LASERSKI TRETMANI
VAŠE ZDRAVLJE JE NAŠ PRIORITET JEDINSTVENA MEDICINSKA REŠENJA ZA DERMATOLOŠKE I GINEKOLOŠKE PROBLEME NA FOTONA LASERU
GINEKOLOGIJA - DERMATOLOGIJA
SKENIRAJ
IZGLEDAJTE NAJBOLJE SVAKOG DANA EFIKASNA I JEDINSTVENA REŠENJA ZA VAŠU LEPOTU
GINEKOLOGIJA - DERMATOLOGIJA - ESTETIKA GINEKOLOGIJA - ESTETIKA
BRANKO MILJKOVIĆ
Postoje ta vremena i trenuci kada se čisti prošlost, kada se radi duboka introspekcija sadašnjosti, kada se otvara budućnost. I to su posebni momenti kada se otvara nebo, čiste slojevi duše satkane od sna, nade i maštanja. Suočavanje sa sobom i postavljanje nekih novih temelja, rušenja i izgradnje slika koje su došle kao rezultat jasnoće.
Krajnji cilj je uvek mudrost i unutrašnji mir. Mir izgrađen na pravim vrednostima, moralnim, kosmičkim, po slovu zakona, na teret istine. Istina i jasnoća su dve ključne reči. Sve mora biti u svom prirodnom redu i poretku jer će se drugačije urušiti.
Ova 2024. godina mi donosi desetu godinu rada na sebi i svojim vrednostima, transformacijama, željama, strpljenju, ljubavi, snazi, istini, mudrosti, lepoti, intuiciji, jasnom pogledu, čistoj misli, ljubavi prema sebi, isceljenju, osnaživanju. Deset godina intenzivnog traganja, posmatranja, sazrevanja, pronalaženja, sklapanja mozaika istine, u potrazi za kodom koji živi u nama, sakriven duboko.
“Neki će svemir ponovo da nas stvori” je stih Branka Miljkovića iz pesme Sunce, koja me ove jeseni posebno inspiriše. S punim poverenjem u Put, Boga, Svemir, Univerzum, Kosmos, da svako raščlanjivanje donosi novi sjaj, novog tebe.
Ja sam na sve pravde čekala dugo. Sve nepravde koje su mi se desile, desile su se iste godine, sva čišćenja i nove postavke došle su kao sjaj sunca ove jeseni. Kada duboko veruješ u zakone prirode i one pisane, ispravnost ljudi, kosmičku pravdu, moraš na tom putu biti dugo i da ti se vera ne poljulja. Jer znate, ništa nije konačno niti fatalno. Treba samo izdržati vatru koja sagoreva sve oko sebe i mirno sačekati svoj trenutak.
Te 2015. godine imala sam lični i poslovni krah zbog nečije obesti, gordosti, prkosa, ega, moći. Hodala sam pet metara ispod zemlje, mada je malo ko to mogao da primeti jer je tu bio osmeh G6, stav vojnika i slomljeno srce kraljice. Danas, nakon devet godina, sve se posložilo kako je zapisano da će se desiti u budućnosti, odnosno sadašnjosti. I nikada ne zaboravite, budite hrabri da se štitite osmehom, znanjem i zakonom. Zakon Univerzuma će odraditi svoje. Zakoni Republike Srbije u ispravnim rukama služe svom narodu. Potpisujem ovo kao pravnica, kao novinarka, kao istraživač na svom duhovnom putu, kao žena uvek puna ljubavi prema svemu i svima. Jer jedino ljubavlju i istinom, jasnoćom i verom, sve se posloži kako mozaik slike zahteva.
„Ne neće se otrovom to putovanje završiti.
Neki će svemir ponovo da nas stvori”
„I ovo će se neizvesno kretanje završiti suncem“ jer tako zaista biva, osetio je to naš veliki srpski pesnik Branko Miljković, čiji su stihovi filozofija života, mudrost sveta.
A nova ja, s novim perspektivama, koračam ka suncu i svetlosti. Puna ideja koje ću realizovati potpomognuta Svemirom.
ANIMA MUNDI
„NEKI ĆE SVEMIR PONOVO DA NAS STVORI”
E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030
IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd
ART DIREKTOR
Boris Cupać
GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA
Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)
LEKTORI
Dijana Krtinić,
Dejan Vicai, Adrian de Groot (za tekstove na engleskom)
AUTOR KONCEPTA MAGAZINA
Anima Mundi
SARADNICI U OVOM BROJU
Danijela Marković
Adrian de Groot
Meri Bauk
Monja Švec
Katarina Vidicki
Maja Babić
Miloš Milošević
Ivana Antić
Jacqueline “Jaxx” Menconi
Julia Šćepanović
Daniela Kljajić
Milena Đorđević
Alma Softić
Mirjana Avramović
AUTORI
Dr Ioanna Batsialou
Paul Landauer
Dr Zorica Timotijević
Dr Milica Petrović Kmezić
Dr Hristina Petrović
Petar Mošić
Prim. Dr Miodrag Živković
PHOTO
Anima Mundi
Unsplash.com
Naslovnica: Paul Landauer
Photo: Aleksandar Bubalo
KONTAKT
WEB: www.ryl.rs
MAIL: rylmagazine@gmail.com
PIŠE: BRANISLAV JANKOVIĆ
FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATE ARHIVE
„Neki će svemir ponovo da nas stvori”
Rečenica iz pesme Sunce, mog Nišlije Branka Miljkovića.
Onog kojeg je obasjala sopstvena vatra. I izgorela. Onog što se poput Ikara previše približio žutoj zvezdi.
Nekim ljudima i prah gori. Možda je hteo da umesto svemir stavi reč Bog. Možda je hteo, ali nije. Čudno je sve to sa čovekom i stvaranjem.
Još čudnije kada se u sve to umeša i vatra. Možda je verovao u paralelne univerzume ili reinkarnaciju. Možda mu se ovaj svemir nije sviđao, te je ovim stihom, kao svojevrsnom vradžbinom, naručio matericu neke druge vasione, one koja neće suditi svojim pesnicima – da se u njoj stvori kao neko drugi.
Uvek sam smatrao da pesnici pišu sami sebi. Drugima ako se dopadne to je u redu. Ako im se ne sviđa i to je u redu. Pesnik je neko ko se najviše razgoliti, pokazujući golotinju svojih pesama bez srama i stida, siguran da je to nešto vredno kamena i boja.
Volim samouverenost i žar poeta.
Pesme treba pamtiti, voleti, recitovati. Kada smo to prestali da uživamo u njima, tražeći tajnu koju većina pesama uglavnom i nema?
Ili ja olako gledam na stvar, pojeden saznanjem da mi, romanopisci, nemamo onu žar iz prošlog pasusa, te trpamo sve moguće zavere i tajne u naša dela, sve u nadi da ćemo izgoreti na lomači oduševljenja naših čitalaca.
Mogu celu knjigu da napišem o tom svemiru i da nikada ne budem siguran u tačnost svog objašnjenja – u prozi nije bitna istina, te ni vi ne shvatajte ozbiljno sve ono što napišem.
A i svemir zna da slaže.
Ne volim filozofije i objašnjavanja o prolaznosti života, ustrojstvu univerzuma, neprekidnom nizu stvaranja koji se nikada ne prekida, o ljudskoj nemoći pred kosmičkim zakonima, o prolaznosti i krhkosti čovekovog postojanja.
Nije li to tema svake knjige? Nije li to tema svačijeg života? Na ovaj ili onaj način. Zaslužujemo li da nas svemir opet stvori?
Šta ako odluči da nas ovog puta preskoči i da naš broj u mnoštvu onih koji čekaju, ne bude izabran.
Možda nismo bili dovoljno dobri, ali nadamo se da su svakom univerzumu potrebni i grešni ljudi, pa ćemo se opet pojaviti, iznova i iznova se rađati i pokušavati da promenimo dobijenu sudbinu. Da u narednom izvlačenju brojeva barem dobijemo šansu da se dokopamo novog rađanja. Po čemu bi dobar svet bio dobar, ako nema loših ljudi?
Moramo li da u ovom životu završimo sve ono
što smo započeli, planirali? Smemo li da ostavimo neke planove i ciljeve za naredni život? Sve što možeš da uradiš u ovome životu uradi, neko bi rekao. Ne ostavljaj ništa za naredni. Jer možda ćeš se roditi kao pesnik. Krhkih osećaja i tananih misli i onda ništa od posla – umetnici su lenštine i vole samo svoju umetnost. Da li je svemir pravedan? Možemo li reći: čudni su putevi svemira, besni na loše stvari koje nam se dešavaju, trudeći se da nađemo razlog zašto baš nama i gde nestade pravda. Lako je ljutiti se na Boga, ajd probajte da se naljutite na svemir. Ili da ga psujete u svakodnevnom govoru. Lakše je sa božanstvima, spustimo ih na naš nivo. Sa univerzumom je to malo teže.
Ali šta ako se usudimo da mi sami stvorimo svemir?
Hoće li to biti čin hrabrosti ili ludila, tako svojstvenog svakom stvaraocu? Hoćemo li u tom stvaralačkom ludilu imati mere, granice, postaviti pravila, odrediti dno i vrh? Možda ćemo se, potaknuti tolikom količinom moći, pretvoriti u stvoritelja bez skrupula i morala. Hoće li svemir koji stvorimo biti po meri čoveka? Ili još jedno gubilište, bez čistilišta i obećavajućeg raja.
Pa, dobro, reći će neko, ja imam svoj svemir i neću da ga namećem drugim ljudima, on je samo moj i tako trpimo se mi, nikoga ne ugrožavajući. I ako treba, izgoreću sa njim ili u njemu.
Hoću da me rodi neki tuđi svemir. Nečiji. Kakav god. Da budem njegov deo. I zato menjam sve svoje svemire i porođaje, za sunce pesnika koji ću postati.
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
PHOTO: ALEKSANDRA OSTOJIĆ
SNEŽANA DABOVIĆ, ROĐENA JE U KOTORU 1972. GODINE.
AUTOR, NLP TRENER I JOGA UČITELJ.
OD NAJRANIJEG DETINJSTVA BAVI SE SLIKANJEM I PISANJEM DEČJE POEZIJE.
UČESTVOVALA JE NA BROJNIM GRUPNIM IZLOŽBAMA I FESTIVALIMA I DOBITNIK JE MNOGIH NAGRADA I PRIZNANJA ZA TEKSTOVE I LIKOVNA REŠENJA.
IMALA JE PET SAMOSTALNIH IZLOŽBI SLIKA, AUTOR JE KNJIGE DEČJE POEZIJE “LANA-ASIJA SA CVIJEĆEM U KOSI” I ROMANA “BOEMOVE KĆERI”.
ŽIVI I STVARA U ITALIJI, CRNOJ GORI I SRBIJI.
“Boemove kćeri” i ostale priče je roman koji sadrži autobiografske elemente. Koliko autor mora biti hrabar da se ogoli pred čitaocima?
Vjerujem da svaki roman neizbježno sadrži autobiografske elemente, namjerno ili nenamjerno, jer svaka priča koju želimo da ispričamo neminovno prolazi kroz filtere autora sačinjene od lične, životne ili trenutne perspektive, iskustava i doživljaja.
Iako ovaj roman jeste lična priča, a autobiografski elementi čine kostur i struktura dela, on sam je više od toga i govori mnoge priče o ženi, ženama, njenim snagama i slabostima, traženjima i pronalaženjima kroz perspektive i identitete kroz koje svaka žena prolazi tokom života. Postavlja pitanja i traži odgovore koje možda već zna, koje možda ne želi da čuje ili ih nikada neće dobiti. Ali i sa tim možemo živjeti i to je u redu. Rečenica iz romana “Niko na ovaj svijet nije došo da kroz ženu nije prošo” je odgovor na mnoga pitanja.
Autor u svakom slučaju treba hrabrost kao snagu kojom ide u susret strahu ili uprkos njemu. Možda je ta hrabrost najpotrebnija i ako imamo sreće ispoljava se u toku samog procesa stvaranja i suočavanja sa samim sobom gdje je
zaista najpotrebnije “ogoliti” se sasvim, a kada djelo dođe u dodir sa čitaocem je “kasno”, već je vrijeme zvano “što je učinjeno je učinjeno” i to je doba za uživanje u plodovima svog rada ili je bar tako u mom slučaju.
Tvoj otac je bio slikar, profesor istorije i geografije, pomorac, jogin. Živeo je u Indiji i proputovao celi svet. Da je ostala samo ova slika oca, kako biste se vas tri sestre razvile da nije bio i alkoholičar?
Da, bio je sve to i mnogo više. Nažalost, jogin nije bio, ali je u jednom periodu svog života praktikovao jogu. Srećom, svoju očaranost tom drevnom disciplinom prenio je na mene još u mom djetinjstvu i na tome sam mu veoma zahvalna. Joga je, s obzirom na to da sam odmah osjetila njene dobrobiti ostala redovna praksa u mom životu, pa sam postala i učitelj joge i u stalnoj sam praksi i učenju. Kod njega je, međutim, kao što i kažem u knjizi, taj otpor prema svemu što je dobro za njega a što se u narodu zove “prokletstvo” prevladalo, vodeći ga u poročnom pravcu i za rezultat imalo razarajuće posledice na njega i našu porodicu. Svaka razorena porodica je izmicanje tla pod nogama
djeteta, rušenje temelja života i naravno da dok je čovjek živ stvari se mogu popraviti, prevazići ili prihvatiti i krenuti dalje, ali te patnje bez izuzetka ostavljaju ožiljke, donose određene zastoje, propuštanja prilika, usporavaju...
Vjerujem da bismo ranije, intenzivnije ili potpunije ostvarile svoje potencijale u idealnim uslovima, ali ko će ga znati, sve je to život. “Dobiješ koliko možeš da podneseš i poneseš.” U svakom slučaju, naša majka nas je sačuvala na okupu, bila naša podrška, oslonac i puna vjere u nas tri, pa sada kada više nije sa nama osjećamo svu snagu njene ljubavi i doživljavamo je kao putokaz.
Ti si slikarka i pisac. Šta je jače u tebi — reč ili potez četkicom?
Rekla bih potez rječju ili da odgovorim stihovima iz Boemovih kćeri:
Riječi, Vulfi, riječi!
Rečene, neizrečene, lijepe, ružne, srećne, tužne, sumorne i umorne, bistre, jasne, krasne,
opore i slasne, olake i teške, pogrešne, bez greške.
Pomire i svađaju, liječe, da ubiju sprječe, podignu, provuku, prestrave, dotuku, prodiru do srži, pod kožu se uvuku, miluju pa prjete, gode a i štete… sve su rječi, Vulfi. Sve.
Kako bi objasnila šta je za tebe posvećenost?
(Po)svetiti, neka ti postane sveto šta god da radiš,
posebno ono što moraš a ne radi ti se. Posveti se sebi, djetetu, partneru, odnosu, kreaciji, svemu i bilo čemu, svemu što radiš u datom trenutku i uvijek u životu. Po sve (si) ti. Ako si posvećen i ako ti je sveto, bićeš zahvalan. To su već dvije vrline koje stvaraju istrajnost, a onda su to tri vrline, da ne kažem druga dimenzija u kojoj prepreke ne postoje ili bar nikada nisu zastrašujuće. Zbog razumjevanja posvećenosti na taj način, roman Boemove kćeri počinje rečenicom “Posvetu posvećujem posvećenosti”.
U tvom fokusu je dete i tvoje unutrašnje dete. Zašto?
Zato što je dijete sjeme, svako dijete, pa i moje unutrašnje dijete. Dijete je esencija svega što jesmo i što ćemo ikada biti, svega što radimo i stvaramo. Dijete mi je u fokusu i zato što na djeci svijet ostaje i djeca ostaju svjetu.Ogromna je odgovornost na nama. Voljela bih da svi globalno imamo svijest o tome kakvu djecu ostavljamo svjetu i kakav svijet ostavljamo djeci. Djeca nam donose svježa znanja, nove perspektive i dimenzije, a na nama je da im prenesemo iskustva i ostavimo nasleđe u raznim oblicima. Nije lako, ali je divno.
Trenutno pišeš dečju poeziju za dečake. O čemu će se raditi između korica?
Među koricama knjige “Mali dječak velik čovjek” je cjeli jedan fascinantan, nestašan dječački svijet, pun avanture. Ustreptali svijet nade, vjere i akcije, istraživanja i zabave, pa tu ima: “smjeha, igre, plesa
I naravno urnebesa”
Tri dječaka kojima je darovana naša “ženska” porodica donjela su sasvim novu energiju i inspirisala me da ovaj put iz njihove dječačke i moje perspektive tetke pišem za dječake.
Tvoja prva knjiga poezije “Lana-Asija sa cvijećem u kosi” je posvećena tvojoj kćerki.
Kao djeca radimo sve da naši roditelji budu ponosni na nas, a ako sačuvamo dijete u sebi i kao roditelji radimo sve da naša djeca budu ponosna na nas. Ta knjiga je nastala spontano i lako. Lana-Asija je svakodnevna i životna inspiracija. Većinu “razgovora” s njom tokom njenog djetinjstva sam vodila u stihu i sada sa ove vremenske distance vidim da je čak i onaj frustrirajući dio roditeljstva pretvoren u stih. Kao mala se stalno kitila cvjećem, a meni je to simbol sreće i radosti, pa sam tako nazvala knjigu.
Ilustracije je radila ona sama, dakle ilustracije je radila “inspiracija”.
Koji bi savet dala svoj deci sveta?
Od djece uglavnom tražim savjet, a njima bih dala neka iskustva i uz izvinjenje ih zamolila da “isprave štetu i čuvaju planetu”.
Ko danas čita poeziju?
Možda malo ko čita, ali je mnogi vole čuti. Dajem doprinos tako što rado posjećujem škole, čitam i govorim djeci poeziju i oni vole ta naša druženja. Vjerujem da ih to može podstaći da postanu čitaoci.
Tema novembarskog izdanja RYL magazina je stih Branka Miljkovića “Neki će svemir ponovo da nas stvori”. Kako gledaš na transformaciju svoga bića i koji to svemiri dopiru do nas?
Divna tema i divan stih. Sjećam se, kada sam u ranoj mladosti prvi put pročitala ovu pjesmu, malo sam šta razumjela, ali je ovaj stih ostavio dubok i trajan utisak i doživjela sam ga kao smjernicu, upozorenje u smislu — pazi kakva ćeš biti jer “neki će svemir ponovo da nas stvori”, stoga budi najbolja moguća. To je ujedno bila i neka vrsta spoznaje da mi sami možemo uraditi nešto sa sobom, da to kakvi smo trenutno nije konačno i može da se mjenja u raznim pravcima, najbolje u željenom i pozitivnom.
Tako da odavno na transformaciju svog bića gledam veoma zahtjevno i istovremeno blagonaklono, zahvalno i analitički. Mislim da do nas uglavnom dopire ono što želimo ili ono što je potrebno da bismo postali onakvi kakvi možemo ili želimo biti.
BELGRADE RESIDENT PAUL RICHARD LANDAUER IS AN AUSTRIAN ARTIST WHOSE PRODUCTIVE ENERGY HAS MADE HIM ONE OF THE MOST EXHIBITED ARTISTS IN SERBIA IN RECENT TIMES. IN OCTOBER HE HAD HIS SIXTH SOLO SHOW IN SERBIA IN JUST 5 YEARS AND WE WILL LEARN MORE ABOUT IT BELOW IN THE INTERVIEW.
LANDAUER HASN’T ALWAYS LIVED IN BELGRADE. HE WAS BORN IN VIENNA IN 1974 WHERE HE STUDIED ART HISTORY, PSYCHOLOGY AND COMMUNICATIONS. IN HIS EARLY YEARS HE EXPLORED MANY DIFFERENT CREATIVE MEDIUMS ASIDE FROM PAINTING AND WORKED AS A PHOTOGRAPHER, CAMERAMAN AND FILM DIRECTOR AS WELL AS ADVISED INTERNATIONAL AD AGENCIES IN VISUAL COMMUNICATION. TODAY, LANDAUER IS AN INDEPENDENT ARTIST AND A PERMANENT MEMBER OF SERBIA’S ASSOCIATION OF FINE ARTS (ULUS) AND LIVES WITH HIS FAMILY IN BELGRADE.
How did you choose to become what you are now, Paul Richard Landauer, the artist?
I was born as a creative person and so I have worked all my life in the creative industry. But it took a while - more than forty years – to be ready for some of the art’s most essential pillars: Absolute honesty, the courage to face yourself and the emotional strength to transform these personal feelings into publicly exposed creations.
I think I envisioned this path already at the start of my life, but didn’t have the courage to dive into it earlier. Now today, since I started walking that path, I can’t imagine a different life anymore and I’m grateful to eventually meet myself. Ever since, every day in the studio is a good day. In the end I think I didn’t choose it, I just accepted it.
What is art to you?
Art is to me an opportunity to meet yourself and learn about your relation to the world around you. It’s like a mirror to our souls and it’s as complex and contradictory as human existence can be. Art is never finite, because it always contin-
ues to evolve in the eyes of the audience. The subjectivity of the way the public perceives an artwork opens infinite versions of an artwork’s impact and purpose. It can calm, irritate, stimulate, cause revelations, open questions, make you happy or sad. Art is the ultimately human miracle.
Why did you choose abstraction as your way of expression?
I always try to keep something open in my works. I wish that an artwork can breathe and has a scent of possibility. Abstraction supports that. The abstract expression allows me to reduce my conscious domination during the process of creation and opens the opportunity of growing beyond the limitations of my persona. Trust is an essential ingredient in that game, also regarding the artwork’s life after it left my studio. The perception of abstract art can be highly subjective. Each spectator can see it in an individual way. That gives room for interpretation, but also allows intense emotional and subjective experiences and you don’t need to be an art expert to experience that. That’s the beauty of it.
You are the painter of large format canvasses. Do you sense a level of trepidation in front of such a blank canvass?
As I´m convinced that one can create art only when being liberated from all fears, it has been a central aspect of my work to learn how to handle my fears and build trust in myself, and the world around me. As a result, I can happily say today that I have no fears when facing any new, blank canvas. It hasn´t been always like that. But today, I even approach it with great excitement, because every new canvas is an opportunity to explore new worlds, learn new things and hopefully grow beyond myself. The “me” who stands in front of the blank canvas is never the same “me” who will stand in front of the finished painting. This positive power of the process is an opportunity for change and growth and that it is so much stronger than any fear of failing. The large formats are also supporting me in my endeavor to let go from consciously over-controlling and overthinking the process of creating. The physicality of working with big canvasses is a challenge, tests my limits and so distracts me from the boundaries of my conscious thinking and my fears.
Do you have a color which you prefer to use mostly in all your paintings?
The reddish soil, which I find on the Adriatic coast, is one of my favorite materials I work with. I start almost every painting with the ritual of spreading this soil on the blank canvas, which creates a warm tone, which I often intensify with multiple layers of red oil paint. Eventually, these layers create endless and very intense shades of red. I´m a very passionate character and I guess that I just feel connected with the emotional qualities of the color red. These qualities are complex and contradictious and can stimulate and comfort equally. Red is a mysterious and exciting color.
Where do you find inspiration?
Inspiration isn´t a thing that happens in a certain, singular moment and then causes a specific artistic expression. Inspiration is an open and infinite process that happens constantly and subconsciously and can change in its quality through time. My senses are highly active 24/7. They absorb all kinds of impressions and I´ m often not even aware of them. I recognize this sometimes days later, when these impressions subconsciously influence my work. I never wait for inspiration. I just need to create - always and every day. It’s like breathing to me.
In October you had an exhibition in Kultur-
na Stanica Svilara in Novi Sad. What was the theme of this exhibition?
The show was titled “Reconstruction”. It’s part of my long journey of coming closer to the essence of my existence. After the shows “Silence the Noise”, “Excavation of Innocence” and “The Lost Paradise”, the “Reconstruction” show presented a group of works which are dealing with the process of remembering and understanding the experiences and influences, which shaped me as a person.
I think that it is essential to any process of personal and artistic growth, that you truly understand who you are. This constant process of looking into the darkest corners of your existence is often uncomfortable, but eventually very rewarding. It’s the only way of eventually creating the “Lightness of Existence” many people are longing for. With “light” I don’t mean “shallow”. It’s a lightness, which comes once we detach ourselves from the burdens of the past by understanding and overcoming them and converting them into inspiration. It’s a lightness, which turns our focus from the past into the area of possibilities. Even though it’s still a long way to go for me, I enjoy every single step along the way and the artworks are all documents of this journey.
Tell me the secret of your success? A lot of people buy and like your paintings.
I paint as if I would be alone on this planet. I don’t think about selling or pleasing anyone. The only worry I have during my work is to stay true to myself and be even braver and to dig even deeper in the most personal and hidden corners of my life. I guess that this very honest and personal approach, which creates artworks with an aura beyond their visual composition appeals to some people. There is little space left for honesty and individualism in a world in which most people are under enormous pressure of matching the expectations of their friends and families. People share everything on social media, everything, but not who they really are, or how they really feel. My work is the opposite – a last haven of honest humanity.
The topic of the November issue of the RYL magazine is “Some Universe will create us again” inspired by the verse of Serbian poet Branko Miljkovic. What do you think about that?
I think that this happens always and constantly. There is no “Universe” as something that surrounds us. We are part of it.
The Universe is - just as everything in it - in constant motion and transformation. As humans
we are in a relation with all other elements in this Universe and these relations constantly change, because all its parts change and evolve and transform infinitely. I’m not the person I was in the morning when I leave my studio in the end of the day. Each action and decision I made, each person I talked to, each painting I created shapes my existence.
People tend to delegate the responsibility for their existence (or destiny if you like) to external influences or powers. But I deeply believe that we have to take responsibility for our part in this infinite world. It is in our hands – at least a little. But that doesn’t mean that the Universe isn’t part of it!
I can relate to Brank Miljkovic as long as we are aware, that there is no separated existence of “a universe” and “us”. We all are part of the same universe and all parts are equal and therefore it is us, who re-create ourselves again and again through our interactions with all the other parts of it.
Nothing just “is” and so is not the Universe. If we want to be part of the Universe we need to let go of holding tight to the things as they are, because the Universe will always continue evolving and changing, but that’s not scary at all, because it is the essence of life and an infinite chronology of chances to do better.
PETAR MOŠIĆ (1981, BEOGRAD) ZAVRŠIO JE DOKTORSKE UMETNIČKE STUDIJE NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU, POD MENTORSTVOM PROF. ANĐELKE BOJOVIĆ.
UČESTVOVAO JE NA DVADESET SAMOSTALNIH I PREKO STOTINU GRUPNIH IZLOŽBI U ZEMLJI I INOSTRANSTVU.
MEĐU ZNAČAJNIJIM NAGRADAMA I PRIZNANJIMA, DOBIO JE PRIZNANJE „IGOR BELOHLAVEK“ NA 65. OKTOBARSKOM SALONU U ŠAPCU (2022), NAGRADU ZA CRTEŽ NA TEMU „ECCE HOMO“ U KRANJU (2022), NAGRADU ZA SLIKARSTVO ZADUŽBINE “MOMČILO MOMO KAPOR” (2020),
PRIZNANJE ZA NAJUSPEŠNIJEG GOSTUJUĆEG UMETNIKA NA GLO’ART MEĐUNARODNOJ REZIDENCIJI U BELGIJI (2019), ZLATNU PALETU SA PROLEĆNE IZLOŽBE ULUS-A (2016), NAGRADU ZA SLIKARSTVO NA II OTVORENOM OKTOBARSKOM SALONU (2013) I PRVU NAGRADU ZA KARIKATURU “MALI PJER” (1996).
RADOVI PETRA MOŠIĆA NALAZE SE U BROJNIM PRIVATNIM I JAVNIM KOLEKCIJAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU KAO ŠTO SU MUZEJ HERCEGOVINE U TREBINJU, MUZEJ SREMA, PRVA KRAGUJEVAČKA GIMNAZIJA, OSIGURAVAJUĆA KOMPANIJA WIENER STÄDTISCHE, HOTEL COURTYARD BY MARRIOTT BELGRADE, FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI U BEOGRADU, A KRASE I NEKOLIKO JAVNIH BEOGRADSKIH ZGRADA U VIDU MURALA.
UČESTVOVAO JE U MEĐUNARODNIM PROJEKTIMA I REZIDENCIJAMA POPUT GLO’ART FONDACIJE U BELGIJI (2016, 2017, 2018, 2019, 2023), INTERNACIONAL SUMMER ART CAMP –NAGYKŐRÖS U MAĐARSKOJ (2014), KAO I U BROJNIM ZNAČAJNIM KOLONIJAMA PO SRBIJI I REGIONU.
NA SAJMU UMETNOSTI U AMSTERDAMU – AFFORDABLE ART FAIR 2022, NJEGOVA SLIKA JE PO IZBORU DIREKTORKE SAJMA BLYTHE BOLTON UVRŠĆENA MEĐU NAJBOLJA IZLOŽENA UMETNIČKA DELA. SARAĐIVAO JE SA NACIONALNIM MUZEJOM RUANDE 2021. GODINE, KAO JEDAN OD AUTORA TEKSTOVA ZA MUZEJSKU BROŠURU O STVARALAŠTVU UMETNIKA GUY KARANGWA OMEGA. OD 2016. DO 2018. BIO JE ČLAN SAVETA GALERIJE FAKULTETA LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU.
ŽIVI I STVARA U BEOGRADU.
O čemu sanjaš in vivo, a o čemu na platnu?
Kao neko ko je već skoro 20 godina prisutan na likovnoj sceni, moji snovi kao umetnika se postepeno ali sigurno ostvaruju. Međutim, svestan sam činjenice da moram uložiti ogroman rad, trud i vreme kako bih realizovao sve ono što priželjkujem u profesionalnom smislu. Da ste me pre 15 godina pitali o čemu sanjam, rekao bih da je to saradnja i izlaganja po inostranim galerijama, a to je ono što mi se upravo ostvaruje u poslednjih nekoliko godina. Kada govorimo o mojim platnima i motivima koje obrađujem kroz određenu seriju slika, to sve zavisi od trenutne inspiracije određenim događajima iz ličnog ili globalnog okruženja. Tematika koja me trenutno preokupira u mom stvaralaštvu su upravo snovi.
Tvoj sledeći veliki projekat je izložba u Aleksić galeriji u Kragujevcu pod nazivom „Spavači“. Šta želiš da nam poručiš ovim
ciklusom?
Na mojim delima koja su nastajala poslednjih godinu dana, a koja su inspirisana temom spavanja, u glavnom fokusu je figura osobe koja spava. Kroz likovne prikaze usnulih, bez puno detalja, sa jednostavnim kompozicijama i smirenim koloritom, pokušao sam da na posmatrača prenesem atmosferu spokoja i bezbrižnosti. Pošto se stresan i užurban način života savremenog čoveka direktno reflektuje i na kvalitet spavanja, ova serija slika i crteža ukazuje na važnost ovakvog nesvesnog i pomalo zapostavljenog stanja u našim životima.
Najzad, ova serija slika i crteža nije samo umetničko istraživanje na temu spavanja, već i podsetnik da se kroz snove možemo privremeno udaljiti od surove realnosti i osloboditi okova drugih ljudi, situacija ili okolnosti koje nas sputavaju. Snovi mogu da nam ponude nadu
da barem privremeno možemo da prevaziđemo ograničenja sa kojima se suočavamo u teškim situacijama u svakodnevnom životu.
Svaka tema koja se obrađuje na platnu je velika sama po sebi, koliko te ona okupira pre nego što načiniš prvi potez četkicom?
Pre nego što započnem novu seriju slika, odvojim nekoliko dana kako bih se posvetio problematici koju ću obraditi kroz svoja umetnička dela. Svako ko se ozbiljno bavi ovim poslom, zna da nije dovoljno samo uzeti četkicu u ruke i nasumično otpočeti rad na platnu, već pre toga mora da se obradi i definiše određena problematika ili koncept koji će biti prezentovan kroz likovna dela. Nekad taj proces definisanja teme traje kraće, nekad duže – u tom procesu zaista nema pravila, ali ono što je bitno jeste da umetnik mora biti posvećen i iskren prema temi koju je odabrao da prezentuje kroz sliku, crtež, skulpturu...
Da li na tojim platnima postoji boja koja je zajednička kao neki lajt-motiv u pesmama?
U mom stvaralaštvu, boja je samo jedan od elemenata koji igra ulogu u dočaravanju određene atmosfere, emocije, simbolike i slično. Svakom platnu pristupam drugačije i iako kroz više dela obrađujem istu problematiku, trudim se da u pogledu kolorita i kompozicije svaka naredna slika bude posebna. Ono što povezuje sva moja dela (bez obzira na temu) jeste likovni jezik koji je karakterističan i drugačiji za svakog umetnika ponaosob.
Boja kao izražaj unutrašnjeg stanja ili ...?
Boja u slikarstvu je moćan element u dočaravanju unutrašnjeg stanja umetnika i atmosfere na delima, kao što i boja naše odeće nije slučajna već zavisi od ličnog ukusa, raspoloženja, određene supkulture kojoj pripadamo i slično.
Svaka boja sa sobom nosi snažnu simboliku. Boje koje pokazujemo su naša optička vizitkarta. Preko boje saopštavamo sebe i shvatamo signale koje nam naše okruženje preko njih šalje. Gete je u poznavanju boja video kjuč za razumevanje života, stoga ovaj pesnik svom junaku Faustu, na početku drugog dela tragedije, u usta stavlja uzvik: „Po šarenom odsjaju poznajemo život.“
Tvoje slike su velikog fotmata. Format koji te određuje ili pobeđuje?
Kada govorimo o slikama, ne robujem formatima u svom stvaralaštvu. Mogu ozbiljno da se posvetim platnu minimalnih dimenzija (najmani format koji sam radio je 8 sa 8 centimetara), kao što ulažem ogroman trud kod formata koji ide i do tri metara širine.
Kakva je saradnja sa Dejanom Aleksićem, kolekcionarom, galeristom, čovekom koji je rad sa slikarima uzdigao na svetski nivo?
Naša saradnja je započeta 2015. godine. Bio sam na doktorskim umetničkim studijama kada me je Dejan Aleksić kontaktirao sa željom da kupi jedno moje delo. Od te godine pa do dandanas traje naša saradnja i ostvarili smo nekoliko ozbiljnih projekata u vidu samostalnih izložbi, otkupa dela za javne kolekcije, preporuka za razne rezidencijalne boravke itd. Mislim da tih
devet godina intezivne saradnje dovoljno govori o tome koliko međusobnog poštovanja i poverenja postoji među nama.
Koliko je danas u Srbiji slikarima potrebna galerija koja će stati iza njih?
San svakog ozbiljnog umetnika jeste da ga zastupaju galeristi koji će mu ponuditi i obezbediti takve uslove kojima će biti materijalno obezbeđen kako bi nesmetano stvarao svoja dela, a galerije sa druge strane takvim pristupom sebi obezbeđuju sigurnost da će dobijati kvalitetna umetnička dela koja će kasnije plasirati na tržište. Moja saradnja sa galerijom u Belgiji traje već osam godina, a saradnja sa galerijom u Sloveniji godinu i po dana. Obe galerije su mi ponudile takav vid saradnje kojim sam kao umetnik maksimalno zadovoljan. Obe galerije su videle moja dela preko društvenih mreža i to ih je privuklo da me kontaktiraju sa kvalitetnim ponudama za saradnju, u kojima sam našao ne samo finansijsku satisfakciju nego i priliku da budem profesionalno zastupljen na inostranim tržištima. Od pre skoro godinu dana sam otpočeo saradnju i sa Aleksić galerijom iz Kragujevca (mlada galerija čiji je vlasnik kolekcionar Dejan Aleksić), koja će krajem novembra biti krunisana izložbom „Spavači“.
Atelje u kojem stvaraš miriše na na ulja, velika platna, sitne radosti, velike snove. Koliko je
važno raditi u inspirativnom ateljeu?
Trudim se da svoj radni prostor oplemenim detaljima koji me inspirišu i stvaraju pozitivnu energiju, koja ima uticaja i na ljude koji posete moj atelje. Kada neko prvi put uđe u studio, prva reakcija se odnosi na slike koje su postavljene po štafelajima, a zatim počinju da primećuju i predmete za koje ne očekuju da se nalaze u jednom umetničkom ateljeu. U mom ateljeu mogu da se vide razni predmeti, od starih tabli upozorenja iz napuštenih fabrika, preko skupih komada nameštaja, do retkih igračaka, među kojima najveće oduševljenje izaziva karusel koji je nabavljen na aukciji antikvitetnih predmeta.
Tema novembarskog izdanja RYL magazina nosi je stih pesnika Branka Miljkovića „Neki će svemir ponovo da nas stvori“. Koji svemiri ili snovi te transformišu i kreiraju iznova?
Što se tiče snova, lepo je kada sanjarimo i priželjkujemo neke divne stvari ili situacije, ali treba biti svestan činjenice da ništa ne pada s neba. Zato treba hrabro i strpljivo raditi na tome da se stvore oni svemiri u kojima ćete biti spokojni i zadovoljni svojim životom. Mene lično transformiše i pokreće svaki profesionalni uspeh koji postignem, a iza svakog mog uspeha stoji veliki rad, zalaganje i talenat.
U ŽIVOTU SE, VERUJEM, DESE DOGAĐA -
JI KOJI NAS NAPROSTO RASTAVE OD NAS
SAMIH, NA IZVESNO VREME ILI U NEKIM SLUČAJEVIMA I PODUŽE, DOK NEKO KROZ
PET GENERACIJA NEŠTO NE OSVESTI. RA -
STAVE NAS OD ISKONSKIH VERZIJA SEBE, OD TOGA KAKVE SMO ČISTE DUŠE BILI OD
ROĐENJA DOK NAS ŽIVOT NIJE XY PUTA
ISPRETUMBAO KAO TALAS PALOG SURFE -
RA I TIME NAPRAVIO UPGRADE VERZIJU NA
DOBAR ILI MANJE DOBAR NAČIN.
“I ako sam negde stigao, bilo je iznutra” EKV
Verujem u Svemir. Smiruje me ta vera da postoji neki kosmički balans dobrog i lošeg. Nekad je balans u energiji koja je u nama i verujem da mora da postoji požrtvovanje da bismo bili ispunjeni s neke druge strane kojoj težimo. To požrtvovanje ne znači nužno i patnju. Naš život zavisi od nas samih – to stalno zaboravljamo na nivou svakodnevnog mikromenadžmenta naših postupaka. Ipak nije baš sve u DNK, mada retki preusmere korito reke u kojima su generacijske traume plivale, transformisale se na sledeće koleno, menjale oblik, tok, ali ne i suštinu. Kako generacijske traume tako i generacijsku ljubav.
Ljudski mozak je Svemir za sebe, u smislu povezanosti s emocijama. Kažu – kako zračiš tako i privlačiš. Zračenje pozitivom smatram za performans art kom se divim. Poznajem par ljudi koje smatram mitskim bićima, a koji su hodajući performans pozitive. Bes, strah, uznemirenost, ushićenje, ljubav, mir – nešto naraste, a nešto se rasprši i nestane. Dovoljno je oko 90 sekundi da se bes rasprši, kažu. Pitam se da li važi isto i za suprotnu emociju. Šta je suprotno od besa? Blaženstvo? Ushićenje? Da li
je toliko jednostavno sve, to jest da li uopšte smemo da banalizujemo osećanja ili da ih toliko pojednostavljujemo da bismo ih lakše razumeli i time ih lakše kontrolisali u svoju korist, što se najčešće odnosi na negativne emocije. Mozak ima tu veštinu preusmeravanja negativnih emocija izvan nas kako bi se izbeglo preuzimanje odgovornosti za svoje postupke. “The problem might be me?”, što bi rekao Čarli svom psihoterapeutu dr Lindi u seriji “Dva i po muškarca “, apsolutno iznova iznenađen. Brzo zaboravljamo, ali kad se prisetimo svega ovoga, zar nije besmisleno shvatati sve (spolja) lično? I tu se opet vraćam na sopstveni Svemir, koji je toliko neograničen, pa čak i u nama samima. Ljudski mozak je nedovoljno istražen kompjuter – što bi rekao neurohirurg prof. dr Vladimir Baščarević. Taj isti čovek me je operisao 23. maja ove godine, radeći svoj posao spašavanja života na vanredan, profesionalan i ljudski način. Zauvek ću da skidam kapu kompletnom odeljenju Neurohirurgije u Kliničkom centru Srbije, i zaposlenima, ali i pacijentima. Tada sam upoznala nekoliko žena koje su odlučile da budu olimpijski prvak svog života. Kakva borba, kakva rešenost. Obične žene, nečije ćerke, sestre, bake, mame, tetke. Kakve Spajdermenke na najtežem putu do toaleta. Kakav smisao za humor. A humor leči kad je teško, čak i crni humor. Klanjam im se, klanjam se i svim zaposlenima tamo. Od spremačice, medicinskog osoblja, do neurohirurga. Posle ću se vratiti na taj 23. maj 2024.
Toliko je mogućnosti.
Par puta u toku svog dosadašnjeg života sam bila na klackalici između života i smrti u nekim situacijama, kao i dosta njih koji doguraju do pete decenije. Moj put je, čini mi se, da u nesrećnim okolnostima imam sreće i ponovo sam živa i ponovo sam zdrava. Lekcije su sve glasnije, jasnije, i opet se nižu nove, uz neka oštećenja. To je sve OK, valjda očekivano. Sebe iznenadim kad svoja oštećenja ponovo prihva-
tim. Kad skinem firewall, prihvatim, uz snagu koja je jača od oštećenja, da ponovo zasijam u novoj upgrade verziji. A to je tako teško. Naknadno je tako nagrađujuće. Nekad uspem, nekad ne.
Vremenom sam postala talac sopstvenih navika kako dobrih tako i loših. Kod loših sam pokušavala, ponekad nedovoljno, da izađem iz talačke krize dok se ne desi situacija koja me na silu natera na promenu. Te silovite situacije koje su imale za posledicu i silovite promene u životu su bile razne. U osnovnoj školi mi se desio prelom lobanje dok sam igrala basket na betonskom terenu. Prelom lobanje, klinička smrt, ali preživeh bez posledica. Godinu dana posle toga mi padne školski prozor na glavu na času matematike. Bilo je svega, ali nisu moja traumatična iskustva (što ne znači nužno da su i traume) ni po čemu posebna. To je sve sastavni deo ove žurke zvane preživljavanje. Negde oko dvadesete godine sam vadila svoj prvi tumor, srećom benigni. Usled neosvešćenih poimanja o životnim uspesima tokom tridesetih, ambicija za napredovanjem u korporativnom svetu me je dovela do ignorisanja hroničnog stresa, zdravstvenih tegoba, malih ali upornih, kao i odlaganja poseta lekaru. Autoimuna bolest celijakija mi se desila, između mnogo čega ostalog, verovatno i kao posledica tog mnogo čega ostalog. Sreća u nesreći – celijakija je jedna od bolesti koja te natera na ekstremno zdrav život u kom ne smeš da grešiš. Paradoksalno, kad se dovedeš u stanje remisije, odnosno mirovanja celijačne bolesti, tvoje telo i savršena krvna slika te regenerišu i spašavaju neke sledeće bolesti koje ti je DNK dodelio. Sreća u nesreći, da, ali odgovornost u ishrani mora da postoji. Čim se malo pogreši, posledice su vrlo neprijatne i dugo se leče. To je žrtva koju svaki dan živim.
U martu ove godine sam došla do saznanja da sam godinama, ne znajući, gajila tumor u glavi kao kućnog ljubimca, tačnije meningeom u moždanoj ovojnici. Vremenom je narastao na veličinu zgnječene mandarine te ušao u glavnu sinusnu venu na mozgu. Operacija se desila onog ranije pomenutog 23. maja, koji ću verovatno da slavim kao drugi rođendan. Operacija je bila duga i ne baš jednostavna, pa ću ulazeći u dalje detalje možda reći nešto pogrešno van onog kako sam ja razumela. Uglavnom, moje telo me je spasilo, ponovo, u timskom radu s lekarima. Tumor je, opet, bio benigni. Da nisam vodila (pre)zdrav način života pre toga, verovatno je mala šansa da bih sada kucala ovaj tekst. Opet sreća u nesreći. Opet dobih novu šansu, za život, za šta god u životu. Novu šansu da (sebe) pobedim, novu šansu da (sebe) sje*em.
Po zanimanju sam slikar (zanimam se i digitalnim marketingom sa strane), a po zvanju sam master ekonomskih nauka. Ranu ljubav, slikarstvo, oživela sam u zrelim godinama nakon otkaza desetogodišnjoj korporativnoj karijeri, te napravila od slikarstva – posao. Taj posao prerasta u poziv. U umetnost. Autoimuna bolest me je navela da prekinem sa dotadašnjim stresom sa posla (posle shvatih da nije samo sa posla nego iz mene same, emotivno nesređene) i makar pokušam sa slikarstvom. Sreća u nesreći – razboliš se, ali hej, to te dovede do toga da slikaš – to što želiš još od detinjstva, a smatrano je nekako nemogućim, nekako neuspehom, nekako umiranjem od gladi. U mom slučaju, ispostavilo se da je slikanje sve samo ne predrasude o tome u ovom novom vremenu. Nema veze ako padnem. Barem sam pokušala. To traje godinama i još uvek nisam pala, to jest u mom slučaju nisam sebi uzrokovala novu autoimunu bolest. Tu me je Svemir naveo na spoj s detinjstvom, na spoj sa onom čistom verzijom male Ružice. Hvala i na tome.
I dalje nemam mnoge odgovore, ali težim dobru. Težim da pametnije slušam svoje telo, a to većina nas ignoriše. Čuvajte se, stvarno se čuvajte, a to je kompleksna i jako dobra stvar. Psihoterapeut, sport, duševni mir i zdrava ishrana vas možda neće uvek sačuvati od dobijanja tumora ili nečega sličnog neminovnog, ali su velike šanse da vas spasi na nekoliko nivoa, uključujući brzinu postoperativnog toka i mnoge druge life saving stvari.
Svemir nas povremeno rastavi od sebe samih, od bliskih ljudi, od velikih ljubavi, od fetusa, od velikih očekivanja, od ambicija, od dece, od roditelja, od zdravlja, od prijatelja, od novca, od sigurnosti, od slobode. Nekad nas rastavi od nečega što smo isprva smatrali dobrim za nas, ali se vremenom ispostavi da to nešto i nije bilo toliko dobro. Svemir nas ponovo sastavlja, prespaja, spaja, na neki sebi svojstven način, sa nama samima, sa svime dobrim izgubljenim kroz neke druge puteve ili oblike. Dobro zapravo možda promeni oblik, ali nikada ne umire. Čvrsto verujem u to.
да није
ни излазила из моде, само смо престали
теологијом да зовемо оно што она јесте.
Можда. Мене тема новембарског броја о
поновном стварању враћа или доводи у
двориште Адама и Еве. Дакле, у свет.
Живим у близини куће у којој је некада
живео Бранко Миљковић. Пролазим истим
улицама и често размишљам шта је и ко
за њега био свеИмир. Зашто да нас поново ствара? Ко ћемо бити ми као поновљени? Можда је песник мислио на време ОНО –
Новог века и довека. За тај свет по-ново се
ваља поновити не само свемиром, песмом –ваља нам двориште, дакле свет поспремити. Поспремити!
Да нису можда неки разумели да
интервенцијама над другим, другачијим, над
животињама, травом, дрветом, планином, реком, морем – поспремају свет?
Има и наука које поспремају углавном
туђа дворишта, и то тако што своја претварају у банкомате.
Изледа да се нека дворишта брже пуне банкоматима од других. Опет, нека остају
потпуно скучена и завучена да их нико не
види, па опет трећа, нека, толико су мала да
не стаје ниједан човек у њих. А где да живи
тај Човек, први Адам или последњи Ми, поновљени – где ћемо?
У овом свету – Теологија је увек у
моди! Овај свет је обећани свет, овај свет је поновљени свет. За овај свет моли свака молитва. Молитву изговара сваки човек –
почетак, да? „Ово ће се неизвесно кретање завршити сунцем”
поверовати, јер смо је прочитали. Адам и Ева су исто
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
PRIM. DR MIODRAG ŽIVKOVIĆ JE SPECIJALISTA POMORSKE MEDICINE (PODVODNE I HIPERBARIČNE), FIZIOLOG. ŽIVI I RADI U BEOGRADU, A POREKLOM JE IZ ČAČKA. PODVODNA MEDICINA ZA KOJU SE INTERESUJE JESTE UTICAJ VISOKOG PRITISKA NA LJUDE, MEDICINSKA DISCIPLINA KOJA ISTRAŽUJE FIZIOLOŠKE I PATOFIZIOLOŠKE VIDOVE BEZBEDNOSTI U RO -
NJENJU I SVE IZAZOVNIJI BORAVAK LJUDI NA MORSKOM DNU. DRUGI ASPEKT JE HIPERBARIČNA MEDICINA KOJA SE BAVI TERAPIJSKIM EFEKTIMA KISEONIKA POD PRITISKOM, ŠTO POSTAJE PLANETARNI INTERES U MEDICINSKIM NAUKAMA.
Kako ste odlučili da vaše polje delovanja bude hiperbarična medicina?
Tokom studija medicine imao sam vojnu stipendiju, pa sam po završetku fakulteta odlučio da svoju lekarsku karijeru nastavim u oružanim snagama tadašnje JNA. Put ka tome je vodio služenjem vojnog roka i završavanjem Sanitetske oficirske škole. Tada sam saznao za novu vojnu specijalizaciju – pomorsku medicinu. I tako je počelo. Upućen sam na prvu službu u Split u čuvenu jedinicu pomorskih diverzanata, a zatim na specijalizaciju pomorske medicine i na kraju sam svoju karijeru nastavio u Institutu za pomorsku medicinu na Odeljenju za podvodnu i hiperbaričnu medicinu na mestu – fiziolog istraživač. Tako je to bilo do 1991. godine, a naredni događaji su me naterali da se vratim u Srbiju i Beograd.
Školovali ste se na prostoru bivše Jugoslavije, živeli i radili u Splitu, stekli ozbiljno znanje od vrhunskog stručnjaka prof. dr Stracimira Gošovića.
Profesor Gošović je utemeljio podvodnu i hiperbaričnu medicinu na prostorima bivše Jugoslavije. Već 1969. godine osnovao je Odeljenje za podvodnu i hiperbaričnu medicinu, pokrenuo specijalizaciju 1976. pri Vojnomedicinskoj akademiji, a 1979. sam i ja stigao u Split. Celokupna ta medicinska oblast je bila nova ne samo za mene i ne samo tada, već i sada. To vas nosi da saznate i da sami istražite, a tako je do danas. Objavio sam preko sto radova iz ove oblasti, napisao četiri knjige i održao bezbroj škola i kurseva u želji da svoje znanje i iskustvo prenesem drugim zainteresovanim lekarima. I dalje pišem i predajem, sada u Evropskom centru za mir i razvoj (ECPD) pri Univerzitetu Ujedinjenih nacija za mir.
Vaša formula uspeha?
Ne znam šta smatrate uspehom. Ako svoj život posvetite radu, lečenju bolesnih i preventivi, onda sam prilično zadovoljan sobom. Ne znam šta kažu drugi.
Kako preventivno sprečiti proces starenja?
Večita tema. Uglavnom se do sada program usporavanja starenja bazirao na promeni životnog stila i izbegavanju „stresa“, šta god to značilo. Ne alkohol, ne cigarete, ne droga, zdravo se hrani i kontinuirana fizička aktivnost. Svi ti programi su produžavali vitalnost od 2 do 5 posto. Malo-malo, pa pukne vest o čarobnoj piluli koja kako se pojavi tako i nestane.
Šta je starenje? Dužina života ćelije projektovana je genetski. Na kraju svakog hromozoma nalaze se telomere koje se za svaku deobu ćelije odmotaju za jedan krug. Kad se telomere potpuno odmotaju, prestaje deoba ćelije i kao stara biva eliminisana. To je proces autofagije ili apoptoze, kojom se sprečava da stare ćelije prenesu izmenjenu gensku informaciju na naredna pokoljenja. Time se čuva funkcija zdrave ćelije. Starenje je prirodan proces, a telomere imaju funkciju da spreče prenos oštećenih gena na buduća pokoljenja ćelija i organizma u celini. Enzim koji reguliše odmotavanje telomera je telomeraza i aktivira se kad je život ćelije ugrožen, najćešće zbog nedostatka kiseonika, a u sklopu borbe ćelije da preživi ili da produži život dok se opasne okolnosti ne izmene. Telomeraza zaustavlja proces odmotavanja telomera. Kad su naučnici otkrili telomerazu, odjeknula je informacija da je konačno pronađena famozna tableta besmrtnosti. I šta je bilo? Telomerazu su dali dobrovoljcima i dobili malignu ćeliju. Samo je maligna ćelija besmrtna. Više se o tome ne govori, ali novija istraživanja pokazuju da primena hiperbarične oksigenacije na prirodan način aktivira telomerazu i usporava proces odmotavanja telomera za 20 procenata. Kako? Tako što kad pacijenta sa
visokog parcijalnog pritiska kiseonika vratite na normalni pritisak, ćelija reaguje kao da je u uslovima nedostatka kiseonika i aktivira mnoge odbrambene mehanizme, pa i aktivaciju telomeraze. To se zove hiperoksično-hipoksični paradoks. I tu je tajna. Mi koji se bavimo hiperbaričnom medicinom uvek smo govorili da možemo da podmladimo, ali nismo znali zašto. Sad znamo.
Koja je tajna života? Da li dati organizmu dovoljnu količinu kiseonika?
Mnogo je tajni koje objašnjavaju život. Jedna od njih je mitohondrija, suborganela u ćeliji koja je zadužena za proizvodnju energije od koje zavise sve životne funkcije. U mitohondriji se troši 90 procenata kiseonika koji udahnemo. To znači i da je kiseonik jedna od tajni života u bukvalnom smislu. Moja deviza je – kiseonik nije sve u životu, ali bez kiseonika nema života. Priča o kiseoniku je moja omiljena priča i teško da bi stala u malu biblioteku knjiga.
Uvođenje kiseonika u terapiju po značaju se može meriti sa pronalaskom antibiotika i transfuzije krvi. Transport kiseonika je baza svih životnih funkcija, a hiperbarična oksigenacija je najproduktivniji način davanja kiseonika, udisanjem pod visokim parcijalnim pritiskom, prirodnim putem preko pluća. Sledeća moja omiljena izreka je – bez kiseonika možete tri minuta, bez vode tri dana, bez hrane trideset dana. Sve je neophodno i važno, ali ima nešto što je najvažnije, a to je kiseonik. I preventivno i kurativno.
Koje su blagodeti korišćenja hiperbarične komore i čistog kiseonika?
U organizmu svi životni mehanizmi kontrole teže
da uvedu funkcije u ravnotežu, homeostazu. To je stalan i trajan proces. Kad organizam ispadne iz ravnoteže, manifestuje se bolest. Kiseonik ima bazičnu ulogu u energetskoj ravnoteži. Sve ostalo je nadogradnja. Glavni patološki niz je hipoksija–peroksidacija–inflamacija. Skoro svaka bolest, povreda ili otrovanje je uzrokovano hipoksijom ili je hipoksija posledica. Hipoksija izaziva peroksidaciju lipidnih struktura ćelijske membrane i završava se smrtno po ćeliju. Sve se to odigrava u mitohondriji. Danas se zna za preko 300 bolesti kod kojih je uzrok peroksidacija koja podržava i održava zapaljenjsku reakciju koja je vidljiva manifestacija patološkog niza u nastanku bolesti. Kiseonik eliminiše hipoksiju i prekida patološki niz. To je bazični princip u lečenju. Sve ostalo je u rukama lekara različitih grana medicine.
Autor ste velikog broja naučnih knjiga iz hiperbarične medicine. Da li možete ukratko da nam kažete do kakvih ste zaključaka došli?
Hiperbarična medicina je medicina budućnosti. To je moj zaključak. Svakodnevno se objavljuju novi naučni rezultati o ulozi kiseonika na stabilnost funkcije organskih sistema: funkciju srca i krvnih sudova, posebno na funkciju endotela (unutrašnjeg sloja) malih krvnih sudova i nastanak ateroskleroze; funkciju mozga i nervnog tkiva uopšte; funkciju endokrinog sistema; funkciju mišićnog i koštanog sistema... Mislim da će posebno poglavlje istraživanja biti usmereno na ulogu kiseonika u funkciji imunskog sistema (odbrana organizma). Imunski sistem je u potpunosti zavisan od kiseonika i u trenutku aktiviranja ima trideset puta veću potrošnju jer se protiv uljeza bori produktima peroksidacije, slobodnim kiseonikovim radikalima, citokinima. Kako će
imunski sistem odgovoriti i hoće li zapaljenjska reakcija biti uspešna ili ne, umnogome zavisi od kiseonika. To je jedno od novih polja interesovanja, a kad je kiseonik u pitanju, svi događaju u našem organizmu su u zoni interesovanja.
Vaše polje delovanje je takođe i bezbednost sve dubljeg ronjena i sve duži boravak ljudi na morskom dnu. Odakle ljubav prema tome i do kakvih smo rezultata došli? Koja je najveća dubina i najduži boravak na morskom dnu?
Ronjenje je jedna od najlepših i najkorisnijih ljudskih aktivnosti, a ima i svoju lekovitu komponentu. U početku je ronjenje bilo rezervisano za profesionalce i vojne ronioce. Konstrukcijom regulatora za disanje postalo je dostupno svima, ali baš svima. Ta masovnost je primorala lekare da se uključe ozbiljnije u preventivni rad na prvom mestu i lečenje ronilačkih bolesti kojih je sve više. Tako je nastala podvodna medicina iz koje je proizašla hiperbarična medicina. Posebna kategorija su sportski ronioci i takmičarska ronjenja koja spadaju u ekstremne sportove. Ronjenje na dah bez rezerva vazduha doseže do dubina blizu 300 metara uz zadržavanje daha od 10 do 23 minuta. Najdublji zaron sa ronilačkom podmornicom je skoro 11.000 metara, a profesionalna saturaciona ronjenja se obavljaju rutinski na dubinama preko 400 metara. Zato je uloga lekara podvodne medicine izuzetno složena, odgovorna i važna. A nas je malo.
Još uvek se bavite nastavom i predajete. Kakvi su nam budući studenti na ovom polju?
Volim da predajem. Oduvek sam voleo i nijednu ponudu za predavanje ne odbijam. Kao mlad
specijalizant bio sam izabran za predavača na Medicinskom fakultetu u Zagrebu, potom na Fakultetu fizičke kulture u Splitu na predmetu kineziološke fiziologije ili fiziologije sporta. Od tada sam stalno u nastavi. Sada sam direktor škole i izabrani predavač za podvodnu i hiperbaričnu medicinu na Univerzitetu Ujedinjenih nacija za mir pri Evropskom centru za mir i razvoj u Beogradu. Za sve postoji vreme.
Tema novembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Neki će svemir ponovo da nas stvori“ po stihu Branka Miljkovića. Da li je možda svemir hiperbarična komora? Šta mislite o transformacijama i poboljšavanju sebe na svim nivoima?
Naš svemir je tanki omotač planete koji se sastoji od 20 procenata kiseonika i 80 procenata azota. Koliko je to tanak, nežan i osetljiv omotač koji zovemo atmosfera govori podatak da je zona smrti iznad 4000 metara. Svemir nam je omogućio život u atmosferi malo iznad naših glava. Ne verujem da će nas ponovo stvarati, moramo čuvati ovo što nam je poklonjeno. Naš svemir koji nam je nadohvat ruke jeste hiperbarična komora.
Sami se moramo transformisati i poboljšavati uz pomoć dobrih ljudi oko nas.
MOJE GOŠĆE U NOVEMBARSKOM IZDANJU RYL MAGAZINA SU TRI MLADE DOKTORKE. NE ZNAM KOJA JE LEPŠA I PAMETNIJA, ALI JEDNO JE SIGURNO, IMAĆE KO DA NAS LEČI. PUNE EMPATIJE I ZNANJA PREMA SVOJIM PACIJENTIMA, DOKTORKE HRISTINA, MILICA I IVANA ODAZVALE SU SE RADNOM DORUČKU U HOTELU RADISSON COLLECTION OLD MILL U BEOGRADU. HOTEL KOJI PO SVOJIM STANDARDIMA I LEPOTI MOŽE DA UDOVOLJI SVIM ZAHTEVIMA GOSTIJU. DORUČAK JE BIO BOGAT, ATMOSFERA PRIJATNA I SPONTANA, A U NAŠEM FOKUSU SU BILE TEME MEDICINE BUDUĆNOSTI I ISKUSTVA NAŠIH DOKTORKI, DR HRISTINE PETROVIĆ, SPECIJALISTE PEDIJATRIJE – UNIVERZITETSKA DEČJA KLINIKA TIRŠOVA, DR MILICE PETROVIĆ KMEZIĆ, SPECIJALISTE GINEKOLOGIJE I AKUŠERSTVA – BOLNICA ATLAS U BEOGRADU I DR IVANE TIMOTIJEVIĆ, SPECIJALIZANTKINJE IV GODINE DERMATOVENEROLOGIJE.
PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
Dr Hirstina Petrović, rođena 1986. godine u Paraćinu. Pohađala je Šestu beogradsku gimnaziju, a potom i Medicinski fakultet u Beogradu. Završila je specijalističke akademske studije, a sad je na doktorskim studijama iz oblasti endokrinologije. Incijalno, karijeru je započela na Klinici za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma u Beogradu kao volonter, potom je životni put vodi na Univerzitetsku dečju kliniku gde je zaposlena kao specijalista pedijatrije u službi reumatologije, sa posebnim interesovanjem za sistemske bolesti vezivnog tkiva. Minina mama.
Dr Milica Petrović Kmezić, rođena 1986. godine u Beogradu, gde je pohađala osnovnu školu, zatim Šestu beogradsku gimnaziju i Medicinski fakultet. Nakon završetka fakulteta, volontirala je na odeljenju ginekologije KBC Zvezdara. Odlazi u Nemačku, na Univerzitetsku kliniku u Getingenu, gde dobija specijalizaciju iz ginekologije sa akušerstvom koju tamo i završava. Bavila se prevashodno medikamentoznom tumorskom terapijom (ginekološki kanceri). Nakon 10 godina rada u Nemačkoj, vraća se u Beograd, gde postaje načelnica ginekološke službe bolnice Atlas. Majka dvoje dece.
Dr Ivana Timotijević, rođena je u Kraljevu 1991. godine. Osnovnu i srednju školu završila je u Leposaviću na Kosovu i Metohiji. Nakon toga, 2010. godine je upisala Medicinski
fakultet u Beogradu. Po završetku fakulteta i staža u Beogradu, 2017. je započela usavršavanje u oblasti estetske medicine, prolazeći kroz razne edukacije. Godine 2021. upisala je specijalističke studije iz dermatovenerologije u Beogradu. U međuvremenu, 2018. godine postala je mama jednog dečaka, što smatra svojim najvećim uspehom do sada.
KAKO IZGLEDA MENTALNI SKLOP JEDNOG LEKARA?
Hristina: Radoznalost i želja za učenjem i znanjem. Raditi svakodnevno na tome da pomeriš granice svojih sposobnosti i znanja koji će biti za dobrobit pacijenata. Personalizovan i strukturisan pristup prema pacijentu, koji za rezultat podrazumeva adekvatnu terapiju i dobar kvalitet života.
Milica: Mentalni sklop se razvijao tokom godina i sada se veoma razlikuje od onog na početku karijere. Shvatila sam da ono čime se bavim nije posao, to je poziv – ne završava se nakon zvaničnog radnog vremena. Ono na čemu se dosta toga zasniva jeste da imam stalnu potrebu da se usavršavam, da ne sedim i samo uživam u veštinama i znanjima koje sam stekla do sada u životu, već svakog dana naučim nešto novo. Na tom putu se naravno dešavaju i porazi, ponekad i svakodnevno. Nema mesta gordosti, ona se mora eliminisati odmah na početku karijere. Izjava Tomasa Edisona „Nisam propao, prona-
DR MILICA PETRTOVIĆ KMEZIĆ
šao sam 10.000 načina koji ne funkcionišu“ mi je pomogla da shvatim da je u ovom pozivu put dug, verovatno doživotan i da neće biti perfektan nego baš suprotno tome.
Ivana: Mentalni sklop lekara, po mom mišljenju, treba da obuhvati nekoliko ključnih osobina. Empatija je od suštinskog značaja; naša sposobnost da razumemo i saosećamo sa pacijentima čini osnovu kvalitetne nege. Analitičnost nam omogućava da pažljivo analiziramo simptome i donosimo prave odluke, što je veoma važno za uspešan ishod lečenja. Fleksibilnost je takođe ključna, jer je svaki pacijent jedinstven i zahteva prilagodljiv pristup. Osim toga, timski rad je često neophodan za pružanje najboljeg oporavka. Konačno, stalno učenje je imperativ u medicini koja se brzo razvija. Moramo biti u toku sa novim informacijama, tehnikama i istraživanjima kako bismo pružili optimalnu terapiju. Ove osobine, zajedno, omogućavaju nama lekarima
da postanemo efikasniji i saosećajniji pružatelji zdravstvene zaštite.
Hristina: U medicini je uspeh u lečenju i dijagnostici zagarantovan dobrim timskim radom. Gde nema timskog rada, dolazi do loše komunikacije i nerazumevanja, što za posledicu ima disfunkcionalan kolektiv. Disfunkcionalnost se ne mora ogledati u poslu koji se i dalje može raditi vrhunski, ali se takvo generisanje stresa „nosi kući“ gde mu nije mesto.
Milica: Previše individualnosti u medicini može biti opasno. Samo rad u timu može da unapredi pojedinca. Lečenje i nega pacijenata zahteva integrativnu saradnju lekara, medicinskih sestara i drugih zdravstvenih radnika. Na uspeh ovog međuprofesionalnog timskog rada utiču ne samo stručno znanje članova tima, već i njihove veštine i stavovi prema zajedničkoj saradnji. U profesionalnom smislu, najviše sam napredovala kada sam radila u velikim timovima i zaista sam pobornik takvog načina rada.
Ivana: Tim sa kojim lekar radi je izuzetno važan. Svaki član tima poseduje specifične veštine i znanja što omogućava sveobuhvatan pristup nezi pacijenata. Tim pruža emocionalnu podršku, olakšavajući nam suočavanje sa stresom i zahtevima posla. Dobra saradnja unutar tima smanjuje greške i poboljšava kvalitet lečenja. Ukratko, kvalitet tima direktno utiče na kvalitet nege i rezultate lečenja pacijenata.
Hristina: Adolescentkinja sa sistemskim eritemskim lupusom. Lupus sam po sebi je poprilično „tricky“ jer se u dečjoj populaciji uglavnom ispoljava disfunkcijom nekog ograna i to najčešće bubrega. Takvi pacijenti zahtevaju pažljivo cinculiranje kao i praćenje terapije. Bez potrebe da ulazim u detalje, ali kada vidite da se detetu oporavila koža, da ste sačuvali bubrege i mozak, da bolest držite pod kontrolom i da se ona ponovo smeje, taj momenat je neprocenjiv.
Milica: Mislim da se svi mi vrlo jasno sećamo tih, za nas lekare, najtežih momenata. Pre nekih desetak godina tokom jednog od dežurstava, celo veče provela sam sa pacijentkinjom obolelom od kancera jajnika. U tom trenutku imala je 38 godina kao ja sada. Majke dve devojčice. To veče smo joj uveli jaku terapiju protiv bolova jer se nalazila u terminalnoj fazi bolesti. Pod
uticajem te terapije nalazila se u polusvesnom stanju. Ona je želela da mi lekari tako postupimo onog momenta kada bolovi postanu nepodnošljivi. Pre nego što smo je uveli u takvo stanje svesti, želela je da provede sat vremena sa svojim devojčicama. U najtežim bolovima, smejala se sa njima, ali plakale su sve tri. Snažno su se grlile i ćutale. U jednom momentu je terapija uključena, pacijentkinja je polako tonula u san i nakon nekoliko sati je i preminula. Devojčice su sve vreme grlile majku. Aposlutno nikada više u svojoj karijeri nisam doživela nešto tog intenziteta.
Ivana: Tokom svoje četvorogodišnje specijalizacije, najteži i najizazovniji deo mog iskustva bio je rad na dečjem odeljenju Klinike za dermatovenerologiju. Rad sa decom koja boluju od epidermolize ostavio je dubok utisak na mene. I pored velike patnje i bola koji trpe, ova deca su neverovatno pozitivna, puna ljubavi i radoznalosti. Oni su dobri đaci, željni znanja, od kojih se može mnogo naučiti. Njihova snaga i duh inspirišu i podstiču na dublje razumevanje ljudske izdržljivosti i nade.
KO TI JE UZOR I OD
Hristina: Doktorski put sam započela kao mladi lekar na Klinici za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma, pod mentorstvom prof. dr Vesne Dimitrijević Srećković, a nastavila na Univerzitetskoj dečjoj klinici, u službi reumatologije, pod mentorstvom prim. dr sci med Gordane Sušić. Navedene dame ne samo da su sjajni učitelji kada je medicina u pitanju, već vas uče svojim životnim znanjem i iskustvom koje bezrezervno dele.
Milica: Tek na petoj godini specijalizacije sam upoznala koleginicu koja mi je izmenila pogled na medicinu, tačnije na onkološke pacijentkinje u oblasti kojom se bavim. Profesorku Svenju Wulf upoznala sam na Univerzitetskoj klinici u Getingenu (Nemačka) onog momenta kada je postala načelnik onkološke službe ginekologije. Od nje sam naučila šta znači onkologija i da medicinsko znanje nije dovoljno za rad u takvoj oblasti. Od prvog momenta je nesebično delila svoje znanje sa nama specijalizantima, ali ključno je što smo od nje videli koliko topline ljudske duše je potrebno za rad nas lekara. Ona je odgovorna za moje kasnije izbore u profesionalnom smislu i za ono što sam kao lekar postala. Druga osoba je moj dragi kolega ginekolog dr Luka Anđelić. Rad sa njim je jedan od najdragocenijih momenata koje svako od nas ginekologa
DR IVANA TIMOTIJEVIĆ
može da doživi u toku svoje karijere. „Majstor zanata“, veliki profesionalac, ali pre svega divna osoba koja odiše mirom i skromnošću. Oboma sam neizmerno zahvalna.
Ivana: Klinika za dermatovenerologiju u Beogradu je, po mom mišljenju, najbolje mesto za učenje i savladavanje ove oblasti. Jedan od glavnih razloga za to su lekari i profesori koji tamo rade. Njihova posvećenost pacijentima i nesebično deljenje znanja čine ovu instituciju izuzetnom. Uvek su spremni da pruže odgovore na sva naša pitanja, što omogućava duboko razumevanje i profesionalni razvoj.
Hristina: Imperativ je uvek biti u toku kada je oblast kojom se bavite u pitanju. Radionice, kursevi, pogotovo eminentnih stručnjaka iz neke oblasti su neprocenjivi. Takođe, takvi skupovi su
DR HRISTINA PETROVIĆ
sjajni i za tzv. „networking“ da se podele iskustva i uspostavi komunikacija koja nam je u dosta primera pomogla da razrešimo problem kod kompleksnih pacijenata sa retkim bolestima.
Milica: Da! Za lekare zaista postoje nepregledne mogućnosti usavršavanja. Lično sam usmerena na tzv. nemačku školu i uglavnom pohađam razne master klas radionice na nemačkom govornom području.
Ivana: Postoje master klas radionice koje se održavaju u medicini. Do sada sam prisustvovala brojnim kongresima u našoj zemlji, kao i međunarodnim događanjima, na kojima sam uvek sticala nova saznanja. Ovi skupovi pružaju priliku za upoznavanje novih kolega i razmenu iskustava. Nadam se da ću u budućnosti, kao specijalista dermatovenerologije, imati priliku da se dodatno edukujem i na master klas radionicama.
Hristina: Pohvalila bih kolegijalnost i timski rad kom svakodnevno svedočim na mojoj klinici. Dok ovo pišem, prolaze mi kroz glavu pacijenti kojima smo pomogli jer smo seli zajedno, pričali o njima i pravili planove za dijagnostiku i lečenje. U određenim oblastima dijagnostika i terapija se sprovode kao da ste u najboljoj evropskoj klinici. Materijalni uslovi nas u dosta segmenata limitiraju i oni jesu za promenu, a pre svega mislim na primenu određenih inovativnih procedura.
Milica: Problem zdravstvenog sistema ove zemlje je preopterećenost lekara ogromnim brojem pacijenata, što za posledicu ima nedovoljno posvećen odnos tih lekara. Ono što mi jako smeta je i sistem specijalizacija mladih lekara koji se iz korena mora izmeniti ako kao društvo mislimo da napredujemo. Mlade ljude moramo motivisati i podsetiti zašto se bave ovim poslom. I pored (uglavnom) vrlo teških uslova za rad, lekari u srpskom zdravstvu nekako uspevaju da opstanu i da izvršavaju svoje dužnosti i to se mora ceniti. Generalno gledano, napredak postoji, ali se time ne možemo u potpunosti zadovoljiti. Ono što je pokazatelj da se stvari u zdravstvu ipak polako kreću ka napred jeste i činjenica da se određen broj lekara školovanih u inostranstvu vraća u zemlju.
Ivana: Postoji mnogo pozitivnih aspekata našeg zdravstvenog sistema. Pre svega, ističe se posvećenost i iskrena briga zdravstvenih radnika za pacijente. Naš sistem ima kvalitetne škole i fakultete što je ključno za obrazovanje sposobnih stručnjaka u različitim oblastima. Imamo mnoge specijalizovane centre za određene bolesti, opremljene savremenim medicinskim uređajima, što omogućava bolju dijagnostiku i lečenje. Na kraju, osnovna zdravstvena zaštita je dostupna širem krugu građana. Međutim, ono što bih želela da poboljšam su unapređenje zdravstvenih ustanova u smislu opreme i infrastrukture, kao i investiranje u edukaciju i obuku medicinskog osoblja. Važno je povećati svest o značaju mentalnog zdravlja, a možda najvažnije jeste ojačati programe prevencije bolesti. Takođe, potrebno je unaprediti pristup preventivnim pregledima i edukovati građane o zdravim životnim navikama.
KAKO ĆE IZGLEDATI MEDICINA BUDUĆNOSTI?
Hristina: Dođete kod vašeg lekara, uz dobar klinički pregled i anamnezu, zadate zadatak AI
da vam u okviru par minuta napravi diferencijalnu dijagnozu. Zahvaljujući iskustvu lekara, na osnovu ponuđenog postavi se radna dijagnoza koju dopunite radiološkom i eventualno patohistološkom dijagnostikom (koja će takođe biti unapređena upotrebom AI, uz povećan stepen tačnosti dijagnoze). Genetička testiranja će uveliko biti komercijalizovana i dostupna što će značajno uštedeti vreme u postavljanju dijagnoze. Na kraju, dobićete personalizovanu terapiju na osnovu analize sopstvenog genoma.
Milica: Uvođenje robotike u apsolutno sve oblasti medicine već je uveliko u toku i sigurno će se rapidno razvijati u narednoj deceniji. U skorijoj budućnosti takođe ćemo doći do toga da će veliki broj ozbiljnih bolesti biti tretirane kao hronične bolesti, pre svega mislim na kancere. Određene vrste kancera već posmatramo na taj način. Veštačka inteligencija nalazi svoje mesto u medicini, mada tu kao društvo moramo biti jako oprezni jer ljudski faktor u medicini treba da ostane nezamenljiv, bar u jednom svom delu.
Ivana: Medicina budućnosti će najverovatnije izgledati mnogo drugačije zahvaljujući napretku tehnologije. Pristupi lečenju će se sve više oslanjati na genetske informacije što će omogućiti personalizovane terapije prilagođene individualnim potrebama pacijenata.Veštačka inteligencija će igrati ključnu ulogu u dijagnostici, analizi podataka i predlaganju optimalnih tretmana, čime će se značajno unaprediti efikasnost i preciznost u zdravstvenoj zaštiti. Napredak u oblastima kao što su matične ćelije i tkivna inženjerija omogućiće obnavljanje oštećenih tkiva i organa, otvarajući nove mogućnosti za lečenje stanja koja su trenutno neizlečiva. U celini, smatram da će zdravstvena zaštita postati efikasni-
ja, pristupačnija i više usmerena na pacijenta, sa fokusom na prevenciju, rano otkrivanje i holistički pristup lečenju.
TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „NEKI ĆE SVEMIR PONOVO DA NAS STVORI“ PO STIHU BRANKA MILJKOVIĆA.
Hristina: Odgovorila bih Murakamijevim citatom: „I jednom kada prođe oluja, nećeš se sećati kako si izašao iz nje, kako si uspeo da je preživiš. Nećeš biti siguran ni da je oluja zaista gotova. Jedna stvar je jasna. Kada izađeš iz oluje, nećeš biti ista osoba koja je ušla u oluju. To je suština oluje.”
Milica: Nadovezala bih se samo stihovima iz druge pesme Branka Miljkovića: „Ja prihvatam veliku misao budućih poetika, jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik.“
Ne zaboravimo da loš čovek ne može biti dobar lekar. Može biti lekar, doduše, ali svakako ne valjan. Ono što je do nas kao društva je da mi stvorimo „svemir” u kom će rasti generacije dobrih ljudi, neki od njih sigurno će biti i lekari. Naš zadatak je prekinemo neke ružne obrasce koji su utkani u mnoge segmente ovog društva.
Ivana: Na temu novembarskog izdanja RYL magazina, „Neki će svemir ponovo da nas stvori“, inspirisanu stihom Branka Miljkovića, moglo bi se razmišljati o cikličnoj prirodi postojanja i večnom rođenju ideja, emocija i ljudi. Ova tema nas podseća na to kako svemir, u svojoj beskrajnjoj mudrosti, stalno obnavlja život i daje nam priliku za novi početak.
PROF. DR IOANNA BATSIALOU, VLASNICA I DIREKTORKA IOANNA REGEN KLINIKE U BEOGRADU, IZ SRCA, ISKRENO PRIČA NAM
SVOJU PRIČU I PUT TRANSFORMACIJE I
OSNAŽIVANJA KROZ ŽIVOTNE PREPREKE I IZAZOVE.
SVAKA PREPREKA JE BILA LEKCIJA, SVAKA LEKCIJA JE JAČALA I USMERAVALA NA PRAVI KOLOSEK. DOKTORKA JE DANAS VE -
LIKI HUMANISTA I BORAC ZA PRAVDU JER
LJUBAV, VERA I NADA JE VODE NA NJENOJ STAZI.
LEPOTA JE PRIMARNA AKO JE PRIRODNA, AKO SE SJEDINI I SA UNUTRAŠNJIM SJAJEM.
Šta su ti doneli usponi u životu i pozitivne okolnosti, a šta prepreke, bol i stradanja?
Od trenutka rođenja, za mene je bila borba između smrti i lepog i ružnog. Zamislite kako je bilo teško kada doktor saopštava roditeljima da su male šanse da tek rođeno dete preživi zbog bolesti krvi. Doktori su se borili za moj i mamin život, a moj otac se molio Bogu i Bogorodici za ozdravljenje. Uz transplantaciju krvi i neke terapije sam preživela i celokupna misija mog života je ta borba između dobrog i lošeg, između iskušenja. Od tada pokušavam, pošto sam se borila za život, da se izborim za sve ostalo i da imam veru u božansku energiju i anđela čuvara oko sebe, jer su nas roditelji tako vaspitali. Sve poteškoće kojih je bilo tokom 15-20 godina života iznela sam na svojim plećima. Sve ružno i negativno što se desilo bi malo ko preživeo – smrt mog rođenog brata sa 33 godine, nemogućnost da se ima dete, pa silne vantelesne operacije, velike poslovne prevare, afere ili lične, životne
stvari. Ovde nisam imala nikoga u krvnom srodstvu, nikoga bliskog. Nisam imala nikoga ko bi mi dao savet kao što bi to učinili roditelji. Ja sam i privatne i poslovne probleme rešavala sama i gledala sam na njih kao na lekciju, školu koju moram proći i kroz to sam jačala i bivala sve bolja i bolja. Doživela sam toliko toga lošeg da mislim da bi bilo dovoljno za pet života, a ne za ovaj jedan. Uvek sam smatrala da niko nije jači od Boga. Moramo da radimo i da se trudimo. Uvek sam tražila izlaz kroz posao koji je moja snaga – i kada sam bila totalno blokirana, i kada mi je bilo najteže, i kada godinu dana nisam mogla da radim zato što sam htela da budem ispravna i poštena. Imala sam partnere i došlo je do sukoba sa njima zbog medicine, preparata. Služila sam se Hipokratovom zakletvom i povukla na godinu dana jer sam smatrala da je nešto neispravno. Nikada ne bih pristala da vršim terapije koje ne bih radila ni sebi. Medicina mi je izlaz iz svega. Moj spas, moja ljubav. Ja sam žena od akcije i kada moram nešto da čekam i da se primirim, to iščekivanje lomi. Sve je to bilo da bi se sutra nešto bolje dogodilo. Kada se desilo to sa mojim partnerima, pokrenula sam sopstveni biznis i pitanje je kada bih to učinila da je sve bilo dobro.
Vantelesne oplodnje su doprinele da vidim drugu stranu i pružim podršku ženama da se bore za svoje potomstvo. Znam ljude koji nemaju decu pa sam ih savetovala, lečila i zahvaljujući meni se rodilo 30 dece. Moje iskustvo na tom polju bilo korisno i za mnoge žene – da li je potrebna homeopatija, endokrinolog, kvantna medicina, molitva – kada sam sve to shvatila, pomogla sam da se rode nova deca.
Samo ljudi koji imaju ista iskustva mogu da razumeju druge u istim situacijama. Drugi to ne mogu da shvate.
Svaki pad je golgota, a posle toga dolazi vaskrsenje. To vaskrsenje vredi, ali boli i košta.
Kada gledamo dr Ioannu rekli bismo mlada, uspešna, lepa. Sija na svim poljima. Mada
te život nije nimalo mazio. Mnogo izazova je bilo u tvom životu, a ti kao čelična kraljica nosiš sve to na leđima. Kako uspevaš da se snagom i ljubavlju izdigneš iz teških situacija?
Moje snaga su medicina i vera. Suštinski verujem da nam je Bog dao sve ovo i da postoji kontinuitet jer on sigurno ima neki plan za nas. Da li je moj plan da pomažem drugima, ili su tu humanitarne akcije da budem primer za neke ljude, ili moja vizija treba da se nastavi na nekom drugom svetu. Prava vera me spašava, jer ona nas moralno čuva. Vera nam daje nadu da i dalje postoji neki život. Vaskrsenje me vodi kao glavni putokaz. Iz vaskrsenja sledi promena, ide se u nešto pozitivno, dolazi do nečega što mi ne znamo ali se nadamo. Nada i ljubav su pokretač svega. Ja volim pacijente, posao i ljude. Volim život. Kada volite, možete samo da mislite pozitivno. Mora čovek da ima nadu, veru i ljubav. Bez toga nema života. Kada se nadamo, kažemo proći će, doći će novi dan i sve je mnogo lakše.
Tema novembarskog izdanja RYL magazina je stih Branka Miljkovića „Neki će svemir opet da nas stvori“. Da li transformacije usled patnje i bola stvaraju nove nas? Kako se nova Ioanna stvara iz godine u godinu?
Iskustva nas stvaraju, to je putovanje zrelosti i mudrosti. Smatram da sam kroz sve ovo što sam prošla postala i zrelija i mudrija i bolji čovek. Možda se nikada ne bih bavila humanitarnim poslom, ali kada prođeš sve to što sam ja prošla, imaš tu duhovnu i unutrašnju potrebu da pomažeš. Sve poteškoće imaju za cilj da mi budemo bolji, kvalitetniji, da sve više razumemo, imamo više empatije i da to postane naš način življenja. Posle toga vi ne možete drugačije.
Ljubav i volja kod nas se vidi na našim pacijentima. Naši pacijenti izgledaju lepo i prirodno što je sjajna transformacija, a ta spoljašnost tera da budete lepi i nežni i iznutra. Pacijenti koji imaju u sebi veštačke materijale izgledaju malo na-
peto, neprirodno, a sve to se reflektuje i na karakter. Veštačko ponašanje i društvo, želja da budemo sa nekim bogatim i poznatim. Ako vi izgledate nežno, regenerativno, fino, to vas tera da se tako i ponašate. Važno je da omekšate dušu. Transformacija mora biti iznutra ka spolja i spolja ka unutra.
Šta znači voleti sebe kada je u pitanju preventiva, nega tela i lica?
Terorizam lepote je zastrašujući. Ljudi moraju da se bave sobom i vole sebe, a ne da to čine zbog drugih. Ne treba da se botoksirate, ali možete da idete na masaže tela i lica, kozmetičke tretmane, da idete na trening. Bavite se sobom kako biste zavoleli sebe. Tu mnogo mogu da učine roditelji, da se bave svojom decom i uče ih o ljubavi i nezi prema sebi.
Daj nam čarobnu formulu nege sada kada se smenjuju sunce i kiša i dolazi hladnije vreme.
Svaki čovek je individua, poseban je i ima svoj identitet i kroz kožu. Dođite na samo pet minuta u Ioanna Regen Kliniku i mi ćemo je pregledati skenerom kože i dati vam adekvatan savet za njenu negu u skladu sa trenutkom, kao i vašim fizičkim, psihičkim, telesnim i mentalnim stanjem.
Ko smo mi ako nismo naš smisao života? Ili, preciznije rečeno, mi smo na kraju dana ono sto je naš smisao života. Nekako verujem da su generacije filozofa i mislilaca razvijale različite pravce i pristupe za ovu iskonsku temu. Danas ako se zagledate kroz istoriju od trenutka rođenja Gopoda Isusa Hrista, od trenutka od koga brojimo godine, pa i period koji je prethodio, nekako mi se čini da, iako su pristupi svih tih velikih mislilaca bili drugačiji, negde u dubinama njihovih tekstova i nasleđa svi su se dotakli i teme smisla ovozemaljskog života. I znam da kada bih sada pitao „A šta je za tebe smisao života?“ svako od nas bi imao svog favorita, bila bi to prava „Liga Šampiona“, tu bi bili i Real Madrid i Liverpul i Mančester siti i svi ostali. Neki bi rekli da je Smisao Života uspeh, drugi da je to biti čistog obraza i pošten, treći da ostaviš nešto iza sebe... Mogli bismo razglabati do u nedogled i opet bi na kraju dana ostao neprecizan odgovor na pitanje „Šta je to smisao života?“.
Ja dolazim iz NLP sveta. U toj doktrini postoji izraz: “Ako ne možemo da se složimo oko onoga o čemu diskutujemo potrebno je naći „veći“ komad gde se možemo složiti“. I ako bih bio primoran da izaberem samo jedan najveći komad, baš onaj komad gde bi se spojile sve religije o kojima sam čitao, to bi bila „LJUBAV“. Večna čežnja svih nas... O njoj je Meša Selimović pisao: „Ljubav je jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog“. Sa druge strane, oni koji su se ostvarili kao roditelji veruju u onu staru izreku: „ Ja sam tebi poklonila život a ti meni smisao života“. I
ako mogu da biram i podelim sa vama šta ja verujem da je smisao života za mene, slikovito se može zaključiti iz sledeće priče koja se desila tu negde u paralelnom univerzumu. U tom paralelnom univerzumu razgovaraju dva prijatelja koja su se srela posle dužeg vremena. Tu su negde u zrelim četrdesetim, piju kaficu u lokalnom kafiću, zadovoljni i srećni... Prisećaju se raznih dogodovština iz mladosti. Dugo se nisu videli i jako se vole. Sećaju se kako im je ona mala sa pegicama iz sedmog dva bila obojici simpatična, kako ih je „motala oko malog prsta“ i pravila ljubomornima – malo flertovala sa jednim a poljubila se sa drugim. Sećaju se prvog iskustva sa alkoholom i dan danas ne znaju ko je prvi od njih „bacio peglu“... Jako se vole i poštuju i pričaju o prvom moru bez roditelja i kako poslednja dva dana mora nisu imali prebijenog dinara, sve su spiskali u striptiz-baru jer naravno tada su znali da jednom se živi!!! Posmatram ih tako sa strane, uživaju u trenutku, sećanjima, vraćaju detalje iz prošlosti i od srca se smeju. Deluju jako uspešno i srećno. Jedan od njih pokazuje slike svog fenomenalnog džipa i kuće, priča prijatelju o divnim mestima i putovanjima i kako i dalje može da osvoji skoro svaku na koju baci oko... Kako je jako uspešan u poslu i kako godinama ne razmišlja o novcu, novca prosto ima mnogo više nego što može da potroši, a drugi to sluša sa sjajem u očima i uživa u pričama o tim dalekim plažama sa tirkiznim morem, tim egzotičnim i mladim ženama koje njegov prijatelj osvaja kao nekada. Sluša o najnovijim
tehnologijama u njegovim automobilima, o statusu koji njegov prijatelj zasluženo ima maltene na svim meridijanima ovoga sveta, gleda na najnovijem Iphonu i fotografije i videa, i one koje mogu da vide svi, ali i one koje se pokazuju samo najboljim prijateljima iz detinjstva. Ali u telefonu nema slika svoje dece i svoje žene, samo par slika bratanaca koje neizmerno voli i obasipa poklonima svaki put kada dođe iz inostranstva... Smeju se i grle, drago im je što su ponovo zajedno i mogu opušteno, kao nekada, da se šale i zevzeče. Posmatram ovog drugog. Oči su mu cakle od sreće što bar jedan od njih i dalje “živi život Leonarda Di Kaprija“, što je svetska faca i što je srećan i zadovoljan i pozitivan kakvog ga pamti. Uzima svoj običan telefon, pokazao bi i on sada te „sakrivene“ slike i videa, ali ih nema... Umesto toga pokazuje slike svoje dece, divnih bića koje kada izgovore čarobnu reč „Tata“ zaboraviš na sve muke koje te muče, divnih bića koja ti upute pogled pun iskrene i iskonske ljubavi pa skoro možes da poletiš, divnih bića koja kad te zagrle iz sve snage nije ti jasno kako se nisi istopio. Pokazuje mu slike svoje drage supruge, sećaju se kako su zajedno pre dvadesetak godina pravili planove da istu „unaprede“ iz simpatije u devojku, da je otrgnu iz tadašnje veze, sećaju se kako ga je ona kulirala pa su se čak tri puta upoznavali. Sećaju se svega. Sećaju se i u isto vreme se i smeju i plaču. Priča prijatelju kako je i dan danas ponekad iznenadi i onako „šokne“. Pokazuje mu slike labradora i slike sa porodičnih letovanja i zimovanja i slike sa kumovima i roštiljanja u prirodi i naravno neižbežnih par slika kako pivom poliva ’pragnje“ na žaru... Pokazao bi mu i slike egzotičnih putovanja, najnovijih automobila, mladih i prelepih manekenki, ali ih nema.
Posmatram ih kako se smeju i grle i čak bih rekao da im suze idu od toliko smeha. Imao sam utisak da jako dugo nisam video srećnije i zadovoljnije prijatelje. Posmatram ih i znam kako će se već koliko sutra svako vratiti u svoj život, jedan u porodični zagrljaj, drugi na džetset poziciju u Londonu. Posmatram ih i znamjedan ne zna da ima SVE na ovom svetu, drugi polako shvata da iako ima SVE možda u stvari ipak nema ama baš NIŠTA.
FOTOGRAFIJE: PRIVATNA ARHIVA
LIDIJA ŽIVKOVIĆ (SARAJEVO, 1976), PROF. STRUKOVNIH STUDIJA NA BEOGRADSKOJ AKADEMIJI POSLOVNIH I UMETNIČKIH STRUKOVNIH STUDIJA NA STUDIJSKOM PROGRAMU DIZAJN ENTERIJERA.
DIPLOMIRALA JE 2000. NA VIŠOJ ŠKOLI LIKOVNIH I PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU, A POTOM NA ARHITEKTONSKOM FAKULTETU UNIVERZITETA U BEOGRADU 2005. GODINE. ČLAN JE INŽENJERSKE KOMORE SRBIJE I UDRUŽENJA LIKOVNIH UMETNIKA PRIMENJENIH
UMETNOSTI I DIZAJNERA SRBIJE. DOBITNICA JE GODIŠNJE NAGRADE SLIKARSKO–GRAFIČKE SEKCIJE ULUPUDS 2022. I TREĆE NAGRADE NA KONKURSU LEPOTA VELIKOG FORMATA 2023. GODINE. DO SADA JE OSTVARILA TRI SAMOSTALNE IZLOŽBE. UČESNIK JE VELIKOG
BROJA GRUPNIH IZLOŽBI U OBLASTI SLIKARSTVA I IKONOPISA.
Ko je jači u tebi – arhitektica ili konceptualna umetnica?
Na svu sreću, ta borba više ne postoji. Nakon niza pitanja i dvoumljenja, arhitektica i umetnica su, na obostranu radost, u meni pomirene. Suštinski, nikada se nisu ni sukobile. Sva pitanja i samokritike su dolazile sa mesta izmišljenih očekivanja i podela na polja obrazovanja i delovanja. Kada se prevaziđu strahovi, dolazi oslobađanje koje ispoljava kreativnost u punoj snazi i lepoti. Stvaralaštvo ne poznaje granice i podele koje smo skloni obrazovanjem i opisom poslova da činimo. Stvaralaštvo je univerzalna sila, potreba i dar svakog čoveka.
Tvoja izložba, postavljena u Galeriji Nikola Radošević, nosi naziv Saglasje. Šta si objedinila pod tim imenom?
Sve što postoji u našoj realnosti i izvan nje je deo jedne velike celine. Naša percepcija stvarnosti je takva da sve vidimo i doživljavamo odvojeno. Tako smo odvojili telo od duše, misli od emocija, emocije od tela, pa opet sve to od duše. Kontinuiranim razdvajanjem definisali smo nauku odvojenu od duhovnosti, tehnologiju od prirode, ljudski rod od ostatka živog sveta i od same planete Zemlje.
Nadalje, stvarnost sagledavamo i doživljavamo kroz dualnost. Dualnost je dakle urođena životu, ali je ipak samo iluzija koja stvara odvojenost. To je naša percepcija stvarnosti u kojoj sve postoji kao suprotnost: svetlost i tama, dobro i loše, lepo i ružno... Sagledavajući dublje, otkrivamo da
sve suprotnosti postoje istovremeno. Svesnost ne pravi podele, zidove, razdvajanja i prosuđivanja. Svi polariteti su samo različiti aspekti iste stvari, dve strane istog novčića. Sve je u međusobnoj vezi. Svesnost uključuje sve. Celina je veća od svojih delova.
Nakon dugog perioda razdvajanja, razjedinjenosti, osećaja čoveka kao superiornog vladara, došlo je vreme koje poziva svakog od nas da dublje oslušne svoje biće i svet oko sebe. Smisao našeg boravka na planeti nije kratkoročna dobit, jer naše istinsko biće nije ograničeno vremenom i prostorom. Opus Saglasje je poziv ka toj spoznaji.
Zašto krug, zašto plava, zašto zlatna boja?
Kroz različite epohe i civilizacije, zlato je imalo višeznačnu ulogu. Uvek je bilo cenjeno kako zbog simboličke, tako i materijalne vrednosti. U mnogim kulturama je simbol svetla i sunca, ukazujući na božansko poreklo, duhovnu uzvišenost i besmrtnost. Ukratko, zlato je simbol Istine, jasnoće i božanske isceljujuće svetlosti.
Plava boja u sebi nosi poruku otvorenog prostora, nesputanosti, slobode, imaginacije, inspiracije i senzitivnosti. Odiše mirom, dubinom, inteligencijom i pravdom. Takođe je direktna asocijacija na nebo i beskonačnost.
Sva ova značenja me duboko inspirišu i protkana su kao nevidljive poruke u svakoj slici.
Koliko si dugo radila na jednom simbolu
i zasto geometrija?
Sve slike opusa Saglasje su rađene kombinovanom tehnikom pozlate sa akrilnim bojama. Pozlatarska tehnika je veoma složen proces koji iziskuje poznavanje materijala, zanatsku veštinu i veliki broj radnih sati. Slike su pozlaćene zlatnim listićima od 24k sa završnom glačanom, mat i obradom graviranjem. Kao kontrast i protivteža zlatnim površinama stoji plava i često teksturisana površina. Ceo proces iziskuje disciplinu, jak fokus i strpljenje. U proseku je za svaku sliku bilo potrebno mesec dana rada.
Zbog višeznačnosti zlata i plave boje, u formi opusa Saglasje su korišćeni prečišćeni geometrijski oblici kako bi podržali jasnoću poruke. Sa druge strane i sama geometrija odiše velikom simbolikom jer svi oblici i proporcije u univerzumu nose u sebi tajnu matematike i geometrije. Sve što postoji je stvoreno iz geometrijskih kodova. Geometrijski uzorci vidljivi u prirodi direktno ukazuju na povezanost svega sa jednim Izvorom kreacije. U tom smislu, geometrija je mesto susreta uma i materije, duhovnog i fizičkog, konačnog i beskonačnog.
Koji je kod tvoje izložbe?
Nismo sami. Nismo odvojeni. U poretku postojanja, sve je povezano.
Koja je formula tvog umetničkog izražaja?
Naša jedinstvenost se ne ogleda samo u otisku dlana, naša celukupna bića su univerzalna i neponovljiva. Na planeti Zemlji smo privremeno, rastemo, učimo, razvijamo se u ovom divnom daru zvanom život. Povezanost sa svim što postoji i pripadnost celini, ne isključuje autentičnost svakog od nas. Koliko smo toga svesni, koliko živimo svoju autentičnost, a koliko život provodimo u različitim ulogama, misaonim konstrukcijama i emotivnom haosu?
Smatram da je formula za umetnički i svaki drugi izražaj u životu pronaći i raditi ono što nas duboko raduje i ispunjava samim činom. Pronaći i raditi ono zbog čega zaboravimo na vreme, umor ili hranu, ne misleći o krajnjem ishodu već verujući u proces stvaranja. Dakle, pronaći svoju autentičnost. Za mene je to upravo ovo što radim, bilo kao profesorka, dizajnerka enterijera ili
umetnica. I sve je to zajedno proces, naizgled jednostavna formula, a u stvari jednačina sa mnogo nepoznatih i zadatak za ceo život.
Kako daješ nazive tvojim slikama?
Slike u opusu Saglasje nose nazive: Izvornost, Tajanstvo, Imaginacija, Vizija, Postajanje itd.
Nazive biram intuitivno, nakon završetka slike. Slika nastaje kao potreba da se ispolji neki unutrašnji poriv, bez ideje šta bi to zapravo trebalo predstavljati. Prečišćenim apstraktnim kompozicijama kroz ravnotežu oblika, materijala i boje želim podstaknuti osećaj harmonije, mira, (sve)prisutnosti. U skladu sa tim, kasnije dođe i ime slike. Sami nazivi donekle intrigiraju gledaoca, podsećajući na pojmove na koje smo u svakodnevnoj žurbi zaboravili, a koji su bliski suštini našeg bića, našoj duši.
Koliko umetnik duboko mora da radi na sebi da bi sva svoja znanja objedinio u jednoj slici, u jednom nazivu slike?
Rad na sebi počinje potrebom da nešto promenimo, učinimo boljim, da iscelimo bolno mesto. Korak po korak, u tom procesu prihvatanja i dopuštanja, učimo, stičemo vrline i širimo svesnost. Za to je potrebna i hrabrost i istrajnost jer u čovekovoj prirodi je da bira mesto koje je poznato i sigurno, da se ne pomera, iako je to često mesto stagnacije.
Umetnik na prvom mestu treba da bude iskren prema sebi i svom delu. Umetnika vidim kao biće koje ima hrabrosti da se neprestano suočava sa svojim emocijama, promišljanjima, senkama i koji je spreman da to pokaže kroz svoja dela, da prikaže ono što i drugi na nekom nivou prolaze, ali o tome ne govore. Na taj način, umetnik samim stvaranjem radi na sebi, bilo da se kroz svoj rad oslobađa traume, prenosi poruke, ukazuje ili poziva na nešto. Dakle. (samo)spoznaja, hrabrost, otvorenost, nesputanost stvaraoca su vidljivi u svakoj slici, kao i samom nazivu dela.
“Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda”, rekao bi Miloš Crnjanski, a šta kažeš ti za bekrajno plave, odnosno zlatne krugove?
Simbolika kruga je takođe jaka i prisutna od samog početka čovekovog umetničkog izražavanja. Krug kao temeljni simbol označava savršenstvo, homogenost, odsustvo razlikovanja i podele. Krug simbolizuje i kosmičko nebo u njegovim vezama sa zemljom. Kružno kretanje je savršeno, nepromenjivo, bez početka i kraja, stoga simbolizuje beskraj i večnost. Sa druge strane je i simbol vremena kao točak koji se stalno okreće.
Beskrajno plavi i zlatni krugovi opusa Saglasje ukazuju na onaj bestelesni, savršeni deo nas, na ono istinsko i zbiljsko u nama. To je naša duša, naša bit, božanska priroda, jezgro našeg postojanja. Mesto gde jednostavno Jesmo.
Tema novembarskog izdanja RYL magazina je stih Branka Miljkovića “Neki će svemir ponovo da nas stvori”. Kako gledaš na transformaciju svog bića i koji to svemiri dopiru do nas?
Stihove Branka Miljkovića interpretiram kao potrebu da globalno promenimo shvatanje čovekovog prisustva. Kroz spoznaju o međusobnoj povezanosti svih živih bića i razumevanje koje obuhvata fizičku i duhov-
nu dimenziju postojanja, potrebno je učiniti taj korak promene, osvestiti, “ponovo se stvoriti”. Gledajući širu sliku, svako od nas, polazeći od svog života, učesnik je u budućnosti ljudske civilizacije.
Zbog toga na transformaciju, kretanje, učenje gledam kao na neizostavni deo života. Kako to obično biva, često nas neprijatne situacije gone napred. Promene ne dolaze uvek brzo i jednostavno, barem ne na početku. Stalna potreba za novim saznanjima i istraživanje kreativnih načina izražavanja su rezultirala mojim stvaralaštvom danas. Veoma sam zahvalna za svaki korak na tom putu.
(Sve)Mir koji dopire do nas donosi osećaj celovitosti i pripadnosti nasuprot stalnom takmičenju i izolovanosti. Razumevanjem povezanosti uma, tela i duha otkrivamo da je naša svest odgovorna za naša životna iskustva. Sva iskustva i lekcije smo izabrali. Promenom svojih misli i uverenja, menjamo svoju stvarnost. Prepoznavanjem svih ovih načela, prihvatajući svoju ulogu, odgovonost i potencijal možemo kao čovečanstvo ostvariti nove puteve za isceljenje, rast i održivost.
U jedan treptaj staje čitav život. Jedan dodir pokrene ili prekine. Jedna reč izleči ili razboli. Jedan tren sadrži čitavu večnost.
Svaki dan vidim kao novu šansu, novu šansu da nešto stvorim, popravim, naučim, dobijem ili podarim. Nekad dan prođe u opštoj ushićenosti, nekad u smehu, nekad u duhu novih dostignuća, nekad u suzama. Ali svi su moji i svi su važni. Dati meni da ih oblikujem i učinim boljim ili gorim. Na meni je.
Sve prođe, a ipak negde večno ostane zapisano. Neki svemir nas je stvorio, valjda da stvaramo dalje. Da delamo, rastemo ili pružimo oslonac za rast, ostavimo trag. Neki svemir nas je stvorio da mi iznova stvaramo sebe i svet oko sebe. Jer svaki dan je naizgled isti, a nikada zapravo nije jer mu mi uvek nešto dodamo.
I ostavimo trag. Neko tako dubok da i kada ne može biti fizički prisutan jeste prisutan i nastavlja da daje, zagrli vetrom i progovori tišinom. Da i dalje bude tu kada racionalno ne može biti tu. A tu je...
Da li ga je svemir ponovo stvorio iz nedostajanja? Zato što je ostavio tako dubok otisak da ne ume da nestane. Ili mu ne damo da nestane jer je praznina nepodnošljiva pa ga mi iznova stvaramo u svakom danu?
Ne mogu da kažem “bio je tu”, “rekao je…”. Prošlo vreme je za ono što želimo da zaboravimo, ono što je ostavilo gorak ukus. Šta radimo sa onima koji zapravo nikada ne odu, koje ne stvara večnost već oni stvaraju nju?
Držimo ih tik uz sebe svakog dana, svakog trena i prenosimo dalje ljubav koju smo dobili, lekcije koje smo naučili, dobrotu koju smo osetili... I podsetimo se svakoga dana: “Kad porastem, biću kao on.”
On je stvorio svemir, ne svemir njega. Zato je
naš svakodnevni zadatak da stvaramo, obnavljamo, gradimo. Sebe, pre svega, jer smo mi sami jedini do kraja našeg puta neminovno tu. Uvek tu. Sutra ćemo biti mrvicu drugačiji jer su jučerašnji ljudi i događaji dodali nešto, a mi se onda oblikovali onim što smo od njih prihvatili ili odbacili. Svakoga dana iznova gradimo i nadograđujemo.
U tome je suština – stvaramo li iz dana u dan nešto bolje ili ne? Na nama je. Promena je jedina nepromenjiva istina koja nama je nadohvat ruke, ma šta govorili sebi kao potencijalno opravdanje za sopstvene postupke. Imamo moć da menjamo i na bolje i na gore i svakog dana je izbor na nama.
A kada preuzmemo odgovornost, postajemo neizbrisivi baš kao on, jako prisutni čak i posle sedam, 10 ili 50 godina, naslućujući da nas negde, u nekom drugom obliku, neki drugi svemir već ponovo stvara.
Etnology Fest 2024 / kulturna diplomatija na najvišem nivou
Srbije i R
U Etnografskom muzeju, uz prisustvo veoma uglednih zvanica iz kulturnog i javnog života Srbije i republike Turske, održan je 8. međunarodni Etnology Fest, pod sloganom SINTEZA.
Pod pokroviteljstvom i uz podršku supruge predsednika Republike Srbije gđe Tamare
Vučić i ambasade Turske,u Beogradu se u Etnografskom muzeju 10.i11. oktobra održao 8.
Etnology Fest - međunarodni festival posvećen promociji nematerijalnog kulturnog nasleđa i zaštiti kulturnih identiteta.
Autor festivala Goga Grubješić je i ove godine Etnology Fest postavila kao etnom inspirisan kulturni događaj na kojem se kroz jedinstvene modne revije i ove godine ukazalo na značaj i važnost nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Svečanu ceremoniju otvaranja obeležila je nesvakidašnja izvedba tradicionalne srpske pesme “Oj Moravo”, koju su specijalno za Etnology Fest spremili i izveli prvaci opere Narodnog pozorišta, Snežana Savić-Sekulić i Vladimir Andrić, u pratnji hora i orkestra Nacionalnog ansambla igara i pesama “Kolo", pod dirigentskom palicom Ivone Vulović
Festival s temom ”Sinteza”, održavao se uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, a ministar kulture Nikola Selaković , koji se obratio cenjenim gostima, pohvalio je festival i naglasio je važnost vraćanja poštovanja udruženjima koja se bave tradicionalnim zanatima i da će ministarstvo kulture biti i dalje podrška njihovim povezivanjem sa savremenim dizajnerima i kreativnim industrijama.
Tamara Vučić, supruga predsednika Republike i otvorila je festival uz veoma inspirativan govor, gde je naglasila važnost promocije srpske kulturne baštine, kako unutar zemlje, tako i van njenih granica, uz poziv na međusobno upoznavanje sa drugim kulturama.
Svečani trenutak presecanja crvene vrpce presekli su Goga Grubješić, autor i osnivač festivala i Marka Krstića, direktor Etnografskog muzeja.
Zatim su usledile dve fenomenalne modne revije, koje su prisutni pratili aplauzom od početka do kraja. Etnology Fest 2024. oduševile su dve renomirane srpske dizajnerke, Sonja Krstić i Ivana Najdanović, koje predstavile su svoje kolekcije pod temom festivala.
Sonja Krstić je kroz kolekciju "Antiteza" prikazala sintezu suprotnosti, spajajući narodne obrasce sa savremenim modnim tendencijama. Njeni komadi, koji uključuju kapute i luksuzne haljine, reflektovali su bogatstvo folklora i inovativnog dizajna.
Ivana Najdanović je, s druge strane, pomerila granice tradicije koristeći inovativne materijale i tehnike, stvarajući jedinstvene komade koji su istovremeno moderni i inspirisani tradicionalnim vrednostima.
Zemlja u fokusu Republika Turska
Sećam se trenutka kada sam otišla na edukaciju drugog dela tehnike isceljivanja vremenskih linija. Bila je to prva vežba – putovanje kroz vreme iz mesta na kojem sam se tada nalazila. Lokacija je bila skromni hotel u predgrađu Beograda. Dok smo postepeno ulazili u proces, moj unutrašnji vid je počeo da se otvara, otkrivajući mrežu vizija koje su se kroz vreme pružale kao niti.
Kako je terapeut nagoveštavao određene godine, postajala sam svesna mesta i situacija iz tog perioda. Tada su mi se emocije pojačale, a slike koje sam videla postale su jasnije i intenzivnije. Prolazeći različitim vremenskim periodima, osetila sam svaku epohu s takvom jasnoćom i snagom kao da sam zaista putovala kroz vreme. Ta iskustva nisu bila samo slike, to je bilo proživljavanje tog vremena u svakom njegovom sloju, s punim doživljajem svakog trenutka.
U svom radu sa klijentima, trudim se da ih vodim na slična putovanja kroz njihove vremenske linije. Želim da i oni iskuse taj osećaj, da se povežu sa svojim prošlim, sadašnjim i budućim vizijama. Putovanje kroz vizije otvara prozor u duboko razumevanje sebe, sveta i svih mogućnosti koje su pred nama.
Volim da uranjam u te vizije, osetim zemlju pod nogama, istražujem širinu univerzuma. U tim trenucima, jasno mi je da nismo samo posmatrači, već aktivni učesnici u stvaranju naše realnosti. Kada se povežemo sa energijom Zemlje i univerzuma, možemo da vidimo šta nas čeka i kako mi, kao pojedinci, možemo da pomognemo i doprinesemo toj velikoj slici.
Kao neko ko svakodnevno ima vizije na globalnom nivou, često svedočim kako se ciklusi naše stvarnosti iznova i iznova ponavljaju. Dok posmatram te linije, vidim da sve što proživljavamo – od političkih preokreta, preko klimatskih promena, do individualnih preobražaja – nije
slučajnost nego deo šire slike koju univerzum oblikuje prema svom velikom planu. Mi smo na pragu nečeg novog, evolucije čovečanstva i našeg postojanja.
Kroz svoj rad sa ljudima i čitanje njihovih vremenskih linija, često dolazim do spoznaje da se ciklusi ponavljaju dok ne naučimo lekcije koje nam je univerzum postavio. Kada osoba prođe kroz teškoće i bol, kada se suoči sa sopstvenim strahovima i sumnjama, ona se nalazi pred prilikom da transformiše svoj život. Isto tako, čitavo čovečanstvo stoji pred izborom – da li ćemo naučiti iz svojih grešaka ili ćemo ih ponoviti sve dok nas univerzum ponovo ne stvori?
Možda će nas ponovo stvoriti, ali ne kao pojedince sa starim obrascima, već kao zajednicu koja je spremna da živi u skladu sa sobom i sa svetom oko sebe. Dok gledam te linije, jasno mi je da ne postoji kraj. Svaka završena priča, svaki zatvoren krug, vodi ka novom početku. Zato, neka nas univerzum ponovo stvori, ali ovaj put kao bolje verzije sebe, sa većim razumevanjem, više ljubavi i svešću da sve što čini odjekuje kroz čitavu večnost. Neka nas stvori kao ljude koji su spremni da svojim vizijama i sposobnostima doprinesu Zemlji i svemu što je iznad nje, da predosetimo ono što dolazi i aktivno učestvujemo u stvaranju boljeg sveta za sve.
PIŠE: MONJA ŠVEC
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Neko mi je jednom rekao: „Najveća lekcija boravka ovde na Zemlji je da naučiš kako da manevrišeš energijom. Ne možeš otići odavde dok ne položiš taj glavni ispit.” Šta to znači? Moramo naučiti kako da kreiramo – na koji način da budemo kreatori svega onog što je predodređeno i dobro za naš razvoj ili… neki će svemir ponovo sam da nas stvori!
Svemir će nas stvoriti opet, hteli mi to ili ne –samo je pitanje na kom nivou svoje osvešćenosti ćeš dozvoliti njegovoj veličanstvenosti da te satka. Da li ćeš već SAD početi da mu pomažeš ili ćeš odbaciti tu ideju i zaboraviti šta ovde piše, odlepršati u zaborav jer si možda trenutno gladan i koga zapravo briga za svemir?
Svako je svakom hrana, kako fizička, tako i umno-energetska. To je hijerarhijski postulat Univerzuma i on je takav sam po sebi. Problem nastaje u neznanju. Kad si u neznanju, ti ne vidiš univerzumsku veličanstvenost.
Stvoriti boljeg, osvešćenog sebe je današnja nasušna potreba pojedinca i to je početak izlaska iz neznanja. Jedino što čoveka treba da interesuje u ovom životu jeste kako da duhovno napreduje. Kad smo duhovno u razvoju, sve ostalo se posloži u ravnotežu: telo je zdravo i mladoliko, emotivno smo stabilni i psihički jaki, poslovno i ekonomski balansirani, ali se ne identifikujemo s tim, nego to dođe kao poklon ili nusproizvod duhovnog blagostanja. Bogat čovek je onaj koji svaki dan “umire” skidajući ljušture neznanja sloj po sloj. Što je čovek dnevno bliži smrti (u smislu skidanja vela neznanja), on živi duže i jasnije. Život i smrt su sastavni deo čovekovog postojanja. Ono što on odluči da
dnevno umire unutar njega, u bliskoj budućnosti postaje ekvivalentno jačini onog suštinskog što mu je zaista potrebno za njegov razvoj. Drugim rečima, strah od smrti je i strah od života. Ako imamo i malo vere u život, imaćemo i veru u smrt. Zašto nam je ovo saznanje potrebno? Ako želimo da stvorimo Novog Sebe (autentičnog sebe), moramo biti spremni da spoznamo KO SMO. Često sigurnost tražimo u svojoj profesiji, porodici, interesima, partneru, deci... Da li smo se zapitali hoće li nam ovi prolazni momenti doneti istinsku samospoznaju? Ako bi nam sve od nabrojanog bilo oduzeto, da li bismo imali ikakvu ideju o tome KO SMO u stvari?
Sva čovekova žeđ za opstankom u budućnosti čini ga nesposobnim da živi u sadašnjosti. Postavimo sebi pitanje: „Da li mi živimo život ili život živi nas?”
Stvaranje autentičnog sebe je nešto što već sad postoji u nama i samo čeka da bude prepoznato. Treba se kretati malim koracima jer mali koraci vremenom čine velike uspone i postaju veliki koraci. Ono što sad mislimo da jesmo, zapravo uopšte nismo.
Učenje o manevrisanju energijom je već korak ka kreiranju autentičnog sebe. Dolazi novo vreme koje nikad nije viđeno do sada i svedoci smo magične i istovremeno uvrnute epohe tokom koje će taj Novi Čovek ili čovek koji je visoko samosvestan postati normalna pojava. Takav čovek neće biti u histeričnoj vlasti svog uma, već otelotvorenje svemira koji ga je takvim i stvorio u njegovoj istinskoj srži.
I’m Jaxx, a professional photographer and makeup artist specializing in personal branding photography and beauty makeup for TV, commercials, and bridal, based in the greater New York metro area. This month’s topic is “some universe will create us again.” To me, this concept directly relates to the transformation, love, trust, and confidence that rebuilds and reinvents us and our brands.
In my career, I’ve seen countless individuals undergo profound transformations— both personally and professionally. Like a universe constantly evolving, we are perpetually in a state of rebirth and reinvention, embracing new versions of ourselves throughout our lives. It’s a comforting thought: when life throws chaos our way, we can muster the power to recreate ourselves.
True beauty is so much more than skin deep. It radiates from within, fueled by confidence, acts of service, and genuine kindness. My camera and brushes are tools to simply enhance, but never mask, the inner glow you already naturally possess. Embracing who YOU are is paramount! Recognize and hone in on your strengths. Just as stars need darkness to shine, your perceived insecurities and self-proclaimed “flaws” add depth and dimension to your story. Embrace them as parts of a beautiful whole. We are often way too hard on ourselves and, I’m sure, could all benefit from some grace. Take pride in who you were, are, and will be. It’s what makes you, you. Love is the energy that fuels any transformation. By showing yourself kindness and compassion, you allow your true essence to shine through. Invest in a form of self-care that is meaningful to you, whether through a customized and ritualistic skincare routine, exercise plan for needed dopamine boosts, taking up a hobby that brings you joy, making time to see loved ones, or simply affirming your own worth. Practicing these acts magnify your inner light and help forge the strength to continue moving toward your goal.
In my years of working with various clients and being a consumer myself, I’ve learned that au-
thenticity is irresistible. Your brand isn’t just what you do—it’s who you are. People buy YOU before they buy whatever you’re selling. By embracing your quirks, passions, and values, you invite others to connect deeply with you. As they say, “your vibe attracts your tribe.” When creating brand stories and marketing campaigns, lean firmly into your most authentic self.
If you’re on the fence about booking a photo session, keep in mind that photography captures so much more than an image—it captures a story, should evoke emotion, and encourage action. Who are you and why should your ideal client be paying attention? The goal is to reflect your journey and your aspirations. Tie this in with how your brand distinctively services your ideal client and you’ll be unstoppable! When you’re on the hunt for a personal branding photographer, imagine you’re casting for your own movie. Before anything else, dive deep into their portfolio. You wouldn’t hire a comedy director for a horror film, right? Make sure their style and vibe align with yours. You’ll want to “click” with your photographer, too. Personalities meshing well or clashing horribly can make or break a photo session. Scheduling a discovery call first can be the easiest way to feel comfortable in your booking decision. Next, think about the emotions you want your images to evoke to your audience. Are you going for fierce and fabulous or calm and contemplative? Knowing this will help you communicate your vision and ensure your photographer captures your essence. Remember, the right pictures aren’t just pretty snapshots; they’re transformative. They can take you from zero to hero in your industry, making that social media profile pop and your website wow. It’s not just about looking good, it’s about feeling powerful and ready to seize the day.
So, when you find that magical match, get ready to welcome a whole new level of personal and business success. After all, a picture is worth a thousand words, but the right one? Priceless. Equally as important, is hiring an exceptional beauty team (makeup artist, hair stylist, and
wardrobe stylist). I’ll focus on makeup, since that’s such a huge part of what I do. When hiring a makeup artist, finding the perfect fit is invaluable. Like with your photographer search, start by browsing their portfolio to ensure their work aligns with your aesthetic. Do you lean towards a natural glow or a bold glam? Their portfolio will show you what you need to know about their signature application techniques. Their personality should also click with yours. A makeup artist on a photo shoot can be your champion, someone who calms your nerves or amps up your excitement.
Before you book your makeup artist, gather inspiration pictures. It’s helpful to choose images of people with similar facial features to yours. This helps your artist see your vision clearly, making it easier to craft a look that’s uniquely you. There are many makeup artists out there, but finding the one that’s most qualified for your project is a game-changer. A great makeup artist (and full beauty team) ensures you not only look amazing, but feel amazing, too. Remember, makeup should never be about hiding who you are, but celebrating it! As I blend custom foundations for my clients or choose the perfect lip color for a special event, my aim is to elevate my client’s natural features, allowing their unique beauty to shine for the world to see. Whether you prefer a natural “no makeup” look, full glamour, or something in between, the proper artist will create an application specific to your needs. They won’t give you a cookie-cutter look!
Here’s a summary of tips for a transformative photoshoot (it could recreate YOUR universe):
1. Research Your Photographer: It’s important be familiar with your photographer’s work before booking them. Everyone has different styles and you must vibe well to create the best images!
2. Define Your Vision: What story do you wish to tell? Whether it’s confidence, vulnerability, joy, or otherwise, shape your
session around this narrative.
3. Professional Help: Hire a beauty team (makeup artist, hair stylist, and wardrobe expert), even if you don’t normally fuss with your look. They will elevate your style so you can put your best self forward!
4. Embrace Serendipity: Sometimes, the unplanned shots become the defining ones. Trust yourself in the spontaneity of the moment.
Here’s to celebrating your transformation. As you navigate this journey of self-discovery, remember— I’m here with camera in one hand and brush in the other, eager to capture and celebrate the magnificent (re)creation that is YOU.
Zaustavite Zemlju, silazim! Fina je to neka planeta, svega u izobilju, prirodnih ljepota, vode, zraka, drveća, cvijeća, sočnoga voća i povrća, prostora za sve nas ljude i životinje. Zgrada, dvoraca, knjiga, umjetnosti. Ma svega. Ali nama nešto fali. I meni samoj. Propitam se malo: – Krov nad glavom – imam. Šta krov? Soba ‘vaka, soba ‘naka, spratovi, namještaj, sve aparate, dvorište, bazen, vikendica... Čitaj kvadrata za čišćenje i održavanje kao u priči. – Auto – imam. Nije neki ali vozi od tačke A do tačke B bez problema. Troši malo, perem ga gotovo nikako, benzin sipam ponekad i uvijek za 20 KM. Tako da me poskupljenje goriva ne dotiče. – Porodicu – imam, hvala Bogu. Krnjava, bez roditelja koji su se u datom trenutku povukli iz ovog „kvazi savršenog“ dunjaluka na neki bolji i neka ih tamo. Čini mi se ponekad da im je tamo i bolje. Muža jednog, taman kad bolje razmislim, djece dvoje, sa njima u paketu još četvero najdražih i peto nam u dolasku. Ostvarena kao supruga, majka, svekrva, nona, snaha, sestra, poslovna žena. Sve eto mašallah. – Posao – imam i to radim baš ono što volim. Sama svoj gazda. Niko mi ni „dur“ ni „bre“. – Formalno obrazovanje – imam. Diploma lijepo uokvirena, služi svrsi. Neformalnih kurseva, bolnih lekcija iz života – i njih baš mnogo imam. Neka ih. Svašta su me naučili. Bolilo jeste, ali sada znam mnogo toga. – Godina – imam i njih 52 u dobar čas. Svašta stalo u njih, i lijepo i ružno, ali svaka je moja i ne bih je dala ni za što. I njihovih tragova na tijelu, licu, rukama i kosi. I oni mi nekako gode. Svjedoče da sam živjela i koristila ovo tijelo maksimalno. – Ki-
lograma – ono baš imam. Nije da se hvalim. Mašallah. – Dijagnoza – imam bar šest. I opet me Bog pogledao. Sve su hronične i da se s njima fino živjeti kad ih prigrliš kao nešto što si stekao živeći život u svim oblicima. Kao ranjena kuja „ližem“ svoje rane i zacjeljujem, otvaram nove i tako ukrug. – Prijatelja – imam, hvala Bogu. Onih pravih na prste jedne ruke nabrojati, ali provjereni i dragocjeni. – Pečata u pasošu – imam i njih baš finu kolekciju. Sve kontinente osim Australije prošla. Puno vidjela i naučila. – Vjeru u Boga, da dobro pobjeđuje zlo, da se ljudi dijele samo i isključivo na dobre i loše – imam! I mnogo toga imam. Nije sad da se hvalim. Ja u stvari želim da se malo požalim. Sve imam. Za sve sam beskrajno zahvalna ali mi nešto nedostaje. I ne samo meni, primijetila sam. Svima to nešto počinje da fali u jednom trenutku. I popadasmo s nogu trčeći za tim nečim. Pokušavamo to kupiti na ovom bogatom svijetu. Sreću, rekli bi. Ili unutrašnji mir i zadovoljstvo? Ili osjećaj smislenosti? Ili pak tražimo to nešto u raznim prodavnicama, u knjigama samopomoći, u odlascima(gotovo pa redovnim) u bogomolje tražeći od Boga da nam to nešto da, idemo raznim guruima, psiholozima, life coachevima i šta sve ne. Međutim, nekako vrlo malo nas zaista pronađe taj osjećaj ispunjenosti, zadovoljstva sobom, životom i onim svim gorenabrojanim. Negdje u svemu tome izgubimo sebe. Najdragocjeniju stvar koju nam je dragi Bog dao. Polako počnemo da shvaćamo šta nam nedostaje, ali tek tada počinje grčevita borba i najteži ratovi unutar nas. Tada spoznamo dušu, to nešto dobro
skriveno, nevidljivo, a tako moćno u potrazi za samim sobom. Kopamo grčevito da samo na trenutak prigrlimo ono svoje istinsko „ja“, da ga najnježnije a opet dovoljno čvrsto zagrlimo, da se konačno pogledamo, da se osjetimo, bez riječi ispričamo, da konačno nađemo tu sreću koja ne zavisi ni od čega izvana. Trenutak kada, kao leptir, izađemo iz svoje čahure, oslobodimo se tona nevidljivog tereta i osjetimo beskrajno zadovoljstvo trenutka, sada, ovdje, sam sa voljenim sobom. Kada je oblik, boja, materija, miris, okus, kvalitet, brand, sve nevažno. Kada osjetiš konačno taj spoj sa svojim Ja, kad shvatiš ko si, šta si, šta ti treba, kada počinješ zaista da osjećaš tu neopipljivu dušu. Ta transformacija iz fizički lijepog, ružnog, crnog, bijelog, starog, mladog, debelog, mršavog, bogatog, siromašnog i kakvog već sve ne ljudskog oblika kojeg ništa ne može zadovoljiti, dosegneš taj osjećaj nemjerljive ljepote, sklada, unutrašnjeg mira, samoljublja i nije te više briga. E toga na ovoj našoj planeti nema. Ili je baš dobro sakriveno i samo rijetki i uporni sretnici to uspiju pronaći. Naša majčica Zemlja sve nam je dala, ali nam je zauzvrat uzela dušu. Uzela nam je nas. Nama sada treba neki novi Svemir koji će ponovo da nas stvori. Od materijala mu treba samo duša. Sve drugo ostavljamo na Zemlji onoj šačici pokvarenih ljudi koji bi da ratuju, da ubijaju, da se bogate, da nas dijele po svim osnovima. Neka ih, neka „uživaju“ u zidovima, zlatu, novcu i svemu ostalom što ih tjera na zlo. Eto džaba im. Samo neka nas puste na miru. Neka nam ostave prirodu, sunce, zrak i vodu i put u sebe. I hajde sada, molim vas – zaustavite Zemlju, silazim. Odoh da se nađem.
In a world of self-expression and creativity, makeup is a powerful tool for reinventing ourselves. But what if we viewed makeup as a metaphor for the universe creating us again? Just as the universe undergoes cycles of rebirth and transformation, our approach to beauty and self-presentation reflects this same dynamic.
Makeup uniquely transforms our appearance, altering how we and others perceive our selves. It allows us to explore different facets of our identity. Each time we apply makeup, we create a new version of ourselves echoing the universe’s creative process.
Much like the universe, which undergoes constant change through birth, death, and rebirth, our makeup routines can reflect this dynamic. A fresh face might symbolize a new beginning, while a dramatic look could represent a moment of self-assertion. Each application is a reminder that we have the power to shape our identity, mirroring the universe’s ability to reshape matter and energy.
Just as the universe is comprised of multiple layers, our makeup routine consists of layers. The choice of foundation, the color palette, and the finishing touches all come together to create a cohesive look. Each layer serves a purpose, adding depth and dimension, much like the various elements that contribute to the tapestry of the universe.
This layering process invites us to consider how we can peel back the layers of our identities. Just as a star might go through phases of formation and collapse, we too can evolve and adapt. Makeup becomes a vehicle for self-discovery, allowing us to explore who we are at any moment.
In the universe, old ideas fade away to make space for new ones. Similarly, makeup allows for a continuous cycle of reinvention. As trends fade, they are replaced by fresh ideas and innovations. This cyclical nature of beauty reflects our journey of growth. We may evolve, learning from past experiences and experimenting with new looks that resonate with our current selves. Makeup empowers us to shed old identities and embrace new ones, paralleling the universe’s relentless cycle of creation.
Makeup mirrors the universe’s process of creation and transformation. Each application is a moment of rebirth to express different facets of our identities and embrace the beauty of change. As we layer our makeup and explore new looks, we tap into the same creative force that shapes the cosmos.
Recognizing makeup as a metaphor for the universe creating us again, we celebrate not only the art of beauty but also the deeper connection we share with the world around us. Just as the universe continues to evolve, we are constantly reinventing ourselves, layer by layer, look by look.
“NEKI ĆE SVEMIR PONOVO DA NAS STVORI”
This line by the Serbian poet Branko Miljkovic is apparently correctly translated as "Some universe will create us again", which I experience as quite a mysterious and even ambiguous statement. Which universe you and I surely would like to know, and how will we be created again? What does that even mean? Is this a new universe outside of us, but being delivered to us somehow at some point? Or is it perhaps inside of us? Or both? Or, some might suggest, a universe that awaits us in our next life in the spirit world, which will then create us again?
We can certainly conclude that Miljkovic’s line is ambiguous and open to multiple ways of looking at it. Let’s explore some of these ways; likely there are many more, which probably will be touched upon by others here.
A new universe outside of us?
This sounds much like science fiction. Is it possible? Alien visitors helping us to realize or just delivering this new universe and create us again? How, of course, we don’t have the foggiest idea. Or, could it simply mean that we together, as human beings all by ourselves, working in harmony, love, peacefulness and all the things that guarantee to make us truly happy, can build together? Such a universe would certainly create us again, as reborn beings, full of laughter, joy, dancing, music making, and whereby peaceful love would be the universal language, atmosphere and culture.
Of course, that kind of great universe of peace and love has always been available to us. A dream universe we all have longed for so long and really wanted all along. It’s still outside of us, but could we make it real?
A new universe inside of us?
The wise Jesus of Nazareth said that “the Kingdom of Heaven is inside of you” and this exact theme is constantly repeated in spiritual circles. Their visionaries tell us that the answers to a happy life and society lie within ourselves, and that what you have to do is meditate or
practice some other form of getting in touch with our true inner and deeper self, which then in turn will alter our life for the better. Yes, it would take a large team effort by all of humanity to manifest it externally and create us again. Yes, the world is still a mess, especially these days; and yet, we are constantly advised by these visionaries, and I fully stand behind them, that the best ways to deal with today’s chaos is to nevertheless find and realize in our hearts and minds this new universe of love and peace and all that is desirable, and of course to radiate and vibrate this outwards to every person we meet. Small scale work, yes, but nevertheless creating and feeding a large momentum eventually. When you meet people who are vibrating such joy, love and unity, and thus for and by themselves have realized such an internal and external universe, you naturally fall in love with these enlightened souls, because they strike a deep harmonious chord in your own heart and help you grow this new universe within yourself as well, step by step, or perhaps even all-atonce? The internal then becomes the external (and vice versa) and multiplies itself, one person at a time.
A new universe after transition into another phase of existence?
There are thousands of people who had socalled Near Death Experiences (NDE’s), and have received predictions and promises about a more glorious future for mankind, coming even within the next decennia. An era of peace and prosperity. Can it be true? The condition, however, as I see it, is human free will: are we going to go that way, as the majority certainly desires, cries out for and have protests about in the streets of many cities, or will the few people in power keep warmongering at our expense and peril? Isn’t that the big IF? Will we all wake up?
But one thing, however, remains clear from these NDE’s: we are destined for a glorious
and love filled life after we pass away from this earthly realm. But then again, how much we really know about that world, while some among us may not even believe that life as consciousness is eternal. Is there proof of such a post mortem “new universe”? Many openminded people and mediums will tell you: yes indeed! If you objectively study the evidence, you will come to the same incontrovertible conclusions about another level of “energy, frequency and vibration”, to quote Nikola Tesla, to which I like to add “and of universal unconditional love,” which these NDE’s all loudly affirm. That sounds extremely promising to anyone’s ears!
The fringe benefit of these NDE experiences is that they transform those who had them; they become more loving, less materialistic, more giving, helpful, joyful, and intuitive, to name a few. While none of them really died and “came back”, they nevertheless got a taste of a greater and nicer universal reality. Their experiences far surpass hallucinatory drugs, especially in terms of real permanent change.
“Neki će svemir ponovo da nas stvori” - “Some universe will create us again”
How does our Serbian poet envision how it “will create us again”? Does he hint at reincarnation? Do we come back to earth as a new creation?
I’m not sure he meant that, but perhaps he could have. As I wrote above, his statement is delightfully ambiguous, because he makes us think, especially think about a better humanity and future.
He could have simply meant an ideal of the mind, as I outlined above, as this Ideal lies within our hearts and will thus create us again if we let it. Our poet is definitely a noble dreamer, expressing himself in brilliant poetry. So, this new universe is first an ideal and desire of the mind, which then creates us again, and this can be done by anyone, at any time. Is this new universe our destiny, birthright and
innate nature? What will it look like?
Our poet uses the word “will”, which sounds like a future destiny. I like to think it’s then also our birthright; otherwise it wouldn’t be happening. The philosopher Jean-Jacques Rousseau asserted that humans are good by nature. The ancient Chinese philosopher Mencius furthermore stated that we have innate compassion and his countryman Wang Yangming asserted that the streets are filled with saints.
Whether this new universe will indeed ever “fall out of the skies” or not, no one knows, and I personally doubt it, but why wait? Why wait to be nice, to be loving, kind, helpful, altruistic, joyful, bright, laughing, dancing, exploring, artistic, industrious, etc., etc.? To bring that new universe already here. Right now!
Our free will towards this goal has been happening worldwide. So many spiritual movements, natural and energy healing methods of mind and body, yoga, forms of meditation, decline of fear based religions, antimaterialistic scientific discoveries, and youname-it are all happening, and we can actually sense that we are living at the cusp of a brave new world of love and peace. There is more and more a universal spiritual consciousness awakening towards this new universe we all desire.
With our practice of unconditional love, absolute forgiveness, gratefulness, and all the virtues I already hinted at above, we can each individually realize our own renewed inner and outer universe. I’m certain Miljkovic would be pleased if we do just that! Let’s make this therefore a call to action and renewed thinking. And what a beautiful thought as we enter the Christmas season whereby the motto “Peace and Goodwill to all” is loudly proclaimed. Let’s make that permanent, shall we?
Succede che un noioso martedì mattina ti ritrovi bloccato nel traffico con la tua auto mentre la pioggia allaga le strade e il lentissimo camion della spazzatura davanti a te peggiora la situazione.
Il netturbino completamente fradicio prova ad accelerare svuotando i cassonetti colmi di pattume ma non riesce a battere sul tempo l’incessante suono dei clackson che proviene dalla auto di chi non ha tempo di aspettare, nemmeno quella persona che sta lavorando per tenere la città pulita.
Il tempo per pensare magicamente trova spazio e la tua testa ancora addormentata si riempie di una domanda. È questo il mondo che siamo riusciti a costruire?
Un universo lento e silenzioso ci ha regalato la possibilità di esistere e se ne sta appollaiato la, a debita distanza, osservando quello che combiniamo da lunghi millenni.
La tentazione di suonare viene anche a me, poi preferisco non contribuire al concerto di insulti verso quel lavoratore che sta solo facendo il suo dovere e provo a prendermi quel tempo, che a lavoro mi faranno pesare tantissimo, per provare a darmi una risposta; insomma, siamo sicuri che ci stiamo dando una possibilità su questa terra?
Siamo costantemente sommersi dalle nostre scartoffie, dall’ossessione di raggiungere i nostri obiettivi sin da bambini, quando ci spronano ad essere migliori del compagno di banco, piuttosto che aiutarlo quando è in difficoltà durante le verifiche.
Mentre sono seduto sullo scomodo sedile della mia utilitaria mi pongo delle domande che non ho nemmeno il tempo di pensare usualmente e la cosa mi inquieta non poco; Vale davvero la pena dedicare una vita intera a questi sacrosanti sacrifici? Chi ci dice che faticare per avere sempre di più sia sinonimo di qualità?
Le nostre case, faticamene comperate con un lavoro odiato, saranno abitate da degli estranei tra qualche anno.
Tutti i nostri beni materiali, compresa quella macchina per la quale lavori tutti gli straordinari, saranno posseduti da qualcun’altro. Il tempo sottratto ad amici e famiglia per vedere crescere quei numerini in banca non tornerà più indietro.
Domande chiassose che non mi hanno impedito di arrivare in ufficio dove corro alla mia postazione, mi siedo, accendo il computer e apro la casella di posta elettronica.
Il mio cervello e il mio corpo iniziano a lavorare di squadra e a compiere il proprio dovere. I pensieri che poco prima mi sembravano illuminanti e rivoluzionari si spengono come la fiamma di una candela abbandonata in mezzo alla strada.
Mi distraggo per quattro ore e il tempo vola, proprio come siamo abituati a fare nelle nostre quotidianità per settimane, mesi e anni.
Smettere di porsi delle domande a volte è il modo migliore per ottenere delle risposte. Ad insegnarmelo è un signore anziano seduto al parco nel corso della mia sudatissima e bagnatissima pausa pranzo, dove sulla panchina mi divoro in pochi minuti il panino freddo comprato al supermarket.
Lui mi guarda e con un mezzo ghigno mi racconta il film che ha visto la sera prima “Sai che è uscito questo nuovo film, si chiama “Il nuovo Universo”
Dovresti andare a vederlo, e magari domani capirai che è meglio svegliarsi a mezzogiorno, prepararsi un ragù lentamente e non bagnarti il culo su questa panchina senza avere nemmeno il tempo di finire quel panino di plastica che hai in mano”
Quell’uomo sembrava essere lì a posta per darmi una seconda possibilità.
143 Chi l’aveva mandato?
Io avrò mai la forza di ascoltare quelle parole e non sentire soltanto un rumore?
Arriverà quel giorno dove le idee pensate per i film avranno il coraggio di esistere nella vita di tutti i giorni Arriveranno gli anni dove i nostri idoli non saranno i multimilionari ma coloro che saranno capaci di regalarci un universo senza concetto di futuro, dove l’assenza della salvezza del domani non potrà impedirci di goderci l’unica cosa che davvero esiste e conta; il nostro oggi.
Arriverà un giorno dove i drivers bloccati nel traffico scenderanno dalle loro auto e sotto la pioggia aiuteranno i netturbini a buttare la spazzatura.
(DESIGNING A SUSTAINABLE NUTRITION PLAN)
Branko Miljković je jednom zapisao „Neki kosmos će opet da nas stvori” i dok se osvrćemo na ove reči, postavlja se pitanje – da li možemo ponovo stvoriti sebe kroz ishranu i životne navike? Verujem da možemo.
Ja sam Maja Babić, osnivač centra „Majamayo” i nutricionista koji je razvio prvi program eliminacije hrane u Srbiji, zasnovan na nauci i holističkom pristupu zdravlju.
Naš životni put je često isprepleten raznim preprekama, a mnoge od njih se manifestuju kroz naše zdravlje i ishranu. Hrana, kao srž naših tela i svakodnevnog postojanja, ima moć da nas transformiše i to je lekcija koju sam naučila kroz sopstveno iskustvo. Iako sam već dugo u ovoj oblasti, svaki dan otkrivam nešto novo, a upravo me ta saznanja inspirišu da podelim svoje znanje sa vama.
Kroz obrazovanje na prestižnim institucijama (Harvard University i Mayo Clinic), stekla sam veštine koje sam pretočila u iskustveni program namenjen ne samo fizičkom zdravlju, već i mentalnom i emotivnom blagostanju. Hrana nije samo gorivo za naše telo, ona je ključni element u prevenciji i lečenju mnogih hroničnih bolesti, a to je ono na šta se fokusira naš rad u centru „Majamayo”.
Programi eliminacije nisu samo trend – oni su naučno zasnovane metode koje nam omogućavaju da identifikujemo namirnice koje potencijalno utiču na naše zdravlje i blagostanje. Proces eliminacije se zasniva na tome da se određene namirnice, koje najčešće izazivaju alergijske ili upalne reakcije, uklone iz ishrane na određeni period, a zatim postepeno ponovo uvode kako bismo procenili kako naše telo reaguje.
Na primer, mnogi ljudi nisu ni svesni da imaju intolerancije na određene namirnice koje konzumiraju svakodnevno. Simptomi poput nadutosti, umora, poremećaja sna ili čak hroničnog
bola, mogu biti posledica nepravilnog izbora hrane. Eliminacioni program omogućava resetovanje tela, davanje prilike da se očisti od namirnica koje mu ne prijaju i pruža uvid u to kako se možemo osećati kada hranimo telo na način koji mu najviše odgovara.
Pre skoro 15 godina, moj svet se promenio kada sam izgubila oca. Ovaj gubitak izazvao je ogroman stres koji je ubrzo počeo da se manifestuje kroz različite zdravstvene probleme. Počela sam da doživljavam intenzivne alergijske reakcije, uključujući otežano disanje i gušenja. Ali to nije bilo sve, odjednom su se pojavile i čudne reakcije na određenu hranu. Nakon niza medicinskih testova, analiza i poseta homeopati, ustanovljeno je da su moje alergije psihosomatske prirode, dakle da su direktno povezane sa stresom i tugom zbog mog gubitka oca. Ova saznanja su me duboko potresla, ali su me takođe i motivisala da preispitam svoj način života, ishranu i način na koji upravljam svojim zdravljem. Bilo mi je jasno da moram pažljivo da biram hranu i da razvijam zdrave navike kako bih ublažila simptome i poboljšala svoje zdravstveno stanje.
Jedan od najizazovnijih aspekata mog zdravstvenog putovanja bio je pronalaženje odgovora na moje probleme s varenjem i stalnim osećajem nadutosti. Nakon niza eksperimenata s različitim režimima ishrane, bez glutena, bez ugljenih hidrata, vegetarijanske ishrane, imala sam probleme i dalje. Ono što me je najviše mučilo bila je moja ljubav prema mlečnim proizvodima. Mlečni proizvodi su mi uvek bili omiljeni, od sira, preko jogurta, do sladoleda. Iako sam uživala u ovim namirnicama, često bih se posle konzumacije mlečnih proizvoda osećala naduto i imala nelagodnosti u stomaku, što je bilo veoma neprijatno i remetilo mi je svakodnevni život.
A tu je bio i moj „latte“... Ah, moja velika, kremasta kafa s mlekom koja je bila neizostavni deo mog jutra! Svakog jutra svratila bih u omiljeni kafić na putu do kancelarije i naručila
svoju kafu sa dodatkom mleka, uverena da time započinjem dan na najbolji mogući način. To je bio moj ritual, moj trenutak uživanja pre nego što počne radni dan i moj utešni napitak u kojem sam zaista uživala. Ali moje zdravstvene tegobe bile su toliko ozbiljne da sam u jednom trenutku pomislila da su nadutost i osećaj težine, zapravo, deo moje građe i nešto s čime ću morati da se pomirim. Međutim, u razgovoru sa svojom prijateljicom Marijom, koja ima holistički pristup zdravlju i koja je prošla kroz slične probleme, dobila sam savet da izbacim mlečne proizvode iz ishrane na određeno vreme kako bih videla kako će moje telo reagovati.
Najpre sam bila skeptična. Kako nešto tako utešno i naizgled zdravo kao što su mlečni proizvodi može biti uzrok mojih problema? Kako bi moj voljeni „latte“ mogao da mi nanese štetu? Ipak, odlučila sam da dam priliku eliminacionom režimu i izbacila sam sve mlečne proizvode iz ishrane na mesec dana. Prestala sam da pijem kafu s dodatkom mleka (iako je to bio veliki izazov za mene) i pažljivo sam pratila kako se moje telo oseća. Već posle nekoliko nedelja, primetila sam značajno smanjenje nadutosti i osećaja nelagodnosti. Ali znatiželja je učinila svoje. Odlučila sam da testiram svoje telo i ponovo uvela mlečne proizvode, počevši od sladoleda, sira i, naravno, kafe s mlekom. Nažalost, rezultati su bili očigledni, jer svaki put kada bih konzumirala mlečne proizvode, nelagoda se vraćala. Bilo je jasno da mlečni proizvodi izazivaju ove simptome, iako sam dugo verovala da su oni esencijalni deo moje ishrane.
To me je nateralo da preispitam svoje navike i razmislim šta je zaista „vredno” u mom životu. Da li je vredno žrtvovati svoje zdravlje zbog trenutnog uživanja u omiljenom „latteu“? Shvatila sam da je osećaj dobrobiti daleko važniji od trenutnog uživanja u hrani koja mi je, zapravo, štetila. Izbacivanjem mlečnih proizvoda iz ishrane, ne samo da sam postigla
ravan stomak i ublažila smetnje s varenjem, već sam se i osećala bolje, življe i energičnije.
Premisa je jednostavna: jedenje određenih namirnica, čak i onih koje smatrate „zdravim”, može nevidljivo uticati na vaše fizičko i mentalno zdravlje. Više se ne smatra problemom ako loše spavamo, ako nas muči varenje, ako nam raspoloženje stalno varira ili se teško koncentrišemo. Za mnoge su ova stanja postala način života, a to pokazuje da smo se srodili s posledicama loših navika. Trpimo, jer mislimo da tako treba i da ne može bolje.
Jedan od značajnih izazova koje sam prevazišla bio je emotivno jedenje. Nekada sam se okretala hrani kao utehi tokom stresnih trenutaka, zbog čega sam imala veliku potrebu za slatkišima. Da bih se nosila s ovim problemom, počela sam da vodim dnevnika osećanja. Kada osetim potrebu za emotivnim jedenjem, zapisujem svoja osećanja i razloge zbog kojih želim da jedem. Ova tehnika mi pomaže da prepoznam obrasce i pronađem zdravije načine za suočavanje s emocijama. Takođe, praktikujem tehnike opuštanja kao što su meditacija i vođenje dnevnika zahvalnosti, koje mi pomažu da se fokusiram na pozitivne aspekte života i smanjim potrebu za emotivnim jedenjem.
Ova saznanja su me inspirisala da razvijem svoj program eliminacije FoodFreedom45® kako bih i drugima pomogla da identifikuju namirnice koje im ne prijaju i da postignu optimalno zdravlje i blagostanje. Lista mojih klijenata je izuzetno široka i na njoj su podjednako zastupljene i žene i muškarci, deca i mladi i ljudi koji žive na raznim meridijanima. Nekima od njih se radni dan nikada ne završava, a neki imaju dosta vremena za sebe. Obraćaju mi se za pomoć i oni koji vole da kuvaju, ali i oni koji nikada nisu stali za šporet. Neki od njih imaju ozbiljne zdravstvene probleme, a neki su samo radoznali da pronađu bolju ver-
ziju sebe. Tokom programa, kroz saradnju sa stručnjacima i primenu naučnih saznanja, pomažem svojim klijentima da pronađu balans u ishrani, prevaziđu zdravstvene tegobe i ostvare dugotrajnu slobodu u kreiranju obroka.
Moj cilj je da i vama poklonim program koji će vam pomoći da uživate u hrani s više radosti i bez osećaja krivice. Kroz ovaj program, želim da vam pomognem da pronađete balans u ishrani, da izbegnete frustracije koje donosi neprekidno izgladnjavanje, naporno gubljenje i vraćanje kilograma, da prevaziđete sve prepreke i ZAUVEK osetite slobodu u ishrani.
FOODFREEDOM45® – PROGRAM ZA SVE
ONE KOJI ŽELE SLOBODU U ISHRANI
Program koji sam kreirala, FoodFreedom45®, pruža priliku svima da identifikuju namirnice koje im ne prijaju, postignu optimalno zdravlje i, najvažnije, da osete slobodu u izboru hrane. Program traje 45 dana i osmišljen je tako da vodi kroz proces eliminacije i ponovnog uvođenja namirnica, sa ciljem postizanja dugoročnog balansa u ishrani.
Kao nutricionista i health & wellness coach, svakodnevno vidim kako programi eliminacije transformišu živote. Ljudi dolaze s različitim problemima – od hroničnih stanja do želje za boljom formom i energijom – a izlaze iz programa sa osmehom, ravnim stomakom i, što
je najbitnije, osećajem kontrole nad svojim zdravljem.
Tokom ovog programa, fokusiramo se na svesnu ishranu, radimo na promeni navika, istražujemo uticaj hrane na telo i učimo kako da razvijemo zdrave navike koje nam pomažu da se osećamo bolje, ne samo fizički, već i mentalno. Eliminacija je početak, ali ključno je da ovaj program nudi ljudima slobodu u ishrani – ne kontrolu hrane nad njima, već kontrolu nad hranom.
Kroz eliminaciju, moji klijenti otkrivaju da hrana koju su smatrali zdravom ili neophodnom može biti izvor njihovih problema. Tokom trajanja programa, kroz podršku i smernice, pomažem im da pronađu svoj balans u ishrani i uživaju u hrani bez osećaja krivice, što je najznačajnije.
Danas, kada razmišljam o stihu Branka Miljkovića – „Neki kosmos će opet da nas stvori“ – shvatam da svako od nas ima moć da se ponovo stvoriti kroz male, ali važne promene. Ishrana je jedno od najmoćnijih sredstava za tu transformaciju. Program eliminacije nije samo put ka zdravijem telu, već i ka svesti o tome kako hrana može oblikovati naše emocije, zdravlje i životnu energiju, jer hrana je deo nas, ona nas stvara i menja. Kroz eliminaciju i svesni pristup ishrani, možemo ponovo otkriti sebe i stvoriti bolju verziju svog tela i uma.
UNSPLASH.COM
Nekada, dok prolazimo kroz životne promene, ne primetimo odmah kako nas one oblikuju. Tek kada se osvrnemo, vidimo kako se oko nas tiho sklapaju novi univerzumi. Svaki korak, svaki izazov, susret, svaka radost i tuga postaju deo složene mreže koja nas vodi ka onome što zaista jesmo.
Snovi koje sanjamo, želje koje želimo da ostvarimo, ciljevi kojima težimo predstavljaju deo našeg putovanja. Kada počnemo da radimo na svojim snovima, željama i ciljevima zarad bolje budućnosti i kada se tome duboko predamo i u to iskreno verujemo, svemir nam odgovara i otvara vrata. Sve što nam se dešava, bilo da dolazi u obliku životnih izazova ili nečega nežnog poput inspirativne reči, deo je celine koja nas preobražava.
Naše svakodnevne navike, životni stil, rituali i sve ono što nas okružuje, oblikuju naš unutrašnji svet. Kroz promene koje doživljavamo, stvaramo nove verzije sebe. Svaki izazov, svaka životna situacija, može da postane nova mogućnost jer nam svemir neprestano šalje signale koji mogu da nas menjaju i preobražavaju, a mi samo treba da budemo svesni tog procesa, da ga prihvatimo i načinimo prvi korak. Kako autorka knjige „Žensko telo ženska mudrost“, Christiane Northrup, M.D. kaže: „A first step toward making positive change in your life or your health is to name your current experience and allow yourself to fill it fully –emotionally, spiritually, and physically.“ Kada zastanemo i osluškujemo sebe i zaista se zapitamo koje su naše trenutne potrebe, šta je to što nam naše telo i intuicija govore, otvara se prostor za promenu.
Moja životna interesovanja nekada su me vodila ka menadžmentu i radu u korporacijama. Međutim, životne okolnosti, zdravstveni izazovi i unutrašnji nemir počeli su da mi ukazuju na to da nešto nije u ravnoteži. Telo mi je slalo
signale, a um je postajao preopterećen. Tada nisam slutila da me svemir priprema za nešto sasvim drugo. Tako je počelo moje preispitivanje i putovanje iznutra.
Počela sam više pažnje da posvećujem zdravoj ishrani, prirodnoj kozmetici i zdravom načinu života. Moje telo je pozitivno odgovorilo na tu promenu i osetila sam da je to korak bliže mom istinskom pozivu. Nakon godina preispitivanja, istraživanja i usavršavanja, polako sam ušla u svet aromaterapije i shvatila sam da je to moj put – put ka celovitosti.
Moje putovanje, od menadžmenta do aromaterapije, pokazalo mi je da ništa u životu nije konačno. Univerzum nas stalno oblikuje, postavlja nas u nove okolnosti i spaja sa ljudima na način koji ne možemo uvek razumeti, ali ga možemo osetiti. Svaka osoba, svaka situacija, svaki san – deo su nečeg većeg.
U mom slučaju, to je značilo prepuštanje novom pozivu, aromaterapiji, koja je za mene postala način da sama pronađem balans i mir, a onda pružim podršku drugima da na potpuno prirodan način vrate svoje telo u balans. Kao aromaterapeut, razvila sam odgovornost za razumavanje i zahvalnost prema biljkama jer eterična ulja nisu samo supstance koje neguju telo, ona deluju na mnogo dubljem nivou. Imaju sposobnost da nas povežu sa našim emocijama, sećanjima i unutrašnjim svetom. Svako ulje nosi energiju biljke, energiju zemlje, vazduha i vode i, u širem smislu, energiju univerzuma. Kroz njih, mi se obnavljamo, otvaramo i ponovo stvaramo.
Taj novi univerzum koji se stvorio oko mene nije bio samo promena profesije nego promena načina na koji doživljavam svet i ljude oko sebe. Počela sam da verujem u moć suptilnih promena, u snagu trenutaka koji nas preobražavaju, često na najnežniji način.
Danas, kroz aromaterapiju, pružam podršku ljudima da pronađu mir i balans, da osete svoju pravu prirodu i da se ponovo povežu sa sobom. Svemir će nam uvek pružiti novu priliku, novi početak, a na nama je da prihvatimo taj proces i dozvolimo da nas oblikuje u pozitivnom smislu.
Aromaterapija nije samo upotreba eteričnih ulja, već nam pruža mogućnost da kroz individualni pristup radimo na preispitivanju sebe na svim nivoima i da kroz određene zdrave navike povežemo svoj um i telo i vratimo ih u balans. Ono što me je privuklo aromaterapiji nije samo njena terapeutska moć nego i filozofija koja stoji iza nje da je svaka individua jedinstvena i kao takvoj joj je potreban jedinstven, individualni pristup.
„To reach the individual, we need an individual remedy.“Marguerite Maury
Tokom konsultacija, uvidela sam kako ljudi prolaze kroz procese promene – od stanja anksioznosti i emocionalnog umora, do mira i balansa. Na tom putu, susretala sam se ljudima koji nam često postanu ključne tačke preokreta. Reči jedne divne osobe mi ukazuju upravo na to:
„Odmah mi je bilo jasno da si ti žena koja svuda oko sebe kreira lepotu. Kao da si me uhvatila nežno za ruku i povela ka nekom boljem, a opet mom životu. Pomislim u sebi – univerzume, koliko si divan, spajaš nas na različite načine.”
Ova poruka me je duboko dirnula jer me je podsetila koliko smo svi međusobno povezani. Naš život nije izolovan, deo je veće mreže. Univerzum nas spaja na načine koje često ne razumemo, ali koje osećamo. Kada se otvorimo za te signale, kada pustimo da nas promene preoblikuju, tada dobijamo priliku da postanemo nešto novo, nešto što ni sami nismo očekivali. Taj univerzum nije nužno nešto izvan nas, on je u nama, u svakom delu našeg bića, u svakom dahu i u svakom otkucaju srca. Samo treba da ga osvestimo.
Upravo zato je važno da zastanemo, da osluškujemo i da se zapitamo – šta nam telo govori, šta nam naša intuicija šapuće? Na koji način nas život preobražava? Ovi trenuci preispitivanja ključni su za naš razvoj. Pomažu nam da shvatimo da smo deo veće slike, da postanemo svesni svoje uloge u stvaranju ne samo svog života, već i života drugih ljudi oko nas.
Svemir nas može ponovo stvoriti, ali mi moramo biti spremni da se prepustimo i da dozvolimo promenama da nas preoblikuju u najbolje verzije nas samih. Svaki dan je prilika da ponovo pronađemo balans, da postanemo nova, bolja verzija sebe i da poput nežnog povetarca oslobodimo ono najbolje što nosimo u sebi.
Možda nas okolnosti menjaju, možda nas novi univerzumi sklapaju, ali kroz aromaterapiju i holistički pristup zdravlju imamo moć da stvorimo autentičnu, kvalitetniju varijantu sebe. A to je dar koji dolazi iz samog srca univerzuma.
Svemir. Nova dimenzija. Pole dance. Kakva veza za mene postoji između ovih pojmova?
Pole dance me podseća na svemir. Dok se vrtim oko šipke, osećam se kao da lebdim, oslobođena težine, baš kao u bestežinskom stanju svemira. Osećam moć, sreću, snagu i ispunjenost. Realnost polako bledi u pozadini. Kao da se nalazim u nekoj novoj dimenziji –svet u kojem postojim samo ja, muzika, šipka i beskrajna sloboda.
To je mesto i trenutak gde problemi ne postoje. Zvuči kao kliše, a i jeste kliše. Zapravo, to je mesto gde se suočavam sa svojim problemima, gde ih rešavam kroz pokret. Tu lečim emocije, oslobađam se tereta misli, gradim snagu i stičem samopouzdanje. Na šipci prkosim gravitaciji, baš kao što i svemir prkosi haosu.
Kada započnem ples, prepuštam se, dozvoljavam da svaka negativna i pozitivna emocija prođe kroz mene. I sve prolazi. Ulazim ranjena u svoj svemir, a izlazim nova, isceljena, ponovo rođena. U tom procesu, pronalazim sebe – moju unutrašnju snagu i lepote koje su bile skrivene.
Postoji posebna vrsta adrenalina dok visim naglavačke, držeći se samo nogama i dok se vrtim oko šipke. To uzbuđenje me pokreće, a svaki put kad se suočim sa tim izazovom, malo po malo prevazilazim svoje granice. Ponekad se pitam: dokle ću otići, koje su moje granice?
Dok posmatram sebe i druge kako izvodimo elemente koji su nekad delovali nemoguće, uvek se iznova zadivim. Kako je moguće da ovo telo, ograničeno zakonima fizike, može sve to da uradi? Neverovatno je!
Kao što nas svemir očarava svojom besko -
načnošću i ostavlja bez daha, tako me i ovaj ples zadivljuje. U svemiru nas fascinira ono nepoznato, sile koje ne razumemo, lepota koja oduzima dah. A na šipci me fascinira ono što otkrivam u sebi: snaga za koju nisam znala da postoji, lakoća u pokretu i sloboda koja dolazi kroz napor.
I znate šta me još fascinira? Fasciniram i samu sebe! Svaki put kad uspem u nečemu za šta sam mislila da ne mogu, osećam se kao da sam neko čudo – lepa, snažna i nepredvidiva. Jer na kraju dana i ja sam lepota koja oduzima dah. Možda još nisam savršena, ali svaki novi korak, svaki pad i uspon čine moje putovanje vrednim.
Kada učim novi element, u istom trenutku osećam strah, ali i neodoljivu želju da ga savladam. Taj neprocenjiv osećaj me ispunjava –koliko me nervira, toliko ga i volim. Ne volim to što osećam strah i što ne mogu odmah da ostvarim ono što želim, ali kao i za sve u životu, potrebno je strpljenje, trud i rad. Ako postoji želja, sve ostalo će doći na svoje mesto. Sve će se namestiti. Možda je to i recept za sreću u životu – želja i upornost da se ta želja ostvari. Ne smete odustajati.
Pokreti moraju biti fluidni i elegantni, ali elegancija nije samo lepota forme. Za eleganciju je potrebna kontrola, a kontrola dolazi iz snage.
Ovaj ples je mnogo više od pokreta – u njemu pronalazim slobodu, strast i moć. Trening mi pomaže da osvestim svoje telo i pokrete, dosežući mišiće koje drugi treninzi ne aktiviraju. Kroz ples se dublje povezujem sa sobom i otkrivam snagu koja je oduvek bila tu.
Kada sam počela da treniram pole dance, bilo je jako teško i bolno. Svaki deo tela koji dodiruje šipku boli. Ali bol je neizbežan deo svakog
putovanja i suočavanje s njim gradi mentalnu i fizičku otpornost. Kroz bol jačamo iznutra, pripremajući se za izazove koji tek dolaze. Iako ga ne vidimo odmah, bol doprinosi našem razvoju. Vremenom, naše telo se navikava na bol, a elementi koje učimo postaju sve lepši, sve fluidniji, sve elegantniji.
Potrebno je izdržati početnu nelagodu, jer iza nje leži osećaj postignuća i sloboda. Kao što svemir prolazi kroz cikluse stvaranja i uništenja, tako i mi prolazimo kroz bol da bismo se transformisali. Na kraju, bol postaje most do snage i umetnosti, otkrivajući nove dimenzije nas samih.
ŠTA POLE DANCE ZNAČI
Generalno sam jako povučena i tiha osoba, a plesom i muzikom pričam i iskazujem svoja osećanja. Kao introvert, često se osećam kao da ne pripadam ovde. Ne osećam se prijatno u grupama ljudi i uvek sam tiha u društvu. I iskreno, ne razumem zašto moj um i telo reaguju na način koji ne mogu da kontrolišem kada sam u društvu, ali to sam ja. I zbog toga me drugi smatraju čudnom – tako je bilo oduvek.
Ali pole dance je za mene sloboda, mesto gde mogu biti sve što poželim. Tu se osećam prihvaćeno, tu me ljudi ne vide kao čudakinju. Tu sam neverovatna (barem u svojim očima).
Ljudi mogu da te povrede, da te rastuže, da te lažu. Ali ples – taj magični jezik tela – leči. On je moja terapija, moje utočište, u kom pronalazim mir i snagu da se suočim sa stvarnošću.
Taj osećaj dok izvodim neki element – uzbuđenje, sreća, onaj prelepi pritisak u grudima, kao da se sve u meni pokreće i pulsira. Neverovatno je da pokret može izazvati tako snažnu emociju. Šipka, ja i muzika – to je moj svet. Dok plešem, sve prepreke nestaju, a fokusiram se samo na sadašnjost. Ples ti daje sreću, uzbuđenje, bol, uspone i padove – baš kao i
život. U svakom pokretu otkrivam deo sebe.
Svemir je za mene beskraj, prostranstvo u kojem se gubi svaka granica i svaka prepreka. U tom bezgraničnom prostoru, osećam se slobodno.
Kada pronađete nešto što vas pokreće, što vam stvara osećaj poput onog koji meni donosi ples, tada ste zaista srećni. Znate da u ovom svetu, kakav god da jeste, postoji to jedno mesto – vaš svet – u koji možete da zaronite. To je vaša nova dimenzija, vaš novi svemir, tu ćete pronaći isceljenje i snagu da se borite sa svakodnevnim izazovima.
Na kraju, pole dance nije samo umetnost pokreta; on je moj lični svemir, mesto gde se susreću strast, bol i radost. Svaki izazov koji sam prevazišla, svaki put kada sam se suočila sa svojim strahovima, oblikovao je moju snagu i otpornost. Kroz ples sam naučila ne samo da verujem u sebe, već i da otkrivam nove dimenzije svog bića.
Zato vas pozivam da pronađete svoj način izražavanja, bilo da je to ples, umetnost, sport ili nešto drugo. Verujte u sebe i svoje sposobnosti, jer svemir je pun mogućnosti koje čekaju da ih istražite. Ponekad je potrebno prevazići bol i strah kako bismo otkrili snagu koja se krije u nama. Osetite svaki trenutak, uživajte u putovanju i ne zaboravite – vaša sudbina je zapisana negde u svemiru, samo treba da verujete i hrabro kročite napred.
Budite uporni, čisti i iskreni u ostvarenju svojih želja, jer Bog sve vidi. On je stvorio svemir i u svakom od nas je njegova svetlost koja nas vodi ka ostvarenju snova.
PROSTORA,
ŠĆEPANOVIĆ.
Ovoga puta, fokus je na srpskoj tradicionalnoj muzici – glasu i trubi.
Tačnije, radi se o specifičnom stilu sviranja dragačevske trube i narodnog pevanja za koje je u Zapadnoj Evropi uvek postojao veliki interes.
– Specifičan stil sviranja tih limenih duvačkih instrumenata i fascinantni načini pevanja sa našeg šireg područja zagolicali su interes Fanfarnog orkestra iz Utrehta i Balkanskog ženskog hora iz Amsterdama. Oni su me kao specijalistu za balkansku muziku zamolili da sastavim i vodim koncertni program Balkan blaast, budući da su na jednom od mojih predavanja saznali za srpsku dragačevsku trubu i Guču, a pre toga su već znali muziku Gorana Bregovića. Javilo se veliko interesovanje koje je preraslo u zaljubljenost. Ovaj projekat podstakao je pažnju i kulturnih fondacija u Holandiji, te su nam i oni pohrlili u pomoć, na čemu smo im veoma zahvalni. Njihova podrška me je inspirisala i rešila sam – dovešću im najbolje muzičare koji će pokazati da balkanska i srpska muzika nisu samo Čaje šukarije, Goran Bregović i DJ Shantel, nego iza toga stoji čitav novi svet, ogromna muzička baština sa čarobnim muzičkim “rastinjem” za koje oni nikad nisu ni čuli.
Zato sam i pozvala naša dva iznimna umetnika iz Beograda koji su su idealan izbor – Bojanu Nikolić i Draganču Ristevskog. Ne samo da su diplomirani muzičari, već su jedni od najvrsnijih izvođača i poznavalaca svih balkanskih stilova – od klasične do tradicionalne muzike, sa svim mešavinama (“crossover”) stilova.
Trudićemo se da balkansku muziku ne samo stilski verno izvedemo, nego i da im na radionicama objasnimo zašto je tako sviramo, iz kog običaja potiče, zašto je pesma vesela iako je tekst tragičan i ostale pojedinosti šarmantne srpske kulture.
Orkestrom i horom će naizmenično dirigovati Martin Wernsen i Julia Šćepanović.
Muzička radionica: Srpske trube, Dragančo Ristevski – utorak, 29. oktobar, Utreht
Muzička radionica: Balkansko pevanje, Bojana Nikolić, četvrtak 31. oktobar, Amsterdam
Koncert: Balkan blaast! Utreht – subota, 2. novembar
Koncert: Balkan blaast! Amsterdam – nedelja, 3. novembar
Linkovi i QR-kodovi: https://www.zimihc.nl/agenda/balkanblaast-zuilens-fanfare-corps-en-balkanvrouwenkoor-amsterdam/ | Balkan Vrouwenkoor Amsterdam - Julia Scepanovic
JULIA ŠĆEPANOVIĆ
Kontakt: juliadirigente@gmail.com
DOGAĐAJ U PRESTONICI O KOM SE PRIČA
Masaža ruku, prikaz masaže lica, povezanost sa prirodom, odlična muzika – ovako je izgledao prestonički događaj održan sinoć. Sara Jo, Dunja Jovanić, Aleksandra Jeftanović, Maša Memedović i brojne druge poznate i negovane dame upoznale su se sa brendom Ignae koji je ekskluzivno dostupan u MedSpa. Reč je o brendu koji je dostupan u najboljim SPA centrima širom sveta, poput Four Season u Portugalu, kao i Atlantis u Dubaiju. Mi čekamo da vidimo, koje spa centre u regionu će krasiti Ignae kozmetika. MedSpa je koncept koji objedinjuje SPA tretmane sa najsavremnijom tehnologijom i estetskom medicinom. Sve je zamišljeno tako da na jednom mestu možete zasijati od glave do pete, pa su tako dostupni tretmani lica, tela, laserska epilacija i estetska medicina. Osnivač MedSpa Nina Kovrlija, istakla je da svako zaslužuje da se oseća dobro u svojoj koži i da je to bila vodilja prilikom osnivanja Medspa koncepta. „Veliko mi je zadovljstvo da su nam poklonile pažnju prelepe žene, koje su najveći ambasadori naših usluga. Naša misija je da uvek budemo deo rešenja, da pružamo podršku našim klijentima. Fokusirani smo na postizanje zadovoljstva klijenata kojima se maksimalno posvećujemo. Naš ultimativni cilj je da vas učinimo srećnim“, rekla je Nina, founder MedSpa. Prilikom osmišljavanja koncepta vodilo se računa o svakom detalju, a možda jedan od najvažnijih je zašto treba da mu poklonite svoje poverenje je vrhunska kozmetika. Tako, pored ostalih high-end brendova kozmetike samo u njemu možete imate tretmane sa brendom Ignae – kozmetika koja se
ističe po korišćenju patentiranog EPC faktora i nanozoma, ključnog elementa koji omogućava dublje prodiranje aktivnih sastojaka u kožu zahvaljujući veličini od 400 nanometara. Ova inovativna tehnologija postavlja Ignae kozmetiku iznad drugih, obezbeđujući efikasnije rezultate za kožu. Još jedna posebnost, ona crpi svoju inspiraciju iz bogatstva ekosistema Azorskih ostrva, devet vulkanskih ostrva usred Atlantskog okeana, što čini osnovu za inovativne sastojke. Ovi proizvodi su ne samo izuzetno efikasni, već imaju snažan uticaj na oporavak i regeneraciju kože, zahvaljujući bogatstvu aktivnih vulkanskih supstanci.
Mnogo je razloga zašto treba da vaš izbor bude Ignae i MedSpa, a verujemo da će ono biti mesto na kome ćete se ponovo zaljubiti u sebe!
Kada se trudimo da zadržimo svakodnevicu koja nas sputava i udaljava od sopstvenog ja, mi praktično zatvaramo vrata Univerzumu kome se molimo da nam pruži sasvim drugačiju životnu perspektivu kojoj težimo, o kojoj sanjamo. A šta je život? Ja verujem u LJUBAV i to je za mene život, ona je neraskidivo povezana sa slobodom. Ljubav je sloboda, ljubav se ne može izraziti bez nje. Svaka zavisnost blokira ljubav. Ljubav je biti jedno sa svim a ujedno biti slobodan od svega, jer ljubav je postojanje, kretanje, a ne učaurenost. Često sam u svom životu imala periode stagniranja kad sam upadala u zamku kolotečine, prihvatajući uloge koje su u potpunosti bile u suprotnosti u odnosu na ono što želim i volim, u odnosu na moj temperament i uverenja. Prednosti u odnosu na to prihvatanje je bilo veoma malo i što sam više odmicala bila sam toliko daleko od sebe da sam se u tom vrtlogu u kom sam se našla plašila i sopstvene senke a kamoli nečeg iole smislenog. Boreći se sa tim vetrovima padala sam u razna životna iskušenja koja sam oberučke prihvatala ili apriori odbacivala verujući da postoji taj Svemir koji će me ponovo sastaviti i odvesti u neke nove životne okolnosti gde ću ponovo biti srećna kao JA. I baš tada kada me obuzme tama i osećaj da nema dalje, formira se neko novo sutra, neka nova ja, oblikovana iznova, sa ponekom novom borom, ali slobodna i zahvalna, šireći i grleći LJUBAV u koju i dalje verujem.
способност да нас поново створи,
обнови и сходно потреби преобрази, и као такве врати на пут истинског живота са кога смо се привремено удаљили. У тим
тренуцима созерцања, често осећамо тихи
Божји глас у себи и, вођени њиме, враћамо
се оном што смо и чему смо задати својим
постојањем.
Од тренутка када угледамо свет, наши родитељи постају наши први учитељи.
Они су ти који нас обликују, који у наше
мале умове усаде уверења, вредности и ставове. Њихове речи и поступци утискују нам темељна веровања, која обликују наше изборе, како добре, захваљујући којима доживљамо
света, губитак радног места, прекид емотивне везе и низ других ситуација у
којима се осетимо сломљеним су заправо
прилика за стицање нових спознаја о себи, другачије опажање света у којем живимо, одређивање према свему што
смо везанији (често се догађа да управо тај родитељ први
DUŠA PUNA VERE
SRCE PUNO LJUBAVI
SNAGA JE U MOĆI ODLUKE
HRABROST JE U GENU
ODLUKA JE U BUĐENJU
BUĐENJE JE OZDRAVLJENJE
NADA JE KLJUČ
PIŠE: SOFIJA ANTONIJEVIĆ
