш, кад плаћено је животима, брани своје док га други отима! О Косову се свуда сања, Косово се не поклања, зашто га се одричеш, кад одатле потичеш.

146

Мозаик лирике

Саша Маринковић

ДАНАШЊИЦА - Ријалити Докле ћемо ко послушни бикови, главе своје држати у бразди? Докле ће нам узори бити пропали ликови, којима душа на разврат и блуд базди? Докле ћу у кућама гледати тај призор, да због речи криминалаца и старлета, читаве породице зуре у телевизор, да примитивизам буде центар света... - Да л` то још коме у овој земљи смета? Када ћемо се напокон тргнути из јарма? Хоћемо ли за протраћеним временом жалити? Зар нам децу васпитавају Велики Брат, Парови, Фарма?... Зар нам животе чине Ријалити?

147

Мозаик лирике

Жаклина Лугавац

РАЗРЕШАЈ Промозгав чворови се разрешују пребројавам студени грехоте завиривши у душу сиротну Три пута знамен осењује груди до пуцања надимљу кукавне прођ`те ме се маните утваре Неће нико сем истинословца коначити над певницом мојом калим цвет у корену свео процвилела мати над ослабљеником Имаднем ли голобрадо јање у гори ћу вила богомољу сочинити зазвонити правдом милооком камен ће пројавити хвалу усандучену присилом причине

148

Мозаик лирике

Роса Младеновић

ОПРАШТАТИ ТРЕБА Опраштати треба и земљи и небу, Пријатељу, другу, љубави што оде, И постељи хладној, док ти жеље зебу, Као поред ледне, одлазеће воде. Опраштати треба животу и песми, Ономе ко сме и оном ко не сме, Поготову песми, јер како би песник, Умирио душу, да му није песме? Опраштати треба утварама ноћи, Зори, док ликује, што је чекаш без сна. Свему што је прошло, оном што ће доћи, Из праштања само родиће се песма! Опраштати треба наравно и себи, На крају крајева, само људи сви смо. Све што смо грешили, желели и хтели, Чинили, или учинили нисмо!

149

Мозаик лирике

Мира Ракановић

СРЦЕ Кад је у свитање Чуло горке речи Срце моје Престаде да лута облацима Позатвара све капке Скупи се у грчу Трза се и ћути И чека ме сањивим Промрзлим погледом Да кренемо На пут до плача Јер зна да су мрвице Трајања љубави Истекле И излети до дуге Престали

150

Мозаик лирике

Бранка Дачевић

ПЕСМА АНЂЕЛИМА Дотакните ноћас снове своје, позовите ноћас анђеле моје. Полетимо пут звезда сјајних, полетимо пут светова бајних. Оставићемо овај ружан свет, на пољани небеској убраћемо цвет. Допустићемо да нам анђели мали, испричају како су на земљу пали... И сад траже да кроз снове наше, врате се на небо, у рајске баште. Помозите свом анђелу да рашири крила, пустите га да у своју харфу свира. Нека нас ноћас анђели пазе, нека нас ноћас наши снови мазе. На крилима белим анђели нек` лете, и у снове наше слободно улете!

151

Мозаик лирике

Бобан Куч

НА ВИ Ви гђице сањалице, имате ли тренутак за моје писмо? Уколико постоји мало времена у Вашим очима, испод тог шешира, усресредите мисли: Морате ме разумети, никада се дуже од пар минута видели нисмо, а опет Вас осећам, јако блиском Вас осећам. И чини ми се... С Вама ноћ би личила на дан, сан и несан би постали Јин и Јанг... Но, да сад не филозофирам о комплементарним силама, ко да о њима нешто знам, прећи ћу на ствар: Ви личите на мир! Не, не мислим на све те скупе речи међу људима. Већ су потрошене или површне да би Вас описале. Слабите линије отпора у свим одбрамбеним механизмима... У мени се ствара комора која леди срце и чува га за нека Ваша виђења. У глави се документују хартије и хартије слова да Вас памте, да дефинишу стиђења. У фотографијама Вашим, тврдим, нема финијег хтења. Ви јесте појам мира! Стих је прозрачан и тешко видљив, Зато се и ствара ниоткуда, да буде препричан, и гласом опипљив. Ви јесте лира!

152

Мозаик лирике

Милош Марков

НУДИМ Нудим себе као једну велику драму; сажету и написану у једном комаду, да будеш последња сцена трагедије, осмесима красећи хаљине избељене. Нудим своју срамоту, безнађе и немир, за снажније поверење у све речи моје, нудим прошлост офуцану и тужну, у замену за наше одбројане дане боље. Не умем да одабирам реченице своје, у мојој тишини кад очи твоје говоре, и шапућу ми на јастуку своје тајне, док су моје већ одавно прекопане. А нудим и своје отворене ране за ожиљак понеки, пометен небески свод на коме нећеш видети звезде, сасвим јасно, него само кад тмина преовлада њиме, мојом сеном падаћеш низ минуле одсјаје месечине! А ја ћу и даље из своје чаше пити и хлеб дробити, и њиме хранити псе луталице и своје јато птица, што не могу из мојих груди узлетети путем неба, јер су им недорасла ребра и изломљена крила!

153

Мозаик лирике

Саша М. Гиљен

ТЕБИ Немој да читаш ово, писано је за оне који воле, у срце се урезало свако слово, и као живе ране боле! Немој да читаш ово... Разумети нећеш шта ту пише; залуд је писано свако слово, липа је престала да мирише! Немој да читаш ово и ја баш најбоље не разумем, да буде магично свако слово, да кажем волим ја то не умем... ... Кад дође неко пролеће ново, босонога заиграј посред кише, тада прочитај свако слово, кад поново липа замирише! 05.06.2018.

154

Мозаик лирике

Катарина Торбица

РАЂАЊЕ ДЕЛА Импресија Импресионирано посматрам дело Монеа, Опијајући чуло укуса гутљајима Кабернеа, Рађа се први зрак Сунца, У одајама моје сиве масе. Као да је све око мене бездан, А моје ново дело фокус, Мисли су се котиле у јата, Желећи да допрем до саме сушти, Изоштравајући задовољство моје гушти. Моји прсти доживљавају тактилност теракоте, Док у паузи размишљам о пределима Сивоте, Обазриво залазећи у само језгро дела, Да бих изнедрила рађање свога новог дела, Упијајући оно најбоље од Монеа. Мисли су се котиле у јата, И распршиле своја крила, У бојама уметности, Прецизним потезима четкице, Избрусила сам рађање новог дела, Изнедрила сву фузију своје енергије, Залазећи у језгро створила неко своје Сунце, И превазишла себе.

155

Мозаик лирике

Бошко Барјактаровић – Калудранин

ЉУБАВ И СУДБИНА Сва је од осмеха створена, И пољупца мог, скривеног у стиду. Понекад у анђела отелотворена; Нацртана руком мојом као мурал на зиду. Од њеног погледа стена пуца И моја страст, која у ватрама гори. Због ње, срце понекад стане... па куца, Често са самим собом муче ме разговори! Очи у бојама морске пјене, Нежно склопљене због погледа мог, Ноге предивне, дуге и савршене, Док гледам себе на крсту љубави распетог. Када проговори све замирише, К`о руже у ђул башти, црвене боје. Само њу волим и никад ниједну више, Неће грлити сонети песме моје. Никада ниједну нисам тражио тако, Од почетка света до његовог краја, Љубио и губио, смејао се и плак`о, Нашао сам је... у топлини загрљаја!

156

Мозаик лирике

Горан Ђука Ђукановић

НЕКРУНИСАНА Искористио бих сунчеве зраке да сплету најљепшу плетеницу од њене косе. Умолио бих Мјесец да задјене чаробне сјене и једну најљубавнију звијезду, а вјетар тихи да упусти анђеоску мелодију. Калдрму хладну да прихвати руже рајских вртова и позлату њених корака. А ти Боже, опрости што не припада теби већ мом некрунисаном царству.

157

Мозаик лирике

Снежана Алексић Станојловић

ОДА ОРФЕЈУ Просипам златне мрвице светлости у храму Твог имена... Лелек земље вуче се даљинама... Ти га чујеш... Постоји ли негде чисти извор за грла сушна? Орфеју! Пронађи га! Покажи пут, где зов отаца на јутрење прво чека... Спаси сетву, Орфеју! Песмом својом пробуди уснуло камење и оплоди земљу што данима Те зове... Са повратком киша кад процветају поља, процветаће и хиљаду цветова белих у мојој крви... (За Тебе... Орфеју).

158

Мозаик лирике

Биљана Ђорђевић

ТРЕНУТАК ЈЕДАН Све нам је дато, а често нисмо ни свесни колико благослова имамо, никако да схватимо, да се радујемо што баш смо створени, такви какви јесмо. А један тренутак је довољан, да блесне истина пред нама, јер стадох као укопана, ни корак не бих даље. Поглед ме веза ту за тебе, кад угледах те тако сненог, ко од стене исклесаног, ни вајар те не би боље извајао, а сликар најлепшом плавом бојом очи обојио. И хтедох да променим реч-две питах једноставно, а глас употпуни доживљај цео, и у младост ме врати. Покрену се све у мени, и скупих сву снагу преосталу, да сва обамрла не пружим руке, да додиром уверим се да стварност си, да онако у ходу не почех да сневам.

159

Мозаик лирике

Радмила Рашић

МЕТЕОРСКЕ КИШЕ Ту ноћ, падале су Метеорске кише, Једном, у два века. Као да си бивши, Као икона нека. Твоје лице чудно зрачи Неким ореолом. Око мене светлост, Византијска слика, Ја те гледам будно. Памтим. Толико ми значи, Светлост твога лика, Чудно? Осећам у души; Завршиће болом. Оно што смо снивали Као ноћ се руши. Чујем како груди твоје мирно дишу. Ти не слутиш драги, као да си дeте, Да падала је звезда нека, Једном у два века... На другој страни планете!

160

Мозаик лирике

Марина Жинић Илић

ТЕСТАМЕНТ Из топлих гробова звони страх који се претвара у чудо са длана божурова очи везу испитују правац оданости закључане године патњу руде ближе дан вазнесењу у нигдини тестамент ћути духови приносе жар и свећу из камена бол одлази тишина рече: никада нећу белу заставу љубави светој и оном кога највише волим у зрно се и ја претварам дозревам крвљу, сузом и дневом под ноктима, сунцем спаса Творцу речи, творим слово у савитку срца браним небо земља цвета, гута промашаје ломне су тајне, вид и чуј звоне имена се крију од неумита стреле се плаше пролета врхова пчела откључава далека поља извирује вода да умије Јуде.

161

Мозаик лирике

Илијана Илић

СЈАЈ У ТРАВИ Баш кад сам одустајао од ама баш свега, појавила се Она. Изненада, препуна неке невиђене енергије, дрско ме пробудила , неуморно волела и тако из коме отргла. Дуго, можда предуго сам гледао и покушавао да разазнам ко је? Једном сам је храбро питао? Откуд баш ти сада да ми се таква десиш? Насмејала се као дете и одвратила: Ма. ја те само волим, онако како сам васцели живот хтела да воле мене!

162

Мозаик лирике

Бранка Попић

ГОСПОДИНЕ Господине, молим вас, да се клоните мене, не желим више букете цвијећа да примам од вас; ви нисте видјели како сијају моје зјене, кад пролазим крај вас, у тај исти час... Ви нисте знали да ноћи су моје понор жудње, да моје сте свијетло док тумарам ходницима, свога тијела блудње, и безнадним повицима... Господине, на углу том не желим више да вас видим, у трен када кочија моја прође покрај вас, склопићу очи, док у срцу вриска, јер нисте знали како је мени блиска, жеља да постоји нада и за нас!...

163

Мозаик лирике

Милорад Максимовић

ПЛАМЕН ВЕЛИЧАНСТВА Како језди чисто, лако бродовље од вилин-стакла међ звездама броди славно, име свето жар-јунака. Записано у времену и у етру Вилинскоме као песма, вечна ода, том пламену звезданоме... Сјакти пламен величанства. Неугасли, вечни, живи... Загрлио сва суштаства и кроз њих се Творац диви... ... диви и све боји. Да се душа свакојака сети, да је време сад живети! Да се мрена с лица скине и да тама сад почине... Јер зора је Божје Деце! Љубав дође, тама прође.

164

Мозаик лирике

Радмила Караћ

ЗЛАТНИ ШТИТОВИ Ноћас сам на белом коњу Облаке памучне дерала, Крунила звезде небеске, По месецу се верала. Ноћас сам кикотом среће Планине прескакала. У букет од нити Месеца, Снове сам наше утакала! Ноћас сам потомке наше Љубављу вечном појила, Од жеља из душе и срца, Штитове златне им кројила. Ноћас сам под нашим небом, Године минуле сабирала. Тебе бих још једном волела, Када бих поново бирала!

165

Мозаик лирике

Мирјана Кнежевић

ЗНАШ ЛИ ТИ Од живота ћу те украсти од смрти сакрити у мрклој ћеш тишини тајност моја бити О клину на истоку ко икону целивати кандилом занавек добрим те окадити Украшћу лепоте све радости потписаћу са њима твоје бриге и туге Знаш ли Ти, моје... Тако ми Бога да ћеш живети

166

Мозаик лирике

Зорица Д. Мишић

ХАЈДУЧКА ТРАВА Скрози се пут моја, на пут покренута, са вином што га грожђе роди, ногом изгажено. Што голуб врлином својом у небо узнесе, и купина усред трња, сочног плода изнесе!... У чељустима својим симфонију носиш, к`о вучица свој окот, у океану плиму распламса, и облаке к`о перину растресе, твој грохот... Ускоро, када те не буде, моје ране видаће хајдучка трава, јер та једна капља, црна што точиш, све моје боје савлада!

167

Мозаик лирике

И. И. Малецка *** Све је било као када се утоне у сан. Полако, па брзо, чврсто и дубоко, без осећаја када и како се тај моменат догоди. Дала сам ти целу себе... Испред свог срца уклонила сам страже, срушила све зидине које сам годинама градила, остала сам незаштићена, огољена, рањива... Ми нисмо били заједно, ми смо се играли... Моја душа је била жива, поново је рођено дете у мени које свет види по први пут... Заувек си ме променио. Превише сам маштала, анализирала, превише теорија, тумачења, предрасуда, оштрица, разума, очекивања, скратило је сваки драгоцени тренутак, осим заљубљивања... Били смо компликовани људи, тешки... Желела сам више од тебе, не зато што ниси био добар, него зато што сам те волела... Веровала сам у тебе... Ниси био спреман, био си ђаво, немир ти није дао мира... Тако да никада нисам била вољена. Неспремни смо се превише примакли пламену. Изашли смо опрљени и повређени. Желела сам да будемо једно, али судбина није!

168

Мозаик лирике

Срђан Лековић

КУЋА СА ПОГЛЕДОМ Седео сам у кући коју су сазидале руке без зидова. Прозори би се отварали када нису биле ту, а врата су летела у небо, када би одлазиле... У кући са плавим кровом и темељима од истине, угледао сам себе и сунце које ме грли. Још увек гледам мора, која је носе на леђима. Име сам добио, тек када сам таваницу дотакао ушима, а подрум надом. И када смо је бранили од пожара, коме су ватрогасци испевали песму. Седео сам у кући пуној тишине, где се духови досађују, а цвеће расте из олука, који не плачу за кишом. Сада сам ваљда свој... А очи су јој још увек зелене!

169

Мозаик лирике

Срђан Бајић

АЛХЕМИЈА Поноћ. Врела јагњећа чорба и једна илегално јака онтаријска крушковача – бајковита као једносмерна прекоокеанска карта. Отпочео је петак, на Сретење... Напокон, знам; Била је то алхемија, случајних сусрета и умеће чекања, неколико векова!...

170

Мозаик лирике

Мирјана Милачић Бајић

ЈОШ САМО НОЋАС Често те жудња натера да сневаш, често ти очај наметне лажне славе престо, када изгубиш илузије, у тамним безданимна света, бескрајне туге огрнеш се плаштом. Сенке лелујаво у огледалима чаша, своје вандалско коло започињу, свет се разбија у хиљаде кристала, који никако да се споје, док туга из очију лапори, и празнина се пресипа, из црних чесама ноћи. Још само ноћас хоћу да видим свој лик... У тој далекој жени, што пружа руке у дну празних чаша. Провиђење саткано од илузија, само изгубљена чежња, у сновима о савршеном, јер често те жудња натера да сневаш, често ти очај наметне лажне славе престо, када изгубиш илузије, у тамним безданима света!

171

Мозаик лирике

Милоје Вељовић

ОПЕТ ХОЋЕ И опет хоће да нам узму, Гробове наше – светиње српске, И опет хоће да газе путем, Који су крвљу посули безброј! И опет хоће да нас киње... Душмани стари омрзли нама, И опет хоће да дирну рану, Коју су некад правили камом! И опет хоће да ставе омчу, На чисту душу и жилав врат, И опет хоће да сломе зубе, О коску исту ко зна од кад! И опет хоће репризу блуда, Наше слободе просто су жедни, И опет хоће колоси гладни, Да понос једу с нејаких леђа! И опет хоће дечије сузе... Немају срам од прошлости црне, И опет хоће у башту туђу – Њихове цвећке давно су труле. И опет хоће, ал` не знам зашто, Да ставе жиг на стари срам? Зар није доста протуве светске – Српска је земља постала храм!

172

Мозаик лирике

Милош Марјановић

ЗАБЛУДЕ Крст сам носио, носим и носићу, на плећима и у срцу до Голготе која ме чека сваке секунде, из језера суза туге и радосница, баца ме у Мртво море коначности и заборава. Криж су ми давали уз осмех непоштених победника, бацио сам га са ћупом пуним дуждевих дуката, јер ми је душа живела, васкрсла и закопана, у Цариграду иза дасака које чекају час да се откују. Са крста ме скидају и крст ми отимају, они који га носе око врата терајући ме, да се одрекнем и оних мрва које сам стекао, док они граде дворце на похараним, пољима моје проклете земље. Ђонове ципела сам подерао трчећи за својим идеалима, а глас изгубио викањем у ћораву кутију. Постим и гледам како су они који су ме, са трибина храбрили у бици са тиранима, покупили најбоље комаде са трпезе слободе, не остављајући ми ни кости, са тиранима деле трон и на крст ми бацају и своја лажна обећања. Слободан сам, јер имам заблуде, свестан сам њих, значи да постојим, нисам крив што их признајем, наиван што их се не одричем, док их данас делим, с другима...

173

Мозаик лирике

Милена Дрпа

У КАМЕН ДА НЕ ИЗРАСТЕМ Учили су ме да савијам у себи гнијезда и чувам птице, док им се крила не размахну, у изабране даљине! Кад су се разлетјеле моје птице, улагала сам у празна гнијезда ријеч по ријеч, својих пјесама, да ми руке, у дубинама гнијезда, у камене изданке, не израсту!

174

Мозаик лирике

Анђелија Н. Петровић

МИРОЉУБИВ СВЕТЕ Мирољубив свете напиши пар речи, нека воља за мир помогне планети, пружи пријатељску руку према свима, у миру је лакше живети и мрети! Ми приземни нисмо спремни за двобоје, нити нам оружје звецка у рукама, а боли нас јако посејани очај, према голоруком бићу годинама! Мирољубив свете напиши пар речи, можда тврдокорно чије срце гане, кратак век је неизбежан и без ратова, тамо где се умире, без воде и хране. Свако у свом кутку нек` сеје и жање, како зна и уме за корицу хлеба, у богато срце не дајмо злу прићи, за језик љубави преводилац не треба! Мирољубив свете напиши пар речи, нека нечастиви о нама не брине, апелом за живот достојан човека, можда олакшамо и Богу са висине!

175

Мозаик лирике

Бранка Дабић Тирнанић

БАЛАДА О ЉУБАВИ Кажеш да поглед мој те опија, док вино пенуша чашом од кристала. А суза која из ока ми кану, тугу ти моју није исказала! Кажеш; диван осмех на лицу ми блиста, док ја ћутим нема и скрушена. Чекаш да Бог нам укрсти путе, док љубав у мени није угашена! Кажеш; к`о у виле коса ми је бујна, киком би је нежно уплитао. Ноћцом тамном под звезданим сводом, у крилу би моме санак уснивао! Кажеш; да свака исказана ми реч, к`о с извора вода душу ти напаја. Обале бих од нас да начиниш, мост над нама да нас вечно спаја! Кажеш; руке су ми као жишке вреле, к`о челик би срце твоје оковала. Када бих ти их око врата сплела, љубав би се у вечност уплела!

176

Мозаик лирике

Стефан Ђорђевић

ДВОБОЈ Позивам на двобој; разум и срце. Недостајање си моје. Тада сам осећао, сваку неизговорену реч! Ћутаћу… Чекаћу исход двобоја. Твој осмех, уточиште је моје душе.

177

Мозаик лирике

Рада Рајић

СРЕЋА НА ПРВИ ПОГЛЕД Срећа је наћи љубав на први поглед... Уштедиш енергију, време, и патњу душе, трауме самоће и напуштања... Разводе, збогом-растанке, и болове што сте остављали и били остављени. Благо љубавима на први поглед и заувек, све док их смрт не раздвоји... Ово се зове срећа на први поглед!

178

Мозаик лирике

Миле Албијанић

ЗАБОРАВ Децембарске, дуге ледене кише, фијучу зраком као бичеви. Зубима шкрипе, тешко се дише... Чак и ону тиху чежњу топе... Златне јесени утихну жар, у младом снијегу на души, твоје су стопе... Плетени траг, мени на дар. Ето, да знам да постојиш! Непочин пољем којим ходиш сјенку ми као куче водиш, док ситне стопе на иглу бројиш. Пахуљама паперја исплети јој шал, смрзне ли она, нестаће жал... Повратка ждрала да ли је било? Кад му заборавом прокисне крило... Од жара – до жала сјећање, све тање, тање и тање... Ја жарко желим свитање, за мене најфиније слово да одвојиш, утопли ми сјенку, што се од ње бојиш... Усуђујем се да жудим и твој осмјех драг, а не само сан да постојиш!

179

Мозаик лирике

Нада Вучичић

ОНО КАД СМО... Париз ме оставља равнодушном, све хотелске собе миришу исто, скривеном боли и одласцима, празнином непознатог! Вечерас ћу ти опрати ноге, тако се најлакше опрашта, понизност уткана у косе, на јастуку мрака! Исписат ћу брижност по твојој кожи, рукама полудјелог Мјесеца, у хотелској соби чудна мириса, оставит ћу отисак даха на стаклу опроста! Ти само шути, умирање без свјетла, и не говори име, гледај слијеп у мене, и не питај ништа... Вечерас Паризу обећавам; Престат ћу писати пјесме и ходочастити љубав!...

180

Мозаик лирике

Раде Пантелић

ЛИПА Када сунце своје зраке проспе и обасја равни и планине, Украсиће цветовима златним, дрво липе, које ће да сине! Липа цвета негде крајем маја, наставља се и почетком јуна. Кад је гора у те топле дане ројем пчела скоро увек пуна. Из нектара који липа нуди, здравог меда направиће пчеле. Па ће тако кроз ту посластицу, само здравље у меду да деле! Моја липа већ је процветала, диван мирис кућом ми мирише. Украо сам боју златног цвета, да дам драгој, што крај мене дише. Сада мрсим девојачке косе и увојке сунцем обасјане... Од липе је мирисна и лепша, па је љубим док зора не сване!

181

Мозаик лирике

Невена Лишанин

ОТУЂЕЊЕ Заборависмо своје име. Мењали су нам порекло. Други нам сад пишу риме, како нам тече мед и млеко. Оставише нам стварни привид, те се с њим стописмо. А кад нам ослепеше вид, с тим се лако помирисмо. Небитна лица, смешне креатуре, мозак нам неприметно празне. Да ће нам бити боље, кажу карикатуре, и ми поверовасмо у неистине разне. А кад нам сервираше примитивизам, с радошћу га дочекасмо. Вратише нас у дарвинизам. Сопствено сунце угасисмо. Тешки дани нам дођоше. Традицију позвасмо. Карикатуре осташе. Ми остали одосмо.

182

Мозаик лирике

Љубица Катић

ПРИЂИ Приђи тихо, не говори ништа, желим да ова ноћ буде само наша, чврсто ме загрли, утишај срце, нека се чује само звук винских чаша! Наздравимо ноћас љубави новој, уз пламен свијећа и мирис мора, не гледај на сат, немој да журиш, желим да нас овако затекне зора... Душе су се среле после лутања дугог, и теби и мени љубави треба, не тражи звијезду поред ове, која нас ноћас гледа са неба... Дуго смо лутали изгубљени у тами, дуго се очи наше нијесу среле, нећемо више бити сами, мреже живота за нас се исплеле!

183

Мозаик лирике

Велика Томић

МРТВА РЕКА Не тражиш ме извору моје лепоте да ти стазом кривудавом течем, усахла сам, види! И жубор ми је замро... Течем, да бих текла и успут неком камену рекла покоју рану. Знам да не чујеш, окренут леђима, пољанама намигујеш, за мој ток и не хајеш. Заронићу песмом у земљу. Недостајеш, недостајеш...

184

Мозаик лирике

Драгана Миљковић

ПОКЛОН ЖЕНИ Немој ми поклонити само цвет. Увенуће, зар не, и пре него што задовољи потребе мог ега. А ја сам много више од тога. Ја сам Љубав, ја сам Жена. Моја је светлост голим оком видљива. Изнад главе ми сија у дугиним бојама аура. Вулкан ми гори на црвеним уснама. Океане суза кријем у очима. Тугу сам уплела у плавој коси. Снове у ципелама одавно носим. И кад кофере пакујем, не одлазим, већ долазим. Наслони главу на моје груди и бићу ти утеха бескрајна. Узми ме за руку, бићу подршка. Чувај ме ко мало воде на длану, бићу ти верна до гроба. Немој ми поклнити само цвет. То ми одавно не треба, то вређа. Поклони ми оку сјај и онај тако добар осећај; да сам твом срцу заувек жеља једина!

185

Мозаик лирике

Јованка Вања Марковић

ЗАМРЗНУТОСТ СЕЋАЊА Тражим вечну замрзнутост сећања Кад оду сви актери нашег детињства Придруже се већини Међу лелујавим завесама Вијоре њихове косе хладном непомичношћу Њихови кораци су У тишини хода залутале мачке Њихово присуство У пустоши соба Говор у немуштом језику ветра Видим их у модрој трави незаборава У модром небу Које се само за нас Мења једне ноћи Са Малим Принцом у наручју Тражим вечну замрзнутост сећања На пријатеље који су нас издали Спуштене жалузине њихових прозора Отвориће се само у сећању једног јутра Тражим вечну замрзнутост сећања на љубави које су нас походиле Које су сад звезде На наше душе похаране спаљене И поново из звезданог праха рођене

186

Мозаик лирике

Мила Марковић

ОПРАШТАМ Опраштам птици грленој, од раног јутра твоје име што пева на жици изнад мог прозора, и што песму развлачи до неба да се чује, а план је био да се искује ново срце и нови крвоток без компромиса. И небу опраштам што упија ту арију, и наново убија све моје планове. Узвишени циљ. Меље до костију. Можда се изроди нешто беље и чистије. Опраштам судбини као што нерођена деца опраштају мајци ускраћени живот без једног дела савести и левог ребра где гласно се утркују ко ће први, а вазда се врте у јалови круг. Опраштам ти мајко моја, што реши с великом муком и напрезањем уз сеоско огњиште да родиш баш мене. И док ми ватра титра кроз вене, што рођењем ухватих у лету, опраштам Богу и птици, што увек имају мене, нациљану мету.

187

Мозаик лирике

Татјана Дебељачки

ОДНЕГОВАНО Фолклор мита Тачка на кожи земље. Светлуци плави Руке галаксије, Синтетичке боје Борбеног лица Освајач, болиш ме Сфере пробијене Преко главе... Бдење разложи Сазвежђе жедно Удахнуше утркује. Миловање уточиште, Грех бичује. Однеговано зелено Вриштаве страсти! Жар летње бајке. Срешћемо се у дворани вечери. У звезданом огртачу? Ноћ доноси крај у време цветања. Преко које улице до лавиринта? Прошапутана зора Кује заверу, Вруће иза кулиса.

188

Мозаик лирике

Љиљана Нешковић Булатовић

МОГЛА САМ ТИ БИТИ А могла сам ти бити Јутро после туге Осмех што ти лице Свим бојама краси Дуга после кише И још много, много више А могла сам ти бити Оно мало среће Кад потону лађе, кад те живот рани Сидро у олујној ноћи, Твој ослонац, штит, Када дођу тешки, беживотни дани А могла сам ти бити Та најлепша варка Обмана у ноћи Кад се нежност тражи, Рука што те диже И још много, много више А могла сам ти бити Музика без песме Све што пожелиш И све што се не сме Ватра која ноћу из мртвих те стиже И још много, много више.

189

Мозаик лирике

Верица Стојиљковић

МАСЛАЧАК НА ДАР Нада мном високе дрвећа крошње, Испреплетане им напупеле гране – Као из неба плавога да су израсле! И отвори се песмарица шумских птица И оживеше лептири са њених корица И загрли се Земља са Сунцем страсно и Ниче маслачак удвојен из једног пољупца!

190

Мозаик лирике

Драгана Симић

ЗИМСКА ВИСИБАБА Смеши се рођењем нашег детета, Јануарска висибаба, посрамљена, Погнуте главе, тромом ногом изгажена, Издиже се, изнад тебе, Победница! Издижу се брда фрушкогорска, Наши ликови нестају, магловити, Топло срце, ветар валовити, Греје миљем, топлотом, животом.

191

Мозаик лирике

Стефан Ђурић

БЕЗ ТЕБЕ ШТА ЋЕ МИ НОВИ САД Без Тебе шта ће ми градови и Нови Сад, као ријека сам која никуда не протиче. Све сам, само више никада млад, душа ме твоја љубављу њежно дотиче. Шта су без Тебе градови? Плоче камене ни гласа, ни пјесме, мрачан и халдан мук. Без Тебе ништа! Проклество паде на мене. Дунав ме чека да слушам његов хук! Улице које познајем, мој ход не знају, Темеринска, Кисачка, чак и Лазина ћути. Без осмјеха и руског, слабо ме познају, Пошао јесам негдје, ал` изгубили се пути! Без Тебе губи своју љепоту, пјеснике, цвијеће, без гласа Твога и птице заборављају риме. Он ме не пушта, не прима, једноставно ме неће, док пред његовим вратима не шапнем твоје име. Без тебе, шта ће ми Нови Сад?...

192

Мозаик лирике

Ана Миладиновић

ШАПУЋУ НЕМИРИ Шта то зри на врелом сунцу, у мени, у сузи неискапаној? Као крте стабљике жита, ветар у налету ме ломи. Нечујни преплет лептирових крила, магијом понесен, зри и ври, а у исти мах леди, у мени у теби. Шта то шапућу немири , у олујној ноћи без ветра и облака, тихо, најтише, а разара и боли? Како се то свом силином воли? Док се не искапа у задњем атому, недовршеног пољупца, да не врати се никада, а да кроз вечност боли. Шта то трепери између заласка, преливајући вене осамом и тамом, када те се сетим, па на тренутке, сузе пустим и летим, теби летим? У загрљај тишине да утонем, тамо где се твом осмеху радујем, и усне вреле немиром миловане теби дарујем.

193

Мозаик лирике

Драгица Шредер

МИРИС ДОМОВИНЕ Чуло мириса је чаробњак прави, носи нас често у неке даљине, па се у нама осећај јави, мирисом наше драге домовине! Мирис љубичице сећа на пролеће што природу увек из сна њеног буди, хаљине зелене облачи дрвеће и у поље иду сада вредни људи. А лето нам цело на руже мирише, на ливаде цветне по брду и пољу, кроз сунчане зраке цела земља дише, умирује душу и подстиче вољу. Јесен нам доноси мирис грожђа зрела, пите с јабукама, циметом, ванилом, што миришу вреле преко целог села и пуне нам груди том аромом милом! А кад зима дође и ватра пуцкета, па печене дуње из рерне миришу, сећам се на дане млађаног детета, када крај колевке мајке нам уздишу.

194

Мозаик лирике

Светлана Тодоровић

НЕКЕ ВАТРЕ Вијугама ума мисли су се спотицале, без контроле навирале, набујале, из неких углова надолазиле, поред мене журно пролазиле. Како су само тихе и шумне, од наде вреле и привлачне, бистре, сетне, неискусне, чедне, болне, разблудне и паметне. Слатки, клецави дрхтаји на прагу грла. Тужне успомене на прагу очију. Надиру кроз пукотине сна нејасне, пре буђења да постану јасне. Стално нешто траже, хоће, што је вруће и немогуће. Траже нове, лепше дане будуће, и оно што се не сме, хрле у беспуће. Песме саме тад потеку из пера, независно од мог дара, оног трена када реше да се роде, када крену да се ослободе. Пред њима разастирем зраке сунца, да блистају као у тами светлост свица, к`о бисери откинути од срца, неке ватре – златна искрица!

195

Мозаик лирике

Љиљана Милићевић

СУМАТРА ЈЕ ТАМО ГДЕ СМО МИ Поведи ме у земљу мога сна, ти знаш моју жељу. На далеко острво пођимо у ували тајне посадимо, загрљајима залијмо хладновину да нам праве, кад живот жеже и пржи, студени љутој топлина да су. Суматра наша далека, међ` чокотима отежалим море што љубе, чека нас. Све животне буре и ратове она може исцелити, живот нови постати, будућност којој тежимо, у воћњаку још недодирнутом олујама. Чекала сам те еонима, и пут мој више нема времена... А ти... Чију још љубав тражиш чијих нежности си жељан? Још...

196

Мозаик лирике

Милан Манић – Ујка

КРАДОМИЦЕ Крадомице из потаје навирујем Посматрам брзе уигране кораке Превртачи крадомице претурају По талогу Талог од тешког злата умешен Лепљив од људске крви и зноја Јадом сјаји Крадомице га развлаче, премеравају, Деле и мећу под шешир Службени шешир на главу Па главу међ` људе Да им проповедају о отетом злату 2018.

197

Мозаик лирике

Биљана Кајганић Добриловић

НЕ ПИТАЈ МЕ ЗАШТО Не питај ме зашто још мислим на тебе, Уморни су снови оковани златом, Али ипак дође тај тренутак неки, Кад на тебе мислим све сат за сатом. И још мислим... Не питај ме гдје проведох младост, Тешко су ми бреме ставили на главу, Очима не трепнух честито и лако, Мислећи да изабрах ону праву страну, И живим старост... Не питај ме куд продужих право, Сви кренуше путем, лијево или десно, Ја навикла да не слиједим друге, Мој живот су моје радости и туге, А пут право нема краја... Не питај ме зашто помислим на тебе, Самоћа је терет, успомене тешке, У животу нашем све дође на исто, Мисли ми се крећу као вртешке, И све укруг иде...

198

Мозаик лирике

Маја Николић

ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ Очију твојих да није у мени светлости не би било, срце би венуло све више, о таквом као ти, само снило. Душе твоје, тако чисте да није, сунце би сијало загаснулим пламеном, хладноћа и тмина владале би небом, врело срце у грудима заменили би каменом. Твог осмеха тако чаробног да није, топлог и благог, што срећу у мени шири... Живот би био тако тужан тада, јер немир у мени једино он умири. И све што написах у ових пар речи, опет води ка истини коју срце сније; не би било љубави у животу моме, ни искре благе душе, очију твојих да није.

- Очију твојих да није – песничка визура по Васку Попи (1922-1991)

199

Мозаик лирике

Марко Мијатов Милачић

ЈА САМ СЕКУНД У ВРЕМЕНУ ЦЈЕЛОМ Ко сам, гдје сам и куда ја ходим? Тражим себе, изгубљеног давно. Нит` се предат – нити рат да водим, Животарим, умирући одавно. Живот даје године и дане... Ја сам секунд у времену цјелом. Ко сат куца, али зна да стане, Да се душа опрости са тјелом! Да склопимо уговор животе, Моју душу узимај на рате! Многима си дао вјечне ноте. Мени само минуте и сате!... Хеј, животе, шта би ти без мене? Цјелог сам те у пјесме салио. Бивало је; стане нам – па крене, С пјесмама сам дуг ти отплатио!

200

Мозаик лирике

Даница Бурсаћ

БОЛНА СЕЋАЊА Када мисли пуштим у прошла времена, навиру ми сећања мог тешког бремена, ко рањене птице мисли ми се вуку и познам их тек по болноме звуку! Ти јецаји страшни што грло ми стежу све године прошле у једну завежу. И борим се сама, не дам да се вежу, а оне су јаче, све више ме стежу! Две птичице моје неговала јесам ал` се стално питам погрешила где сам? Године их младе у невоље вуку, а киша и ветар по леђима туку... Гледам птице друге ка сунцу што лете, и молим анђеле да се и њих сете. Да им живот подари, здравље и срећу, а мени опроштај и радост највећу.

201

Мозаик лирике

Роса Марковић

УВЕК МОЖЕ БИТИ БОЉЕ Када ти је лепо И кад си добре воље Тада се увек сети Да увек може бити боље. Ја сам Твоја срна Брза као чигра Сети се мојих шала и прича И разних несташлука Које на мене личе А које однесе даван дан. Ја сам твоја птица у лету Случајно смо се срели Донео те ветар мени Који је оставио траг Још увек драг и благ Судбина је чудна игра Врти се као олуја на киши Као река чиста и бистра Некад брза, некад спора Или небо плаво и око гараво Судбина нам руку пружа Некад шум некад бум Некад извор некад рај А понекад крај Као небеска плава вила Изнад наших глава стоји И лепе дане броји

202

Мозаик лирике

Гордана Дракулић

САН Срећо моја Богу мила, са сном си се завадила, тужном срцу си се збила, усред јаве појавила. О теби сам вазда снила, ал` сам санак преварила, Усне твоје пољубила, и у вечност их сакрила. Хеј, радости небу мила, нисам ти је затражила, али сам је прихватила, и за душу пригрлила. Зора свану, рујна, чила, сан ишчезну доби крила, груди стегну снажна сила, образ суза поквасила!

- Моноримна песма

203

Мозаик лирике

Слађана Липтак

ПОЖУДА Моје те очи траже, у сутон и освит зоре онда склопе, тако је драже, и чују твоје чаробне зборе! Руке ме твоје траже, дрхтави додири желе, било би души драже, кад би и твоје хтеле... Живота мога покретач ти си, радости, смеха, зеници сјаја, жудим и чезнем кад са мном ниси, и бескрајно боли, па нема краја... Тако се смењују дани и ноћи, очајна, нема, клонем на спруд, ватра у телу пустоши моћи, душа мрзне и мори је студ! Вапим и молим, рањен сам вук, из грла снажан уздах се оте... Мој трен претвара у зли мук, чувам, не дам те, окрутни животе! Чекам да опет дођеш Ти, да груди свијем у загрљај твој, да нађем те усне, руке и очи, да одагнаш немир болни мој!

204

Мозаик лирике

МОЗАИК ЛЕПОТЕ

Стеван Раичковић

205

Мозаик лирике

206

Мозаик лирике

Стеван Раичковић

ВРАТА Понекад, тако: на некој старој згради Отворим врата – обично никог нема. Посматрам ствари бачене испод трема: Зурим у ормар (у коме жижак ради). Или ушетам дубље: у таван с тмином Промолим главу и пратим игру сена По гредама и низу прашних гоблена Већ пробушених, крпљених паучином. Ако ме ништа не прене (крик живине, Корак, пад чаше ил кашаљ у дубини) Стојим све тако док ми се не учини Како сам овде затечен од давнине. А онда: покрет ма какав (прах у лету) Сети ме како стојим у туђем свету.

207

Мозаик лирике

Слободан Ракитић

ДОК УМИРЕМ Књиге на столу, прашне, и већ туђе, зуј мушице, вече у уморном оку, мемла у ваздуху, потмули бол у боку, врата кроз која нема више ко да уће. Гле, и касни зрак сунчани игра на поду, посустао, ал већ сутра ће да гране, још једном, и још једном ће да сване дан у златним кочијама на своду. Никог да прозор отвори, да се чује шум ветра, инсекти што у врту зује, однекуд, с поља, и напев веселих берача. На поду зрак се гаси, гасне и душа! Сама се књига затвара на столу, и већ слушам кораке своје док преко неба корачам! 1967.

208

Мозаик лирике

Иван В. Лалић

НИКАД САМЉИ Никада самљи него крајем јула Када је лету педаљ до зенита, А хлорофилу аршин до расула У метастази жутила и руја, Тамније када зелене су боје У вртовима, а стрњика сува, Тамнија доња амплитуда бруја Ветра што обноћ у времену дува. Никада самљи него крајем јула Кад све је, мислиш, на дохвату чула Оштра ко нож још топао од точка Брусача, али битно недостаје: Анђела кога слутиш нећеш срести. А ваздух трудан је од благовести.

209

Мозаик лирике

Радомир Андрић

ШУМОКРАДИЦЕ Ливадом си везан око главе Млаз ведрине из груди ти куља Будан пловиш ка зори поплаве Низ сливове водених оргуља Дан зазидан оста у бескрају Беспомоћно твоје грло јечи Само усне нечујем веслају Украле су шуму дрвосечи Пре рођења пре прве границе Док ти није знак стављен на лице Звук у дупљи наде ишчезава Видиш себи на свом гробу свице Лишће звезда руку видарице Што милује али не спасава

210

Мозаик лирике

Адам Пуслојић

О ЗВОНКОМ СТЕВАНУ ДАН СТЕВАНА СВЕТОГ Сведок је мученик да музика и вера озарења јесу ком јединство крију: у истоме звону два Стевана бдију – у знаку светлости божанска је мера. Под сводом Тројице ћутању светова звук отвара Двери, Космос посустаје. Востани Стеване... сва Крајина ова пева литургију: да траје, да траје! А за тим столом Тајна је изнова полегла Вечера... судови са вином и хлеб у рукама – тугује за Сином Али не и отац... из чијих је снова и Исус искован, тај вис над висином за пад је у вечност Васкрсна основа! На Стевандан, 9. јануара 2003.

211

Мозаик лирике

Крстивоје Илић

ЕЛЕГИЈА НАД ГОРАМА И ВОДАМА Све овде вечно ћути, и ћути Бог у свему, тишина прима у слух прастару анатему! Некуд је утекла реч, клетва умрлог рода, за којом анђео тужи изнад гора и вода! Погледај страшни запис, гипка орлова крила, и змију што је сунце отровом задојила! И зови: не из тела, чији је разлог нижи; призивај као стабло, па вечну ноћ приближи! Било је једностано, пре ових мутних мена ти си волео бескрај, а тебе – дивна жена! Сад ти измиче време, назиреш дно сасуда, и жудиш другом свету – али како, и куда! И тамо, све је исто: гладна су уста лавља, из напорног сатворства, исти се Бог обнавља! На Церу, 15.5.1997.

212

Мозаик лирике

Рајко Петров Ного

ОТКРИВЕЊЕ Четири јахача из босанске тмуше Из каменог доба из крвавог спева Затиру и прже и пред собом руше Све што узгор стоји само слепац пева Коњанике црне и чалме бијеле Мрке каурине и гавране вране Вуке и хајдуке танковрхе јеле Коце и конопце свилене гајтане Иза црног сунца један димњак вири И још чека роду на светском буњишту Кокоти-марсовци љубичастих мрена Колутају оком и исправе ишту Од двапут закланог траже да се смири Из земље проврела крв ненамирена

213

Мозаик лирике

Ненад Грујичић

БЕГУНАЦ Ни жив ни мртав, од природе луђи, бдијеш у логу мистичног гримиза, у руху звезда од врелог тиркиза, нестваран, бео, на своду, у кући. Нечешљан, поспан, ко рукопис туђи, тонеш у сфере нечитких обриса, промичеш блештав испод небних сиса преко тајанства златоносне буђи. Беласаш као дечја пут на сунцу кад изненада пољуби те мајка, корачаш лудо ка своме врхунцу: Унапред један, два назад корака! Таква кретња и приличи бегунцу из самог себе у зону сумрака.

214

Мозаик лирике

Драган Марковић

РАЊЕНИЦИ Неко без ока, неко без руке, волови, плавет, шинска кола, тандрк замире мукле јауке, крв – смола бола тмоло кола. Неко без даха, неко без свести, жеђ, поток пун младих шарана, сунце је сенка која се мрести у тишацима зјапних рана. Неко без ноге, неко без срца, тепамо свету, промичући: птић, путић, церић... сукрвица... Узми ме мајко, хоћу кући! Неко без капље, неко без мрвке, у улегнућа код кукова зунзара нежно сенчи уцрвке, хлад, шуми трептавост букова. Неко без гласа, неко без лица, ... не пчело! чело тек извидано, швићне бич више кичменица, жегне бол ткиво искидано.

215

Мозаик лирике

Саша Мићковић

РОНДО О НЕМИРИМА Горе-доле, земљом или небом, путујемо на све четри стране, али црним скамењеним хлебом, кад тек мрва на столу остане, уз кап задњу истинитог вина, узвини се до тајних висина. Горе-доле, земљом или небом, одлутати понекада треба, сваку клицу њена болест вреба, змија живи под човечјим ребром. У језику прикриле се језе; ма где да си смрт кончиће везе, Горе-доле, земљом или небом! У суштини човекове сржи, страхови се ко понори збрали, док невидна рука конце држи, да смо мрве касно смо дознали. Чим се време прашином омрви, ко би задњи нек` постане први. У суштини човекове сржи, немирима крв је упрљана, кад упакли и срчана рана; нервне нити страхојеза спржи. Има нешто нејасно и тајно, ко божанско извориште сјајно, У суштини човекове сржи!

216

Мозаик лирике

ЛИРСКО ПЕВАЊЕ ВИЂЕНО ОКОМ ПЕСНИКА Покушаћу у неколико реченица да изнесем ставове о лирској поезији, гледано песничким оком. Знам да су теоретичари књижевности меродавнији од мене и да ће се мој став понегде супроставити њиховом стручном мишљењу. Желим рећи песницима да је став умних и школованих људи, који су уско специјализирали ову, па и све друге области, исправнији у теоретском смислу од суда било ког аматера. С тога наглашавам да износим ставове човека који воли, који чита и пише поезију! Знам и са сигурношћу могу тврдити да је покушај лирског изражавања стар колико и језик и да не постоји разуман створ на целом свету да није покушао написати, или изговорити неколико стихова. Стари Грци су први дефинисали појам Лирске поезије. У њихово време читање поезије пратиле су складне мелодије произведене лиром, те су сву мелодичну поезију називали лирском. Као све што људски ум ствара, временом се развија и добија друге облике, тако се и поезија кроз векове усавршавала и делила. Лепим стиховима додавана је мелодија у виду пратње музичких инструмената, па плес и све тако до наших дана. Лирска, као и свака поезија, успешно је пронашла пут до најтананијих осећања, када оног ко је чита изненади нешто познато. То изненађење по мом мишљењу је најбитније ако се запитамо читајући туђу песму; како ја нисам ово записао када ме овакве мисли опседају свакога дана. Лирским певањем песник на светло дана и у тамнину ноћи излива екстрате душе. На присан начин исказује осећања, виђење света, односа у њему и себе у том свету и у тим односима. Лирску поезију одликује мелодична певљивост, уравнотежена метрика и складна рима. Из човекове

217

Мозаик лирике интиме израста лирска песма, која постаје комплетна тек када се опису унутрашњих осећања придода виђење спољњег света. Лирску песму песник увек окреће себи и само тако она је истинита и уверљива. Када је окренута спољном свету, он се не може приказати у реалном светлу, јер се цвету, његовом мирису, поју птица, лепоти дуге и лептирових крила, придодају мистиче особине каквих нема у реалности! У вечитом кружењу и постојању лирике кроз времена, она је увек млада, нова и актуелна. Надовезују се нараштаји, искуства се новим жељама кушају, песници пишу, понеко чита, поезија тиња, па букне, те сам посве сигуран да се никада неће угасити жеђ за њом. Поезија ће трајати док буде речи и људи, док буде снова и љубави. Настала је са првим изговореним слогом, а може нестати кад се угасе мождани импулси последњег разуманог створа. Да закључим, у лирској поезији све треба приказати директно без посредника, без великог умовања, али са пуно сугестивних приказа, лепих, али уверљивих доживљаја, кроз јасна поређења, стварног и нестварног света. Сви описи морају да се крећу по тананој нити која дели сан од јаве. Снови, жеље и надања у лирској песми морају осликавати прошлост, садашњост и будућност. Лирска песма мора имати заокружену радњу, малтене мора имати јасну причу. То значи да песма као и прича мора имати увод, разраду и ефектан закључак, који би требало да поентира намере песника. Лирску поезију исказујем у првом лицу, без помињања знаних имена и ликова, она је намењена сваком ко је чита, слуша и жели, а пишу је они који су волели, који воле и који ће волети! Јован Н. БУНДАЛО

218

Мозаик лирике САДРЖАЈ 5 / Др Миодраг Д. Игњатовић, Песнички језик... 7 / Миша Лазар, Мозаик божанствених стихова 9 / Горан Лазаревић Лаз, У златокрлетки од сунцозрака 10 / Бранимир Радовић, Ћутња 11 / Јасна Јанковић, Седам суштих слова 12 / Споменка Денда Хамовић, Класају 13 / Љињана Глигоријевић Сутон 14 / Зорица Милосављевоћ Зора, Када застудени 15 / Јасмина Ћирковић, Ноћ 16 / Драган Пајовић, Лептри речи 17 / Јелена Билић, Сонет за Н. 18 / Иван Гаћина, Варљива реалност 19 / Миша Лазар, Питања 20 / Ана Правиловић, Сабор бехара 21 / Виолета Божовић, Са Шантићем низ реку 22 / Богдан Кукољ, Не знаш ти 23 / Братислав Росандић, Реч на ветру 24 / Слободан Б. Ђуровић, Крволиптање 25 / Драгица Бека Савић, Елегија 26 / Маријана Пилиповић, Зрно 27 / Милица Аранђеловић Оџин, Припитомљени пакао 28 / Сњежана Гајић, Одлазак 29 / Наташа Петковић, Уметник 30 / Сара Јовановић, Реци ми 31 / Биљана Хукић, Сенка од љубави 32 / Чедна Радиновић Лукић, Могу ли 33 / Гордана Срећковић, Решетке 34 / Сања Александра Недељковић, Љубав 35 / Ратко Антонијевић, Ситан вез 36 / Јока Ћетковић Милошевић, Линије сећања 37 / Драгица Кораћ Ивановић, Хладно је 38 / Даринка Бела Томић, Кућа стара 39 / Марија Стојиљковић Марстој, Камени зидови 40 / Тања Прокопљевић, Песник песнику 41 / Анастасија Васић, Химна песми 42 / Оливера Лола Аџић, И у бој роде моје 43 / Новица Ђорђевић – Косов, Крв вазнесења

219

Мозаик лирике 44 / Звездана Милосављевић Пржић, Има нешто 45 / Марија Стојановић, Тихи потоп 46 / Младен Несторовић, Пожели жељу 47 / Зорка Стојановић, Мој свет 48 / Марина Баошић Чворовић, Дашак срееће 49 / Милица Илић Гачић, Чашка затвореног цвета 50 / Далибор Ђокић, Извини 51 / Рада Јањушић, Посрнула 52 / Горица Додеровић, Идемо даље 53 / Маја Милојковић, Слушкиња опсене 54 / Небојшта Стојоски, Путеви 55 / Гордана Катић, Домовина 56 / Слађана Дилић, Испод њеног ребра... 57 / Ненад Кузмић, Буди ми 58 / Иван Милошевић, Каменчић 59 / Миле Костић, Кусур 60 / Милица Бошковић – Мица, Животна магла 61 / Снежана Шолкотовић, Моја љубав је другачија 62 / Драгина Гија Брадић, Марама твоја стајаћа 63 / Јовица Николић, Ти си мој сан 64 / Радмила Шандор, Тестамент 65 / Биљана Диковић, Учим 66 / Оливера Везилић Ристић, Витраж 67 / Стефан Вишекруна, Подвиг живота 68 / Вања Парача, Представа душе 69 / Светлана Перишић, Песма завичају 70 / Милојка Јеловац, Оливера 71 / Авдулах Рамчиловић, Она 72 / Светлана В. Раденковић, Жар сећања 73 / Срећко Алексић, Пуцај са ружом метка 74 / Гордана Шарић, Блажене ноћи поноћни је час 75 / Милијана Мика Голубовић, Ако мораш 76 / Драган Пјевац, У сну живим 77 / Виолета Пенић, Туга 78 / Момчило Јањичић – Момос, Солунски ноктурно 79 / Љубица Стојановић, Бела краљица 80 / Весна Андрејић Мишковић, (Су)живот у пукотини 81 / Лела Крљар Лисинац, Жртвеница 82 / Наташа Радосављевић – Нара, Вртоглавица

220

Мозаик лирике 83 / Лабуд Н. Лончар, Ако прећутим песму 84 / Слађана М. Пуповић, Ти си мој живот 85 / Јелена Кртолица, Тиховање 86 / Драгутин Драго Рајковић, Гозба тела 87 / Предраг Пешић, Купачи 88 / Бранка Влајић Ћакић, Мање од љубави - нећу 89 / Мирјана Чабрило, Зато живим 90 / Војкан Миленковић, *** 91 / Милан М. Тривунчић, Једној сузи 92 / Светлана Јанковић Митић, Пролеће корача 93 / Стево Бздилик, Педесете 94 / Слађана Бајчић, Зимски стихови 95 / Едхем Мрђановић, Наше душе 96 / Ервина Мила Џановић Омерагић, Ако одеш 97 / Шериф Мрђановић, На западу далеко 98 / Љиљана Вукојевић, За нама 99 / Илинка Марковић, Када време остави траг 100 / Бојана Ступар, *** 101 / Милован Мићо Петровић, Опстанком вере 102 / Ана Жигић, Заљубљене очи 103 / Весна Радовић, Марија Магдалена 104 / Радмила Милојевић, Циганке дочекују Ђурђевдан 105 / Цвија Ашћерић Митровић, Откуцаји из светлосних... 106 / Милован Илић, Ратник са пером у руци 107 / Љиљана А. Птицина, О слободи 108 / Оливера Шестаков, Читај ми само 109 / Верица Преда – ПреВера, У дану неспоразума 110 / Радмила В. Стојановић, Зар су ријалити узори 111 / Игор Ембер, Срећа 112 / Будимир Ракић, Те твоје очи 113 / Симо Васић, Невеста 114 / Пламенка Ђого Вулић, Херцеговина 115 / Слободан Цвитковић, Под стрехом 116 / Зорица Ивановић, Сенка 117 / Биљана Димчић, Печат тајни 118 / Бранислав Тодоровић, Лустер 119 / Александар Анђелковић, Бајка 120 / Златибор Радовановић, Да још једном полетим 121 / Немања Коковић, Постојбина пива

221

Мозаик лирике 122 / Саша Миливојев, Сељак и земља 123 / Марко Матић, I 124 / Милка Васић Глушац, Скривени светови 125 / Ружена Краћица, Важећи поредак ствари 126 / Тамара Драгић, Тишина моје самоће 127 / Мирослав Мишел Болтрес, Песника упитај прах 128 / Милош Настић, Контраст 129 / Миле Лисица, Од загрљаја до загрљаја 130 / Хелена Стојановић, Ноћна бол 131 / Биљана Савић, Због љубави 132 / Желимир Ристић, Господе чији су сватови 133 / Надежда Танасковић, Бар у једном дану 134 / Душко Р. Недовић, Пустите ми снове 135 / Милан Кузмић, Када дође ми у снове 136 / Миљана Живановић, Бесмртник 137 / Биљана Каравидић, Одбројавање 138 / Радојка Мугоша Петрић, Силуета 139 / Драгана Петрић Ђокић, Шапат пјесника 140 / Данијела Нела Јовановић, Агапи 141 / Сања Величковић, Воли ме душо 142 / Милош Диклић, Спавајте мирно 143 / Миливоје Јовановић, Србија 144 / Гордана Русинков Марковић, Пена 145 / Славка Жакула Станикић, Дама у белом 146 / Марко Маринковић, Не дај Србине 147 / Саша Маринковић, Данашњица 148 / Жаклина Лугавац, Разрешај 149 / Роса Младеновић, Опраштати треба 150 / Мира Ракановић, Срце 151 / Бранка Дачевић, Песма анђелима 152 / Бобан Куч, На ви 153 / Милош Марков, Нудим 154 / Саша М. Гиљен, Теби 155 / Катарина Торбица, Рађање дела 156 / Бошко Барјактаровић Калудранин, Љубав и судбина 157 / Горан Ђука Ђукановић, Некрунисани 158 / Снежана Алексић Станојловић, Ода Орфеју 159 / Биљана Ђорђевић, Тренутак један 160 / Радмила Рашић, Метеорске кише

222

Мозаик лирике 161 / Марина Жинић Илић, Тестамент 162 / Илијана Илић, Сјај у трави 163 / Бранка Попић, Господине 164 / Милорад Максимовић, Пламен величанства 165 / Радмила Караћ, Златни штитови 166 / Мирјана Кнежевић, Знаш ли ти 167 / Зорица Д. Мишић, Хајдучка трава 168 / И. И. Малецка, *** 169 / Срђан Лековић, Кућа са погледом 170 / Срђан Бајић, Алхемија 171 / Мирјана Милачић Бајић, Још само ноћас 172 / Милоје Вељовић, Опет хоће 173 / Милош Марјановић, Заблуде 174 / Милена Дрпа, У камен да не израстем 175 / Анђелија Н. Петровић, Мирољубив свете 176 / Бранка Дабић Тирнанић, Балада о љубави 177 / Стефан Ђорђевић, Двобој 178 / Рада Рајић, Срећа на први поглед 179 / Миле Албијанић, Заборав 180 / Нада Вучичић, Оно кад смо 181 / Раде Пантелић, Липа 182 / Невена Лишанин, Отуђење 183 / Љубица Катић, Приђи 184 / Велика Томић, Мртва река 185 / Драгана Миљковић, Поклон жени 186 / Јованка Вања Марковић, Замрзнутост сећања 187 / Мила Марковић, Опраштам 188 / Татјана Дебељачки, Однеговано 189 / Љиљана Нешковић Булатовић, Могла сам бити 190 / Верица Стојиљковић, Маслачак на дар 191 / Драгана Симић, Зимска висибаба 192 / Стефан Ђурић, Без тебе шта ће ми Нови Сад 193 / Ана Миладиновић, Шапућу немири 194 / Драгица Шредер, Мирис домовине 195 / Светлана Тодоровић, Неке ватре 196 / Љиљана Милићевић, Суматра је тамо где смо ми 197 / Милан Манић – Ујка, Крадомице 198 / Биљана Кајганић Добриловић, Не питај ме зашто 199 / Маја Николић, * Очију твојих да није

223

Мозаик лирике 200 / Марко Мијатов Милачић, Ја сам секунд у времену 201 / Даница Бурсаћ, Болна сећања 202 / Роса Марковић, Увек може бити боље 203 / Гордана Дракулић, Сан 204 / Слађана Липтак, Пожуда МОЗАИК ЛЕПОТЕ 207 / Стеван Раичковић, Врата 208 / Слободан Ракитић, Док умирем 209 / Иван В. Лалић, Никад самљи 210 / Радомир Андрић, Шумокрадице 211 / Адам Пуслојић, О звонком Стевану... 212 / Крстивоје Илић, Елегија над горама и водама 213 / Рајко Петров Ного, Откривење 214 / Ненад Грујичић, Бегунац 215 / Драган Марковић, Рањеници 216 / Саша Мићковић, Рондо о немирима Књижевни осврт 217 / Јован Н. Бундало, Лирско певање виђено оком...

224

Мозаик лирике

Саша Мићковић МОЗАИК ЛИРИКЕ Издавач Удружење књижевника Србије Књижевна заједница Крагујевац За издавача Саша Мићковић Уредник Саша Мићковић Саговорници о књизи Др Миодраг Д. Игњатовић Миша Лазар Јован Н. Бундало Библиотека Песничка зрења Ликовна опрема Јасмина Петровић Тираж 500 примерака Штампа Скрипта, Београд Крагујевац, 2018

225

Мозаик лирике

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1(082.2) МОЗАИК лирике / [приредио] Саша Мићковић. Крагујевац : Удружење књижевника Србије, Књижевна заједница Крагујевац, 2018 (Београд : Скрипта). - 226 стр. ; 21 cm Тираж 500. - Стр. 5-6: Песнички језик и лирска песма / Миодраг Д. Игњатовић. - Стр. 7-8: Мозаик божанствених стихова / Миша Лазар. - Стр. 217-218: Лирско певање виђено оком песника / Јован Н. Бундало. ISBN 978-86-81292-00-6 1. Мићковић, Саша, 1980- [приређивач, сакупљач] COBISS.SR-ID 266202636

226