Kupidonova strela - sabor pesnika

Саша Мићковић

КУПИДОНОВА СТРЕЛА Сабор песника

Крагујевац, 2018.

~2~

Библиотека ПЕСНИЧКА ЗРЕЊА

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

~3~

НЕШТО О ЉУБАВИ Ти у мојој поезији живиш ванвремено, тајно и тихо. Завечио сам љубав према теби кроз гласове и слова. Док си ти спавала ја сам снежне планинске врхове њихо, јурио ветрове и олујине од твоје куће и сигурног крова. Обасипао сам те речима као латицама црвене руже, не желећи да твој сан о срећи икада пресахне. Лепоту жене често људи-вукови окруже, а само сам желео да ти љубав танане мирисе удахне. У мојим песмама си бистроока с Олимпа муза, немерљиве лепоте, кристалног ума и даха. Спашавао сам те од злосанице, туговања и суза, знајући да сам наспрам тебе сићушна шака праха. Сви јунаци света су зазидани у сопствену камену Троју. Ја узидах себе у Песму, због твоје слободе. Отргао сам те од урок-погледа безвиду и неспокоју, а мене у мојој Троји може и врх мача да прободе. Све Пенелопе на планети потајно самују, зато и покушах да те цветом песме излечим. Можда у мени још увек понеке жеље тамнују. Често као Икар пред својим амбисом и ја клечим. Поклањам ти сопствене мисли, осећаје и наде. Нетрулежне ствари једино годе твојој души. Ослушни барем, испевао сам твом бићу безбројне баладе. У амбис вечности сад може ум да ми се уруши. Када те питају о пролазности живљења, мирне душе можеш рећи да си у песми вечна, јер ти си постала сјајкасти дијамант дивљења, префињена мелодија, баш као симфонија течна. На крају, кад се лирика у мени загаси, осванућу у далекој плавети атмосфере. Не плачи, јер ти знаш ко си, шта си и да си. С лица избриши сузе, нек` образе и снопатице мој дах ти завек спере! Саша Мићковић

~4~

Драган Пајовић

ЈЕЛЕНА ЖЕНА КОЈЕ НЕМА Нестала је са улица, ретко складна примамљива. Жена укуса, жена поноса, само женствена, природно надарена, понашањем обдарена увек смерна хода. Учтива и непокорива, непоткупљива. Жена жена. Нестала је са временом у простору где се стварало, а где се данас само купује, где се данас само тргује, на улицама српских градова нестало је женствених трагова. Нема је на улицама града. Нестала је Јелена, жена које нема.

~5~

ПОДЕЛИ Све што не поделиш изгубљено је и радост, тугу и сласт, бол, сету и власт заувек. Старац на починку признао је. Када си могао нестаде воље. Нешто те заведе сине, нешто што проклија па угине, али остане зрно за дане боље. Зато подели осмех и реч умерену, кротку и опојну без прекора и таштине. А кад те сећање мине прибави четкицу за поруку спокојну и њоме прекри сећања креч.

~6~

Миша Лазар

ХТЕДОХ Хтедох те љубити свепролећном јеком уз свечани хор новог што се буди више од Јулије, Ане... да ме чиниш човеком цео космос да се усели у наше груди! И твоје грешно, и одлазећу ти лепоту свакојаке прошлости речено и неречено тај ђавољи сентимент, ту тешку пороту да све преистиним љубећи нељубљено. Хтедох те љубити, бар ко сестру милу у Христу узвишени, бесплотне смо крви. Тај блуди пољубац, кад изгуби силу и страсни последњи, буде бестрасни први да горски вилењак заборави своју вилу женолик анђео да будеш у моме крилу. Посвећено Н.С. Београд, 16. октобар

~7~

Бранимир Радовић – Бато

ОПЕЛО И, праштамо се дуго. Слушам је како сриче о свему што је било, а ништа било није, само прашина златна уздахе тешке крије, поносна што сам био бар дио Њене приче. Дио? И то је нешто! Још сва кроз мене тече; ја ништа немам рећи, боље је када ћутим. Шта и ако се варам? – годи ми када слутим да ће ме жељет' душом у неко сјетно вече. Стеже ми руку ледну, у очи дрско гледа. Храбар сам, ноћ ме крије; кап прели чашу жучи. „Волио сам Те“, признах, крв ме врелом сну преда. „Знам...“, рече тихо. „А сад?“ Мене ил' себе мучи. „А сада није важно...“ Љубим јој косу, чело; за љубав спремам раку, свијећу за опело.

~8~

Марија Стојановић

ПЛУТАЊЕ Извајана вешто од љубавне глине древна силуета по сновима плута. Повез са очију тек понекад ти скине, па непознатим сводом заносно одлута. Хипнотише те често грациозним ходом и дах ти застане, у мраку те спута. Крштена је са светог извора водом и лишћем екстазе почасно обасута. У љубави чаробна, предана и спретна, сваки њен додир помамно те гута. Распламсава се та лепота загонетна кад је кап еликсира у срж удахнута. К`о грана по реци неуморно плута, к`о златна сирена дично се колута.

~9~

Александар Анђелковић

НИМФИН СОНЕТ Ћутим све мисли које тамници стреме, не изговарам проклетнице, речи усуда, смождене душе цветом хризантеме, њушим јој мирисе у траговима блуда. Скидам скраму с трепавица тмине, гасим жеравице росом из букета призовем сећање на једре облине, што набију срце на оштрицу бајонета. Поклекнем похоти скривеног бола, у постељи где лежаше бестидна гола, уздахнем живот последњим треном, Замутим ноћи тајновитом сликом, рибљих крљушти с божанственим ликом, па покријем отиске љубави сеном.

~ 10 ~

Јасна Јанковић

НЕДОДИРНА ЖЕЉА Наслутим ли драги немир да те тишти, А усред зенице туге се зароје, Крашћу без дилеме све недаће твоје, Нек' грешно и болно моје срце пишти. Осетићу душа за чиме ти жеђа, Пронаћи му врело па у њу га слити, Несанице гонит' и над сном ти бдити, Тежња ми је силна, ванвременских међа. Бићу свеж дах лети – жар спасења зими, Охлађен па згрејан и камен чак пуца, Док не одолевам жежнокрвној плими, Жеља недодирна ко Месец светлуца. Часа кад ти овај сонет блесне оком, Знај, неко те чува љубављу жестоком!

~ 11 ~

Јасмина Ћирковић

СРЕЋА ИЛИ САЗНАЊЕ Озари ме љубавима да ти сласт попијем, Да ти душу спознам, срце заватрујем. Ватром ме ужари да чежње излијем. Звезданим пругама блистава путујем! Говори ми о лепоти, о неженој срећи. Месец ме с тобом учинио блиском. Једном ћу пламтети ко жижак на свећи. Приљубљена снажним обручастим стиском! Замисли; путујем озвезданим бродом. Ударам о хриди, на рубу сам прамца. Ти плови узнесен над небеским сводом! Набујала љубав доноси чисто помазање. Насукаћу се на бездане свемирског кланца. Свака мистерија очекује скривено сазнање!

~ 12 ~

Споменка Денда Хамовић

ЗЕЛЕНО Зелено око поноћно прену Босиљне руке што видати зна Славујски пој је сунце семену Које у мени спава кô казна. Зелене капи реке планинске Отварају све тајне времена Дрхтави ехо свица су ниске Заспала лира – ватра путена. Зелено је моћ, рујне воћке слад Магија речи, инструмент рајски Буди у мени ехо румен млад А дечја душа, ум чулни свемир Даљине моћни пун зденац горски Кроте усамљен светлаца немир.

~ 13 ~

Драгица Бека Савић

КИЋЕНА НЕВЕСТА Моје око скрива плаветнило неба, коса се таласа као класје зрело. Накити ме к`о невесту, како треба, преко румен лица спусти бели вео. Нека ветар мрси дуге плаве косе, што на јорговане и тамјан миришу. На руку ми стави брилијант од росе, нека срца наша као једно дишу. Руменило руже на лице ми стави, а на тело хаљину од белих рада. Заљубљене душе драги Бог састави, нека почне наша свадбена парада. У мом срцу за те увек има места, ја сам само твоја кићена невеста.

~ 14 ~

Стево Бздилик

ЉУБИЧАСТИ СОНЕТ Волех те љубичасто, Немој ме питат` зашто! Клијентело и касто Тебе сам будан машто! Волех те љубичасто, Једино теби прашто! Коцко се; један на сто! Губио, Бог ми прашто! Волех те љубичасто Моја ружо, ђул-башто, С пролећа прва ласто! Волех те љубичасто, Другом дадох низашто, Ја у коров израсто !

~ 15 ~

Byкосав Делибашић

БИЛА ЈЕ ЗИМА Била је зима, поведох те у парк. Да ли си ти заборавила драга? Ја се одлично сјећам, баш. Баш свега. Било је тако дивно, пред сами мрак. Сјећам се добро, снијежне бјелине И неке прастаре клупе дрвене Испод јеле зелене сакривене И твоје се сјећам тамне хаљине. Зашто смо по снијегу тамо били, Да ли само да би се пољубили Када смо то могли и негдје друго. Имало је то неку посебну драж. Снијег по нама и бијели пејзаж Зато се и памти толико дуго.

~ 16 ~

Љиљана Глигоријевић

TO JE ИСТИНА Лахором нежним мрсиш ми снове, шаљеш трептаје била свога, блаженство шириш, срце те зове, миомирисе свијаш крај тела мога. Вихором осећаје из сна будиш, дозиваш ехом чежњу и жеље, струнама невидљивим љубав гудиш, испредаш пориве и весеље. Разгаљујеш уснулу душу моју, зовеш у царство где срећа живи, будиш ме нежно, водиш спокоју. Прихватам љубав, срце се диви, преплићу се страст и милина, волиш ме, волиш... то је истина.

~ 17 ~

Биљана Кајганић Добриловић

СЈЕЋАМ СЕ СЈЕЋАЊА На вјечни починак сјећање спремам, Обамрле душе и сад ме гоне. Постајем странац, свој живот немам, Спремам успомене и давне снове. Поздрављам се с њима, као љути странац, Без цвијећа и нарицања, у срце ме дира. Одричем се успомена и постајем самац, Мисли нек` одмарају, нека траже мира. Груди ми се чудно нагињу у страну, Копам по прошлости, задњи помен дајем, Не могу више безгрешно да хајем. На слику живота слана суза кану, Уздах за уздахом из груди се вије, Суза ми непрестано мокар образ мије.

~ 18 ~

Даринка Бела Томић

СТИХОВИ Ове мирне песме осенчене јадом, То су ехо речи што се нису рекле, Туге што је расла и умрла крадом, И суза што нису никада потекле. Јован Дучић За грч у осмеху, за вај у тишини, На путу ка срећи с изгубљеном надом, У обзорју јутра заврше у тмини, Ове мирне песме осенчене јадом. Сва нам недоречја сенка нових речи, Загрцну и боле, а тако би текле, У понору душе што одзвања, јечи, То су ехо речи што се нису рекле. А чиме те бодрим за корак ми близу, Када све у нама иде истим трагом, Срећа се не буди, туге нам у низу, Туге што је расла и умрла крадом. Једно другом ћутња, ћутња до бескраја, Речи нам замрле, никад ништа рекле, У очима влажи живи одсјај сјаја, И суза што нису никада потекле.

~ 19 ~

Јасна Миленовић

МОЛИТВА ЗА СРОДНЕ ДУШЕ Сени Милице Стојадиновић Српкиње Са сродном душом - душа збори. Ја појета. Она појета. Ето књегиње Црној Гори.* (Ако Свемир помеша боје рулета). Испред Судбине – једна стаза, где свих времена разлози ћуте... Њоме шетају Ленка и Лаза... (Санта Марија Дела Салуте.) И у мом оку бесни бура.... Римама гори страсни сонет: Петраркин сан, и Лаура. На крилу ветра Свемиром понет... Душу, са мојом истоветну, дај ми да загрлим, Добра Вило! Нека се међу звездама сретну тражено лево и десно крило! И, ко год тражи – нек сретне пара! Душа свака нек утеху нађе! За којом жуди, и изгара... Путнике Нојеве свемирске лађе... * То је Његош рекао за песникињу Милицу Стојадиновић Српкињу: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“

~ 20 ~

Ненад Кузмић

ЖЕЉА Под срећну звезду желим да станем да златни сјај ме једном обасја, да лице моје коначно може да се насмеје чисто, без суза. Желим за руку да те држим, вечно само мени да сијаш, Данице-звездо, волим те много, превише срцу и души пријаш. Топлина твоја, присуство твоје треба ми као храна и вода, уздахом сваким секунде се броје сањам о теби, осмех ме ода. Тај дан ће доћи, време тече баш сваким треном све си ми ближе, сањам те стално, да ли дан ил` вече, док облак мали по небу клиже.

~ 21 ~

НАПИСАЋУ ТИ ПЕСМУ Ко зна који пут песму ти пишем мислим на тебе, позната прича, срце ми лупа и теже дишем у глави пуца бол попут бича. Ноћи су дуге, тад право је време да мисли своје саберем мало, написаћу ти песму без имало треме само за тебе, јер ми је стало. Написаћу ти песму и све ти рећи што ми на срцу и души лежи, једини разлог си мојој срећи и зато чекај, нигде не бежи. Написаћу ти песму, једина моја јутарња росо, цвете мој мали, моја си љубав и ја сам твоја ех да је среће, да пре смо се знали.

~ 22 ~

Весна Радовић

РАТ И МИР Пишем ти, драги, негде у свануће, у маленој соби, окреченој бело, док јутро бледи и док звезде трепћу, а ветар ко старац походи кроз село! О, Света Тројице, о црвено слово, малена бројанице око мога врата, сви рани јади Наташе Ростове, све пристигле боли, пре судњега сата! Пишем ти, драги, пуна слатке чежње, са тихом стрепњом што ме стално мори, да нећеш можда на све моје слутње, поново рећи – Ћути, не говори?! Да нећеш, можда, престати да будеш, Андреј Болконски ком` падам у крило, племић и ратник битке Бородинске, што после боја зове своје мило?! И даље ти пишем, драги, у свануће, све док моја душа сећањем се храни, да л` ће моћи, драги, у рату и миру, моја крхка сенка тебе да одбрани?!

~ 23 ~

Марина Баошић Чворовић

СУНЧАНО ЈУТРО Звездани снови јутро робе отимају прве пољупце сунца шенлучи лепота подно собе сјај радости свуда светлуца У постељи врелој мекоте слад звездарје перле страсти ниже тек што се скрио месец млад јутро се предаје дану што стиже Ноћни уздаси милину расули окрилатиле жеље распеване у грудима зраци среће винули дочекало срце насмејане дане

~ 24 ~

Мило Радов

ПОГЛЕД Гледам како поглед гасне ти, жено, сваки пут кад лице то видим. А било је некад ватром заливено, због њега знао сам да постидим! Твој жар ме топио и сметови кад су, на грудима тим ми биле све су жеље! Удари оркана из очију сад су, точак си што хоће свог да ме самеље! Одсутан сам само један вијек био, ево опет ту сам, не грмим – но клечим. Све вјекове некад обећат сам хтио само да ту мржњу опет не лијечим! А ти тако мирно убијаш ме, жено, погледима с којим растао сам некад. ... Никад више лице не угледах њено! У мјесту сам само, залуд чекам и сад!

~ 25 ~

Наташа Петковић

ПЕСМА О ТЕБИ Песмом сам те звала, у њу те узидала, уплела ти косу око самогласника, над њом сам од туге и среће уздисала, да те волим рекла сам снагом узвичника. Још жртвујем речи пред твојим лепотама, иако, већ сада, летим нашим сновима, стихофењер упалим кад останем сама и тад нашу љубав расветлим у словима.

~ 26 ~

Оливера Шестаков

НОЋ ЗА ЉУБАВ Остани ноћас са мном, ма ко да си, крај мог тела сненог, додирни ме нежном речју, дај ми само оно чега нема. Ко год да си, не остављај ме ноћас, загрљај ми подари, а што ће сутра све бити златни прах, не мари! Помилуј ме по коси и кажи реч што љубав значи, па нек` буде као светла зрак, што га јутро на прозор качи. Додиром што гори, удах ми у уздах претвори, учини да нестану и питања и одговори.

~ 27 ~

Невена Милосављевић

ВОЛИМ ТЕ Волим те, како се воли Неко ко је далек, А срцу драг. Волим те, онако како се воли На песку, на плажи, Голи у свитање. Волим те, у трену силно, У ћутњи смерно, Каткад лудости да сличи. Волим те, на крилу, просутих власи, На прелому светлости, У боре међу веђе. Волим те, у љутњи, олуји и снегу, На плочнику, клупи, на Меканом дивану. Волим те, и не знам тој Љубави име, У дрхтају благом, У пољупцу сласном, У пустоши засићења, Повлачењу плиме - Волим те!

~ 28 ~

Драгица Шредер

ТИШИНА Мој месец стоји немо, док се твоја земља окреће без мене. Наше звезде сијају још нa заједничком небу. Мој дах те носи сa собом. Пружи ми поново тишину и поклони ми само реч твоју. Дубоко сам заронила мислима у тихо опадање јесењег лишћа. Не увени! Дрво сам чији се корени пружају далеко, носећи ме кроз стење и маховину, према теби!

~ 29 ~

Милан Марјановић

КРВАРЕЊЕ С крила на крило ноћних птица – крварим. На улици, у погледу пијаних жена – крварим. Тражим те свуд где црни враг хоће, а у сваком буџаку – крварим. Смањен до ништавила болим сам себе, као кваран зуб – крварим. У сланој сузи отиску длана, на пивској флаши – крварим. Између редова ове песме о теби – крварим!

~ 30 ~

Радмила В. Стојановић

ОДЈЕК ЉУБАВИ У ВАСИОНИ СРЦА Онебесила ближњих днев, Дописа срцу дароспев, Јул Февронији Петроспев, Емотив-лет и ватромет, Капи целебние небопев. Љубав је дело, није реч, Умнопобедни духомеч, Брижноискрени триоскеч, А пострадалој души лек. Височју сердца гугут тек, Изаткан нежно неболек. Устрељен немир, пригрљен мир. Виделу срца не тече хир, Аскетско ткање у свемир, Среброљубије у немир, Истинољубију стихосвир, Омилостиви безобзир, Небом удивљен земни лир, Искром милости стихопир. Срећу творило мудрило, Расте уздање родилом, Царује љубов над сивилом, Ангелски певи Србијом.

~ 31 ~

Милојка Јеловац

И ОВО ЈЕ ЉЕТО ХЛАДНО И ово је љето хладно, а све ме на тебе сјећа, обећања киша носи нестала је моја срећа! Надах ти се и чеках те, гнездо топло сам сањала, ал` бујица хладне реке, однесе ми сва надања... У срцу ми немир влада, док године брзо лете, само капи крупне кише, на тебе ме на мах сјете... Љубав моја ти далека, још љубави хоћу твоје. Да л` ме тражиш или патиш? У наручје дођи моје! Самоћа ми душом хара, тама скрила наде моје, још увијек тебе чекам, љубави сам жељна твоје!

~ 32 ~

Небојша Стојоски

МИРИС ЛЕТА Девојка плаве косе је свирала поред реке те ноћи гитару. Певушила је песму љубавну, стару. Мирис лета је носила у себи, рече ми; ноћас свирам само теби! И звезде на небу и нас двоје – све се спајало уз мелодију ту. Да ли је то био сан – не знам више, моје срце историју љубави пише. Афродита је отишла с јутром, тражио сам је наредних ноћи. Напољу се шири мирис лета, она на реку више неће доћи!

11.06.2018.

~ 33 ~

Светлана В. Раденковић

СНАГО МОЈА (Џо Дао Лају) Мисао о теби још ми радост мами, иако већ дуго поред мене ниси; при одласку знадох да памтићу навек да једини смирај души мојој ти си. Смирена, ја крочим у нади на сусрет и собом те вазда у недрима носим. Може ми се ићи трновитом стазом, дан-данас се тобом дичим и поносим. И са осећањем да крај мене крочиш, душа ми је, веруј, испуњена миром, снови ми још пуни краса што ми пружи, нема чак ни чежње за туђим додиром. Ти си то тајанство, сва лепота днева, довољна да дане у спокој свој сведем; и да напред крочим, кораком лаганим, који руши сваки непремостив бедем.

~ 34 ~

Авдулах Рамчиловић

ЗА ТВОЈУ ЉУБАВ За твоју љубав, за твој слатки пољубац, прошао бих сав бескрај, само да отворим твоју набујалу страст и сласт, да души нађем спас. За нежни мирис косе твоје зауставио бих и ветрове, само да она мени мирише, ко свежи откоси после кише. За опојни воњ, тела твог лепог, од велике и луде моје жеље и среће, зауставио бих васиону да се креће. Ја те волим и желим да те имам, да се у теби упијам ко лептир, када на ружу слети, а она га љуби, узима, све док живота има.

~ 35 ~

Срећко Алексић

НЕЖНОСТИ ТРЕБА нежности треба као зрак сунца ходам на ивици свога сна љубави треба као кап росе да ми обасјава најлепши дан трептај дуге косе попут гриве на рубовима светла и откосја слап чисте угасле жеђи на уснама пламена страст за њу у одговорима покушај несавршеног пада речи на срцу траг божанске љубави кажи ми само да ме тајна лечи додир спаја угашене полове на једној страни света мир гранчице за коју слобода вечно живи и рађа се љубави треба за неугашено сунце смеши се искра низ свој чаробан свет љубави треба као кап чисте росе одговор постоји само у нежностима над којима светлост разноси одсјај у грудима божанске песме о нама.

~ 36 ~

Бобан Куч

ПОСТОЈАЊЕ Сви смо ми обележени још на рођењу. Што именом, што презименом. Нисмо бирани слободом наших душа, Нити ликом, нити жељом. Заправо све је жиг. Нисмо знали да ћемо опет постати. Нити сам успео да упамтим твој лик, А ипак те душа прати. Златим ти нит преласка овамо. Златим нит којом зидаш ову љубав опроштајем. Нисам ти се ни извинио онамо, А ипак си ме пронашла, тако се кајем... Задивљен сам твојом косом меканом, Она живи у свиленим стварима, Узбуђен сам мирисом твоје коже, Рекла би ми да ипак све опет може. Колико сам само песама погубио Знајући чему и знајући коме. Имале су улогу Звезде падалице Коју бих будио у оку твоме. Твоје очи су читале те звезде И благо лице служило је перу. Све су књиге нестале са улице Уплашене да ли ћу пронаћи меру!

~ 37 ~

Снежана Стојановић Шаргач

ДОК СПАВАШ Уживам те проматрати док мирно спаваш, погледом пуним љубави миловати твоје мужевно лице, а ипак тако нежно и меко, попут мирисне латице, уснама жедним, преко образа твојих, попут седефа сјајних, лагано прелазити... Тихо, најтише до усана се твојих мекших од кашмира спустити, пољубац ти врео на медне усне утиснути, сасвим лагано да те из сна не пробудим, а ипак желим да додир мој осетиш и онако сањив ме пожелиш... Пожелим да тренутак тај никад не престане, сатови да се зауставе, тијело своје уз твоје да привијем, главу на твоје груди да прислоним и ујутро да се у твом топлом наручју сретна пробудим!

~ 38 ~

Радмила Шандор

ХАЉИНА У орману чека... Успавана мирисом црвене руже. Чека и снева дивно време, гласни пој славуја, жубор воде, трептај твог откуцаја срца. Чека јутро да роса умије земљу, да отворе се латице руже и трн њен да сквасе капи... У прљавом ништавилу дана, испод замагљених трепавица још ме призивају заборављени мириси. Памтиш ли време када си у стварност из сна, пред разоткривеношћу пора нежношћу знојавих дланова, кружио око ње? Посипао пољупце, остављао себе. А види је сад, разапету... На офингеру ко на крсту стоји. Жртвована једног предвечерја, као казна, за срасле додире задобијене складним покретима наших тела.

~ 39 ~

Татјана Томић

ЧАРОЛИЈА У галопу прапочетка јездимо кроз пулсирајућу чаролију тренутка. Несвјесни смо пљачкаши забрањених саркофага. Игноришемо врисак сирена, цвиљење кочница, иритантни осмијех свезнајућих мумија. Исти су нам погледи, иста себичност, иста мјеста која су нас тајно бољела. Послије, огрнути меким пустињским мраком, пребирамо замишљене драгуље. Ожиљци свједоче о богатству. Радује ме твој осмијех процвјетали, у којем је ослобођена пустош уткала свој дио чаролије!

~ 40 ~

Марина Жинић Илић

ПРИСНОСТ Приђи ми, приђи! Хоћу изблиза да такнем душу, твоја ока два. Јер, срећа се дубинама зари само истином и љубављу сја. Приђи ми, приђи! Не чекај да оде Лепота, од које понестаје дах. Пријатељством осмех постаје лепши удвојена радост брише тугу, страх. Приђи ми, приђи! Заувек остани у маленој тачки, што сеже круг. Само немој испразно и лажно буди ми свитање, надање и друг. И ако време у тренутку прене у заносу можемо отићи до дна. Желим те целином осета и бића нека су моја, твоја ока два. Приђи ми, приђи! Верујем у сутра у коме данас тајни више није. По моме цвету лептир нека шара љупком жељом, топлину да пије. Мојих мисли становник си често с тобом певам и плачем у сну. Вијори звезда на рамену твоме ватре и птице на рукама зру. Приђи ми, приђи! Шапатом и словом да опет ружа заљубљено влата. Пожури да јесен не развеје лишће грани из киша, борова и злата. Закуцај на прозор безмерја и дуге све боје света донеси собом. Не плаши се корачања ветра у живот уђи, младалачким добом.

* Десанка Максимовић – Не, немој ми прићи...

~ 41 ~

Бранка Попић

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ У мрачној соби таложи се мук, прогрижена опна набујалог мрака, корачају сјене безглаво кроз простор, на прозору, у ћошку, тиња задња зрака.. Гледам у празне обрисе ствари, нагоне на дрхтај од хладнога смисла, из угла све изгледа к`о слика надреална похабана битка и његова бесмисла... Своди се ноћ у сваки празан кутак, немјерљиво вријеме растеже се споро, гледам у чуду преко пута себе биће што одлази и неће доћи скоро...

~ 42 ~

Радојка Мугоша Петрић

НЕ ДАМ ДА ЉУБАВ УМРЕ Не дам да одеш гдје топлине нема умјесто сунца мрак по земљи пада, саму у болу да оставиш мене умјесто у рају пред вратима ада. Ружу црвену у снијегу ћу наћи привити на усне испијене жедне, на врх планине највише ћу заћи да се с ње домогнем звијезде једне. Не дам ни смрти, ни животу голом да љубав умре, да те од мене отме. Вјенчаћу се са срећом као с болом заједно ћемо ићи до Голготе.

~ 43 ~

Драгана Петрић Ђокић

ОД ТАДА НЕ НОСИМ БИЈЕЛО Тражим знак кроз осјећање у одмаклој ноћи. Зар сјећања гори у мени призива завејану ноћ, поглед који је пријањао за мене, усне које су ме шапатом призивале а руке жељом грлиле. Бјелина прекрила тло ти, стојиш на степеницама гледајући ме нијемо, а ја, збуњена до тебе у зачараном кругу. Призвао си ме додиром спуштајући са степеника, усне као пахуљу спустио на моје. Ту се истопила трагом пољупца. Као да анђео је посипао прах љубави по нама. Загрљени нестајали смо у ноћ пратећи завејану стазу. Иње као кристали сијало је у коси. Или је то био вео заноса? Од тада не носим бијело, промрзлу мисао о теби стапа са мном. Лако је горјети у љубави, али како угријати хладну ријеч?

~ 44 ~

Виолета Божовић

ДИЛЕМА Да л` си љубав рањена тишином Или свемир који звезду лечи? Љубавник што срмом, као месечином Испред мене у страстима клечи! Да л` си судба освештана вином, Записан у мени попут свете речи, Ил` си камен ношен Херувимом, Бачен мени – као Коцкар срећи! Моја радост која тугу рађа И лепота због које се траје, Нежна нежност, неисцрпна снага, Којој време јачу снагу даје. Ил` си ипак моје друго биће Створено да лута својим мушким телом, Чаша страсти, бурно, врело пиће Што ме топло Васкрснуо ЖЕНОМ!

~ 45 ~

Сања Величковић

СВЕТОСТ Бог над Ловћеном муње укрстио, четири вјетра на четири стране укротио, небеске кочије дугом украсио, Божански дух вјере у душу се слио. Владика мој, није вријеме за ратне походе, већ је вријеме за космичке путеве! Умјесто сунца све у бијелом сјају Божје руке теби се пружају. Љепотом те какве нема саздао, Младолику Вилу под шатор ти слао. Своје тајне теби казивао. Под плаштом плавог неба твоју чувао. Владика мој лијепи, да ли ћеш узвјеровати њеном величанству Жени, ако ти каже да њено срце у свакој звијезди љубављу трепери!

~ 46 ~

Данијела Нела Јовановић

МИРИС РУЖЕ Окренута леђима, гледала сам твоје зјенице. Сјај у њима издао је ћутање, доста је времена прошло како одсјекох, на изданцима празнине олистало грање. Путевима дугим прођох, нисам нашла лутање, а овај повратак је потврдио слутње, не постоји жеља, нити трачак наде тек парада таштине, након дуге шутње. По први пут избјегавам сусрет, сузе те моје не препознају више, превише других жена је у теби понос мој ме гази, срце једва дише. Одраз свој у теби не наслућујем, лице ти прекривају непознате сјене, оно што сам вољела; снагу твоје слабости сад то више не опчињава мене. Постао си реплика неког туђег времена, очи тигра сијају у дубоком мраку, сад и неке јефтине могу да те имају, безличне, што сусрјећем на сваком кораку. Пуномоћ ти дајем, бриши сва сјећања, дио свијета с наличја, ја не желим бити, јер ружа је ружа, гдје год да процвјета, ал` мирис њен свако не зна осјетити!

~ 47 ~

Благоје Вујисић

ПРОБУДИ МЕ ЈЕДНОМ НОЋУ Пробуди ме бар једном ноћу То ће успјети само Теби Само од Тебе толико хоћу Тебе заборав хтио не би Тебе само припитомио Остале дивљају све више Дом Ти забитни настанио Остале свој дворац срушише Не заборави ме повести Из ноћног дома по беспућу Да само Тебе могу срести Расклопи удове и одјећу.

~ 48 ~

Надежда Танасковић

ПУТ КА СРЕЋИ Кад нема речи ја ћу их наћи У трену и оне нестати знају, Пут до њих морам пронаћи, Јер оне одговор за све ми дају. Кад нема речи жврљкам и пишем, Слово по слово било које, Па нећу ни ту глупост да бришем У свему видим лице твоје. И све то има смисла за мене И тачка само ил` слово једно, Шта год да напишем у вези тебе, Души и срцу много је вредно. И ова песма што је о теби, Смисао добија и значај већи И ову радост сакрила не бих, Што си ми пружио пут ка срећи.

~ 49 ~

Роса Младеновић

ОСТАЛА СИ ИСТА Остала си иста, слагао си смушен, Мојом седом косом, борама на лицу И да ти не памтим сваки кутак душе, Мислила бих слушам птицу ругалицу. Ех, љубави давна, ништа није исто, Није и не може, године су прошле. Оставиле трага ко кад поље чисто Опустоши снага бујице надошле. Најтеже је прошло, очи нам се среле, Натопљене стрепњом – више се не бојим. Знам, ма шта нам рекле усне побледеле, Још носимо чежњу у душама својим.

~ 50 ~

Персида Маца Милић

СКРИВЕНА ЉУБАВ Не води ме стазама беспућа Где се змије легу и где нема кућа. Доста ми је страха, безнађа и боли И бескућник жели да га неко воли. Скривали смо љубав довољно дуго, Живели свако на својој страни, Чезнули, сањали, маштали... И тако нам прођоше године, дани. Несрећни седимо једно поред другог, Погледи нам траже изгубљено време, Да ли је грех што се још увек волимо, Ослободи нас Боже те страшне дилеме. Дозволи да нам руке потраже топлоту, Тамо где се увек од погледа крије, Седећемо неми без мисли и речи, Нека срца говоре што се рекло није.

~ 51 ~

Милица Бошковић – Мица

КО ВОЛЕО НИЈЕ Какав осећај у оку се крије, разумети неће никада, онај ко срцем волео није! А када око сузу од бола проспе, када се пред тобом, брана у набујалој реци сломи, не дај ни људима, ни судбини, да ти одузму лепоту, јер цвет се лако поломи... Већ скупи снагу, и у облаке се вини. Ти и ја нисмо једини, зато нека је свима, јасно заувек; успеће само онај ко љуби истински, искрено и предано... Тај живеће заувек, а ко волео није, узалуд се од пролазности у страху крије, и узалуд сузе лије...

~ 52 ~

Чедна Радиновић Лукић Лалић

НЕДОСТАЈЕШ МИ Недостајеш ми увек, И кад различци главице међу влатима траве сунцу, небу дижу. И кад тмурне јесење кише сумрацима гмижу. И док те замишљам како надгледаш кровове са видиковаца својих, осмех кад штуро сложиш, над одавно уснули град, недостајеш ми и тад. Снопље магле у рукама ми донеси, корацима нашим да је у росу претворимо, недостајање у случајан сусрет прелијемо. Недостајеш, знам да се дичиш, јер знаш, да никад на никога нећеш да личиш. Скривен међу редовима словним, све док не пожелим кистом овим несхваћеним, платнима грандиозним да проговорим. Мирисом да ме дотакнеш, очне дупље да ми шириш, ласте у табане да ми гнездима свијеш... И тад ћеш опет, да ми недостајеш...

~ 53 ~

Стефан Ђорђевић

МОЛИТВА Полако диши. Вечерас је пун месец. Изговарам неизрециво! Изговарам твоје име уз молитву која остаје као сећање на ритуал због којег сам свима био чудан. Полако диши, jош траје сан.

МИСАО КОЈУ ВОЛИМ Твој ум је сва љубав мог бића. Живећи твоје мисли, одсјај си моје маште. Оно најдраже, што сам крио од других, онај део мене, који је ту али недостаје. Ти си мисао коју волим.

~ 54 ~

Љиљана А. Птицина

СРЦЕ Осетиш ли каткад да твоје срце мора да буде само твоје? Да откуцаји његови чак ни не постоје? Осетим. Осетим хладноћу која протиче кроз најамање жиле, стижућ` до срца. Оно куца. Али таквом тишином оно одзвања да је не могу надјачати ни звуци најснажнијих звона што звоне зарад свих лобања. А верујеш ли да постоје она срца довољно храбра довољно снажна, постојана и одважна да вечито усамљена стоје, да се бесконачне жеље за љубављу не боје? Веруј, јер таквих срдаца мора бити која ће срчаност на узвишеније ствари трошити. Да друго срце негде куца за моје довољно је знати, јер само неостварене љубави вечност уме да прати. Како у вечност стрпати једну Бовари; чију љубав изјеше отрови?

~ 55 ~

Светлана Јанковић Митић

ЉУБАВНА ГАСТРОНОМИЈА Замесиш реч љубав, посолиш којом сузом уз осмеха трен, а онда оставиш да расте до неба и дарујеш оном коме треба! На тихој ватри продинсташ чежњу... Додајеш постепено стрепњу и жудњу. Кад се све ароме једнако споје, добијеш рај за њих двоје: Сусрет, ред пољубаца и додир руку... Што се погледа тиче, разнолик је, личи на пиће: Кад умешаш капи љутње, пали срце и ум ко гром! Направиш ли погледа коктел, уз сјај, нежност и три капи снова, ето нечега што свима треба. Јер и поглед зна да се смеши, кад љубав треба да се деси!

~ 56 ~

Едхем Мрђановић

НЕ ЧЕЗНИ Од чекања топла Не сагоревај не расипај Погледе по пољима житним Издигнуте главе Чекаш Кад ће моја глава Да се појави Међ` цветовима мака А мене ниоткуд Све што видиш само Две змије Упоредо вијугајућ Тамо испред очију ти Негде на хоризонту спајају се Не сагоревај не чезни Глава моја појавиће се Међ` цветовима мака Задавићу две вијугајуће Змије Не сахрањуј рањено срце Међ` брезама старим У крају ливаде црвених макова.

~ 57 ~

Драгица Јокић

КЛЕТВА ЉУБАВИ Руку ти црвених и дивљих ли ти купина. Недодирнуто ти сунце, ђаволасто. Проклела те песма птица и ти никад усне не отворио. Гора ти твојих зелених, Песама ти твојих, у зеленим брезама остао, у суровим планинама с орлом клетим дом градио. Самовиђени, не дам ти злаћано сунце, својих путева. Не дам ти трнове својих жбунова. Руку ти црвених, преори њиву мојих сумњи. Јабука ти недозрелих, појаши дората до трошних шума сванућа, злаћано сунце даћу ти трновито. Бледа и изгнана твојим одлажењем.

~ 58 ~

Сњежана Гајић

КАД СРЦЕ ПОНЕКАД СТАНЕ Кад срце понекад стане, бојећ` се сутрашњег дана, покрени га зраком сунца, које рађа јутра рана. И очај, и страх, и зебњу, пусти у боци низ ријеку, стварност ушушкај сјећањем, бол и туга некa отеку. Чврста воља ће помоћи, од звијезда да дохватиш тај исконски мир и спокој, радост и бол да прихватиш. Сивило и таму ноћи бојиће сунчеви зраци, а крв у твојим венама, покрећу твоји кораци. Ничији други, до твоји, зато ти не смијеш стати, брани љубав без накнаде, и она ће да се врати... Да покрене твоје срце!

~ 59 ~

Милан М. Тривунчић

ПУСТИ ДА ЋУТИМ Пусти ме да ћутим да плачем и патим, Прохујалу љубав у сновима вратим. Пусти ме да ћутим, ништа не говори, Нека давна љубав шуми и жубори. Нека славуј пјева у маленом лугу, Топли повјетарац лијечи моју тугу. Пусти зато мене у сузи, самоћи, Да покушам наћи осмјех црне ноћи. Пусти ме нек` поглед потражи милину, На литици стојим гледам у даљину. Пустиња ме зове оном чежњом знаном Отићи ћу лако с првим караваном. Врели пјесак жути под ногама босим, Покајањем милост од небеса просим. Пустињска самоћа, свјетлуцава тама, Свако зрно пијеска шапуће о нама. Пусти ме да ћутим, ћутањем да зборим, Без тебе ко сламка потпуно да згорим. Нека покољења кроз стихове ове Неку нову љубав по нама наслове.

~ 60 ~

Душица Милосављевић

ВОДА ИЗВОРНИЦА Заћутала вода изворница из дубина престала је расти, над њом беху два позната лица, овенчана Истином у Части! Заћутало дрвеће и горе, ветар стао, стало сиње море. Све се клања једноти целине, све одише љубављу милине! Оно двоје кад су зборит стали, силницама лепоту саткали, послали је на дар живој води, да се чиста поново сад роди! Осветили све што светом дише срцем једним љубави највише. Даровала природа им круну, гласник један из свог рога дуну и поведе тад њихове свате; свете виле и коње крилате! Понесе их пегаз светопламен, изван света да оставе знамен. И врати их покрај живе воде да занавек заједно се роде!

~ 61 ~

Верица Стојиљковић

НЕЖНОСТ СВЕТЛА Нежност трептаја светлости Сипам на земљу твоју, Ону, иза свих видљивих линија; Ону, где неба су бела и где Облаци се осмехују вечности. И срце се растапа моје И чини љубавну реку, Што натапа поље твоје и боји дугом Дрвеће, траве и птице И буди уснуле зрикавце! Зуј се ори тишином земље твоје, Зуј што се ухом танким чује, Док шапат кише љубавне ко печатом У платна отворене душе се утискује! Под лишћем живе ћутње, Звезда краљевства твог постајем!

~ 62 ~

Владан Пантелић

ЦВЕТИШЕ ИГРИШЕ ПЛЕТИШЕ Тијанија – ожичено гумно Лакаче Шајкаче Поноћ – утихнули људи и ветрови и керови Нечуј – на мртвој стражи совице мудрице Тих – шум лаких возила метлица летилица Витка седа оштроока и строга Мајка – Најка Првослетиља одмах избудила Пајка – Рајка Окопоноћног чувара капије бочне – источне У први круг уређала све цветише – плетише А у дуг други круг – играчице Игре – игрише Коловођа Марица – ватроока – моја миљеница Лежим на половини – сламе – да ме не омаме Ја дугоцрвеноушни – вилан – ратник поглавар Лаконого скокну Мара – за Богоигру има дара Плетиље лепе девише – игле конце заплетоше Играју плету певају – јаку магију Мари спремају Сад је ора тренутак!!! – за мој пантерски скок! Затечена цикну Мара – небо Тијаније распара Цветише игрише плетише – на возила скочише Стиснух Мару око струка – у десници оба лука Прескочисмо преко жице – намигују звездице... Тијанија рајски цветна – цврчци и попићи певају Ојутрује роса и зора – Марино око и срце сневају Жарко Сјајко поранио – Мари милуцка чарне очи Пробуди је – насмеши се – загрли ме – па поскочи!

~ 63 ~

Мирослав Мишел Болтрес

МОЈА СУЂЕНИЦА Узећу једно старо Сито у руке обе И просејати све Моје љубавне стихове... Ако ишта у ситу Од те муке остане Замесићу једну Надничарску погачу Испећи ћу је под сачем У пепелу и жару И метнути место Јастука под главу Да усним Тебе - Моју суђеницу Уз песму Анђела И Помоћ Божију.

~ 64 ~

Катарина Торбица

РАЂАЊЕ ДЕЛА Импресија; Импресионирано посматрам дело Монеа, Опијајући чуло укуса гутљајима Кабернеа, Рађа се први зрак Сунца, У одајама моје сиве масе. Као да је све око мене бездан, А моје ново дело фокус, Мисли су се котиле у јата, Желећи да допрем до саме сушти, Изоштравајући задовољство моје гушти. Моји прсти доживљавају тактилност теракоте, Док у паузи размишљам о пределима Сивоте, Обазриво залазећи у само језгро дела, Да бих изнедрила рађање свога новог дела, Упијајући оно најбоље од Монеа. Мисли су се котиле у јата, И распршиле своја крила, У бојама уметности, Прецизним потезима четкице, Избрусила сам рађање новог дела, Изнедрила сву фузију своје енергије, Залазећи у језгро створила неко своје Сунце, И превазишла себе.

~ 65 ~

Срећко Алексић

НЕЖНОСТИ ТРЕБА Нежности треба као зрак сунца, ходам на ивици свога сна, љубави треба као кап росе, да ми обасјава најлепши дан. Трептај дуге косе попут гриве на рубовима светла и откосја, слап чисте угасле жеђи на уснама, пламена страст за њу у одговорима! Покушај несавршеног пада речи, на срцу траг божанске љубави, кажи ми само да ме тајна лечи, додир спаја угашене полове! На једној страни света мир гранчице, за коју слобода вечно живи и рађа се, љубави треба за неугашено сунце, смеши се искра у свом чаробном свету! Љубави треба као кап чисте росе, одговор постоји само у нежностима, над којима светлост разноси одсјај, у грудима божанске песме о нама!

~ 66 ~

Братислав Тодоровић ЗА ТЕБЕ Одлазим! Последњи динар просјаку остављам, у спомен наше љубави, црнокоса. Дунав, чувар наших тајних ноћи, црном мору хрли, док наше сене улицама београдским некуд јуре, у свитање, градским аутобусом број 18-ест. Пламен што ветар дозива овог пролећа, љубав твоја, зеленоока, враћа чар изгубљених година. Лелек наших страдања, налази мир у сазвежђу нежних загрљаја, лепонога утехо мојих година. Појави се у сјајном плашту жудње, онако како најбоље знаш, дражесна жено! А онда, нека буде како хоће?... Срца нека свирају оду љубави... Горди своју племениту душу, да нежност изнедри... Нек` победи твоја јужњачка снага, пошаст данашњу... Да чиста и велика крилата љубав сагу своју казује, оном ко још може чути... А ми, краљице моја драга, живећемо од успомена, од искри, што ће нас ноћу будити, и подсећати да је вредело љубити... Моја устрептала венеро.

~ 67 ~

Биљана Диковић

РОЂЕНДАНСКА I Земља се са тобом удружила Ходам твојим корацима Ветар моју косу твојим прстима пребира... Небо се са тобом договорило Ти си су свему што поглед дохвати Дуга ми осмех Твојим уснама наслика... Да будем Само теби посебна...

~ 68 ~

Рада Рајић

МОЈОЈ ПОЛОВИНИ Када ватра догори, жар остаје, онај сведок који греје још, не гаси се, гори смиреније, мудрије... Не пламти, али душа се огрева, и топло је срцу... И дан почиње зором, али допузи до поноћи. Наш пламен нашао је дом у нама, пусти га нека нас греје!

~ 69 ~

Карла Галван *** Срећем те у ружама сваког пролећа твој дах је онај мирис миловања и бескраја.

~ 70 ~

Рената Филипи *** Удара стрепња у твом срцу, Месец плаче, кидајући своје латице. Не можеш тражити ништа од живота, ако се једна латица љубави не откине у твојој души!

~ 71 ~

Ивана Марјановић

АМОРЕ Држиш ме за руку у Piazzi dei Signori, и шапућеш речи које су вечне, не умиру у простору, ни времену. Док крилати лав прича векове, испод његових крила историја се претапа у време и носталгију за млетачком републиком. У твом гласу препознајем твоје претке, а у мојим ушима одзвањају речи мојих прадедова: Љубав не познаје простор, границе, ни веру.

~ 72 ~

Милан Чорак

ЛЕПОТА ЉУБАВИ Осмехом својим зауставиш време, очима црним засениш сунце у роси а руком својом отклањаш све боли кад ме благо јутром милујеш по коси. Речи твоје теку као поток бистри, шапћеш ми нежно о љубави својој, моје срце тад куца само за тебе, и мир свој налази у близини твојој. Лепота љубави као што је твоја, осећаје страсне пробуди у мени, плаветнилом неба ја тада пролетим, крв се као море таласа у мени. Цветна поља цвату у стотину боја, а срце је моје тад најлепша ружа, што је теби дајем, ти жељо једина, док се за загрљај твоја рука пружа. Носи нас река љубави и среће и својим током обоје нас зове, сами и сретни на отоку среће, сањамо заједно најлепше снове.

~ 73 ~

Цвија Ашћерић Митровић

НИСИ ТИ Ниси Ти расцветало пролеће моје, Што букетима пољубаца свежих озари И давно избрисане јутарње шаре... Ниси Ти моје врело Илинско лето, Што сваке године громовима проради И ватру разбукти у заспалој нади... Ниси Ти моја сазрела јесен, Што плодове на сигурно одлаже, И воћка гњила, да где заболи, мелемом облаже. Ниси Ти моја раскошна зима, Што и од црнога бело прави, И ветар, да, куд завеје сметом, пртину остави. Ниси Ти нешто од тога мени, ништа Што животна река мути, нестали у силини И наше љубави су пути, ал` на свакој судбо-опасној кривини... Ниси Ти жалио себе, животом си својим склањао силе Што су ме као дух вребале одасвуда, И колико год Ти ниси мој, Ти си са мном присутан свуда.

~ 74 ~

Нада Милутиновић

НАША ПЕСМА Отпевај ми опет песму, ону нашу, добру, стару, отпевај ми нашу песму, заборави на гитару. Наша клупа крије речи, исписане на даскама, да је љубав вечна и да ране лечи. Отпевај ми нашу песму, за времена добра, стара, отпевај и подсети ме, да нас време само вара. Врати ме у прошлост песмом, да будемо опет млади, да те грлим, косе мрсим, да те љубим и радимо све што раде млади. Погледај ме овог трена, погледај ме сад, ти већ сутра бићеш старац, време носи људе, носи и наш град. И отпевај ми нашу песму, за времена добра, стара, отпевај и подсети нас, да нас време само вара.

~ 75 ~

Томислав Милутиновић

МОЈОЈ НАДИЦИ Покушавам са нечим да те упоредим, мисли да средим, са тобом, тако фином и мислим да нема бољег поређења, него са вином. Када сам те упознао, онако младу, прелепу, у души чисту, била си као младо вино, тек оцеђено, слатко и фино, али од кога се и те како врти у глави. И после 29 година, свашта до сада проживљеног и даље си моје питко вино, онако слатко, квалитетно и фино и увек сам опијен тобом, алкохол ми требао никад није, јер са твојих усана нектар се пије. И када будемо баш матори и седи ти ћеш за мене бити прелепа, јер што је старије, вино више вреди. И када нам покрети буду тешки и коса бела, ти ћеш заувек бити моја љубав, моја муза најлепших љубавних дела.

~ 76 ~

Марија Јакшић – Marie Soleil

ПОЉУПЦИ Преплавила нас је светлост, повезала искрзане крајеве, сваки удах појачава блискост, дрхтаје, осмехе, топле валове. Носи и жари и изван свести, погледе замути, речи избрише... Нежни и росни, не тако чести, за којима наше биће уздише. Траје већ сатима то блаженство, осмехе слика на нашим лицима, сећамо се трена, потврђује савршенство, буди се жеља за нашим пољупцима.

~ 77 ~

Биљана Савић

У ОБЛАКУ ЖИВОТА Ја нисам песник, него луталица Која плови на звезди мислима, Додирује лахорима – невиђено... У срцу ти уткам нити сунца Да путују са мном. Одводим те на острво жеља, Где само посебни доживе, невиђено. Бљесак љубави, где само волети умеју. Добијаш крила која у загрљај вуку, У вулкан небеских боја, сједине се са мном. И тада постајемо једно тело и једно срце У поновном рођењу. Пловимо у облаку живота На путањи где смртници немају право. Само душа уме волети тако Искрено, трајно. Ја сам само жена-луталица мислима Која тебе у себи проналази, Љубављу повезани.

~ 78 ~

Биљана Каравидић

ЦРНА ГОЛУБИЦА Жено чудесна! Заломила си ми срце у грлу и то оста тако. Док дишем очима и гледам прстима не умирем лако. Знам да можеш без мене, можеш и без других и зато никад сама ниси. Жао ми је само што те бескрајно кратко љубих а дуги усуд мој постала ти си. Љубав је за тебе слобода, ја ти је не могах дати, моја је тамница. Рашири крила за својим јатом, уским простором плаветног свода, и није важно да ли је небо или се то прелива вода. А остала си предивна моја птица.

~ 79 ~

Слава Станојевић

НАША РИЈЕКА Тужно данас шуми наша драга р`јека, Воденички точак баладу јој свира... У руци ни трага плавога чуперка Бога Каироса, док те душа снива. Видјесмо га тада, босог, како трчи, У зјене нам свјетлост у трен исти даде... Лелујава вода боли ме јер личи, На очи ти драге – изгубљене наде. У дубине тамне, ун`јела сам лице, В`јест да ти пренесе погледом је молим, У свакој сам сузи послала и срце, Да у шуму шкољке чујеш да те волим. Па, ноћ кад умири те горде таласе, И у њима капи наше тужне р`јеке, Да у сну ми, макар, помилујеш косе, И успаваш длан ми, у дну своје руке.

~ 80 ~

Млађан Трајковић

ДА МИ ОЧИ БАР СКЛОПЉЕНЕ БЕХУ Сва лепота у оку се хвата онда разум у трену оголи човек тешко са собом барата кад некога види, па заволи. Ја свет нађох у том њеном смеху и упознах чари патње, боли да ми очи бар склопљене беху, да њу срце никад не заволи. Узе маха љубав све од реда, срце свесно поче да ми прети и пустих га да се мирно преда и њој да се оно сво посвети! Да окренух бар главу у страну па да не знам да лепотом плени не бих навек зорама што свану ишо трагом тим очима њеним.

~ 81 ~

Аранка Киш

ШАПУЋЕШ МИ Шапућеш ми речи песме А ја се само смешкам Твој глас јасно чујем Док те у очи гледам Моје тело уз твоје тело Привијено је нежно Док ме плесним корацима Водиш веома вешто Наше дисање благо застаје Мој покрет уз твој се усклађује Музика је у нама И наш загрљај Постаје све снажнији Цео свет око нас А ми сами

~ 82 ~

Шериф Мрђановић

СТАНИ ВОДО Стани водо, не жубори , преко стијена ти не теци, док лепрша коса златна и извија витки стас! Желим пјесму њену чути, желим да ми њезин глас, од славуја што је љепши, када пољем они појe, у заносу љубавноме, спокој души донесе! Стани водо брза, хладна, буди мелем мјесто рана, не пјева ми сваког дана, моја вољена!

~ 83 ~

Шпејтим Сојева Соле

ДАМА ИЗ ЗЕМУНА Засијала светлост према Сингидунуму, као бакља из кафетерије Tricolore, уживање у прелепом Таурунуму, и анђеоском лицу без иједне боре. Од Гардоша обалом Дунава, са краљицом лепоте ходам лагано, она је као из бајке принцеза права, грлим је јако и љубим спонтано. Наслонила је главу на моје груди, та дама из Земуна у другог заљубљена, срце моје које спава она буди, са дивним осмехом као Зевсова Хелена. Очи њене попут једне стреле, она је попут једне богиње, блистави осмех и блистави зуби боје беле, топлина се њена на мене нагиње. Дивни су тренуци са њом проведени, и та најлепша и велика успомена, пожелео сам да заувек буду заборављени, остаће само у сећању та прелепа Јелена.

~ 84 ~

Јована Мицић *** Кроз пустињску раван, док отих мучки призива егеду, трептајем сунца у зараслом зноју, пасија гори. Корак у даљ, а опет близу... Јачину нему осмеха тупог, тамница не роби.

~ 85 ~

Љубица Стојановић

ЉУБИЧИЦА Осећа празнину у души, Једна заљубљена љубичица. Под теретом својих суза Уз помоћ ветра, Губи једну по једну лат. Мелодија његових речи прогања, Одзвањају његове речи, Слепо му је веровала, Срце је њено сада празно. Титраји у срцу тихо боле, Та усамљеност води до краха, Остају само сећања, Одласком његовим. У нади да ће ветар, Бар једну златну латицу, Залепити на чичку крај пута, Можда је њен вољени препозна, И својом сузом залије, И поново процвета...

~ 86 ~

Слободан Цвитковић

НАЂИ ЈЕ И ПИТАЈ Мила реко пошаљи таласе, да запљусну обале њене. Да је нађу и питају: Памти ли још она мене? Да ли се сећа састанака на дивној обали твојој? И снажних осећања у душама и њеној и мојој. Да л` се сећа зоре ране? Због силних пољубаца, више од излазећег сунца сијале су наше очи снене. Хватали смо поглед који млада срца лечи. Души даје радост којој не требају речи. Да л` се сећа кад се талас разбије о камену стену? Идилу на обали твојој претвори у успомену. Кад је нађеш ти је питај; Да л` понекад оде тамо? Па ми кажи, и ја ћу доћи, љубави наше да се сећамо.

~ 87 ~

Богдан Јевтић

МЕСЕЦ САВЕЗНИК Шетам тротоаром као по модној писти, окупирале ме мисли. Месече савезниче хвала ти на помоћи, поред њеног стана морам проћи. Застајем у сенци крошње кестена, појавиће се на прозору она, ја будан пун снова. Нас двоје у рајском врту, светлост Божанска тако сјајна, моја љубав бескрајна. Желео сам сан да траје, у рају ми се с њом остаје. Буди ме зора снена, моја душа љубављу осветљена.

~ 88 ~

Љубинка Љупка Димитријевић

ИЛУЗИЈА Скупила сам храброст, написала песму... Певала пред њим! Деловала му је јефтино и лажно. Да ли је важно? И никад приметио није, снове који тону по спрудовима одбеглог времена. Песма му никада ништа значила није... Ни поглед препун сете. Да ли је само велико дете? И... отишао је. Ништа није хтео рећи... Остала ми је нада. Несрећница сам, а надам се срећи. Нађите ме тамо где ме нема... У слаткој несвести небеске висине, у недужној крађи пољубаца, луцкастој речи, у јутрима с наговештајем среће... Додирнем птицу у лету, захватим прстима звезде, у мајушну реку океан проспем и... насмејем се... Изникле наде се увоштиле у рукама попут хладних свећа без пламена. Сада само врбе плачу по сутону трајања, због мојих покрадених жеља. Дамар песника зелену крв точи!

~ 89 ~

Јасмина Буцек

ПРОБУДИ МЕ Кораком ка теби, ближе сам и себи; кад даљина зове ти покрећеш снове. Пружам прсте да звезду ухватим, да изгубљену жељу вратим. Пробуди ме, да ти дам ово последње што имам. Препознај ме, међу безбројнима да вратим сјај твојим очима. Препливај све бесне олује, да дам ти загрљај који умирује. Пробуди ме, да ти дам ово последње што имам. Кораком ка теби, ближе сам и себи; кад даљина зове ти покрећеш снове. Пружам прсте да звезду ухватим, да изгубљену жељу вратим.

~ 90 ~

Милијана Мика Голубовић

ПЛАКАЋУ СУТРА И јуче и данас бреме слутње се ваља остављајући за собом празнину која јеца. Ожиљци који понекада крваре, подсете ме на заборављене дане. Ја сам луталица, у овом хладном свету у потрази за топлином. И јуче и данас, кријем ружна сећања. Некада нађи рај поново у мом оку. Ми смо сами и ничији. Мржњу никада нећу чувати у себи. Опраштам, а знам да Ти никада не би. Нема суза које би испрале све ожиљке у души. Ја нећу плакати данас за кутком топлине, у овом хладном свету, јер срце не може да издржи, кад плаче око. Плакаћу сутра!

~ 91 ~

Милан Манић – Ујка

ТАЈАНСТВЕНА Миомирисима заносне жене Винским црвенилом И неспутаним осећањима Раздражена жеља Усклик слободе! А очи њене Поринуте У мрко тло које зури у блиставо обзорје начичкано зведама.

~ 92 ~

Лабуд Н. Лончар

ЈЕДНА ЖЕНА САЊА МОРЕ Надошло зрело грожђе И ври у дојкама У глави море хучи Знојна ноћ низ трбух цури Док сокови маме лептире. У глави Галеб кликће Пјесмом неказаном Дозива Сан и Као магла мисли обавија Док далеки таласи Име дозивају. Мирише рана јесен и Постељу под прозором Соковима топи – Једна жена сања море!

~ 93 ~

Слободан Милијић

ПОГЛЕД ЗАЉУБЉЕНЕ ЖЕНЕ Памтим поглед и твоју лепоту, прекрасан осмех што на усни зрачи, додир топле руке једном у животу, осећање љубави које толико значи. Твоја присутност мојим бићем влада, и даље си сан свих мојих снова, смисао постојања и једина нада, тренутак вечности као и ноћ ова. Нејлепши је поглед заљубљене жене, отворених очију и осмеха благог, неописив осећај када ка теби крене, топлина загрљаја једног бића драгог! У погледу томе њена љубав пламти, он говори од свих речи више, урезан у срце да се вечно памти, за њега се живи и машта и дише. И све бих жеље за тај поглед дао, поглед давни што гледаше мене, само на трен када бих га дозвати знао, поглед једне заљубљене жене!

~ 94 ~

Светлана Перишић

НЕ ЖУРИ Не жури ноћас, небо је бистро, ројеви звезда у колу трепере, моје су руке повези чврсти, где паук мрежу чежње плете. Из загрљаја не можеш побећи, Душа се врти к`о конац кроз преслицу, хоћу лагано и нежно да љубим, хоћу ноћас све да ти пружим! Дах од дрхтаја нека се губи, ватру срца уснама да гасим, љубави жедна сам, драги, твоје. Зар није жеђ лепша удвоје? Чудесне капи журно, ал` слатко пијем, усне жедне осмехом да натопим!

~ 95 ~

Љиљана Гутић

СЕЋАЈ СЕ Само ме се сећај, сећај се, ове суморне кишне вечери, немој да ме жалиш што сам, сама, што нисам оставила иза себе траг у времену. Сећај се задњег пољупца, дуге плаве косе, очију које су упијале твој лик и оног чврстог опроштајног загрљаја, који је говорио да не желимо једно друго да пустимо никада. Немој, никада немој да ме жалиш, не жали ме, само се сећај свега, јер све је било лепо, једино је био тужан крај двоје који се воле, одлазе даље кроз живот једно без другог, увек се осврћући. Зато само се сећај, не дозволи себи да ме жалиш, једино сећање неће бити као ветар, да однесе пепео са згаришта несуђене среће!

~ 96 ~

Душан Ковачевић – Батуља

ЖЕЉА Румене су усне твоје Као трешња рана, Желео бих да су моје, Да их љубим сваког дана... Те румене усне слатке, Груди бујне, меке, глатке И те твоје очи црне, Лепе к`о у младе срне... За тобом ми срце жуди, У сновима и на јави, Знојаво се тело буди. За тебе сам човек прави! Преко трња бос ћу поћи, У снове ћу твоје доћи. Многа врата отворићу, Тебе драга ја љубићу... У нежноме загрљају, Чекаћемо зору рану. Зору сунцем обасјану, Радовати новом дану!

~ 97 ~

Јовица Николић

ОСВРНИ СЕ Увек смо ту једно за друго. Осврни се... Изненади ме погледом. Погоди ме топлином, благослови осмехом, у моје срце право, лежерно. Као на филму: једно за друго у захтеву датих обећања, у пуноћи испуњених очекивања. Из неодољивог у једноставно: Јесам ли ово збиља доживео? Између разумевања, жеље и надања, свака запета смо ми. Више није тајна: на истом смо путу. Када сам испред, твој сам ветробран. Када си испред, само се осврни. Изабран сам да причам о лепоти овог путовања. На кривини су знакови поноса. Изненади ме лакоћом. Осврни се... Чувар сам твој све док ме водиш погледом.

~ 98 ~

Славка Војиновић

НАЈЗАД У мени расту чаробни цветови наткриљени небом, обасјани светлошћу, што натопљени љубављу на радост миришу. Из мене извиру неке чудне реке, што бескрајно теку путевима душе, далеко од људи, што злобом дишу! У нама сазрева класје, што посејано давно расло је жедно, окружено трњем, тучено градом, дочекавши кишу!

~ 99 ~

Гордана Опалић

СОНАТА Клопара у дну шкољке безимено соната. Покренула јато риба, које су бежале из утробе. Акорди запињали о хриди, грабећи ка површини. Музика! Космичком брзином удаљавале су се маске. Соната је узела данак, вратила се у шкољку. Песак је прекрио траг!

~ 100 ~

Милован Илић

МОЖДА САМО СПАВА Клонула јој глава, а мени глас дрхти, можда само спава, далеко од смрти. Убледела лица, није она права, моја девојчица, можда само спава. Да л` је од ужаса, ова тмурна јава? Вичем из свег гласа; можда само спава! Земљи је предају, прекриће је трава, сви сем мене знају, да она не спава. Све је сада тише, близу заборава, не чује се више, можда само спава!

~ 101 ~

Мило Радов

ЛЕПОТА НОЋИ Ноћ окупана лепотом ти сва је, светиљка улична порасла, ено, јача од њене светлост та је, што сија из душе твоје, жено! Разиграле небом и звезде су се, тишина само... желе да чују дашак лепоте са груди што ту се, скрила за ме... нека, нек снују! Сва се пролећа окупила, нас да носе, ноћ ова да лебди, вечно, с њима. Трен сваки с тобом провео што се, ко лек је, ако – још лека има! Ноћ окупана лепотом ти сва је, светиљка улична порасла, ено, јача од њене светлост та је, што сија из душе твоје, жено!

~ 102 ~

Гордана Филипец Остојић

БАР НОЋАС Желела бих да ова ноћ траје... Да се додирујемо рукама, као заљубљени лептири, да потраје у загрљају, без изговорених речи... ... У простору за којим смо жудели испуни ми срце љубављу, пре него што нестанеш... Ноћас нећу сузу пустити. Твој лик је моја песма, која заувек остаће наша, као и ова ноћ опојна, препуна слатких мириса... Нека ме понесе у ново свитање... Погледај ме, хоћу уздахе да оставим са стране, нек` буде, бар ноћас, љубав... Испружи руку, обећала сам ти срце, слушај музику моје душе, препусти се времену што предстоји...

~ 103 ~

Драгана Андрић

МАГИЈА ЛАВАНДЕ Љубичасто, тако мирише твоја душа... Лаванда свуда оке мене, намерно да омиришем и потпишем да тако мирише твоје биће... Магија је то велика, још већа у ноћи кад муње парају небо, када грми тамо негде у даљини, а срце куца у лахору лаванде која ме окружује, у погледу пуном лаванде, испод коже пуне тебе, у чежњи да вечито миришем лаванду, твоју душу, тебе мили мој заљуљан у мојој колевци, пуној цветова пурпурне лаванде... И нека тако остане... Немој да ми неко додирује те устрептале нежне цветове лаванде, што њишу по ветру у смирају дана, што умирују моју душу пуну надања, да ће у мојим очима вечито да гори тај магични пурпур лаванде...

~ 104 ~

Драган Гари Бурић

ЈУДИН ПОЉУБАЦ Дођеш у његовим додирима, кроз моје жудње дивљим заносом... Стегнем те својим жељама, у суровој похоти привијам уз страст... Као да никада љубио нисам до сад, гребем до крви сваку твоју близину између нас... Помахниталим уснама остављам печат као Јудин пољубац, док дрхти свака чежња за тобом у слап задовољства... Шапат, волим те, за крај – као издаја, као љубав!

~ 105 ~

Срђан Лековић

СЈАЈ И БЕДА РЕЧИ Не тражи ме више, чему твоје бдење? Уморне су очи већ одавно згасле. Сад су давни снови пусто сновиђење, изречене речи с каменом су срасле. Не моли за мене, ни у својој души. Она такву опрост не може ти дати. Не чекај, не стрепи, не надај се лажно, ишчезле су звезде и прошли су сати. Не тражи ме више! Ноћ ме скрила срећног. Срећи црној мојој нигде нема краја. Једно црно око гледа сјајне речи, али су и речи остале без сјаја.

~ 106 ~

Мирјана Милачић Бајић *** Од очију до очију кратка путања као између неба и земље у свеобухвату, и неки топли титрај се отима да заталаса сивило дана и сивило ноћи. Моја знатижеља твој додир слути па га мами до изазова, наготом ми руке побегоше, чежња ме искапи, чекање се претвори у санту, поделисмо полове да свако на своме даљине призива.

~ 107 ~

Драгана Симић

НАЋИ ЋУ ЧОВЕКА Уморна, очи склопим и смешим се... Срећа је неизвесна, али мене чека. Овај пут кад` приведем крају Наћи ћу сањана, брда далека – Човека, који у себи носи њиву, Село у очима, град на рукама – Које топло грле, нежно успавају, Душе отекле мукама...

~ 108 ~

Тања Ајтић

ОНАЈ КОМЕ НЕ СМЕМ ДА КАЖЕМ ИМЕ Онај коме не смем да кажем име да не бих цунами дозвала да не бих земљотрес изазвала да не бих вулкан пробудила да не бих торнадо призвала онај коме не смем да кажем име ни у сну ни на јави а презиме сам заборавила било је давно... али име, име, нестало би ме у поплави великој, осећања да се поново моја немоћ и моје нестајање моја лудост и да се више никад не пронађем већ да имам само његово име исписано у песку опрано морем заборављено у шуму таласа.

~ 109 ~

Драгослава Аврамовић

ЛЕТЊА КИША Стајала сам на киши. Кишне капи су се сливале Низ моје лице. Киша је била топла, летња. Пријала ми је свака кап. Знала сам да су то Твоји пољупци Негде из далека. Киша је дуго падала Кап по кап. Поквасила ми је Дугу плаву косу. Низ лице се сливала, Миловала кожу. Сваку кап сам осећала Као твој пољубац!

~ 110 ~

Драгана Миљковић

НОСТАЛГИЈА Сви су ту као некада. Погледом те тражим, нема те. Колико само недостаје у овим светим одајама боја твога гласа, снаге брзог, планинског потока. Која у мојим зеницама пали радосне искрице, к`о мирис тамјана, улази ми у поре и милује срце. Ако је ова љубав грех, шта је онда мржња? Питам те. На танкој жици хода балерина. Ако падне остаће грешница, а може бити хероина, до тебе је! Дођи по мало светлости, жељом својом зовем те. Васкрсле наде помилуј, својим врлинама, и не бој се. Скини те окове себичности, жуљају ти душу без потребе. Зар те није научило време, праве су љубави непролазне.

~ 111 ~

Анка Станојчић

ВОЛИМ ДА ВОЛИМ Ма ко ти каже да тебе волим? То ти ни ја сама никад нисам рекла. Кроз тебе ја волим љубав лепу, чисту, у теби ја волим само да волим. И кад одеш даље, кад одем и ја, љубав ће само променити место И кад неке друге ја заволим очи, то је само љубав, у новом оделу.

~ 112 ~

Марица Ћировић

СНАГА СИ МИ Иза мог уха кријеш пару за зле дане. Зеници палиш фењере свицима за погледе маглене. На рамену у отиску твоје главе, где спава заборављена виолина, зажуборило појило за птице. У пупак дуго мрмљаш све твоје тајне о небу и земљи, хлебу и млеку. У коси ми ничу посејане нанине траве и слуте кад нежан и рањив, тад најјачи си. На стопалима исцртаваш тајне мапе путева поред храстових вргања, да и када нећу, пођу да те траже. Кад сликар на најдражем платну у плави снег сакрије кап ужареног бола, Снага си ми – шапућем у перје крила дивљих гусака. Плачеш.

~ 113 ~

Зорица Ивановић

ПРОЛАЗНОСТ Писала бих лепше. Писала бих боље. Најлепшим словима окитила риме. Ал` толико душе и лепоте твоје... Не могу описати чак ни твоје име. Мир твог присуства ко мелем лечи и кад ћутимо све нам је јасно. Огрнути годинама самоћу чекамо. Младост је прошла ал` није касно. Још јако миришеш на мом јастуку. Преко себе осећам твоју руку. Овде је тако, тако... сигурно, само наш дах прави буку. И све је исто – бар ти се чини, ко некад вихор, кад смо били млади. Нарамак сећања, свеж ко јуче. Ал` године газе... шта да се ради? Ако једног дана заборав збрише, нежност тренутка и срце младо; па ти горе лево тешко буде: Не бој се. Ту сам била. И ту остадо`.

~ 114 ~

Бошко Барјактаровић – Калудранин

ПОНЕКАД - живот загосподари маштом По плаветнилу неба – страст јауче, бол жање Погледи баршунасти, кроз сузе мутни – снени, Твој осмех свог топи ме, к`о душу миропомазање! Месец и ја, час жути, час црвени... тобом опчињени. Плаче невиност, сузе од крви црвене, клизе. Јауци и бол... смешани, грцају у тешким клетвама. Портрети боје лију, од ГОЛЕ МАЈЕ до МОНАЛИЗЕ, А Ти, клечиш преда мном остављена од свих, уплакана. Сваки зрак сунца из твојих очију по жудњама је лио Пољубац недосањан... сан кроз машту је застао Твој додир чаробан и свет, тајне печата би отворио, За тебе био сам презир, небитан и недорастао. Живот ти наду даје, плод новог живота ниче, Шта ћу са собом, волим те, све бих за тебе дао. Једина, од Бога ми дана, за мене љубавни посланиче, Моја си заувек... Мада сам љубав твоју ја давно оплакао. Ноћу трепери небо обасуто звезданим плаштом, Понекад, деси се чудо и живот загосподари маштом!

~ 115 ~

Гордана Шарић

БАЈКА ОД СНОВА Кад разум заћути као поноћ нијема омча око срца развеже се сама, препуштам се чарима њежног загрљаја бјежећи од сјете, туге и осама. Хтјела бих да сачувам те заносне часе, чудесну бајку саткану од снова кад ме твоје руке магичастог плама недодиром чаробним обгрле изнова. Када те нема у вечери благе и звјездана киша непрестано лије шаљеш анђела раширених крила да ме њежно воли и нада мном бдије. Једном кад нестане те магије моћ чуваћемо чежњу као успомену, ти на сјајном звјезданоме трону ја у самоћи и уз пјесму њену.

~ 116 ~

Аћим Јоаким Вишњић

КОСАЧ ВАТРЕ Ти кад лице принесеш зрцалу, Кад сретнеш се справна невјерици, Ја тад сијем вјетрове по жалу, Ти си са мном не у својој слици. Док се гледиш у свом огледалу, За себе си додир са јавношћу, А за мене озрачје на жалу, Шапат љета тумач пред вјечношћу. Није твоје вријеме за сјетву, Жито неба под сводом мирише, Жено жетве сама си за жетву, Косач ватре мора да те њише...

~ 117 ~

Оља Горска

ДАЈ МЕ МАЈКО ЦИГАНИНУ Купи ми шарене хаљине Нанижи дукате сјајне Распусти косе низ груди ми тајне И дај ме мајко циганину! Шта ће ми путеви без трња Дворови што чекају хладно Господин који уморан дрема Човек без коња није човек мајко! Хоћу да јурим боса Прашњаву и стару чергу И радујем стварима ситним Да љубим до лудила мајко Циганина у пољима житним. Шта ће ми свилене блузе Што ледено стежу око врата Хоћу да медену децу рађам И румену зору чекам Каменом заспали месец да гађам.

~ 118 ~

Маја Милојковић

ЕХО ЉУБАВИ Виртуоз на виолини Глумац на бини Шта год пожелиш си Ти Музика добија облик и име Која светлошћу обасја моје риме И клавијатурист и гитарист Ти си маестрални артист. А ја слушам ехо јер сам далеко Од извора љубавног музичког виолинског кључа И плешем босонога на тактове твоје песме И надам се да ћеш чути звона мојих наногвица И да ме позовеш у своје друштво, Гладна ми је душа небеског звука. Ехо и ја долазимо само кажи кад. Слушам те и чекам да ми у срцу Објавиш свој тајни позивни знак.

~ 119 ~

Милован Мићо Петровић

ТИХО ТИШЕ Неиспуњеној души – Немир трепери, Срећу празни... Мисли горуће усна, Неверицом шапуће... Судбу оплакују кише Моје срце куца; Нечујно, тихо, све тише... Постеља празна – На тебе још мирише... Ожиљак у трену времена Ка срцу уцвељеном, Венама планинска река, Љубави, дао бих све... Да кренемо из почетка. Душа самотна временом – Без топлог загрљаја, Срце издржати неће моћи... Дани празни љубави, куда? Убише ме бесане ноћи.

~ 120 ~

Хелена Стојновић

ИСПОВЕД СРЦА У трептају звездане ноћи док малени фењери обасјавају траву лагано попут сене што кроз реку крочи на његове груди наслоним главу. Ослушкујем проповед срца што своје тајне збори прича о љубави тактом потока што тихо жубори. То је прича о души са два тела чија љубав је тако невина, а смела. Ушушкана у таласе мора која не престаје чак и кад сване зора. Ова љубав се храни дахом, чува крајичком погледа мог пољупцима честим нађе пут до срца твог.

~ 121 ~

Саша Угринић

У СВОЈИМ СВЕТОВИМА По ко зна који пут изгубио сам ту битку не знајући да не могу да победим најбољи део себе своју машту од које сам саткао непотпуност служећи се сликама дана лепотом жена у које би мушкост да процвета и остави свој траг Зато предлажем драга да не претерујемо са финоћом да не бисмо жалили у својим световима

~ 122 ~

Сања Манчић

ОД ПОЛА НА ПОЛА На пола корака са пола осмеха на ширину загрљаја и дубину уздаха спакујем пола у величину срца између одмора и од свега предаха. На пола делим пре него измерим колико погледа, у оку дослуха у рукаву кечева, у шаци џокера, колико туђих улога, за мој крај? На пола корака са пола срца до пола љубим те, као нерођено и борим се док по навици куца да оба пачворка ушијем у једно. И бирам завесу као вео за невесту тих и прозрачан, сив и безличан и прозор као очи у ноћи и фењери као сјај немоћи... И пута преко пута таштине улице равне као мирно море богате мене сред немаштине немирне зоре усред огња горе. И болим док се волим најмање и кројим док се рашивам по тлу И носим товар до прве невоље да куцнем у дрво, да не крене по злу!

~ 123 ~

Горан Ђука Ђукановић

БИЉЕГ Кроз вене протичу све моје жеље и жудње васкрсли љубавни звуци и чежња у срцу сплетена, мисли о теби. У тијелу дамари бију, радост будућих дана и вјечни пламен живота у нама. Љубљена моја, анђеоски завјет пишем као биљег по рођењу над срцима док душа живи к`о једно.

~ 124 ~

Јан Мирослав *** Била си мирна кад сам те тако` Ко смрзнутог језера утрнуле усне. Бридак лед за неме, нежне Јагодице што плануше ми јарко. Да сачини свод жарко И усне ти ватром обоји Телу преда постељу од лана Јер сном ти кораком утонула Душа ко мирна вечерња музика Склопивши поспане очи. Била си мирна кад сам те тако`.

*** Прса гола предај младој роси Сумрак ко` што предаје јасноћи: Место, време, царски престо Трон од венца и дични корак. Па кад постанете ви једно: Tа младе зоре кап, искром што Глади на штиту неустрашив јунак. За дело, смело; лепа Диана Тад се њему поклони уснама.

~ 125 ~

Радмила Рашић

МИХОЉСКО ЛЕТО Да ли се сећаш, у заносу своме Нас двоје, једног дивног јесењег дана? Михољског лета, године неке... Да ли те туга савлада? Кад са дрвећа жуто лишће опада А стабла оголела плачу! Да ли волиш ту јесењу слику? Сећаш ли се обећања наших Која смо једном другом дали? Док су око нас златно-жути Листови лагано ковитлали. Записасмо тада поруку На кестену старом, завет љубави нашој А волесмо се страсно и јако. Много смо тада хтели, али нисмо Смели или умели, Да љубав сачувамо, Бог би га знао? Многе су јесени у нашим животима Од тада прошле. Коса седи, поглед бледи, само сећања остају. И звезде падају као комете кад се велике љубави гасе. Сећаш ли се да су и сузе са лишћа падале Тог дана, када смо се растали... Сећаш ли се?

~ 126 ~

Мирјана Чабрило

ВИНО Чуо си безгласан јаук мог немира Уклонио ми бол Излечио од празнине Рекао ми речи Ослободио тишине Отрована твојим врелим уснама Пустила сам отров до сваке ћелије и поре Да немирима старим да боју нову Боју вина Телом ми прође језа Срце подивљало у мени Душа се загрејала Отопио се лед Нестала белина добила Боју вина Душе су се среле Прешле даљину море и планине Загрљај душа остао у нама Јер наша љубав стари као вино

~ 127 ~

Марија Рожић

ЉУБАВНИ РАЈ Разне су љубави у свијету ниједна није јака као наша ватрено гори, жаром жари до дна се испија вина чаша. Тијела нам дрхте срца јече препуна су љубавног жара све у нама кључа и трепери душа у стиховима проговара. Снага нам тијелима завлада узбуркају се олујне страсти запале се сулуде нам жеље жестоке су и препуне сласти. Ниједна љубав није као наша невидљивим нитима нас спаја кроз пјесму и рубиново вино одвешће нас до љубавног раја.

~ 128 ~

Љиљана Вукојевић

НЕ МОГУ Нећу да машем, тако не треба с тобом ми оде и део неба. Нећу да машем, а рука сама обриса сузе што су за нама. Ако не машем отиш`o ниси у срцу моме заувек ти си. Ако не машем остаћеш овде, пусти да туга испише оде. Нећу да машем, растанак боли јер оде неко ког` душа воли. Нећу да машем, нећу, не могу, молим за тебе, молим се Богу.

~ 129 ~

Роса Марковић

ЗАГРЉАЈ Љубав је пламен изненађења, када се распали, сија у очима заљубљених. Ако је угашена претвара се у море суза. Љубав је енергија, која је свуда око нас и у којој тражимо спас. Најјача је када је душом осетимо, јер то је магија, а магија се воли и тешко преболи. Када смо заљубљени, летимо крилима светлости, и како лебдимо тако нам живот крила поткресује. Један осмех, благи поглед, стисак руке, жељни снови, нестадоше у трагу времена... А тако бих се жељно, само у твој загрљај свила, да удахнем мирис, љубави и среће.

~ 130 ~

Војкан Миленковић *** Дани ми брзи. Брзе ми ноћи. Твоје очи венецијанске лутке. Једно поред другог. Једно после другог. Једно без другог. Брезо сребрна, свих мојих севера. Ти ми почињеш, када престаје сан. Ти ми трајеш и када престаје дан. Хаљина ти од светлости. Тело твоје од ноћи. О предивна. Пече ме ћилибар твога погледа. Насељаваш ме, болом огња, паљених прстију у плетеницу сплетених. Давно прошли тренутак твоје блискости. Док ме љубиш, ја те њушим. Уздрхтао у јези, имам празнину. Између светова, пролазим обележен. Где да се сачекам, ако се пронађем, икада У неком твом простору, огуљеног осмеха. Из гроба пружам руку, додирујем ти чело. Учествујем у разарању себе. Неречено, од тебе, раздире ме. То ћутање, чашу ми за руку лепи. Па те пијем, отровну.

13.03.2015.

~ 131 ~

Радмила Милојевић

ПУПОЉЦИ ЉУБАВИ Док звезде под којима спавамо мир нам доносе... Кроз златни оквир свог сна, сена твог осмеха долази изненада. Покрива ме сваки пут. Твој лик још боји ми снове. Гледао си ме заљубљено. Наша срећна звезда, сада је предалеко за нас. Сећам се пролећа љубави мајске. Моја суза пољубила је усне твоје. Покушавали смо запалити ноћ. Плесала је у ватреном кругу љубави наше. Ми млади, луди, радост бескрајна... Срца су говорила уместо нас. Плави огртач ноћи простро се над нама. Свици излетели из траве сви... Звезде жаром горе, као да се ко фењери пале. Огањ из срца твога захватио и срце моје. У грудима буром туче. Полако вене пупољак прве љубави наше. Сена твог осмеха још боји ми снове. Покрива ко најфинији звездани огртач.

~ 132 ~

Аница Новак

ПИТАМ СЕ На врховима прстију ходам По ивицама свог изгриженог срца Док топим се у твом загрљају Питам се видиш ли пулсирајуће ране у мени Које зацељујеш тишином Плашим се Да ако се оголим До бисерне белине својих костију Оглоданих болом и самоћом Побећи ћеш...

ТИ НИСИ ТАЈ Ти ниси тај о коме причам Нема те овде поред мене Ти си онај о коме ћутим О коме сањам и само слутим. Ти ниси тај који ме љуби Нема тих руку снажних око мене Ти ћеш, знам, остати тај О коме ћу мислити кад све увене.

~ 133 ~

Драгана Коларик Бауер

КИШЕ У АПРИЛУ Пролеће је. Опет кише падају Ево и април само што не пукне, Срца усамљена о љубави сањају. И ја сам некада сањала сне. Априла једног док те љубих први пут Испод тек разлистале тополе. Кроз гране је виркао месец млад, жут Док су се руке твоје око мене свиле. Сад опет ће април, и опет кише пљуште А руке и срце ми празније нег` икад. Другима ће гране тополе да шуште, Теби и мени више никад. Љубићу једном неке усне слађе И скрићу се у неком топлом крилу, Ал` сећање на тебе увек ће да ме нађе Док падају кише у априлу.

~ 134 ~

Слађана Липтак

ЗАБЛУДА Сетна чежња мира не да, пустом душом очај ходи, Дуж бескраја око гледа, мајко мила што ме роди? Стрепња крхко срце слама, слутња мучно стеже груди Да л` ће жеља међу нама, опстати док дан заруди? Дај ми санка ноћас, Боже, да одморим ум на час, Да одагнам што се може, да у вечност скријем нас. Кажи да то љубав није, не дај да га чекам још, Заблуду ми срце крије, сапутник је месец лош. Клечим, молим пред олтаром да му лажи буду стварне, Да ми снови стану јавом, да осветлим ноћи тамне. Али спаса нема мени, живот куша грешнике, Никуд среће сетној жени док заборав не стигне. А кад пођеш у сећање, кад угасне срца плам, Испунићеш обећање, успоменом бићеш, знам. Тад ће лета многа проћи, време младост прегазиће, Уснићеш ме једне ноћи, суза јастук поквасиће. Осетићеш у недрима да је душа заболела, Знаћеш да сам те једина, без кајања заволела. Зажалићеш што си мог`о сачувати нас од свих, Али ниси снаге смог`о, остао си део њих.

~ 135 ~

Борислав Косановић

НЕВЕСТА ТАМЕ Месечева млада плеше у дивљини ноћи једног кутка обасјаног сеном, ти, Невесто таме, горда у висини о, прелепа сено, начини се женом. Нек` ти косе плаве распу се у ноћи нек` падну до струка твоје златне нити, па ме дивљим плесом тргни у самоћи и наспи пар капи које ћемо пити. Нек` пар капи с усне, на груди ти слети вина црног, слатког, као ноћи дела, па ми руке глатке око врата плети као што си тамом моје очи сплела. Да не виде ништа сем тебе у тмини, да ти само с усана вино могу пити, ти, Невесто таме, ту хаљину скини, а под косом плавом, љубав ћемо скрити.

~ 136 ~

Гордана Русинков Марковић

У СНУ МИ ДОЂЕШ У сну ми дођеш, окићен звездама небеским, на рамену ти се месец смеје, у грлу ти љубавна песма за нас. У сну ми дођеш, бескрајно срећан што ме волиш, и риме дивне склапаш, у складне песме к`о бисере нижеш. У сну ми дођеш, додира меких, снених, у маглама плавим, ноћним, заталасаних жеља, уздрхтали, без речи, само загрљени. Кад у сну ми дођеш, у теби налазим моје изгубљено море, све моје радости и наде, све наше љубавне зоре. Са зрацима јутарње светлости, одлазиш као последња звезда, на небу што бледо светли, и поздрав ми јутарњи шаљеш до следећег сна.

~ 137 ~

Иван Милошевић

УБИЈАТИ ЉУБАВ Наизменично цветаш и венеш! Прихваташ и одричеш се себе. Теже је да љубави леђа окренеш, Него да сама оде од тебе... У обиљу воде, ти се сушиш! Рађаш се и умиреш у исти мах. Много је теже када љубав гушиш, Него кад сама губи дах... Апстинираш, па се махнито сладиш! А оно јадно, по шаву пуца. Теже је да љубави срце извадиш, Него кад само престане да куца... Истом снагом и рушиш, и свијаш! Претачу се и светло, и тама. Много је теже кад љубав убијаш, Него кад она умире сама...

~ 138 ~

Данијела Николић

МОЈЕ ТЕ МИСЛИ НОЋАС ПРОГОНЕ Моје те мисли ноћас прогоне Док друга ти на рамену спава, Престала бих ал` није до мене, Чежња ме болна за тобом слама. Побегла бих далеко од тебе, Поглед пун суза да ми не видиш, Далеко од нас, од саме себе, Да и ти за мном више не патиш. Не могу ти вечно друга бити, Јадно за тобом срце ће пући, Једног ће дана туга убити Душу, ка небу ће, својој кући.

~ 139 ~

Пламенка Ђого Вулић

ЗАВОЛЕХ Заволех реч твоју једну што је често кажеш мени, што ми храни душу жедну, што је шапћеш једној жени. Заволех твој драги поглед што често ме милује, што љубави је непреглед, што увек ме радује. Заволех твоје руке нежне, сасвим налик на пахуље снежне, и прија ми твоја рука кад обујми ме око струка. Све твоје заволех јако, срце што прави риме, питам се; је ли могуће тако да си ме опчинио свиме?

~ 140 ~

Будимир Ракић

ДАЛА СИ МИ ЉУБАВ СВОЈУ Дала си ми љубав своју, сан пун боја, Лепих ружа, страшћу сунчевом обасјаних, Пун уздаха, страсти и опоја, Пун стрепње, суза кô чежња пупољака раних! У њему је блаженство вере која спава, Вере коју нам наду и спокојство даје. У њему је мирис болних заборава, Као магле сиве у јесење дане. С дамарима страсти бије ми срце младо, Пуно сласти, јер сам га горчином трово; Пуно среће, јер сам дуго болно страдо, И пуно живота, јер сам много, много снево! У души мојој сад златно сунце сјајно Сија и наша љубав бруји страшћу и срећом! Тихо се шири кô небо бескрајно, Пунећи душу милином незаборавном! Кô дах ветра меко, повијено класје, Пијем сан тај слашћу коју душа моја снива И с тобом, иако јесен мог живота је, У искреној љубави биће моје ужива! И сад пољупцима твојим жеђ моју гасиш, Кô врелина дана студен ноћне таме, У исто време у души ми милину ствараш И појиш је чарима које су теби богомдане!

~ 141 ~

Бранка Дачевић

ГРЕХ Додирујемо се очима, милујемо мислима, излазимо из тела и лебдимо у ваздуху. Од мене нежност тражиш, али светост брака не желиш да газиш. Мени нека суди ОН, што грех учинит желим, што слаба сам, тек жена. Твој поглед на мени, а из њега страст и жеља гори. Но и очај и молба да се склоним, да као сирена у дубину мора зароним.

~ 142 ~

Милунка Марковић Ђоловић

РУЖА ЦРВЕНА У срцу мом клија семе љубави, Ја немам ништа са тим, Само се чудо догоди. Малено семе се у мени мешкољи, Мада нећу и не желим, Хоће да ми живот промени. Док семе неумитно нестаје Клица љубави без моје воље Све већа и бујнија постаје. Не знам који то цвет расте у мени Слутим да је онај најлепши, црвени, Драг свакој жени, па и мени. Од малене клице љубави Развиће се ружа црвена, Латице ће се рубином прелити, Можда у зрелу љубав претворити.

~ 143 ~

Марија Вулић

ОВО НИЈЕ ВРЕМЕ ЗА НАС Рекао је да ово није време за нас... "Не разумеш, најбоље је тако, доћи ће други, само полако", пољубио ме, па заплак`о. Рекао је да ово није време за нас... "Ово не сме да се деси сад, себично је да икога чекаш, ја више нисам тако млад". Рекао је да ово није време за нас... "Другоме треба љубав да даш, не смеш да дрхтиш уз мој глас, толико тога испред себе имаш". Рекао је да ово није време за нас... "Све би било другачије, и ти то знаш, можда те једном и потражим, а сад извини, ја одлазим".

~ 144 ~

Младен Мараш

ЛУНА У ЧУДУ Надвила Луна над сјеном неком што жалом мокрим бешумно ходи... Умиру меки таласи неки, шапућу зрнца соли у води. Корака снена шеће се сјена, каткад се лица назру у блијеску... У једној сјени човјек и жена, четири стопе љубе по пијеску. Док с мора лижу одвише благи језици чаробног маестрала, њих двоје сами, млади и наги у ватри букте уз уздах вала. Ни чули нису у чуду Луну када је питала сазвијежђе Млијечно... Да л` има љубави, изузев божје, која би могла трајати вјечно?

~ 145 ~

Даница Бурсаћ

ЧЕКАЊЕ Магла се спушта капи кише куцају по стаклу, испрекидано, као и ово моје узнемирено срце. Смирујем ту уплашену птичицу у својим грудима, а она све слабија. Ћути и пати, јеца и плаче. У очима изгубљени сјај, поглед ми лута празан, као и ова моја напаћена душа. Бори се да изађе из окова туге и боли. Небо сиво без звезда, очи мутне без сјаја. Звезде су побегле од моје туге, Сунце се скрило иза облака. Дођи, поспи ме звезданим прахом. Срце ми избоди зракама Сунца. Пољубац топли на усне ми спусти, наставићу да живим сан!

~ 146 ~

Данијела Нела Јовановић

РАЗУМ И ОСЈЕЋАЈНОСТ Кроз шапат изговорено, сагорјело у праскозорју плачем тек рођеног сна, заспало је у мени једно буђење. Дрхтала сам кроз неизречену сумњу не усуђујући се да је призовем, лутала ходницима нестајања очајнички тражећи Сеговију. У џепу сам понијела тишину, њежно пољубила сваку сузу која је потекла из незнања и отиснула се у прогонство... Сад погнуте главе тражим покајање а знам да је опрост дио мог гријеха, рођена у срцу, сукобљена уму, ова љубав нема лијека нити вијека.

~ 147 ~

Милорад Максимовић

ТАКО УВЕК ТИХО БЕШЕ Тако увек тихо беше кад небо говори громовима све утихне док сад муња пева да би с` чуло шта сад Љубав смера... Пламти пламен свете ватре што сажиже и прочисти многом звездом и светлошћу сваког ко је Творцу мио... да би вечне снове снио и на јаву доносио свете речи што су дела са највише Божје горе...

~ 148 ~

Бранислава Чоловић

ТРАЖИМ ТЕ У СНОВИМА Тамо гдје Сунце златну зору буди гдје одсјаји снова преплићу ту стварност живиш ти исткан од доброте само твоја чежња може да ми суди твоје су ријечи само чиста дјела а снага и љубав неки спокој нуди у близини твојој душа ми је пуна у одсјају снова живиш и постојиш твој додир је мекан, топао и њежан зелена трава простирка за тјела покривач од неба да нам тајну чува склонит ћу паучину са сјећања свела сада ћу пробат да дотакнем тај свијет молим те немој да постанеш прах ко кристал кад случајно дотакне страх био си стваран као да постојиш твоја је бит мој извор за дах О радости моје ниси постао прах... Исплест ћу вјенце од шареног цвијећа нек круна нам буду у сазвјежђу нашем у дворцу од гора, врлети и мора гдје за нас ће свитат љубичаста зора а онда ме плесом прошетај кроз звијезде кораци твоји нек` стаза ми буду подигни силно до вјечности саме у загрљају твом нек` се снови угнијезде.

~ 149 ~

Вера Медић

МЕТЕОРСКА КИША Толико смо чекали ту ноћ Младог месеца И предсказану Кишу метеора На северном небу. Пружила си ми руку И ја те поведох На брежуљак Одакле је видик Најлепши. Ту сам сламао Један по један печат Твојих тајни. Ти си гледала Погледом допуштања. Сад пођи са мном Да боравимо У мрестилишту сазвежђа. Учинићу те најсјајнијом звездом Док сама ломиш Последњи печат.

~ 150 ~

Душко Р. Недовић

ТРЕНУЦИ СРЕЋЕ Душу ми грију заборављени зраци. Заједно са тобом, баш ту у грудима. Да ли ме то подмлађју нестали знаци. Или се само са стихом вјенчала рима. Слику ти у оку видим као огледало. Украс незамјењив који ћу у себи носити. Је ли ми то опет до живота стало. Хоћемо ли као дјеца срећне тајне крити. Пјевају ли весело наше пјесме вјетрови. Лепршају ли лептири у нашим срцима. Јесу ли се покренули забрањени летови. Као у причама којих само у бајкама има.

~ 151 ~

Миљана Живановић

СИДРО Благо. Нежно. Обазриво. Ви идете пребрзо, Јер врата мог срца су само пукотина... То боли знате, Ваш улазак. То боли јер је моје срце запечено, затворено... С малим шиљастим шавовима, с невидљивим нитима у великим иглицама... Требам их. Да ублаже неверицу... Да делимо осећање исто. Изрежите уске игле које су морале гурати али врло споро... Почињем разумети... Да моје срце сидро је, заштићено у мору Ваше љубави. И да нико не долази на овај брод без моје дозволе. Велика моћ овог моћног знања још није стигла до мене... И зато Вам кажем: Благо. Нежно. Обазриво. Немојте рећи превише. Само кажите да ме волите...

~ 152 ~

Јована Јовић *** Купили су те они олако, гладног вазда речима те хране. А ја ћутим, дуго је то тако, кажем; немој... а ти руком махнеш. Седим, ћутим, упорно размишљам, како да те сачувам од злога, када свако својим путем иде, где је срећа, љубав, успех, слога? Кад ми дођеш, буком ме пробудиш, онда тихо легнеш с друге стране, кажем себи; узалуд се трудиш... Спавај сада, брзо ће да сване. Не знаш куд ти време узалуд пролази, и чим кући дођеш, опет ми одлазиш. Постадох ко сенка, пратим издалека; мога – а сад одвећ путничког човека!

~ 153 ~

Борислав Наградић

ЛАЖНА ЉУБАВ Вихор те и мени донесе на крилима среће, Срце моје у тешким ранама ти тада нађе. Надало се тако рањено и тебе вољеће, Завољех те ко сунце у свитање кад изађе. Напаћено срце моје тада слутило није, Који се јад и туга у твом болном срцу крије. Опчињен бијах осмијехом и љепотом твојом, Нађох се у твом загрљају, болном душом мојом. Моји загрљаји теби само утјеха били, Твоје срце, душа тада су друге снове снили. Ти своју стару љубав пребољела била ниси, А мени само лажну љубав поклонила си. Тебе тужну раздире болна чежња, сјета твоја, Не разуме срце твоје кол`ка је туга моја. Зато се ти драга врати старој љубави својој, Ја ћу даље патити за тобом у боли мојој.

~ 154 ~

Анкица Спачек Караматић

СЈЕЋАЊА Кад у глави сјећања се роје, и кад туга моје срце слама, присјети се тада срце моје, шта се тада збивало са нама. Крочили смо три године мили, путевима, све руку под руку, љубав нашу ми смо тада крили, срцима смо наносили муку. Друговањем прикрили смо злато, оно што су наша срца знала, једног дана отиш`о си зато, а ја срце погрешном сам дала. Сада опет наша срца срећо, једно другом у загрљај жуде, надати се ја не смијем и нећу, чекам љубав, па како ми буде!

~ 155 ~

Драгица Ђурић

ШТА СЕ МОЖЕ ДОБИТИ ЛЕПОТОМ Шта се може добити лепотом, Срца твога и младости твоје: Да ли бисер ил` драго камење, Или свилом украшено перје, Да л` Мерцедес или јахта бела, Или Сунце у зениту дана, Ил` јутарња роса радосница, Извор бистри воде лековите... Да ли јато ласта лакокрилих, Или љубав за вечна времена? Кад лепотом срце ти се кити, Не треба ти ни драго камење, Нити свилом украшено перје, Нит` Мерцедес, или јахта бела... Узми љубав за вечна времена! Даће ти се Сунце у зениту И јутарња роса радосница, Извор бистри воде лековите, Јато деце – ласта лакокрилих Даће ти се сво богатство света!

~ 156 ~

Надица Цветковић

УЗАЛУД СЕ СКРИВАШ Зваћу те травом зеленооком у јутра што ће сјати будна, немам ја друго за тебе име, име је твоје – моја чуда. Немам ја за те другог лика до лице које у мислима скривам, ти можеш неког пролазника поглед да имаш, осмех да крадеш, ти можеш туђим, луђим стихом у нова јутра бити вика... Лаж се ту гњезди узалудна, лаж би ту спавала, ал` ја сам будна. И можеш хтети, и бити, и смети у дрво сакривен ил` какву стену, преваром нећеш и лудим бегом никада више дотаћи жену, што зна да пева, што воли чуда, што сама поста одраз твог лика, што зна да трава зеленоока скривеног тебе јасна је слика!

~ 157 ~

Добрила Стојановић

ЗА БОЉЕ СУТРА Љубав се моја често гаси, ко сјајне звезде свакога јутра. Ја мислим на те, ма где да си, увек се надам за боље сутра. Звезде срећне имају месеца. На папиру се просуло мастило, Пишем песму туга ме пресеца, сузе капљу, све упропастило. Уби ме туга и јак ветар, Идем сама неосветљени град. Бројим кораке, метар, по метар, Уморна душа пред велики пад. У мрачној улици, обузе ме страх, Куда да кренем из овог пакла? Пред очима само пепео и прах... Под ногама газим, ломљена стакла. Гуши ме туга, не да да дишем, У грудима места за срце нема. Последњи стих, песму пишем. Сутрашњи дан не знам шта спрема.

~ 158 ~

Лука Тошковић

ДАЉИНЕ Пластичне очи сивих даљина Гледају празно небо. Лимене корњаче хрле бескрају. Јара титра честицама прашине. Сунце попут коња на умору Пропело се у последњем трзају. Дан уступа место својој супротности. Ни цвркут врапца ни кликтај сокола. Ни тишине. Једноличност боли.

~ 159 ~

Гордана Јеж Лазић

МАЛИ СВЕТИ СВЕТ Овај је обруч само луч и зенице нам земунице - искорак улице. Ни песми нас не дам у реч. Зар би докони витражи трулежи на путоказу срца пронашли млеч? А јесмо ходочастили ламентом пред иконостасом. И јесмо воском сваке свеће среће на мапу обале уцртали крвоток неба и пучине. Јесмо, потаман полету фантазије, задршком звона литургије, од пешчаног хаоса правили свој ред, јер љубав је мали свети свет.

~ 160 ~

Славка Божовић

НИСИ МЕ НАУЧИО Прелиставам по срцу странице У којима си ти некад био Да се подсјетим на неке ситнице И чему си ме све научио Научио си ме како се хвата тишина Кад душа невјерицу слути И како се за срце купи паучина Када одлучи да заћути Научио си ме и како да дишем У зрцалу искру да скријем Научи ме кад ти стихове пишем Да сузу пустити не смијем Научио си ме обувати далеке кораке Једрити крилима наде И модус за прескочити оловне облаке Кад се испријече барикаде Научи ме и како се силно воли На стази погрешној кад смо стали И то да љубав зна да заболи На том животном испиту смо пали Научио си ме на срцу резу да ставим У томе си супериоран био Али технику како да те заборавим Е то ниси, ниси ме то научио Научио си ме...

~ 161 ~

Ирена Маринковић

ПАР Почнимо тамо где све престаје Кренимо тамо где све одлази Растанимо се тамо где сви се срели Супротни полови на једној свери Твоје жеље мени се остваре Твоје мисли под моје облаке Твоја љубав у срцу је мом Радост твоја мој је смех Твоји падови ретко долазе Обарају ал` удвоје лакше се устаје Кад лице покисне и језера прелију Моје су очи те које огреју Заболе речи туђе Опеку Ухватиш за руку одведеш на реку Кажеш вода све однесе Чистота све поднесе Све има свој разлог Ништа није ствар случаја Па ћутимо дуго Очима говоримо Ми смо различити бројеви Исте адресе Наизглед неспојиве Ал` нераздвојиве Не покушавам више да схватим Осећај пратим Кажеш ох да твоја Интуиција....

~ 162 ~

Жељко Биланков

ОДЈЕДНОМ Одједном... Пробуђене планине, шуме, долине, цесте, тихе стазе и путељци, попримише изглед твој... Додирнута језера, извори, слапови, ријеке бистри потоци и љетне кише, пригрлише осмијех твој... Одједном њежне, устрептале птице, ускладише свој, величанствени пој... Одједном... одједном ми страшно недостајеш... одједном ми толико треба, бар један пољубац твој!

~ 163 ~

Милица Ристовић

У СВИТАЊЕ У свитање... Када се магла гура кроз капије и стабла, када се не зна буди ли се или свет још увек спава... Када се меша светлост зоре са заборављеним светлима што узалуд горе од синоћ... Када није јасно је л` дан или ноћ, када полусан грли музику, а музика прелази у метафизику... Када виолина почне да слика обрисе твог лика... Тада, у свитање волим да зажмурим и испод очију трептајем прелазим преко цртежа твог лица од чела, преко уха, до врата чије наборе не стигох све да упознам... И само у свитање дознам колико је удаљено моје предграђе од твог града у којем ни сада, у свитање не чујеш шум мојих покушаја да те чувам и спасем од заборава.

~ 164 ~

Весна Тасић Микановић

ВОЛИМ ТЕ ТВОЈЕ ЦРНЕ ОЧИ Познајем добро те твоје очи, као да су моје. Виде, тако црне, - све ће проћи, а звезде се роје... У њима су ватре и пустиње! Твоје очи слуте згасла јутра, пораз таштине, и јецај лауте... Гледам дуго у те поноре, олујом затамњене... Са осмехом лажним говоре; остаће тек успомене!

~ 165 ~

Бранислава Бранка Станисављев

ЉУБАВ Неком љубав никада не дође цео живот у чекању прође, чекање је дуже од бескраја срце жели срцем да се спаја. Неком можда суђена и није, неко сузом баш љубав залије, па је суза изједа до боли, волиш неког ко не зна воли. Поред многих прошла је ко сенка, поред неких протекла ко река, свак` бар једном куша у животу, чар љубави и њену лепоту. Многи су је друже изгубили, јер је нису у свом срцу свили, љубављу се љубав несебично даје, док зенице као звезде сјаје. Ако једном нађеш такву љубав, целим срцем и душом је пази, не дај да ти оде у заборав; само једном права се налази!

~ 166 ~

Виолета Милићевић

МЕСЕЧИНА Месечевом сјају тај је поглед сличан: док ме обасјава, он хладноћом зрачи. И мада ми језа струји целим телом, он ко магнет снажно све моје привлачи. Упија у себе сву моју топлину, сву страст, нежност, љубав и све што је моје; све што некад беше и што може бити кад се воли, буди и сања удвоје. Узалуд хладноћом сад ме искушава то око што гледа некуд у даљине: у њем све су ватре света притајене и скривене све су сељенске милине. Нико још не сакри светлост усред мрака нити откри тајну месечевог сјаја. И топло и хладно, и знано и тајно, месечина срмом својом вечно спаја.

~ 167 ~

Иван Илић

ВАЊА У мени се буди много тога лепог, кад год те видим, и загрлим снажно! У мени и шарени цвет тада процвета, сем близине твоје, ништа није важно. Сва лепота света у твоме је лику, само тебе гледам, једино си биће! У бесаним ноћима љубим твоју слику, уз поезију своју пијем горко пиће! Клупица је ова мост између нас, телесно смо близу, мислима далеко... Близина твоја за мене сад је спас, знај да уз тебе биће увек неко! Неко ко те чека, ко ти песме пише, безусловно воли и ноћима сања, топлина твоја тера га да дише, одзвања му стално у мислима Вања!

~ 168 ~

Зорка Стојановић

КАРТА ЉУБАВИ Чувам дуго праг нашег немира и журно, затварам тешка врата… Не желим да видим изгубљене дане и чујем неизговорене речи. У топлу празнину скривам карту љубави и греха, верујући несмотрено да младост није прошла. Љубим и сада као некада, док даљина звони тешким корацима, кроз понор бездани. Верујем у прву љубав светли знак младости, утиснут на челу, да траје као бајка. Ловим звезде у замци тренутка, и волим оно што цвета у сенци, као што волим дан и другу страну светлости.

~ 169 ~

Љубиша Ђоловић

МИРИС МОРА Будио нас је мирис борова и мора, радовао нас је осмех и рана зора и тихо шапутање на јастуку, док сам јој љубио руку. Незаборавне шетње обалом дугом, са њом, најбољим другом, само је море тајну знало, шта се све за љубав дало. Није је хтело никоме рећи, песму пева сад шумећи, па о камен лако пљусне, слатке ли су њене усне. А ој море, друже стари, ко за време сада мари, кад се сетим свих тих дана, ... благо нама. Испод неког лампиона, седели смо ја и она, на огради од камена, крај дрвета зимзелена. А ти море све што знаш, немој ником да причаш, певај само песму своју, ја ћу чуват` љубав моју.

~ 170 ~

Невена Милосављевић

ГЛЕДАТИ ЖЕНУ Гледати жену, као што ја њу гледам, Може ли ико уједно волети И дете и старицу у њој? И све бих јој звезде у корпу набрао Као Цареве очи жуте из баште, По постељи их разасуо, Метнуо за појас једну да се дичим… Гледати је на постељи Поливену месечевим млеком, У мени се дрзнуо онај школарац, Што му само гола мишица под блузом Распали комете, Ужарио пламен на лампи језичак. На овом завијутку у средишту земље, Сплетен њеном косом као међ` шеваре, Газио сам у води до колена, Без страха од какве немани из муља. Ронио на дах у пупољке, међу њене груди, И пао на њих жудњом савладан.

~ 171 ~

Тина Илијин

БУЛЕВАР ВЕЧНОСТИ По чему ме памтиш? По томе што сам те украла од туге да не потонеш, да се не изгубиш у вртлогу снажног Дунава. Или по најјачем загрљају, мојим пољупцима. Мојим нежним рукама, по срећним данима долазећих и одлазећих? Можда ме памтиш по свим твојим песмама које си написао само за мене, или по кратком стиху, који сам ја написала само за тебе? Знаш, и да се сретнемо после целе деценије, негде на Булевару Вечности, задрхтао би када би се са мном мимоишао. У животу постоје трагови који не могу нестати, не може их ни време избрисати, чак ни заборав. Зато постоје ти Булевари Вечности, да памтиш и да те сећају да сам у твом срцу оставила дубок и неизбрисив траг.

~ 172 ~

Јана Петровић

АУТОПОРТРЕТ Нисам лепа, али ми се коса распростире у вијугавим беспућима око главе. Па, рачунам; можда ће неко залутати тим путевима. У потрази за мојом душом!

~ 173 ~

Ивица Турински

МРВИЦА СРЕЋЕ Још једно је јутро свануло без тебе Ниси ми ни ноћас ходила снима Душу ми хладна кошава гребе Боловаћу дан насмејан пред свима Мислиће сви да сам човек среће Миљеник љубави препун енергије Док мене држи тек нешто треће У маси људи где место ми није Нада ме држи до краја дана Мисао даје мрвицу среће Да ћеш ми навече доћи до сана А с првим мраком лудило креће Целог сам дана због те` знао расти Жеља за тобом за сном се свила Чекајући час кад ћу у снове пасти Кад дођеш да сам са тобом мила

~ 174 ~

Glorija Wolf

ДОДИР ДУШЕ Не умивај снене очи, у њима сам сакрила погледе своје, што на грех зову. Не бриши усне, на њима сам залепила отисак својих усана, још слађих од слатких лубеница. Понеси са собом у сан на длановима уздахе моје, скривене у раскопчаној кошуљи, у џеповима пуних тајни. Моју косу међу прстима, моју кожу на грудима, моје све теби на дар, додир душе грли најјаче. Ти то знаш...

02.08.2017.

~ 175 ~

Даница Бакић

ПРИВИД Лепа слика, често, ружну страну крије. Медом слади, горку, жуч што лије. Па зар привид, или лаж то није? И лажна љубав, увек право лице крије. Сласти меда нема. Само жуч се пије. Па зар привид, или лаж то није? Кад` у својој боли лице јој открије, човек с тугом схвати да то љубав није. Па зар и у љубави привид гнездо вије?

~ 176 ~

Светлана Обрадовић

АКО ЗАБОРАВИМ Пишем... Јер, шта ако заборавим? Шта ако кад године прођу, заборавим колико сам те волела, колико сам се за нас борила. Пишем да се сетим, сваког мог осмеха, сузе, уздаха. Пишем да се сетим колико си вољен био. Да се сетим, за кога сам живела, због кога сам дисала, коме сам песме писала. Пишем... Јер, шта ако заборавим?...

~ 177 ~

Ана Митић Стошић

ТИ Кренем, поклекнем, Паднем, заплачем, Станем. Будим се, заспим, Сањам, сањам – Ти, Окренем се – Ти. Кренем, усправим се, Скочим, насмејем се, Станем. Гледам, слушам, Будно, јасно – Ти, Преда мном – Ти. Кренем, куцнем, Уђем, уозбиљим се, Станем. Чезнем, маштам, У полусну, мутно – Ти, У облаку – Ти.

~ 178 ~

Миле Костић

ГРОБ САМОЋЕ У њеним црним очима тражим вечну таму, гроб самоће и тишине, где ћу се скрасите целога живота. Али у њеним очима нема вечне таме, нема гроба самоће, ни вечне тишине. У њима има живота, чежње за љубављу. У очима њеним, ватра, плам, ти, пламти велика љубав, љубав што све обећава. Један њен поглед све распламсава, све разбуктава. Њене очи не наносе црнило живота, но чежњу за љубав, што срце греје.

~ 179 ~

Драгана Ћатић

ЛЕК = ЉУБАВ На мисли о теби навикнута, разваљујем зидове равнодушности питајући се колико још пута, колико дана и ноћи, месеци колико, или година, колико ће трајати пре него што ћу поћи у ново јутро насмејано, а без тебе, сигурна у себе, у чисту своју радост која на све стране из дубине зрачи. И значи ли, шта заправо значи, питам се, на мисли о теби навикнута, какав смисао има то што куцалица у грудима од равнодушности до жеље за тобом лута непрестано, и сваки час као трска затрепери на зрнце сивог кад наиђе – тугу прескочити жели и твом би срцу радо да издалека викне, и да му приђе као некад, онако женски, нежно, ал` залуд... Жена се у моме телу опет у шкољку скрила, и ко зна хоће ли сутра још неко знати мене да снажи па да раширим своја крила и путањом плавом полетим – стазом коју препознају једино птице љубави, оном на којој равнодушности нема ни за лек. Јер, лек-лет удвоје = љубав!

~ 180 ~

Аника Вулетић

НЕ ЛАЖИРАЈ ЖИВОТ Да ми је да научим да плачем И да када ми дође вриштим без пардона Из свег гласа, немилице Не бих то радила кришом Или дјелимично као што раде лицемјери На сав глас, да свијет чује хук потока Као што слуша грохот Никако као што раде преподобне домаћице Пренемажући се пред свима Објешене од мучне улоге Као да је судњи дан сваког трена А трен је док не постигну хир Лијепо бих стала пред икону Испред огледала и на сред ливаде Лила док им не видим крај Док души не лакне и разум не прочисте Да ми је да научим плакати Научила бих и да су и туге и невоље Дио пута до вјечности, а ми лакоми Да смо грешни и дволични што их се стидимо И показујемо само лијепо Да ми је да научим да не лажирам живот

~ 181 ~

Слађана М. Пуповић

ЗНАЛА САМ Угледах те, кад јесен је шарала лишће бојама дуге А ветар певао арије у крошњама оголеле липе, Мешајући прохладни јесењи зрак Са првим кишама што сипе. Осетих твој поглед нежан и мио Како низ моје лице клизи и слева се као капи росе, Остављајући врео траг , Као на песаку, кад остављају ноге босе. Сутон је скрио мој поглед и очи Из којих су искре пламтеле као ракете А душа ми, у ноћи препуној мириса што мами, Дрхтала, као уплашено дете. Знала сам да ће та ноћ, што ми се чињаше знана, И трагови твоји, и додир твој нежан и смео, Постати моја јава и мој сан И да ћеш ми остати драг, за живот цео.

~ 182 ~

Тања Ајтић

ПТИЦЕ Црне птице узлетеле су. Велико дрво остаде празно у јесен. Није добар знак, помислих. Сетих се једне зиме човека у црном са очима које под светлом мењају боју. Осетих да можда желим да знам где је? Само на трен. А онда се уплаших. Опасност призивам. Љубав је била на његовим уснама једном. После је заћутао.

~ 183 ~

Сања Чиркић

ТВОЈА ЉУБАВ Да љубав твоја има крила ја био бих вјетар што скида јој прах... Да никад не одлети некоме другом, док се играш са мном и мојом тугом... Да љубав твоја има жар... ја бих вјечно био воде кап, Да гасим је, другог да не грије то твоје срце што болу мом се смије! Да љубав твоја нема крај, на крају вјечности стајао бих ја... Да зауставим је да другог волиш заувијек Ти што души болној једини си лијек! Да љубав твоја не познаје границе Ја бих јој исписао последње странице. Да никад безгранично не заволиш њега Ти коју желим више од свега! Али да твоја љубав припадне мени, Ја постао бих немоћан за све жеље своје. Са тобом засвјетли и ова моја тама. Како да ме волиш, то одлучи сама!

~ 184 ~

Светлана Тодоровић

СЈАЈ И СВЕТЛОСТ ОКА Одавно сам своје срце теби дала и никада га нисам назад добила. Срце и глава често другачије мисле. Две се моћне силе у мени сукобиле. Срце има своје неразумне разлоге које ова моја памет не познаје. Међусобно бучне воде дијалоге. Једно другом ништа не признаје. Сјај и светлост ока срце препознаје, душа разазнаје и упознаје. Полети, блиста са небесја па се и она новом дану радује. Надања и љубави чаробност са магијом месеца настаје. Сада је нека друга реалност. На светлост дана сјај ока нестаје. Ватре туге тињају, у недрима горе. Шта се у срцу збива усне не говоре. Немуштим речима очи саме проговоре док се горчина у срцу сузама не испере.

~ 185 ~

Златомир Јовановић

МИЛА ЦИГАНЧИЦЕ Мила, Циганчице, љубави моја ти која гледаш на ме с висине љубићу мала стопала твоја на том прашњавом путу судбине. Дај пођи са мном до черге моје што самује под светлим звездама, у њој нека младо срце твоје ублажи бол и жудњу што слама. Предаће се теби овај номад свим телом, душом и срцем својим чини од мене што ти је воља и ту у жару ватрене страсти учини мене животом твојим. А онда, кад нас одвуку даље прашњави путеви у даљине остани са мном за вечност једну и буди део моје судбине МИЛА, ЦИГАНЧИЦЕ!

~ 186 ~

Љиљана Хидић Пасарићек

ЗАДЊА НОТА ЗА КРАЈ Пуштам те ноћас да још коју Ноту складаш Остави траг у времену Снове у бескрају... Ноћас ослушкујем срцем А Ти ТИ ћеш бити мој Неспокој Пуштам Те... Лебди као и твоје ноте На ноћном повјетарцу Завуци се ту до Срца Иако све је Јасно... Одсвираћемо ноћи Ову задњу ноту За крај.

~ 187 ~

Тамара Божовић

СРЕЋА Некада ме заобиђу туге као птице искривљено дрво, а некад сам крошња коју с висина угледају прво. Некад ме среће дочекају неспремну - као девојку пољубац први, а некад ме мимоиђу у надању и одлете на кровове (недохватне погледу). ... Јер живот је ђерам са шкрипавим ходом, некад полети равницом некад се судара (ходајући споро).

~ 188 ~

Лидија Маловић

УМОРНА САМ ОД... Надања и страдања, промишљања и умишљања Обећања и немара, јека и тог одјека Порицања због урицања, догматских прашума И безизборних избора. Уморна сам од поринућа без изрона Разодевања без одевања Среће без расплета, трагике без краја Чекова без покрића, смеха без огледала Снивања без збивања, одморишта без упоришта Уверења без поверења, упокоја без спокоја Путева без одредишта, падова без подизања Признања без кривица! Равница без заклона, рођења без записа Крајева без крајева, почетака без основа. Уморна од Ништавила и уштавила, покрива и покрова Кидања и закрпа, породичних одрона Магле у летњих поднева Одликованих анатема, смисленог бесмисла Трагања у бежањима. Уморна сам од недочеканих чекања И одговора без питања, уморна... Јер само сам човек... само сам жена... Уморна! Од СПОКОЈНОГ умора!

~ 189 ~

Мариа Викториа Живановић

КОРАЦИ Корачам, ал` не знам куда. Дишем, ал` не знам чему. И као просјак и као луда, смешим се цинично око себе свему. Шта сам и ко сам после свега зна ли ми ко рећи? Да ли је иза крша долина без снега или сам ја мајка оваквој срећи? Корачам кораком од олова. Тешки ми ланци око ногу. Да л` ме се сетиш? Ја баш без тебе никако не могу.

~ 190 ~

Ружица Кишур Чрленац

ПОЉУБАЦ У ЧЕЛО Док ти међу дланове Урањам душом Капима кише Љуби нас небо. Осмијехом чувам Пољубац твој Утиснут у чело, Извор је ужитка, Тече ми срцем И спава са мном На јастуку од чежњи. Исповијед ми капљеш Очима у очи, Не очекујем ништа А запех у срећи. И док други људи Тек жељама се хране, Укопано чекају Непознату срећу, Твој пољубац у чело Благослов је души И за оне дрске, Мање сретне дане.

~ 191 ~

Софија Павловић

ЈОШ ЈЕДНОМ Још једном Сунце ће што пре отићи да спава... Још једном ће ме Месец поздравити смешком... Још једном ћу бити у мојој омиљеној спаваћици... Још једном ће јастук осетити влажност из мојих очију. Још једном ћу се најлепше насмејати... Још једном ћу заспати са телефоном у руци... Све ћу ја урадити још једном, док не дође дан кад ћеш ми ово твоје ћутање објаснити више пута. Још једним бих све поново, више пута. Ево, све ћу испочетка да поновим, од дана када ниси могао без мене, још једном ћу покушати да се борим – да немамо крај!

~ 192 ~

Тома Недић

ДОБРОДОШЛИЦА ЉУБАВИ Љубави – ти увек си добродошла Иако су снови изгнани из својих прапостојбина. Љубави – у мени те још увек има Иако су рај откинули ти из недара. Љубави – презиме сам твоје И чувам те као мајка детиње спокоје. Љубави – свет је велика превара, Остани у загрљају мог имена, Јер само ја знам како туга дроби душу И оставља пустош у шуми снова! Јер само ја знам како боли сан без одговора Гушећи се у диму и чаши алкохола! Љубави – ти увек си добродошла у пристаниште сањара. Не остављај ме зато без светионика, пристаништа и обала... (А кад време прође)... Љубави – понор ти је име, без сламке спаса И светионика путоказа...

~ 193 ~

Даниела Тодоровић

НАС ДВОЈЕ Нас двоје сањара, правих враголана, што оловком исписују стихове по папиру, стварајући поезију вечне љубави. Нас двоје бунтовника, искрених занесењака, што ноћима остају будни причајући о овом свету, где зло и тама царују, а ипак вера и љубав преовлађују. Нас двоје љубавника, одавно напуштени и сами, што на љубав још увек чекамо, сто пута издани, сто пута преварени, али љубави душом предани. Нас двоје, к`о деца разиграни, потпуно безазлени, у игри нашој само једно желимо; да љубав себи привучемо, да заувек некога волимо!

~ 194 ~

Славица Божичевић

СТАРА ЉУБАВ Попут мора, што одједном постане велико и силно, у нама се покренула плима. Држиш ми рамена рукама, лице ти је попут бљештавог сунчаног дана. Сјаји и мени се смијеши. Твоје зелене очи, благо ме гледају, а усне шапатом питају; Јеси ли сретна? Много је љета прошло од нашег бродолома. Животи нам били пуни олуја и тамних облака. Једримо даље – одговарам. Смијешећи се пружам му руку за растанак уз тихи шапат; Чувај се!

~ 195 ~

Бранка Тирнанић

ВРЕЛИНА ЉУБАВИ Од сунца би зраке да измолиш. Кроз прозор уснуло да ми озари лице, гором би у крошњама гнездо да свијеш, ја да долетим – попут залутале птице. И шум би од ветра да позајмиш. Да њиме ми праменове умрсиш косе, од зоре сваку капљу сребрну да би ми ноге оросио босе. И валове би ти своје дала набујала река, да у њима своје огледаш очи, рука твоја нека постеља буде ми мека, док се из срца твога врелина љубави точи.

~ 196 ~

Добрила Митовски

ЉУБАВИ С тобом усахло ништа није, И помисао на тебе; љубав – у срцу топлину лије. Сјећања су лепоте раја... И сами додири руку, дрхтаје дубоке, прожимаху силно, волели смо се до бескраја! С тобом усахло ништа није, слике твоје само ја видим, очима те милујем, душом љубим, љубави искрене ја се не стидим. Волели смо се, видели су људи, али колико, ми смо знали и небо... И када смо били љути, чежња силна загрљај нам изнуди. С тобом усахло ништа није, шапћем ти љубави танане речи, све ме на тебе сећа, све од тебе најмилије ми је! Љубави, бесмртна је душа твоја! У мислима уплићем је у плетеницу живота, душа твоја, душа је моја, идем, у себи те носим, душевна си ми љепота.

~ 197 ~

Гордана Филипец Остојић

ИСКРА Кад падне последња звезда из срца, кад бол задрхти ватром у души, кад сузе почну да ме стижу тражим даљину која ме плаши... Судбина је горка игра изнад страха и времена. Не тражи ме, те путеве избриши. Не питај, рећи ће ти да ме нема, да сам побегла са наше обале, а ако ме сретнеш, само продужи... Искра једна на усни застаде, пољупци ходају ходницима живота, а њихови дамари снагу уливају... Мир се пренео у немир чежње, хладан зид у људском облику, несигурна у својој сигурности владар сам празних снова... Из срца ишчупао си ми љубав, камен спустио у распуклу рану... Утрнуо сјај од зрака...

~ 198 ~

Милка Ј. Шолаја

БЛАЖЕНСТВО ТРЕНА У души кликну жеља да тобом милује трен, слива се низ вене, удара у дамаре... Стопише се радост и бол пробудише титраје старе... Подрхтавају јучерашња сећања, чује се крик из груди... Пропињу се сопствене сенке мириси однекуд луди... Боли блаженство трена нећеш га дотаћи више, сузе се стопише у радост што дахом страсти дише.

~ 199 ~

Валентина Чизмар

ПЛАВИ ПЛЕС Пружио јој је руку, у загрљај стегао и повео кроз плави плес, крај обале Темзе... Један окрет и она је већ била у сагласју са звуком виолине и покретима плесача. Његова топлина загревала је тло под њеним стопалима, газећи босонога тек изниклу траву, која је постала позорница смарагдног сумрака, док их је са удаљених гора посматрао необично плавичасти дух, из боце црвеног вина.

~ 200 ~

Невена Кузманић

СВЕ БИХ ИСПОЧЕТКА Моје мисли иду трагом немира, Цуре у неповрат тражећи трептај светлости, Изгубљене негдје у давној прошлости. Да могу, све бих испочетка. Ходам по рубу понора, Ронећи из садашњости дубоко у прошлост, Тражећи онај давно изгубљен осмијех, Плаветнило ока, трептај срца. Израњам и хватам зрак. Оштар, хладан, који сијече као нож. Сијече овај поклоњени, нестварни И лажни тренутак угоде, С којим живим кроз своје пјесме Док милујем те њежно, Без додира, само стихом својим, Студен ме облачи у сњежне хаљине Обасуте ињем, које боде тијело и сломљен дух Ове напаћене душе која још живи за прошле дане, И онај блиједи Мјесечев сјај, ове црвене прољетне Ноћи, препуне чежње за тобом нестварним. Дајем ти име својим стихом, додирујем те, Осјећајем, знам да и ти осјећаш мене, Која станујем у твојим сновима, Као што ти станујеш у мојим пјесмама И сниваш снове у дубинама моје прошлости. Да могу – све бих испочетка!

~ 201 ~

И.И. Малецка

ХТЕЊЕ Једном ћу ти рећи да те волим, када научим да изговорим љубав, до тада ћеш бити искривљени круг... Хоћу да осетиш моје узнемирене зрикавце, стисак чији зној каже више од речи, где се нежност храни честицама хтења... Да будеш Нешто између далеких светова, у непостојећем времену, између изговореног и прећутаног, лажи и истине, вечног трајања и брзог пролажења... Другачија сам ти од других, саткана од лудила... Летим и падам, али остајем жива... Ти си моја пета страна света, где се најлепше сања, чује тишина с врхова прстију, где се храним нежношћу... Тамо где не постоји ништа и где ништа немам, проналазим љубав... Центар си свега што никада нећу имати... Држим те чврсто за руку, да ми се не отргнеш из сна, да се успомена не претвори у тебе...

~ 202 ~

Мирјана Кнежевић

ЉУБЕЋ` ТЕ УСНЕ Љубећ` те усне и малени раздељак међ` секутићима твојим што вечни осмех ми шаље душу ми навек расточи на ситне комаде Мекани облачићи боје крви радост је моја кад су насмејани ето, ниске зубића белих медоносан укус им па ме изнова маме да их окусим Љубе ко луде, без стида и срама љубави пуне и љубавног жара. Поје песме и речи зборе од њине лепоте све изгоре. Љубић` њих, љубе мене како ја, тако оне мене!

~ 203 ~

САДРЖАЈ САБОРА 5 / Драган Пајовић, Јелена жена које нема 6 / Подели 7 / Миша Лазар, Хтедох 8 / Бранимир Радовић – Бато, Опело 9 / Марија Стојановић, Плутање 10 / Александар Анђелковић, Нимфин сонет 11 / Јасна Јанковић, Недодирна жеља 12 / Јасмина Ћирковић, Срећа или сазнање 13 / Споменка Денда Хамовић, Зелено 14 / Драгица Бека Савић, Кићена невеста 15 / Стево Бздилик, Љубичасти сонет 16 / Вукосав Делибашић, Била је зима 17 / Љиљана Глигоријевић, То је истина 18 / Биљана К. Добриловић, Сјећам се сјећања 19 / Даринка Бела Томић, Стихови 20 / Јасна Миленовић, Молитва за сродне душе 21 / Ненад Кузмић, Жеља 22 / Написаћу ти песму 23 / Весна Радовић, Рат и мир 24 / Марина Баошић Чворовић, Сунчано јутро 25 / Мило Радов, Поглед 26 / Наташа Петковић, Песма о теби 27 / Оливера Шестаков, Ноћ за љубав 28 / Невена Милосављевић, Волим те 29 / Драгица Шредер, Тишина 30 / Милан Марјановић, Крварење 31 / Радмила В. Стојановић, Одјек љубави у васиони срца 32 / Милојка Јеловац, И ово је љето хладно 33 / Небојша Стојоски, Мирис лета 34 / Светлана Раденковић, Снаго моја 35 / Авдулах Рамчиловић, За твоју љубав 36 / Срећко Алексић, Нежности треба 37 / Бобан Куч, Постојање 38 / Снежана С. Шаргач, Док спаваш 39 / Радмила Шандор, Хаљина 40 / Татјана Томић, Чаролија 41 / Марина Ж. Илић, Присност 42 / Бранка Попић, Предвечерје 43 / Радојка М. Петрић, Не дам да љубав умире

~ 204 ~

44 / Драгана П. Ђокић, Од тада не носим бијело 45 / Виолета Божовић, Дилема 46 / Сања Величковић, Светост 47 / Данијела Нела Јовановић, Мирис руже 48 / Благоје Вујисић, Пробуди ме једном ноћу 49 / Надежда Танасковић, Пут ка срећи 50 / Роса Младеновић, Остала си иста 51 / Персида Милић, Скривена љубав 52 / Милица Бошковић, Ко волео није 53 / Чедна Р. Л. Лалић, Недостајеш ми 54 / Стефан Ђорђевић, Молитва, Мисао коју волим 55 / Љиљана А. Птицина, Срце 56 / Светлана Ј. Митић, Љубавна гастрономија 57 / Едхем Мрђановић, Не чезни 58 / Драгица Јокић, Клетва љубави 59 / Сњежана Гајић, Кад срце понекад стане 60 / Милан М. Тривунчић, Пусти да ћутим 61 / Душица Милосављевић, Вода Изворница 62 / Верица Стојиљковић, Нежност светла 63 / Владан Пантелић, Цветише игрише плетише 64 / Мирослав Мишел Болтрес, Моја Суђеница 65 / Катарина Торбица, Рађање дела 66 / Срећко Алексић, Нежности треба 67 / Братислав Тодоровић, За тебе 68 / Биљана Диковић, Рођенданска I 69 / Рада Рајић, Мојој половини 70 / Карла Галван, *** 71 / Рената Филипи, *** 72 / Ивана Марјановић, Аморе 73 / Милан Чорак, Лепота љубави 74 / Цвија А. Митровић, Ниси ти 75 / Нада Милутиновић, Наша песма 76 / Томислав Милутиновић, Мојој Надици 77 / Марија Јакшић, Пољупци 78 / Биљана Савић, У облаку живота 79 / Биљана Каравидић, Црна голубица 80 / Слава Станојевић, Наша ријека 81 / Млађан Трајковић, Да ми очи бар...

82 / Аранка Киш, Шапућеш ми 83 / Шериф Мрђановић, Стани водо 84 / Шпејтим С. Соле, Дама из Земуна 85 / Јована Мицић, ***

~ 205 ~

86 / Љубица Стојановић, Љубичица 87 / Слободан Цвитковић, Нађи је и питај 88 / Богдан Јевтић, Месец савезник 89 / Љиљана Димитријевић, Илузија 90 / Јасмина Буцек, Пробуди ме 91 / Милијана Мика Голубовић, Плакаћу сутра 92 / Милан Манић – Ујка, Тајанствена 93 / Лабуд Н. Лончар, Једна жена сања море 94 / Слободан Милијић, Поглед заљубљене жене 95 / Светлана Перишић, Не жури 96 / Љиљана Гутић, Сећај се 97 / Душан Ковачевић – Батуља, Жеља 98 / Јовица Николић, Осврни се 99 / Славка Војиновић, Најзад 100 / Гордана Опалић, Соната 101 / Милован Илић, Можда само спава 102 / Мило Радов, Лепота ноћи 103 / Гордана Филипец Остојић, Бар ноћас 104 / Драгана Андрић, Магија лаванде 105 / Драган Гари Бурић, Јудин пољубац 106 / Срђан Лековић, Сјај и беда речи 107 / Мирјана Милачић Бајић, *** 108 / Драгана Симић, Наћи ћу човека 109 / Тања Ајтић, Онај коме не смем...

110 / Драгослава Аврамовић, Летња киша 111 / Драгана Миљковић, Носталгија 112 / Анка Станојчић, Волим да волим 113 / Марица Ћировић, Снага си ми 114 / Зорица Ивановић, Пролазност 115 / Бошко Барјактаровић – Калудранин, Понекад 116 / Гордана Шарић, Бајка од снова 117 / Аћим Јоаким Вишњић, Косач ватре 118 / Оља Горска, Дај ме мајко циганима 119 / Маја Милојковић, Ехо љубави 120 / Милован Мићо Петровић, Тихо тише 121 / Хелена Стојновић, Исповед срца 122 / Саша Угринић, У својим световима 123 / Сања Манчић, Од пола на пола 124 / Горан Ђука Ђукановић, Биљег 125 / Јан Мирослав, *** 126 / Радмила Рашић, Михољско лето 127 / Мирјана Чабрило, Вино

~ 206 ~

128 / Марија Рожић, Љубавни рај 129 / Љиљана Вукојевић, Не могу 130 / Роса Марковић, Загрљај 131 / Војкан Миленковић, *** 132 / Радмила Милојевић, Пупољци љубави 133 / Аница Новак, Питам се, Ти ниси тај 134 / Драгана Коларик Бауер, Кише у априлу 135 / Слађана Липтак, Заблуда 136 / Борислав Косановић, Невеста таме 137 / Гордана Русинков Марковић, У сну ми дођеш 138 / Иван Милошевић, Убијати љубав 139 / Данијела Николић, Моје те мисли...

140 / Пламенка Ђого Вулић, Заволех 141 / Будимир Ракић, Дала си ми љубав своју 142 / Бранка Дачевић, Грех 143 / Милунка Марковић Ђоловић, Ружа црвена 144 / Марија Вулић, Ово није време за нас 145 / Младен Мараш, Луна у чуду 146 / Даница Бурсаћ, Чекање 147 / Данијела Нела Јовановић, Разум и осјећајност 148 / Милорад Максимовић, Тако увек тихо беше 149 / Бранислав Чоловић, Тражим те у сновима 150 / Вера Медић, Метеорска киша 151 / Душко Р. Недовић, Тренуци среће 152 / Миљана Живановић, Сидро 153 / Јована Јовић, *** 154 / Борислав Наградић, Лажна љубав 155 / Анкица Спачек Караматић, Сјећања 156 / Драгица Ђурић, Шта се може добити лепотом 157 / Надица Цветковић, Узалуд се скриваш 158 / Добрила Стојановић, За боље сутра 159 / Лука Тошковић, Даљине 160 / Гордана Јеж Лазић, Мали свети свет 161 / Славка Божовић, Ниси ме научио 162 / Ирена Маринковић, Пар 163 / Жељко Биланков, Одједном 164 / Милица Ристовић, У свитање 165 / Весна Тасић Микановић, Волим те твоје...

166 / Бранислава Станисављев, Љубав 167 / Виолета Милићевић, Месечина 168 / Иван Илић, Вања 169 / Зорка Стојановић, Карта љубави

~ 207 ~

170 / Љубиша Ђоловић, Мирис мора 171 / Невена Милосављевић, Гледати жену 172 / Тина Илијин, Булевар вечности 173 / Јана Петровић, Аутопортрет 174 / Ивица Турински, Мрвица среће 175 / Glorija Wolf, Додир душе 176 / Даница Бакић, Привид 177 / Светлана Обрадовић, Ако заборавим 178 / Ана Митић Стошић, Ти 179 / Миле Костић, Гроб самоће 180 / Драгана Ћатић, Лек = љубав 181 / Аника Вулетић, Не лажирај живот 182 / Слађана М. Пуповић, Знала сам 183 / Тања Ајтић, Птице 184 / Сања Чиркић, Твоја Љубав 185 / Светлана Тодоровић, Сјај и светлост ока 186 / Златомир Јовановић, Мила циганчице 187 / Љиљана Хидић Пасарићек, Задња нота за крај 188 / Тамара Божовић, Срећа 189 / Лидија Маловић, Уморна сам од...

190 / Мариа Викториа Живановић, Кораци 191 / Ружица Кишур Чрленац, Пољубац у чело 192 / Софија Павловић, Још једном 193 / Тома Недић, Добродошлица љубави 194 / Даниела Тодоровић, Нас двоје 195 / Славица Божичевић, Стара љубав 196 / Бранка Тирнанић, Врелина љубави 197 / Добрила Митовски, Љубави 198 / Гордана Филипец Остојић, Искра 199 / Милка Ј. Шолаја, Блаженство трена 200 / Валентина чизмар, Плави плес 201 / Невена Кузманић, Све бих испочетка 202 / И. И. Малецка, Хтење 203 / Мирјана Кнежевић, Љубећ` те усне

~ 208 ~

Саша Мићковић КУПИДОНОВА СТРЕЛА сабор песника Издавач Уметнички хоризонт За издавача Саша Мићковић Уредници Саша Мићковић Радмило Мићковић Јасмина Петровић Библиотека Песничка зрења Ликовна опрема Јасмина Петровић Тираж 500 примерака Штампа ИнтерПринт, Крагујевац Крагујевац, 2018.

~ 209 ~