RYL E-MAGAZINE, #118

Jelena Kršić

SUMMER SUMMER CAMP CAMP

U julu u Beogradu

UVODNIK

PHOTO: TILDA BOGDANOVIĆ

USUDI SE DA SE NE USUDIŠ

Postani alhemičar sopstvenog života. Tišina odzvanja u tišini, zlato se odaziva zlatu, zvezde šapuću mesecu, ptice pronalaze ptice, a duša — ona se otvara samo onima koji umeju da je prepoznaju među milijardama šapata sveta.

Život je umetnost lične alhemije. Svako od nas je pozvan da meša, pretače, sagoreva i preobražava sopstveni materijal – da od iskustava, padova i radosti stvori eliksir koji miriše na autentičnost. Usudi se da se ne usudiš. Usudi se da se usudiš. To je tvoja formula. Tvoja sloboda. Tvoje zlato.

Moje zlato je moja intuicija. Dok svet trguje dokazima, brojkama i sigurnim putevima, ja ulažem u ono što ne može da se izmeri — u osećaj koji me vodi. Moje zlato nije u spoljnim pečatima, već u tihom unutrašnjem glasu koji nepogrešivo zna. Alhemija mog života počinje onog trenutka kada biram da verujem sebi. Da sledim ono što osećam, čak i kada ne znam gde vodi. Možda je to najređa hrabrost: usuditi se da poveruješ svojoj intuiciji pre nego što ti svet da dozvolu. Jer moje pravo bogatstvo nije u onome što posedujem, već u onome što osećam — i u sposobnosti da to pretvorim u život koji ima smisla za mene. Pozivaju me na mnoge događaje, partije, susrete. Nekad me privuče svetlost reflektora, nekad me umori buka sveta. Ali naučila sam da slušam — ne kalendar, ne očekivanja, već onaj tihi, nepogrešivi glas u sebi. Ponekad me taj glas povuče, ponekad me gurne. I verujem mu. On zna kada je vreme za pokret, a kada za povlačenje. Kada je prostor za ljude, a kada za sebe. U moru poziva, moj kompas je intuicija. Ona bira za mene. I svaki put me vodi tamo gde treba da budem — čak i kad to u tom trenutku ne razumem.

Pre neki dan stiže poruka na WhatsAppu: “Voleo bih da dođeš na event koji organizujemo u Istri. Molim te, budi naš gost.“ A ja? Ja gledam poruku, gledam datum, ali ne tražim odgovor

tamo. Osluškujem. Ne spolja — nego iznutra. Kalendar je prepun do kraja avgusta. Da li ima mesta za vikend u Istri? Jer više ne idem tamo gde treba da se bude. Idem tamo gde me moj osećaj vodi. Nekad je to centar zbivanja. Nekad je to centar mene. Biram da ostanem verna sebi. Uvek. Tako je i ovaj put. Samo sam kupila avio karte i za pet dana odletela tamo gde su se potrudili da doživimo film in vivo — Business and Pleasure. Ljudi sa različitih strana Italije, Hrvatske, Srbije razmenjivali su poslovna iskustva, otvarali vrata budućih saradnji i upoznavali se pod vedrim nebom čarobne Istre. Bio je to prostor u kome se velika vila sa bazenom pretvara u priče, a priče u prilike. Jer kada se spoje prave energije, prava mesta i pravi ljudi — poslovni svet postaje uživanje, a uživanje pokretač novih ideja.

I tek je počelo.

Budi u skladu sa sobom i usudi se u svemu. Usudi se da stvoriš i da menjaš i da biraš i da živiš onako kako samo ti umeš. To je najlepši poslovni životni uspeh. I čik probaj da ne odgovoriš životu ako je izazov u skladu sa tvojom intuicijom. Jer najlepše je živeti sopstvenu istinu.

Jer ovo je tvoj put. Tvoje zlato. Tvoja alhemija. A Anima Mundi — Duša Sveta — mora biti dovoljno otvorena da primi, dovoljno senzitivna da oseti, dovoljno senzualna da doživi, dovoljno mudra da prepozna svoj put među mnogim stazama koje joj se nude. Ona se vodi suptilnim šapatima unutrašnjeg glasa. Ne bira najkraći put, nego onaj koji najdublje odzvanja u njenoj suštini. Anima Mundi zna: put koji je za nju — već je ispisan u njenom osećaju. Na njoj je samo da ga prepozna i da hodi njime, s poverenjem, s nežnošću, s verom u sebe. Jer duša sveta se ne kreće naglo. Ona pleše. Ona bira. Ona oseća. Ona se usuđuje.

Anima Mundi

RYL 118

IMPRESSUM

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

TEHNIČKA UREDNICA

Jelena Ademi

LEKTORI

Dijana Krtinić, Adrian de Groot (za tekstove na engleskom)

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU:

Danijela Marković

Marko Milić

Jasmina Mitović

Branislava Čajić

Elena Srzentić Frleta

Adrian de Groot

Ivana Tasić

Olgica Božinović

Ivana Srdić

Maja Miklja

Aleksandra Božović

Ivana Borić

Aleksej Đermanović

Ozren Uzelac

Maja Milićević

AUTORI:

Dr Ioanna Batsialou

Marica Bošković-Petronijević

Dragan Sikimić

Jelena Kršić

Ana Bogdanović

Daniela Kraljić

Miljko Živojinović

Pavle Medaković

FOTOGARFIJE:

Anima Mundi

Unsplash.com

Naslovnica: Jelena Kršić

Photo: Ljubiša Tešić

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

LIČNOSTI U OVOM BROJU

ANA BOGDANOVIĆ

PAVLE MEDAKOVIĆ

JELENA KRŠIĆ

MARICA BOŠKOVIĆ-PETRONIJEVIĆ

MILJKO ŽIVOJINOVIĆ

DANIELA KRALJIĆ

PHOTO: STEFAN SIMONOVIĆ

YOUR ATTITUDE

IZABERI SVOJ MIR

PIŠE: IVANA SRDIĆ, CEO&FOUNDER PINEAPPLES AGENCY / COFOUNDER ORANGE AGENCY NEDOSTUPNA, ALI PRISUTNA. FOTO: NEBOJŠA NIŠIĆ

Kada svi trče, ti stani.

Tamo gde oni trče nije tvoj cilj.

Nedeljno popodne. Telo mi u stanju odmora, glava i duša u miru. Zvoni mi mobilni.

Sa druge strane poziva vršiti glas mame iz vrtića: “Šta ti je sa telefonom, ne stižu ti poruke na viber, whastapp, Instagram, Messenger, sms”

Dok je to izgovarala prolazili kroz svest su mi najgori mogući scenariji i tragične situacije, nivo stresa i krvni pritisak mi se instant podigao.

“Ok, Jovana, evo sad sam kraj telefona, šta se desilo?”

Sledi blago ljutito obaveštenje mama Jovane:

“Ne stižem da odvedem dete na rođendan, jel možeš ti da je odvedeš kada budete išli?”

“Ne mogu Jovana, žao mi je”

Ja sam ta koja bira kada i za koga je dostupna. Kada sam otvorila sve navedene alatke za komunikaciju imala sam oko 26 poruka na svakom kanalu, od mama Jovane.

Telefon i poruke ne gledam osim kada lično nisam u prilici da vidim, smisleno odgovorim, ne u žurbi sa polovičnim informacijama.

Naučila sam da je očuvanje mog mira važnije od bilo koje propuštene poruke.
Jer ako hoću da svojoj deci pružim kvalitetno vreme, da ih zaista čujem, pogledam, budem uz njih bez nervoze u pozadini, onda taj mir nije luksuz, već preduslov. Njima ne treba mama koja na pola rečenice proverava ekran. Treba im mama koja diše. Koja je tu. A da bih to bila, moram da pravim izbore koji nisu uvek po meri sveta, ali jesu po meri ljubavi.
Jer samo kad sačuvam sebe, mogu da dam ono najbolje njima.

Moje vreme. Moj mir.

Ja sam tebi potrebna, moraćeš da sačekaš da budemo na istoj frekvenci kada je komunikacija u pitanju.

Poštujem sebe i svoje vreme. Poštuj i ti moje.

To nije arogantnost i igra moći. To je uslov za preživljavanje.

To nije ignorisanje, to je osnovna briga o sebi.

Ako me poštuješ, razumećeš.

Tuđa poruka nije moja hitnost.

Telefon mi nije okov oko vrata.

Tu sam, ali ne po ceni sebe.

Usudila sam se da se ne usudim.

Da ne skačem na ton notifikacije. Notifikacje sam ugasila, za sve kanale.

Odlučila sam da ne prekidam svoj mir zbog tuđih anksioznosti.

Kada sam ovo uvela u svoju životnu praksu, uvidela sam da ljudi imaju veliku tendenciju da kontrolišu druge.

Kada nisam odmah dostupna, osećaju se zbunjeno.

Kada postavim granicu, ne bude im prijatno.

I moj omiljeni fenomen kod ljudi - ako ne igram po očekivanim pravilima kolektivne svesti, već im ukazujem na njihove pukotine, ja sam ta koja remeti poredak i koju žele da uklone.

Taj “problem” o kojem govore, zapravo je moja sloboda i hrabrost.

Sloboda da odgovorim kad sam zaista prisutna. Ne kada “treba”, ne zato što se očekuje, ne zato što će neko da se uvredi ako ne odgovorim odmah. Već kada osećam da sam tu, svesna, otvorena i istinski dostupna za odnos. To nije lenjost, neodgovornost ili bežanje. To je svesni izbor da ne budem dostupna po tuđim pravilima, već po sopstvenom osećaju.

A hrabrost To je ono što dolazi posle. Hrabrost da ostanem dosledna tom osećaju, čak i kad izaziva neodobravanje. Hrabrost da podnesem tišinu, nelagodnost, pa i osudu jer nisam «uklopiva», jer ne igram po pravilima kolektiva koji kaže: «Ako nisi dostupna odmah, nisi dobra, nisi lojalna, nisi vredna.» Zapravo, taj “problem” sam ja, žena koja bira da oseća, a ne da funkcioniše po automatizmu.

Koja bira da ne bude deo sistema koji je zamenio povezanost za kontrolu. I da, ta sloboda ume da boli druge. Jer pokazuje koliko su sami pristali da se odreknu svoje.

Ovo je nepoštovanje koje smo normalizovali. Žao mi je, ne igram tu igru digitalnog poremećaja vrednosti.

Možda baš u tom trenutku dok ti čekaš odgovor na moju poruku ja uživam u životu, grlim drage ljude, spremam omiljeno jelo, pijem kafu u miru i tišini.

Znate li sa kim je ovo najteže sprovesti?

Sa najbližima. Od njih očekujemo najviše razumevanja, a baš su oni ti koji ga najmanje imaju za nas. Nije potreba za ličnim mirom distanca ili ljutnja. Oni “ne mogu sad” tumače kao “ne mogu nikad”

Koliko god je naš bunt u tom trenutku velik, on je najmoćniji povratak sebi. Tada počinje naša bliskost, sa nama samima, pa sa našim najbližima.

Pre mesec dana sam uvidela da nikada nisam odgovorila saradnici na poruku koju mi je poslala još u septembru prošle godine. Prošlo je gotovo godinu dana. Prvo sam se postidela. A onda sam udahnula, prihvatila, i javila joj se. Odmah sam se izvinila, bez pravdanja, i rekla istinu: “Izvini. Bila sam potpuno ubeđena da sam ti odgovorila. Dani su mi proleteli, i sada sam te se setila jer mi treba tvoja usluga.”

Njen odgovor me je dirnuo do srži: “Ivana, samo neko ko nema životnog i poslovnog iskustva bi ti zamerio. Tu sam za sve šta ti treba, javi se za sastanak.” I to je to. Ljudskost. Razumevanje. Prostori bez osude.

Takvi odgovori vrate veru. Ne samo u druge, već i u sebe.

Uče nas da ne moramo uvek biti na visini, da bismo bili vredni poverenja. Suština je negde dublje, u nameri, u prisnosti, u spremnosti da budemo tu kad je zaista važno.

Na kraju, ne postoji savršen odgovor. Ne postoji pravi trenutak da se javiš. Ne postoji univerzalna formula kako se živi život bez

FOTO: UNSPLASH.COM

propuštenih poruka, bez povređenih očekivanja, bez nesporazuma. Oni su sastavni deo života.

Ali ono što postoji jeste svesna odluka da biraš svoj mir. Da ne goriš kako bi drugima bilo toplo. Da ne trčiš svaki put kad neko zazvoni. Da ne nosiš tuđe hitnosti kao svoju odgovornost.

Usuditi se da se ne usudiš nije bunt. Nije hladnoća. Nije pasivnost. To je zrela, tiha revolucija protiv sveta u kojem se brzina meri kao vrednost, a dostupnost kao dokaz ljubavi.

Svako će te se kad-tad setiti. Pitanje je samo, da li ste tada na istoj frekvenci? I koliko mu trebaš?

Da li moje mogu i nečije trebam mogu da se sretnu u sredini, bez pritiska i očekivanja?

Jer to je ta prava bliskost. Ne kad se stalno tražimo i dokazujemo, već kad možemo da budemo odsutni, a i dalje povezani. Zato, ako me nekad ne dobiješ odmah, znaj da nisam nestala. Samo sam se vratila sebi. I kad se naši ritmovi ponovo poklope, tu sam. Cela. Prisutna. Spremna da slušam.

Biram da budem deo rešenja, kada za to imam kapacitet.

Usuđujem se da ne osuđujem

Naučila sam da je lako suditi drugima. Zašto nije odgovorila? Zašto je odustala? Zašto kasni? Zašto se povukla?

Ali ono što je teško i dragoceno jeste ne osuđivati.

Ne donositi zaključke iz sopstvenog filtera.
 Ne praviti priču u svojoj glavi kad ne znaš celu sliku.
 Ne uzimati lično ono što nije lično, već posao.

Ne znam tuđe okolnosti. Ne znam koliko im je današnji dan bio težak.

Nekad kašnjenje nije nemar, već znak da se osoba loše u duši i telu. Nekad povlačenje nije hladnoća, već vapaj za mirom.

Zato biram razumevanje umesto predrasude. Biram otvorenost umesto pretpostavke. Biram da pustim, a ne da pritisnem.

Jer to je sloboda. Za mene. I za druge.

Život me je naučio da ono najvrednije u meni ne raste iz hitnosti, već iz tišine.

Iz prostora u kojem sam dostupna sebi.

U svetu u kojem se vrednuje brzina, dostupnost i multitasking do iznemoglosti, ja učim nešto drugo.

Kada svi trče, ja biram da stanem. Mogu ja da trčim sprint na 100m. Mogu i trke sa preponama.

Biram svoj start i svoj cilj, u svom tempu.

PHOTO: LJUBIŠA TEŠIĆ

ONA, ŽENA ZMAJ

SKUPLTURA KAO PROSTOR UNUTRAŠNJEG DIJALOGA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: LJUBIŠA TEŠIĆ I IZ PRIVATNE ARHIVE

JELENA KRŠIĆ JE VIZUELNA UMETNICA KOJA ŽIVI I STVARA U BEOGRADU. DIPLOMIRALA JE NA ODSEKU VAJARSTVA NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU. SVOJ UMETNIČKI PUT ZAPOČELA JE ISTRAŽIVANJEM SKULPTURE, PERFORMANSA I VIZUELNIH FORMI KOJE NASTAJU NA GRANICI LIČNOG I DRUŠTVENOG PROSTORA. NJENI RADOVI OBLIKUJU PROSTORE TIŠINE I SLOŽENIH ODNOSA IZMEĐU POSMATRAČA I DELA. KROZ UMETNOST ISTRAŽUJE ŠTA POKREĆE UNUTRAŠNJE PROMENE I OSVETLJAVA ONO ŠTO JE SKRIVENO.

NJENA PRAKSA OBUHVATA CRTEŽE, SKULPTURE, PERFORMANSE I TEKSTOVE KOJI SE NADOVEZUJU NA FILOZOFSKA PROMIŠLJANJA. U KASNIM DEVEDESETIM, REALIZOVALA JE PERFORMANSE VIRUS I I VIRUS II , ISTRAŽUJUĆI UTICAJ

INFORMACIJA NA PONAŠANJE PUBLIKE. NJEN FOKUS JE NA PITANJIMA IDENTITETA I KOLEKTIVNE PERCEPCIJE. U SVOJIM PROJEKTIMA POVEZUJE TEME LIČNOG PAMĆENJA, DRUŠTVENIH MREŽA I OSEĆAJA PRIPADNOSTI.

UČESTVOVALA JE NA BROJNIM SAMOSTALNIM I GRUPNIM IZLOŽBAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU, UKLJUČUJUĆI NASTUP NA VENECIJANSKOM BIJENALU KAO DEO IZLOŽBE EVROPSKOG KULTURNOG CENTRA. NJEN RAD I AM WAITING FOR IT TO HAPPEN POSEBNO JE PREPOZNAT KAO REFLEKSIJA O IŠČEKIVANJU I SLOJEVIMA ISKUSTVA. UMETNIČKI SE BAVI PITANJIMA INFORMACIJA, EMOCIJA, RELACIJA U DRUŠTVU I NJIHOVOG UTICAJA NA KOLEKTIVNO I INDIVIDUALNO ISKUSTVO. INSPIRACIJU CRPI IZ SVAKODNEVNIH ODNOSA, PROLAZNOSTI I TIHE SNAGE PRISUSTVA.

JELENA ISTRAŽUJE I VEZE IZMEĐU SVETLA, PROSTORA I SVESNOSTI, GRADEĆI DELA KOJA OTVARAJU POTENCIJAL ZA KONTEMPLACIJE. OSIM VIZUELNIH UMETNOSTI, AKTIVNA JE I U KNJIŽEVNOM RADU, KOMBINUJUĆI INTIMNE ZAPISE I ESEJE O UMETNOSTI I ŽIVOTU. VERUJE U UMETNOST KOJA NASTAJE IZ AUTENTIČNOG ISKUSTVA I KOJA MOŽE DODIRNUTI ONO UNIVERZALNO U SVAKOM OD NAS.

KOJA JE TVOJA FORMULA STVARANJA?

Moja formula je ritam: vreme akumulacije, vreme slušanja i vreme stvaranja. Prvo dopuštam da u meni tiho rastu slike, osećaji i ideje. Ne žurim da ih prevedem u oblik dok ne sazreju. Verujem u tišinu i poverenje — da ću prepoznati trenutak kada ono što nosim postane neodložna potreba da se stvori. Kao prelazak iz tišine u gest. To je proces dopuštanja.

KADA VIDIŠ SEBE KROZ PRIZMU SKULPTORKE, UMETNICE, ŽENE KOJA

STVARA U DVA VEKA, MAJKE, PARTNERKE, PRIJATELJICE — ŠTA JE ONO ŠTO VERUJEŠ DA DONOSIŠ OVOM SVETU KAO NAJDUBLJI DOPRINOS?

Sve vreme svog stvaralaštva pitala sam se šta zapravo doprinosim i kome, kao i da li to ima istinsku vrednost. To pitanje me je pratilo kroz godine — u trenucima stvaranja, sumnje i tišine. Vremenom sam shvatila da umetnost ne mora da odgovori na sve, ali može da otvori prostor u kojem se ljudi prepoznajui dodirnu na dubljem nivou. Verujem da moj doprinos svetu leži upravo u tom prostoru — mestu gde se ranjivost susreće sa snagom, a tišina sa smislom. Možda je najveća vrednost u mom stvaralaštvu to što nežno podsećam da nismo sami u svojim pitanjima i da smo duboko međusobno isprepleteni.

Kao žena koja stvara između dva veka, nastojim da spojim iskustvo prošlog i pitanja budućeg, da ostavim trag koji će dodirnuti i one koji tek dolaze. Ulogu majke, partnerke i prijateljice živim kao deo istog stvaralačkog toka: verujem da je svaki odnos mesto oblikovanja, jednako važan kao i umetnički rad.

TVOJA

IZLOŽBA „IZLEČIŠTE — REVIVARIUM“ BILA JE POSTAVLJENA U GALERIJI „SANJAJ” OD 5. JUNA DO 5. JULA 2025. GODINE. POSETIOCI SU MOGLI NA POSEBAN NAČIN DA KOMUNICIRAJU, ALI I DA UĐU U POLJE KOJE NADILAZI INDIVIDUALNO ISKUSTVO I U SEBI SABERU SLOJEVE KOLEKTIVNOG SVEZNANJA, KAO I POVRATAK DUBLJOJ POVEZANOSTI SA SOBOM I SVETOM. MOŽDA CELA IDEJA LEŽI U REČI „USPORI“.

Hvala na ovom pitanju — zaista mislim da ključni moment izložbe „Izlečište – Revivarium“ jeste upravo poziv na usporavanje. U svetu koji neumoljivo juri ka brzini i površnosti, prostor koji sam želela da stvorim u galeriji „Sanjaj” je svojevrsno utočište — mesto gde se vreme može proširiti i produbiti.

„Izlečište“ nije samo izložba umetničkih radova, već polje u kome posetilac može da zastane, da udahne, da u tišini pronađe veze sa sobom i sa kolektivnim slojevima postojanja koji nas sve prožimaju. Verujem da umetnost ima moć da premosti granice između pojedinca i kolektiva, da nas podseti na dublju povezanost i našu ulogu u širem toku života.

Reč „USPORI“ u ovom kontekstu nije samo savet, to je ritual — poziv da se ponovo naučimo biti prisutni, da se oslobodimo pritiska stalnog „biti zauzet“ i da otvorimo vrata isceljenju kroz pažnju i prihvatanje. To je polje gde se istovremeno rađaju pitanja i odgovori, gde se slojevi vremena i iskustva slažu u novi smisao.

ŠTA TE JE U PROCESU STVARANJA

NAJVIŠE VODILO? DA LI JE TO BILA EMOCIJA, IDEJA ILI NEŠTO ŠTO SI MORALA DA PUSTIŠ IZ SEBE?

U procesu stvaranja za izložbu „Izlečište“ najviše me je vodila ideja o složenosti vremena i prostora, kao i slojeva iskustva koji se preklapaju i međusobno prožimaju.

I tu, u toj složenosti, postoji individualna svest. Koliko je velika? Koliko je svesna sebe same? Gde su ivice naše svesti i gde se dodirujemo, gde preplićemo? Šta udružene svesno, a šta udružene nesvesno, stvaramo?

Bilo je to istraživanje prelaza između vidljivog i nevidljivog, individualnog i kolektivnog, gde je stvaralački čin podjednako čin prepuštanja kao i namere — puštanja forme da se pojavi kroz dijalog sa materijalom sa svetlošću, spoznajama, pitanjima i sopstvenim unutrašnjim prostorom.

U SVOJE SKULPTURE UNELA SI BOJU, SVETLOST. ŠTA TE JE PODSTAKLO DA IM UDAHNEŠ ŽIVOT NA TAJ NAČIN I DA LI JE BOJA U TVOJIM RADOVIMA DEO IZLEČENJA?

Boja i svetlost u mojim skulpturama nisu samo vizuelni elementi — one su nosioci složenih značenja i mostovi između forme i doživljaja. Kroz njih pokušavam da probudim unutrašnje slojeve percepcije, da otvorim prostor u kome posmatrač može da oseti nevidljive dimenzije. Svetlost menja način na koji oblik diše i komunicira, a boja donosi dodatnu dubinu, često kontradiktornu i višeslojnu. U tom susretu stvaram prostor za dijalog između materije i duha, između vidljivog i nevidljivog.

Za mene, umetnost je proces stalnog oživljavanja — boja i svetlost su alati kojima dozivam pokret i promenu, pozivajući na dublju pažnju i otvorenost.

KADA GLEDAŠ SVOJE RANIJE RADOVE BEZ BOJA I SADAŠNJE STVARALAŠTVO, KAKAV EMOTIVNI PRELAZ OSEĆAŠ IZMEĐU TE DVE FAZE?

Kada se osvrnem na svoj umetnički put, jasno osećam tačnost svakog trenutka — kao umetnik i kao duša. Boja je oduvek bila prisutna, tiha i suptilna naznaka u ranijim radovima, poput šapata ispod površine. Sada je, međutim, eksplodirala u punom sjaju, oslobađajući energiju i novi dijalog sa svetlom i prostorom. Taj prelaz doživljavam kao izrastanje iz unutrašnje tišine u složeni puls života koji oblikuje moje stvaranje.

NEGDE SI NAPISALA DA SI ODUVEK VEROVALA DA PROSTOR MOŽE DA DIŠE, DA ZADRHTI. I DA JE OVA IZLOŽBA

MOŽDA POKUŠAJ DA TO ČUJEŠ. DA LI SI DOŽIVELA OČEKIVANO?

Jesam, doživela sam. Ja sam se kroz prostor kretala nekom novom lakoćom i dozvolila mu, kao i svojim delima unutar prostora, da mi govore. To što sam stvorila mi je uzvratilo, otkrilo, pokazalo. Hvala publici i ljudima koji su mi pričali šta su osetili, šta su doživeli, spoznali. Poput devojke koja mi je prišla i rekla sa suzama u očima: ”Ja sad razumem, ja sam se izlečila, sada.“ Za mene kao umetnika je to veličanstveni doživljaj. Verujem da prostor ne samo da diše, već nam i govori, obraća se na načine koji nisu uvek očigledni. Skulpture na ovoj izložbi pažljivo su postavljene kao kompozicija prostorne svesti — sa namerom da unutar fizičkog prostora pokrenu energetski puls i dah.

KOJI JE TO TRENUTAK DANA ILI NOĆI KADA STVARANJE NADILAZI SVE ŠTO POZNAJEŠ? ŠTA TO PREVAZILAZI PROSTOR, VREME, SEBE?

Trenutak kada stvaranje nadilazi sve poznato dešava se u tišini između sna i jave — kad nestaju granice prostora, vremena i ega ostaje samo čista prisutnost, čisto biće koje dopušta da nešto novo dođe bez otpora.

KADA NASTUPA ONAJ TRENUTAK KADA STVARANJE VODI DALJE OD ONOGA ŠTO SI TI?

Taj trenutak nastaje kada sam duboko u procesu, kada stvaranje postane glas iznutra koji vodi, a ja samo sledim njegov tok bez otpora i kontrole. Danas već imam iskustva, ali i dalje kažem sebi: “Ooo, šta bi ovo?” Posle se nekako poslažu i informacije, nekad kroz analizu, nekad kroz spoznaju.

DA LI JE ZA TEBE STVARANJE SVOJEVRSNA TERAPIJA ILI RITUAL ILI ZANAT? IMAŠ LI

SVOJ LIČNI “REVIVARIUM”, PROSTOR ILI TRENUTAK U KOME SE OBNAVLJAŠ?

Ne bih rekla da je stvaranje samo terapija, ritual ili zanat — to je mnogo složeniji, duboko lični

proces. Za mene, život umetnika postoji kroz jak unutrašnji poziv, kao kod kojim sam stvorena i koji me vodi. Moj lični Revivarium je moja svest — ja kao svedok sopstvenih misli i emocija. To stanje može da postoji bilo gde, nezavisno od fizičkog prostora, i upravo je ono mesto obnove i prisutnosti u koje se stalno vraćam.

TEMA LETNJEG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV “USUDI SE DA SE USUDIŠ”. NA ŠTA SI SE USUDILA, A DA SI SE MOŽDA PRIBOJAVALA?

Usudila sam se da ostanem verna svom unutrašnjem glasu i kada me je obuzimala strepnja od nepoznatog i neodobravanja drugih. Usudila sam se da istražujem teme koje nisu uvek lako razumljive, da uđem u složene, ponekad kontradiktorne dimenzije svog rada i da nastavim da stvaram, čak i kad nisam sigurna kuda me vodi put. Taj korak ka neizvesnosti bio je istovremeno i izazov i oslobođenje.

PHOTO:

ON, OSTVAREN I USPEŠAN

MOŽDA SU ME DRUGI OTPISALI, ALI JA NISAM

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: PRIVATNA ARHIVA

PISAC. PRAVNI STRUČNJAK. ČOVEK KOJI JE IZABRAO REČ – KAO POZIV I KAO PUT. DRAGAN SIKIMIĆ JE SLOBODNI PISAC I PRAVNIK IZ SRBIJE, SA DUGOGODIŠNJOM KARIJEROM U OBLASTI VLADAVINE PRAVA, USKLAĐENOSTI, UPRAVLJANJA I INSTITUCIONALNIH REFORMI. NAKON DECENIJA PROVEDENIH U PRIVATNOM SEKTORU, ADVOKATURI, JAVNOJ SLUŽBI I MEĐUNARODNIM ANGAŽMANIMA, ODLUČIO JE DA SLEDEĆE POGLAVLJE SVOG ŽIVOTA POSVETI ONOME ŠTO JE ODUVEK BILO NAJVAŽNIJE: ISTINI, JASNOĆI I PISANOJ REČI.

ONO ŠTO GA JE UVEK PRATILO BILA JE POTREBA DA PIŠE. PIŠE O ONOME ŠTO SE TIČE SVIH NAS – ALI KROZ LIČNI IZRAZ. O TIŠINI KOJA GOVORI. O SNAZI KOJA NE VIČE. O MOGUĆNOSTI DA POČNEMO IZNOVA – SA SMISLOM. ZA ONE KOJI VIŠE NEMAJU ŠTA DA DOKAZUJU – OSIM SEBI.

VERUJE U TIHU SNAGU. U DUBOKE VEZE IZMEĐU SRODNIH LJUDI. U DOSTOJANSTVO SVAKOG NOVOG POČETKA. VERUJE I DA JE VRHUNAC ONOGA ŠTO ČOVEK MOŽE DA POSTIGNE U PROFESIONALNOM ŽIVOTU – DA RADI ONO ŠTO VOLI. ODNOSNO: DA RADI ONO ŠTO BI RADIO ČAK I KADA NE BI MORAO DA RADI. DRAGAN DANAS PIŠE, OBJAVLJUJE I SAVETUJE, ALI PRE SVEGA – POKUŠAVA DA ŽIVI U SKLADU SA SOBOM, SA TIŠINOM, SA SVETLOM KOJE NIKADA NE VIČE.

KO SI TI DANAS, U OVOM TRENUTKU ŽIVOTA?

Decenijama sam radio klasične, konzervativne poslove. Praktično, posao mi se svodio na rešavanje tuđih problema. Od toga sam živeo. To ostavlja trag, neminovno. Oslobodio sam se poslova koji su me ograničavali. Danas sam slobodni pisac — i to ne vidim kao profesiju, već izbor i mogućnost da svakim danom budem ispunjen, da stvaram u slobodi i unutrašnjem miru.

ŠTA TE JE DOVELO DO PISANJA KNJIGE „HOW TO BEAT 50 PLUS“?

Potreba da prepoznam i prenesem glas generacije kojoj pripadam. Mi nismo potrošeni — mi smo potcenjeni. I prilično zaboravljeni. U svetu koji progresivno ubrzava, menjaju se i pravila igre. Generacija X je u velikoj opasnosti da postane „izgubljena generacija“. Ova knjiga je

nastala iz moje tihe pobune protiv ideje da posle pedesete dolazi samo tišina. Za mene, to je početak novog razgovora — iskrenog, hrabrog i osvešćenog. To je početak novog života. Samo, sada – pametno. I sa smislom.

KOJA TE JE MISAO VODILA DOK SI PISAO „HOW TO BEAT 50 PLUS“?

Vodila me je jedna jednostavna, ali uporna misao: „Ako ovo ne napišem sada — možda nikad neću.” Nisam pisao da bih nekoga impresionirao. Nisam pisao da bih nešto dokazao svetu. Pisao sam da bih ostao veran sebi.

Skoro nikome nisam rekao da pišem knjigu. A bliskim ljudima sam to otkrio tek neposredno pred objavljivanje. Želeo sam da izrazim sebe iskreno, bez filtera — uz sve moguće posledice greške. Ili uspeha.

U meni se godinama taložio osećaj da mnogo ljudi u četrdesetim, pedesetim i šezdesetim oseća isto što i ja — da smo postali nevidljivi. Da nas polako precrtavaju iz slika budućnosti. I znao sam: ako to ne kažem sada, dok još imam snagu, glas i volju — možda više nikada neću.

Vodila me je potreba da budem iskren. Da izgovorim ono što se često prećutkuje. Da napišem

dalo. I pružao ruku. Sebi. I svakome ko prepozna taj glas.

DA LI OVA KNJIGA

GOVORI SAMO MUŠKARCIMA?

Ne. Govori svakome ko se nekada osećao otpisano. Samo je jezik možda više muški jer dolazi iz mog ličnog iskustva. Ali poruka — da nismo gotovi, da još možemo — univerzalna je. I ženama i muškarcima, i onima između redova.

knjigu ne kao stručnjak iz određene oblasti, nego kao čovek koji je sam prošao kroz strahove, tišine i izbor da krene iznova. Bilo bi mi drago ako nekome budem motivator. Ali pre svega — pisanje mi je postalo prostor oslobađanja. Nisam nudio gotova rešenja. Pružao sam ogle-

Knjiga How to Beat 50 Plus namenjena je globalnoj publici. To je i lična i univerzalna refleksija o tome kako razumeti i hrabro zakoračiti u drugu polovinu života. I od nje napraviti najbolji deo svog života. Ona je spoj lične istine, društvenog bunta i poziva na buđenje –posebno za one koji veruju da je „druga polovina života“ prostor za snagu, a ne za povlačenje.

TVOJE REČENICE SU SVEDENE, ALI PUNE ZNAČENJA. ŠTA SI SVE MORAO DA ODBACIŠ DA BI DOŠAO DO TOG OBLIKA IZRAZA?

Morao sam da se odvojim od uloge — pravnika, analitičara, menadžera, nekoga ko mora sve da zna i za sve da ima rešenje.

Odbacio sam višak. U stilu, ali i u životu. Prestao sam da brinem i da pišem da bih dobro „zvučao“. Počeo sam da pišem da bih rekao. Pisanje me je nateralo da ostanem sam sa sobom, bez zaštitnih slojeva. I onda, u toj tišini, ostane samo ono što je istinito. Tada rečenice više ne pokušavaju da uvere — one samo svedoče.

Da bih stigao do tih rečenica, morao sam da prepoznam šumove i da odustanem od buke. Od stila koji prekriva prazninu. Otkrio sam da svaka istina ima svoj ritam — i da joj ne treba pomoć. Što više dodajem, to manje govorim. Zato sam naučio da stanem. Da ostavim prostor.

Da bih stigao do svedenih rečenica, morao sam da izbacim svaku laž — i u reči i u tonu. To je teško. Jer svi smo naučeni da ulepšavamo, da objašnjavamo, da dodajemo. A istina... ona ne viče. Ne opravdava se. Ona jednostavno stoji. Kao kratka rečenica koja pogodi pravo.

ŠTA BI VOLEO DA NEKO OSETI NAKON ŠTO PROČITA TVOJU KNJIGU?

Voleo bih da neko, kada zatvori knjigu, na trenutak ostane u tišini.

Ali ne u tišini praznine — nego prisutnosti. Da neko, makar jednom tokom čitanja, zastane, osmehne se i klimne glavom. Da se seti da još nije kasno. Da nije sam. Da još ima vremena. I da sme da pokuša. Opet. I drugačije.

Da oseti snagu koju je zaboravio. Da kaže sebi: „Možda su me drugi otpisali — ali ja nisam.“ I da krene. Bilo gde. Samo da krene. Ponekad je važnije i bolje krenuti — pa kasnije korigovati. Jer kada stojimo u mestu, ništa se ne dešava. I ništa se neće dogoditi. Ceo ovaj svet je u kretanju.

Voleo bih da, kada neko pročita knjigu, u njemu zatreperi pitanje: „A šta ja još mogu? Šta bih uradio da se ne bojim?“ Ne želim da nudim utehu. Više bih voleo da ponudim izazov. Da knjiga ne ostavi osećaj zamršenosti — nego da otvori prostor. Za razmišljanje. Za promenu. Za jedno tiho, lično „da“ iznutra.

KAKVE REAKCIJE OČEKUJEŠ, A KAKVE TE NE BI IZNENADILE?

Očekujem prvo tišinu — onu prvu, dok ljudi čitaju rečenice koje ih pogađaju na različite načine. To nije tišina ravnodušnosti, već prisutnosti. Ona u kojoj se nešto u čoveku pomeri, ali još nema reči za to.

Zatim, možda i podsmeh — jer uvek ima onih koji lakše reaguju ruganjem nego razumevanjem. To je poznato. I prihvatljivo. Nešto u iskrenosti uvek izaziva nelagodu kod onih koji se još nisu usudili da pogledaju u sebe. Možda će neko reći da je ovo knjiga „previše lična“ ili da „nema tu ništa novo“. I to je u redu. Ova knjiga nije pokušaj da zadivim. Ona je pokušaj da doprem.

A onda, u tišim slojevima — dolazi prepoznavanje. Kad neko pročita i kaže sebi: „Ovo nisam znao da je i moje. A jeste.“ I to je sve što mi treba. Ne očekujem aplauz. Ali verujem u tiho klimanje glavom. U onaj jedan trenutak kad se neko zadrži na rečenici i zna da nije sam.

Usudi se da se ne usudiš.

Spoznao sam koliko strah može da bude tih i prerušen. Nije me plašio neuspeh — već mogućnost da budem stvarno viđen. Više me plaši uspeh nego neuspeh. Jer kada napišeš nešto iskreno, ne možeš više da se sakriješ. I to je, ujedno, i najveće oslobođenje.

Potpuno sam svestan da mnogi ljudi pišu. Za sebe. Kao čin ostvarenja, ili kao tiho oslobađanje. I nikada se ne usude da to objave. A možda bi njihovo prvo delo — ili neko sledeće — ostavilo dubok trag. Da su se usudili. Ali nikada nećemo znati. Sumnja i strah su saputnici svake promene. Ali naučio sam da je razlika između onih koji idu i onih koji stoje — upravo u tome ko pobedi sumnju i strah, a ko im se pokloni. Ja sam ih spoznao. Racionalizovao. I krenuo dalje.

PHOTO:

YOUR RESPONSIBILITY

MCDONALD’S JEDAN

OD DOBITNIKA NACIONALNE NAGRADE

ZA DRUŠTVENU ODGOVORNOST „ĐORĐE VAJFERT“

Jedan od dobitnika Nacionalne nagrade za društvenu odgovornost „Đorđe Vajfert“ za 2024. je i kompanja McDonald’s. Nagradu dodeljuje Privredna komora Srbije, a kompanija McDonald’s je nagradu dobila za projekat „Integracija mladih sa intelektuanim teškoćama u socijalnu sredinu“, koji više od 20 godina sprovodi sa Kreativno edukativnim centrom. McDonald’s je bila prva kompanija u Srbiji koja je omogućila mladima sa intelektualnim teškoćama da ostvare pravo na rad i aktivan život u zajednici. Saradnja se godinama razvijala, pa je do danas više od 250 mladih radilo u Mek restoranima. Tokom više od dve decenije, McDonald’s kontinuirano podržava KEC – kroz zajedničke aktivnosti, donacije hrane i novčanu pomoć. U planu je dalji razvoj saradnje kako bi više mladih sa intelektualnim teškoćama dobilo priliku za rad.

Kompanija McDonald’s u Srbiji pokrenula je pre godinu dana platformu pod nazivom „Malim koracima do velikih promena“ sa ciljem da se u okviru ove platforme objedine sve inicijative i projekti koji se tiču očuvanja životne sredine, prelaska na održivu ambalažu i podrške lokalnoj zajednici. Mnogo toga je urađeno za godinu dana i kompanija će nastaviti da i dalje smanjuje emisiju ugljen dioksida kroz smanjenje emisija u radu restorana, angažovanju dobavljača koji takođe vode računa o smanjenju emisije CO2 u lancima snabdevanja, ali i da inspirišemo ostale kompanije da se aktivno uključe u akcije protiv klimatskih promena. Takođe je tokom

PROMO

prethodne godine u Mek restoranima u Srbiji izvršena zamena plastičnih kašičica i viljuškica drvenim, kao i zamena plastičnih čaša za sladoled kartonskom ambalažom.

McDonald’s u Srbiji nastavlja aktivno da radi i na smanjenju potrošnje energije sistemom planskog uključivanja opreme, postepeno i u terminima kada je potrebno, kao i planom održavanja opreme. Takođe, kompanija radi na reciklaži otpada, počev od reciklaže ulja do kartonske ambalaže.

Podrška koju Mek svakodnevno pruža lokalnoj zajednici ogleda se kroz donaciju obroka, donaciju novca iz „humanitarnih kasica“, stipendiranje studenata u saradnji sa Fondacijom Ana i Vlade Divac, osnaživanje mladih sa intelektualnim smetnjama u saradnji sa Kreativno edukativnim centrom.

McDonald’s volonteri, nastavljaju da kroz različite akcije pružaju pomoć svima kojima je potrebna podrška, ali se trude i da doprinesu smanjenju CO2 sadnjom drveća i ozelenjavanjem gradskih površina. Tokom prethodnih godinu dana imali smo više akcija u kojima su naše kolege, McDonald’s volonteri, pomagali u sređivanju senzornog vrta u OŠ „Radivoj Popović“ u Zemunu. Postavljena su didaktička učila i oprema u Montesori kabinet, što je bila Mek donacija, u školi „Bubanj“ u Nišu.

PHOTO: OLGICA BOŽINOVIĆ

YOUR VISION

POVRATAK NA SELO

PIŠE: OLGICA BOŽINOVIĆ

Kao dete, odlazila bih na selo kod bake i deke.

Selo je smešteno ispod planine Radan i ima najlepši miris livadskog cveća na svetu.

Ostajala bih u selu dva meseca i duže.

Na selu je sve bilo dozvoljeno. Grlila bih stabla divljih jabuka, grickala zrele kruške vidovke i puštala glas.

Pevala bih tako da me čuju u komšijskim kućama i bez stida i srama bila svoja.

Imala sam dvanaest godina.

Takozvana lambada suknjica i kratka bluzica i srce puno snova i radosti.

Prirodno sam se zaljubila u život.

Svaki put kad bi me vraćali u gradsko okruženje, tiho sam čeznula za svojom slobodom, jer u gradu je sve moralo biti svedeno, nenaglašeno, “kulturno”.

Duša mi se zalepila za selo, za neiskvarene, dobre ljude u njemu.

Selo je bilo sinonim za dobro zdravlje, slobodu i moju autentičnost.

Godine su prolazile, a što sam bivala starija, odlasci na selo su bili sve kraći. Čeznula sam, ali gradska svetla bila su jača.

Privukla su me svojim blještavim očima i živela sam iluziju da je to moj svet.

Da plivam, da jezdim gradskim ulicama, da mi štikle hrabro dodiruju asfalt.

Ali duboko u sebi osećala sam da moja duša tiho pati.

Zvuci tramvaja mi nikad neće zameniti šum povetarca koji prolazi kroz krošnje vidovke.

Skupi parfemi mi nikad neće zameniti miris sveže pokošene trave i suvog sena koje nabadamo na vile.

Prošlo je studentsko doba, zatim brak, deca.

Četrdesetogodišnjakinja je osetila umor.

Ali ne umor od života.

Već umor od buke, očekivanja, velikih ciljeva, jurcanja za karijerom.

Za godišnjicu braka stiže neočekivani poklon. “Kupio sam ti jedan nesvakidašnji dar”, rekao je.

“Da se ponovo osetiš živom.”

“Da prodišeš!” “Kupio sam ti hektar zemlje sa pogledom na Jastrebac!”

Trčim ka kolima, šokirana, on vozi ka parceli sa nežnim osmehom na licu.

Izlazim iz auta.

Dok koračam žurno, spotičem se na kamen, ne verujem šta vidim.

Pogled na četiri planine: Kopaonik, Željin, Goč i Jastrebac.

Tiho kažem: “Ovo će biti naš novi dom!”

Ovde jastrebovi uče svoje mlade ptiće da lete.

Ovde je Zdravlje.

Ovde je Radost.

Ovde je Ljubav.

Ovde je Sreća.

Dok ovo pišem, gradi se naš dom ljubavi na tom nestvarnom komadu zemlje.

Gledam ga svaki dan kako raste, kako se razvija, naš dom.

Usudila sam se da živim na selu.

Da se selu vratim.

Da selo vrati onu moju autentičnost, da vrati moj osećaj slobode, da mi vrati nazad sve moje najvažnije životne vrednosti.

PHOTO:

YOUR

CO-WORKING SPACE

GDE RAD POSTAJE ŽIVOTNI STIL - WORK SPACE ONE_TWO

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: NIKOLA RUDIĆ I ALEKSA BANOVČANIN

RAD. STIL. ZAJEDNICA.

U VREMENU U KOJEM SE GRANICE IZMEĐU RADA, STILA ŽIVOTA I LIČNOG RASTA SVE VIŠE BRIŠU, RETKI SU PROSTORI KOJI USPEVAJU DA TE SVETOVE SPOJE SA LAKOĆOM I ELEGANCIJOM. JEDAN OD NJIH JE WORK SPACE ONE, MESTO KOJE NIJE SAMO COWORKING, VEĆ PAŽLJIVO DIZAJNIRANA POZORNICA ZA IDEJE, SUSRETE I SVAKODNEVNU INSPIRACIJU.

NA ČELU OVE PRIČE STOJI MARICA BOŠKOVIĆ-PETRONIJEVIĆ, ŽENA VIZIJE, ESTETIKE I ENERGIJE, KOJA JE NEDAVNO OTVORILA NOVI PROSTOR U SAMOM SRCU BEOGRADA – U ISTORIJSKOJ ZGRADI PROGRESA, U KNEZ MIHAILOVOJ ULICI. U RAZGOVORU SA NJOM OTKRIVAMO KAKO IZGLEDA KADA SE POSAO VODI SRCEM, PROSTOR KREIRA DUŠOM, A GRANICE MOGUĆEG POMERAJU TIHO, ALI SIGURNO.

MARICA BOŠKOVIĆ-PETRONIJEVIĆ JE PREDUZETNICA KOJA OVE GODINE SLAVI

PET GODINA USPEŠNOG POSLOVANJA NAKON BOGATE KARIJERE U ENERGOPROJEKTU I ŽIVOTA NA RAZLIČITIM STRANAMA SVETA.

ODRASLA JE I MLADOST PROVELA U BEOGRADU U GODINAMA KOJE SE I DALJE KARAKTERIŠU KAO GODINE DOBRIH ŽURKI, PRAVIH DRUŽENJA I PUTOVANJA KOJA SU ŠIRILA VIDIKE I DONOSILA DUH EVROPSKIH GRADOVA.

RADEĆI U VELIKOJ KORPORACIJI, BAVILA SE URBANIZMOM I PROSTORNIM PLANIRANJEM, A ZATIM UGOVARANJEM POSLOVA SA NAJVEĆIM SVETSKIM INVESTITORIMA. ŽIVELA U BOCVANI I RADILA NA URBANIZACIJI NJIHOVE PRESTONICE.

NAKON OZBILJNOG POSLOVNOG SISTEMA, USLEDIO JE NAJVAŽNIJI KORAK U KARIJERI, POKRETANJE SOPSTVENOG BIZNISA – WORK SPACE ONE, COWORKING PROSTOR KOJI SE NALAZI U ULICI MILUTINA MILANKOVIĆA 11G NA NOVOM BEOGRADU, A OD OVOG MESECA TU JE I WORK SPACE ONE_TWO, COWORKING U KNEZ MIHAILOVOJ ULICI.

Proslavili ste pet godina uspešnog rada i vođenja coworking koncepta i prostora Work Space One. To nije samo jubilej, već i potvrda vizije, istrajnosti i osećaja za ljude. Work Space One danas važi za sinonim sofisticiranog coworking prostora. Kada pogledate unazad, kako je izgledao prvi korak u ovu priču?

Prvi koraci su uvek teški, sa mnoštvom izazova, otvorenih pitanja i dilema u vezi ishoda cele biznis priče. Dodatno, Work Space One prostor je startovao u junu 2020. u jeku epidemije kovida. Trebalo je mnogo strpljenja i veštine za razvoj posla u potpuno neregularnim uslovima života. Od ogromnog značaja je bilo moje poslovno iskustvo stečeno u velikoj korporaciji, godine provedene u različitim poslovnim klimama, kao i mnogo poslovnih i privatnih kontakata. Neizmerna želja za uspehom i tim koji se formirao sa ciljem da zajedno napravimo prepoznatljiv coworking u rangu evropskih prostora.

Tokom juna, proslavila si sa svojim prijateljima, kolegama, poslovnim partnerima ovaj značajni jubilej. Kako je sve izgledalo?

Dobar je osećaj što si uspeo u svojoj viziji i da to traje pet godina. Mi imamo zakupce koji su ostali verni od samog početka, a oni koji su nam se pridružili kasnije su postali deo celovitog sistema koji počiva na usluzi rentiranja prostora, ali prerasta u prijateljstvo i zapravo jedinstven poslovni hub.

Mi dosta često pravimo okupljanja za naše klijente/zakupce, dobrih povoda ima uvek. Uživamo u našoj poslovnoj zajednici i ta pripadnost mnogostruko osnažuje naš biznis. Imamo višegodišnje saradnike sa kojima zajedno rastemo. Ne treba zaboraviti da smo tokom pet godina rada naš prvi prostor u Green Heart proširili u 2021. i 2023. godini, duplirajući početne kapacitete. Rast je bio permanentan, osmišljen i odmeren.

Saradnja sa velikim brokerskim kućama, agencijama i svima koji imaju dobre poslovne kontakte doprinosi našem uspehu. Ti poslovni odnosi se neguju i poštuju.

Prijatelji su posebna energija i podrška drugačijeg karaktera, ali neizrecivo važna.

Svi oni su deo našeg uspeha. Velika žurka je trenutak opuštanja i potvrde da se rad mora krunisati zajedničkim druženjem i mi smo je napravili za sve nas zajedno, ali u našem novom prostoru, Palati Progres, kako bi zajed-

nički uspeh i jubilej preneli i na naš novi početak, novu poslovnu avanturu u cenru grada.

Šta je za tebe lično najveći izazov u vođenju ovakvog poslovnog poduhvata gde se prepliću space–style–spirit?

Insistiram na kvalitetnom poslovnom odnosu koji mora da ima crtu ljudskosti i mislim da to radimo najbolje u gradu. Naš prostor je dizajniran do poslednjeg detalja, bez kompromisa kada su stil i kvalitet u pitanju. Ceo WSO tim je dodatno posvećen dnevnim zahtevima naših zakupaca, koji su često i više od osnovne usluge koju pružamo, to su relativne sitnice koje prepoznajemo kao consierge usluge, ali to daje dodatni kvalitet.

Ponekad je sve to teško uskladiti, ali naš najveći kompliment je kada klijenti prepoznaju naš napor. Čak i pri početnim susretima i sastancima sa potencijalnim novim zakupcima, taj space–style–spirit se prepozna i to vodi ka uspehu.

Na koji način gradiš zajednicu među korisnicima? Da li organizuješ događaje, umrežavanja? Jer Work Space One je prostor u kojem se poslovno raste – Space to Grow.

Trudimo se da zakupce predstavimo jedne drugima, da ih povežemo, posebno ako su njihovi biznisi kompatibilni. Okupljamo se u prolazu, na pauzama sa voćem i dobrim kolačima. Sedimo i ponekad zajedno radimo u bašti koja je dragocena zelena oaza. Pravimo periodična okupljanja, a naš novogodišnji matine je postao tradicionalan sa dobrom muzikom, koktelima, posluženjem i uvek nekim iznenađenjem. Ove godine smo imali i tombolu. Pijemo piće kada obeležavamo njihove uspehe. Zapravo delimo dnevne probleme, uspehe, radosti, i sve to uz osmeh, dobru šalu ili pomoć kada je potrebna.

I nakon pet godina, samo je prirodno došao još jedan prostor koji se nalazi u srcu Beograda, u zgradi Progresa, tik uz najlepšu šetalištnu zonu. Kako si doživljavala taj prostor pre nego što je postao vaš?

Nakon pet godina uspeha na našoj novobeogradskoj lokaciji u kompleksu Green Heart, sledeći iskorak je bila lokacija sa druge strane reke u starom delu grada. Morala je biti zgrada koja će biti pandan najlepšem novobeogradskom poslovnom objektu. Knez Mihailova ulica je srce Beograda, šetališna, istorijski važna i arhitektonski prepoznatljiva

ulica. Palata Progres je objekat koji priča svoju posebnu priču, ona je svedok nekih drugačijih vremena i lokacijski središte zaštićene kulturno-istorijske celine. Pri prvom obilasku naše nove lokacije, znala sam da je to početak novog poglavlja koje smo nazvali Work Space One_Two. I tako je počela nova poslovna avantura.

Ti si žena koja je rad pretvorila u stil života. Work Space One_Two priča priču u kojoj su preduzetništvo i poslovnost u prvom planu. Kako bi opisala tu tvoju čaroliju?

Work Space One_Two karakterišu preduzetništvo i poslovnost. Ključ jeste u stilu života koji daje pečat svakom od nas privatno i poslovno. Mnogo je životnog iskustva i nasleđa, putovanja i kontakata koji su me definisali. Moj posao i ja smo u neprestanom uzimanju i davanju, razmeni uspeha i razočarenja, uvek na istom talasu koji stremi ka pobedi, ali sa stilom.

Kada kažem ja, to privatno znači ogromna podrška moje porodice od malena do danas, kao i prijatelji koji su mi dodatno oblikovali zivot. Posao je izazov i rad, a zatim i uspeh koji donosi sa sobom.

Šta za tebe znači lepo radno okruženje? Da li lepota prostora može da inspiriše produktivnost i kreativnost?

Apsolutno. Lepota radnog okruženja, produktivnost i kreativnost su neraskidivo povezani. Kao što su struktura ličnosti, karakter i obrazovanje deo drugog lanca koji mora postojati ako želite uspeh.

Kome su namenjeni co - working prostori na Novom Beogradu i u centru Knez Mihailove?

Oba prostora su namenjena svima, od frilensera, preko startupova, do već etabliranih kompanija.

Lokacijski gledano, Novi Beograd je sada poslovni centar Beograda i za sebe više vezuje kompanije. Knez Mihailova će svoje klijente naći u frilenserima, strancima tokom kraćih boravaka u gradu i svima koji žele da došetaju do našeg prostora, odnosno svog posla.

Kao žena koja vodi jednu ovako savremenu priču, šta si naučila o upornosti, strpljenju i intuiciji? Šta bi poručila ženama koje maštaju o svom poslu, ali ih sputava osećaj nesigurnosti ili okruženje koje ih obeshrabruje?

Svima nama u poslu treba upornost, strpljenje i intuicija, bez obzira na pol. Ženama je nekada teže da prevaziđu nesigurnost i okruženje koje nije uvek blagonaklono. Ali treba imati u vidu da žene imaju svoje prednosti koje su oličene u posvećenosti poslu, istrajnosti i želji za uspehom, koje se razlikuje u odnosu na u mušku populaciju. Tu se krije mnogo potencijala.

Tema letnjeg izdanja RYL magazina nosi naziv „Usudi se da se ne usudiš“. Da li je lako usuditi se sada kada ništa nije sigurno i sve je promenljivo?

Ovo je pitanje svih pitanja. Poslovno gledano, ništa nije sigurno, posebno što su nestabilnost i ekonomska kriza zapravo svetskih razmera. Teško je proceniti idealan trenutak za poslovni iskorak, jer ograničenja uvek postoje. Ne usuditi se u trenutku je lakša opcija, ali dugoročno ogromno opterećenje i vrlo često žal. Nakon pet godina uspešnog rada i želje za iskorakom, ne usuditi se nije bila opcija.

PHOTO:

YOUR COURAGE

USUDI SE DA BUDEŠ ONO ŠTO JESI

PIŠE: IVANA TASIĆ

Postoji trenutak u životu svakog čoveka kada se suoči sa izborom – ostati u sigurnosti poznatog ili zakoračiti u nepoznato, iako nas strah koči. Tada se javlja potreba da se usudimo. Ne samo da pokušamo, nego da se zaista usudimo –celim bićem, bez rezerve.

“Usudi se da se usudiš” nije samo poziv, već i izazov. To je poziv da prepoznamo snagu koju nosimo u sebi, čak i kada sumnjamo.

Svet u kojem živimo često nas uči da budemo oprezni. Da čekamo pravi trenutak. Da se ne zameramo. Da ne rizikujemo previše. Međutim, najveći napredak u istoriji, najveći skokovi u razvoju čovečanstva, kao i najveći lični uspeh, nisu dolazili iz pasivnosti, već iz hrabrosti da se napravi korak u nepoznato. Da se san pretvori u cilj. Da se želja pretoči u akciju.

“Usudi se da se usudiš”, šapuće vetar vekovima, a malo je onih koji čuju, a još manje onih koji poslušaju.

Ja sam Ivana. Rudarski inženjer po obrazovanju, čuvar prošlosti po izboru.

Kao neko ko se bavi očuvanjem starih zanata, znam koliko vrednosti nose ruke koje stvaraju, obnavljaju i pamte. Te ruke nisu slabe — one znaju priče predaka, znaju kako se plete, kuje, brusi, oblikuje. One su spona između onoga što smo bili i onoga što još možemo postati. U njima je snaga. I ja je nosim. U maču koji držim, ne tražim moć, već istinu. U luku i streli — ne borbu, već usmerenost.

Usuditi se da se usudiš znači reći DA kada svi drugi kažu “ne”. To je spremnost da se izgubi, jer se veruje da se može dobiti mnogo više. To je odluka da se ne živi život koji se nameće, nego onaj koji se bira.

Neuspeh je često neizbežan saputnik onih koji se usude. Ali neuspeh nije kraj – on je lekcija, korekcija puta, dokaz da se pokušalo. Ko se nikada nije usudio, možda nikada nije ni pogrešio – ali nije ni živeo punim plućima.

Usuditi se znači ustati i kad si sam. Reći istinu, čak i kad je teška. Voleti, iako si ranjen. Pratiti svoj san, iako ga drugi ne razumeju. To je borba protiv sumnje, protiv očekivanja društva i često – protiv samog sebe.

Usudi se da se usudiš — da budeš ono što jesi, čak i kad svet traži da budeš nešto drugo. Da kreneš putem koji nije utaban, jer je tvoj. Da sečeš nepravdu mačem i gađaš istinu strelom.

Jer samo oni koji se usude, mogu da promene tok stvari.

Pokreni se i kad je teško. Uveri sebe da vrediš. Napravi taj prvi korak. Svet pripada onima koji se usude da pokušaju, da padnu, da ustanu, da rastu.

Jer, na kraju, nećemo žaliti zbog onoga što smo pokušali i pogrešili. Žalićemo zbog onoga što se nikada nismo usudili da uradimo.

PHOTO ANA BOGDANOVIĆ

REFRESH YOUR ART

SLOBODA KAO IMPULS UMETNIČKOG STVARANJA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

ANA BOGDANOVIĆ JE SAVREMENA UMETNICA. ROĐENA U BEOGRADU, 1. OKTOBRA 1993. GODINE. DIPLOMIRALA JE NA DR Ž AVNOM BRITANSKOM UNIVERZITETU

CARDIFF METROPOLITAN UNIVERSITY. STVARALAČKU PRAKSU REALIZUJE U RAZLIČITIM MEDIJIMA — SLIKARSTVO, CRTEŽ, PERFORMANS, VAJARSTVO. IZLAGALA

JE NA VELIKOM BROJU GRUPNIH IZLO Ž BI U SRBIJI I REGIONU. IZA SEBE IMA 11 SAMOSTALNIH IZLOŽBI. SLIKARSTVO JE USAVRŠILA NA RADIONICAMA POZNATIH

AUTORA U NJUJORKU I BEOGRADU. ANGAŽOVANI JE AKTIVISTA ZA LJUDSKA PRAVA I BAVI SE HUMANITARNIM RADOM.

U DELIMA ANE BOGDANOVIĆ STAPAJU SE ELEMENTI PRIRODE, ZEMLJE, NEBA I ONOGA ŠTO NE VIDIMO – KOSMOSA. NJEN UMETNIČKI IZRAZ NE CRPI SNAGU IZ PUKOG VIZUELNOG, VEĆ IZ TAKTILNOG, DUHOVNOG I ARHETIPSKOG. ONA KORISTI ZEMLJU IZ RAZNIH KRAJEVA SRBIJE KAO DA SAKUPLJA FRAGMENTE KOLEKTIVNOG PAMĆENJA I UTKIVA IH U PLATNO ZAJEDNO SA VUNOM — MATERIJALOM

KOJI GREJE, ŠTITI, POVEZUJE, ASOCIRA NA MAJKU. BOJE KOJE KORISTI NE DOLAZE SAMO IZ PALETE — ONE SU BOJE TLA POD NOGAMA, ZVEZDANOG PRAHA IZNAD GLAVE I TIŠINE IZMEĐU DVA DAHA. U HARMONIJI SU SA NJENIM SENZIBILITETOM, SA NARATIVOM KOJI NIJE LINEARAN, VEĆ KRUŽAN KAO VREME, KAO RITAM ŽENE, KAO PULS PRIRODE.

Na Savskom nasipu, među ritmovima reke i koracima prolaznika, tvoja 11. samostalna izložba “Kosmički horizonti” pružila je neobičan doživljaj — susret sa nečim većim, dubljim. Kako je publika doživela taj prostor koji si stvorila — prostor između zemlje i zvezda?

„Kosmički horizonti“ je moja 11. samostalna izložba — i ujedno kulminacija svega što sam do sada stvorila. Nikada ranije nisam doživela tako snažne, duboke, emotivne – zaista kosmičke reakcije publike. Tokom mesec dana trajanja izložbe, posetioci su ulazili u drugačiji svet: onaj između Zemlje i zvezda, između stvarnog i vanvremenskog. Mnogi su mi rekli da su osetili mir, dubinu, pa čak i neku vrstu unutrašnje spoznaje, kao da ih slike vode na lično putovanje kroz sopstveni univerzum.

Izuzetno mi je značilo to što su svi vodeći mediji u Srbiji došli da isprate izložbu i što su prepoznali njenu važnost. Više radova je pronašlo svoj dom, ali za mene je najveća vrednost u tome što su posetiocio stajali dugo, u tišini, posmatrali, vraćali se pojedinim slikama. Reakcije nisu bile samo pozitivne — bile su emotivne, iskrene i izrazito lične. U tim trenucima znaš da umetnost zaista dodiruje nešto veće od nas samih.

Prirodne materijale koje koristiš pronalaziš širom Srbije. Tu su vunica iz Sirogojna i kamen iz Đavolje Varoši, zemlja koja je oblikovana suncem i kišom... Kada je nacionalni kod utkan u sliku, ona nosi i snažnije poruke. Koliko su koren i poreklo važni u umetničkom izrazu tvog kosmosa?

Moje slike su povezane sa tlom Srbije, jer verujem da umetnost mora da ima koren da bi mogla da dotakne nebo. U tom prirodnom, sirovom sloju leži snaga mog izraza — tišina prirode pretočena u teksturu umetnosti. Kako je moja umetnost produžetak Majke prirode, materijali koje koristim ne posmatram kao sredstvo rada već kao živog saradnika. Svaki sloj, tekstura, pigment nije samo vizuelni element — to je duboka, emotivna i energetska tačka polazišta svake slike. Porekla tih materijala važna su mi jednako kao i sama ideja slike. Moj stvaralački proces počinje mnogo pre nego što dodirnem platno — on počinje u prirodi, u hodanju, dodiru, sakupljanju.

Umetnost koju stvaram snažno je ukorenjena u zemlji iz koje potičem i zato mi je poreklo svakog elementa izuzetno važno:

Koristim kamen iz Đavolje Varoši; to nije običan kamen već zemlja vekovima oblikovana kišom, suncem, snom i sećanjem. Kao tekstura na platnu, on unosi energiju i snagu tog tla, kreirajući posebnu vibraciju. Vuna iz Sirogojna, topla, autentična, gruba a istovremeno nežna; simbol je doma, korena, ženskih ruku naših majki i baki koje su je provlačile kroz prste iz generacije u generaciju, ona za mene predstavlja arhetip žene. Platna na kojima radim su od pamuka, jute, lana, neobrađena, sirova. Na toj gruboj osnovi, gradim život slike kroz teksturu i pigmente boja koji se ne nalaze na policama radnji već u šumi, bašti, na planini.

Biljne pigmente boja sama stvaram od kurkume, cvekle, oraha, luka, indiga, koprive, mešajući ih sa medom i sirćetom, praveći boje koje nisu hemijske nego žive. One dišu zajedno sa platnom. Njihove nijanse se ne mogu precizno ponoviti, jer zavise od sastava tla, godišnjeg doba, vlažnosti, čak i trenutka kada su uzeti. I baš ta neponovljivost čini moje radove živim — jer nijedna boja nije samo „boja“, već deo pejzaža, deo tla, deo konkretne geografije i vremena.

Potom, dodajem zemlju, pesak, glinu, ljuske jajeta, sušeno cveće, semenke, mahovinu, koru

drveta. Svaki od ovih elemenata ima svoju energiju i važnu simboliku. Koristim i pepeo, za mene je to materijal preobražaja, jer ono što je izgorelo sada postaje osnova nečeg novog. Reljefe takođe rađam i iz prirodnih vlakna, tkanine, konca lanenih niti, tekstura me najviše privlači pošto je osećam kao reljef duše — pokazuje one suptilne niti duše koji se srcem osećaju.

Kada gledate moja dela, ne gledate samo boje i nekakve oblike, na njima su tragovi vetra, zemlje, dodira i vremena. Umetnost može biti tiha revolucija, nežna, suptilna, autentična i snažna, da nas isceljuje i ponovo rađa, vraćajući nas našem svetom izvoru: Majci prirodi.

Tvoje slike su velikog formata. Da li na taj način kosmos komunicira direktnije, snažnije, jače? Tvoja umetnost je apstraktna, reljefna, nežna, a opet nosi vulkansku snagu. Da li je ona i portret umetnice?

Moji veliki formati nisu slučajni — oni su potreba da se stvori prostor u kojem umetnost može da diše, da diže energiju, da komunicira sa nečim što je daleko veće od nas. Velike dimenzije omogućavaju mi da napravim pravi kosmički dijalog — da moja slika postane prostor, horizont, mesto

susreta između zemlje i neba, između unutrašnjeg sveta i univerzuma.

Apstraktni jezik kojim govorim daje slobodu i meni i posmatraču. On nije ograničen pričom, figurama ili realnošću — on je čist osećaj, čist impuls, a teksture dodaju fizičku dimenziju toj energiji. Umetnost je, za mene, kao vulkanska sila — nežna i snažna u isto vreme. Kao da kroz površinu izvire nešto veliko, neuhvatljivo, ali istovremeno stvarno i konkretno.

Moja umetnost jeste i portret mene same. Ona odražava moj lični temperament, moju prirodu i način na koji doživljavam svet. Kao što su moje slike istovremeno nežne i snažne, tako sam i ja u životu — duboko emotivna, ali i energična; usidrena u miru, iz koga izranjaju valovi strasti. Ta vulkanska snaga koju nosim u etar mojih slika privlači upravo one koji su na toj istoj vibraciji — sukreatori na nivou duše. Moja umetnost je ogledalo mog duha, mog nemira i moje tišine, ali i snage koja me pokreće da stalno istražujem, stvaram i komuniciram sa univerzumom oko sebe.

Paleta kojom slikaš ne pripada samo pigmentima – ona pripada zemlji, nebu i kosmosu. Kroz tvoju umetnost se priroda i univerzum

sreću na platnu, u harmoniji sa tvojim senzibilitetom i narativom. Zašto su to boje koje dolaze iz dubine zemlje i visina svemira?

Boje koje koristim nisu samo pigmenti — one su simboli čvrstih veza između Zemlje i Kosmosa. Kada biram tonove, želim da dočaram i najdublje korene zemlje iz koje potičem, ali i beskonačne visine i prostranstva svemira.

Zemljani tonovi, tamni oker, crvena, braon, svi ti prirodni pigmenti predstavljaju plodnost, stabilnost i istoriju života koji je vekovima rastao na tlu. Oni su podsećanje na našu vezu sa zemljom — izvorom snage i opstanka. S druge strane, svetlije, zlatne i nebeske nijanse otvaraju prostore ka nepoznatom, nebu, zvezdama, beskraju. Te boje su poziv na istraživanje, duhovno uzdizanje i susret sa onim što je veće od nas.

Jedno od mojih dela velikog formata pod nazivom „Beskraj“ (200x150 cm, kombinovana tehnika na platnu) opisuje taj trenutak kada dođemo do samog kraja svemira — do te poslednje linije iza koje više nema ničega. Kroz ovu sliku, pokušala sam da prenesem taj trenutak konačnosti gde prostor prestaje, ali se otvara bezgranična praznina, nemerljiva tišina i beskonačnost u jednom.

U mojoj umetnosti te dve dimenzije — koren i visine — koegzistiraju i prožimaju se, kao što i sami mi postojimo između zemlje i neba. Namera mi je da kroz svoju umetnost otvorim prostor — sveto mesto za razmišljanje o našem mestu u univerzumu i svrsi svakoga od nas.

Tokom studija na London School of Commerce (Cardiff Metropolitan University), provodila si leta u NYC, gde si pohađala umetničke radionice poznatih njujorških slikara, edukujući se o apstraktnom ekspresionizmu.

Na početku svoje umetničke karijere, imala sam privilegiju da pohađam slikarske radionice u Njujorku, gradu koji je kolevka apstraktnog ekspresionizma — jednog od najmoćnijih i najrevolucionarnijih pokreta u modernoj umetnosti. Taj pravac nije samo stil; to je način da umetnik kroz pokret, emociju i energiju komunicira sa platnom i sa samim sobom na najdubljem nivou. Apstraktni ekspresionizam, naročito onaj oblik poznat kao „action painting“, koji je proslavio Džekson Polok, podrazumeva intenzivnu, gotovo ritualnu interakciju sa slikom. To nije samo nanošenje boje — to je ples, dijalog,

borba i predaja istovremeno. U tom trenutku umetnik postaje kanal kroz koji energija kreacije slobodno protiče. Svaki potez, prskanje ili potez četke je vođen ne samo tehnikom, već i intuicijom, duhovnim vođstvom i osećajem povezanosti sa nečim većim od sebe.

Sam proces rada može izgledati kao da umetnik samo nabacuje boje na platno, ali u tom haosu postoji red — nevidljiva struktura i kontrola koja dolazi iz duboke unutrašnje koncentracije i talenta. Proces je poput improvizovanog plesa, gde svaki pokret ima svoju svrhu, a platno postaje partner u toj energičnoj igri.

Napravila sam nekoliko serija slika isključivo od apstraktno-ekspresionističkih radova — veliki formati, bez tekstura, čista ekspresija boje i pokreta. Kroz te radove, naučila sam kako da pustim emociju da vodi, ali i kako da u toj slobodi zadržim unutrašnju kontrolu i jasnu viziju.

To iskustvo mi je otvorilo vrata ka sasvim novom nivou stvaralaštva. Naučilo me je da umetnost nije samo proizvod, već živo biće koje raste i pulsira kroz proces. U svakom potezu

možeš osetiti energiju, strast, nemir i mir — sve u isto vreme.

Danas, iako se moj rad razvio u pravcu slojevitih tekstura i prirodnih materijala, koreni u apstraktnom ekspresionizmu su i dalje temelj mog stvaralačkog identiteta. Upravo ta energija, ta sloboda i intenzitet prožimaju svaki moj potez i svaku sliku, dajući joj život i dušu.

Kada stvaram, ne stvaram samo sliku — ja plešem, dišem i komuniciram sa univerzumom. I svaki put kad se osvrnem na svoje apstraktno-ekspresionističke radove, setim se tog osećaja beskrajne povezanosti i slobode koja je začela moj umetnički put.

Koje je doba dana ili noći kada stvaraš?

Svakog jutra, nakon što odvezem svog voljenog sina u vrtić, odlazim u “moju šumu”. Moje stvaranje započinje u dubini divlje šume, u miru koji nalazim u kontaktu sa sobom i univerzumom. U tim trenucima, usklađujem se sa svojom unutrašnjom energijom, sa vibracijama prirode i višim silama koje me vode. Kroz jutarnju meditaciju, pranajame, ETF tehniku i druge duhovne prakse, otvaram vrata ka višem sopstvu gde ideje, osećaji i inspiracije slobodno teku. Sve to pretačem u pokrete, teksture i boje, ali svaki potez je vođen nečim mnogo većim od mene

— izvorom kreativne energije koja postoji izvan vremena i prostora.

Pre nego što započnem stvaranje, važno mi je da ostavim po strani sve svoje druge uloge — ne razmišljam više kao majka, ćerka, ljubavnica, prijateljica ili sestra. Te uloge su deo mog života, ali u trenutku umetničkog procesa one nestaju. Postajem samo kanal, vođena višim duhovnim silama, energijom sa božanskih izvora koja me potpuno preuzima.

Iz svega navedenog, taj proces stvaranja je za mene sveta praksa — spoj tela, uma i duha. Platno nije samo površina, već prostor u kom se susreću moja lična istina i univerzalna energija.

Teme koje provlačiš kroz svoje radove su Jupiter, Neptun, sloboda... One nisu samo motiv, već i umetnička snaga tvoga izraza. Zašto baš taj i takav buket na slikama?

Jupiter, Neptun, Sloboda — to nisu samo motivi mog umetničkog izraza, već ključne tačke mog unutrašnjeg univerzuma. Te teme su arhetipske i dolaze iz mog ličnog traganja za smislom, širinom i istinom. Svaka od njih nosi simboliku koja me pokreće, inspiriše i otvara nova unutrašnja prostranstva.

Jupiter i Neptun — dve planete koje su otvorile moju 11. samostalnu izložbu “Kosmički horizonti” su nastale kao rezultate mog bega iz uznemirujuće političko-društvene situacije u Srbiji u moj kosmos — svet umetnosti. Nakon edukacije i detaljnog istraživanja o prirodi ovih planeta, sakupljala sam materijale koji bi mogli da oponašaju vetrovito-stenovitu/vodenu teksturu ovih planeta. Osećam da sam u tome i uspela jer su ove dve slike formata preko dva metra ostavile snažan utisak kako na posetioce izložbe i medije tako i na strano tržište koje ima priliku da zaroni u moju umetnost preko jakog uticaja društvenih mreža koje mogu izvrsno služiti za promociju/prezentaciju umetnosti u današnje vreme digitalizacije.

Sloboda je osnovni impuls mog stvaranja. Ne samo lična sloboda umetnika da stvara bez ograničenja, već univerzalna sloboda duha. Istražujem šta znači biti slobodan u ovom svetu, kako se ta sloboda izražava kroz boju, teksturu i formu, i kako umetnost može biti alat za oslobađanje — i umetnika i posmatrača.

Ove teme ne biram svesno kao „motive“ — one biraju mene. One se pojavljuju kroz moje procese, snove, unutrašnje uvide. Kroz njih pokušavam da razumem sebe, kosmos, kao i odnos čoveka prema nečemu većem, suštinskom, neizrecivom.

Kako bi opisala svoje stvaralaštvo i umetnost ako je ona most između zemlje i neba, planeta, zvezda. Šta bi volela da oni koji pređu taj most ponesu sa sobom?

Ako je moja umetnost most između Zemlje i Kosmosa, između planeta, zvezda i unutrašnjeg sveta — volela bih da ljudi koji ga pređu ponesu sa sobom osećaj povezanosti. Ne samo sa univerzumom, već sa sobom. Jer taj most nije spoljašnji — on je unutrašnji put povratka sebi, izvoru, tišini i istini.

Volela bih da osete mir. Da u susretu s mojim radovima pronađu prostor bez buke, bez očekivanja, bez težine. Da se sete ko su kada niko ne gleda, kada sve uloge utihnu. Da osete slobodu da budu, da dišu, da maštaju.

Želim da sa sobom ponesu svetlost. Ne onu spoljašnju, nego onu unutrašnju — svetlost spoznaje, intuicije, tihe snage. Ako makar jedan trenutak provedu u susretu sa sobom dok posmatraju moju umetnost, ako se u njima nešto otvori, seti, zažmuri i prodiše — onda je taj most ispunio svoju svrhu.

I ako nešto treba da ponesu sa sobom u večnost — neka to bude osećaj da su deo nečeg mnogo većeg, ali i nečeg duboko ličnog. Da su neizbrisivo povezani sa Zemljom, zvezdama i sopstvenom dušom. Da umetnost nije nešto van njih, već nešto što su oduvek nosili u sebi.

Kada se osloniš na svoj tihi kompas, unutrašnji glas, šta ti on danas govori? Kuda te zove da kreneš dalje?

Moj unutrašnji glas mi danas govori tiše nego ikada — ali jasnije. Dok pišem ove reči sa joga ritrita na Adi Bojani, osećam koliko je važno usporiti. Okrenuti se ka unutra. Radim mnogo na sebi, jer znam da samo podizanjem svesti mogu da živim život slobodnog duha — onako kako moja duša zapravo želi.

Taj isti glas me poziva da putujem, da se vratim na ostrvo Bogova — Mamu Bali — mesto na kom moja duša diše potpunije. Tamo osećam korene svoje istine, mesto gde umetnost, duhovnost i postojanje postaju jedno.

Unutrašnji glas mi šapuće da je vreme da proširim svoju umetnost, da stvaram još veće formate, da se još snažnije povežem sa univerzalnom silom beskonačnih mogućnosti. Da delam kao kanal, medijum, primalac večne božanske ljubavi, tako što ću živeti svoju svrhu — kroz umetnost, stvaranje, služenje svetlu.

Taj glas mi takođe govori da želim da budem majka — ne samo svom detetu, već i svoj deci sveta. Da ljubav nije ograničena granicama porodice, nacije ili jezika — već da može da teče slobodno, kao reka bez kraja.

I najdublje od svega — moj unutrašnji glas mi kaže da sam tek na početku svog puta. Puta Ljubavi, koji bi, verujem, trebao da bude istinska svrha svakog ljudskog bića.

Tema letnjeg izdanja RYL magazina nosi naziv “Usudi se da se ne usudiš”. Usudila si se da svoju ljubav okreneš ka umetnosti i budeš celovita sa svojim sopstvom. Malo je takvih koji se nakon godina rada u IT industriji okrenu ka svojim talentima.

Tema „Usudi se da se ne usudiš“ nosi snažan paradoks — i upravo u tom paradoksu se nalazi moj životni preokret. Posle deset godina uspešne karijere u IT industriji, gde sam imala stabilnost, priznanje i sigurnost, odlučila sam da napravim potez koji je za mnoge izgledao kao ludost. Da ostavim „sigurno“ i zakoračim u nešto nevidljivo, neuhvatljivo, apstraktno. U umetnost.

Kako sam se usudila?

Tako što moj unutrašnji glas, moj duh, moja duša — više nisu mogli da ćute. U meni je postojala duboka čežnja, tiha ali uporna — da stvaram, da dodirnem ono što je izvan forme, da postanem jedno sa svojim višim ja. I znala sam da ću ako taj poziv ne poslušam izdati samu sebe.

Nije bilo lako. Umetnost ne nudi garancije. Ona ne dolazi sa sigurnim ugovorima ni mesečnim izveštajima. Ali donosi nešto dublje: smisao, istinu, slobodu. I ono najvažnije — povezanost sa sobom i izvorom svega što jeste.

Usuditi se znači poslušati tišinu u sebi kada te pozove. I imati hrabrost da joj veruješ više nego strahu. Usuditi se znači stati pred svet ogoljen, bez maski. Reći: “Ovo sam ja.” I ostati pri tome. Bez opravdanja, bez straha. Jer najveća pobeda dolazi kada prestanemo da živimo ono što se očekuje — i počnemo da živimo ono što osećamo, osluškujući tanane niti unutrašnjeg vođstva naše duše koja leti dalje na krilima slobode.

U tišini se rađa umetnost, na Aninom kosmičkom horizontu nema granica, samo se diše i korača sloboda.

PHOTO DANIELA KRALJIĆ

YOUR ENGLISH

“ZAHVALJUJUĆI TEBI, JUČE SAM GOVORILA BEZ STRAHA”

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

U VREMENU KADA SE ZNANJE ENGLESKOG JEZIKA PODRAZUMEVA, ALI SE SIGURNOST U GOVORU RETKO STIČE LAKO, POSTOJI NEKO KO NE UČI SAMO REČI, VEĆ I HRABROST.

DANIELA KRALJIĆ, PROFESORKA ENGLESKOG JEZIKA, DECENIJAMA POMAŽE LJUDIMA DA PROGOVORE – NE SAMO GRAMATIČKI ISPRAVNO, NEGO I SAMOUVERENO, JASNO I BEZ STRAHA. NJEN PRISTUP JE DALEKO OD KLASIČNOG – ON UKLJUČUJE AKTIVNO SLUŠANJE, DUBOKO RAZUMEVANJE, STRATEŠKI RAD, PSIHOLOŠKU PODRŠKU I STVARANJE PROSTORA U KOM JE GREŠKA DOZVOLJENA, A RAST NEIZBEŽAN.

DANIELA KRALJIĆ JE DIPLOMIRALA ENGLESKI JEZIK I KNJIŽEVNOST PRE SKORO TRI DECENIJE I OD TADA SARAĐUJE SA KLIJENTIMA ŠIROM SVETA. SVOJ PROFESIONALNI I ŽIVOTNI PUT NE MERI TITULAMA, VEĆ UTICAJEM – PO TRAGOVIMA KOJE OSTAVLJA, MESTIMA I LJUDIMA KOJE MENJA I KOJI JE MENJAJU.

VERUJE DA JEDINO NAD ČIM IMAMO KONTROLU JESTE SOPSTVENI RAST KROZ NEPREKIDAN RAD NA SEBI POMERANJEM GRANICA I SPREMNOŠĆU DA PRIHVATAMO PROMENE KAO JEDINU KONSTANTU U ŽIVOTU. DANAS GOVORI I RADI NA ČETIRI JEZIKA, POSEDUJE BROJNE DIPLOME I SERTIFIKATE, MEĐU KOJIMA I MEĐUNARODNI SERTIFIKAT NEUROLANGUAGE COACHA, I SVAKODNEVNO SE USAVRŠAVA KAKO BI BOLJE PODRŽALA SVAKOG KLIJENTA.

NE VERUJE U UKALUPLJENE METODE I UNIVERZALNE FORMULE. VERUJE U LJUDE, U NJIHOVU RAZLIČITOST I JEDINSTVENOST, U MOĆ MISLI, REČI I DELA, U SOPSTVENI STIL RADA I UČENJA. ZATO ZA SVAKOG KLIJENTA KREIRA LIČNI SISTEM KA BOLJEM JEZIKU, SAMOPOUZDANJU I PRISUTNOSTI U VAŽNIM TRENUCIMA I PREKRETNICAMA.

SMATRA DA SE STRANI JEZIK NE UČI KAO ŠKOLSKI PREDMET, VEĆ SAVLADAVA SMISLENO I STRATEŠKI KAO VEŠTINA, A KORISTI KAO ALAT ZA POSTIZANJE LIČNIH I PROFESIONALNIH CILJEVA, ŠTO POTVRĐUJU REZULTATI NJENE ONLINE ZAJEDNICE KOJA OKUPLJA KLIJENTKINJE SA ČETIRI KONTINENTA IZ 10 ZEMALJA, SA CILJEM DA RADE NA SVOM PROFESIONALNOM I LIČNOM RAZVOJU KROZ ENGLESKI JEZIK.

Žena si od akcije. Tvoja porodica je „nomadska“. Od 1994. do sada, živeli ste u preko 10 gradova, tri države, selili se 15 puta. Poslovi su vam omogućili da živite pored mora, okeana, slušate fado, uživate u flamenku, govorite 4+ jezika. Koliko ti znači što ste suprug i ti na taj način podigli dve divne ćerke kojima pripada svet? Koje su prednosti života na raznim mestima i kontinentima?

Od kada znam za sebe, verujem da je život pokret. Nikada ne stojimo u mestu – ili idemo napred ili nazadujemo. Mi smo uvek birali da idemo napred. Živeli smo u više od 10 gradova i naučili da svako mesto ima svoju mudrost – ako znaš da slušaš.

Suprug i ja smo želeli da naučimo naše ćerke da se ne plaše promena, da prepoznaju vrednost u različitosti, da budu odlučne, da preispituju ono što im je poznato i suočavaju se sa onim što ih izaziva. Učimo ih da prvo budu dobro sa sobom da bi bile dobro svuda. Tada putovanja ne postaju bekstvo, nego rast, šansa i širina. Prednost života u raznim kulturama nije samo pasoš ispunjen pečatima, već to što ti srce ima više slojeva, a um više perspektiva. Naučiš da ne sudiš olako, da pitaš, da se prilagođavaš bez gubljenja sebe. Naučiš da ne postoji samo jedan način da se priča, živi, voli, radi, uči.

Za mene i moju porodicu, to je sloboda – da živiš bez straha od promene, da znaš da budeš i

domaćin i gost, kao i da gde god odeš, ostaviš mesto boljim nego što si ga zatekla, a iz njega poneseš ono najbolje.

Koja je tvoja formula porodičnog i poslovnog uspeha?

Uspeh ne merim titulama ni ciframa, već ostavljenim tragom, osećajem, osmehom moje dece, porukom klijentkinje koja mi kaže: „Zahvaljujući tebi, juče sam govorila bez straha.” Merim ga osećajem unutrašnje jasnoće, mira, zadovoljstva i snage. Uspeh je kada pogledaš nazad i kažeš „ponovo bih sve isto”. Kada ti se ljudi vrate jer su se pored tebe osetili više kao oni sami.

Moja formula uspeha? I porodica i posao žive od prisutnosti, neprekidnog rada na sebi i stalne želje za poboljšanjem, a zahtevaju hrabrost da pogrešiš, pa probaš ponovo. Visoke standarde prvo postavljam sebi, jer samo tada mogu da ih očekujem od drugih.

Kao profesorki engleskog jezika, šta je srž tvog pristupa učenju i po čemu se on razlikuje od klasičnih metoda?

Verujem da je jezik alat za postizanje daljih ličnih i poslovnih ciljeva. Savladavanje jezika je proces koji se nikada istinski ne završava, pa pristup njemu tim pre mora biti fleksibilan, prilagodljiv i visoko praktičan. Ne nudim „metodu”, nudim sistem podrške i poverenja, zasnovan na znanju, integritetu i empatiji.

Srž mog pristupa nije „engleski“ – već čovek. Njegova priča, strah, potencijal, način na koji razmišlja, uči, doživljava svet. Zbog toga sam i postala neurolanguage coach – da struktruiram i personalizujem proces i istaknem ono što klasična nastava često zaobiđe – osobu s druge strane “gradiva”.

Mnogi ljudi znaju gramatiku, ali ne govore jezik – kako ti „otključavaš” njihov glas?

Otključavanje glasa počinje pitanjem: „Zašto ćutiš?“ Ne ćutimo zbog nesavršene gramatike ili nedostatka vokabulara, nego iz straha da nismo dovoljno dobri, da ćemo pogrešiti, da će nas neko osuditi. Prvo osluškujem, pa gradim poverenje, sistem, strukturu i, na kraju, sigurnost i samopouzdanje. Mikro koracima do makro promenama usuđujemo se da se usudimo.

Kroz sistem „stručnost iznad greške”, moje klijentkinje uče da srede misli sistemima,

automatizuju ključne izraze i govore jasno i kad se potkrade neka greška, jer neprijatelj nije greška, već tišina.

Da li si primetila da je strah od greške često dublji od samog jezika možda vezan za lično samopouzdanje?

Apsolutno. Nije u pitanju strah od „ne znam”, već „šta ako se obrukam”. Strah od greške često

PHOTO: UNSPLASH.COM

ima dublje korene u perfekcionizmu, pogrešnim uverenjima, nerealnim očekivanjima, u kulturi „šta će reći drugi“. Zato se na sesijama bavimo jezikom, ali i emocijama, pređašnjim iskustvima, ciljevima i očekivanjima. Kada se oslobodimo tih stega, jezik dođe prirodno. U saradnji sa psiholozima, radimo i na tome da greška ne bude trauma, već samo stepenik. Kad daš sebi dozvolu da pogrešiš, daš sebi dozvolu i da uspeš. Zato moj rad nije klasičan

kurs jezika, nego dubinsko osnaživanje kojim skockamo delove slagalice koji nedostaju. Radiš online – koliko ti to olakšava rad i ko sve može da ti se pridruži?

Online rad briše granice i daje mi slobodu, fleksibilnost i globalnu prisutnost. Omogućio mi je da sarađujem sa neverovatnim klijentima širom sveta: od pripadnika specijalnih jedinica,

preko preduzetnica, vlasnica, menadžera i direktorki multinacionalnih kompanija, do diplomatskih predstavnika.

Osamdeset procenata mojih klijenata su žene sa kojima sam oformila CSC online zajednicu (Confident Speakers Club) u kojoj obrađujemo poslovne teme, radimo na ličnom i poslovnom razvoju, podržavamo se međusobno i vežbamo engleski u sigurnom okruženju i na praktičnim

primerima. Može nam se pridružiti svako ko ima okvirno srednji nivo engleskog, želi da zvuči profesionalno i pokaže svoju stručnost na njemu.

Šta te je podstaklo da engleski jezik učiniš alatom za osnaživanje drugih ljudi?

Možda to što sam i sama tražila svoj glas po svetu i znam kako je kada imaš šta da kažeš, ali ne znaš kako na stranom jeziku. Engleski je danas mnogo više od jezika. On je propusnica za bolje pozicije, projekte, slobodu. Moj motiv je da pomognem da se kvalitet glasno čuje, da stručnost ne ostane na margini samo zato što nedostaje nekoliko reči.

Engleski je samo „okidač”. Kad progovoriš na jeziku koji nije tvoj, menjaš unutrašnji narativ i preuzimaš kontrolu i na jeziku koji ti nije maternji. Klijenti ne dolaze kod mene zbog jezika. Dolaze da povrate moć, sigurnost i samopouzdanje. I engleski postane alat za to.

Kada pogledaš iza sebe i vidiš veliki broj osnaženih klijenata, šta kažeš sebi?

Kažem: „Vidi šta sve može da se pokrene kada se usudiš.” Svaki ojačan glas je velika pobeda. Podsetnik da govore jasno, smelo, bez potrebe da budu savršene, već u svakom pogledu izuzetne.

Šta bi rekla mlađoj sebi, dok si još stasavala u Nišu i gledala na svet sa znatiželjom?

Da nikad ne pokušava da bude manje samo da bi se uklopila i da ne dozvoli da joj ikada iko utiša glas. Da ne veruje kada joj kažu da nešto ‘nije moguće’, već da samo koriguje pravac, jer se put pravi u hodu isključivo sopstvenim koracima.

Tema letnjeg izdanja RYL magazina nosi naziv „Usudi se da se ne usudiš“. Na šta si se usudila, ne kaješ se, a donelo ti je SVE?

Usudila sam se da ne čekam da budem spremna, da krenem i kad nisam imala sve odgovore.

Da odbijem utabani put, da ne budem „ono što se očekuje“, već ono što osećam da je ispravno. Usudila sam se da preusmerim karijeru, da preselim život, da uložim u sebe onda kad je sve govorilo da „nije vreme“. Usudila sam se da verujem sebi i kada niko nije. I nisam se pokajala. Ma koliko su neke odluke izgledale ludo, hrabrost da ih sledim mi je donela sve.

PHOTO:

YOUR MISSION

USUĐUJEM SE!

PIŠE: ALEKSANDRA BOŽOVIĆ

Koliko je puta rečeno da je najbolje prećutati, ostati nem pred ružnim opaskama, pogledima, ogovaranjima i tračarenjima. Koliko puta sam se ujela za jezik i ostala dostojanstvena, ženstveno mirna i damski suzdržana. Usuđujem se da javno istupim i svima ponosno poručim: Sada ću da progovorim!

Usuđujem se da kažem da ne želim da provodim vreme sa osobama koje me ne poštuju, ružno me tretiraju i prenose na mene svoju mračnu energiju i osećanja.

Usuđujem se da ustanem i izađem iz zatrovanog odnosa, lažnih obećanja i osećanja. Ne želim da ulažem svoje znanje i radno iskustvo kod poslodavca koji ne uvažava moju ličnost i osećanja, ne želim da budem samo broj, ugovor i aneks, zavodni broj u arhivi velikog sistema.

Usuđujem se da prestanem da negujem prijateljstva koja to više nisu, već se samo tako zovu i nasleđujemo ih i nastavljamo, iz godine u godinu, iako smo odavno prestali biti prijatelji. Usuđujem se da prekinem kontakte sa lažnim, takozvanim prijateljima sa kojima nam nije prijatno kad smo nasamo i dugo se oporavljamo od negativne energije koju su prosuli po nama, a ipak uporno i na silu nastavljamo da se družimo, zovemo i provodimo vreme zajedno.

Usuđujem se da iskreno kažem kada mi je potrebna nežnost, strast i ljubav, i u tome celim bićem uživam. Usuđujem se da jedem kada sam gladna, pijem kada sam žedna, slušam glasno muziku i zaigram uz nju kao nekada. Usuđujem se da volim i budem voljena. Usuđujem se da kuvam kada mi se kuva.

Usuđujem se da od srca kažem kompliment kada je lepota u mom pogledu. Usuđujem se da pokažem svojim osmehom kada mi neko prija, da se nekome radujem i ne krijem se od svojih osećanja i misli koje imam prema njemu. Usuđujem se da budem sama kad mi nije do društva.

Usuđujem se da zagrlim nekoga kome želim da pokažem ljubav i pružim podršku, radost zbog nečijeg uspeha i lepih osećanja. Usuđujem se da zaplačem kada pogledam emotivan i lep film, kada pročitam emotivnu knjigu.

Usuđujem se da živim život punim plućima, da osećam, volim, probam novo i volim staro, da prekidam loše i borim se za bolje.

Usuđujem se da se usudim, da volim i budem voljena, srećna i ponekad uplakana, setna i često pričljiva, nekad zamišljena i tako svoja!

YOUR BREAKFAST

SNAŽNI OČEVI –DOSTOJNI SINOVI

Iako nisam bila u prilici da upoznam Batu Živojinovića, a akademika Dejana Medakovića upoznala sam na promociji “Efemerisa” u Subotici, početkom juna sam imala čast da sedim sa njihovim sinovima. Sa ljudima koji dostojno nose ono što su njihovi očevi bili – i ono što su verovali da vredi. U njihovom držanju, rečima i prisu-

stvu oseća se duboka povezanost s nasleđem, ali i sopstvena snaga. Puna srca i poštovanja, u Radisson Collection hotelu, razgovarala sam sa Pavlom Medakovićem i Miljkom Živojinovićem za doručkom koji je bio više od susreta – bio je podsetnik da misije ne prestaju, već se prenose.

PAVLE MEDAKOVIĆ JE ROĐEN U BEOGRADU 1953. GODINE. DIPLOMIRAO JE 1978.

NA ODSEKU ZA DIRIGOVANJE BEOGRADSKOG FAKULTETA MUZIČKE UMETNOSTI, U KLASI PROFESORA ŽIVOJINA ZDRAVKOVIĆA. IMA DVE MAGISTRATURE – U BEČU

NA UNIVERZITETU ZA MUZIKU I SCENSKU UMETNOST I U BEOGRADU NA FMU, U KLASI PROFESORA JOVANA ŠAJNOVIĆA.

MILJKO ŽIVOJINOVIĆ JE ROĐEN U BEOGRADU 1961. GODINE. ZAVRŠIO JE PRAVNI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU. U ADVOKATURI JE OD 1988. GODINE. ŽIVI

I RADI NA RELACIJI PARIZ–BEOGRAD.

SNAŽNI OČEVI, INTELEKTUALCI. NJIHOVI SINOVI DANAS GOVORE TIHO, ALI JASNO – PRIČAMA SVOJIH OČEVA, STAVOM, POGLEDOM. ODRŽAVAJU VREDNOSTI, NE ZABORAVLJAJU. A MI SLUŠAMO. PONEKAD PAŽLJIVIJE NEGO IKAD.

Da li u tišini nasledstva leži prava snaga tradicije?

Pavle: U periodu studiranja, kada imate između 18 i 25 godina, a živite sa roditeljima koji su oboje univerzitetski profesori, nisam imao vremena da razmišljam o njihovom značaju za nauku i umetnost u društvu u kojem živimo. Odrastao sam u ambijentu u kojem je njihova posvećenost pedagogiji bila za mene pre svega podsticajna. Gledao sam kako se otac marljivo sprema za predavanja iako je bio neverovatan improvizator i kozer, dok je majka kao profesor klavira na Muzičkoj akademiji i koncertni pijanista morala svakodnevno da vežba za sebe i studente. U takvoj atmosferi, ako iole imate savesti, jednostavno nemate prava da olako shvatate svoje studiranje tako da sam studije dirigovanja završio u roku, sa 25 godina, i to celovečernjim koncertom na Kolarcu sa orkestrom Beogradske filharmonije. Dakle, porodična tradicija i sa očeve i majčine strane je bila snažan podstrek da ne izneverim pre svega sebe, a onda i roditeljska očekivanja.

Miljko: Suština našeg bića, ličnog, porodičnog i nacionalnog, nalazi se upravo u sistemu vred-

nosti koji nam je ostavljen u amanet. Neko bi to nazvao domaćim vaspitanjem, a neko bi mogao da kaže da je dosta toga čak i u podsvesnom koje smo poneli u život. U toj tišini, preci nam šapuću i blagosiljaju poštovanje koje čuvamo i odluke koje donosimo. U našoj porodici je to oduvek imalo snažan predznak za svaki životni izbor i davalo nam snagu kada je trebalo da pođemo težim putem. Potpuno jasno i dan-danas pamtim dragocene trenutke kada sam vodio važne razgovore, pune strpljenja i podrške, i sa ocem i sa majkom. Očev glas je po pravilu bio blag i miran, pun nekog superiornog samopouzdanja, za razliku od temperamentnog majčinog nastupa koji je bio vođen više srcem nego razumom. U toj idealnoj simbiozi, naizgled suprotnih ličnosti, stvarala se ona dragocena širina, neophodna za razumevanje suštine života. Upravo u jednom od tih razgovora sa mnom, nastala je i legendarna Batina rečenica: „U životu igraš glavne ili sporedne uloge.“ Sa ove vremenske distance, mogu da zaključim da se na taj način formirao i moj karakter, na čemu sam im neizmerno zahvalan. U snažnim porodicama, gde su međusobne veze zahvaljujući ljubavi i poštovanju izuzetno važne, tradicija je ključni faktor.

Na koji način je porodično nasleđe oblikovalo vaš identitet i profesionalni put?

Pavle: Od momenta rođenja, u najranijem uzrastu, slušao sam u kući zvuke klavira i to me je možda opredelilo da zavolim muziku. Kada je trebalo da krenem u muzičku školu, odsek za klavir, letovanje u Cavtatu i moja opčinjenost jednim saksofonistom, koji je svirao svake večeri u orkestru na rivi, pomerila je moj paralelni polazak u osnovnu školu i nižu muzičku školu jer sam po svaku cenu želeo da učim isključivo saksofon.

To je bilo apsolutno nemoguće, jer duvački instrument, pogotovo saksofon, ne možete početi u tom uzrastu zbog nerazvijenosti pluća, ali sam propuštenu godinu brzo nadoknadio zahvaljujući mojoj profesorki klavira Miroslavi Petrović, koja je tada radila u najprestižnijoj Muzičkoj školi „Josip Slavenski“ i bila jedan od vodećih pedagoga. Moje usmerenje da se opredelim za dirigovanje datira takođe od najranijih dana. Pamtim da me je majka kao dečkića odvela na koncert u Domu sindikata sa simfonijskim orkestrom i studentima završnih godina studija dirigovanja i da je na mene najdublji utisak ostavio Eugen Gvozdanović, koji je dirigovao Veberovu uvertiru „Oberona“. Konačno opredeljenje za studije dirigovanja je bilo na trećoj godini srednje muzičke škole zahvaljujući profesoru Lambri Dimitrijeviću, koji je vodio hor i kamerni gudački orkestar, i pošto sam bio i na klavirskom i na teoretskom odseku, tada sam imao i prve osnove tehnike dirigovanja, kao i uvid šta ta profesija uopšte znači.

Miljko: Najveća porodična vrednost koju želim da prenesem i svojoj deci jeste sloboda izbora. Moja uloga kao roditelja je upravo u tome da im ukažem na sve predosti i mane određene odluke, ali isključivo kroz moju ličnu prizmu i moje mišljenje, bez bilo kakve njihove obaveze da ga usvoje. Takav odnos sam imao i sa svojim roditeljima, a takođe i sa njihovim roditeljima. To su bili izuzetno zanimljivi i mudri ljudi, koji su očigledno otkrili ovu važnu životnu istinu. Vremenom sam imao sve više poštovanja prema njihovoj potrebi da mi prenesu svoj sistem vrednosti i zato sam lako i jasno prepoznavao sva ona iskušenja na koja su me upozoravali. U prilog ovakvom stavu govori i činjenica da bar sedam generacija unazad niko u našoj porodici nije nasledio zanimanje svog oca, a bilo je tu i seljaka, trgovaca, pisara, izvršitelja, novinara, članova državne administracije i glumaca, kao što znamo. Moj sin je, na primer, postao elektrotehnički i mašinski inženjer, starija ćerka profesor književnosti po obrazovanju, a mlađa dizajner. Dakle, niko od njih troje nije nastavio moju profesiju, advokaturu, pa čak ni rad u pravosuđu

kao oblast porodičnog interesovanja. Zato izbor njihovog obrazovanja i profesionalnog delovanja smatram svojim ličnim uspehom, jer su od mene dobili potrebnu podršku da se bave onim što vole i to je to bila njihova životna odluka, a ne moja.

Kako danas gledate na delo vašeg oca i njegov doprinos srpskoj kulturi?

Pavle: Otac Dejan je bio višestruko nadaren, sjajno je imitirao i mogao je sa takvim darom sigurno da postane i glumac, bio je izvanredan crtač, naročito karikatura, sa 24 godine objavio je svoju prvu zbirku pesama, a za pripovetku „Đeneral“, koju je pročitao na druženjima mladih, Isidora Sekulić mu je rekla da je rođeni pisac. Njegov kasniji književni opus mislim da je opravdao njene reči, pre svega petoknjižje „Efemeris“ – hronika jedne porodice. Svoj najviši naučni domet izgradio je iz oblasti baroka za šta je početkom devedesetih nagrađen najznačajnijom evropskom nagradom u oblasti kulture –Herderovom nagradom. Povodom stogodišnjice

PAVLE MEDAKOVIĆ

od rođenja, u saradnji sa suprugom Gordanom, 2022. pokrenuli smo formiranje „Legata Dejana Medakovića“. Nismo ni bili svesni u šta se upuštamo. Tom prilikom smo popisali sve rukopise, objavljene i neobjavljene, knjige koje su bile njegova lična biblioteka sa preko 4000 naslova, lične i porodične stvari, umetničke slike, nameštaj, ceo ambijent u kom je živeo i stvarao. Tako je jedan deo otišao u Sremske Karlovce, koji su ga formirali kao ličnost i dali mu visoko obrazovanje, i Muzej grada Beograda, koji je posle volonterskog trogodišnjeg rada u Muzeju kneza Pavle, uz velikog Milana Kašanina, bilo njegovo prvo stalno zaposlenje. U čast stogodišnjice od rođenja, pokrajinska vlada i Arhiv Vojvodine su u saradnji sa izdavačem „Prometej“ iz Novog Sada odlučili da se tim povodom štampaju sabrana dela Dejana Medakovića u 46 knjiga. Mislim da sama cifra govori o Dejanovom doprinosu srpskoj kulturi. Kao dugogodišnji profesor na Filozofskom fakultetu na Katedri za istoriju umetnosti, izveo je na stotine diplomiranih studenata. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar i urednik časopisa za likovne umet-

nosti Matice srpske, generalni sekretar SANU u vreme afere „Memorandum“, predsednik SANU od 1999. do 2003. i dugogodišnji predsednik skupštine Vukove zadužbine. U svim tim institucijama je dao nemerljiv doprinos, naročito SANU, gde je branio integritet i autonomiju načelom da najviša nacionalna kuća treba da ima stav po svim pitanjima i problemima društva, ali da ne sme da zalazi i bavi se dnevnom politikom.

Miljko: Pobornik sam mišljenja da je potrebno analizirati životni put svakog uspešnog čoveka iz nekoliko razloga. Nove generacije moraju da imaju uzore – uzore bliske u geografskom i nacionalnom smislu. Oni su utabana staza svim onim mladim talentovanim ljudima koji su na početku svog života i karijere. Niko se ne rađa kao priznati umetnik ili istorijska ličnost. To se postaje. Bliski uzori skidaju paučinu straha i nesigurnosti svakom ko ima strast prema određenoj profesiji ili oblasti života. Na taj način se demistifikuje uspeh i vizualizuje mogućnost ostvarenja svog profesionalnog cilja. Umetničko nasleđe mog oca se već izučava i kod nas i u inostranstvu i o njemu govore mnogo kompetentniji ljudi od mene. Kao sin, dakle krajnje subjektivan i sa saznanjima iz najbližeg okruženja, mogu da kažem da je on bio vojnik u službi filma koji je dogurao do najvećih činova. Njegova umetnost je specifična jer je susrećemo svakodnevno u svojim domovima na TV ekranima, bez potrebe da odemo u neku galeriju ili biblioteku da bismo je videli i da bismo procenili koliko je i danas sveža i aktuelna. To je velika privilegija i za njega i za publiku. Mislim da su mu iskrenost i autentičnost koje je decenijama iskazivao kroz svoju karijeru blagorodno uzvratile otvaranjem vrata srpskog i jugoslovenskog filmskog Partenona, gde ulaze samo retki.

U svakodnevnom razgovoru mnogo citirate svoje očeve. Misao ima težinu, reč mora da ostane. Šta bi sad Bata rekao?

Pavle: Mnogo životnih pouka možete naći u „Efemerisu“, dnevničkim sećanjima „Dani, sećanja“, intervjuima sa Milošem Jeftićem, knjigama „Suočavanja“ i „Oči u oči“. Dejan je kao javna ličnost imao potrebu da u mnogobrojnim intervjuima govori o našim društvenim problemima, dilemama.

„Mi kao narod nikako da shvatimo prostu istinu da nam vreme nije saveznik već, naprotiv, da nas ono nemilosrdno poražava. Vreme je oduvek bilo protivnik svega što je usmereno na trajanje, pa se čovek mora odupreti da ga ono ne porazi brzo.“ – 8. januar 1995.

MILJKO ŽIVOJINOVIĆ

„Teško je kada je čovek osuđen da bude svedog propadanja jedne epohe, savršeno svestan da neće dočekati nešto drugo.“

„Ušli smo u fazu neprekidne destrukcije našeg nacionalnog bića, a sve to primamo sa neverovatnom ravnodušnošću, kao da se dešava nekom drugom, dalekom narodu. Kao da se upravo sada ne rešava srpska sudbina za ko zna koje vreme, a mi se ponašamo kao da nas se ova katastrofa uopšte ne tiče.“

Miljko: Već godinama skupljam njegove misli, rečenice i izreke. Javljaju mi se iznenada, iskaču ispred mene nepozvane, kao neke slike ili filmovi. Baš kao u Balaševićevoj pesmi “Ringišpil”. Bata je bio toliko upečatljiv i šarmantan sagovornik da je nemoguće ne zapamtiti njegove duhovite komentare i reakcije. To je potreba koju sam osetio odmah nakon njegovog odlaska. Često se nasmejem dok ih upisujem u svoj mobilni telefon, a sagovornici me sumnjičavo posmatraju. Kao da samom sebi svakodnevno postavljam ovo vaše pitanje: “Šta bi on sada rekao?” Bio je duhovit i mudar, ali je imao i sposobnost da tu misao artikuliše na prisan i zavodljiv način. Uskoro će iz tog našeg unutrašnjeg razgovora proisteći autobiografski roman. Ti naši beskonačni svakodnevni dijalozi su danas zanimljiviji više nego ikad. Vidim ga kako se šeretski smeje i kaže: “Pričaj mi o životu, ali opširno.”

Da večeras imate priliku da sednete za sto sa svojim ocem, šta biste mu rekli?

Pavle: Zašao sam već u treću dob kada i sami pravite rezime svog postojanja, a kroz život i karijeru sam imao mnogo prelomnih trenutaka. Svom ocu bih danas zahvalio što mi je ulio moralnu postojanost i patriotizam, kao i da je prezime koje nosim obaveza prema precima, a ne privilegija.

Miljko: Bata je imao običaj da čim sedne za kafanski sto, na pitanje konobara šta želite, odgovori – da platim! Iako, naravno, ništa još nije ni naručio. Tako da dosta zavisi od toga gde bi uopšte bio taj sto. Sigurno je da bih pre bilo kakvog razgovora prvo otpevao sa njim u dva glasa (on bi pevao tercu) pesmu Olivera Dragojevića “Oprosti mi, pape”. Neverovatno je koliko je jaka ta naša muška porodična vertikala, prepoznatljiva čak i u sudbinama njegovog oca i dede. Kao da smo se celog života pripremali za ovo što nam se dešava, na miran i postojan način, svojstven samo ljudima sa ovih prostora. Verovatno bih mu postavio više pitanja nego što bismo razgovarali. On je bio starovremenski čovek u najboljem smislu te reči. Uvek je nepogrešivo znao da proceni svaku situaciju. Drugo je pitanje da li je uvek znao i da odreaguje racionalno, jer je ipak bio veliki emotivac. Najviše bi ga interesovalo kako su

O LD MILL BE LGRA D E

mu unuci i sada praunuci. I bio bi srećan što svi zajedno redovn odlazimo u Koraćicu.

Da li snaga nasledstva leži u pričama koje delimo ili u načinu na koje ih živimo?

Pavle: Snaga nasledstva je svakako dobra stvar ako postoji. Naša porodica je nažalost od jedne od najimućnijih u Zagrebu, u ratnim 1941. i posleratnim godinama, izgubila gotovo sve. Dejan se septembra 1941. obreo u Beogradu u odelu koje je imao na sebi i ništa više, ali znanje koje je poneo iz Karlovačke gimnazije kao njen maturant, i to pred sam rat, dalo mu je temelj u obrazovanju da kao mlad čovek na životnoj raskrsnici zna šta hoće, mislim na dalje studije istorije umetnosti, kao i da u materijalnom smislu mora da počne iz početka i da ne može više da računa na finansijsku podršku svoga oca. Znači nije moglo da se živi na račun stare porodične slave i svoju novu snagu morao je da crpi u obrascu koji je diktirao novi način i pravila života.

Miljko: Porodične priče su važne jer nam osvetljavaju životni put kojim hodimo, a način na koji ga prolazimo nas definiše kao ličnosti i karaktere. Jedno bez drugog ne ide. Snaga je u prihvatanju tog nasledstva. Ono se ne podrazumeva samo po sebi. Potrebni su, pre svega, svest o njemu i poverenje. Vremenom i sticanjem iskustva shvatamo koliko i u kojoj meri nam je blisko, da li moramo da ga modifikujemo i prilagođavamo promenom društvenih i socijalnih okolnosti u odnosu na vreme naših predaka, a šta je od tog nasleđa ostalo nepromenjivo kao stena, kao temelj. U našoj porodici su sačuvane mnoge interesantne i važne priče. Došlo je vreme da ih sada i ja delim sa svojom decom. Pričanje tih priča stvara utisak kao da razgovaramo sa našim precima, daje nam neku toplinu i celokupni kontekst naše porodice. Često se te priče dopunjuju i u razgovorima sa prijateljima u Beogradu i u Koraćici, gde su ostavile dubok trag. Poređenja su neizbežna i stariji ljudi sa šeretskim osmehom znaju da prokomentarišu – vidi se da je na oca (ili dedu).

Može li se identitet jednog naroda održati bez kulture sećanja?

Pavle: Naravno da ne. Srbi su vekovima potvrđeni kao istorijski narod. O tome svedoče brojne carske, kraljevske povelje, zakonici i crkve-za-

dužbine svih ovih vladara. To ga istovremeno čini jedinstvenim na ovim prostorima. Međutim, sam geografski položaj učinio je da je stalno bio na vetrometini i putu raznih osvajača i to je učvrstilo s jedne strane njegov nepokolebljivi slobodarski duh, ali se sa druge odrazilo i na gubitke teritorija i demografiju. Dakle, kultura istorijskog pamćenja neguje se kroz obrazovanje od osnovne škole, pa do visokog obrazovanja na fakultetu, a sa današnjim modernim sredstvima može i preko obrazovnih TV emisija, filma, sve do interneta koji je postao dominantan medijski informator.

Miljko: To je nemoguće! Bojim se da kao društvo još uvek nemamo dovoljnu svest o tome, čemu su značajno doprinela istorijska previranja kroz koja smo prolazili u kontinuitetu poslednjih 150 godina. Nismo jedini kao narod koji ima taj problem, ali zadatak naše generacije je da ukažemo na to jer “narod koji ne pamti svoju istoriju osuđen je da je ponovi”. To se odnosi na sve segmente društva, od kulture, preko unutrašnje i spoljne politike, do preispitivanja temeljnih vrednosti na kojima počivamo kao država i zajednica. Svedoci smo nekih neverovatnih podataka iz naše istorije koji su decenijama bili skrivani od moje generacije zbog “viših interesa”. Sada je došlo vreme da se suočimo sa svim tim tajnama na racionalan i funkcionalan način i da nastavimo dalje. Kultura je izuzetno važan segment tog sećanja, jer nikako ne smemo da zaboravimo ko smo i odakle smo, kao i šta smo sve postigli i dostigli. Negovanjem sećanja zatvara se važan krug svakog društva, koji tako postaje njegova osnova i baza na kojem se grade svi budući uspesi. Neraskidiva je veza naših značajnih ljudi iz prošlosti sa našim savremenicima. U tom krugu su sve naše važne ličnosti kao neka vrsta večnog plamena koji moramo da održavamo da gori, jer nam taj plamen i bukvalno osvetljava puteve budućnosti i čuva identitet.

Tema letnjeg izdanja RYL magazina nosi naziv „Usudi se da se ne usudiš“. Kada ste se u životu usudili i nije vam žao zbog toga?

Pavle: Bilo je nekoliko životnih izazova. Na trećoj godini studija, kada je katedra ostala samo na jednom profesoru, javno sam slao dopise dekanatu da se dovede dirigent Borislav Pašćan, bečki đak, tadašnji stalni dirigent beogradske opere. Tada sam osetio šta znači zavist, bojazan da neko može da „ugrozi“ drugog i da je moja želja da se nastava unapredi drugačijim i savremenijim pristupom nažalost bila utopija. Negativne posledice svog mladalačkog zanosa osetio sam do diplomskog ispita. Moj zanos da nešto menjam tokom studija primećen je tada i od strane aktuelne partije, Saveza komunista, ali sam se dva puta branio i odbranio načelom da kao član partije neću moći da mislim i kažem svojom glavom i da

ću kao takav samo praviti probleme. Nakon diplomiranja 1978. sagledavši situaciju i popunjenost dirigentskim kadrom svih beogradskih orkestara, veliki korak i odluka je bila da 1983. odem za šefa dirigenta u Mostar. Dve i po godine omogućilo mi je da napravim široki repertoar, steknem potrebno estradno iskustvo i susretnem se sa mnogim divnim umetnicima bivše Jugoslavije. Kada sam postao šef dirigent orkestra JNA 1988. moj argument da odbijem prijem u partiju je bio da karijeru nisam pravio članstvom u partiji nego isključivo znanjem i da se nadam da je to bio osnovni kriterijum kada sam primljen u stalni radni odnos. U vreme sankcija od 1992. do 2000. punih osam godina u krizi kada se raspadala savezna država, delio sam sudbinu sa svojim orkestrom bez ikakvih privilegija kao dirigent, promovisao stotine najtalentovanijih mladih umetnika kojima je to bio prvi nastup sa orkestrom, a mnogi od njih su danas poznati i priznati u svetu. Dva puta sam 2004. i 2005. lično sprečio ukidanje orkestra i hora na spektakularan, gotovo filmski način, ne poštujući vojnu hijerarhiju nego se rukovodeći plemenitom namerom da kao najstariji simfonijski orkestar, ustanovljen 1899. kao Beogradski vojni orkestar na čelu sa dirigentom i kompozitorom Stanislavom Biničkim, ne zaslužujemo da budemo rasformirani. I to je na sreću uspelo, tako da se radujem današnjim uspesima mog bivšeg orkestra u kojem sam proveo punih trideset godina.

Miljko: Svakog dana imamo takve dileme i raskršća na različitim nivoima. Odabir životnog partnera, razvod, odabir profesije, donošenje poslovnih odluka, odabir zemlje u kojoj će se živeti, odnos sa prijateljima, praštanja, kompromisi, donošenje beskompromisnih odluka, iskazivanje hrabrosti kada je neophodna, sve su to opšta mesta dokazivanja integriteta. Moj život je bio prepun takvih situacija, koje su dovele do toga da punih 13 godina živim u Francuskoj, bez mogućnosti da se vratim u Srbiju i da moram da promenim život iz korena. Tokom poslednjih godina svojih roditelja bio sam nasilno razdvojen od njih, kao i od svoje dece, koju sam viđao retko i povremeno. To je sve bila cena nepristajanja na nešto o čemu smo najviše razgovarali u ovom intervjuu. Stav prema životu punom iskušenja Frenk Sinatra je maestralno opisao u stihu pesme „My Way“: „Regrets, I’ve had a few, but then again, too few to mention...“ Smatramo da možemo da utičemo na svoju sudbinu, ali onda nam život objasni šta znači izreka: „Ljudi planiraju, Bog se smeje.“ Zato ako osećate u sebi duboku iskonsku potrebu za nekom odlukom, usudite se! Jer kajanje zbog propuštene šanse je mnogo teže od kajanja zbog pogrešne odluke.

PHOTO:

REFRESH

YOURSELF

DOPADNI SE SEBI

PIŠE: MAJA MIKLJA

Dugo sam živela u okvirima koji su mi bili poznati, sigurni, očekivani. Iza osmeha i svakodnevnih obaveza, krila se žena koja je zaboravila da pita sebe: “A šta ja želim?”

Godinama sam radila poslove koji me nisu suštinski ispunjavali, trudila se da budem ono što se od mene očekivalo. Bila sam supruga, majka, ćerka, prijatelj – u svemu tome bila sam dobra, prisutna za druge, ali nekako sve manje za sebe. Učila sam da prihvatam, da se prilagođavam, da ne tražim više. Verovala sam da tako treba – da je to način da budeš dobra, voljena, prihvaćena. Oduvek sam želela da budem dobra!

Ali negde u dubini, tiho, rasla je misao da mora da postoji više od toga. Više istine, više mene.

A onda je došao trenutak koji ne znam ni kako da definišem – nije bio dramatičan, nije bio bučan, ali bio je jasan. Bio je to onaj unutrašnji glas koji više nisam mogla da utišam. Glas koji je rekao: “Dosta.”

Usudila sam se.

Promenila sam posao – ne jednom, već nekoliko puta, tražeći ono što mi je u tom trenutku bilo potrebno. Donela sam važne životne odluke, preselila se, suočila se sa sopstvenim strahovima i nesigurnostima. Počela sam da se borim za svoje potrebe, da učim kako da kažem „ne“, kako da postavim granice. Počela sam da shvatam da mogu sama. Da vredim, da znam, da mogu!

Usudi se da probaš ono što te plaši. Da odeš na trening koji misliš da nije „za tebe“. Da upišeš ples, iako ti ritam nije jača strana. Da napraviš korak napred, izađeš sama, sedneš na piće i uživaš u svom društvu. Da kažeš da ne znaš, ali da želiš da naučiš. Da budeš ponovo početnik. Da budeš svoja.

Jer u tim malim iskoracima čeka te život koji ti pripada.

Ne moraš sve da znaš, ne moraš odmah da znaš kuda ideš – samo počni. Ka sebi.

PHOTO: UNSPLASH.COM

Usudila sam se da živim svoju istinu. Da prestanem da čekam „pravi trenutak“, jer takav trenutak nikad ne dođe – ti ga napraviš. Usudila sam se da budem ranjiva, ali i snažna. I znate šta? Nije bilo tako strašno. Zapravo, bilo je oslobađajuće.

Više me izazovi ne plaše, već raduju!

Zato – usudi se.

Oslobodi se onog što te pritiska, a nije tvoje. Pre svega tuđeg mišljenja, očekivanja, normi. Veruj svom osećaju. Dopadni se sebi. Takva kakva jesi.

Jer kada jednom odlučiš da izabereš sebe, ceo svet počne da se menja. Ne odmah. Ali sigurno!

(Umesto potpisa, reči čuvenog vojvode koje su pokrenule sve: „Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred.”)

PHOTO:

YOUR BEAUTY

LEPOTA KAO SIMBIOZA ŠARMA, DUHA I OSMEHA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

PROF. DR IOANNA BATSIALOU JE DOKTOR NAUKA MEDICINSKOG FAKULTETA U BEOGRADU. SPECIJALISTA FIZIKALNE MEDICINE I REHABILITACIJE, SA UŽOM SUPSPECIJALIZACIJOM U OBLASTI ESTETSKE, ANTI-AGING MEDICINE, MEZOTERAPIJE, PREVENTIVNE I REGENERATIVNE MEDICINE. MEDICINSKI DIREKTOR I VLASNIK SPECIJALISTIČKE LEKARSKE ORDINACIJE ZA REHABILITACIJU, REGENERATIVNU I PREVENTIVNU MEDICINU IOANNA REGEN U BEOGRADU, U SRBIJI.

PROF. DR IOANNA BATSIALOU JE JEDAN OD NAJRESPEKTABILNIJIH LEKARA U NEOPERATIVNOJ ESTETSKOJ MEDICINI, MEZOTERAPIJI I ANTI-AGING MEDICINI U EVROPI.

Tema letnjeg izdanja RYL magazina nosi naziv „Usudi se da se ne usudiš“. Kada si se usudila, a nisi htela?

Ne znam da li je adekvatan primer, ali mislila sam da nikad u svom životu neću ostati u Srbiji. Mislila sam da je to nemoguće, jer sam veliki patriota koji voli Grčku, svoju porodicu i do poslednjeg dana svog doktorata nisam htela da imam ljubavnu vezu, pošto sam želela da se vratim u zemlju svog rođenja. Nisam htela da se zapletem u emotivni odnos koji bi me vezao da ostanem. I šta se desilo? Iako sam želela da se vratim, sudbina je htela da ipak ostanem. I to je prvi put da sam rečenicu „Usudi se da se ne usudiš“ doživela tako što sam ostala u Srbiji. Više puta sam htela da idem odavde. Grčka je za mene najlepša zemlja na svetu. Svi žele da idu u Grčku, a ja sam iz Grčke došla ovde. S druge strane, imala sam primer svog oca kao muškarca, oca, muža moje majke, koji je vodio mnogo računa o našoj porodici i moj ceo svet je bila moja Grčka. I prvi put sam se usudila da se ne usudim baš ovde.

Drugi put se to desilo kada sam pokušala da dobijem dete. Imala sam mnogo vantelesnih oplodnji i u nekom trenutku dignete ruke i pomislite „dobro, možda ovo nije moj put i Gospod ima za

mene neki drugačiji plan“. Taman kad sam rešila da se vratim u Grčku, konačno ostajem u drugom stanju. Gospod je ponovo za mene imao plan da ne odem odavde.

Svakodnevno se dešavaju razne stvari i situacije za koje ne znamo da li će se ostvariti. Više puta sam imala situacije za koje sam mislila da ne mogu da ih prevaziđem, smrt nekog iz porodice ili teške bolesti, izdaje, prevare, pa čovek pomisli da je gotovo. A onda se nešto promeni i u vama se pojavljuje snaga da izađete iz te situacije. Mi smo veoma jaki, iako ne verujemo u to. Situacije nas demantuju. Naš mozak, srce, biće, vera su ponekad jači od naših misli o tome koliko smo slabi. Svaki čovek ima moć i priliku da prevaziđe situaciju u kojoj se našao.

Kao lekaru, preda mnom su svakodnevni izazovi jer pacijent ima svoje želje i vizije, a sa druge strane je moja vizija, pa je neophodno da nađemo zlatnu sredinu. Više puta u toku dana se pitam da li će pacijent biti zadovoljan ili ne. Za medicinu i za doktora upravo ta rečenica „Usudi se da se ne usudiš“ predstavlja veliki raskorak, jer morate doneti pametnu i hrabru odluku. Kada imate teške pacijente ili trajno promenite nečiji izgled, to su velike unutrašnje borbe i zbog toga čovek treba da ima znanje. Ova moja oblast u

medicini je toliko lepa da znam da ja samo doprinosim toj lepoti.

Da li je lepota pitanje hrabrosti ili autentičnosti?

Zavisi kako kome. Nažalost, mediji lansiraju terapije koje su privremene i pomodne. Bila sam apsolutni protivnik cat eyes, fogs eyes — to je bio trend i radio ih je ceo svet. Svaki čovek treba da bude to što jeste, da bude autentičan kako bi sačuvao lepotu i harizmu koju ima.

U nekom trenutku, trend za muškarce je bio da nose bradu. Sada je najnovija tendencija da skrate trepavice kao da se više otvori oko. Osoba treba da prati trendove do neke mere, a ne da sve uzima zdravo za gotovo. Svaki čovek je poseban, ima svoj integritet, karakter i treba da sačuva svoje ja. Ne može da postoji jedan univerzalni tretman za sve niti svi treba da izgledamo isto. Estetska medicina ne može da nadomesti unutrašnju prazninu niti da je zameni i promeni. Čovek koji je miran, stabilan i pun ljubavi je već lep.

Estetska medicina je i nauka i umetnost. Gde je za tebe ta granica između preciznosti i intuicije kada vidiš pacijenta?

Postoje različiti doktori sa različitim iskustvom. Ja sam francuski đak koji voli lepotu i prirodu. U Francuskoj, pre 25 godina, padao si na ispitu ako profesor prepozna šta si nekom radio na

licu, ne možeš da ideš dalje. S druge strane, postoje i takvi doktori koji imaju laganu i brzu ruku, dar od Boga, dva mastera, jedan doktorat.

Kada vidim svog pacijenta, znam šta bi za njega bilo najbolje, koji bi tretman bio najefikasniji kako bismo došli to tog efekta. Vremenom postajete i psiholog, a intuicija radi više, jače. Naravno, bez ljubavi nema ničega. U ovom poslu morate da volite svoje pacijente.

Kako izgleda lepota koja je savršena, a nije očigledna?

Lepota nije da neko dobro izgleda i da bude dobro obučen i sređen. Lepota treba da bude sinergija i simbioza šarma, duha, osmeha — kad uz sve to imate i bore, opet ste lepi. Kad imate pozitivnu energiju i gledate stvari sa različitih aspekata, imate empatiju za druge ljude. Šta vredi što je neko lep, a bahat je i grub kad progovori. Samo čovek koji ima ovaj psihofizički sklop za mene je lep čovek.

Imam prijatelje koji imaju mnogo bora i nikad nisu bili na tretmanu, ali su svojom dobrotom i ponašanjem toliko veseli i vedri da ih ne bih menjala za sve lepote sveta.

Kada bi morala da definišeš estetiku jednim osećanjem, koje bi to osećanje bilo?

Ljubav.

PHOTO:

YOUR PAUSE

IZ PERFEKCIONIZMA DO PADA

PIŠE: IVANA BORIĆ

Kad me perfekcionizam doveo do ivice

Kako sam sagorela pokušavajući da budem svima sve – i šta sam naučila kad sam konačno stala.

Da li ste ikada imali osećaj da vas život zaobilazi?

Kao da sve juri mimo vas, dok vi stojite zatečeni – na peronu, dok voz prolazi? Da dani prolaze u trci, da radite na autopilotu, a život vam polako klizi kroz prste?

Možda ste i vi, kao i ja, imali period kada se sve činilo kao da ide kako treba – a u stvari, ništa nije bilo kako treba.

Ja sam bila tamo. I ovo nije teorija. Ovo je moje iskustvo.

Iluzija balansa: spolja snažna, iznutra umorna

Radila sam u korporativnom okruženju, godinama. Moj svet su činili događaji, konferencije, planiranje, detalji. Bilo je važno da sve funkcioniše besprekorno – i ja sam bila ta osoba koja je sve držala pod kontrolom. Uvek na raspolaganju, uvek korak ispred, uvek pouzdana. Na to sam bila ponosna. Ali u tom pokušaju da sve bude savršeno, nisam primetila da je ta kontrola prestala da bude samo deo mog posla. Postala je način mog postojanja. Perfekcionizam, taj tihi uzurpator, nije više bio alat – postao je filter kroz koji sam gledala sve: i posao i život.

Dani su prolazili između mejlova, poziva, sastanaka. U toj konstantnoj buci, nisam imala ni trenutak tišine da oslušnem sebe. Spoljni balans postao je unutrašnji haos.

Perfekcionizam ne gradi – on troši

Znate, kada nešto radite iz ljubavi, lako je zaboraviti da ni ljubav nije beskonačan izvor energije. Počnete da dajete i preko svojih granica, verujući da je to deo vaše profesionalnosti, posvećenosti, zrelosti.

Ali granica bez svesnosti prestaje da bude izbor – i postaje zamka.

Ja nisam prepoznala umor. Nisam primetila prve znakove preopterećenja. Za mene su besane noći bile normalne, „samo faza“. Glavobolje, ubrzano srce, tenzija u telu – sve sam to ignorisala.

I tako sam završila baš tamo gde sam verovala da nikad neću: u potpunom emocionalnom i fizičkom iscrpljenju. Sagorela sam. Tiho. Do temelja.

Nije bilo filmskog pada. Nije bilo feniksa. Samo – stala sam.

Ne zato što sam htela. Već zato što više nisam mogla.

U početku sam, naravno, to poricala. „Samo sam malo umorna,“ govorila sam sebi. „Samo još ovaj projekat.“ Spoiler: nije prošlo. Samo je postajalo teže.

Radost je nestala. Fokus takođe. Telo je postajalo sve glasnije, a ja – sve tiša. Nije to bio jedan trenutak, već niz tihih alarma koje sam godinama ignorisala.

Šest stvari koje su me vratile sebi (i nijedna nije „pozitivan mindset“)

1. Prestala sam da budem superheroj. Odrekla sam se mita da „mogu sve, uvek i svima“. Prestala sam da gradim identitet na svojoj korisnosti. Počela sam da kažem „ne“. Sebi, a onda i drugima.

2. Naučila sam da slušam telo. Telo ne laže. Ja sam ga godinama ignorisala. Sada znam da glavobolja, umor, nervoza – nisu slabosti. To su informacije.

3. Prihvatila sam nesavršenost.

Perfekcionizam je samo anksioznost u odelu visokih standarda. „Dovoljno dobro“ je postalo moj novi moto. I, gle čuda – svet se nije raspao.

4. Uvela sam pauze.

Ranije sam verovala da su pauze za slabe. Danas znam: pauze su tačke u kojima se regenerišem. Dišem. Postojim.

5. Preispitala sam motive.

Za koga sam sve to radila? Često – za tuđu sliku mene. Još češće – da bih sebi dokazala da vredim. Danas biram vrednovanje bez uslovljavanja.

6. Prihvatila sam ranjivost. Nisam superheroj. I nije me sramota da to kažem. Ranjivost je prostor autentičnosti – a ne slabosti.

Kako danas živim?

Danas radim drugačije. Postavljam granice. Pravim pauze. Ne radim više samo za rezultat

– radim jer volim proces. I ne trudim se da izgledam savršeno dok to radim.

Kad me perfekcionizam ponovo pokuša da uvuče, pitam se:

Radim li ovo iz ljubavi – ili iz straha da nisam dovoljno dobra?

Uživam li u procesu – ili samo jurim ishod?

Šta mogu danas da uradim za sebe – pre nego za sve druge?

To su pitanja koja menjaju život. Ne odmah. Ali polako, postojano – vraćaju vas u kontakt sa sobom.

Na samom kraju- poziv koji ne traži odgovor

Možda si i ti tamo gde sam ja bila. U lavirintu obaveza, zadataka, perfekcionizma. U jutru koje počinje pre nego što ti stigneš da se probudiš.

Ako jesi – znaj da nisi sam. I znaj da pauza nije poraz.

To je izbor. Možda i tvoj prvi korak ka sebi. Zastani. Proveri. Izaberi.

Danas, pišem o balansiranju između posvećenosti i prisutnosti. Nekad perfekcionistkinja, danas entuzijasta održivosti. Na pauzama pišem – bez griže savesti.

PHOTO:

YOUR FAITH

Многи гласни гласови у ове дане су ме

подсетили на тишину. Најгласније одјекују

не храбрости већ дрскости да дајемо себи

за право да премештамо свет по мерама

које сами утврђујемо. Критеријум и вредност

коју пратимо – мени треба, ја мислим... Има

и удружених око – Ми мислимо, и на пример,

на једном делу света неки Ми – појачају буку

докле желе да пусте глас о себи, и због такве

буке, других, другачије окупљених Ми, више

нема или их све мање има. Не, не говорим

увијено и скривајући ишта, већ говорим о

тишинама којих више нема.

Наћи ћу у свим светим књигама колико и

где су места где се помиње тишина – не мир, већ тишина. Зашто се усуђујем у теми нашег

двоброја да се не усудим да будем било који – Ми? За мене је изненађење нова

не усуди да нам суди. Пушта да ипак пронађемо на свом језику опцију – додај тишину.

Пробала сам на видео-прилогу шта значи та опција – избриши тишину. Те људске паузе,

уздахе, станке, несавршености, беспрекорно

пакује, усуђује се, тај један језик, да дотера

до неког, многи верују

PHOTO:

REFRESH YOUR LOVE

PHOTO:

Jednom mi jedan Angel reče da ga čekam dok ne siđe na zemlju, beše to jarko poželeo pa je čekao na ispunjenje svoje najveće i najradosnije želje. Ne beše to u Berlinu kako bi drugi očekivali, već beše u belom gradu, presvučenim sivom patinom smoga i godina.

Čekao sam, zavoleh je, ko i ne bi? Reče mi posle da se seća mojih šaka, na crnoj rolci, pa se prisetih i priče o naših „Devet Jugovića“ i mog čekanja na ćošku kad me legitimisao žandarm zbog njenog kašnjenja, cigarilosa koje beše kupovala samo zbog mene, priča u stihovima i prozi, i naših besanih noći i snova.

Čekao sam silazak tri godine, ali bejah prevaren. Kad je Angel sišao dobi i svoje novo ime kako bi ga ljudi razumeli i poče učiti i njihov prosti govor dok ja i dalje u osami čekah. Nova Ona me prevari i ode za drugoga, a ja ne znadoh da se leptir beše već preobrazio i mada nisam zaboravio nikad Angela odoh i ja za drugu.

Prolazilo je vreme u povremenom i banalnom oglašavanju, kad, najednom začuh leptirov jezik, i isti onaj opojni medni sok me zamadjija. Sve do beše i ne beše kad spoznadoh greh i leptirov beg…

Leonor Germain svom leptiru koji beše angel 21. mart 2010.

PIŠE: ALEKSEJ ĐERMANOVIĆ

PHOTO: MOSHEN

YOUR TRAVEL

DJERBA –U JEDNOM DAHU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: MOSHEN VLASNIK KONJA U ĐERBI

Put kojim sam krenula nije bio isplaniran u koracima. To je onaj put koji se ne meri kilomentrima, već sobom. Na njemu nisam nosila, kofer već srce. Ne tražiš znamenitosti –već znakove. Ne očekuješ a dobijaš. To je put koji me je povezao sa sobom i doneo neslućenu introspekciju, buđenje Venere, spajanje sa slobodom, i nebesa koja se dodiruju tamo negde sa Sredozemnim morem. Ovo je moja osvrt na susret o spoju divljine i nežnosti – u jednom dahu.

RAZUMEVANJE

BEZ PREVODA

Neke veze se ne grade rečima, već tišinom. Naslonila sam svoje telo, na njegovo, kao da se poznajemo od pre. Prepustila sam se.

Moja kosa i njegova griva spojile su se kao dve niti istog vetra. U toj bliskosti nije bilo ničeg divljeg – samo poverenje koje ne traži objašnjenje.

Konj nije samo životinja.

On je sloboda koja ima telo. Snaga koja ume da nosi, a da ne povredi.

On je pokret koji zna kada treba da stane. U njemu je prastari ritam prirode, onaj koji smo mi ljudi zaboravili – ali ga duša prepozna kad ga oseti.

Griva, razbarušena i nežna, uplela se s mojom kosom kao znak pripadanja nečemu što nema ime. Kao veza između divljine i prisustva. Između onog što ne možemo ukrotiti – i onog što smo mi sami kad skinemo sve maske.

A put…

Put kroz pustinju ne meri se koracima.

To je unutrašnji prostor gde nestaje buka sveta, a ostaje samo ti i ono što jesi.

Put je ono između mesta odakle dolazimo i onog gde više ne žurimo.

Na njemu naučiš da ništa ne moraš – i da je dovoljno da jesi.

I tako verujem da je sve jasno da postoje susreti koji nisu ni početak ni kraj. Oni su zarez u vremenu – upravo onaj trenutak kada se čovek i priroda razumeju bez prevoda.

YOUR POINTS

“MASAŽA GLAVE“BARS

PIŠE: BRANISLAVA ČAJIĆ

Sticajem nekih neobičnih okolnosti, ove godine sam dobila priliku da više vremena provodim kod kuće, a manje na poslu. Već neko vreme sam osećala kako mi nešto nedostaje, iako kada pogledam unazad na svoj život, vidim da je sve u redu. Sve o čemu sam maštala kao tinejdžerka sam uspela da ostvarim. Velika, zdrava, srećna porodica, kućica sa bazenom i psom, posao, putovanja po svetu, prijatelji stari i novi, baš sve je kako i treba da bude. A opet, nešto me iznutra „žulja”, osećaj da tu ima još nešto, nešto što ne vidim. Shvatam da i pored sveg blagostanja ima prostora za promenu, ali ne promenu spolja nego promenu iznutra. To je ono što mi nedostaje. Shvatam da je to faza u koju dolaze ljudi koji spolja gledano imaju sve, a ipak tragaju da pronađu način da budu ispunjeniji, smisleniji i svesniji. I tako počinje moja promena. Svako jutro prvo sednem neko vreme sama sa sobom i dišem, onda doručak, pa prošetam po obližnjim njivama sa svojim psom, skuvam ručak, pa popodne odem na jogu ili taj či. I čitam kao nikada do sada literaturu koja me ispunjava. Po celoj kući su otvorene knjige. Surfujem po internetu i otkrivam nove zanimljive stvari o kojima do sada ništa nisam znala, a vezane su za buđenje svesti i kako biti prisutan u svakom momentu svog života. U jednoj takvoj pretrazi ukucala sam „masaža glave“ i pojavila se, za mene, nova reč BARS. Nikad čula. Čitam: „Veoma prijatan tretman, može za bebe, trudnice, decu, odrasle, sve. Laganim dodirom se aktiviraju 32 tačke na glavi koje čuvaju elektromagnetske komponente svih naših misli, ideja, stavova, strahova, odluka i verovanja koje smo ikad imali o raznim oblastima života: izlečenju, novcu, starenju, telu, kontroli, svesnosti, kreativnosti, energiji... Laganim dodirom otpuštamo naboje koji nas

u životu ograničavaju i onemogućavaju da napredujemo i istinski živimo život kakav na svesnom nivou želimo. Tretman donosi više energije, dobar san, snažan imunitet, zdravlje i vitalnost, bolju koncentraciju, više prisutnosti i pažnje u svakodnevnom životu, jača vezu sa sobom i obilje neograničenih mogućnosti. Kada primate Bars, vaši moždani talasi se usporavaju omogućavajući pristup obrascima ponašanja, sistemima uverenja i gledištima koje ste vrteli od detinjstva. Vi u stvari postajete prisutniji u svom životu i prošlost se više ne projektuje na vašu budućnost na isti način. Svaki put kada nekom uradite Bars tretman, sva razmatranja koja ta osoba ima, a koja su slična vašima, istovremeno odlaze. Dajete tretman, primate tretman.”

Sve ovo zvuči nestvarno. Zar tako nešto postoji? Želim to da iskusim. Sada kreće dilema i „mozganje“. Kao i uvek kada je nešto novo i nepoznato. Prvo strah, pa potom oni stari obrasci razmišljanja: šta će ti to u životu, matora si za nove početke, ko će uopšte da ti dođe na takav tretman? U glavi sam već imala razne izgovore zašto neću uspeti u tome. To mi se dešavalo i za neke druge stvari kojima sam težila, a nikada se nisam usudila da ih isprobam. Neke sam i probala, ali nisam istrajala baš zbog tih glasova koji su me obeshrabrili. Okrećem se sebi i osećaj iznutra mi govori da je to nova avantura, novi ljudi, nova iskustva, baš ono što volim od života. Čim sam se prijavila za obuku, osetila sam priliv pozitivne energije i ispunjenosti a obuka još nije ni počela. To je taj poznati osećaj dobrobiti svega što u životu radimo iz duše i što nas vodi u nove izazove. Tada sam već znala da je gotovo sa starim obrascima. Idem zbog sebe i svoje porodice. Nije mala stvar kada možeš svojim najbližima da uradiš ovakav tretman i povežeš se sa njima,

doprineseš širenju njihove i svoje svesti. Pomoći im kada su neraspoloženi, kada ih boli glava ili su umorni je jedan od glavnih motiva za ovu avanturu. Obuka je za mene bila predivno iskustvo. Počev od onog jutra kada sam, po prvi put u životu, svojim autom krenula u Beograd, pa do prelepog zalaska sunca na auto-putu tokom povratka u Suboticu. Na obuci sam upoznala ljude sličnih interesovanja i energija. Odmah smo „kliknuli“ — i polaznici i naši divni učitelji, Jelena Milanović i Igor Ergić. Iako je atmosfera bila živahna i puna pitanja i odgovora, bila sam totalno opuštena kod „primanja“ svoja prva dva Bars tretmana. Čak sam uslikala selfi pre i posle obuke, i za divno čudo, ova druga fotografija je zračila nekom blaženom energijom. Posle obuke osećala sam kao da mi nešto nedostaje, a saznanje o tom nedostatku dobila sam sutradan u uobičajenoj jutarnjoj šetnji posle meditacije. Iako je taj osećaj teško opisati rečima, reći ću da su nedostajale opterećujuće misli iz glave. Pojavila se lakoća, lebdela sam svesna koliko smo svi moćni i koliko sami možemo da kreiramo šta god poželimo i kad god to poželimo, nema granica, nema predrasuda, totalna sloboda u svim sferama života. Nema ničega na ovom svetu što ne možemo biti, raditi ili imati. Možemo da kreiramo realnost baš onako kako je vidimo u našim snovima. Takođe, saznanje da ništa nije slučajno i — da, mi se pitamo i mi smo odgovorni za sve što nam se dešava, jer mi sve to kreiramo prema našim mogućnostima u sadašnjem trenutku. Ako su sva ova saznanja došla kao posledica višemesečnog rada na sebi i upoznavanja sa Access Bars tehnikom, to je za mene najveći benefit. Jedva čekam da vidim kako mogu bolje od ovoga — što je i jedno od pitanja koje se u Access Consciousnessu često postavlja. Nismo došli na ovaj svet da se mučimo i patimo, tu smo da uživamo u lakoći i radosti. Ako to nije slučaj, preispitajmo svoje tačke gledišta — da li nas možda one sputavaju da budemo ispunjeniji i srećniji. Da li je moja tačka gledišta — imaš 50 godina, matora si za nove početke, nije to za tebe? Više nije. Da li je ovo kraj? Nikako. Putovanje se nastavlja.

LIFESTYLE

USUDI SE – JER ŽIVOT NE ČEKA DA BUDEŠ

SPREMNA

PIŠE: ELENA SRZENTIĆ FRLETA, MAGISTAR SOCIOLOŠKIH NAUKA, AUTOR COACHING PROGRAMA ZA ŽENE LADYLIFECOACH. AUTORKA TRANSFORMACIONE KNJIGE ZA ŽENE «BUDI SVOJA» .

Koliko puta si stajala pred sopstvenom željom –i odustala?

Koliko puta si znala tačno šta želiš, ali nisi imala snage da to izgovoriš naglas?

U tim trenucima, život ti nije rekao „ne“. U većini slučajeva, ti si bila ta koja je stala na sopstveni put.

Zato želim da ti kažem – postoji jedna reč. Mala. Jednostavna. A nosi u sebi ceo svet. Usudi se!

To nije još jedna motivaciona fraza za zid ili pozadina na telefonu.

To nije poziv na nepromišljen rizik, niti romantična ideja o hrabrosti bez straha.

To nije glasno dokazivanje. Ne.

Usuditi se je tihi, ali odlučan čin.

To je prvi korak kad ti kolena klecaju, ali ideš.

To je rečenica izgovorena glasom koji drhti – ali je istinit.

To je preuzimanje odgovornosti za sopstveni život.

To je trenutak kada biraš sebe.

Jer usuditi se ne znači biti sigurna.

To znači verovati da imaš pravo da stvoriš drugačiju stvarnost – svoju.

Ne onu koju su ti drugi nametnuli. Ne onu koju si usput pokupila iz očekivanja, uloga, šablona, tišine.

U svetu prepunom kopija, najveća hrabrost je ostati svoja. Autentična. Iskrena. Ranjiva. Zato usudi se da: Zaista upoznaš sebe.

Ne svidiš se svima – i da ti to bude u redu.

Ne dozvoliš da tuđe greške postanu tvoje granice.

Kažeš NE, kada tvoje telo i duša to ne žele . Staneš iza svojih reči – i kad nije lako. Ostaneš, kad svi odlaze. Ćutiš, kad svi viču. Govoriš, kad svi ćute. Poslušaš svoje srce – umesto tuđeg mišljenja. Pamtiš odakle si krenula, ali ne dozvoliš da to određuje dokle možeš da stigneš. Veruješ. Pokušaš. Padeš. I probaš ponovo.

Barem jednom, jasno i odlučno, kažeš sebi: „Nikad više.“

Održiš ono obećanje koje si dala sebi – ne drugima. Sebi.

Istina je – nikada nećeš biti potpuno spremna. Nikada nećeš znati kako će sve ispasti.

Nikada nećeš umiriti baš sve sumnje. Ali možeš… uprkos svemu tome – možeš da kreneš.

Ti ne znaš na šta si sve sposobna, dok ne prestaneš da se skrivaš iza rečenica: „Još nije vreme.“

Uradi to. Uprkos strahu. Uprkos okolnostima, prognozama, očekivanjima.

U tišini koju često ignorišeš, poslušaj taj jedan, uporan glas koji ti šapuće: „Ti to možeš.“

Usudi se da:

• Promeniš posao koji te iscrpljuje.

• Odeš iz veze u kojoj više nema tebe.

• Počneš onaj projekat koji ti ne da da zaspiš noću.

• Budeš početnik, dok drugi već odustaju.

• Budeš ponosna na svoje bore – jer su to tragovi života koji si proživela.

Možda nikad nećeš znati da li si uvek birala „pravo“.

Ali jedno ćeš znati – da si se usudila. Da si pokušala. Volela. Sanjala. Padala. Ustajala. I kad sve prođe…

Nećeš se pitati: „Zašto sam pogrešila?“

Već: „Da li sam imala hrabrosti da živim?“

Nije istina da sreća prati hrabre.

Istina je da se hrabri usude – i kada sreće nema.

Usuditi se znači da ti je stalo više do onoga ko možeš postati, nego do udobnosti toga ko već jesi.

Usudi se da otkrijes ko sve možes da budeš! To je trenutak kada se život menja. Tada zapravo počinješ da živiš.

Zato, ne traži više dozvolu.

Ni od sveta, ni od prošlosti, ni od svojih strahova.

Jer na kraju svega, neće biti važno koga si pokušala da zadovoljiš.

Biće važno samo jedno: Ko si se usudila da budeš.

PHOTO:

YOUR ZEN

HOLISTIČKI ZEN SAJAM

PIŠE: MAJA MILIĆEVIĆ

Postoji jedan trenutak u životu kada se ne desi ništa.

Nema velikog skoka, nema hrabrog iskoraka, nema odluke „sad ili nikad“.

I baš tada – dogodi se sve.

Godinama sam gradila svet akcije, istraživanja, duhovnosti, radoznalosti. Sa svakim kursom, putovanjem, predavanjem, pokušajem da dam više, budem više, uradim više – verovala sam da napredujem. I jesam. Ali onda

je došao onaj tihi trenutak, onaj kada sam se usudila da stanem. Da ne znam. Da ne jurnem. Da ne „moram“.

I tu počinje priča o „Holističkom zen sajmu“.

Zen sajam nije nastao iz velikog plana. Nije bio „projektni cilj“ ni „biznis ideja“. Bio je poriv. Tiha vizija koja je ležala negde duboko u meni, možda i ranije nego što sam mogla da je izgovorim. Pre više od 15 godina, na jednom sličnom skupu u Parizu, osetila sam

da i Beograd zaslužuje prostor u kom duša diše, a telo miruje. Vizija je ćutala sve dok se ja nisam usudila – da je ne jurim.

U toj tišini, počela je da niče.

Zajedno sa svojim partnerom Aleksandrom Stankovim i posvećenim timom Holističke akademije Maya, vizija je počela da se rascvetava – nežno, ali odlučno. Manifestovala se kao Holistički zen sajam, prostor mira i povezanosti, sa više od 36 pažljivo izabranih izlagača, bogatim programom i inspirativnim predavanjima.

Svaki detalj, svaki susret, svaka biljka u zen bašti postala je deo jedne mnogo veće celine – mesta gde se duhovnost živi, a ne samo posmatra.

Danas kada stojimo ispod drveća u Diplomatskoj koloniji, gledajući izlagače, posetioce, decu koja crtaju, žene koje uče da zaista udahnu prvi put – volim da vidim ta ozarena lica. Duhovnost je kontakt.

Duhovnost je kada SE usudiš da ne ispunjavaš tuđe snove, kad se ne trudiš da sve znaš, kad ne odgovaraš na svaki poziv koji ti ne prija i kad jednostavno – sediš i dišeš.

Usudi se da ostaneš – tamo gde si.

Da primiš sve što jesi – i sve što još nisi.

Na Holističkom zen sajmu slavimo upravo to – susret sa sobom. Ne sa „boljom verzijom sebe“, nego sa sobom kakvi jesmo.

Ne žurimo da vas promenimo. Delimo mir. Poklanjamo inspiraciju. I pozivamo na povratak sebi.

Naši gosti ne dolaze da „izbegnu stres“ – dolaze da mu pogledaju u oči. Da ga razumeju. Da ga puste da ode. Da odu sa poklonom – ne samo sa proizvodom, već sa novim osećajem.

Naši životi danas podsećaju na neprekidnu trku. I zato je revolucija – sesti.

Isključiti se. Ne reagovati. Ne odgovoriti odmah.

I tu dolazimo do one dublje poruke – da ponekad najveća akcija nije u delanju, već u dopuštanju i prepuštanju.

U tome je i snaga meditacije, joge, tišine, aromaterapije, mudrosti predaka.

Danas, posle godina predavanja, rada sa sportistima, kompanijama, ženama koje traže smisao, znam jedno:

Biti blag prema sebi – nije slabost. To je početak pravog putovanja.

Biti miran – nije pasivnost. To je snaga.

A dozvoliti sebi da ne znaš sve odgovore –početak je istinskog znanja.

PHOTO: GALERIJA ŠTAB

YOUR EXHIBITION

REFRESH

JOŠKIN ŠILJAN –„JESS MALO SUTRA“ U SALONU

FOTO: NEBOJŠA BABIĆ

MUZEJA GRADA BEOGRADA

OTVARANJE IZLOŽBE: 25. JUL 2025. U 19H

SALON MUZEJA GRADA BEOGRADA, BULEVAR KRALJA ALEKSANDRA 30

Kustosi: Slavko Timotijević i Ana Kršljanin Umetnik, Joškin Šiljan, predstavlja izložbu

„Jess malo sutra“, koja će biti otvorena 25. jula u Salonu Muzeja grada Beograda, nastalu u koprodukciji Muzeja grada Beograda i Galerije Štab iz Beograda.

Na ovoj izložbi biće predstavljeni radovi iz različitih perioda Šiljanovog umetničkog stvaralaštva, nekoliko umetničkih ciklusa, od starih radova do radova koji su posebno rađeni za ovu izložbu.

Kustos izložbe, Slavko Timotijević o ovoj izložbi kaže: „Jes’ - malo sutra, je autentični srpski žargon koji reprezentuje i sumnju i otpor i pravo na sopstveno mišljenje i rad. Šiljanov rad karakterišu mnoge paralelne ili bolje rečeno slojevite osobine. On koristi princip slobodnog psihičkog automatizma dozvoljavajući da ga ka cilju vodi pouzdani instinkt i snažna želja da otkriva nepoznato te je stoga njegovo slikarstvo dinamično i u smislu poteza i u smislu kolorita.“ Izložba će biti predstavljena na tri nivoa Salona Muzeja grada Beograda, a pored radova na platnima velikih formata koji će dominirati prizemljem Salona, biće prikazani i radovi na papiru od kojih se ističe serija radova „Face“ za koju je nagrađen Prvom nagradom Osten za radove na papiru, zatim crteži, radovi na ceradama, kao i objekti od drveta i lima. Kustoskinja, Ana Kršljanin primećuje da elementarnom idejom autora možemo smatrati nepredvidivost i činjenicu da ne zna šta slika, da ne postoji recept, skica, šablon ili uputstvo za upotrebu već samo ovaj trenutak. „Šiljan svojim stvaralačkim sistemom neprekidno teži razgradnji strogih vizuelnih i jezičkih struktura. One u takvom sklopu, dobijaju duhovitost i vrcavost slobodoumlja koje ne traži objašnjenja, definisanja ni opravdanja. Dekonstuisanjem ozbiljnosti autor slavi gest oslobađanja.“ – kaže Kršljanin i dodaje: „Sloboda se u ovom kontekstu nikako ne treba shvatiti olako, već kao snažan otpor svim oblicima normi i očekivanja“. Izložba traje do 17. avgusta 2025. godine

O umetniku:

Joškin Šiljan (Nebojša Stojković) rođen je 1953. godine u Pirotu. Slikarstvom se aktivno bavi od 1987. godine, a zvanično izlaže od 1994. godine. Pripada generaciji umetnika, koji se na umetničkoj sceni formiraju devedesetih godina prošlog veka.

Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja i jedan je od najprepoznatljivijih autora na srpskoj umetničkoj sceni. Izlagao je u mnogim značajnijim galerijskim prostorima u Srbiji i regionu, a izlaganje u svetskim muzejima i galerijama, čini ga međunarodno vidljivim i priznatim. Učesnik je velikog broja samostalnih i grupnih izložbi, umetničkih kolonija i rezidencijalnih programa u zemlji i inostranstvu. Njegovi radovi nalaze se u značajnim muzejskim, korporacijskim i privatnim kolekcijama širom sveta. Jedan je od najznačajnijih srpskih savremenih umetnika. Dobitnik je više značajnih nagrada među kojima su: Zlatna paleta – nagrada za slikarstvo na prolećnoj izložbi ULUS-a (2006), Velika nagrada - 14. Bijenale naivne i marginalne umetnosti (2009), Glavna nagrada za slikarstvo na papiru OSTEN (2016), Zlatni OSTEN za crtež (2018). Živi i radi u Beogradu i Grdelici.

PHOTO ADRIAN DE GROOT

YOUR POSSIBILITIES

DARE NOT TO DARE

WORDS: ADRIAN DE GROOT

PHOTOS: MIA MEDAKOVIC, ADRIAN DE GROOT

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

Doesn’t this theme sound paradoxical, as so often we are told “to boldly go where no man has gone before?”, borrowing this phrase from the Startrek TV series. Such kind of cosmic travels surely takes daring. Kind of analogous to “no pain, no gain.” We are told often to be brave, to overcome any fears, to face ourselves, to get out of our comfort zones.

So, daring sounds good, it can indeed break personal barriers, discover new things, overcome fears and phobias, bring you to new plateaus, make you grow spiritually, raise your vibration, and a host of other benefits you can imagine.

Thus: when NOT to dare? Of course when the motivation behind it is unrealistic, uneducated, childish, or otherwise foolish and the outcome harmful or worse. You can’t daringly jump out of a building simply because you don’t believe in gravity; only Bugs Bunny can do this! But humor aside, it’s human nature to proceed with caution and to ponder whether daring has any benefits at all. Will it be better not to dare?

Naturally, daring or not daring something has to be a personal choice, made in total freedom. If you dare or not dare something because of peer pressure, family, religion, culture, fashion, etc., the outcome may be beneficial, but it can also be quite harmful, physically or mentally. Take the kind of daring to impress others in order to boost your ego. An extreme example: how many young people in a party spirit have been in car crashes by the driver being dared to go faster and faster? So, we can easily think of other scenarios where not daring is the better and wiser thing to do.

Naturally, if you are not yet ready and need more time before you jump onto the dare bandwagon, it’s beneficial to wait before making a bold step. Even wine needs time for optimal flavor. In my native The Netherlands we often say that “hasty speed is seldom good.”

There is also the saying “Speaking is silver, and silence is gold.” We have all done this: we dare to speak or blurt out our own and even strong opinion when silence would have been better. We uttered from our hasty and often interrupting egos, rather than from a loving, listening and patient heart. We tried to impress, but got the opposite result. Our dare then turns into regret and apologies follow.

So, “Dare not to dare” can definitely apply in such situations: we think firsts, contemplate first and ask ourselves the question: “Am I going to speak from a heart of love? Will what I say help the other person?” To be wise, you often have to be a golden silent first, and then daring not to dare is the best kind of golden daring.

You see, applying this on a broader scale, not to make a decision is nevertheless actually a form of making a decision, and thus not to dare can therefore also be the boldest form of daring as well, the daring not to dare, especially when you were tempted by the impulse or the peer pressure to quickly dare something. Saying “No” and staying true to yourself can be a powerful and bold and thus daring decision.

Quiet contemplation, taking a step backwards, inner reflection, and perhaps even looking kind of weak or wimpy on the outside to others, who may question your “cowardly” inaction, your not being “daring” or brave enough in the long run will reveal how bold, daring and wise you actually were. By holding back and by paying close attention to your inner world. Isn’t that kind of daring not to dare, actually daring in a very noble form? I am aware that the distinction between daring or not daring is beginning to blur a bit, but then again everything in life depends on the present situation.

The big question of course is: Is it necessary to be a daring person? To be super adventurous? To always be brave? Always on the move, always exploring new things? Sounds exciting

PHOTO: ADRIAN DE GROOT

and it can certainly lift your spirits and even raise your vibrations, but even a fast moving car needs to stop and refuel. After all, what is your true self?

Let’s take a look at the animal world: some animals appear very daring, like tigers, cats and crows, while other animals seem very timid, like doves, turtles, rabbits, salamanders, etc. And yet, there is total harmony in nature. Like Yin and Yang in balance.

So, daring not to dare can be great, not to follow the crowds so to say, but boldly making your own decisions from the heart, asking yourself what will I gain from daring or not daring by weighing the anticipated outcomes against one another.

Needless to say, to dare something can be an act of arrogance to one degree or another, and not to dare a sign of humility. Now, there is also false humility. For example, by preventing someone from their joy of serving you by your so-called polite way of what amounts to rejecting kind gestures. For example, someone is visiting you and you offer coffee and cookies, but your guest “politely” refuses. Such so-called humility is actually often misplaced, because if robs the host from expressing loving kind gestures. But this is material for another discussion.

But at least we can say that not to dare can be arrogance as well, and to dare can be actually humility; and you don’t necessarily have to finish all the coffee and eat all the cookies. Also, I believe that anything done that promotes the reality and atmosphere of freely giving and receiving love, that such unconditional love exactly makes it totally harmless for you to drink some coffee and have a cookie. Unselfish receiving, after all, is also a great form of giving.

To dare can be humility you wonder? Yes, because sometimes to dare something can be an act of faith in a greater power which you know will greatly benefit you. You just have to dare to do something.

I raised the question above about what your true self is. Even in astrology, don’t they identify certain signs as more daring, outgoing and adventurous, while other signs are more contemplative, home-bound and less active physically? We can immediately discern also that not to dare can be the right thing for certain types. I am not saying they should never dare or never not dare, but that the daring or lack thereof should always be in harmony with who you are, and not diminish or stunt your spiritual growth in any way.

Others prefer to get out of their comfort zones as much as possible, no matter the opposition, persecution, ridicule, and other negative

reactions or opinions they may encounter. They dare enough because they are driven by an inner urge, a sense of mission and raison d’être. They often become heroes and heroines of one kind or another. Great achievers.

The problem is that we do not normally celebrate the quieter accomplishments of those who are not in the limelight, yet accomplish a lot in their own way.

And how do you measure accomplishment? Becoming super rich? Super famous? A hero in others’ eyes? A Saint? I would say: No, because to me what is the most important thing during this earthly life is the development of the heart, your level of unconditional love, and not to dare may in many cases just accomplish that.

How do you grow spiritually and raise your vibrations? Lots of people use these terms nowadays, but may be confused about how to do this and what it means. It simply means: realizing that life is not about you, but is about others, and what you do for others you do for yourself, and this includes daring as well “Daring not to dare.”

The new insight from both quantum physics and spiritual masters is that “We are all One”. This “New Gospel” as labeled by Neale Donald Walsch means that any idea of separation is an illusion. As he says: Thus “I am what God is, and God is what I am,” or restated: “We are what God is, and God is who we are”. There is no place or thing where or what God is not. And what we do for others, we do for ourselves, and what we do for ourselves, we do for others. And this remains the crucial question in the pondering whether “To Dare or Not to Dare”: that is the question à la Shakespeare.

Not to dare is thus also actually a form of courage, including the courage not to worry about opinions, and we shouldn’t confuse the daring types as the only ones with courage. I think this little article has made that crystal clear already.

So, you see, not daring may very well be the coolest daring you have ever done! So, sometimes we can tell each other: “I dare you not to dare!”

YOUR HOLIDAY

PALIĆ MEMORIES

PIŠE: OZREN UZELAC

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Dobrodošli u Palić Memories by Vermeš – Pogled na Jezero – apartman namenjen istinskim estetama i kulturnim putnicima. Ovo nije samo mesto za boravak; to je pažljivo osmišljen prostor ispunjen originalnim uspomenama vezanim za Lajoša Vermeša, sportistu i sportskog organizatora poznatog po tome što je pokrenuo Palićke olimpijske igre (preteču modernih Olimpijskih igara), kao i za zlatno doba Subotice.

Svaki predmet, knjiga i umetničko delo pažljivo su birani tokom godina, stvarajući neprocenjivo svedočanstvo jednog davno

prošlog vremena. Gosti uživaju u pogledu na jezero, Obalu Lajoša Vermeša i elegantne vile koje je Vermeš izgradio za Palićke igre – sve to uz potpunu privatnost i mir, okruženi skulpturama, starim razglednicama Palića i retkim predmetima – ne za obične turiste, već za putnike koji znaju da prepoznaju pravu vrednost i upoznaju Palić i Suboticu.

Lajoš Vermeš, rođen u Subotici 1860. godine, bio je zaljubljenik u sport, biciklista i pionir sportske fotografije u Austrougarskoj monarhiji. Na Paliću je izgradio sportski kompleks, hotel i sproveo projekte elektrifikacije, uključujući i

tramvajsku liniju. Od 1880. do 1914. organizovao je međunarodna sportska takmičenja u duhu Olimpijskih igara, koja su predstavljala preteču modernih Olimpijskih igara. Napravio je treću asfaltnu stazu za bicikle u Evropi i bio lični trener mačevanja Mihajla Obrenovića.

Apartman Vermeš čuva uspomenu na zlatno doba Palićkih olimpijskih igara. Savršen je za parove, umetnike, pisce, profesore – i sve one koji u luksuzu traže smisao, a ne samo sjaj.

PHOTO:

DAN TRI

PIŠE: MARKO MILIĆ

Bili smo nas četvorica u Amsterdamu na nekom slobodnom produženom vikendu. Radili smo non stop prethodnih dana u našem gradu gde smo boravili pa nam je sloboda u par dana bila preko potrebna kao izduvni ventil ka zadovoljenju unutrašnjeg bića. Unutrašnja potreba. Razumećete. Vraćali smo se posle vikenda, preko ravnice Holandije i kao pitanje se pojavi daj da svratimo još negde. Ispred nas se zadesio Hag. Zapravo više se nismo mogli voziti autom. Uticaj grada iza nas u prethodnim danima i svih stvari koje smo mogli da konzumiramo u istom. Spavali smo u malom hotelu. Probudih se ujutru pre svih drugara. Miris koji je bio u sobi može se prepričavati danima, nisam hteo da ih budim. Pokrenuo sam se pažljivo i veoma tiho ka izlazu iz sobe. Nisam nikog probudio. Ispred me je sačekao stariji gospodin koji mi je otvorio vrata pri izlasku. Imao je odelo od predhodne noći kada smo ulazili u hotel. Zapazio sam neku fleku nastalu od hrane na levo reveru pri ulasku, to isto odelo je ujutru obukao, razumem ga, uniforma. Ulica kao i sve ulice, kaldrma, asfalt i po koja zgrada od cigala sa strane. Sedoh u mali lokal nadomak hotela. Kafa i neki sok gazirani potreban u tom trenutku. Kelnerica užurbana. Ljudi su žurili na posao. Zapao mi neki gospodin za oko, delovao mi kao da je zakasnisnio na autobus, stalno se okretao sa ne baš lepo navezanom kravatom. Prošla je i neka ekipa koja je sigurno bila na nekoj žurci posle žurke. Kafa je bila dobra, jaka i puna ukusa. Zapazio sam neku belu zgradu ispred sa nekim nazivom na M. Bila je nekako fina i bela iz drugog vremena. Bilo je neko obezbeđenje ispred i mali kiosk za karte. Odlučih da uđem unutra, ionako moja ekipa spava.

Pri ulasku u zgradu je nastupila modernistička arhitekture. Kao da su je renovirali samo unutra. Pošto sam bio među prvima, tog trenutka nije bilo gužve. Slike su bile okačene po zidovima u nenormalnom broju. Tu je stojala i “Anatomija” u jednom prolazu. Zadržah se malo ispred nje. Otvorena ruka ispred profesora je pokazivala gde ide krvotok kroz ruku, posmatrači sa poznatim jednim licem su posmatrali pokaznu vežbu.

Zapazih jednu devojčicu sa bakom u prelepoj haljini koje samo devojčice imaju, baka joj je pričala na poznatom italijanskom jeziku Ili što bi mi preveli budi mirna posle ideš na sladoled a sad malo da ti pokazem šta sve ima u ovoj zgradi.

U tom prolasku sa još par ljudi okolo koji su ušli posle mene, privuče mi pažnju jedan pogled, nije se smešio, onako ispod radara zapazih mesečev odbleska nepravilnog oblika na njenom uvetu, kao da je nešto govorila bez reči, plava kosa joj je padala iza ramena sa nekom plavom maramom okolo iste, nije bila neka ekspresija nego se jednostavno pokazivala u tom trenutku. Stao sam da je dobro osmotrim, pogled mi je bio na detalju koji je bio mimo svega. Lepa bela biserna mindjuša. Gledala je nas prolaznike.

Drugari su zvali, morao sam da krenem dalje, put je bio ispred nas, sa svim mojim mislima o pogledom devojke koja je iza ostala da i dalje posmatra slučajne prolaznike.

PHOTO: UNSPLASH.COM

PHOTO:

REFRESH YOUR FILM

SERGEJ LOZNICA I SVETOZAR CVETKOVIĆ

LAUREATI NAGRADA “ALEKSANDAR LIFKA” NA

32. FESTIVALU EVROPSKOG

FILMA PALIĆ

PIŠE:

Na 32. izdanju Festivala evropskog filma Palić, koje će biti održano od 19. do 25. na Paliću i u Subotici, tradicionalno će biti dodeljene nagrade “Aleksandar Lifka” za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji. Ovogodišnji dobitnici prestižnog priznanja su ukrajinski reditelj Sergej Loznica u kategoriji inostranih stvaralaca i glumac Svetozar Cvetković u kategoriji domaćih stvaralaca.

Nagrade će biti lično uručene laureatima –Sergeju Loznici na svečanom otvaranju festivala 19. jula, a Svetozaru Cvetkoviću 20. jula, na Letnjoj pozornici na Paliću. Sergej Loznica rođen je 1964. godine u gradu Baranoviči u SSSR-u (danas u Belorusiji), a odrastao je u Kijevu u Ukrajini. Diplomirao je primenjenu matematiku 1987. godine na Kijevskom politehničkom institutu. Od 1987. do 1991. radio je kao naučnik u Kijevskom institutu za kibernetiku, specijalizujući se za istraživanje veštačke inteligencije. Godine 1997. završio je studije na Državnom institutu za kinematografiju (VGIK) u Moskvi. Sergej Loznica se bavi filmom od 1996. godine, a do sada je režirao 28 dokumentarnih filmova koji su osvojili brojne nagrade, kao i pet igranih filmova. Njegov dugometražni igrani debi, film „Moja radost“ (2010), premijerno je prikazan u glavnoj konkurenciji festivala u Kanu. Njegovi filmovi – i igrani i dokumentarni – nagrađivani su najznačajnijim priznanjima, među kojima je FIPRESCI nagrada na Kanskom festivalu za film „U magli“ 2012. godine, nagradu za najboljeg reditelja u programu Izvestan pogled u Kanu za igrani film „Donbas“ 2018. godine. Specijalnu nagradu žirija u okviru priznanja L’Oeil d’Or u Kanu za film „Babin Jar. Kontekst“ 2021. godine, kao i IDFA nagradu za najbolji film za „Gospodin Landsbergis“ iste godine, pored brojnih drugih međunarodnih priznanja. Godine 2013. Sergej Loznica osnovao je producentsku kuću ATOMS & VOID. Od 2001. godine živi u Evropi i nastavlja da radi na dokumentarnim i igranim projektima. Svetozar Cvetković (1958) diplomirao je 1980. godine glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Ognjenke Milićević. Godine 1981. priključio se ansamblu pozorišta Atelje 212 gde je bio do oktobra 2023. zaposlen kao glumac. U pozorištu Atelje 212 kao i drugim scenama u zemlji ostvario je preko 70 značajnih uloga u modernom pozorišnom repetoaru sa najznačajnijim rediteljima domaće pozorišne scene.

Igrao je u preko 100 dugometražnih filmova, TV serija, TV drama, koje su uglavnom producirane u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji, dok su neke rađene u inostranstvu. Radio je sa filmskim rediteljima koji su bitno uticali na profil jugoslovenske kinematografije – Dušan Makavejev („Montenegro“, “Manifesto”, “Gorila se kupa u podne”), Živojin Pavlović (“Na putu za Katangu”, “Zadah tela”, “Dezerter”, “Država mrtvih”), Stole Popov (“Srećna Nova ‚49”, “Tetoviranje”), Goran Paskaljević (“Vreme čuda”, “Tango Argentino”) , Miša Radivojević (”Ni na nebu ni na zemlji”, “Buđenje iz mrtvih”, “Odbačen”, “Kako su me ukrali Nemci”), Aleksandar Petković (“Hajduk”), Goran Marković (“Turneja”, “Falsifikator”, “Mnoštvo i manjina”, “Delirijum tremens”) kao i sa nekim značajnim svetskim autorima i autorima iz tzv. okruženja – Franko Rosi (“Quo Vadis?”), Enki Bilal (“Bunker Palace Hotel”, “Tykho Moon”), Goran Rebić (“„Donau, Dunaj, Duna, Dunav, Dunarea”), Srđan Vuletić (“Ljeto u zlatnoj dolini”), Dimitri de Klerk (“You go to my head”).

Za svoj glumački rad na filmu dobio je najviša priznanja u domaćoj kinematografiji u na festivalima u Nišu, Sopotu, Novom Sadu. Dobio je nagradu, Grand Prix za najboljeg glumca na festivalu u Magdeburgu za film „Gorila se kupa u podne“ 1994. kao i nagradu Critic‘s choice Award za najboljeg glumca u Hjustonu za film „You go to my head“ 2017. godine. Dobitnik je „Sterijine nagrade za životno delo“ 2025. u Novom Sadu kao i nagrade Pavle Vujisić za celokupni doprinos glumačkoj umetnosti 2024 u Nišu. Član je EFA –Evropske Filmske Akademije. Festival evropskog filma Palić tradicionalno podržavaju Ministarstvo kulture Republike Srbije, Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, Grad Subotica, Evropska unija kroz program Kreativna evropa MEDIA, kao i mnogobrojni prijatelji i medijski partneri. Sponzor - prijatelj Festivala evropskog filma Palić više od 20 godina je Gorki List, kao nezaobilazan deo naše umetničke scenografije, ali i partner koji podstiče angažovanje publike da istražuje doživljaje prezentovanih filmskih ostvarenja kroz Gorki List nagradu publike.

PHOTO: PIXABAY.COM

YOUR FILM FESTIVAL

OTVARA 31. SARAJEVO

FILM FESTIVAL

„OVO JE FILM O GENERACIJI

NAJSTARIJIH

KOJA SE ODLUČILA DELOVATI PO SVOJOJ

SAVESTI U OVOM VREMENU“, IZJAVIO

JE REDITELJ DINO MUSTAFIĆ O FILMU

„PAVILJON“, ČIJOM ĆE SVJETSKOM

PREMIJEROM 15. AVGUSTA BITI OTVOREN

31. SARAJEVO FILM FESTIVAL

Svjetskom premijerom bh. filma „Paviljon“ reditelja Dine Mustafića 15. avgusta bit će otvoren 31. Sarajevo Film Festival. „Nema većeg uzbuđenja i privilegije za domaćeg autora nego pokazati svoj film na Sarajevo Film Festivalu i to na otvaranju u čast 31. izdanja. Ambijent našeg Festivala je poseban, jedinstven i iskreno se nadam da će publika uživati u filmu gdje smo okupili veliku, regionalnu ekipu dobro znanih glumaca. Autori kao i producenti dolaze sa cijelog Balkana. Ovo je film o generaciji najstarijih koja se odlučila delovati po svojoj savesti u ovom vremenu. Oni dižu pobunu. Pobune, kao takve, u pravilu budu i svakakve. Ova je posebna. Kada pogledate film, vidjećete i zašto», izjavio je reditelj Dino Mustafić.

„Paviljon“ je crna komedija o grupi stanara staračkog doma „Paviljon“, koji se nakon godina zlostavljanja i poniženja odlučuju na oružanu pobunu. Naoružani ilegalnim sredstvima zauzimaju dom, uzimaju osoblje za taoce i ulaze u sukob s vlastima…

Nakon dve decenije i vrlo uspešnog debitantskog filma „Remake“, jednog od najgledanijih u BiH, Mustafić se vraća dugometražnom igranom filmu sa pričom „Paviljon“. Premijerno prikazan na Rotterdam Film Festivalu, gdje je proglašen jednim od pet najboljih filmova, „Remake“ je prikazivan na brojnim svetskim festivalima. „Paviljon“ je njegov drugi dugometražni

igrani film. Mustafić je poznat i po nizu dobro prihvaćenih dokumentarnih filmova („Pista života“, „Neka bude svjetlosti“, „Čudo u Bosni“, „Pogled umjetnika na prošlost“, „Transforming tomorrow“...). Uz filmsku, Mustafić je razvio i pozorišnu karijeru. Režirao je u mnogim regionalnim i svjetskim pozorištima, a predstave su mu višestruko nagrađivane na brojnim internacionalnim, regionalnim i nacionalnim festivalima.

Film „Paviljon“ nastao je produkciji Panglasa (Bosna i Hercegovina), u koprodukciji s kućama Cineplanet (Hrvatska), Krug film (Sjeverna Makedonija), Monte Royal Pictures (Srbija),

Natenane productions (Crna Gora) i Realstage (Bosna i Hercegovina).

Scenarij filma potpisuje Viktor Ivančić, koscenarist je Emir Imamović Pirke. Direktori fotografije su Almir Đikoli i Mustafa Mustafić, montažer Vladimir Gojun, autor muzike Bojan Zulfikarpašić, kostimografkinja Zhaklina Krstevska, scenografkinja Mirna Ler. U glumačkom ansamblu su Rade Šerbedžija, Zijah Sokolović, Miralem Zubčević, Ksenija Pajić, Jasna Diklić, Branka Petrić, Meto Jovanovski, Vladimir Jurc Lali, Kaća Dorić, Muhamed Bahonjić, Ivo Barišić, Ermin Bravo, Alban Ukaj, Nikša Butijer, Vedrana Božinović, Mirjana Karanović, Ermin Sijamija, Aleksandar Seksan, Snežana Vidović, Selma Mehanović, Zlatan Školjić, Adis Mehanović, Siniša Vidović, Faketa Salihbegović-Avdagić, Ivica Šarić, Mugdim Avdagić, Sabina Kulenović i Ana Novaković.

Producenti filma su Mustafa Mustafić, Ishak Jalimam i Rusmir Efendić, koproducenti Igor Vranjković, Dejan Krajčevski, Bojana Maljević i Dušan Kovačević.

Film je nastao uz podršku Ministarstva kulture i sporta Kantona Sarajevo, Fondacije za kinematografiju Sarajevo, Hrvatskog audiovizualnog centra, Agencije za film Sjeverne Makedonije, Filmskog centra Srbije, Filmskog centra Crne Gore, te u koprodukciji sa BH Telecomom.

31. Sarajevo Film Festival bit će održan od 15. do 22. avgusta 2025.

YOUR HOROSCOPE

OSLUŠKUJ PAŽLJIVO

PIŠE: JASMINA MITROVIĆ, ASTROLOG FOTOGRAFIJE: UNSPLASH.COM

PONEKAD JE NAJVEĆI ČIN HRABROSTI UPRAVO NE REAGOVATI, NE JURITI, NE DOKAZIVATI. PONEKAD JE SNAGA U TIŠINI. U ODUSTAJANJU. U ČEKANJU. OVAJ LETNJI PERIOD TRAŽI OD

NAS DA PAŽLJIVO OSLUŠNEMO – GDE JOŠ UVEK TRČIMO ZA ONIM ŠTO NAS VIŠE NE ZOVE?

I GDE TREBA DA STANEMO – DA BI NAS STVARNA MAGIJA SUSTIGLA.

Podznak Ovan

Jul i avgust traže da staneš. Da ne trčiš za dokazivanjem. Da se ne boriš tamo gde više nije tvoj boj.

Usudi se da se ne javiš prvi. Da ne budeš taj koji pokreće.

U toj tišini možda otkriješ da ti više ni ne treba ono za šta si se borio.

Za tebe uvek misle da si uvek hrabar, zato je ovo je trenutak da se suočiš sa svojim strahovima, bez bežanja i reakcije. Kad ih pogledaš pravo u oči – oslobađaš se.

Podznak Bik

Ti znaš kako je biti odan i postojan. Ali ovog leta – usudi se da se ne držiš.

Da ne zadržavaš ono što ti više ne prija.

Usudi se da odeš iz udobnosti. Ne zato što moraš. Već zato što je tvoje srce već otišlo.

Prihvati promene koje dolaze i zaroni u sebe još dublje – jer u toj dubini čeka nova verzija tebe.

Podznak Blizanci

Tvoja moć je u rečima. Ali sada je vreme da ne kažeš sve. Usudi se da ne objasniš. Da ne šalješ poruke.

Da pustiš da stvari govore same za sebe.

U toj tišini – neko će te konačno zaista čuti.

Promeni ugao gledanja. Sve može izgledati drugačije kad prestaneš da tražiš odgovore spolja.

Podznak Rak

Leto te podseća da ne moraš sve da držiš pod kontrolom.

Usudi se da ne zaštitiš sve oko sebe. Da pustiš da neko drugi bude oslonac.

Usudi se da ne budeš jak – jer prava snaga je i u ranjivosti.

Vreme je da potpuno otvoriš svoje srce – bez štita, bez maske, bez garancije.

Podznak Lav

Navikao si da sijaš, da vodiš, da osvajaš. Ali ovog leta – usudi se da ne budeš u centru. Da ne tražiš potvrdu. Da budeš samo sa sobom. I da otkriješ da si dovoljno i kad niko ne vidi.

Menjaj svoje emotivne odnose – jer ono što ti srce traži više nije u starim igrama moći.

Podznak Devica

Ti sve znaš, sve analiziraš, sve razumeš.

Usudi se da ne tražiš razlog. Da ne rešavaš, ne popraviš.

Samo da budeš.

Da osetiš. Da prihvatiš haos kao deo reda koji još ne vidiš.

Sada je vreme da otpustiš sve toksično za šta se držiš – čak i ako izgleda korisno. Oslobađaš prostor za istinu.

Podznak Vaga

Ti si most. Harmonija. Lepota.

Ali sada – usudi se da se ne prilagodiš.

Da ne tražiš mir po svaku cenu. Da staneš iza sebe.

I da znaš da je ljubav prava – tek kad ti ne moraš da je moliš.

Prepusti se novim iskustvima u ljubavi – i daj šansu onome

što ne znaš kontrolisati, ali osećaš.

Podznak Škorpija

Ti si dubina, intuicija, moć.

Ali ovog leta – usudi se da ne ideš do kraja.

Da ne otkrivaš sve tajne. Da ne analiziraš sve motive.

Usudi se da ne znaš. I baš tu – bićeš najbliže istini.

Vreme je za novu ljubav i širenje vizije – otvori se onome što je nežnije, jednostavnije, a moćnije od svega što si do sada poznavao.

Podznak Strelac

Tebe vuče daljina, istina, avantura.

Ali sada je trenutak da se ne krećeš. Da ne bežiš.

Usudi se da ostaneš. U neprijatnosti. U tišini.

Jer u toj postojanosti, naći ćeš slobodu koju si tražio drugde.

Otpusti stare obrasce u odnosima – i pusti ljubavi da te pronađe tamo gde si se najmanje nadao.

Podznak Jarac

Ti si odgovornost, trud, postignuće.

Ali ovog leta – usudi se da ne gradiš. Da ne planiraš.

Da ne budeš jak. Usudi se da odustaneš od nečega što ti više ne donosi život.

I otvoriš prostor da ti život odgovori.

Otvori svoje srce i dozvoli promenu svojih temelja – jer više ne moraš sve sam. I više ne moraš da guraš protiv sebe.

Podznak Vodolija

Ti si ideja, revolucija, drugačije.

Ali sada – usudi se da se ne buniš. Da ne menjaš druge.

Da ne objašnjavaš svoju autentičnost. Samo budi.

I gledaj kako se svet oko tebe menja – bez napora.

Otpusti kontrolu i pokaži svetu ko si zaista – tvoja istina više ne treba objašnjenje. Samo prisustvo.

Podznak Ribe

Tvoja duša je okean. I osećaš sve.

Ali ovog leta – usudi se da ne spašavaš.

Da ne primaš tuđe boli kao svoje.

Usudi se da postaviš granicu. Jer i tvoja nežnost zaslužuje sigurnost.

Otpusti svoje blokade i izgradi nove temelje za budućnost –jer zaslužuješ stabilnost koja ne boli.

PHOTO: UNSPLASH.COM

LJUBAV

Ljubav je kada se odlučiš za nekoga.

Ljubav je kada se taj neko odluči iz

svog mira za tebe.

Ljubav je kada plivaš zajedno sa delfinima na otvorenom moru.

Ljubav je kada te leptiri prate na putu.

Ljubav je kada snaga dolazi iz uma.

Ljubav je kada znaš da je sve dobro.

Ljubav je kada te ljube i kada ljubiš.

Jer ljubav je za one koji su spremni za nju.

Piše: Sofija Antonijević

PHOTO: LJUBIŠA TEŠIĆ