Page 1


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

umetnickihorizont.weebly.com УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

2


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

3


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

НЕБОЉУБНИ ПЕСНИЦИ ВЕСНА РАДОВИЋ ........................................................................................................ 5 СЊЕЖАНА ЈОКАНОВИЋ ....................................................................................... 7 РАДМИЛО МИЋКОВИЋ ...................................................................................... 8 ГОРИЦА МАРГО МАЛДИНИ ........................................................................ 10 БУДИМИР СТЕФАНОВИЋ ........................................................................ 12 ЖЕЉКО СУЛАВЕР ..................................................................................... 14 МИЛИЦА СИМИЋ ......................................................................................... 16 БРАНИМИР РАДОВИЋ ..................................................................................... 18 САЊА МАНЧИЋ АЛЕКСИЋ ................................................................................ 21 ЈАСМИНА МАЛЕШЕВИЋ ....................................................................................... 22 ИВАН ГАЋИНА ........................................................................................................... 23 МАРИЈА КНЕЖЕВИЋ, сликарски угао ................................................................... 24 ИГРОКАЗИ СТЕВО БЗДИЛИК ....................................................................................................... 28 САША МИЋКОВИЋ .............................................................................................. 29 БАЛКАНСКИ САТИРИКОН ВЕЉКО РАЈКОВИЋ ................................................................................................... 30 ОСВРТОГЛЕДИ МИРЈАНА ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ ............................................................... 31 САЊА ДАЧИЋ ......................................................................................................... 33 ПОЕТСКИ ПЕЧАТ МИЛОШ МИЛОРАДОВ ШЋЕПАНОВИЋ ............................................................ 38 ПОЛ ВЕРЛЕН ........................................................................................................... 39 ГЕТЕ ....................................................................................................................... 40 ПРИЧОКАЗИ МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ, приче, ............................................................................ 41 О АЛЕКСИ ШАНТИЋУ, ОСВРТИ, ......................................................................... 43

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

4


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

1. ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ У МОСКВИ Андреју Вознесенском И ове јесени, све исто је, једна за другом, одлазе генерације бунтовника, који су волели Русију у добру и злу, а, чије су очи гледале на Исток, иако окренуте Западу, чак, и када није било помоћи, јер понекад је помагање, само големо одмагање, у лажном времену, поезија је у ћорсокаку, али, само на кратко, упамти, баћушка мој, УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

да није било Пушкина, не бисмо волели своје жене, онакокако то данас чинимо, обећавам ти, пред светом, убићу се, моја сентиментална куцо, ако се претвориш у компјутер без срца! Боже, подари, нама слабима и малима, неку нову песничку авангарду, као што си подарио "генерацију шездесетих" Москви, Вазнесењског, Јевтушенка, Ахмадулину, подари! Принеси свежег цвећа за Русију, јер мојој земљи прети глад, продавнице се празне, несташице су хлеба, меса, млека, и сви чекамо у редовима за мало наде! Боже, нахрани, нас и оне, које на улицама нико, не препознаје и не зауставља, и који због болести гласних жица, говоре тешком муком, а, чије руке видно дрхте! Боже, никада нас не препуштај руљи, простацима и преварантима света, уместо шећера, Боже, подари бар' мало соли, нама што смо навршили педесет лета! Иако знам да ове јесени, све исто је, и све више времена проводим у дачи, на периферији великог града, из које тек понекад излетим, као бубамара без крила, што се упутила на вечери поезије у Москви, као некада, давне 1968., када су се наглас читале песме и понека тајна писма, 5


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

а, срце болело као кости пред промену времена, не, верујет ми, драги пријатељу, као што ни ја, не верујем да је земља плава лопта, охоло одмахујући руком, на све заблуде младог Бајрона, и ове јесени, као разграната дивља ловорика, позивам срце за сведока, да "поштена крв је најраспеванија!"

2. ЖЕНА ИЗ ПЕСМЕ I Да ли си ме волео ко Пастернак Лару, целога живота или једног лета, кад су место Сунца кише на Балкану, спрале укус соли, све радости света? Или сам ти била, само једна лепа, тек процвала ружа, спремна за сонете, немири и слутња, да ће једног дана, мој свилени конац, судбу да ти плете? Знам ја добро да су давно, сустигле нас златне војвођанске жетве, пожњевена жита и откоси сена, мене кћерку мора, тебе сина сетве. И данас ме маме, целим својим бићем, плавети сванућа, низ цесте куд ходим, еј, сети се само, мелема од трава, нежном руком браних, теби да угодим! Обећо си мени, ко Пастернак Лари, кад се моја башта у пламен претвори, мој ћутљиви цвете, листу мој зелени,

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

место пера птице, бреме ћеш да носиш, мој лептиру нежни, пчело моја вредна, на сиси без млека, да ћеш да ме дојиш!

II И зваћеш ме, жено, пристигла из песме, умивена росом озеблога јутра, донеси ми цветак од хајдучке траве, јер ће за ме', можда касно бити сутра! Биће, биће касно, Долапа ми враног, и бујица жустрих узаврелог Дона, возова што језде као ред да знају, и превозе себре уз Васкршња звона! Белине ми бреза и плодности степа, свих сунчаних дана преосталих мало, ко Пастернак Лару, тебе сам волео, ко козачког вранца, до ког ми је стало! И питам те данас, кроз време и сате, да ли си ме волеоко Пастернак Лару, кад су покров везле везиље од смиља, место венца плетућ јастук за осаму? 3. ДЕВОЈАЧКО ВЕЧЕ Чуј, како понизно ћути зова, а целим својим бићем дрхти зора, и док се под оком суза слива, трчи, котрља до плавог мора, небо ме пита – Шта се то збива? Ко ли је јутро ранио грешком, да ли још ико у гнезду снева, ко ће ми белу кошуљу ткати, за вече девојачко да буде спремна, ко ће ми шаптати – Што те нема?

6


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Ја Тебја љубљу, владарице снежна. Вечито славна, далека, а блиска. Пева Те Степа, зелен твоја нежна и хладна зима, далека сибирска. О Теби слушах с песмом Православља. За Тебе знадох пре но свет сам знала. Од претка давног мој род Те прославља, ко Мати да си, све нас израђала. С врха Урала, ко вечита стаза, мој поглед шути и висини сеже, највишем врху далеког Кавказа, чвором даљине за Тебе ме веже. Одлутам мишљу до московског храма, И склопим шаке да молитву зборим. Клечећи грешна пред свим владикама, пред Тобом, мајко свесрдно Ти дворим. Теби, којег учих с пјесмом о керуши. И који је мајци писма исписив'о. Русију си своју у злато окив'о, жалопојке дивне срочио Тањуши.

Па певам тихо незнанку о Теби, док читам Твоје исписане стране. Наредим срцу - Сибиром озеби, сузи да пуни Твоје океане.

И мајчина писма славом уоквири. Која су даљином сачувала сузе. Што те смрт прерана златном перу узе? Пјесника боема ко ће да умири?

Певам Ти, хвала, за сва Твоја дела. За сваку, Српству, издвојену рубљу. И молим опрост ако нисам смела, рећи Ти песму и ја Тебја љубљу.

Сањару, Ти прође, ал' те слава врати. Свако Твоје слово вјечност исписује. Мирна ли ти душа почивајућ снује, ил' те црна слутња к'о грешника прати? Јесењин Сергеју Александровићу, давне ноћи Твоје и сада освићу!

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Дуга ноћ. Трајање јој трпим. Изоштреним слухом пресјецам осцилације протока времена.

7


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Између зјена и бескраја мртва зона. Ни пролаза за микро честице. Ни силе земљине теже да се осјети. Непостојње! Вакум времена и простора. У једном само свјетло црвено из подсвјести као опомена. У другом, никотинско режање, као осветник. Трзај ума тјера у стање размишљања. Да ли се тек будим или сам само још увијек будна? Траје ноћ. ОД ПРЕДИЉЕ ДО ПЛЕТИЉЕ Траговима сјете путокази воде. Тамо гдке ми срце самујући оде. Отме се из груди носталгија ткана, још вретено чупа пређу старих дана.

Овде те убију, па те после славе, ил` те укаљају ко што њима следи, неке куле овде зидале су главе, јер то историјски много више вреди.

Измеђ' прста рука брижљиво испреда. Плетиво већ старо у тканину реда. Од вретена трга забораву трене. сјета кад ушути, вретено је прене.

Кад укаљаш руке крвљу кума, брата, после тога одмах следи покајање, а ми смо хришћани, човек брзо схвата, дижи Цркву тамо где је било клање.

И већ кад се стара умори предиља, са пређом се дична огласи плетиља. Иглама забоцка, нове жице реда,

Кад силник изгуби осећај за меру, кад изјуре Бога, нишчи свашта раде, новом братском крвљу, стару крвцу перу,

из сваког ретка у прошлост погледа. И пређу и ткања и плетива своја, увезује чврсто канапима поја.

из очаја, мржње, сујете, досаде. А можда је Црква решење свих ствариљубав да проклија, где се зло зацари.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

8


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Стани да ти причам, како време ћути и да се одморим у хладу тог џина, овде живе људи Богом надахнути зарад Светог Духа, за Оца и Сина. Те покретне биљке уз осмех пристигле смерно кличу Богу, поштењу и роду, зазидане зидом молитве и цигле у келији светој, за нашу слободу. Опет видим стадо и раскошну траву, пастирак се негде склонио од кише, видим лажну наду, видим љубав праву у оази греха, врлина одише. Божје ми се чудо пред очима згоди. Свети оци мирно, ходају по води.

Сенима Владике Николаја Трубе Јерихонске најављују градњу, бруји хор славуја из црквене порте, поновљену, прву, или можда задњу, док ласта жубори на стаблу аорте. Осветљаваш време, мрзак јавном мњењу, усамљено дрво увек страда прво, родиш се и умреш, све у магновењу, лечиш душу роду, божанствена мрво.

Пробуди се клицо логоса, што дрема читава поставка да се не угрува, кад се све уруши, вратиће се шема почетнога склада, која тајну чува. Можемо се опет додирнути дахом где сталактит храбри причу нам сервира, па тако смирени, окупани прахом вратићемо стање прапочетог мира. Пећина је човек, испуњена мраком, дубином срезана, језива суштина, па га мисо бистра, обасјана зраком понесе несташно пут светлих висина. Звездана прашина кроз призму пећине као савест чиста у себе се вине...

Из душе свемира обасјаваш вечност, плмени језици мазе људско око, јеси ли истина или противречност, непојамно тешка, одвише дубоко. Тече твоја река, дубока и хладна, пече струјни удар, вене очни живац, прогуташ светове, и опет си гладна, вршиш вечну правду, племенити кривац...

Освештаваш душе, саветујеш грешне, од сатане прогнан, пружаш руку брату, подстичеш клонуле, смирујеш успешне.

Магма од квазара, капи плавог леда, уметнуто време, апсолутна нула, разложена слика васионског реда,

Не смете скапати у земаљском блату! Корак испред света, ал` да ми је знати, хоће л` српска младеж моћи да те прати?

нови патос бола, авантура чула. Звезде и цветови, сви у сенци дива, посесивна лудо, душо јуродива...

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

9


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Дечаци из улице прескачу запаљене, пластичне балоне, помишљам да се нисмо уопше удаљили од исконског доказивања храбрости, мушкости, глупости, шта бих ја могао да им кажем, овог кишног касно априлског дана, да сам и ја као и они мислио да се стар не постаје него рађа, УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

да један мање или више не значи ништа у све укупној статистици живота и смрти и да је љубав резервисана за доконе и богате а не за нас дечаке из предграђа што се песниче за превласт над парчетом асфалта на тротоару, да им кажем како се ништа није променило само се до циља иде грубље и без правила, од сећања на тебе немам ни сенке, понеки фрагмент речи, да, оно што сам ти увек говорио ''Пре него што нуде ништа увек је морало бити нешто'' и ми смо вероватно пре сачињавали неки облик, пре појаве заборава и празнине, види она није сива као што сам мислио, шета се нијансама свих боја, не верујеш, да плаво је празнина када си човек који не воли, не знам никоме да објасним како се то постиже,

10


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

вероватно тешко, не чувам то као свету тајну и умеће у једно сам сигуран да сам вероватно морао некада волети да бих сада стигао довде, поседујем ту белешку да си то била ти, не препознајем те у градском шаренилу, твоје лице и наличје толико њих носи, мого сличности, аномалија је негде у стварању бола, али ја га не осећам да бих знао његов укус а тиме и мирис тебе, не нисам несрећан, зашто, ова ампутација је одлично изведена, толико добро да се и не осећам инвалидом, ходам без грешке, смејем се, кажу и леп сам за своје године, не смета ми самоћа, тишина, бука и бес, и немам жељу да се убијем, прија ми да читам јутарње вести на месу за црну хронику, шта ми недостаје, УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

мислим да је то страх од било чега или за кога, можда је баш он тај који је одстрањен, страх је љубав, бол, сећање, он је та ћутљива победа гонич, када сви мисле да успех доноси ко зна шта друго, сада читам књигу о историји музике, приче су лепе предпостављам и она, знам да је то звук какав тај одговор ако уопше поставим питање можда и нађем доле у подруму давно је закључан, код кога је кључ никада нисам сазнао, ако га провалим, ако нађем снаге за то можда сазнам, или умрем од последица бројних рана које се могу отворити...

11


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

у разблудно пожудној игри између добра и зла, себична и сама заспала си сном олакшања.

Никада се нећемо држати за руке шетајући пожутелом алејом векова у јединству осећања.

А ја сам разместио постељу од снова за тебе, прекрио је црвеном свилом, посуо латицама руже, обукао кошуљу белу да блиста, насуо крвавог вина у цашу од кристала, плакао са музиком што јеца кроз отворени прозор лета које се гаси, гужвао мараму победника коју ми никада нећеш ставити око врата, урлао сопствено опело сам у краљевству без краљице те исте ноћи.

Никада додирнути немогуће изгубљено у лудилу отрежњења. Јер ја сам витез и војујем сопствену бол.

А онда је зажуборило јутро и онда сам изашао у свет, међу људе поносно дигнуте главе са ињем у коси и осмехом који убија.

У ноћи издаје док је безимени са дна додиривао дно а ти даровала светлост тами

Јер ја сам витез а ти илузија.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

12.09.2014. 12


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Шта могу да ти поклоним када си сан чему да се надам када су менгеле стварности између нас и точак мученички из инквизизције изгубљених душа који меље чистоту неспокоја и балалајка под звездама заборављена давно. А само су сенке у нама и очи испијене и туга под олуцима иструлелим од кише која упорно капима руши самосвест о хармонији, само си илузија о немогућем и црна земља која чека да урликне литургију за вечност. Узалуд ти се надам, Јер очи су моје заостали угарак од ноћи под небом и тихе ватре која се буди из случаја у случај и тежи очишћењу од никуда и ни из чега. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Узалуд ти се надам и не знам да ли си понтон на бујици, уже на литици, мисао у ишчекивању, лик сиротице из класичних дела благословених писаца у памћењу срећника бескраја или само безоблична недостојна сенка из мистичног сна растављених љубавника. Сенка недосањана.

Немој да мешаш оскудне речи са ћутањима, спајања са сусретима, поглед са погледима, охолост и све стечено пробај да схватиш све кроз тренутке, пробај да испричаш недоречено. Из књиге Сенке по угловима

13


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Више и од свега што високо може да уздигне своје бестежинске кости, завидим, маестро, твом трону велможе без иједне трунке скривене пакости. Непослушне су ми раштимане риме, десетерци кратки и без мелодије, ја не гледам море и не живим с њиме а ти си му пев'о. Мени сјаја није од Јадранских зора, ни свих згодних дама из стихова твојих, ни Требињских тама, једино нас веже што са истог длана вино, мед и смоква, пред обома све би, и што истог неба звезда изабрана светли мојим путем као некад теби. Саградићеш себи замке од гранита, с моћним зидинама до плавих небеса, дворјани ће твоји попут царских свита градит' млечне путе од својих телеса. Вирови ће речни и вулканска гротла бити одредиште уљезу и врагу, духови јунака попут царског котла храниће ти душу, даваће ти снагу. Неверни ће молит' кад на своме врату, к'о макова зрнца, осете мач правде, одлучна и снажна у том судњем сату сетићеш се страшне њихове неправде, тад победе крила понеће те Богу, народи небески само праштат' могу.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Ето мој Алекса и ја ти отидох на пароброд наде с невољнима седох родну груду тврду нисам ни поглед‘о оца, мајку стару отад и не видох. Твоје мој Алекса Останите Овде им‘о сам на уму и поред свег страха гледајућ‘ крај себе на чедо што мâха закорачих храбро пут бескрајне воде. Сад се мој Алекса истим паробродом враћам посној груди након одисеје, Сунце туђег неба к‘о ово не греје душа смирај тражи под рођеним сводом.

14


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Тихо Таро, танка, тамноплава, тиркизнијем теци тјеснацима, танког трага танковлатих трава Тантал-водо, тихо таласима.

К'о да је градише да заузме место да имају на шта бакрен покров ставит' не да светој фресци озидају престо вернику да има где свећу упалит'.

Трагом твојих тијесних токова танкопере ‗тице танцијаху треска твојег тешкијех тонова тумбане талире тражијаху.

К'о да се бојаше ова ледна ила прима ли у недра нови темељ тврди а не невољника да би прихватила покајним опростом срдитог расрди.

Треперавим таласима твојим ти топотом тутњиш, тропотањем, трајним трагом тецијући твориш тупим тоном трорјеко трештање.

К'о да не би вере у дар руку њиних стидом скрушенога спремни беху стати а не уздигнути небесној висини клицат' храм ће њихов потомству остати.

Тихо Таро требам тобом тамо, традиције тражим тавне тајне, тихо Таро тромо тумарамо, тргни трубо трепете танане.

А она к'о пркос у глачаној цигли отворила двери српском роду целом неимаре чека што су је подигли тамјаном јој мири фрескано одело. Дозива и моли уз појање псалми док по који верник Бога благосиља: ''Тужно је свештенство и ја што смо сами ајд' те к мени вêрни ваш ми шапат прија.

Да синоћ не дођох и кроз твоје окно не удахнух чежњу срцу узвреломе куд' би поглед љупки бацило ти око, би л' доласку овом надала се моме?

Ту сам да сви вољни и невољни греси што носите собом опроштени буду приђи грешни роде јер ти то и јеси разбацане капи по широку спруду''.

Да синоћ не нађох потонуле ћупе у дубини твојих таласастих коса би л' на крило друго разигране чупе простирала или чувала к'о досад?

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

15


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Последњи поглед и магла... Уморни осмеси и снови... Суза на цвету и трагови... Поглед у даљину магла је... Будућност је болна на мене... Ја не смем стати, срећа... Хоризонти будућности, ово је ново... И стравична бол, моје велико... Ал' срце је јако, и надјача... Још увек суза моје плаво око... И реч у грлу, неповратно... На длану остадоше...

Последњи поглед и... Уморни осмеси... Суза на цвету... Поглед у даљину... Будућност је болна... Ја не смем стати... Хоризонти будућности... И стравична бол... Ал' срце је јако... Још увек суза... И реч у грлу... На длану оста...

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Последњи поглед и магла у мојој коси... Уморни осмеси и снови без дражи... Суза на цвету трагове што тражи... Поглед у даљину, магла је пала... Будуићност је болна, за мене је звала... Ја не смем стати, срећа би ме издала... Хоризонти будућности, ново време... А стравична бол, велико је бреме... Ал' срце је јако, надјача свако невреме... Још увек суза моје око кваси... И реч у грлу неповратно вене... На длану остадоше само успомене...

16


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Увуче ме месец у своју паучину, У свој небески плашт ме баца, Да осветли наш пут кроз помрчину, Обасу ме са хиљаду пољубаца. Лагана музика, тихо свира, Полако ме тоновима успављује, А сазвежђа су тако сочна, Да ме висина омамљује. Одакле ја нађох ову колевку, Моје жеље су тако зреле, Осећам моју душу меку, И усне као жар вреле ? Ноћ је тако ведра и деси се чудо, Свака звезда поста од сребра, И понесе ме вртоглаво, лудо. Док месец за облаке зарања, Поветарац пирка и ноте пребира У глави ми све одзвања, то мени љубав свира. Одједном наста тама, Не чујем више никакав звук, У кревету пробудих се сама, У соби наста бездани мук. Гледам, где ли сам сада, У кревету мом шта се то зби, На крају схватих тада, Да су то моји луди сни.

Волела сам те више од смисла Кога имају моје шапутаве речи, Нежније од оних пољубаца, Снажније од оних загрљаја. Говорио си да сам сањалица, луталица, Упропашћени песник, да јурим за сваким момком, Да сам жељна авантуре, увек си завршавао речима; Лепа моја плавоока. Пребацивала сам ти да се обријеш и И љубила то запуштено лице, Говорио си да сам неочешљана И сам си мрсио моју косу. Говорио си, волео, грлио и љубио, Знала сам да ће се све завршити Када твој долазак у мој град Буде само прохујали сан времена И успомена на нешто што се никада не враћа. Зато сам ти говорила оне тужне речи и стихове У тренутцима када си био најсрећнији, Док је твоја глава сањиво почивала на мом рамену. Слутила сам ово време, ово буђење У касној ноћи, ово писмо што га теби шаљем Не знам да га упутим. Признајем, тражила сам заборав У другим младићима, у пуним чашама У бесциљним лутањима Али увек сам само налазила Сећање на тебе, увек и свугде. Знам да се ништа неће променити, Знам да ћу опет напунити чашу И написати песму за другога Остајем Плавоока, више те нећу волети.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

17


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ Прољеће је рано, а душа ми жути, трени неке сјете сад ми више годе. Чекам глас да чујем, малу ријеч неку, што се као грудва котрља низ страну, да пронађе друга или руку меку, задрхти над главом ил' цјелива рану.

2.

Мајка

I Волим ову жену, мајка ми је друга, модре су јој очи, набрекле јој вене... Желим да је служим, а сама је слуга тузи коју носи, са мном и без мене. Кад помислим само кроз које је прошла страдије и замке, што их живот прави, постидим се, мали. А опет је дошла, лака, вјечно млађа, да ми јутро здрави.

- ПОЕМА – Наталији – Мили Поповић 1.

Ријеч

Немам праву ријеч да терет понесе, мисао је тражи, а туга је веже. Ново јутро старо питање донесе: да ли ми је добро? Знам коме је теже. Спава ми на срцу, носим је одавно, саплићем се, не знам да је изговорим. Стрпљиво ме чека. Име му је славно, тек у слику гледам, старом стрепњом зборим. Плашим се да дирнем у осињак љути, јер ме свако слово као стршљен боде.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Колико су њени претурили прсти тешке драче, трња, што по срцу пара, а сломили нису дух к'о челик чврсти, јер у себи крије још снаге и жара. Која снага зрачи из те храбре жене?! Страх ме је да мислим на протекле дане. Име јој је мило, ујна је за мене, радује ме гласом, а појавом гане. II Питах је за здравље, како је, шта ради, а образ ми одмах к'о у ватри свену. Како може бити? Поживих у нади да ће мирне гласе дати овом трену. Добро је, трн носи, тако и Бог хоће. Шта јој много треба? Дани глуво трају. Баш јој је свеједно побиједит' ко ће, нека дјеца расту и за боље знају.

18


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ Нека Бог поживи сву чељад у кући! Друге жеље нема, у молитви лежи. Она ће, док може, теглит' товар врући, док судњега дана стигне товар тежи. Нека буде мира и нека се слажу, док за дјецу живе, као сама што је. Кад брину о себи, тад и њој помажу, сама ће да броји све модрице своје.

IV Питах се у чуду, гдје су ми ријечи утјехе и пажње, мада их не тражи, да примјеран будем, да ме излијечи нека топла нада, која снагом снажи.

III

Ни то. Али признах да ми терет није, нит' имам на чему да јој праштам и да има сву слободу, зато што ми смије рећи све што жели тад ил' било када.

Јесенас је, каже, баш уз магле гадне, отишла у Пиву, на гроб свога сина, да пољуби плочу прије него падне никољдански снијег, гору узме тмина.

Та великодушност замрије у трену, помрачи је мрена дрскости и срама. Сам, далек и мали, увриједих жену, ни руку да пружим, устала је сама.

Надала се, јадна, да ће можда тада и она са тугом или срећом лећи уз Његове ноге. Превари је нада, па прихвати камен да гура још већи.

Зашто морам бити глас хладног свијета? Питам је, а све знам шта ми може рећи, одговор не чекам. Та пажња јој смета, жарам је по срцу, бол ће у крв лећи.

Бог је тад не узе. Било би лијепо, свој је живот давно затворила кругом. Колико ће дуго морати слијепо чекати дан благи и звати се слугом?

Ћутим, страх ме вара, памети се надам, изненадна туга баца ме под ноге, као да све видим и поново падам у час глуви који носи гласе строге.

Момир има срећу, паде с ногу, леже, варао се снагом, копнио у души. Остави је нагло, кад јој је најтеже, ни ријеч не рече, већ се само сруши.

3.

Па заплака тихо, руком дира косе, без јецаја неког, што зна бол да блажи, само сузе вреле образе јој росе, а прсти јој дрхте, немир мира тражи.

Кад му сретнем име, присјетим се тако заједничких дана младости и школе. Били су ми драги, а сада бих плак'о, сви ме сјетног нађу, старим болом боле.

Још каже, опрости, није више јака, неће да ми смета, ни у реду није... А мени је тешка њена суза свака, у души ме пече, по образу бије.

Зоран би ми близак, сматрах га за брата, не имадох другог, превари ме мајка, у невољи први, звао ме за свата, желио и мене да упозна снајка.

Осмјехну се кратко, да не буде дужна, позва ме да дођем, к'о што знадох прије, окрену се, оде, остави ме тужна... К'о да нека сумња срамоту ми крије.

Жалио сам му се, крио тајне разне, за подршку знао да је могу наћи, кад испијам пехар ил' заслужим казне чиста, топла рука раме ће ми таћи.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Брат I

19


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ И то повјерење, што ми живот носи, заљевао крвљу, дамаром што боли. Кад бијах у страху, питао се: „Ко си?―, знао да је са мном, бескрајно ме воли.

Али младост вара, себе, па све друге. Ни ја нисам бољи, мала ми је школа. Шта научих тада? Били смо јој слуге, са дјечијом душом, а човјека пола. 4.

Глас

II Громада човјека, Дурмитор му мали, а душа широка к'о планина Пивска, чојство и јунаштво преци су му дали, а Бог чисту душу што је сваком блиска. Напор који чини преко снаге моје био му је игра, радост и весеље. Рано бригу позна, имао је своје разлоге да жели само скромне жеље. Сва је пјесма срећна пјевала у Њему, у славу свог претка и звук љуте косе, кућни праг и образ видио у свему, док гусала струне кроз вијек га носе. Увијек са Пивом, жељу пусту проси, свој је свијет мали свео к'о и прије, далек, али опет стару слику носи, враћао се кући, остављ'о је није.

У црном тренутку вријеме ми стаде, охолост живота побаца све слике, бисерје се просу, само судба знаде да најбољег тражи за своје војнике. Тако Њега пробра. Лако јој је било, највећи, са душом од дјетета чиста. Окрену се једном, насмија се мило, тек осмијех оста у мраку да блиста. Као прасак грома што над главом влада, стрепим, слаб, у страху, гласом који шапће, пуче болом пушка да и Зоран страда, док смрт косу оштри, у пожуди лапће. Гвоздена је чизма кроз домове прошла, са блатом на ђону, који се не чисти. Обнажена срећа у вихор је пошла да заспи на трну или некој бисти.

III Слушао сам пјесму, збуњен и без дара, пратио му корак што пртину прти, гријао се ватром од Његовог жара, знао праву мјеру на Његовој црти. А знао сам често у незнању стати када искушење помрачи ми стазе, кад га само поглед настави да прати, док га моје очи с неком стрепњом пазе. Тада сам, у мраку, као кроз пећину, пружао му своје неодлучне руке, звао га у страху кад зли дуси зину, тек глас да му чујем, да је мање муке.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

20


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Сваки цветић крилом да такнеш да омиришеш, брзо умакнеш никоме не припаднеш. Далеко од свих бојиш се да слетиш.. Дођи... Нећу те у руке само у стих... Ти веран остајеш, веран до гроба. Кроз тмурне облаке до сунчевог сјаја... Можда до јутра или до сутра како од почетка тако до краја. Сам на својој страни Ја на својој... Сама.

Од пролећа до јесени и крај мене и у мени зазелени и пожути зарумени као срце позлати се као Сунце осмех измами, излети искра... Твој лик у оку... Лагано крене од сете га испере суза бистра... Тек да не свене и да олиста. У очима носиш сва годишња доба од Јесени до Пролећа па рашириш крила урониш међ латице несташан лептирић све би да пробаш. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Хај похитај Не залутај Не стиди се Па упитај Да ме љубиш до свитања и не брини не види се... Ни којим си путем пошо Нит' ком журиш дал си дошао/ Тајно.. Да те скријем у бедрима кад дођеш.. Да те чувам у недрима када пођеш.. Па ме буде ова хтења жеље, снови.. Загрејана.. Ужарена... Врења Хајд' урони међ' латице и кроз кожу увуци се... Постељу ти топлу спремам... Покриле те трепавице... 21


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Пре него што је створио свет Бог је написао песму Поезија је неуништива Само су речи променљиве

Поезија је наденула име Бесконачном бесмислу Носећи пехар пун вина Открила је суштину свемира Шапнула је распуклим срцима Како да трепере Као љубав Божија Поезија је наденула име Бесконачном бесмислу Носећи ковчег пун слободе Сваком слову је поклонила Парче песничког неба Смрти су постале безболне Живот се врти бесмртан Поезија је наденула име Бесконачном бесмислу УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Са твог прста Лед је прешао на обронке Раширио се Преко планинских венаца Које су прекривале руже Ситне као око Прву промену Осетила сам у ваздуху Oпчиниле су ме латице Извајане дахом Хладноћа је претила песмама Запретила је птицама Другу промену Oсетила сам у коси Изузетне појаве Вреле су и хладне Сунце је махало да се вратим Ја сам одмахивала Клизаћу се Правићу кругове Прозирност ће се ширити Прозирност ће здробити бол Изнемоглу од пута Последњу промену Осетила сам у костима После леденог доба Дошла су лета Господња

22


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

пој распјеваних птица далеко се шири, природа ћути Божју, очинску доброту. Упијају очи недосежну дивоту, радознало сунце иза облака вири, повјетарац благи преко пољане пири, пружа прољетна радост смисао животу. Анђели и виле запјевали у кору, боје дуге хоризонтом се слијевају, цвате пространа ливада, буја свјежином. Прикључила се душа небескоме збору, љубав, срећа о слози приповиједају, дише свијет проткан бајковитом милином. Стихове пишем од најранијих дана, на њима се њишу осеке и плиме, пловио сам лађом преко оцеана, мијењао на прамцу љета и зиме. Прохујали су десеци имендана у којима нисам прославио име, пишући марљиво иза стихобрана полако сам градио куле од риме. Поезија једри, срца испуњава, окове неправде у свијету слама док се гнијезди у облацима стиха. Мислима тече ријека Стихослава, плодове мудрости шири обалама гдје их ослушкује твоја душа тиха.

Краљевство љубави савршенство пружа, одбљесци надахнућа творе животе, сазвијежђе снова мирисна је ружа, свилом се пробијају свемирске флоте. Грешну радозналост момак разоружа, романтични момент младенаштво оте, разбуктале страсти узаврело здружа, пламена младенка цвате од љепоте. Вјетрови разносе осунчане жеље, у ганутом срцу нада обитава, меденим ријекама тече весеље. Када звјездану лађу донесе јава, радују дјеца поносне родитеље, небеском Створитељу остаје слава.

Разоткрило цвијеће раскошну љепоту, ливадама лете шаролики лептири, УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

23


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

24


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

25


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

26


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

27


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

АФОРИЗАМ У РИМИ И кућа и атар одоше на кантар. ХАИKУ Летње поподне. Из албума извукох сноп успомена.

Минијатура у рими БОЛИ МЕ ДОK ПАДА ЛИСТ СА ГРАНЕ. ШУМА У ЛИСЋУ - РАНА ДО РАНЕ.

У ПРОЛАЗУ Не, нисам одавде. У пролазу сам. И, није ово моја сјена. То је гробље правде. Још данас ту сам. Сутра нечија успомена.

Вечита нада чека нас на срушеном мосту. Залази Сунце. Нестаје истина иза брда. Наша љубав добила је крила. Адио аморе! Плачемо заједно. Јаук нестаје у реци. Између живота и смрти нема ничега, или нам се само чини?! Црно Сунце. Последњи поздрав несрећнима.

ХАИKУ У РИМИ Само чергари прије ће сићи с ума, него са друма.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

ЛЕПЕ ЖЕНЕ СУ РАЈ ЗА ОЧИ, ПАКАО ЗА ДУШУ И ЧИСТИЛИШТЕ ЗА ЏЕП.

28


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

САША МИЋКОВИЋ О ПОЕЗИЈИ Песма је смирај несрећних на згариштима утрнулих жеља, Песма је вапај страдалих који прераста у химну победника. Песмо, буди промрзлом срцу топловуна одећа од муза-преља, Песмо, постани одјек срца који гуши свирепост језног крика! Песма је симфонија Душе наспрам свих земаљских ужаса. Песма је лавиринт лепоте из кога излазе једино људи чисти. Песмо, спасни си шум свемира и Ератиног моћног певогласа, Песмо, будимо у Животу и Смрти барем часни, вечни и исти! Песма је узвишени небоплави облак који жеђ Души блажи, Песма је недокучиви божански титрај звездосјајних струна. Песмо, само у твојој сржи нема подмуклости, претњи, лажи, Песмо, нек Ти моја душа буде поклон за част ко сјајна круна! Песма је немерљива дубина попут океанских неиспитаних вода, Песма је силовити талас пред којим се лажне тврђаве поруше. Песмо, заувек нек те краси мир серафима и соколова слобода, Песмо, Ти и ја јесмо последње стециште ове усплахирене Душе! Песма је мирно гнездо од траве речи у коме окрилаћују мисли, Песма је жариште из кога потичу све ватре које назебле греју. Песмо, ако трагамо за истом Лепотом, онда још нисмо свисли, Песмо, ми тежимо истој висини, с које искре месецолике веју! УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

29


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ У мојој породици још једемо три пута дневно. Ја ручам! Бирајући између принципа и привилегија наши политичари се држе принципа: увијек одаберу привилегиоје! Моја ташта је феномен. И кад мршави, не губи на тежини. Имам слику о влади: хуље на платну!? Поједини министри не чекају да им други направе споменик за живота. Зато се уграђују у сваки објекат. Црмогорци не би били под Турцима да тада нијесу били Срби.

Са великима сарађујемо на принципу реципроцитета. Колико они пожеле, толико ми прежалимо. Круг осумњичених је сужаван све док се није претворио у тачку која је, потом, стављена на случај. Чланови конкурсне комисије били су атеисти. Нисам примљен, са образложењем да сам богомдан за тај посао. Познајем човјека који муву није згазио. Купиле су се на њега. Наши политичари интензивно раде на сопственом духовном обликовању. Свакодневно одваљују по неку глупост. Код нас се лопови не крију. То су највиђенији људи. Не могу напријед. Иза мене нико не стоји.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Прави кривци се знају. Зато су непознати. Народ све види. Наш мрак је ријетка појава. На фестивалу није побиједила врсна пјевачица. Прсна је показала највише. Пијани од власти двоструко нас не виде. Немам досије. Пратили су ме неписмени. Партијско образложење отказа: способан за послове неподобан за задатке. Власт се yздигла изнад криминала. Она је његов анђео чувар. Црна Гора је подијељена. Преовлађују немањићи, а владају имамовићи. Код нас су на висини задатка само они који се спуштају испод сваког нивоа.

30


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

МИРЈАНА ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ

ВЕНАЦ СТИХОВА САТКАН ОД СЕЋАЊА

У магистрале илити мајсторском сонету, који није умро још од Франце Прешерна, који га је зачео и написао 1833. године, Поетеса у души не призива самоћу… Призива песму. ―Ја и не знам шта је самоћа? Јер, самоћа и није стање кад уз мене нема никога, него кад у мени нема чежње.‖ – мисао непознатог аутора, који сам прочитала и забележила. Обраћа се вољеном мушкарцу, сонетирајући стихове сензибилитетом, својих искрених љубавних емоција и сензација, кроз књижевни лирски венац. “Док ми руке мрсише косу, Појаху тело развигор вином ……………………………………… Пленио уздахе лахора плахих Говорио при том: “Ја сам твој збор.”

Нада Ђурђевић, Развигор вином Издавач Народна библиотека “Данило Киш” Врбас 2016.

Осећајно и уметнички досеже врхунац поезије, доводећи нас смислено до петнаестог сонета – магистрале.

Освртпогледом на књигу поезије Наде Ђурђевић, насловљену ―Развигор вином‖, уочавамо да се књига састоји из два дела/целине. Први циклус песама, списатељица је назвала ―Развигор вином‖, по наслову књиге у којем је уткан сонет/венац песма. Други циклус песама – ―Сећање.‖

“Стог љубим скрит луч у откосу Тајаност што изнедри твоје очи ……………………………………… Кану ми речи – Исуса зазивљем: Када мој драги одвише касни, Зашто ти часи бивају плесни?!”

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

31


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Мноштво скоро заборављених речи, архаизама, самосвојствених кованица. Списатељица вештом диригентском палицом, маестрално диригује ритмом и римом. Веома снажно ниже стихове из непрегледног изворишта своје интимне перцепције и гради сонет љубави. Стихотворењем и стихорадовањем, кроз рефлексивне назнаке, враћа се у перфекат, али је исто тако има у свим временима и просторима. По речима Наде Ђурђевић овај сонетни венац је и написан давних година прошлог века, сада обелодањен у презенту нашем, јер: “Док ја корачам промичу слова, Алфу и омегу време не међа Стиже порук небеских висова.” Препознатљива по изразу, стихове излива/записује из душе, из тренутног осећаја/тренутка надахнућа, из ―Поетике затеченог стања‖, како каже Рале Нишавић, рецензент једне од раније објављених књига поезије Наде Ђурђевић.―Полазиште од ког креће песму Нада Ђурђевић, јесте затечено, задато стање ствари, то је тренутачно, дато, већ регистровано стање, које она надаље обликује, песнички опсервира, даје нови смисао… УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

То је у ширем смислу опсег, узлазна линија поетике песникиње…‖ Р.Н. Да! Из ―поетике затеченог стања‖ и из душе. И у насловима њених пређашњих књига се спомиње реч – душа: ―Вапаји душе‖, 1994. (прва збирка поезије); ―Храм душе‖, 2000. (четврта збирка поезије). ―Развигор вином‖ је шеста збирка поезије наше Поетесе. Друга целина књиге, под насловом ―Сећања”, додирује писца ових редова лепотом рефлексија и симбола: ―недогледом мисли‖ (из песме ―Можда‖); ―мојим јуче‖, ―сутрашњим даном који ме поробљава‖ (из песме ―Сећање‖); ―туђом песмом‖ (из песме ―Поробљена‖); ―истином за једно годишње доба‖ (из песме ―Мисао); ―заједничком сликом некад и сад‖ (из песме ―Живот‖). Шта више рећи о овој књизи?! Ово је довољно! Све је песнички појмљиво и врсно ―упаковано‖. Читалац нека сам просуђује о имагинацијама и немирима душе наше списатељице, са жељом да се отелотворе песме Наде Ђурђевић. “О, какву моћ кроз трене просу.” Нови Сад, 4. септембар 2016. (недеља) 32


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

ВРЕМЕ ЧУДОВИШТА „Чудовиште из Савског језера‖ је четврти роман београдског писца Војислава Тодоровића (1966), награђен на овогодишњем регионалном конкурсу „Златна сова‖. Биће представљен читаоцима у Србији на Сајму књига у Београду, где ће излагати и издавач романа – Завод за уџбенике и наставна средства из Источног Новог Сарајева. Роман „Чудовиште из Савског језера‖ необичан је по свом широком и смелом захвату у проблеме српског друштва, где је аутор, уместо патетичних јадиковки над свеопштом пропашћу, изабрао да нам те

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

проблеме хумористички осветли, у најбољем духу и традицији српске сатире. Колико су негативно вредновани бурлескни спојеви корпорација и крупног капитала са политичким структурама у Србији, криминалцима и представницима седме силе као репресивних и отуђених, толико је, за равнотежу, постављен обичан човек, његово право на слободу, љубав и духовност. Лакоћа са којом аутор води вишеструке паралелне нити фабуле и разрешава судбину главног јунака без његовог присуства, задивљујућа је и сведочи о високој уметничкој самосвести. Љубавне приче, политичке и медијске интриге, криминалистичке и авантуристичке потраге – све је богато зачињено хумором, иронијом и пародирањем књижевних жанрова. Иако се аутор ограђује од везе са стварним личностима, немогуће је овај роман не читати као – роман са кључем. Вишеструком симболизацијом, пак, аутор упућује и на другачије читање. Будући да радња романа лоцирана у Београду, као центру из којег се креира наша стварност, „Чудовиште‖ је и роман о Београду, опет у најбољој традицији овог националног типа романа. Језеро Ада („београдско море‖) 33


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

је попут Домановићевог „мртвог мора‖, које ће бити накратко усталасано необичним догађајима. Аутор се успешно поиграва речима и асоцијацијама (Ада и Ад, змија и аждаја), те проширује симболичка значења и интерпретацију. Главни лик романа је банкарски службеник Немања Стефановић, „теоретичар завера и антиглобалиста‖, усамљени разведени отац дечака Лазара, човек са „парсифалским синдромом‖1, који неочекивано ступа у борбу против мрачних представника моћи и силе (корпорација, новина, полиције, политичара, друштвених мрежа, НВО, црквених великодостојника). Војислав Тодоровић нам је шалозбиљно представио ово неприродну коалицију мрачних сила уједињених да одрже „фашизам новог века‖ и потчине себи сваки вид слободне човекове воље. Међу њима је уочљив нушићевски тип човека са репом: Томислав Ерор, инспектор, склоњен је из одељења за наркотике због конзумације истих; епископ Аполоније је геј, а каријера др. Волкова је угрожена непромишљеном везом са спонзорушом. У таквом окружењу шпијунирање и ухођење другог је природан УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

облик борбе за опстанак, а поседовање досијеа у полицији исто је што и имати профил на друштвеним мрежама. Постојати у друштвеном и политичком животу значи имати досије, којим манипулишу полиција, медији и политичари. Отуда „Денунцијант‖ у роману није само јавно гласило, то је стил и начин живота у приповедачевој сатиричној визији Србије. Припадници структура власти комично се утркују у потказивању једних другима. Занимљиво је да најнежнији глас у роману припада баш чудовишту – анаконди Ани, погрешно сматраној за Адија. 1 Војислав Тодоровић: Чудовиште из Савског језера, ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства‖, Источно Ново Сарајево, 2016, стр. 118 (сви наводи из романа обележени су курзивом – прим. С.Д). Змија, као древни симбол мудрости, даје своју културолошку анализу балканског типа, наспрам латиноамеричког, што представља једну црнохуморну алузију на нашу банана-државу. У грађењу и нијансирању ликова Војислав Тодоровић показује мајсторску вештину. Ликови су амбивалентни: сажаљење које осећамо због Немањине породичне (и 34


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

пословне) ситуације биће под знаком питања када нам приповедач да исечак типичног Немањиног дијалога и скрене нам пажњу на његов витешки, „парсифалски‖ синдром. Слава и друштвено признање које Немања стиче након изласка из затвора недвосмислено показују да је ова установа у Срба врста каријерног усавршавања. БатаЂапе ће „школовање‖ у шведском затвору надредити високошколским установама: „Само ти зезај, батице, али шведски мардељ је јаћи од Гигатрејд универзитета, па ти види.”2 Смехотресна ситуација епископа Аполонија, прикривеног сладострасника, биће ублажена исповешћу по којој је и сам био жртва ауторитарног љубавника. Но, приповедач му не дозвољава предуго јадиковање, већ тренутно читалачко сажаљење наново претвара у смех. Из коментара других ликова о епископу, сазнајемо да он „верује да је невидљив‖; уместо унутрашњег монолога, писац користи (драмски) монолог да би нам показао да епископ верује и да је нечујан (чак и за тајне службе!), а његов сан о рајској води је заправо, најсублимнији израз његовог карактера. Оваквим преокретањем Фројдове УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

психоанализе (Ид и Суперего су заменили места), аутор успешно нијансира лик, стварајући и један нови, оригинални тип попа у нашој прози. Истовремено је друштвена и политичка критика добила симболична значења: у јавни живот су ушле најниже људске страсти, док је све што нас чини културним, узвишеним и хуманим бићима потиснуто. Свет реалистичких ликова не би уметнички био тако успешан, да им Војислав Тодоровић не придружује и фантастичне ликове, аватаре Николе Тесле и Стива Ирвинга. Смеле алузије на небеску Србију о којој се старају оностране силе и где се ништа не може разрешити без њиховог уплитања, пружају читаоцу посебно задовољство у роману. Како причу приводи крају, тако искрсавају све живописнији ликови, попут браће Мајковића, комичног пара криваца за анакондину појаву у Савском језеру, пара спојеног од „угледног‖ и „контроверзног‖ бизнисмена, намерених да „плакну биографије‖. У свету лопова, шпијуна и доушника сви носе маске: стога су у роману од посебног симболичког значаја речи маска, лик и поза (тако инспектор Бабић „узе онај део своје личности који је представљао усиљеног паметњаковића― и „све се више 35


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

уживљавао у лик‖). Љиљана Глишић, због своје сексуалне несигурности, узима маску и лик филмске глумице Лилијан Гиш и прави „аранжман‖ а „луди поп Мита‖ на више места ће стати у „позу распећа‖. Мотиви маске и огледала, уз тему друштвене мимикрије, слојевито су обрађени у роману. Иронично саморазоткривање, уз разарање и пародирање жанрова, битан је стилски поступак: инспектор Бабић ће, приликом испитивања Немање, сам дати сигнал да игра једну друштвено познату игру: „Некад су полицајци у оваквим ситуацијама палили цигарету – рече он – али, закон је исти за све.”3 2 Исто, стр. 187. 3 Исто, стр. 122. Препознавање и декодирање „ситуације‖ могуће је на основу културних и друштвених образаца, али и типичног лика полицајца из филмова и романа. Када епископ Аполоније изиђе из мантије, остаје „само у боксер гаћама са аплицираним срцима, марке Calvin Klein‖ или навуче „пиџаму Ralph Lauren‖, осећамо да то није само пука алузија на богатство клера, већ припадност и повлађивање модним корпорацијама, добро скривано испод званичног одела, као жиг звери. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Поигравање овешталим проседеима популарних „бестселер‖ романа запажа се и у бројним еротским сценама у роману, које откривају колико је овај жанр обликовао наше поимање блискости, љубави и сексуалности. Уз разобличавање и исмевање лажних и наметнутих вредности, Војислав Тодоровић ће афирмисати људску слободу и природност. Догађаји ће зближити једну растурену и нефункционалну породицу (оца и сина), спојити љубавнике (инспектор Ерор и Љиљана Глишић) и довести до неке врсте равнотеже и правде. Немања ће открити своје праве пријатеље и помагаче (иза псеудонима Монте Кристо крије се његов колега Бане) и схватиће да није усамљен у борби против „корпорацијског тоталитаризма‖. Вишеслојност је постигнута и коришћењем различитих типова дискурса, приповедачких облика, стилова и жаргона. Дневник прве даме, глас аждаје у писмима, фејсбук поруке, новински чланци, идеолошки програмски текстови и одреднице са Википедије граде шаренолики свет романа. Програмски текст тајанственог Монте Криста представља идеолошки дискурс унутар књижевног; он је систематичног и енциклопедијског карактера и 36


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

тежи да објасни глобалне феномене живота, као и суштину савременог корпорацијског ропства. Фабула и ликови „Чудовишта из Савског језера‖ су потпуно домаћи, наши, укорењени у политички и друштвени талог транзиције. Фама о чудовишту из београдског језера шири се градом и потреса све слојеве друштва. Јунак приче постаје сама новинска сензационалистичка прича („чудо‖), која, пролазећи од фејсбука до штампе, преко конференцијских сала и кабинета стиже у далеки свет, све до Дејвида Беламија. За новински сензационализам мали је видљиви свет, већ се он протеже и на на невидљиве, могуће, паралелне светове, којима шетају сени славних људи и научника. Јефтини сензационализам је колонијализовао човеков простор, живот, језик, емоције, сазнање, а то је једна од проблемских нити романа. Иако плени хумором и ведрином, прича о чудовишту има и своју озбиљну и трагичну страну. Она је израз бунта против материјализације и тривијализације нашег културног и духовног простора, али и израз наде да се човек ипак може спасити. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Војислав Тодоровић је мајстор комике речи, што дијалозима и сценским приказима у роману даје нарочиту свежину. Тражење, бирање и одмеравање речи и њихових ефеката говори нам да имамо писца који „напредује узлазном линијом‖, како би главни лик романа рекао. Афирмација истинских хуманистичких вредности и тријумф добра над мрачним и репресивним силама дају овом роману привлачност и дубину какве ретко налазимо у савременој књижевности.

37


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Мемла, по зидовима срца, исцртава ликове неке давно изгубљене, па засвијетле на трен зидови при помену бар једног од тих имена, све нам је негдје зацртано, живот нам предодреди и само рођење, тад радимо као по диктату и својим потезима испуњавамо времена. Док мемла шара и срце нагриза мислимо да се сјећања буде и враћају, пребирају по животу, одломе комад по комад док нас чекају раздани, варају се остављени и заборављени да је глупост кад оне друге сањају доказ им је на јастуку, а и то што се, иако већ матори, често буде уплакани. Али да није мемле не би било ни сузе, не би у људима било ни сјећања, све би се прекинуло крај оне раке, ту се круг завршава док трају укопи мали стисак руке, покоја суза и загрљај, последњи чин опраштања, и онај удар о сандук када нас мајка земља за вјеки вјеков поклопи, е, тада мемла, са цртањем натјера да нема и не може бити заборава, пољубио сам оца бар за тренутак и мајку сам пољубио кад сам је уснио, свјестан сам да је то привид, да ми јава све то недостајањем оспорава али било како било знам да је и мој осмјех тада у мајчином срцу заискрио. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

38


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Сама себи, можда, прича и опрости ал' подлежућ склопљеним очима напушта ме верна и, пуна кроткости оставља ме мојим удесима. Испуњава срце несхватљивим криком, а то се срце што залуд бије с Персефоном гложи над Еуридиком чија прса носе ујед змије... Клонули сведоче наших нежних дана, о сунце, као љубав у нама, с паклених те жала благост несвладана неповратним зове обалама.

Мењам се... Ко напушта ме?... Мирно лишће стаблу које видим слама стас Руке су му уморне да ми тајне стишће: тишина је моја изгубила глас.

Јесени, чистото! о самоћо голема од туге и од слободе! Разумем тек оно чега више нема; сјај бива све што оде. Док се ја везујем за свој поглед камни у суровом и устрајном Зашто? Сенка трепавица, један дрхтај тамни измеђ Мене и мене је засто...

Моја душа, ако њен пој бејаше врутак са песмом својих капи сад је вир дубоки где далеки облутак над гробом птица зјапи.

Каква вечност драге одсутности мину и окончасе изненада? Лаганим покретом подели годину један лист што пада.

У лежају песка што као прах је мекан спавају ми изгубљене стопе а ја жив се спуштам под сенке и чекам с руинама својим да се стопе.

Слабо, суво лисје, блистави остаци, мени ваш шум крти, а ти, бледо Сунце, последње стреле баци на време што дрхти...

Месечарку Душу изгубљену гледам кроз водени чисти вео чији мир и време квари мехур један том гробу да би одолео.

Да, будим се најзад, јер ветар јесењи зграбио ме тужним летом својим; сав тај руј са златним трубама ми смета и ја се срдим и ја постојим.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

39


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

узајамна срећа та на дар, да волимо, да се не познамо, да смо једно другом не знам шта, да за срећом из сна тумарамо и стрепимо испред зла и сна. Блажен кога сан празан занима, блажен ком су слутње ташта сен! Сном и слутњом нас, авај, прожима сваки поглед и сусрет и трен. Реци шта нам судба спрема тавна, реци чим нас до те мере сли? Ах, у доба ишчезло одавна ти ми сестра или жена би.

Што нам даде вид дубљи и већи да у сутра зремо слутњом злом, да се никад љубави и срећи не предамо блажености сном? Што нам, судбо, дар души досуди једно другом да у срце зри, да бисмо кроз свију мена ћуди срж односа свог сазнали ми? Ах, тма људи, трајућ дане суре, не зна ни свог срца звук и крет. Насумице и безнадно јуре с непредвидним болом кроза свет, кличу онда кад им среће крила изненадне зоре снесу жар. Само нама није дата била УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Знала си ме свега, чула како најчистији нерв трепери мој, мене, кога тешко прозре свако, читао је један поглед твој. У крв плаху капала си меру, водила ме у лутању мом, нађох, сломљен, свој мир, своју меру у наручју анђелскоме твом. Опсенарски лако сви ме себи, сном опчини многе моје дне. Има л‘ раја над слашћу кад теби бех крај ногу, кад ми срце све на твом срцу ширило се, пело, добрим себе зрех у оку твом, бистрило се мојих мисли врело, таложио бук у срцу мом. И сад лебди тек спомен од свега око срца неизвесног, бди још истина стара на дну њега, а из новог стања жуч му ври. И ко да смо с по душе створења, дан пун сунца сутонски нам сја. Срећа само да нас бар не мења коб што тако мучити нас зна. 40


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Академија Овако говори српски водич по древној Атини: „Тамо, у оном атинском гају, где је негда- шњи атички херој Академ проказао Диоску- рима где је краљ Тезеј сакрио младу и прелепу Хелену, филозоф Платон је почео да безбројнима проказује истину...‖

Платонова лаж

Велика мисија уметности Скупштини вајара Сиракузе, обасут свим почастима, присуствовао је и њихов тиранин Дионисије. „Нећу да се говори да сам против уметности. И зато сам овде. Хоћу да уметност цвета. Ја нисам против уметности и вама сам окове наменио. Хоћу да их што лепше и што уметничкије изобликујете. Нека цвета хиљаду цветова на оковима. Нека сваки оков буде уметничко дело. Ако о нама једног дана буду судили на основу њих, нека буду задивљени уметношћу.‖ Скупштина је дуго аплаудирала, захваљујући тираниновом невиђеном разумевању и одобравајући велику мисију уметности. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

„Платон грдно лаже‖ – рекао је Дионисије, тиранин Сиракузе: „Он тврди да сам ја, на Сиракузи, угушио сваку мисао о слободи. Лаже по Атини. Што се то не усуди да овде каже, па да се суочимо?‖ „Имате право‖ – одговорили су поданици. „Такву лаж, овде, на Сиракузи, нико не би смео да каже.‖

Коњаник Платон Спорећи се са Платоном, Антистен је предложио трку коњима. Он, Антистен, да јаше појединачног коња, а Платон да јаше појам или идеју коња уопште. Платон је прихватио изазов и добио трку, свестан да филозофи не знају да јашу.

41


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

Драги Платон „Драг ти је Платон, али ти је истина дра- жа?‖ – питао је Аристотела Тимолеон: „То су твоје речи?‖ „Јесу. Драг ми је Платон као учитељ...‖ – заустио је Аристотел. „Па, што мене ниси поменуо?‖ „Што да те помињем?‖ – питао је Аристотел: „Ти ниси мој учитељ!‖ „Ја сам истина!‖ – испрсио се Тимолеон. „Каква си ти истина?‖ – чудио се Аристотел. „Платон је описао Дионисија, тиранина Сиракузе. Али сам га ја убио и ослободио Сиракузу!‖ – истицао се све више Тимолеон: „Као што сам и Коринт ослободио убивши свог брата Тимофана, тиранина.‖ „Ти ниси истина! Ти си братоубица!‖ – рекао је грозећи се Аристотел, мислећи да филозоф не сме пристати на истину убица. Док је то мислио, Платон му је био још дражи.

Маска Филозоф и велики хелениста, професор Милош Н. Ђурић, тако је одушевљено и са заносом причао о златном добу атинске демократије, да је цео Београдски универзитет, у деценијама чежње за демократијом, био усхићен Периклом и његовим добом. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Студенти су наводили професора Милоша Н. Ђурића да им по неколико пута узастопце предаје атинску демократију, предајући јој се душом и уживајући у њој. На непрестану причу о атинској демократији професора Ђурића, руку на срце, и није требало наводити. А онда је једног дана, био је то последњи професоров час пред заслужену пензију, овај часни филозоф и велики хелениста Милош Н. Ђурић завршио своје предавање: „Од свега што је човечанству остало од златног доба атинске демократије, остала је златна Периклова маска.‖

Нарцис и Диоген „Како то пролазиш поред мене!‖ – дрзнуо се Нарцис на човека са упаљеним фењером, уверен да је његово лице светлост без премца: „Уосталом, ко си ти?‖ „Ја сам Диоген и тражим....‖ – заустио је Диоген и био прекинут. „Утули ту фењерчину... Њом само загађујеш људску околину!‖ – пресекао га је Нарцис. „Како онда да нађем човека?‖ – завапио је Диоген. „Просто. Нагни се над мој извор!‖

42


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

...кад је реч о Шантићу као родољубивом лиричару, онда првенствено треба водити рачуна о оним песмама у којима је он изразио то ново поетско схватање љубави према роду и, пре свега, према земљи. Те његове песме значе несумњиви напредак према романтично интонираној родољубивој поезији ранијег времена... У свима његовим песмама ове врсте трепери љубав према живоме човеку, према напаћеноме својеродном трудбенику, кога много више и у сваком случају много непосредније мучи и притискује друштвена неправда неголи национална потиштеност, горки смисао за умор и глад неголи патриотска сања... Алекса Шантић је изванредно саосећајна природа. Саучешће и љубав у њему трајно и код њега нераздвојно живе. Цела његова поезија из тог извора је и наврела. Али уз ову осећајност, Шантић има и идеја које се из ове психологије искри-сталисавају и његове социјалне песме имају УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

својуособену, рекао бих емотивну мисаоност. Тачно говорећи, она је филозофски врло рудиментарна, и морало би се још рећи да и не казује ништа нарочито ново. Али, према речима једног француског естетичара "од песника се не тражи оригиналност филозофских идеја, него оригиналност филозофсхих осећања". Шантићева социјална осећања имају у овом смислу нечег поетског филозофскога у себи, и то је изражено на један оригиналан начин, и први пут у нашој поезији овако не случајно, већ кроз један песнички став, и први пут сасвим спонтано, из самога песничкога бића а никаквим посредством теоријски примљене мисли и то чисто стање Шантићеве социјалне песме је и њен највиши квалитет. (1920)

(...) У септембарској свесци С. књ. гласника од 1901. године почела је да излази опширна оцена Богдана Поповића о Песмама А. Шантића. Оцена је била, углавном, негативна; али упућена не само на адресу Шантићеву, него на читаву "четицу наших данашњих песника који држе да је човеку

43


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

који пише у стиху све допуштено". Шантићева збирка била је само повод и пружала је непосредан доказни материјал да Поповић, по свом обичају, да једно општије и начелно разлагање о песничкој ндикцији и такозваним песничким слободама. Годину дана пре тога изишао је исто тако негативан суд Љубомира Недића о лирици Милете Јакшића, са неколико напомена о младој српској поезији уопште. Али, док је у случају Шантићевом његов критичар давао критику с уверењем да она може користити и да се даљи развитак песников да упутити бољим правцем, дотле је суд другог критичара, Љубомира Недића, у случају Јакшића, био одвише прек и са једним очевидним предубеђењем, и чак са нарочито наглашеном суморном и категоричном изјавом да је српска лирика са Војиславом "испевала своју лабудову песму". Први утисак после прочитане оцене био је за Шантића врло тежак." Нико овако није страдао од Косова до данас", вајкао се он и доцније у свом полувеселом маниру. Зашто је баш њему и Јакшићу допало да плате скупу свадбарину за савремену српску лирику?

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Његови критичари пријатељи покушали су одмах да га теше и да му обећавају своју заштиту. И, доиста, још исте јесени, у 4750. броју Бранкова кола, јавио се М. Цар са својим чланком Критика или шиканерија. Да брани Шантића устао је доцније и бивши уредник цетињске Луче, Лазар М. Петровић, који је у дубровачком Срђу, 1905, написао и посебно одштампао чланак Нешто о критици уопште и наша савремена критика, а још 1913. покушавао је Милорад Павловић да у Босанској вили, полемишући, с Поповићем, "рехабилитира" песника. Шантић је, после првог нерасположења, прочитавши оцену хладније и нашавши да му она пребацује много, али не одриче све, нарочито не одриче таленат, постао ипак бодрији и, пун горштачке енергије и племените амбиције, зажелео је да се поново и што брже несумњиво афирмира. "Писаће о мени Богдан и друкчије", говорио је он са самоуверењем, које је било колико знак поуздања у се, толико и део једног личног програма. Његов песнички друг, Милета Јакшић, био је једно време малодушнији. Кад је изашла Недићева оцена његових песама, он је писао у Мостар Јовану Протићу: "Император српске критике 44


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

наредио ми је да ћутим", и онда се, доиста, готово десет пуних година, био потпуно повукао из књижевности. А Алекси се, напротив, био пренуо херцеговачки став отпора и тврде одлуке да се не устукне, и са поносом човека од праве расе он је закликтао у Бранковом колу: Не, бор млади није пао Ја и сада крепко стојим! Бог ми јако срце дао, Да у часе страшних дана, Усред борбе и мегдана, Не поникнем челом својим.* Кад је та песма била објављена у првом броју Бранкова кола 1902. год., писао је Слободан Јовановић С. Ћоровићу да му се свидела и да му је мило што Алекса није клонуо; само је "међу нама" напоменуо како Алекса није више "бор млади". Шантић је примио ту примедбу озбиљно и у даљим издањима место "бор млади" долази редовно "бор здрави". Иако је А. Шантић извесно време, што рекли Мостарци, "носио ђем" и није хтео да сарађује у Гласнику, он је у ствари врло брзо усвојио пријатељске савете Б. Поповића и почео очевидно да се поправља и више контролише. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Колико је о ствари дубље размишљао, он је све више, поштен и искрен какав је био, увиђао и сам, и почео то отворено признавати, да су замерке биле оправдане и да је упозорење на њих могло за њ бити само од користи. "Камо среће",говорио је он чешће пута, "да ми је онаква критика била упућена раније, да ми уштеди узалудно лутање". У своје доцније збирке он није хтео ни помислити више да уноси ствари које су му некад чиниле задовољство и биле много хваљене од других критичара, као Гривне, Сенке, Мирте и слично. Пре једно три месеца, већ тешко болестан, он ми је упутио последње, дефинитивно издање своје поезије; једну збирку песама за које се њему чинило да сигурно остају иза њега и у том свом последњем раду Шантић је остао доследан и немилосрдно је искључио све ствари које су потицале из те периоде непотпуне сазрелости и рђавог укуса. (...) "Српски књижевни гласник", Београд, 16. II 1924.

"Крв јуначка, душа девојачка", дискретан и повучен,

45


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

народни човек зато јер божји човек, Алекса Шантић више је волео, што се тиче њега лично, срећу у малом кругу него славу у великом. Дочекао је обрнуто. Човек фамилијарно нежан до крајности, копао је гроб за гробом и проживео самохран, без личнога гнезда; а сусрео славу ретку међу песницима, да га већ од младости признају народним. Као народни човек заслужио је славу још већу, да буде велики човек. Слава се обично плаћа личним миром. Али то једни људи лакше плаћају него други. Они први, као да су синови немирног демона Демиуга, немају времена битн код куће, тера их страст да стварају светове увек нове: они су мајстори, неимари историје; у крви им је грозница путовања, јер слава и лепота не престају да им се привиђају у даљини, све дивније. Ти људи живе, што рекао Ниче, од љубави према далеком. Други тип су божји људи. Они воле тишину, јер им се чини да ће чути божје кораке; и зачарани су малим кругом, јер су милостиви, а милост, као и магнет, привлачи највише оно што је близу. Они живе од љубави према ближњему. Алекса Шантић је од ових последњих... Таквим људима рад за друге стоји изнад рада за УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

себе. Шантић је у њему тражио утеху, а сретао славу. Славе све више, али и све више потребе за утехом. Унутарња рана интимна, место да се замирује, бивала је све већа. Пева народни песник јуначки од зоре до мрака, али девојачки тугује интимни песник од мрака до зоре. На једну страну вуче онај дубоки, једва чујни глас Даимониона, судбине наше, али на другу страну зову луде жене свакодневне и неиспуњене. И тако у том основном двојству стално вибрира Шантићева личност од неугасне сете до неуморних залета. Развијајући се ( ... ) нежан и пријемљив, без јако израженог и индивидуалног укуса, Шантић је био осетљив (...) за разне утицаје. Као и све друго, и они су код њега искрени, као на длану. Најпре нас подсећа на Бранка, и стихом и мислима. Две три године доцније почињу се сретати мотиви од Војислава (Дарије, Весталка, Љељо, гордо ви-соко стијење), као и његова строфа и хексаметар. Око 1897. преводи и подражава Хајнеа колико год је кадар. Змај нам се затим причује више пута: ту нпр. сабласти напијају крвљу из пехара, и ту је онај течни лиризам народне попевке (у II 46


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

циклусу "Гривне") који као да је преузео од Змаја. Ђурина је тема она о Богу и Алаху (1902). Сигурно је највише под Дучићевим утицајем Шантић једно време гајио поенту на крају песме. Врло је осетан утицај немачких ондашњих модерниста, тј. Арна Холца с импресионистичким стварањем нове врсте "слободнога стиха".

стихотворца доста обично ријеч толико празна колико лијепа, него нарочито ради борбе. Јер њему није доста проблематично осјећање за рођену груду: он хоће и активно дјело грмећи иза истинских болних акцената Сеобе у грому слободне душе повријеђене свим понижењима нашега сужањства посвудашњега:

Међутим, кад се узме Шантићево дело каоцелина, све те реминисценције једва да долазе у обзир, јер се односе на верификацију више него на унутарњи тон. Набројени рефлекси, разноврсни да не може више, сви су се ипак сливали уШантићеву партијархалност, не мењајући главних црта његове физиономије.

Не идите, браћо, од роднога прага, Јер мученој земљи мученика треба!... Треба мушке снаге и витешких рука, Треба Обилића и слободних лава ... Треба више смрти и вашијех мука!

(1934)

... Шантић је (...) у првоме реду патриотски пјесник, еминентно патриотски... Међу свим љубавима, међу свим борбама за њ је најважнија љубав домовинска, борба домовинска; он ради тога пјева: ради те љубави, ради те борбе, не само ради љубави, која је код УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Тај посљедњи окрутни стих, то несмиљено треба, треба смрти, треба мука, треба мученика: то је велика ријеч, далеко од обичајних расплаканости отаџбеничких стиховних јеремијада велика ријеч коју је требало казати, и то управо данас! То је благословљена, велика безобзирна ријеч добачена поносно попут заповиједи, која истиче нужност жртве и налаже безувјетност пријегора неројскога: и њом се Шантић врста у реду пјесника домовине одмах након Ђуре Јакшића и Силвија Крањчевића... Смисао је, патриотске проповиједање

дакле

његове поезије срчаности, 47


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

неустрашивости: не плачимо, боримо се — то је читаво њезино опће значење изражено у сухој краткоћи једне фразе. Како је његова вјера слобода и домовика, његов је морал енергија мужа. И то је добро, сто пута боље од вјечите плачљивости: јер ако и напор дјела може остати безуспјешан како је суза нужно безуспјешна, он је свакако достојнији човјека. (1912)

... ако се у српској лирици, и раније и данас, јављало и јавља песника који су били дубљи, интелектуалнији, немирнији, — има ли песника који је непосреднији, који је једноставније и топлије умео да се усхићава и воли од Шантића? Узмите ма коју од његових љубавних песама, из периода када је љубав потпуно заокупила Шантићево срце, Свуда ћете наићи на једно драго, блиско — људско осећање, на танану нежност, без позе, ка ретку, простосрдачну искреност која иде до заиста дирљиве чедности. Не знам песника који може да пробуди чистију нежност у човеку, који је више у стању да малим, обичним речима, дочара нешто од свега онога што се УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

тако брзо, и нажалост, така лако заборавља у животу: лепоту љубави која се нуди здрављу и простоти, не ону лепоту која бежи у размажену пасторалност и идилу, већ остаје животно активна и онда кад тужи и цвили, рањена свим оним безопасним ранама које обично, с времена на време ничу у љубави здравих, младих људи. Тај животни активитет и везаност за позитивна људска осећања љубави, испевани неки пут у стиховима изванредне лепоте; та дубока приврженост и укопчаност за све што клечи и воли, за све што пати и пева, најлепша је можда одлика ове поезије. И то позитивно, у оном дијалектичком смислу у коме у себе укључује и себи претпоставља негативно, то светло и чисто и када опева и сивину и прљавштину уобличено је у дивно једноставну мелодију стиха који подсећа, често, на свежину народних мелодија. По томе је Шантић најинтимније у самој сржи развоја српске поезије... (1960)

48


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

49


КЊИЖЕВНИ ПРЕДАХ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

50

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ број 4 новембар 2016.  

Поезија, проза, сатира, критика, сликарство.

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you