Page 1


ISSN 2466-4863

umetnickihorizont.weebly.com

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

2


УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

3


ФРАНЦУСКИ СОНЕТИСТИ – ПРЕВОДИ СУНИТА Субашић-Томас, МАРКО Вешовић, преводи ................... 5 БАЛКАНСКИ САТИРИКОН ДУШКО РАДОВИЋ, мудролије .............................................................. 9 АЛЕКСАНДАР БАЉАК, афоризми .................................................. 11 МИЛАН Р. СИМИЋ, афоризми ..................................................... 12 УМНА КАЗИВАЊА ЈАДРАНКА МИЛЕНКОВИЋ,Ужас ..................................................... 13 РАДМИЛО МИЋКОВИЋ, Вербалне фреске III .............................. 22 ЛАУРА БАРНА, Дрво за гитару, Острво, одломак ....................... 28 НАТАША Б. МИКИЋ, Лаковане беле ципеле, одломци ......... 35 ВОЈИСЛАВ ТОДОРОВИЋ ..................................................... 39 ОСВРТОГЛЕД ВЕСНА ТРИЈИЋ, Преображаји ероса, Ђуро Виловић ....................... 42 САЊА ДАЧИЋ, Универзум сања – Анамарија М............................ 48 НЕБОЉУБНИ ПЕСНИЦИ БРАНИМИР РАДОВИЋ, стихови из поеме Зоран .............................. 51 БИЉАНА ДИМЧИЋ, песме ................................................................ 54 РАДОВАН АРЕЖИНА, песме ......................................................... 55 МИЛОВАН АРЕЖИНА, песме .................................................... 56 КАТАРИНА Б. ГАЈИЋ, поезија ............................................... 57 САША МИЋКОВИЋ, епитафи ............................................. 59 СЛИКОВИЗИЈА НАТАША ПЕТКОВИЋ, Кистом по небу ............................................. 60

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

4


Сунита Субашић - Томас, Марко Вешовић, преводи THÉOPHILE GAUTIER (1811-1872) *** Aux vitraux diaprés des sombres basiliques, Les flammes du couchant s’éteignent tour à tour ; D’un âge qui n’est plus précieuses reliques, Leurs dômes dans l’azur tracent un noir contour ; Et la lune paraît, de ses rayons obliques Argentant à demi l’aiguille de la tour Et les derniers rameaux des pins mélancoliques Dont l’ombre se balance et s’étend alentour. Alors les vibrements de la cloche qui tinte D’un monde aérien semblent la voix éteinte Qui, par le vent portée, en ce monde parvient ;

LA CARAVANE La caravane humaine au Sahara du monde, Par ce chemin des ans qui n'a pas de retour, S'en va traînant le pied, brûlée aux feux du jour, Et buvant sur ses bras la sueur qui l'inonde. Le grand lion rugit et la tempête gronde ; A l'horizon fuyard, ni minaret, ni tour ; La seule ombre qu'on ait, c'est l'ombre du vautour, Qui traverse le ciel cherchant sa proie immonde. L'on avance toujours, et voici que l'on voit Quelque chose de vert que l'on se montre au doigt : C'est un bois de cyprès semé de blanches pierres. Dieu, pour vous reposer, dans le désert du temps, Comme des oasis, a mis les cimetières : Couchez-vous et dormez, voyageurs haletants. <1838>

Et le poète, assis près des flots, sur la grève, Écoute ces accents fugitifs comme un rêve, Lève les yeux au ciel et, triste, se souvient. <1830> KARAVANA *** Mračnih bazilika prozori šareni U kojima redom plam zalaska trne: Ostaci iz prošlog doba dragocjeni, Obirisi kupola u plavom se crne.

U svjetskoj Sahari ljudska karavana, Po putu godina s kog povratka nije, Vuče se, prţena ognjevima dana, Pijući sa ruku znoj koji rosi je.

I kosim zrakama mjeseca, kad grane, Kazaljka je s kule napol posrebrena I melankoličnog borja zadnje grane: Njišu se, okolo pruţa im se sjena.

Veliki lav riče, grmi oluj, a na Zreniku ni kule ni šiljka dţamije, I sjenka jedina – sjenka je gavrana Što šestari nebom, traţi gnusni plijen.

Tad zvona što brenca sliči, titrav talas, Iz zračnog svijeta glasu koji mrije, I u ovaj svijet vjetar ga donije.

Svagda smo sve bliţi, i gle, stvar zelena Prstom pokazana: čempresova šuma A po njoj bijeli kamen posijani.

A pjesnik, sjedeći na pijesku ţala, Poput sna nestalne sluša ove glase, Diţe oči k nebu i, tuţan, sjeća se. <1830>

Za vaš odmor, Bog u pustinji vremena Ko oaze, stavlja groblja: zadahtani Putnici lezite i zaspite umah. <1838>


LOUISE LABÉ (1526- 1566)

V

SONNETS (1555)

Depuis qu’Amour cruel empoisonna Premierement de son feu ma poitrine, Tousiours brulay de sa fureur diuine, Qui un seul iour mon cœur n’abandonna.

III Ô longs desirs, ô esperances vaines, Tristes soupirs et larmes coutumieres A engendrer de moy maintes riuieres, Dont mes deus yeus sont sources et fontaines:

Quelque trauail, dont assez me donna, Quelque menasse et procheine ruine : Quelque penser de mort qui tout termine, De rien mon cœur ardent ne s’estonna.

Ô cruautez, ô durtez inhumaines, Piteus regars des celestes lumieres : Du cœur transi ô passions premieres, Estimez-vous croitre encore mes peines ?

Tant plus qu’Amour nous vient fort assaillir, Plus il nous fait nos forces recueillir, Et tousiours frais en ses combats fait estre :

Qu’encor Amour sur moy son arc essaie, Que nouueaus feus me gette et nouueaus dars : Qu’il se despite, et pis qu’il pourra face :

Mais ce n’est pas qu’en rien nous fauorise, Cil qui les Dieus et les hommes mesprise : Mais pour plus fort contre les fors paroitre

Car ie suis tant nauree en toutes part, Que plus en moy une nouuelle plaie, Pour m’empirer ne pourroit trouuer place.

IV Kad prvi put je grud mi otrovana Vatrom okrutnog Amora, u svojem Boţanstvenome besu gorio je, I ne napušta srce mi ni dana.

III O duge čeţnje, o zaludne nade, Tuţni uzdasi, suze koje svakad Rode iz mene rijeke, a svaka Vrelo u mojim očima imade.

Ni mnoge muke kojima me mori, Ni pretnja skorim uništenjem, niti Misao na smrt što sve će svršiti, Ništa ne čudi srce koje gori.

O svireposti, neljudske tvrdoće, Nebeska svjetla saţalnog pogleda I prve strasti u srcu od leda, Zar moja bol još veća biti hoće?

Na Amorove sve jače juriše, Snage u nama pribiru se više, Svagda sveţijim za bitke nas čini;

Nek Amor još me lukom svojim mori, Nek sipa nove strijele vatrene, Neka se srdi, nek bude sve gori,

A zbog toga nam skloniji ne bude, On što prezire Bogove i ljude, No protiv jakih svak se jačim čini.

Tako je ranjen svaki djelić mene, Da novoj rani mjesta biti neće Na meni da bi patnje bile veće.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

6


JOSÉ-MARIA DE HEREDIA

VITRAIL

L'OUBLI

Cette verrière a vu dames et hauts barons Étincelants d'azur, d'or, de flamme et de nacre, Incliner, sous la dextre auguste qui consacre, L'orgueil de leurs cimiers et de leurs chaperons ;

Le temple est en ruine au haut du promontoire. Et la Mort a mêlé, dans ce fauve terrain, Les Déesses de marbre et les Héros d'airain Dont l'herbe solitaire ensevelit la gloire. Seul, parfois, un bouvier menant ses buffles boire, De sa conque où soupire un antique refrain Emplissant le ciel calme et l'horizon marin, Sur l'azur infini dresse sa forme noire. La Terre maternelle et douce aux anciens Dieux Fait à chaque printemps, vainement éloquente, Au chapiteau brisé verdir une autre acanthe ; Mais l'Homme indifférent au rêve des aïeux Ecoute sans frémir, du fond des nuits sereines, La Mer qui se lamente en pleurant les sirènes. <1893>

Lorsqu'ils allaient, au bruit du cor ou des clairons, Ayant le glaive au poing, le gerfaut ou le sacre, Vers la plaine ou le bois, Byzance ou Saint-Jean d'Acre, Partir pour la croisade ou le vol des hérons. Aujourd'hui, les seigneurs auprès des châtelaines, Avec le lévrier à leurs longues poulaines, S'allongent aux carreaux de marbre blanc et noir ; Ils gisent là sans voix, sans geste et sans ouïe, Et de leurs yeux de pierre ils regardent sans voir La rose du vitrail toujours épanouie. <1893>

ZABORAV

VITRAŽ

Na visokom rtu hram u ruinama. Smrt smiješa na toj zemlji divlja što je Mramorne Boginja i tučne Heroje – Sahrani njihovu slavu trava sama.

Vidje dame, silne barone što sjaje Od azura, zlata, sedefa i plama, Ispod uzvišene desne što kapama I perju im gordom blagoslove daje:

Tek pokašto volar bivole napoji Iz školjke gdje pripjev star, uzdah mu gorak, Puni nebo mirno i vidokrug mora: Crna sjen u plavom beskraju mu stoji.

Uz rogove ili trube – mač imadu, Sokola il kopca – k ravnici il šumi, K Bizantu il Sen-Ţan d’Akru, svak naumi U krstašku vojnu, il čaplje da kradu.

Dragi zemlji majci stari su bogovi: S proljeća, rječita zalud, sa slomljena Kapitela akant ozeleni novi,

Sad, kraj kastelanā, legla je vlastela, S hrtima pod njinim dugim cipelama, Na ploču mramora crna i bijela,

No čovjek za snove preĎih ravnodušan, U noćima vedrim bez drhtaja sluša More što se jada, plakanje sirena. <1893>

Počiva bez glasa, bez sluha, bez kreta, Motre i ne vide kamenim zjenama Ruţu u vitraţu što vječito cvjeta. <1893> Сунита Субашић - Томас, Марко Вешовић

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

7


SUR LE LIVRE DES AMOURS DE PIERRE DE RONSARD Jadis plus d'un amant, aux jardins de Bourgueil, A gravé plus d'un nom dans l'écorce qu'il ouvre, Et plus d'un coeur, sous l'or des hauts plafonds du Louvre, A l'éclair d'un sourire a tressailli d'orgueil. Qu'importe ? Rien n'a dit leur ivresse ou leur deuil. Ils gisent tout entiers entre quatre ais de rouvre Et nul n'a disputé, sous l'herbe qui les couvre, Leur inerte poussière à l'oubli du cercueil. Tout meurt. Marie, Hélène et toi, fière Cassandre, Vos beaux corps ne seraient qu'une insensible cendre - Les roses et les lys n'ont pas de lendemain Si Ronsard, sur la Seine ou sur la blonde Loire, N'eût tressé pour vos fronts, d'une immortelle main, Aux myrtes de l'Amour le laurier de la Gloire. <1893>

NA KNJIZI LJUBAVI PIERREA DE RONSARDA Bašte Bugeja, mnogi dragan vam koji minu Ureza mnogo ime u otvorene kore, Mnogo srce u Luvru, gdje svödi zlatom gore, Zadrhta od ponosa, kad jedan osmeh sinu. Pa šta? Ništa njin zanos ni tugu ne ispriča; MeĎu četiri daske hrastove svatko snije. Niko se ne otima, pod travom što ih krije, U zaboravu lesa, za njin prah nepomičan. Marie, Helena, gorda Kasandro, sve mre: danas Vaša bi lepa tela bila prašina puka, I nema sutrašnjice ni ruţa ni ljiljana, Da oko vašeg čela nije besmrtna ruka Ronsarova na Seni, il kraj Loare plave, Uplela sa mirtama Ljubavi lovor slave. <1893>

Сунита Субашић - Томас, Марко Вешовић

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

LA BELLE VIOLE Henryu Crosu A vous trouppe légère Qui d'aile passagère Par le monde volez... Joachim du Bellay Accoudée au balcon d'où l'on voit le chemin Qui va des bords de Loire aux rives d'Italie, Sous un pâle rameau d'olive son front plie. La violette en fleur se fanera demain. La viole que frôle encor sa frêle main Charme sa solitude et sa mélancolie, Et son rêve s'envole à celui qui l'oublie En foulant la poussière où gît l'orgueil Romain. De celle qu'il nommait sa douceur Angevine, Sur la corde vibrante erre l'âme divine Quand l'angoisse d'amour étreint son cour troublé ; Et sa voix livre aux vents qui l'emportent loin d'elle, Et le caresseront peut-être, l'infidèle, Cette chanson qu'il fit pour un vanneur de blé. <1893>

LIJEPA VIOLA Henryu Crosu Vama laka trupo S prolaznim u letu Krilom po svijetu ... Joachim du Bellay S balkona put gleda što s Loare ide Prema Italiji i sa njenog čela Pod bledom grančicom masline se vide Bore: ljubičica sutra biće svela. Viola, pod rukom krhkom što se javlja, Melankoliju joj i samoću blaţi: Njen san leti k onom što je zaboravlja Kada prah gdje leţi Rimski ponos gazi. Duša te što slašću anţujskom zvao si, Po drhtavoj ţici boţanstvena luta Kad ljubavna zebnja smutno srce sputa; Vetar njen glas, bačen, daleko odnosi. I nevernoga će dragat, moţe biti, Pesmom za vijača ţita što je skiti. <1893> 8


Нека су нам лекари живи и здрави! Да није њих, многи од нас не би имали пред ким да се скину, нити би имао ко да нас пипне. Родитељство Јуче је један родитељ завапио на родитељском састанку: Дајте ми добро дете, па ћете видети какав сам ја отац! Ко нема у глави има у ногама, ко нема у ногама има у банци, ко нема у банци има нешто у Гроцкој, ко нема ни у Гроцкој – наћи ће му се нешто у мокраћи. Нико баш није да нема нигде и ништа. Срећа Свет Пре него што поправите свет, поправите чесму у свом стану. Свет би био много срећнији и лепши кад би свако само поправио чесму или макар зубе. Фудбал У фудбалском клубу Партизан данас ће се увежбавати спасоносна комбинација: овако, па овако, па овако и - гол. То је најједноставније и најефикасније. Еколошки афоризам Зашто се уличне корпе за отпатке не подигну на висину кошева за кошарку? Била би то провокација којој нико од наше кошаркашке нације не би одолео. Кошеви би били пуни, а град чист.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Пре него што кренете да тражите срећу, проверите – можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде. Знање За разлику од доктора наука, сељаци имају више знања него стручне спреме. Стомак Улажите у стомак! То улагање даје брзе и видљиве резултате. Улагање у главу је дугорочно и неизвесно. Жена Не трчите за женама да се не сударите са онима који од њих беже.

9


Атеизам

Мајка

Атеисти не морају бити поштени. Нема бога који би за њих био надлежан.

Када размишљате о жени свог живота, дозволите и мајци да конкурише за то високо звање.

Деца Волите своју децу и кад су крива, јер ће их живот кажњавати и кад нису. Туците своју децу чим приметите да почињу да личе на вас.

Богатство Само сиромашни знају да има и сиромашнијих од њих, богати виде само богатије од себе.

Родитељи Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, сем пара, родитељи ништа нису могли дати.

Фудбал Фудбал окупља две врсте мушкараца: оне који немају девојке и оне који имају жене.

Тетке Маме, рађајте деци сестре, јер сестре постају тетке, а тетке су најлепши, незамењиви дар сваком детињству. Храброст Храбри мушкарци трескају вратима кад долазе у кућу, а кукавице само када одлазе. Баба Лепше је бити нечија баба него само баба.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Оговарање О свакоме се може говорити лоше, само је потребан повод. Ко први девојци његова девојка. Ко последњи девојци, његова жена. Поштење Кад лопови почну да бране оно што су стекли, неће бити љућих бораца за поштење, а против лопова. Добра је свака мука која нас повезује, и лоше је свако добро које нас раздваја.

10


* Има књигa којима се стално враћам јер ме оне никад не питају где си и с ким си био. * Тренутно радим на више рукописа: пишем бесмртне стихове, антологијске приче, култни роман, чувени трактат и једну широко утицајну студију. * Његове књиге су непреводиве. Не могу да се читају ни у оригиналу.

* Моја књига је много изгубила у преводу на кинески. Читам је већ трећи пут и ништа не разумем. * Фјодор Михајлович се први сетио да буде Достојевски. Док су други писци смишљали о чему ће и како ће да пишу, он је за себе приграбио славно име. * Мало-мало па ми нека мисао побегне. По томе закључујем да сам опасан писац. * О мојим књижевним успесима навелико се прича. Ја, на пример, уста не затварам. * Ту награду је требало ја да добијем. Штавише, и ту награђену књигу је требало ја да напишем. * Писцу није лако да говори о својим књигама, јер кад крене, не може да се заустави. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

* Он спада у оне модерне писце који немају болесну потребу да сваку започету реченицу доврше. * Најтеже је писати Изабрана дела. Хоће рука да задрхти. * Чини ми се да у вашој збирци има известан број песама без којих би утисак о делу био знатно повољнији. Нисам далеко од мишљења да такве песме у књизи преовлађују. Или, да будем сасвим прецизан, сматрам да су вам све песме такве. * Највише мртвих писаца има међу живим ауторима, а највише живих међу мртвима. * Свака књига нађе свог читаоца, а књига умрлих нађе и све остале. * Потреба за превођењем његових књига у међувремену је толико нарасла да се широм планете већ убрзано ради на смишљању нових језика.

11


Бо¬ри¬ће¬мо се до по¬след¬њег. Хо¬ће¬мо да ви¬ди¬мо ко је тај срећ¬ник. Две су вр¬сте мо¬нар¬хи¬ста. Пред¬ња¬че бив¬ши марк¬си¬сти. За братску поделу колача потребан нам је много већи колач. Из¬ми¬сли¬ће¬мо но¬ве не¬при¬ја¬те¬ље. Од ових ви¬ше не¬ма вај¬де. Вас нико не сме да бије! Ви сте наши хулигани! Више не личимо на себе. Напокон можемо у Европу! Знамо како треба против беде. Нисмо ми сиротиња од јуче.

Кад претурамо по контејнеру, комшија и ја као да се не познајемо! Кажете да знате истину! Реците, како изгледа?

Наш Сизиф носи камен о врату.

Конкуренција је била јака. Најбољи се нису пласирали у други круг.

Не видимо боље сутра. Толико далековиди нисмо.

Наивни бирачи нису злопамтила.

Не¬ви¬но при¬ве¬де¬ни ту¬че¬ни су с раз¬ло¬гом. На¬ма су би¬ли сум¬њи¬ви!

На¬ши ве¬ков¬ни не¬при¬ја¬те¬љи ни¬су од ју¬че.

Некад славна прошлост, данас прича за малу децу.

На¬ши исто¬ри¬ча¬ри нај¬бо¬ље зна¬ју ка¬ква нам исто¬ри¬ја тре¬ба.

Остајте овде! Гладовање по белом свету није сигурно као код нас!

Не знамо шта више да радимо са сиромашнима. Никако да се и они обогате!

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

12


УЖАС (по мотивима песме „Жива или не“ Ала Пардија) Рођена је 1969, у Пули, Хрватска. Живи у Нишу, ради у Апелационом суду у Нишу, удата, мајка троје деце. Основала је и води Књижевни клуб „Прејака реч“, који окупља младе људе заинтересоване за читање, писање, филозофију и уметност, и који успешно ради од 2004. године. Пише прозу, углавном кратке приче и есеје; објављивала у часописима: „Градина“, „Часопис Путеви“, „Бдење“, Кораци“, „Браничево“, „Квартал“, „Фантом слободе“, затим у интернет магазинима: „П.У.Л.С.Е“, „Арт-Анима“, „КУЛТ”, „Култивиши се“, „Прозаонлине“, и зборницима. Завршени роман, под називом „Хетерос“, који је био у ужем избору за награду “Мирослав Дерета”, чека на објављивање. Сарађује с Нишким културним центром.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Дан први Синоћ смо се посвађали. Није то свакако први пут. Волео бих да могу да кажем да то није ни први ни задњи пут. Посвађали смо се и легли да спавамо. Окренули смо леђа једно другом. У истом кревету. И даље спавамо у истом кревету, после толико година. Можда је то навика, или је бојазан да ће се, преласком неког од нас двоје на кауч, покидати и последња спона. Кад се каже да је кревет веза између двоје људи који заједно живе, сигурно се не мисли само на загрљаје, већ и на ослушкивање дисања вољеног бића, на покривање откривених делова тела, на отимање покривача повученог на другу страну, на сигурност коју улива присуство драге особе кад се ознојени тргнемо из ноћне море... Не знам је ли она заспала пре или после мене. Двоје људи може тако бескрајно дуго лежати у мраку након свађе, не спавати и дисати посве тихо, да се стекне утисак како је сан дошао и прекинуо тешке мисли. Је ли то горе од свађе? Не знам. Хиљаду пута сам пожелео да сан падне као оштрица гиљотине на моју главу, а јутро дође свеже, заборавно, са кафом у кревету и великим и малим плановима за будућност. Јутро је дошло, магловито, без планова, само са обавезама које носе наступајући празници, као да без тих празника није довољно ужурбано, депресивно и лицемерно. Обукли смо се да по договору одемо у куповину, готово не говорећи ништа. Све је то већ одавно рутина; ја знам у ком правцу да

13


возим, знам које ће продавнице обићи, шта ће купити, колико ћу је дуго чекати у колима, које ћу излоге погледати иако нећу купити ништа. Дечачке навике да сањарим о стварима које се могу купити, а могу и одложити за неку другу, бољу прилику, вероватно ми одавно не пристају, а излог ми, кад случајно видим свој магловити одраз, потврди још једном да за многе од тих снова није остало баш превише времена. Ни она не ужива у практичним стварима које чине живот, не воли да купује, а снова, изгледа, више и нема. Ја сам, по свој прилици, за то главни кривац. Изашао сам из аута да шетам улицом и посматрам излоге док је била у великом супермаркету. Пушио сам већ трећу цигарету. Ред на каси је као и сваке године био бескрајно дуг, и знао сам да као обично откопчава капут, затим га скида, повлачи рол крагну која је у загушљивим просторијама почиње да гуши, затим маше руком и хлади се чекајући да дође њен ред. Ништа није толико ужасно као понављање истих ствари бескрајно много пута, и нисам желео у томе да учествујем. Радије сам гледао излог цвећаре. Нећу купити цвеће, али могу да гледам. Ето, баш данас желим да сазнам нешто ново о цвећу. О афричким орхидејама, на пример. Да ли успевају код нас или их довозе из Африке? Како миришу? Плету ли од њих афричке девојке венце за своје увојцима прекривене главе? Знам да не знам ништа о Африци, и да посматрање афричких орхидеја неће баш нимало променити ту чињеницу. Комешање испред супермаркета привукло ми је на тренутак пажњу, мада не потпуно. Не спадам у радозналце. Не мислим да морам све да видим. Никад нисам застао да посматрам тучу, последице саобраћајне несреће или неки

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

сличан ужас. Има оних који то воле, или их бар на чудан начин узбуђује. Неко тумачи ту појаву њиховом инстинктивном радошћу што су живи, док неко други мртав лежи на асфалту. Ликују, не знајући то; ликује живот у њима, без зле намере, тако да се то заправо и не може осуђивати. Али ја нисам такав. Ја ћу се вратити орхидејама. Оне су бар лепе и мирисне чак и кад су потпуно мртве. Мада, признајем, има ту доста ужаса, кад се ствари посматрају на такав начин. Неко је повикао испред супермаркета. Неко тражи помоћ. Помињу се амбулантна кола. Моје жене још нема да изађе, а знам да ће се узнемирити ако види такав призор. Ја не волим да гледам, али она је у том смислу још много гора од мене. Ја се постављам као човек кога се све то не тиче. А она, она се увек поставља као да је баш она управо тог момента погинула, као да то није неко други, тај који лежи. Никад није научила да одвоји себе од других и да ликује што је она жива. Или бар да се понаша као да то није њена ствар. Немирно прилазим гомили, надајући се да је она још унутра, у супермаркету, и да ће се гужва разићи пре него што она плати рачун. Страшне ствари се дешавају и све то углавном прође пре него што ми постанемо сведоци. Тако је најбоље. Не би се могло живети кад би се стално мислило на несреће других. Бацам поглед преко глава других људи и видим како неко притрчава жени која носи сличан капут као моја жена. Инстинктивно и ја почињем да убрзавам корак, газим неко стакло, и окрећем се (то су њене наочаре), али пре него што сам стигао она је већ на плочнику, лицем окренута према њему, и чујем још само цику

14


окупљених купаца и далеки звук сирене амбулантних кола... Дан други Синоћ смо се посвађали. Па добро, није то први пут. После толико година заједничког живота, постајемо нервозни пред празник. Нова година иде. Хоћемо ли китити јелку? Онај ко постави то питање ризикује да добије мрзовољан одговор од друге стране. Нико се не усуђује да га постави. Али поставивши га у себи, и замисливши мрзовољан одговор са друге стране, човек већ постаје бесан, као да се разговор и одиграо. Хоћемо ли купити поклоне? Ствар је иста као са јелком. Нисмо више млади. Седимо нас двоје у стану, у великом граду, понављајући из дана у дан исте ствари. Ништа није толико ужасно као понављање истих ствари у недоглед. Ако неко верује да је у томе сигурност и мир, да томе сви људи теже, тај сигурно никада није био у ситуацији као што је ова. Онај ко је то искусио, ништа не жели више од прекида ланца. Све су карике исте. Има их бескрајно много. Постоји ли негде пукотина на ланцу? Шта ако је нема? Ја сасвим добро знам чему служе празници. Неко их је управо зато измислио, да би се прекинуо низ потпуно истих дана. Умори се мали, бедни људски створ који непрестано ради, стално испуњава обавезе и очекивања других. Празници служе да поверује да све то има неког смисла. Да подвуче црту и каже – претходни период је био успешан. Или да подвуче црту и каже – лош период се са овом подвученом цртом окончава, а наредни ће, уз помоћ добрих а невидљивих сила којима управо исказујемо своје поштовање, бити немерљиво бољи и

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

успешнији. У тој вери је спас који чини мале животе подношљивим. А сви су животи мали, само што су неки мањи од других. Легли смо окренувши леђа једно другом, као што радимо чак и кад нисмо у свађи. Тако свако може сањати своје снове без да омета оно друго. Кад смо ујутро устали, поменуо сам кафу али је одбила. Мени се увек чини да заједно попијена кафа може да поправи неке ствари међу људима, али она у таквим ситуацијама увек одбије, и ја сам убеђен да је то нека врста казне за мене. Да то ради само зато што не жели да се ствари поправе. Она, наравно, каже да не може, болеће је стомак, тело ће јој се узнемирити, биће јој лоше. То је зато што верује да болује од разних болести, иако јој заправо није ништа. Све је то само хипохондрија којом оптерећује и себе и мене. Отишли смо у досадну куповину, ја смркнут и ћутљив, она плачна и загледана кроз прозор. Можда ће поподне након обављене куповине бити бар мало другачије од ноћи и јутра. Некад кад се обави важан посао, нервоза спадне сама од себе и олакшање које се притом осети готово да се може назвати срећом. Док је куповала у супермаркету, ја сам гледао излоге. Нисам сигуран да сам баш мислио на оно што је у излозима. У једном тренутку сам испод цвета прочитао – афричка орхидеја - и то ми је остало записано у неком делу памћења. А оно што је можда био централни ток мојих мисли, избрисало се под притиском незваних догађаја који су потом уследили. Угледао сам гужву пред улазом супермаркета, и кренуо спонтано у том правцу, желећи да се нађем жени, да јој помогнем да избегне било какав нежељени призор или кошкање међу нервозним купцима до којег понекад долази кад су велике

15


гужве. Што сам више прилазио, осетио сам по нечему, по звуцима или мирисима које људи емитују у случају страха и ужаса, да морам да потрчим. Већ сам трчао, али она је падала брже него што сам се ја приближавао. -Држала се за грудни кош, и убрзано дисала- рекла је непозната жена, пре него што сам пао преко њеног непомичног тела и почео наглас да ридам неким непознатим гласом. Дан трећи Синоћ смо се посвађали. Па шта, није то први пут. Људи се посвађају, па се и помире. Нема разлога да се томе придаје превелики значај. Већ хиљаду пута је иста тема (иако знамо обоје да је боље да о томе не почињемо) дошла на ред пред велике празнике. Опет је свако од нас имао свој списак отровних опаски на рачун оног другог. А све зато што нисмо могли да имамо деце. Нисмо ми једини пар на свету који није имао децу. Има толико других ствари које удаље људе у браку. Друге су парове удаљила управо њихова деца. Жене се после порођаја посвете деци, мужеви се неко време боре за свој изгубљени статус, а онда дижу руке, налазе љубавнице, почињу да пију, гледају спорт на тв-у, старе, постају импотентни или ко зна шта. Има јако много начина да се људи удаље, много више него оних којима се људи зближавају. То је још један од трикова творца овог света, или још једна од законитости неке ентропије међуљудских односа. Никад нисам знао ни физику, ни психологију, а сумњам да ћу их у овим годинама научити боље. Могли смо још неку годину покушавати да остваримо тај сан вештачком оплодњом. Ко је први решио да одустанемо? Она каже да сам ја, ја

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

мислим да је она. Могли смо усвојити дете. Ко то није желео, ко се није усудио? Ја кажем да она није хтела, она мисли да ја нисам. Из дана у дан, једно друго (макар у себи) називамо себичним створењем, због чије размажености и инфантилности није било прилике да се живот посвети и неком другом бићу, неком ком је потребна заштита, неком ко се из дана у дан мења, и својим променама доноси неопходне промене у живот који не трпи статичност. Статичност и непрекидно понављање истог су незамислива казна. Онај успавани двор из бајке о Трновој Ружици само је бледа сенка ужаса који падне на породице у којима нема промена, снова, очекивања, планова, освајања нових вештина, нових знања и простора. Ех, да смо се ја и она једног дана тако успавали, као на двору Трнове Ружице, кад смо били још млади и нисмо знали за мржњу и јад... Кафу нисмо попили, кренули смо у куповину, као да имамо разлога да купујемо, као да ћемо китити јелку или некоме испод ње стављати поклоне. Ипак, сви иду у куповину пред празник, а ми се правимо да смо исти као сви други, и да и ми имамо право да празнике сматрамо посебним данима. Подвући ћемо црту, рећи – прошла година и није била нешто нарочито. Затим? Онда ћемо сигурно рећи – наступајућа година ће донети нешто сасвим ново и другачије. Ево, тужно се смејем на такву помисао. Нећемо то речи, мрзећемо једно друго јер свима то можда можемо и рећи, али једно друго одавно не можемо преварити таквим обећањем. Зашто се онда нисмо бар развели? Она је можда могла имати децу са неким другим, или ја са другом. Или смо, и она и ја, могли наћи партнере који су већ имали децу из претходних

16


бракова, и чувати их као своју, у томе не видим ништа погрешно ни наопако. У прво време, таква ми идеја уопште није ни падала на памет. Волео сам је и нисам могао да замислим живот са неком другом женом. Могао сам да је преварим, чак и да је варам годинама са истом партнерком, али ми није падало на памет да растурим брак и оженим ту другу. Не бих то могао да објасним. Ваљда ми је било потребно да она буде та са којом ноћу делим кревет, макар и без загрљаја. Са другом сам можда могао да имам децу, али ја сам желео децу са овом. Не само децу. Не било коју децу. Не по сваку цену, у било каквој заједници, већ са женом коју волим. Жену коју волим могао сам да варам, али нисам могао да имам децу с другом. Нисам ја никакав анђео, признајем, ја сам себични скот, као и многи други, али нисам довољно практичан тип за такве ствари, па да једноставно једну жену заменим другом зато што ми је потребна исправна материца, као што бих неисправан шпорет заменио другим, јер му не ради рерна... Она мене није варала, то сигурно знам. Могла је, али није. Шта је радила док сам ја био ван куће? Не могу сад о томе да размишљам, превише ми је тужно већ и то што ћутке одлазимо у ту куповину кривећи једно друго за ствари које су биле изван наше моћи. Морам некако да скренем мисли са тога што као отров разара наш брак. Радо бих јој купио цвеће, рекао нешто лепо, обећао немогуће, радо бих се и потпуно променио да ме није некако стид, да не мислим како ће ме погледати оним продорним погледом који улази и у кости. Неће ни морати да пита шта то глумим после свега. Стојим пред цвећаром са нејасним осећањем да сам овде већ био. Гледам у

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

натпис – афричка орхидеја. Нешто ми говори да сам већ покушао да одагнам мисли плетући у машти венац од таквих цветова и стављајући га на главу са тршавим локнама, док ме бадемасте очи младе Африканке уплашено, али са поверењем посматрају. Шта ће уследити након тога? Хоћу ли јој спустити пољубац на пуне усне, хоће ли јој и дах мирисати на орхидеје, хоћу ли осетити насладу какву годинама нисам осетио, прелазећу руком преко глатке девојачке коже? Док осећам оно право мушко узбуђење, које ме још није оставило, које може човека пронаћи и на улици, и пред излогом цвећаре, и после тешке брачне свађе, пажњу ми одвлачи комешање испред супермаркета. Поново знам да се ствари некако понављају, али не могу да их предухитрим, не могу знати исход. У питању је нејасна слутња о понављању, о већ виђеном. Али не довољно јака, да доноси и расплет. Крећем, још помало занет сновима и комешањем телесних сокова, али узнемирен другом врстом узбуђења, оном која најављује опасност и страх. Знам да та опасност која виси у ваздуху и пре него што ће се догађај заиста одиграти има неке везе са мојим животом. Прво ходам брзо, затим почињем да трчим, затим газим неко стакло. Видим своју жену како пада држећи руку на грудима, а људи који стоје ближе њој него ја покушавају да притрче и придрже је. Не стижу ни они, ни ја. Она је већ на поду, и чујем женски глас сасвим близу који каже – сигурно је већ мртва. Каже: „То је инфаркт. Дешавају се такве ствари кад долазе празници. Људи су узбуђени. Видела сам то сто пута.“ У даљини завија сирена амбулантних кола. Неко плаче неприродним гласом.

17


Дан четврти Синоћ смо се посвађали. Чудна ми чуда, људи се стално свађају, па остану живи. Има много дана пред њима у којима се могу изгладити глупе брачне свађе. Не видим разлога да томе придајем већи значај него што је потребно. Нешто ми не дозвољава да устанем и започнем овај дан. Треба отићи у куповину, а куповине ме увек чине депресивним и нервозним. Осећам неко пробадање у грудима, мислим да сувише пушим у последње време. Радо бих се лишио те навике, но – чему то? Да продужим живот? Што бих га уопште продужавао. Деце немам, жена ме не подноси, дани су налик један на други. То је скоро као пакао. Када би ме неко питао како по мом мишљењу изгледа пакао, рекао бих му да је то непрекидни низ увек истих дана, једнаких готово у сваком детаљу, и да је оно најгоре то што не постоји пукотина на том ланцу. Кад би ме опет неко питао како изгледа рај, рекао бих да је то вероватно једна висораван на којој млада афричка девојка бере кафу, са венцем од орхидеја у својој коси... Одакле ми све те глупости, не знам. Ја никад нисам ни видео како изгледају орхидеје, поготово не афричке. О Африци не знам ништа, и никад ме нису привлачиле тамнопуте девојке. А сад сам превише стар да мењам укус и навике. Можда сам болестан од неке болести која ће одједном изопачити све моје мисли и жеље. Не дај боже да почнем да спопадам девојчице на улицама, или их гледам из неког грма, поред школе... Жена поред мене се уопште не чује. Она је тако тиха, да сам безброј

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

пута ноћу помислио да је умрла у сну. Приносио сам своје лице њеном сасвим близу, не бих ли видео да ли уопште дише. Нигде још нисам видео тако тиху особу. Не знам да ли да то убројим у њене врлине или мане. Годинама сам осећао кривицу што не могу да живим тако тихо као она. Био ми је потребан гласни живот. Али гласног живота није било у нашој кући, па сам га тражио на другим местима. Она је знала шта радим, и није рекла ништа. Синоћ смо се посвађали, и рекла ми је ствари које никако нисам желео да чујем. Не знам зашто је баш сад пожелела да ми их саспе у лице, као да није довољно отрова међу нама. Систематски ми је набројала све оне младиће са којима је могла проживети живот у срећи и весељу, све које је волела и који су волели њу, дивећи јој се као божанственом бићу и не тражећи ништа од ње, сем да постоји и тиме улепшава њихове дане. Знам да ми прича о времену које је толико далеко у прошлости, да личи на црно-бели филм. Њени јунаци немају ништа живо у себи, то су јунаци стрипова, дводимензионални супер-јунаци какви не постоје у стварности. Свако од њих постао је временом исти овакав себични скот, какав сам и ја. Али она о томе не зна ништа, и сама се преселила у стрип. Будим је благим дрмусањем, јер морамо у куповину, а било би добро да избегнемо празничну гужву. Буди се и на тренутак ме гледа благо; то је тренутак у коме је несвесна синоћне свађе, и читавог нашег бедног живота. Онда се сећање враћа, и поглед постаје тврд и удаљен. Поглед може бити удаљен, иако то звучи сасвим парадоксално. Помињем кафу, али знам да је то узалуд. Облачимо се у тишини, улазимо у кола истим покретима као и увек, ја возим где треба не питајући где

18


смо кренули. На тренутак помислим како би решење било да онај камион из супротног правца пређе на нашу траку, и за делић секунде сви наши проблеми нестали би с лица земље. Двоје несрећних људи мање. На радију је наша омиљена песма из младости. Сад или никад, мислим. Ништа, камион је прошао поред нас, као што и треба да буде. Тај човек горе у кабини камиона није скривио ништа па да му празнике поквари двоје мртвих на његовој души. Она улази у супермаркет, а ја је посматрам. Још је сасвим згодна, иако иде мало погурено. Јутрос је још тиша него иначе. Све време је гледала кроз прозор. Знам да она зна да ја нисам за све крив. Али ја не знам. Ја не знам јесам ли крив или нисам, и волео бих да се сад врати и да ми каже – ти ниси крив што је овако. Нешто друго је криво. Излазим да попушим цигарету. Гледам у излог цвећаре. Одједном знам да ће се нешто догодити и почињем да трчим према улазу у супермаркет. Никад нисам трчао брже, трчим без застајкивања. Газим неко стакло. Гурам људе који су ми закрчили прозор. Гледам је како пада и пружам руке да је прихватим, али још нисам довољно близу, и она пада, а ја падам преко ње, и не желим никад више да устанем са тог плочника. Дан пети Јутро је освануло магловито, и помало се прибојавам како ћу возити до центра кроз ту маглу. Жена још увек спава, иако се обично буди пре мене и тихо се спрема. Легне после мене, устане пре мене, тако да понекад мислим да она уопште и не спава. Је ли то жена или дух?

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Синоћ смо се посвађали и рекли једно другом ружне ствари. Извинићу јој се данас, купићу јој и цвеће, то нисам никад урадио, за све ове године дугог и, надам се, ваљаног брачног живота. Нисмо имали деце, али смо се волели; ваљда је довољан доказ што се нисмо развели него смо одлучили да живимо заједно. Ја сам имао неке излете, то је истина. Али нисам волео друге жене. Говорила је о својим бившим момцима. Боже, какво фантазирање! Па нећу ваљда сад да постанем љубоморан на неке сенке из времена кад смо били деца? Ипак, мало сам љубоморан. Волео бих да ми каже да би, да се поново роди, опет потражила мене. Нудим је кафом, она одбија, то није ништа необично. Облачимо се, возимо се, разилазимо се испред супермаркета. То све и даље није ништа необично. У нашем животу нема много необичних догађаја. Стојим пред цвећаром и размишљам о томе како ћу сад ући и купити јој најскупљи цвет који имају. Неки егзотични цвет, који је путовао преко седам гора и седам мора, само из једног разлога - да га ја купим жени коју волим. Никад ниједној жени нисам купио цвеће. Куповина цвећа била је за мене увек највеће лицемерство које се може замислити. Дан жена је пример како се неке ствари могу обесмислити. Какав ужасан празник. Тај дан је измишљен само зато а би се мушкарци мучили и на силу изговарали реченице које не желе да говоре, да би им било ружно и непријатно јер су принуђени на некакав неприродни ритуал без правог смисла и сврхе. Ко жели да каже нешто лепо жени, мајци, девојци, пријатељици, колегиници, може то урадити било којег дана; зашто је потребно да се успостави дан кад се такве ствари раде из обавезе? Никад пре нисам осетио потребу да својој жени купим цвеће, и нисам

19


гледао излоге цвећара. Данас осећам да то могу да урадим, а да то не буде лицемерство. Осећам да то нема никакву другу сврху осим да јој искажем поштовање, које без обзира на све никад није било помућено ничим. Не знам је ли то због свађе, због празника или нечег другог, али знам да је данас тај дан кад желим као никад пре да јој покажем да је она за мене била нешто изузетно. Не стижем да уђем у цвећару, јер се нешто дешава испред супермаркета, а мене пресеца нејасна али веома интензивна слутња да то има везе са мојим животом. Почињем да трчим, али се саплићем, губим равнотежу и једва је поново успостављам придржавајући се за случајног пролазника, затим настављам помало шепајући. Као и за све остало што је икад било важно, стижем прекасно. Она већ лежи, потпуно непомична, а ја се збуњено осврћем као да ћу из погледа других прочитати шта се догодило, и како да све то нестане. Шта, шта, понављам као лудак. У даљини се чује сирена амбулантних кола. Колена ми клецну и све нестаје. Дан шести Знам да не треба да устанем данас из кревета, јер имам онај добро познати осећај да ће све кренути низбрдо. Никад ме није изневерио, а ја га никад нисам послушао. Увек сам, као сви модерни, несујеверни људи, слушао само разум. Разум не зна ништа о најважнијим стварима за људски живот. Она спава веома тихо поред мене, и ја је најрадије не бих дирао, само бих је гледао и уживао у томе што је жива и што смо заједно, јер ништа друго и није заиста важно. Синоћ смо се посвађали, али то је само нервоза која нас увек

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

ухвати пред празник. То ће проћи и живот ће се вратити свом нормалном току. Скоро па сам уверен у то. Ипак је морам благо продрмати, и прекинути њен кратки одмор. Она увек спава јако мало, само штрбне од сна, као што мало поједе од ручка, као што отпије мали гутљај. Чак и воду пије малим гутљајима, а после неколико таквих застане да се одмори. То ме увек засмејавало, а она се љутила. Имам нешто у грло што не дозвољава да пијем у великим гутљајима, правдала се. Свако може да пије у великим гутљајима, само си ти кукавица и хипохондар, умрећеш једног дана од страха. Бојиш се живота, бојиш се смрти, свега се бојиш. Ја сам је тако задиркивао, а она се на то није смејала. У себи сам се помало и љутио што се не смеје на моја задиркивања. Твој смисао за хумор је потпуна нула, рекао сам јој. Погледала ме оним погледом који улази директно у кости. Рекла је – много је страшно кад двоје људи живи заједно, а нису им смешне исте ствари. Пробудио сам је благо, и понудио кафом, коју је, наравно, одбила. Не осећам се добро, рекла је. Мислим да је тиме хтела да ми стави до знања да сам је синоћ заиста увредио. Вожња до супермаркета протекла је у тишини. Она је ушла у продавницу, мало погурено ходајући, као да је, рецимо, боли стомак, или нешто слично. Обично прво погледам излоге, попушим цигарету, две, па јој се после придружим и заједно пакујемо намирнице у кесе. Она се прво раскопча, затим скине капут и повлачи руком ролку која је гуши. Шта је, питам тек ради реда. Овде је загушљиво, каже. Ја не примећујем, не скидам јакну, и не смета ми оно што њој увек изнова изазива мучнину. Чак мислим да јој је једном било мука пред касом, а све остале мучнине су биле само њено

20


убеђење да јој мора бити мука сваки пут. Но, жене су такве. Ту нема помоћи. Ја је ипак волим. Ево, купићу јој цвеће. Празнични поклон од мене. То ће је баш изненадити. Али, у тренутку док стојим пред излогом цвећаре и читам натпис испод цвета (пише – афричка орхидеја), одједном поуздано знам шта ће се десити испред улаза. Сањао сам, или се то већ догодило, не знам, али знам шта следи. Ужас ме обузима, и почињем да трчим из све снаге. Трчим толико брзо, да већ не могу ни да се зауставим испред улаза у самопослугу. Протрчавам поред жене која пада, наочаре ми крцну под ногама, ударим у неке људе који ме задржавају и псују, у даљини завија сирена амбулантних кола... Поред мене неко говори – сигурно је већ мртва... Дан седми Данас нећу уопште устати из кревета. Нећу се ни окренути на другу страну, нећу погледати у правцу жене која спава поред мене веома тихо. Као дух. Знам да ће се догодити нешто страшно будем ли данас устао из кревета, тако да морам држати очи потпуно затворене, и не попустити пред искушењем да прођем кроз оно исто што се, схватио сам, из дана у дан понавља. Једини начин да пукне карика на том ланцу је у мом непристајању. Не пристајем на то да се ствари опет одвијају на исти начин. Синоћ смо се посвађали. Није то први пут. Волео бих да кажем – није то ни први ни последњи пут. Али шта ако је последњи? Можда је једини начин да се оно не догоди опет управо у томе да уопште не отворим очи. Сунчеви зраци су напунили собу, то је шкрто зимско сунце које не даје

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

никакву топлину, али постоји; због тога знамо кад је дан, а кад ноћ, због тога хладноћа није потпуна и жива бића још увек налазе снаге да издрже до пролећа. Није то исто – зимско сунце или потпуни мрак. Некад завара потреба за летом и топлотом, па човек помисли како зимско сунце нема никакву вредност. Не знам зашто о томе размишљам, јер су ми очи чврсто стиснуте и не видим ни трачак тог зимског сунца. Али га осећам на капцима, и одајем му, ето, нему пошту. Људи ће поћи данас у куповину, јер је празник, и желе да га проведу у свечаном расположењу и да купе једни другима поклоне. Ја нећу поћи, јер не смем устати из кревета. Али размишљам о томе, и чини ми се да има нешто у празницима, и у начину на који је њима пресечен низ потпуно истих мукотрпних дана. Да могу, баш бих данас застао пред излогом цвећаре, и купио бих жени најскупљи цвет који у њој постоји. Превише сам шкрто живео свих ових година. Никад ником нисам купио цвеће. Могао сам обасипати свет цвећем, а нисам то чинио. Мислио сам да озбиљност чини човека нарочито достојанственим, а лудирање, претерно исказивање емоција, скретање с пута који су зацртали очеви, не приличи одраслом човеку какав сам био или желео да будем. Синоћ смо се посвађали, и то је нешто што никако нисам могао да зауставим, иако бих све дао да се то није десило. Зашто синоћ нисам могао да знам оно што знам данас? Зашто је увек потребно да све научимо на најтежи начин, и да свако знање добијемо онда кад га не можемо више употребити? Могло је бити овако – могли смо изаћи у ресторан, могао сам наручити пиће и храну коју воли. Ништа превише луксузно, тек толико да

21


атмосфера буде пријатна. Могао сам јој рећи да за мене овај живот има смисла, и да не желим други живот, те да упркос свему мислим да сам срећан и благословен. Погледала би ме оним погледом који улази у кости, и видела би да говорим истину. Можда би се и насмешила. Или расплакала. Или и једно и друго. Онда би пукао зид, и потом бисмо заједно срушили његове остатке. Морам признати да сам увек, баш увек, чак и усред свађе, желео да јој кажем да је волим и да живот за мене има смисла. Зашто јој то нисам рекао? Бојао сам се да покажем слабост. Не смем да се окренем, не смем да погледам да ли лежи поред мене и је ли жива. Она је сувише тиха, узима живот у малим гутљајима, и знам да ће једног дана исто тако тихо само да легне на земљу без да стигне да испусти и јаук. Видео сам то. Поновило се. Дође увек након свађе. Супермаркета, цвећаре, комешања око улаза у продавницу. Ја увек трчим, али никад не стигнем. И тако стално. И тако стално. И то је паклени ужас, од кога ништа на свету не може бити горе. Нећу да отворим очи све док не прође дан. И ноћ. Могу доћи и дрмусати ме, могу ми силом отварати капке и светлити танким батеријским лампама , могу ми давати ињекције, свеједно ми је. Не постоји ниједна сила која ће ме покренути. Довољно је да прође један дан, цео дан, од јутра до мрака, и онај следећи биће сасвим нов, попићемо кафу у кревету, онда ћемо отићи да се шетамо полако и без икакве журбе, увече ћемо окитити јелку... Испод јелке наћи ће малу кутију, и у њој поклон од мене. Афричку орхидеју. Ако постоји ишта осим пакла, пукнуће проклети ланац.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

1. Сва чаролија овога света стаје у људску душу. Људска душа је, чини се, довољно конфорна да прими сву чаролију овога света. То је тај виртуелни сингуларитет, враћање космоса у једну тачку и поновно стварање нових светова. Експлозија лепоте, то је чаролија. 2. Има лепоте и доброте коју наша чула не могу да региструју и препознају на време. Или, можда, никада. То непрепознавање Бога у себи и око себе, осиромашује свет. Особито наше животе. 3. Деца коју смо успут стекли и изродили, уклониће нас са тог пута онда када им постанемо сметња и препрека на њиховом путу ка циљу. Исто онако као што ми чинимо са својим родитељима. Без журбе и зле воље.

22


4. Кад сељак погреши, сви се овајде. 5. Кусни моју реченицу, живу и опредмећену, и остаћеш јој веран читавог живота. Испуњаваће те миром, храном и светлошћу читавог живота. Наиме, запањује чињеница да има дружељубивих људи који вапе за заједништвом, а свуда где кроче сеју семе сумора и досаде. Сасвим ненамерно. И уколико се више труде и трче за другима, утолико више их ови избегавају. Као што вучић коме су везали звоно око врата и пустили га натраг у природу зачас разјури своје саплеменике, тако и овај несрећник отера од себе своје најближе и најдраже. Много је разорених породица и несрећних заједница. Сваки корак посут је примерима. 6. Обични људи желе остати у рајском врту, где време не тече, већ стоји у вечности. Талас технологије је унео разорни немир и сатанистичку динамику у душу човекову. Људска мисао опредмећена у науци, постала је силеџија над пламичком наших живота. Претња бонаци вечности. Стална опасност да ћемо се урушити у грумуљицу ништавила. 7. Разочарење је затезна камата на непокривене амбиције.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

8. Из поезије у прозу уђосмо! То је надљудски покушај да се једном реченицом ослика пад човечанства из поезије рајског врта у тешку прозу апокалипсе. 9. Лао Це је рекао: Ко је задовољан, богат је. Он није рекао: Ко је богат, задовољан је. Напротив. Богатство изазива страх, нервозу, мрзовољу, безобзирност и осећај празнине у људској души, док задовољство оставља утисак богатства. Лао Це је заћутао већ после прве реченице. Много касније, европска хорска мисао покушала је да га објасни, скрајне и угуши својим крешчендом. 10. Човек је покушај. Материјални есеј. Органска и енергетска проба вредна пажње. 11. Наивна је васколика људска нада да ће овај свет некада бити бољи. Јер, све што се затекло и што плива по затрованој реци, не може бити чисто и здраво. Тешко је затрованима да виде свет у правој боји и величини, кроз призму својих отрова. Можда ово и звучи песимистички, али само велики талас може да нас опере и само нови потоп може да нас спаси. Оно што буде преживело, живеће у рајском врту новог света.

23


12. Преведена на језик симбола, патња је пут ка светости и духовној чистоти. Велика патња је тихи карцином душе, а јака радост – емоционални инфаркт. Равнодушност је емоционална бонаца, а често и мртво море људске душе. 13. Позвани смо да радимо и стварамо, а свет овај подмићује нас и прави од нас ленштине и мекушце. Господ нас понекад пушта из свог наручја и потапа у гротло свакодневице. Да нас провери и очеличи. Човек је често приморан да се сам избори са злом у себи и око себе, или да препусти да га оно однесе у своје дубине. Јер, зло се премеће и маскира у разна богатства и задовољства овога света и сачекује нас на сваком кораку. Још данас треба нешто учинити за овај свет и људе око себе. За свет у који треба да уђемо и свет из кога треба да одемо. Вреди покушати. 14. Пробуђени ће се спасити одласком са овога света. Уснули ће остати да спавају у свом свету и неће бити свесни ни своје среће ни своје несреће. Ни своје светлости ни своје таме. 15. Србин је једино божје створење на овом свету, које у радости заплаче а у тузи запева. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

16. Ја никада нисам умео да водим своју мисао стазама које су ми драге. Напротив, мене је властита мисао водила кроз кањоне и теснаце, као муња кроз мрачне облаке. Ја сам се увек драговољно препуштао тој муњи и трчкарао за њом као јагње за мајком. Не умем то ни себи да објасним. 17. Ако замислимо два универзума, шта ће то бити? Насилно порицање логике или грубо и насилно истеривање Бога из душе? Да ли је лако угушити побуну логике против Логоса у крхком људском бићу? Да ли би крај света био двоструко ближи него сада? Не знам. После ових може уследити безброј питања. Када се људска мисао насуче на подводне стене људске наде и глупости, читај – ограничености, треба је, макар и по казни, оставити насамо да пред собом оправда или порекне свој чин. 18. Избаци мрак из своје душе и врати се у светлу радост и радосну светлост које ће те носити свуда по свету и даље. Свакога дана спочитавај себи да не смеш бити црна рупа која гута радости живота теби и твојим ближњима, већ светионик који ће водити друге и одвраћати их од мрачних хридина бесмисла. Завири кроз кључаоницу свога бића унутра, у језгро властите звезде. Видећеш, вреди ослушкивати таласе светова 24


који се одувек укрштају у теби. Вреди покушавати. Јер, ти си васионска грозница живе материје, која вапи да се врати у светлост- своје првобитно стање. 19. Обрните смисао неке велике мисли и добићете такође велику мисао, велику истину. Велика истина је као грумен злата: блистава и драгоцена са свих страна. 20. Неке блуднице су се уздигле до светица. Велике жртве се не боје овоземаљских понижења. 21. Очигледно, човечанство данас нема умове таквог формата и калибра као што су један Буда, Христос, Лао Це, Аристотел, Да Винчи, Конфучије, Хегел, Шекспир, Достојевски, Ниче, Тесла, Балзак, Толстој и сл. Замислите да су сви ови великани и њима слични живели у ово време у коме ми живимо, шта би они све саопштили човечанству и шта би све учинили за њега. Шта бисмо све имали у својој баштини, својим главама и душама, у свом окружењу да у разна времена нису гушене мисли и кажњавани изуми, да нису убијани, тровани, спаљивани и распињани људи, генији и лучоноше у којима су се они оваплоћивали, да зле власти и конзервативни оци и поглавари нису спаљивали на ломачи ауторе и њихова дела, ремекдела човечанства. Шта су све УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

упропастили и унаказили варвари и животиње, прерушени у светске моћнике свога доба! Можда се сећате речи славнога Виктора Игоа, који каже: Ако убијете шест људи, ви сте Тропман, ако убијете шест стотина хиљада, ви сте Цезар. Бити велики у злу, значи бити моћан међу људима.(...) Убити једног човека је злочин, убити један народ је питање. У свим временима и на свим просторима, страдали су највећи и најбољи јер су својим идејама и изумима нарушавали стечени и лагодни мир и били претња већ стечених привилегија тадашњих моћника. Тиранија просечности се управо и огледа у томе: уклонити све, па и највеће умове, да би већини било лепо. 22. У пољопривреди само за сељака нема хлеба. Сви остали учесници у ланцу производње хране могу пристојно живети, јер не живе од пољопривреде, већ од пољопривредника, тј. сељака. Игор Шафаревич је својевремено алармирао да руском сељаку прети глад. Искрено се плашим да таква судбина не снађе и српског сељака. 23. Стрепим, доћи ће неко сурово и безљудно време када човек неће моћи да хода по површини воде, нити да лети са птицама. Тужан сам и несрећан због тога. Биће то време губљења чистоте и 25


невиности, време губљења духовног ослонца и поринуће у царство греха, тешког и коначног обезбожења. Јер, ако је човек божје дело, његова доброта и чистота ће га спасити и учинити духовним господаром света. Данас човек све дубље пада у језгро ужасне, властите материјалности. Долази време када птице, биљке и животиње неће примати човека у своја јата, бокоре и стада. Човек ће тужан и несрећан стајати на ивици властитог живота, на самој ивици егзистенције и непријатељски их посматрати кроз призму желуца, кроз сујету и глад властите утробе. Постаће роб страсти благоутробија свога. Пријатељи његови редом ће пролазити кроз његово дебело црево и најзад ће остати бедни усамљеник, уништитељ, људождер, џелат и самоубица, последњи сведок свога и свеопштег краха. Тако несрећно биће узалудно ће молити своје жртве да га приме у друштво своје. Долазе тужна и сурова времена када ће овом несрећном и убогом створењу матична планета отказати гостопримство: Губи се пљачкашу, утробу си ми покљуцао! 24. Када ми мисао утекне, воља и нада се врате. Људска свест и разум не могу све да објасне. Вера, нада и љубав то могу. Људи, доброта ће се кад-тад вратити. Ја у УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

то верујем. И више од тога. Ја то знам. Капија људске душе је већ отворена! 25. А шта са онима који ни гласа не дадоше, који ни речи не оставише за собом? Који не нарушише хармонију света својим трагом? Oни су боље прошли. Већ при првом сусрету стопили су се са васионом и постали вечни и бесмртни. Урушили се у себе и постали Једно. 26. Драга, дођи код мене у постељу. Ма остави ме, бре, видиш да сам празна као васиона! 27. У тренутку узбуђења, очи јој се несташно размилеше по лицу, као узнемирене бубашвабе. То потраја неколико тренутака, као код болесника пред епилептични напад. Осећали смо се као уљези у туђој спаваћој соби, који затичу неред и властитим погледом разголићују туђу имтиму. А онда је свој уплашени и зачуђени поглед вратила у футролу своје тамнице. 28. Вечност се сурвала у време, време у простор, простор у човека, човек у запис (књигу), а књига у Реч. Реч се, опет, разлива у звук овог света, времена и дамаре универзума. Реч, дакле, није крај света, већ почетак и клица свега. Симбол почетка и наговештаj краја. Зрно живота, 26


узлет светлости духа и разума, али и пад у запис и историју. Објава и наговештај страшног суда. Тачка од које све полази и у коју се враћа. 29. Урони у своју немушту дубину као грабљивица у облак магле и изнеси дивљег голуба сломљених крила који још увек пева песму слободе и радости. И смрти. Не дозволи да те изјуре из властитог срца. Остани у љуштури свога раја, у положају ведрог дипломираног просјака и звездочитача. Шмугни у мрачну хладовину својих одаја и подрума као паук који умом убија и урања у тело вечности. Разјури але и вране које круже изнад твоје главе и немој дозволити да ти начињу сунчев кукурузни колач који вечито носиш уместо срца у својим грудима. 30. Бог се материјализује кроз наша дела и судбине. 31. Да си себе боље упознао, лакше би се одбранио од свог највећег непријатеља. 32. Време истиче из нас, као ваздух из пробушене лопте. Не прође много времена, а почнемо да личимо једни на друге. Господ је опервазио нешто ваздуха у нама. То је та наднаравна вештина нашег Створитеља. Господе, згњечи нас одмах, како УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

нас не би шутирали ови који долазе за нама... 33. Искрено се дивим том нашем пра-претку који је себи дозволио луксуз да живи више од девет векова. Вегетирао је на размеђи између биљке и животиње, сакупљао плодове биљака за исхрану и највећи део времена проводио гледајући у небо. Очигледно, знао је више и боље да постоји нека нераскидива спона између Неба и земље, између човека и његовог творца. Наука, технологија, философија и вера нису му биле потребне. Он је све овоземаљске и космичке импулсе и истине имао у свом дамару. Није тражио од других никакве лажи ни објашњења. Имало се од те незналице много тога научити. 34. Ако већ Бог не пита да ли ми постојимо, откуда онда у нама толико дрскости да се запитамо да ли Бог постоји! Откуда у нама толико патолошке радозналости да себи и другима разјаснимо мистерију бића и ништавила! Наша кратковечност, чини се, тражи одушка у дешифровању мистерија и претварању властитог живота и постојања у поенту. Да ли је то нужно? Човече овоземаљски, повуци се у Самоћу и Тишину свог бића и свога времена, слави Створитеља и створено и поштуј тајне овога

27


света и читавог Универзума. Тако ће ти се и све истине обелоданити.

OSTRVO Ostrvo je imalo unutrašnju logiku, i s tim sam morala da se pomirim, sasvim drugačiju od logike ostalih ostrva ili mediteranskih mesta, neuporedivu s logikom kontinentalnih. Na Ostrvu pravila postavljaju meštani, i to od slučaja do slučaja, tačnije, od osobe do osobe. A osoba je i u gomili bila osoba, iako je traţila prvu izdignutu glavu da je u nejasnim, naročito rizičnim situacijama odmeni i povede. Vodi do prve okuke, posle slobodno moţe da se vrati na početak – umišljeni, jer stvarnog nije bilo. Ni početka ni kraja. Ništa na Ostrvu nije jasno definisano, niti je imalo svoje trajanje koje bi se moglo rasporediti u dogaĎaj, potom smestiti УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

28


u istoriju, makar i lokalnu. Nije imalo čak ni stabilno ime. Zvalo se Ostrvo. Jedino je imalo svoje stalno mesto, što je bilo besmisleno jer se tek ta činjenica činila naoko nestalnom. Dešavalo se i da iščezne o danima velike fjake ili maglenim noćima, kada je i Svetionik na vrhu najviše litice postajao fatamorgana izazvana efektom planktonskih poljubaca. A bilo je jasno da me od početka ne prihvataju i ne ţele stranca unutar svog Svetog kruga. „Nerviraš ih hodom, da ih ne poznajem, to bih pomislio“, još prvoga dana, po dolasku na Ostrvo, rekao mi je kroz kiseo osmeh, ali sam mu u očima naslutila zabrinutost. Škripa točkića kofera, izmešana sa udarima kiše i vetra, lomili su se i odbijali od kamene zidove dok smo se uspinjali uzanim uličicama do njegove Kuće. Zelene škure zatvarale su se za nama, a sa njih smicale senovite prilike koje bi mi u dokolici zaličile na utvare i smesta bih stala da ih precrtavam u skicen-blok, ali sad sam ih primala kao ličnu pretnju. I neka turobna jeza uvukla mi se u kosu i koţu, čak je i mirisala na neizvesnost. „Nikada nikoga nisam doveo na Ostrvo, dolazim uvek sâm. Sa gitarom. Ovo je mesto gde traţim novi ton u njenom telu, jer drvo nikada ne umire. Nikada i ne miruje. A za tebe je vaţno da imaš adut kojim ćeš opravdati nezadovoljstva zbog odbačenosti. Meni nije stalo – kuća je moja – ali tebi hoće.“ УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Nisam bila sigurna da li se tada nasmešio ili je olizivao kaplje kiše sa nausnica. Slušala sam kako ponovo pevuši onu istu nevezanu melodiju, koju sam prvi put čula dok mi je zviţdukao preko skajpa. Bezuspešno kao i sada. Pravio je pauze izmeĎu tonova duţe nego što mi se činilo smislenim, ali mu to nisam rekla. „Mogu da nerviram jedno, dvoje, desetoro, ali nemoguće je ići na ţivce celom Ostrvu“, odgovorila sam povišenim glasom i mahinalno podigla pogled. Na prozoru naspramne kuće ugledah kuţdravu glavu Dečaka. Kaplje kiše sa krovnog venca padale su mu na neverovatno duge trepavice i caklile se po vrhovima. Podsetio me na balzamovanog lutka, i sumnjala sam da li je stvaran ili jedan od saveznika iz galerije izmaštanih likova koje sam nekada verovatno i sretala, doraĎivala ih, čuvala za prostor i njegovu sliku koju je trebalo da oţivi. Dečak s neverovatno dugim trepavicama je dočekao svoju ulogu, pomislih u trenu uhvativši njegov preteći izraz, zamućen kišom koja mi je već pljuskala po licu, odmah potom i ţensku ruku – munjevito je uvlačila kuţdravu glavu i ukvašene trepavice u senku, ţestoko zalupivši drvenim kapcima. Još dugo, uz cilik, njihala su se na sve jačem vetru. Dečak je tamna ostrvska strana, nisam sigurna da li sam reči uopšte izgovorila, ali Ognjen se nije oglašavao, osim ravnomernog šljapkanja koraka, izmešanog sa škripom i stenjanjem prenapučenih

29


kofera. Povremeno bi istisnuo zaostali zviţduk, i jasno sam mogla da vidim kako zvuk seče od kiše zgusnut vazduh i kako se oštre ivice zaobljuju, lelujaju i nadnose nad našim glavama poput pokrova. Mokar prsluk i farmerke predstavljali su mi već teret kog bih se rado ratosiljala. Pokušah da se u hodu koncentrišem na mantru kojom sam nekada, kao devojčica, mogla zaustaviti kišu. Ali, tada je splet okolnosti pravio privid ispunjenja ţelje, od kojeg sam se docnije nadimala veštičjom moći, i nervirala sve, naročito majku. Ognjen je koračao iza mene. Osećala sam njegov pogled na svojoj zadnjici, butinama i listovima koji su se ocrtavali ispod uskih farmerki. „Imaš boţanske noge“, bila je prva rečenica, koju je izgovorio umesto svog imena. I taj obrt i potiranje uobičajenih fraza prilikom upoznavanja, tad su mi se začudo dopali. Nasmešila sam se, okrenula mu leĎa i još zamamnije zanjihala kukovima. Počeli smo vezu flertom i na flertu ostali. Signorina…, rekao je šapatom na italijanskom i uhvatio me pod ruku, ne sačekavši da izgovorim svoje ime. Već tada je bilo jasno da ga on zna, isto kao što je znao mnogo pojedinosti o meni. Pred dvospratnicom, rekao mi je kratko: „Tu sam!“, i podigao glavu ka izlomljenom krovu. Bila je neobično izduţena, i iako sasvim ukleštena meĎu prostranije kuće sa manjim dvorištima – nepopustljivo otmena. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

U Kuću se ulazilo direktno sa ulice, preko dva, zbog kosine terena – kriva stepenika, što me neodoljivo podsetilo na Ešerove grafike na kojima su kao čardaci lebdela zdanja povezana izvitoperenim stepeništima i gelenderima, buneći geometrijsku logiku. Paţnju su mi privukla zelena dvokrilna vrata bez nadstrešnice, sa starinskom bravom sa zvekirom i gvozdenim brojem 17. Broj je stajao neuobičajeno u donjem desnom uglu, što me je mahinalno nateralo da pogledam ulaze susednih kuća. Bila su takoĎe farbana u zeleno, ali nešto zagasitije od njegovih. Nenumerisana. „Samo su vrata original. Doduše, malo sam belim razredio farbu pa dreče. Ostale drangulije sam skupljao po selu. Broj je moj izbor, izliven u Kaliforniji po uzoru na preostale brojeve sa Ostrva. Turisti su ih sve razneli, kao suvenire. Ova Kuća je moţda broj sedamnaest, a moţda i sedam ili sedamdeset sedam. To se više ne zna. Skoro svaka kuća je danas bezimena. A nekad je bilo obavezno da imaju brojeve uraĎene po istom, ostrvskom modelu“, udovoljio je mojoj neizgovorenoj ljubopitljivosti ali i čuĎenju zbog neprikladnog mesta na kom je prikucan broj. „Mogu?“, upitala sam, i ne sačekavši odgovor, cimnula alku. Teško se odvojila od drveta i jedva čujno lupnula, prignječivši mi jagodicu kaţiprsta. „Okej, podmazaću je, ne koristi se, razumljivo da se ne najavljujem

30


samom sebi“, pokušao je da se našali na svoj račun, nabravši lice u grimasu, imitirajući moj izraz stegnut bolom od udarca. Naglo je ispravio pognuta ramena i odgurnuo od vlage oteţalo desno krilo vrata. Zapahnuo me je teţak miris ustajale vlage i mediteranskih začina. Crna ploča, na koju sam prvo nagazila, izazvala mi je jezu. Stresoh se od nakupljene hladnoće iako je unutra bilo kudikamo toplije. I već sam strahovala da su svi podovi u Kući obloţeni mermerom, i videla sebe kako poskakujem kao mačka s crne na belu plohu, birajući zbog topline ipak svetle. Njegovo samoljublje ne bi se prepustilo baš tolikom mazohizmu, pomislih utešno, iako je svaku zgodnu priliku koristio da se izuje i hoda bos, pa i po vrelom asfaltu ili oštrom kamenju i šljunku. Čak i na koncertima, svirao je bos, ne vodeći računa o značaju mesta, a ni vaţnosti publike. „Moţe ti se jer si prešao granicu slave, ušao u rajsko dvorište obilja, ludog Hijeronimusa Boša“, rekla sam mu jednom toboţe u šali, ali sam bila smrtno ozbiljna, obuzeta srdačnom zavidljivošću koju je svakako morao primetiti. Grozila sam se Bošovih detalja i načinu na koji su pretrpavali prostor, šireći se u koncentričnim krugovima, i zbog samoukidanja perspektive – prestajao je to biti. Namrštio se, svestan sopstvene vaţnosti, oglednutoj čak i u hladnim bleskovima mojih očiju. „Jedino što ostavlja traga u našim ţivotima su УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

greške, i zbog njih se ne treba kajati. Svako stvara svoju priču u kojoj uvek postoji ravnoteţa izmeĎu sreće i tuge. Postoji i ravnoteţa izmeĎu naših svesnih odluka i sudbinskih dogaĎaja koje ne moţemo kontrolisati“, izgovorio je sasvim bespotrebno, sa isforsiranom servilnošću koja mi tad začudo nije zasmetala. Sa olakšanjem ugledah drveno stepenište s rukohvatom koje je vodilo na sprat. Drvo je Ognjenov glavni adut, i nije bilo mesta mojoj sumnji. Pratio je svaki moj pokret, oči su mu bile širom otvorene u čudu, delovalo je da je nesvestan sopstvene moći. Naš odnos je bio nedefinisan kao i sve u našim ţivotima. Stajao je zaglavljen u obostranoj ţelji da umetnost pretpostavimo trivijalnostima svakodnevice a ostanemo slobodni i svoji, razumljivo, po prećutnom dogovoru – svak na svom koloseku. Akrobatskom veštinom izbegavali smo iskušenja za koja nismo imali hrabrosti ni takta da im se prepustimo. Ušao je u moj ţivot ubrzo posle muţevljeve smrti. Ja u njegov, posle razvoda. I polazili smo sa istih, gluvih i nemih pozicija, ne ţeleći jedno drugom da čačkamo po prošlosti, niti da tumačimo traumatična mesta pokrivana uramljenim uspomenama, smatrajući ih promašajima ili fijaskom, izazvanim višom, nikako ličnom silom. Bilo je lakše zakopati ih duboko u sebi, i dlanovima utapkati ţarišne tačke.

31


Smestila sam se u sobu ispod njegove. Bila je čista, ali zbog blizine zidova okolnih kuća, prilično mračna. Najjača svetlost dopirala je sa stepeništa koje je vodilo do sobe na mansardi, i nije me čudilo da je baš nju izabrao za sebe. Jedan prozor sa lica gledao je u zid obrastao bugenvilijom, i već navikla da odoka procenjujem prostornu perspektivu, ispruţila sam kaţiprst i smesta procenila da bih, izvivši telo, uz mali napor mogla dotaknuti uprepletene olistale grane, koje su ostale suve, zaklonjene mrtvim uglom. „To ti misliš“, nastavio je činilo se odavno prekinutu misao i dobacio mi svoju vijetnamku. Skinuo je mokru odeću, izuo se i tako nag ličio je na drvo sasvim prirodno izraslo nasred sobe. „Ne obraćaj paţnju – ovo je uobičajeni pozdrav Kući!“, pojasnio je spazivši moju nedoumicu. „Ti se ipak ogrni, inače, ima da sliniš do leta…“, saučesnički je ukrstio ruke i protrljao ramena, usiljeno se stresao i nastavio preĎašnju misao: „Ostrvo diše jednim plućima, i to onog najjačeg. Nerviraš gradonačelnika od starta. Morala si to skuţiti, još na rivi. Ne vole iznenaĎenja, gunĎaju svojim načinom, uglavnom bez reči – gestovima i očima, mrsko ih prihvataju, pogotovo ne zdravo za gotovo. A ti sa mnom… velika si nepoznanica od koje zaziru, navikli da na Ostrvo dolazim samo s gitarom. Navika je opasna zamka. Uostalom, u njegovom si dvorištu, mia bella signorina. Pa sad – snaĎi УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

se! A moţeš ti to – samo kad hoćeš – bolje i od Šeherezade!“, glasno se nasmejao sopstvenoj dosetki, što baš i nisam smatrala umesnim niti smešnim u tom trenutku. Ostrvo = dvorište, umesto tarabama, omeĎeno morem koje mu fluidnošću pojačava misteriju, a i moć. Nepodnošljiva simetrija o kojoj nisam htela da razmišljam. Mamila me svetlost koja mu je osvetljavala potiljak kao oreol. Ispeh se nekoliko stepenika i uvirih u mansardu. Obuzeo me najednom neki do tada nepoznati mir koji, verovala sam, više ništa neće moći da ugrozi. Kuća je ličila na njega. Njegova soba je ličila na njega. Mirisala je na marihuanu, lišaj, koru i srţ drveta. Na desnom zidu, osvetljenom mutnom svetlošću sa prozora s komarnikom, spazih gitaru u crnoj futroli, nalik malom sarkofagu. Sasvim dovoljno za prvi susret s njegovim prostorom. Radoznalost je zaustavljena kao koska u grlu. Osetih kako me jačina svetlosti guši. Paţljivo se pridrţavajući za gelender, hodajući unatraške, vratih se u svoju sobu. Bilo mi je najednom vrelo u glavi; mir koji sam maločas osetila, sad me je sve jače stezao u zagrljaj s nepoznatim filingom. Skinuh perjani prsluk, duks, grudnjak i gaćice. Navukla sam čarape koje je izvukao iz fioke sa noćnog ormarića i tutnuo mi ih u ruke, a da mi je promaklo kad. Ogrnuh njegovu vijetnamku preko golog tela.

32


Zagušljiv vazduh pojačavao je polumrak. Vrelina u glavi pomalo je zamenjivala trezvenost, koja mi je u ovim trenucima i te kako bila potrebna. Kao da mi je sve postalo izoštrenije, sa jasnijim konturama, da bih atmosferu svog novog prostora primila za realnost. S mesta na kom sam stajala mogla sam sagledati svaki deo sobe. Bila sam prijatno zatečena njenom svedenošću, svesna koliko bi me inače neomiljeni detalji zbunjivali i odvlačili mi misli na tuĎu stranu. Sumnjala sam da ju je namenski preuredio za moj dolazak, vodeći računa da značaj predmetâ nema i za mene istu vaţnost kao za njega. Krevet sa noćnim ormarićem na kom je stajala uglasta lampa i pepeljara puna školjki, stolica podvučena pod radni sto ispod prozora sa pogledom na krovove koji su se kaskadno spuštali ka moru, i štafelaj naspram prozora s bugenvilijom, bili su sav nameštaj te prilično velike prostorije. Štafelaj je delovao kao tek izašao iz stolarske radionice, i pretpostavljala sam da je to bilo iznenaĎenje koje mi je u šiframa nagoveštavao još u avionu, na letu za Ostrvo. U udubljenju na zidu, na koje se udaralo pravac sa stepeništa, zaklonjenom teškom draperijom, improvizovana je ostava sa policama i uzanim a dubokim vertikalnim ormarićem sa metalnom šipkom i nekoliko ručno savijenih ofingera od ţice. Pretpostavljala sam da bi na njih trebalo kačiti finije stvari, mada ih na Ostrvo nisam УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

ponela. Zidovi su bili prazni, bez ijedne slike ili reprodukcije, i znala sam da ih je raščistio za izloţbeni poligon, gde ću moći okačiti svoje tek oslikane radove. A gradonačelnik-osoba nas je jedini dočekao dok smo brodićem pristajali na levu, slabije naseljenu obalu. Tramontana je nanosila talase na krmu i pljuskala ih u penušavim kapljicama po njegovom glomaznom telu. Bilo je jasno da je naduvan. Klateći se uz šeretski osmeh, s mokrom cigaretom koja mu je virila skraja usana, umesto pozdrava, kao da se pravda za neminovnost budućih dešavanja, stao je da deklamuje kako se od pamtiveka vodi ljuta bitka izmeĎu levog i desnog dela, i kako ih je i ta prirodna podela podelila na levičare i desničare, i kako su im mesta razdvajanja, ni manje ni više nego dva priljubljena groblja, koja su zbog takmičenja najuredniji i najčistiji delovi Ostrva. „Volin sidit na grobjima, mal na jednom mal na drugom, ka pravi gradonačelnik malog mista“, iskolačio je krvave beonjače preko kojih je padala ivica mokre kabanice. Šeretski osmeh ostao mu je slepljen na lice kao maska. Ispljunuo je s gaĎenjem opušak, zgazio ga, a ja sam videla kako je bela papirna zmijuljica izmigoljila pod njegovim martinkama i stala da mu se uspinje uz gleţnjeve. Otresao je nogu i zgazio ponovo opušak, besno ga utrljao u raspuklinu kamena. U njegovom izrazu još tada sam osetila

33


neprijateljstvo. Nije zadrţavao pogled na mom licu duţe od trena, ali i to je bilo dovoljno da dopustim strujanje nelagode, koja mi se smesta razlila telom. „Ognjene, u tvojoj sam kući!“, nisam odustajala. „A moja kuća je u njegovom dvorištu, capito?“ I dalje je stajao go nasred sobe. I pomislih kako mu je telo, iako je odavno premašio pola veka, očuvano kao u dvadesetogodišnjaka, i kako su mu vretenaste mišice zagospodarile torzom hvatajući se ukoštac s vremešnošću, i kako je pravo čudo da ga do sada nisam naslikala ni u jednoj kompoziciji. „Ne, niti ću razumeti!“, viknuh da bih odagnala lascivne misli. „Ako gradonačelnik nije vlasnik Ostrva nego njegov demokratski izabrani serviser, o čemu onda pričamo?“ „Ne razumeš jer uporeĎuješ s normalnim okolnostima. Ali, upamti, ovde ništa nije normalno! Znam da naslućuješ kako je sve počelo, kako uopšte počinje na ovakvim mestima – ni iz čega, iz Haosa. A od tad se malo šta promenilo, osim što je Haos s vremenom obuzdan strahom i zakonima koji donose baš oni koji se najviše i boje. Strah se u prirodnoj izolaciji prenosi neizgovorenim testamentom, i on upravlja zajednicom, svejedno kojom i u kom ureĎenju, sistem je identičan s manjim modifikacijama – čisto udţbenički, mia bella signorina. Što veći strah, to veća sigurnost da će se poštovati zakoni i odrţati plemenski УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

poredak sa starcem kao sistemskom glavom. A to je ostrvski gradonačelnik. Nema praznika, crvenih slova, nedelja, svetih krava, svaki dan ima istu vaţnost i teţinu, i moţe da bude i bezimen, nikog se ne tiče. Jedino stranci remete prividan ostrvski mir. Otvaraju se zatvorene igre od kojih su meštani preigrani. Od stalnog zatvaranja! A pravilo je jedno: igrati samo po njihovim pravilima, ili nikako. I najsrećniji su kad izmišljaju igrače, zaokruţeni u sopstvenu akva-fantazmagoriju. Stvarni igrači komplikuju redosled umišljenih situacija od kojih grade nepostojeće ţivote – serijal utvara. Čuvaj ih se!“, na čas je napravio pauzu kako bi pojačao značenje zapovedne opaske; delovalo je da savršeno vlada situacijom i zna o čemu govori. „Ovde se bezimeno vreme igra bezimenim akterima! To bi bar kao slobodnjak trebalo da razumeš“, pogledao me je iako nije očekivao moju reakciju. A ja sam pomislila kako ga ţelim, upravo sada, tu na podu, iz kog je izrastao i izvijao se kao divlje drvo. „Izolacija je od ovog Ostrva napravila frizstanje – iluziju, a njene ţitelje mizantropima – opsenarima. Je l’ ti sad imalo jasnije?“, upitao je i dodao stišanije: „Ostaćeš ovde neko vreme sama.“ Umorna od slušanja priče, čiju je bizarnost isticala sve jača vlaga koja se širila od kamenih zidova i drvenog patosa, nisam imala nameru da mu protivrečim. Sve snaţnije me je privlačio.

34


Nije bio svestan ćutanja. Ispeh se na vrhove prstiju i poljubih ga u desno oko. Igralo je i iskričilo od nestrpljenja da što razumljivije objasni gde sam došla. Podvukao je ruku pod vijetnamku i obgrlio me oko struka. Prsti su mu bili vreli i lepili se na moju nadraţenu koţu. Vraćajući se unazad, vukao me je do kreveta. Noge su nam se ritmično ukrštale, kolenima smo ih širili, trljajući unutrašnje strane butina, kao u igri tanga. Gledala sam kroz tavanicu kako se na mansardi gitara smanjuje i kako je proţdire crni sarkofag, što je godilo mojoj načetoj sujeti. Učinilo mi se da je jedna kap zasijala na bodlji bugenvilije kao suza. Osluškivala sam dobovanje kiše po krovu i šumno oticanje kišnice u oluke. Mešalo se s našim teškim disanjem. Naglo me je privukao na svoje telo, usne pripio uz moje. Bile su vrele i slane. Odlomak iz romana u nastajanju Drvo za gitaru

Лаковане беле ципеле1 (Одломци)

......... Уочи Другог светског рата Крста је постао газда радње 1937. године, коју је откупио по повољној цени од дотадашњег власника. Радњу је назвао „Соко“. Изабрао је такво име јер је та величанствена птица за Крсту представљала храброст и снагу да истраје у својој намери да нешто створи, вредно ради и заради. Посао је одлично ишао и у једном тренутку је имао око педесет радника. Био је строг, уважен али и нељубазан. Озбиљним и доминантним гласом се обраћао радницима а са муштеријама није 1

Наташа Бундало Микић: Лаковане беле ципеле, Банатски културни центар, Ново Милошево, 2016.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

35


имао увек нерава лепо да разговара. Као радник је био одличан, као газда непријатан. Крајем 1941. године, пријатељ Мађар, обраћа му се са поверљивом информацијом да има наговештаја да ће грађани Новог Сада и околине бити нападнути и стрељани, те да се његово име налази на списку. Хортијеви2 Мађари су издали проглас, ко је дошао после 1925. године у Нови Сад мора да се врати одакле је. Новосадска рација је спроведена јануара 1942. године, и у њој је убијено и у залеђену реку Дунав бачено 1.246 Новосађана.3 Крста је побегао у Славонију са Анђелком. У први мах је покушао да је наговори да се врати својима у Кањижу, верујући да ће тамо бити безбедна, али није било тако. Када су стигли у Славонију до њих је стигла вест да су њен отац Милош и брат Александар мучени и да су их тукли и затворили. Комшија Иштван је успео да им помогне да побегну са завежљајима преко Тисе ка Београду. Сви чланови Анђелкине породице су се преселили тамо. Крста и Анђелка су се венчали у једној малој православној цркви у Дољанима. 2

Миклош Хорти од Нађбање је био аустроугарски адмирал и регент Мађарске. 3 Звонимир Голубовић, Рација у Јужној Бачкој 1942. год, 1992.год, пп 147.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Све време су проводили у збеговима, сакривајући се у шуми са женама и децом од непријатељске војске. Крста се борио на страни партизана, али је више поправљао ципеле него што је користио пушку. Захваљујући свом учешћу у рату, одликован је. Прво дете Анђелка је родила у шуми, мучећи се као рањена вучица, сама у јаким боловима. Добили су Ђорђа. Није поживео. Нису имали чиме да га хране, тешко су и своју главу сачували. Са трудном супругом и двогодишњим сином Младеном враћа се у Нови Сад, маја 1945. године. У августу исте године рађа се ћерка Соња. Крста затиче опустошену радњу, ципеле разграбљене и креће све испочетка. Радњу му остављају представници комунистичке партије због његовог залагања у рату, али су га све време надгледали. Био је на њиховој „мети“ и није више имао мира. И даље је обележавао славу а свештеник му је долазио редовно у кућу. Крста је био представник приватног капитала и никада није ушао у партију. Једна је од најстаријих улица у Новом Саду је Дунавска и заузима простор између Змај Јовине и Београдског кеја, односно Дунава, по којем носи име. У време свог постанка била је окружена нездравим мочварама. 36


Почетком осамнаестог века граде се прве куће и улица добија свој лик. Прво је носила назив Петроварадинска. Због многобројних бара једно време је била прекривена дрвеним мостићима и тада је носила назив Улица на ћупријама, да би јачањем економске моћи грађанства и изградњом зграда од чврстог материјала крајем осамнаестог века добила свој прави лик и име Дунавска. Развој и изградња бивају настављени након бомбардовања Новог Сада, 1849. године и тада у њој ничу репрезентативне палате грађене у савременим европским стиловима тог времена. Биле су то, углавном, куће великих трговаца са бројним радњама, гостионама и 4 књижарама. Уочи II св. рата неко време је носила назив Јаше Томића и ту на броју 10 била је смештена Крстина обућарска радња „Соко“ док име и број улице не буду коначно промењени после 1945. године. ....... Анђелка је данима брижљиво водила рачуна о сјајним украсима, бришући прашину са њих. Опомињала би Соњу кадгод би се мотала око комоде плашећи се да не разбије у парампарчад и да се 4

О Дунавској улици, са сајта Српска Википедија: https://sr.wikipedia.org/wiki/Дунавска_улица

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

не повреди и расече на делиће керамике која би се расула свуда по поду. Анђелка је била у стању много да грди и да виче. Није ваљало љутити мајку. Није радост била чинити је несрећном. Али враг никад не мирује и тако је било и овог пута у Соњиној паметној главици. Једном приликом, вртећи се око дрвеног креденца чија стаклена врата су била широм отворена, заборавила је на мајчину опомену. Пропела се на прсте дохвативши сиву фигуру најлепшег коња кога је мајка брижљиво чувала. − Соњаааа!!! Шта си то урадила!! – прасак је био толико јак да је Анђелка дотрчала из кухиње. Шта сам ти рекла!! Да се то не дира! Никад! – викала је дохвативши шибу по ко зна који пут. Једина ствар која је Соњу чинила срећном у тој просторији налазила се на њој недостижном месту. На горњем делу витрине био је велики радио марке „Никола Тесла“. Светлео је у ноћи као неки магични прозор у непознати свет. Соња је радознало пратила померање скале лево – десно и како је тај пут доносио разне звуке било гласова или музике. Већ се тада осећала пријатно у нежним нотама мелодије које ће за њу бити радост и лек. Целим својим бићем знала 37


је да ће у тим баладичним тоновима бити најсрећнија. ........... Као једна од најлепших жена тадашњег Новог Сада, Анђелка је држала до себе. Умела је лепо да се облачи, носи лепе хаљине и да се негује. Имала је смисла за моду. Увек са шеширом, свиленим рукавицама када би ишла код неког у посету. Сматрала је да треба да носи различиту гардеробу у зависности од прилике. Једна одећа је била намењена за кућу, друга када иде на пијацу, трећа када иде у позориште. Све што је Крста икада волео код ње полако је почео да мрзи, да изражава велику посесивност, љубомору. Слушао је данима како људи који дођу у радњу говоре о Анђелки.. − Мајсторе како вам је мајсторица права дама! Како сте је само пронашли? − Није злато све што сија! – рекао би. Бес у њему је постепено растао и претио је да растури све пред собом. Нико није имао права да је гледа, чак ни да јој се обрати. Тако се понашао у сваком тренутку. Једном приликом је исекао све хаљине и оставио јој само две. Једну да носи лети, другу зими, да случајно нико не види њену лепоту. Био је у стању УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

ноћу да је малтретира, да јој сатима говори како су људи напорни, како се распитују за њу како она даје повода да причају, како нема потребе да се дотерује, кармин јој није наопходан, да критикује и да јој не дозвољава да заспи. Био је насилан и у интимним односима. Силовао ју је. Ћутала је и јецала. Соња се будила ноћу и своје мало уво наслањала на врата њихове спаваће собе, ослушкујући звукове који допиру оданде. Осећала је да се нешто дешава. Видела је сузе, подочњаке, модрице. Видела је умор на мајчином лицу. Није схватала али се бојала. Осећала је да се између родитеља догађа нешто страшно. − Неспособна си! Ни за шта ниси! Не интересују ме твоје хаљине! Не гледај преко пута! Има да погнеш главу када прође неки мушкарац! Јеси ли разумела? – говорио је милион и једну реченицу гласно и јасно. Одлучно и немилосрдно. Опомињао. Тукао. Крварила је. Тресла се од бола, изнемоглости и падала на под. Однели су је у болницу. Када се Крста наредни дан смирио, отишао је у посету. Рекли су му да су је једва спасли. Да не сме то да ради. Није зазирао. Знајући да је закон ове државе на његовој страни. Једноставно је знао. Газда је радње и Анђелкиног живота. 38


последњег чина десетогодишње драме у којој је један брачни пар вукао конце наших живота. Живело се тешко - по други пут у деценији били смо под санкцијама, и свако се сналазио како је умео.

КАД САМ БИО ДЕДА МРАЗ Једном сам био Деда Мраз. Било је то на самом крају века, оне Нове године над свим Новим годинама, миленијумске. Читав свет је био у грозници због великог догађаја, а у Србији су се, као и увек, поделили: једни су признавали Миленијум, а други су одбијали да га прославе, уз образложење да стварно наступа тек две хиљаде прве, а да је две хиљадита узета јер корпорацијама маркетиншки одговара симболика цифре два која ће се, по први пут у нашим животима, наћи на почетку броја који означава годину. У Београду, то је био крај године у којој је град преживео бомбардовање, и почетак УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Један мој пријатељ је „тезгарио“ са Деда Мразовим костимом, али је, стицајем околности, тога дана био спречен, па ме је позвао да пита да ли хоћу лако да зарадим 50 марака, што је била баш лепа сума за коју су радници морали дебело да се помуче радећи неколико дана. Наравно да сам пристао, а он ми је онда рекао да само треба да обучем костим Деда Мраза, поздравим децу, поделим им пакетиће и да се сликам са њима... у суботу у десет ујутро... - Ауу, субота преподне, ја излазим у петак увече, загинућу до ујутро... не могу у суботу... - Ма дај, иди тамо директно из града, па после лези и спавај... Јеби га, педесет марона... А и мени чиниш услугу, не могу да испалим ту фирму... И тако... речено - учињено. У суботу ујутро, после града, помало мамуран, са наочарaма за сунце, упутио сам се у Божидарац. Био је грегоријански Божић, тачно недељу дана пре Нове године, и на

39


улици није било готово никога. У Божидарцу су ме дочекале две жене из синдиката фирме и све ми објасниле. Обукао сам костим и погледао се у огледалу. Нисам био задовољан. Исувише шланк, равног стомака, костим је висио на мени, а подужа коса ми је вирила испод капе... Кад боље размислим личио сам на све друго осим на Деда Мраза. Али, приредба је почела. Изашао сам на бину и погледом обухватио салу у којој сам као основац гледао толике филмове. Сетио сам се како смо се, после курса енглеског, завлачили иза платна и гледали филмове са те, ако смем тако да кажем, реверсне стране платна - што је било сасвим прихватљиво када су у питању били домаћи филмови, без титлова. Осим што је Бата Живојиновић, који је, за аудиторијум који је платио карте, на непријатеље, пуцао налево – за нас, пуцао надесно. И обрнуто. Поздравио сам децу. - Здраво, децо! Да ли знате ко сам ја? Није ми се допадало како звучим. Звучао сам некако неадекватно, исувише ван контекста, као да сам из неке друге приче... малтене као Цане из Партибрејкерса... Ћутали су. Поновио сам питање. А онда је неко од старијих УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

узвикнуо: „Деда Мраз!“ - и деца су некако лењо поновила име најславније фиктивне личности на свету. „Ух... баш сам неубедљив...“ Али, и то је некако прошло и уследила је подела пакетића. Посадили су ме на једну столицу насред бине. Деца су ми прилазила; узимао сам их, стављао у крило, сликао се са њима и давао им пакетиће. Нека од њих су ми се радовала, нека су ме се плашила, нека глумила да се не плаше... Покушавао сам да будем весео и да некако разбијем нелагоду која ме је обузела због лагања деце, али нисам успевао... био сам све туробнији... и туробнији... А онда, однекуд изникоше оне две „синдикалке“. Биле су то „даме“ неких десетак и више година старије од мене, две класичне „лопате“... прилично напаљене... - Јао, што си сладак у том костиму! – рекла је прва. - Деда Мразе, је л' могу ја да ти седнем у крило... само за сликање..? Добро нећу, стаћу овако иза тебе – убацила се друга, упорнија. Спустила ми је руке на рамена и почела лагано да ме масира.

40


- Е, Деда Мразе, 'ајде после са нама на пиће! – рече она. - Хвала, али стварно сам уморан, целу ноћ нисам спавао... - Оо, па Деда Мраз нам је швалер... Сигурно си био с неком рибом, а? - Ма са друштвом... - 'Ајде, са нама пиће... Можемо и у град вечерас, ти нас водиш... видимо да добро познајеш ноћни живот... - Не могу стварно... - Ууу... што си неки! Након што се подела пакетића завршила, једва се некако отресох „дама“ и пожурих у свлачионицу да се пресвучем. Скидао сам лажни сјај са себе што сам брже могао. На крају, ставих поново и наочаре за сунце. Испред свлачионице сачекала ме је једна од синдикалки, она мање насртљива и тутнула ми 50 марака у кешу у руку. - Баш си ме разочарао - рекла је мртва озбиљна. Изашао сам на споредни излаз, као нека курва, са 50 марака у џепу, а тако сам се и осећао. Око мене, успавани суботњи град већ се сасвим разбудио. Новогодишња врева била је у пуном замаху.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Сутрадан, позвао ме је пријатељ који ми је наместио тезгу и питао ме: - Шта си ти то радио тамо? - Ништа... - рекох. - Све што си ми ти рекао... - Не знам... Две женске из синдиката су ме питале каквог сам им то наркомана послао... - А то... Ма оне то због цвиџа за сунце... Био сам целу претходну ноћ у граду, мало сам и попио... - Кажу да ниси хтео да се дружиш, да си био непријатан... - Вероватно немам искуства са дедамразовањем... - Јеби га. Биће да је то... Ето, тако је то било у те миленијумске дане... једном, кад сам био Деда Мраз... А већ наредног викенда, дошла је двехиљадита, и собом донела прави, или лажни Миленијум, а свакако једно ново време, у коме ће се отворити школе за Деда Мразове, из којих ће излазити лиценцирани професионалци, увежбаног гласа и подешеног стаса, исувише озбиљни да би постали сексуални објекти синдикалки под утицајем новогодишње еуфорије.

41


ПРЕОБРАЖАЈИ ЕРОСА (Đuro Vilović, Zagaljeni životi, Matica hrvatska, 1923.) Књига прича Zagaljeni životi Ђура Виловића објављена је у Загребу 1923. године; новинска критика ју је сврстала među najbolje produkte novije jugoslovenske novelistike и аутору великодушно давала prvo mjesto među hrvatskim pripovjedačima, начелно га поредећи са piscima svjetskog glasa. Међутим, поетички аргументовано вредновање је изостало; Анте Ковач, који је Виловићеву литерарну судбину коментарисао као последицу корумпираности ондашње књижевне сцене на коју УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

се, према његовим речима, могло само протекцијом, предвидео је да ће до одговарајућег критичког пријема минути године. Али, ни он није могао да претпостави да ће Zagaljeni životi и након девет деценија бити мање-више непрочитана књига. Чињеница јесте да књижевнокритичку процену Виловићевог дела временска дистанца данас значајно отежава. Од читаоца с почетка 21. века, другачије друштвене свести и сензибилитета, не може се очекивати да у истој мери буде осетљив на идеолошку и поетичку провокативност Виловићеве прозе у оној мери у којој је то, сасвим спонтано, могла да буде једино њена примарна публика; какав је она изазов била за ондашња грађанска схватања, ми сада можемо само да претпостављамо. На неке од њених тема, на пример, на хомосексуалност и побачај, на расну и сталешку дискриминацију, више се и не гледа као на табуе; ми можемо да констатујемо да су Zagaljeni životi били каталог забрањених или неиспричаних прича, али нас то, као читаоце, неће нарочито дотаћи. С друге стране, положај женских књижевних ликова се у међувремену драматично изменио: док је према сексуалности тзв. „слабијег пола“ реалистичка поетика била изразито рестриктивна, данашња 42


је олако своди на либидо, тако да нам Виловићеви покушаји да говори о женској похоти и њеном деловању на мушкарце, али помоћу сведене атрибуције и описа у којима нема ни додира ни мириса, делују цензурисано или бар романтичарски сублимисано, с понешто декоративне морбидности и вајлдовског артизма. Виловићева проза јесте била усклађена са токовим југословенске и европске књижевности између два рата. Ма колико било примамљиво, реалистичко читање Zagaljenih života није довољно; њихов материјал, истина, јесте реалистички, али циљ приповедања није ни у психолошкој уверљивости ликова нити у репродукцији друштвене стварности. Напротив, приближавајући се спознајној перспективи својих ликова, са некима од њих се и поистовећујући, наратор ту стварност трансформише, њену представу чини условном, субјективном и загонетном. Трагајући за ониме што је типично у мушко-женским односима, он их ипак не подређује каузалној, реалистичконатуралистичкој мотивацији, већ пред читаоце распростире примере егзистенција очајника, без наде на искупљење или преображај. Његов уметнички УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

свет је психоаналитички конструисан, испуњен раслојеним, отуђеним личностима и њиховим поремећеним, напетим односима, окренут наративном истраживању екстремних унутрашњих стања, растројства, опсесија и кошмарних катарзи. Уколико је, пак, прихватао старе теме, на пример, потраге за идеалним животом или апсолутном срећом, антитезу идеалног и баналног, Виловић није мењао само реторику, већ и перспективу њихове уметничке обраде, доводећи их на тај начин до нових семантичких исходишта: појачавајући израз, барокно гомилајући речи, он није само лиризовао своју прозу, него јој је и апстраховао значења; попут њему савремених европских писаца, ограђивао се од патетике и мелодраме, иронијом разарајући песимизам; непуних десетак година након Кафкиног Преображаја, он у својим јунацимо проналази природу инсеката (Iza zida). Виловићеви јунаци нису јасно друштвено позиционирани; свакако да нису имућни, али их то не одређује; за већину мушких ликова је имплицирано да су интелектуалци, али њихови поступци и начин живота о томе не сведоче. Сви су становници градова, без иједне назнаке да су икада имали какве везе са селом нити да су претрпели 43


„искорењивање“; они, заправо, немају везе ни са једном заједницом, било друштвеном било породичном, из које би требало да израстају. Они су људи новог, другачијег сензибилитета и нема више колектива којем би се, као носиоцу неких моралних вредности, њихова воља супротстављала. Из текста се, међутим, подразумева да би те вредности требало да заступа читалац. Град је, дакле, у овим причама полазиште, основа егзистенције; међутим, сам живот у урбаној средини, аутора занима једино у симбиози са јунаком, кроз призму свега што он деформише у људском бићу: утопљен у многољудну масу, готово неприметан, појединац је привидно ослобођен одговорности, а правила градског живота постају алиби за неморал, за пропаст брака, породице, основних принципа хуманости. Потпуно усамљени и суштински некомуникативни, без смелости да завире у своје мрачне бездане, Виловићеви јунаци су склони да одговорност пребаце на друге: јунак Bijelog Laokont-а кривицу за сопствене слабости и недела сваљује на своју жену Вану, приповедач новеле Iza zida на мајку, док би јунакиња Tramvajske nesreće својим самоубиством да казни незаинтересованост једног младића. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Виловићу, дакле, није стало до друштвено-критичких потенцијала своје прозе, јер град не посматра ни као социјални нити као историјски него као егзистенцијални феномен, конгломерат раса и идеја који лако прождире појединца; због тога, с друге стране, долази до дезинтеграције његових јунака. У стамбеним зградама, иза затворених врата, обични људи почињу да личе на наказе, на бескрајно умноженог Доријана Греја. Слободни толико да их алијенација готово рашчињава, бића изузета из општих норми, без идеја, они су пре чудаци него безвољници, неостварени људи који успутно уништавају туђе животе, из досаде или зато што покушавају да се вину до неког облика (интелектуалног) аристократизма. Ту се Виловићево проницање у ћуди духа времена визионарски винуло: назирући обрисе потрошачког друштва и његовог разорног деловања на идентитет (који појединац више не мора да изграђује, већ га присваја периодично, са сваком новом куповином), он говори и о просторној хијерархизацији која се тек данас, на почетку 21. века, у пуној мери може сагледати: људи из велеграда постављају се као супериорни у односу на становнике било које вароши, док је циљ сваког града да делује као 44


метропола; у оба случаја, међутим, живот је малограђански а простор скучен, сведен на собу и улицу. Када јунаци Nikoljinske večeri чежњиво буду гледали ка даљини ка којој воде железничке шине, свесни су да она ништа не обећава: Monotonijom svijetlom izglačana željeza svijetle do u beskonačne daljine prazne i nijeme dvije željezne zmije (149). Зато су градски призори у Виловићевој прози чудно осветљени, опасно непрепознатљиви и пусти. Причама из ове књиге доминирају женски ликови; њихова улога није конвенционална, али није ни до краја еманципована од концепата из 19. века. Оне, истина, нису више ћутљиве и смерне патнице, нису ни оваплоћене сублимације свих божанских дарова, али су суштински остале подређене мушкарцима: ако је жена лепа само онолико колико је пожељна, а чим је прегледна престаје да буде и занимљива, то значи да женска лепота, сама по себи, ни не постоји (Karmi); са друге стране, мушкарац који је веровао да му људска вредност зависи од мере женске пажње, исмејан је као будала (Tramvajsкa nesreća). Њихова сексуалност је, такође, остала деструктивна, непријатељска сила: распаљујући у мушкарцу нагон који не може да буде ни савладан нити задовољен, жена свог изабраника неизбежно УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

гура у понижење, лудило или смрт. Misliš da te budale mogu bez nas, саветоваће једна мајка своју ћерку у причи Iza zida, i u pakao će oni za lijepom ženom (199). Чињеница је, такође, да и поред све „либералности“, еротичност јунакиња има негативан предзнак и није у вези с љубављу, већ са култом лепоте и вечите младости, као и код Виловићевих реалистичких и модернистичких претходника. Иако више нису пасивне, Виловићеве јунакиње су оне које умиру, док је на мушарцима, какви год да су, да ламентирају или да испричају причу. Иако настоји да се приближи спознајној перспективи својих јунакиња, Виловићу је женски сензибилитет остао потпуно стран и неразумљив; он је мушки представник културе који пише о мушко-женским односима и женској ћуди. Насупрот експресионистичком величању проститутке због њене непосредне супротстављености лицемерном друштву, Виловић проституцију проналази у угледним грађанским салонима: неспособне да у било ком погледу функционишу као усамљене, издвојене личности, жене пате од вишка друштвености и конформистички одговарају на захтеве сваке средине; зато, као да им је природа сродна природи новца, иду из руке у руку. Због 45


отуђујуће идентификације женског тела и душе, оне се, дакле, проституишу до сржи. Свесно користећи свој изглед да би се, опчинивши мушкарца и помутивши му моћ расуђивања, докопале његовог богатства, оне нису раскалашне зато што су похотне, већ да би се материјално окористиле туђом слабошћу, подстицањем туђег порока, што их чини горима од „обичних“ грешника; у питању није просто кршење патријархалног морала и сексуалног табуа: оне су без стида, немају страха од казне нити било каквог обзира према другима. Њихов пут, дакле, није пут обичне моралне пропасти, већ пут дехуманизације и разљуђивања. Према патријархалној тачки гледишта, коју у овој прози заступају мушкарци, жена до бесмртности може једино рађањем; ипак, ни једна Виловићева јунакиња не жели да буде мајка, већ да одбрани и конзервира лепоту свог тела; оне које су већ рађале, своју децу мрзе и прижељкују им пропаст. Трансформишући мотив црне удовице, карактеристичан за ондашњу хрватску прозу, у Priči o mori приповедач показује да се жена мири са улогом мајке тек када је са собом завршила као са (пожељном) женом и пошто је

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

њен идеалан мушкарац (симболично) умрo. Прекидајући афективне везе између мајке и детета, занемарујући природну људску потребу за додиром, оне јесу податне, али истовремено потпуно неприступачне. Њихова еротичност не води ка блискости: пошто је последица нарцисоидности, ослобађање женске сексуалности у себи нема очекиване обновитељске силе; потрошна је, демонско средство подвлашћивања и порицања индивидуалности, не само њихове, већ и духовно лењих мушкараца којима јунакиње манипулишу. У Виловићевим јунакињама нема ни психолошке сублимације која би ерос трансформисала у понашање вишег реда немогућност комуникације са другима појачава њихову аутоеротизованост и, логично, води раслојавању и деперсонализацији: Ванина салонска дружења личе на неки очајнички карневал у којем се бива и прост и раскалашан, али без радости и без витализма (Bijeli Laokont), док Карми више и нема личност, већ мноштво различитих маски (Karmi); сваки Ванин уд zvoni kao bakar ili bronc, као да више није биће од крви и меса. Пошто задовоље „практичне потребе“, жене се окрећу „идеалима“, за љубавнике 46


бирајући уметнике, вајаре, сликаре и песнике, најпре ради авантуре и изазова, јер им се такви чине недоступнима (пошто потискују сексуалност или су хомосексуалци), а затим зато што желе да им телесна лепота, која измиче ма колико оне за њу жртвовале, у уметничким делима буде обесмрћена (Tramvajska nesreća, Bijeli Laokont, Iza zida, Priča o mori). Уграђујући у позадину збивања митопоетске елементе (од Еве, преко Афродите и Кирке до Венере), приповедач такве њихове намере доводи у контекст који их аутоматски оспорава: не поредећи се међусобно, већ само са богињама (лепоте и љубави), оне трагично преступају, јер дрско и без икаквих основа посежу за вечношћу; то их не чини величанственима, већ гротескнима, јер унижава њихове просечне људске димензије. Занимљиво је да је у улоге тако одабраних љубавника Виловић ставио декадентне уметнике, „младе старце“ у црним пелеринама, на тај начин не исмевајући само наивност и поводљивост својих јунакиња, већ и њихову поетику. Иако су агресивно одвратне, Виловићеве јунакиње ипак нису семантички једносмерне, сасвим прозирне и предвидиве: плиткоумне јесу, али надмудрују мушкарце, све у вези са њима УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

јесте банално, успева им да банализују чак и саму смрт, али су свеједно хумане, трагичне, и то не због хибриса спрам Афродите и Венере, већ због чисте запањености с којом дочекују казну када их она коначно стигне; зато и оно одурно биће из новеле Iza zida које би требало да буде мајка ваља прихватити као условну слику, јер ју је предочио ојађени и љубоморни Едип који се нашао у улози приповедача. Прави „негативци“ у овој прози ипак су мушкарци, садисте, убице, лопови, похотљивци и блудници чије потискивање сексуалне енергије призива злочин и смрт (Karmi). У животном простору ограниченом на дречаво обојене собe и сивe улицe, њихове судбине зацртане малограђанским очекивањима личе на крлетке (па нека су и гуске у њима), облик су тамновања. Завиривши у отврдло срце своје јунакиње Анке (Priča o ženi i moru) која бескрупулозно заводи невиног дечака док јој је муж у рату, приповедач тамо проналази дубоку жалост за животом који се окончава и пре него што је почео, за младошћу коју ништа више не може да врати. Zar je ovo život, питаће се разочарана Божана, артикулишући на тај начин заједничко, и мушко и женско, искуство постојања (Nikolinjsko veče). 47


БЕСКРАЈНИ ПОТЕНЦИЈАЛ ПРИЧЕ

(Анамарија Миловановић: Универзум сања, Соларис, Нови Сад, 2016) Новосадска издавачка кућа „Соларис” обрадовала нас је на овогодишњем Сајму књига првом збирком приповедака Анамарије Миловановић, „Универзум сања”. Реч је о младој ауторки необично смеле и сигурне поетске визије, утемељене изврсним читањем српске и европске књижевне традиције. Доминантне теме и мотиви у збирци тичу се поетског односа између стварања Универзума и стваралачког чина уметника. Почев од Платонове филозофије вечних идеја, праузора по којима УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

је свет реалности створен, Анамарија силази још дубље, до архетипског „понављања 1 космогоније” и иде навише, повезујући древно митско са савременим научним сазнањем у целовиту поетску визију света. Поетско трагање за савршеним и трајним делом аналогно је људској тежњи за грађењем дома који би био веза између Неба и Земље; уметник се тако укључује у општи и вечни процес стварања и грађења. Невоље човекове (и његове другарице) да саграде трајни дом на земљи и утемеље се духовито су представљене у приповетки „Зидарска трилогија”: последњи становници рајског насеља, Лука и Луција, након пада на земљу, стиснути су између непријатељског тла и немилосрдног Великог већа (Страшног суда), које им даје пет минута за излагање „пројекта”. Човек и човечица пред Велико веће излазе са причом која је, заправо, списак њихових оправдања за пропаст и неуспех „пројекта”. У причи је сажета универзална историја људског рода као борба за грађење простора који би био њихова верзија првобитног дома, склониште и сигурност. Алегорија и парабола, којима Анамарија врло вешто и смислено барата,

48


надахнуте су и прожете античком и хришћанском традицијом. Време и његова ограниченост су општељудски, али и поетолошки проблем. Аутор и његова прича у приповетки „Универзум сања” стога настоје да створе време, играјући се великим белим платном, које очито представља ткање или ткиво самог Космоса, “космичко везиво”.2 Време које се ствара је оно у којем човек једино може да живи као човек; то је и време за читаоца, који га никада нема за читање; време у којем постојимо неоптерећени историјским протицањем. Приповедање код Анамарије има ритуални статус: у приповетки „Универзум сања” оно сахрањује приповедача израстањем из друге у трећу димензију попут надгробног споменика. Прича постаје Axis Mundi за свог творца, његова веза са другим (истинским, ванвременским) световима. Истовремено, прича има моћ не само да продужи трајање свог творца, већ да буде и његов убица.3 У приповетки „Deus ex machina”, у ироничном поређењу врачаре и писца, прича је једино што човеку даје идентитет: аутор нас уверава да „другог постојања и нема”4, а трагање за сопственом причом је константа у вечитом УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

историјском кретању за Феликса М („Крива историја Феликса М. коју треба читати интерактивно ако вам већ неко није отпевао у којој треба разумети зашто је историја окривљена”). Ситуација човекова код Анамарије аналогна је приповедачкој, дакле, универзална је и општељудска: од потраге за сопственим идентитетом, преко тежње да се утемељи у простору и избегне притисак времена, до задобијања и остварења љубави. Шта се десило са човеком и његовом потребом за (само)спознајом у другом бићу, аутор ће покушати да одговори на више начина, играјући се филозофскорелигиозним темама о човековом паду и располућености. Падом на земљу човек није само изгубио првобитну сигурност рајског насеља, већ и моћ препознавања другог. Мушки и женски принцип постали су неусаглашени, заувек се распарили („Пар – (Не)пар”), па чак заподели и вечити рат („Балада о Великој Мајци”). Човек је створио свет културе, којим пркоси свету природе и удаљава се од њега, па и по цену сопственог биолошког уништења. Визија света у приповеткама Анамарије Миловановић засићена је сукобима природе, културе и историје и њихове непомирљивости са човековим 49


истинским потребама и тежњама. Како је историја испустила и заборавила човека, духовито се приказује кретањем кроз историјске типове хуманизма у потрази за првобитном идејом љубави (иронично спојене са Платоновом „идејом стола”). Приближавање „тешких” тема читаоцу постигнуто је продирањем других текстова и типова дискурса: цитати и стихови из рок поезије иновативно су искоришћени за традиционалне „делове” приче, попут описа ликова. Класична прича је разграђена на елементе којима се аутор поиграва, активирајући читалачко сећање на жанр, јер су се појмови о жанровима у постмодерни прилично истрошили. Сећање је, као у Његошевој „Лучи микрокозма” узрок људске трагичности; сећање на преегзистенцију ствара неподношљив притисак на људско биће. Афирмација игре, сна и љубави као највиших спознајних категорија чини приповетке Анамарије Миловановић трајно привлачним штивом. Од читаоца се захтева велика пажња и напор, који се враћају као поново нађено време и повраћена емоционалност. Грађењем више планова приче и тежњом ка њеном тродимензионалном утемељењу, Анамарија се опире УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

једноставном и једностраном тумачењу и нуди једну бескрајну интерпретативну игру. 1

Мирча Елијаде: Свето и профано, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци; Нови Сад, 2003, стр. 84. 2 Мирча Елијаде: Слике и симболи, Фактум, Београд, 2015, стр. 144. 3 Мишел Фуко: Шта је аутор?; часопис „Поља”, бр. 473, Београд, 2012, стр. 102. 4 Анамарија Миловановић: Универзум сања, Соларис, Нови Сад, 2016, стр. 41

50


II Кућа пуна људи, сједе око св'јеће, на жалост су дошли ови вуци горски, да буду у једном, к'о што никад неће, као једна кућа, дамар црногорски. На столу свијећа, дрхти и пуцкета, чека перјаника да му призна славу, кренуо је с прага прије много љета, сада мирно гори за Његову главу. На вратима старац, лијеп као слика, мутан му је поглед од дима и зиме, око му је строго, као у војника, глас пред њиме иде, поносан је тиме.

6.

Греда I

Облаци су црни кренули ка југу, легли на Дурмитор што с маглом дријема, оставили Пиву да дочека тугу. Све је притиснула тамна ноћ нијема.

Кад сиђе са прага, корак пође, стаде и капу са главе црногорску скиде, коретну и црну, залелекат' знаде ријечи што сваког душмана застиде. Чујем иза себе, прича за њим оста, с Мале Црне Горе потег'о да дође, а слабог је здравља, година је доста, не могаше жалост без њега да прође.

III Свуда влада нека студена тишина, ноћ, ведра и хладна, роји жуте зв'језде, бјелину је пусту покрила црнина, док свијетле тачке тамним небом језде. Сва Пивска планина у зимском сну спава, с покровом од тешког и леднога мира, опијена мразом сад је свака глава што топлу минуту ове ноћи бира. А само под Гредом жмирка и свјетлуца жар озебле душе што свог сина прати, док од бола мајци живо срце пуца, за весеље никад више неће знати.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Још у мјесту стојим, не могу да шетам, жене журно раде, врућу воду пазе, круже око мене, сигурно им сметам, неће да ми кажу, а прсте ми газе. Још кажу, извини, што се не разуме, јер посла је много, ноћ не чека, иде, а кад се извуче из букове шуме, јер брзо ће зора, сви ће рад да виде. Пећ к'о огањ гори, а пара се пуши, испунио кућу дах куваног меса, ледни дашак вјетра у диму се гуши, а студена језа са рамена стреса.

51


IV Сједим у портику, одмах иза врата, туп од дугог бола, што трни од зиме. Убиће ме ноћник. Чекам млађег брата да му пружим руку. Спомињу му име. Тек треба да дође са далеког пута, а први је тужни глас послао кући. Сам кроз гору иде, неће да залута, носи зубљу туге и крст тежак, врући. Млађи је од мене, а није дијете, млад у свијет оде на некакве школе. Сад је сам у оца. Узеше ме сјете, к'о да га због тога очи више воле. Кад бану на врата, прије моје наде, одрастао, човјек, сад ми је још већи, ко да видјех Њега, за трен дах ми стаде. Жеља што га видим са сузом ће лећи.

посматра ме ђаво, неке знаке шаље, смије се ил' плаче, хоће да се јави. Сједи у снијегу, не видим му лице, с гаврановим пером маше ми да приђем, а узмиче назад, пред њим црне птице... Зажмурим и кренем, у мрак црни сиђем. Још ме око вара, а глас чујем многи, док у ноћи само вјетар ломи гране, шиба ме по лицу, као бич је строги. Ноћ предуга, тешка, никако да сване. „Шта радиш у мраку, помешће те зима?“, ружи мене тетка, а лактова голих, модре су јој руке, ал' снаге још има. „Био поред куће“, за пешкир замолих.

Јак и бистрог ока, гледа изнад туге, очврснуо на мах од леденог бола, у себи га носи, зна за сате дуге када снага зрије. Ово му је школа.

7.

Мислио сам да ћу, кад га видим први, бити тај што тјеши и савјете даје, милује по коси, бранич младе крви, старији, са гласом којем ријеч траје.

Тако дође зора. Црн дан се бијели. Људи будни бдију, дим штипа за очи, утегнутих лица, к'о да тек су сјели, свуд је мирис кафе, ракија се точи.

А он, Антоније, погледа ме важно, сазрео на пречац, уз име што звони, намрштеног чела, лице му је снажно. Није му од рода, плач од себе гони.

На истоку румен крвава се рађа кроз облаке модре, што на гори леже. Мирно зимско јутро са болом се свађа, дамар страхом буди, удара све теже.

Приђох му у стрепњи. Рече: „Хвала, брате“, иако ни гласа тада не изустих. Само ти што воле моћи ће да схвате зашто немах ријеч, уздах само пустих.

Дан освану сунчан, чисто небо сину, окупан, умивен, Дурмитор нас гледа, сунчани су зраци легли на бјелину, све свијетлим бљеском гледат' дуго не да.

V Као да у сјени, који метар даље, у црнилу ноћи што круг мрачни прави,

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Син I

Које дивно чудо сред љуте планине да зима обуче свечан капут жути?!... Згледају се људи, гдје су оне тмине ил' су само данас обасјани пути?

52


II

III

Успава ме ова сва чудна идила, к'о да за тренутак заборавих гдје сам, савлада ме умор и омаме сила. Мислио на Њега непрестано јесам.

Из сјећања давног један глас ме прену, убоде у срце, стрепњом диже косе. Неко рече: „Иду!... Ето их!...“ У трену свак устрепта душом. Мајци сина носе.

И сјета ми тако младе дане врати... Љетњи дан поподне, сунце брду граби, људи су у пољу, сат се брзо клати, дан измиче ведар, док му снага слаби.

Зоран нам се враћа из мрске даљине, с несрећом, уз пратњу, што му почаст прави, да једном заув'јек примјером се вине и вијенац славе сплете својој глави.

А Он прође журно, ошишане главе, осунчан и румен, шарених рамена, долине су пуне покошене траве, нокат му је крвав од љутог камена.

Све нагло оживје страхом који боли. Кроз букове гране миле црне сјене, иду према кући која сина воли, што спава уз браћу, замућене зјене.

А ми, дангубићи, лежимо у хладу и смишљамо разне забаве и игре. Сва дјеца без брига, гаје једну наду и тај дан да живе слободни к'о чигре.

У крику што расте, док мушкарци ћуте, познах тужбалицу чак и мајке моје. Чујем: „Нека!... Нека!...“ Узалуд се љуте. Све се у хор сложи, гласови се роје.

Зовем га да дође, само нам Он фали, лијепо би било играти се скупа ил' јагоде брати, као што смо знали, јер смо сложна браћа, раздрагана група.

„Мој Зоране, жива рано, куд си пош'о, рано наша довијека, ниси сама, зашто си нас ојадио, што си дош'о и срца нам заледио, тешко нама!...

Он застаде кратко, тек да нам се јави, па нас све преброја, са жељом се бори. Носи неке лонце, има разлог прави што није са нама, потиштено збори.

Крила су ти саломили, нису смјели, остави нас под ранама, јунак, диве, да ти мајка бол болује, то су хтјели, а сестре ти туга бије, док су живе!...“

Не може сад, каже, као да се правда, јер Његови раде, у пољу се муче... Дјечија ми злоба пакост крије, знам да неће моћи сутра, к'о што није јуче.

Дан пробуди јека лелека и плача. Дочекасмо пратњу, нежељене госте, у знамењу своме, од којег је јача снага тврде вјере, с три ријечи просте.

Мајчин строги повик разговор нам скрати. „Још си ту?! Шта чекаш?! Као да си мали!... Не знаш правог реда! Сад ћу трн убрати!...“ Стрча низ крш голи. Зашто? Нисмо знали.

Унијеше нашег успаваног брата, јунака и сина, док мајка га буди, да још једном душом покуца на врата своје родне куће, која за Њим жуди.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

53


8.

Застава

Лежи у сандуку, спокојан, к'о сила, не чује нам гласе, намрштеног чела, под заставом која ко зна је л' му мила или му је душа неку другу хтјела. Младићи што стоје почасна су стража, рукавице б'јеле сад нису за срећу, још данас га пазе. Да ли смрт је блажа ил' чистоћом дају само тугу већу? Покрива га свила, застава што бјежи низ ободе глатке на додир мог прста. Да л' у миру спава ил' му је сан тежи што не види сјену од часнога крста? Као да га жуља. Шапнух да је скину. Чин што стража прати није ништа већи од Његове жеље. Брзо ће да мину сви што жалост прате, мрак ће вјечно лећи. Брат му, снага куће, слуша, брзо учи или сам му већи него што знам за се, скиде је са одра, да се Он не мучи, да га стид не буди, да му душу спасе. Тако. Сад га видим с оним с чим је рођен, са крстом на челу, што га и сад прати. Мали сам, ал' питам, да л' је грешком вођен? То Бог само знаде, никад нећу знати. А млади стражари, воштане фигуре, љепоту су своју дали и том чину, нико ни да трепне, изнад глава зуре, погледом што магли, некуд у даљину. У час који дође, колона је људи кренула ка цркви, што сина свог чека. Сто преврнут оста да наду пробуди, покаже пут срећи, што је сад далека.

МИСЛИМ НА ТЕБЕ можда смо само погрешили жеља је хтела много више можда се милосно самотешили упркос свему чули тише зов славуја што негде јеца појање црквенослужбеника присетили се кад смо били деца у сјајном погледу трудбеника не имадох речи за растанак осетих слободу коју ми даде можда је то безазлени састанак моје срце чека Тебе пуно наде

ТРЕНУТАК ВЕЧНОСТИ Читам, осећам душевно у срцу те, са Богом има шећкаш се унутар лагано сада када долази зима Колико да дам пољубаца за вечни тренутак један

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

54


вреде ли моји трептаји од Оца или јентај тренутак вредан Не посустај, душо, мирна ти, знаш, куда ме водиш све ми каже твоја милина и када ми лако очи склопиш Не одустај од свога пута тај је једини, утабан, прави зашто да душа поново залута онда кад свет трен поквари Не дај, душо, своје чисте мисли оне су јауцу твога спасења веруј, и када те буду стисли ретки туђини и њихова хтења Ти корачаш сигурно и лагано вечност у мислима испред тебе гледај у светост тихо и предано са љубављу, да душа не озебе НЕМА ТЕ Даљине се претварају у одсуство трагови нестају са помињањем твога Имена срце стрeпи к`о да је некуд кренуло ко да жар тражи нека ме Господ ублажи и стави где ми је место. Не могу више Да се сећам да желим и падам. Снага је изван просторa А ја овде на међи између сна и сусрета. Ко ће ми брисати сузе када поново заплачем? Ко ће ми веровати? Кад сутон падне на смирај дана када усахне пролеће и дође зима? Ко ће се сећати твога Имена? УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Поноћ, мукло доба, моја драга спије ушушко је санак у спокојан вео сијева у даљини, чуднозвук се сплео судбокројни ковач о наковањ бије. Зачаран поета, у ноћи се гнијезди ех, те косе њене, лепршаве, меке бесане му очи од даљносне јеке а санак би снио о уснулој звијезди. Сриједом хоризонта, бљескозвук се ори а душа му стихе, чезнутљиво скраја о уснулој звијезди, анђеоског сјаја душосјет му танан жарврело шумори. И млађани мјесец, заплесо у ноћи повикнух му: Знаш ли, ти бекријо стара тиша је од ноћи и нијемог мезара заљубљена чежња у поетској самоћи! Сви часи су моји о њој замишљени свесјајна љепота, лице драго, мило и све што је срце, тек немирно снило када ћемо уснут', звијездо загрљени? 55


Свјетлуца се модрост, површине воде паперјаста, мека, упливаше бића склизнуше низ површ, свилне водоходе према хоризонту, до новог освића. Милопливно јездну, непознаној даљи у тишини ноћи, санку што су снила у вечерју, тихо, мјесец се помаљи обасја им мека, баршунаста крила. Пјенушаво дрхте, искричаве вали од клепета крила, свежу се у бљеску док последњи зраци, сунчани су пали на огледу воде, ка злаћаном пијеску. Сунчана се луча, на површи смирне а у оку драге, огледа се слика природа јој засја, пејзаж душу дирне преплетене нити, тихог мозаика. Развуче се мила, топлина низ вене дремљиво се свије, ушушка у груди пред очима благим, заиграше сјене док данак се гаси, а вечерје буди.

Пођимо мила, горе - са пропланка низ поље вјетар виори нам судбе нашта и чему овога нам санка пољуба, суза и те здвојне дружбе.

Недостајање Сање II Када Сања мени недостаје... Тада, искрен да будем, правим се да спава И нећу да ју будим ни под разно Јер онда њен глас разоружа моју хармонију И ова планета Земља окрене се круг уназад Гуштери лете по ваздуху,птице пузе по тлу А ја се правим да сам дух из Калахарија Када Сања мени недостаје... Нацртам нове другаре на зидовима собе Причам са њима о сновима, музици, поезији Јер они не познају моју Сању из алеје липа И не знају за моја ћутања у пјесми о Сањи Па нећемо причати о њој, нека мирно спава Причаћемо о свему, тихо, да ју не пробудимо

Чуј душо пјесму, загрли нас лако пјесма је љубав што ти могу дати тихим стиховима, њежно ћу звати кад мине олуј - пођимо полако.

Када Сања мени недостаје...

Срећа цијела у трагању није суза и пољуб за срећу не мари нит' чини ишта да се тамо стигне.

КАДА ТЕ НЕМА

О, душо то благо душа ти крије зато чувај сузе - одвећ смо стари ура се ближи, лахор да нас дигне.

Одлучим да те извајам од пластелина парафина и каучук гуме не волим када ми недостајеш

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Гуштери лете по ваздуху, птице пузе по тлу А ја се правим да сам дух из Калахарија.

Понекад,када те нема...

56


у потпуности занемарим себе окренем те према пуном мјесецу и дуго, дуго гледам у тебе без трептања... без дисања... без мицања... Понекад када те нема... Исцртам ти лице на стаклу старог петролејског фењера на уличним свјетиљкама неонским рекламама не волим када ми недостајеш осликам те на асфалту на зидовима зграда парковским клупама шахтовским поклопцима онако, како најбоље умијем и дуго, дуго гледам у тебе без трептања... без дисања... без мицања... Понекад када те нема... Напишем пјесму о теби онако мангупски - шарлатански како најбоље умијем урежем ти име у храстовој кори исцртам ти лице на замагљеном стаклу не волим када ми недостајеш Ти ту постојиш - нико не зна ко си И дуго, дуго гледам у тебе без трептања... без дисања... без мицања... Само понекад када те нема...

ПРЕТПРАЗНИЧНИ ВРЕМЕПЛОВ Покушавам поподневни одмор Звезданим сновима засути Празнични ћилим прострти На њему обићи Времепловом прошло време Бити дете и опет Живети у исконској радости... Спуштеним капцима дотакнути Мамин везени бели чаршав Мирис разних јела осетити... Врућа савијача, пита Бадњак испод стола и Расуто зрневља жита... Пратећи очеву молитву Оче наш... Пружам мале ручице са три прста Мир влада домом и нама Окупљенима око часног крста... Опија ме мирис тамјана Излазећи из кадионице Као из Аладинове чаробне лампе Приносећи га на груди и лице... Понеки трзај у постељи Врати ме из носталгије

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

57


У нешто што подсећа Што личи на то време Али... Ипак није... Тада је било лакше Другачије... Мамин осмех и топле руке Миришу на посну питу бундевару На тесто које је она развијала На ванилу и цимет, расуте по чаршаву... На хитре кораке и радост њену Ширила руке за све нас Љубављу грлила драге своје Она је била наша светиња Наша лука мира и наш спас... Слике се ређају Ма, као да сада све видим Ту је... а, опет није... Осмех на лицу остаје И ако је све другачије... Јер, полубудна разлике Разазнајем Слично је, а опет није... Признајем... Било је топлије...

Отвара се простор за гејзире Језгро пуца, растаче сузе Титанске учаурене немире... Чујем прошлост, гласове судбине Лагано излећем из себе Из те бескрајне плаве дубине Одлазе злослутне авети Назирем љубав, назирем тебе... Не праштај виолино... Разбиј сву муку... Не, нећу крај... немој стати... Кад нешто крене, не прекидај Ти си Маестро, мораш знати... Бори се са мном моје Ја Она свесна, велика Жена Смењује се лавина страсти и права Ја, нежна и снена... Разбија музика сву бол моју Што се таложила неко време У сваку пору ушла, чује се... Оркестар свира најлепше теме... У мени... Звучној тишини... Са смирајем... Само за мене...

(05.01.2014.) МАЕСТРО ЗА ДУШУ Маестро... један Д мол... Бетовен, Стравински или Бах Нека виолина додирне бол Измами нечујни врисак Гласан и дубок уздах... Сагоревају у мени ноте Труде се да душу помилују Чаробна милозвучна арија Чујем Девету симфонију... Обрушавају се зидови тела

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

58


ЕПИТАФ АЛЕКСИ ШАНТИЋУ Пред његовом хумком утишајте речи, Песникова душа силну Жену снева, Док земљица тело прозиркасто гњечи, Шантићева сенка веку одолева! Без синова, кћери живео је кротко И сад у мирноћи загробне тамнине, Мостарски је севдах туговањем протко, У сјај оваплоћен звездане прашине! Ако пролазите некад покрај гроба, Имајте на уму да вас Шантић чује. Газите лагано кроз вечерње доба – Песник са Емином Сефић ашикује. Скините шешире, поклоните главе, Над пепелном кућом зарад вечне славе! Рача, 13.09.2016. ЕПИТАФ МИЛОШУ ЦРЊАНСКОМ

ЕПИТАФ ЈОВАНУ ДУЧИЋУ

У топлој алеји усред густе земље, Уснио је Милош син Вујић Марине. Деценије четри сненотамно дремље, Плаћајући Богу песмом станарине!

Вечити нежења – а љубитељ жена, С ветром Леотара тихо песник спава. Украј Требишњице лепршне му сена, На Црквини брду Дучић обитава!

Ноћу низ небеса душом ламентира, Тражећи путељке за вечну Суматру... Дунавске облутке с Видом женом збира, Играјући љубав у смртном театру!

Волео је страсно глумицу Јованку, Трагично желео песникињу Магу. Одавно већ грли смртну плетисанку, Сневајући сина у астралном трагу!

Случајни шетачу стани корак ближе, Ту лежи Црњански заватрени ратник. Уврх земље искра душе се уздиже –

Живот му је био љубављу очуђен, А сад плоча тешка која га прекрива, Скрива да је Дучић из смрти пробуђен,

Где му било срце сада сија златник. А јесење када лину плахе кише – И Црњански спава, ходајте тек тише!

У гробу тек душа није растворива. Ако се упутиш да му почаст одаш– Знај да к великану поетике ходаш!

Рача, 12.09.2016.

Рача, 14.09.2016.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

59


НАТАША ПЕТКОВИЋ


УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

61


УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

62


Umetnički horizont br. 6 januar 2017  

Časopis za književnost

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you