RYL E-MAGAZINE, #117

Melanija Pavlović

IVANA ŽIVIĆ

NEŽNO

IZLOŽBA SLIKA, MAJ - JUN 2025.

UVODNIK

PHOTO: ANTON WELT

STVARNIJE OD FIKCIJE

Kažu da umetnost oponaša život, ali sve češće se čini da je život taj koji piše najneverovatnije, najnapetije, najdirljivije i najapsurdnije priče. I dok fikcija ima svoja pravila, žanrove i dramaturgiju, život ima samo jedno pravilo – da nema pravila. I baš u tome leži njegova nadmoć. Ne zato što je uvek pravedan, jasan ili smislen. Već upravo suprotno – zato što je nepredvidiv, surov, čudesan, komičan i dirljiv na načine koje nijedna radnja, ma koliko pažljivo konstruisana, ne može unapred da pretpostavi. Volim da kažem i godinama stojim iza toga: “Život ima najbolji scenario za nas.” Mi to niti možemo izmaštati, niti možemo sanjati, niti šahovski odigrati.

Učiteljica nas je još u osnovnoj školi učila da svaka dobra priča mora da ima uvod, zaplet, kulminaciju i rasplet. Mora da bude “uverljiva”. Da ima motive i posledice. Da prati logiku. Ali život ne zna za te smernice. On se piše sam, rukopisom koji ne bira žanr. Danas ste lik iz komedije, sutra iz tragedije, a prekosutra iz neke apsurdne bajke u kojoj se ne zna ko je junak, a ko zlikovac. I to je njegova veličanstvena moć. Život često uspe da napiše priče koje ni jedan pisac ne bi smeo da potpiše. Zašto? Zato što je stvarnost jača i stvarnija od fikcije same. U areni u kojoj smo režiseri sopstvenih života, dodeljujemo uloge u svom žanru, međutim nekad se priča ne razvija u željenom pravcu i onda se pušta životu. Pustiš i veruješ. Dišeš i veruješ. Osećaš i veruješ. Jer nešto se dogodilo, a nije se moglo ni izmaštati da će se materijalizovati. Tada smo svesni da je život napravio zaokret koji niko nije očekivao. I šta ćemo sad?

Neočekivane situacije i nove uloge koje mi život nametne dobijam na putevima kojima hodim. Mislim da kada se avion spusti na neku daleku destinaciju ja dobijam novu ulogu i oživim u nekom drugom obliku. Tada sam budna i svesna, tada sam u najjačaoj koncentraciji. Tada sam ja – ja. I u susretu sa Nepalom, možda najviše, i u podvodnom svetu Indijskog

okeana, dok letim u balonu iznad Kapadokije, dok krstim mog kuma Kineza Pola, sada Jovana, dok kumujem na venčanju Tajlanđanke i „najjačeg“ bankara u Frankfurtu. Ovo su oni filmovi o kojima nisam mogla ni da sanjam. Životni, lepi, nežni, umilni, zavodljivi, dobri. Kreiram i pišem iz lepote i dobrote jer će te dve imenice spasiti svet. Nije fikcija već je stvarno.

U retkim trenucima, stvarnost zna da zasija svetlošću koja je dublja i jača od svake izmišljene sreće ili nesreće. I onda kada vam se film dešava in vivo dolazi ona čuvena rečenica: “U, jbt, od ovoga može da se rikne!”

A skoro sam riknula od scene: Moj bivši muž i ja stojimo rame uz rame sa našim sinom maturantom. Prošlo je deset godina kako smo rešili naš odonos u brzini i na daljinu, a kao stubovi stojimo i gajimo naše čudesno dete. Bio je ovo jak susret dvoje jakih, zrelih ljudi, pomešane prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Verujemo da svaka osoba nosi priču koja može da nas promeni. Ne fikciju, ne fantaziju – već sirovu, nefiltriranu istinu života. Ljudi ma koliko delovali banalan na površini, u dubini su beskrajno bogati – strahovima, snovima, čudima, gubicima i pobedama koje se ne beleže u vestima, ali ostavljaju trag u duši. I zato je sve stvarnije od fikcije.

Dobrodošli u broj u kojem život ima glavnu ulogu. Gde mašta zastaje, a život govori.

Anima Mundi

RYL 117

IMPRESSUM

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

TEHNIČKA UREDNICA

Jelena Ademi

LEKTORI

Dijana Krtinić, Adrian de Groot (za tekstove na engleskom)

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU:

Danijela Marković

Marko Milić

Lejla Alomerović

Jasmina Mitović

Tanja Stupar

Christina Czettl

Suzana Mihajlović

Jovana Jevtić

Dr Irena Grk

Zorica Akerman

Irena Mrakić

Marko Repić

Branislav Joković

Verica Đokić

Tanja Stupar

Jasmina Mitrović

Daniela Kraljić

Vera Blagojević Ugrinov

Marijana Simić

AUTORI:

Melanija Pavlović

Ivana Živić

Goran Ćetković

Lidija Matejić

Danijela Marković

Jelena Milošević

Marijana Simić

FOTOGARFIJE:

Anima Mundi

Unsplash.com

Naslovnica: Melanija Pavlović

Photo: Predrag Mitić

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

LIČNOSTI U OVOM BROJU

MARKO REPIĆ

MELANIJA PAVLOVIĆ

GORAN ĆETKOVIĆ

MARIJANA SIMIĆ

IVANA ŽIVIĆ

LIDIJA MATEJIĆ

PHOTO:

YOUR HUMANITY

LJUBAV MOŽE SVE

PIŠE: MARKO REPIĆ

FOTOGARFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Postoje ljudi čiji tihi koraci ostavljaju neizbrisive tragove, oni koji menjaju svet nečujno, a njihova dela odjekuju zauvek. Moj advokatski poziv, koji obavljam s puno posvećenosti i radoznalosti, omogućio mi je da ostvarim svoj san – da putujem, otkrivam nove horizonte i upoznajem izuzetne ljude na raznim meridijanima. Svako novo putovanje, svaka nova priča, nežno me obogaćuju i podsećaju koliko je važno biti otvoren za svet i ljude oko sebe. Upravo zahvaljujući tom svom poslu, imao sam retku privilegiju da upoznam fantastičnu ženu – osobu čija je snaga u tišini i toplina u svakom pogledu ostavila dubok trag na mene. Poziv da je upoznam stigao je od udruženja Danish Justice Foundation, što je bila posebna čast i još jedan dragoceni dokaz da moj profesionalni put vodi ka susretima koji oplemenjuju život.

Biti deo događaja u veličanstvenoj zgradi francuske ambasade u Kopenhagenu, tog prolećnog dana 2025. godine, bilo je iskustvo koje se ne zaboravlja. U tom prostoru, gde se prepliću istorija i duh zajedništva, susreo sam ženu čija životna priča ostavlja snažan utisak. Ovaj susret nije bio samo susret sa borcem za ljudska prava, već i sa simbolom nade za decu čiji se glasovi često ne čuju. Iako na prvi pogled nežna i tiha, ova žena u sebi nosi snagu preživljavanja i toplinu doma u kojem nijedno dete nije zaboravljeno.

Rođena u Burundiju, zemlji izmučenoj etničkim sukobima i siromaštvom, njeno detinjstvo obeležili su nemiri, ali i duboka vera u čoveka koju je nasledila od svoje majke. Još kao mlada, radila je kao učiteljica i sanjala o tome da stvori svet u kojem su deca zaštićena, voljena i slobodna. Sudbina joj je, međutim, namenila mnogo veću ulogu.

Tokom krvavih sukoba u Burundiju 1993. godine, bila je svedok masakra u svom rodnom gradu.

Umesto da pobegne ili se preda očaju, sakupila je preživelu decu – i Hutua i Tutsija – i dala im utočište. Tako je nastao “Maison Shalom” (Kuća mira), dom i utočište za hiljade dece bez roditelja, siročad, decu vojnike i najranjivije. Iz ničega je stvorila čitavu zajednicu: izgradila je škole, bolnice, radionice, farme, bioskope. Deca su u Maison Shalomu prvi put dobijala priliku da budu samo deca, da sanjaju, uče, igraju se i rastu u ljubavi.

Uprkos pretnjama i progonima, ostala je verna svom pozivu. Njena filozofija je jednostavna: “Ljubav može sve.” U Maison Shalomu nije bilo mesta za mržnju, osvete ili podele. Svako dete je bilo jednako, svako dete je imalo pravo na osmeh i budućnost. Često je ponavljala: “Ne želim da deca budu žrtve. Želim da budu heroji svojih života.”

Godine 2015, zbog političkog progona, bila je prinuđena da napusti Burundi. Sa tugom, ali i neugaslom verom, nastavila je svoj rad u Luksemburgu, gde je osnovala “Maison Shalom International” i “Oasis of Peace” – centre za podršku izbeglicama, posebno deci i mladima iz Afrike. I dalje je bila majka hiljadama dece, ali sada širom sveta. Njen rad je prepoznat i nagrađen brojnim međunarodnim priznanjima, među kojima su i Nagrada za mir iz Asturije, Nagrada za ljudska prava iz Ženeve, kao i Nagrada UNESCO-a.

Ova fantastična žena nije samo spašavala živote – ona ih je obnavljala. U Luksemburgu je pokrenula radionice za decu izbeglice, pomogla im da nauče jezik, pronađu prijatelje, izgrade samopouzdanje i osećaj pripadnosti. Organizovala je psihološku i pravnu podršku, ali i umetničke i sportske aktivnosti, verujući da je kreativnost put ka izlečenju trauma. Deca su kroz njen rad dobijala priliku da ponovo veruju u ljude, ali i u sebe.

Danska, u kojoj sam imao čast da je lično upoznam, neguje tradiciju pomaganja mladima i ranjivim grupama. Fondacije i zadužbine postoje vekovima, a njihova svrha je da unaprede društvo kroz podršku najugroženijima. Uspešni pojedinci i kompanije osnivaju fondacije koje finansiraju projekte za decu, mlade i marginalizovane grupe. Država i društvo podstiču građansku odgovornost i solidarnost, a volonterizam je deo svakodnevnog života.

Nažalost, u Srbiji i regionu, tradicija fondacija i zadužbina, koja je nekada bila snažna, gotovo je zamrla posle Drugog svetskog rata. Pre rata, imućni građani su osnivali zadužbine za izgradnju škola, bolnica, sirotišta. Danas, takvih inicijativa je malo, a društvena odgovornost je često svedena na pojedinačne napore entuzijasta. Danski model pokazuje da je moguće izgraditi društvo u kojem niko nije zaboravljen, gde se solidarnost ne podrazumeva, već se neguje i prenosi generacijama. Ona je živi dokaz da pojedinac može promeniti svet – ali samo ako ga društvo podržava, prepoznaje i vrednuje njegovu borbu.

Susret sa ovom izuzetnom ženom bio je više od običnog poznanstva – bio je podsetnik na to koliko je važno boriti se za one koji nemaju glas. Njena priča je poziv svima nama da obnovimo tradici-

ju solidarnosti i da, makar malim koracima, gradimo bolje društvo za decu. Možda ne možemo svi biti kao ona, ali možemo biti deo promene. Možemo se setiti zaboravljenih vrednosti, podržati inicijative, osnovati fondacije, ili jednostavno pružiti ruku detetu koje je u nevolji. Jer, kako često kaže: “Ljubav je najjača sila. Samo ljubav može izlečiti svet.”

Ovaj tekst posvećujem svim nevidljivim herojima koji, poput nje, svakodnevno menjaju svet – tiho, uporno, s ljubavlju. Neka njihova svetlost bude putokaz i nama.

PHOTO: PREDRAG MITIĆ

ONA, ŽENA ZMAJ

SRCE I STRUKTURA: MELANIJA PAVLOVIĆ

IZMEĐU MENADŽMENTA I MUDROSTI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: PREDRAG MITIĆ

-U VREME BROJKI I ODLUKA, ONA POKAZUJE DA LIDERSTVO POČINJE U ČOVEKU: ZNANJEM, LEPOTOM I DUBOKIM RAZUMEVANJEM SVETA-

MELANIJA PAVLOVIĆ, GENERALNA DIREKTORKA KOMPANIJE JAF SRBIJA. ZAVRŠILA JE STUDIJE ARHITEKTURE U BEOGRADU, A SVOJE USAVRŠAVANJE NASTAVILA JE

NA STUDIJAMA POSLOVNE ADMINISTRACIJE, SMER INTERNACIONALNO POSLOVANJE (MBA), U VELSU, U VELIKOJ BRITANIJI. NAKON TOGA, POČINJE SA GRAĐENJEM SVOJE BOGATE KARIJERE I U PRETHODNIH 20 GODINA STIČE VELIKO ISKUSTVO

RADEĆI U KOMPANIJAMA U SRBIJI KOJE SE BAVE PROIZVODNJOM I PRODAJOM GRAĐEVINSKIH MATERIJALA I SISTEMSKIH REŠENJA ZA GRAĐEVINARSTVO.

U SVETU DRVNE INDUSTRIJE, KOJI PODRAZUMEVA VISOKE STANDARDE KVALITETA, PRECIZNU LOGISTIKU I STALNO PRILAGOĐAVANJE TRŽIŠNIM POTREBAMA, ISTIČE SE KOMPANIJA JAF SRBIJA, KAO DEO UGLEDNE MEĐUNARODNE JAF GRUPE, KOJA POSLUJE U 15 ZEMALJA ŠIROM EVROPE. FILIJALA U NOVOJ PAZOVI DANAS PREDSTAVLJA VAŽAN CENTAR ZA DISTRIBUCIJU I PODRŠKU PROFESIONALCIMA U OBLASTI STOLARSKE INDUSTRIJE, PROIZVODNJE NAMEŠTAJA, ARHITEKTURE, DIZAJNA ENTERIJERA I GRAĐEVINARSTVA.

NA ČELU JAF SRBIJE NALAZI SE MELANIJA PAVLOVIĆ, ŽENA ČIJE LIDERSTVO KOMBINUJE STRATEŠKO RAZMIŠLJANJE, POSVEĆENOST TIMU I DUBOKO RAZUMEVANJE POTREBA TRŽIŠTA. U RAZGOVORU SA NJOM OTKRIVAMO KAKO IZGLEDA VOĐENJE JEDNE OD NAJVAŽNIJIH KOMPANIJA U OVOM SEKTORU U SRBIJI, KOJI SU NAJVEĆI IZAZOVI DANAŠNJICE, KAKVE VREDNOSTI I VIZIJE STOJE IZA USPEŠNOG POSLOVANJA, ALI I KO JE ŽENA LIDERKA KOJA PLENI SVOJIM ZNANJEM.

ŠTA BI MELANIJA REKLA MLAĐOJ VERZIJI SEBE?

Rekla bih „Bravo!“ i čestitala joj na upornosti, istrajnosti, posvećenosti i svim postignutim rezultatima na svim poljima. Čestitala bih joj na hrabrosti i smernosti što je uvek bila fokusirana i pratila svoje ciljeve. Nema straha jer strah je nevera u Boga, u sebe. Sreća prati hrabre i kada to na vreme spoznate, onda su i najveće prepreke samo izazovi i znakovi na putu koji vam daju vetar u leđa da istrajete u svemu.

SRPSKI I CRNOGORSKI GENI SU POMEŠANI U TEBI. KOJE PREDNOSTI SU TI DONELI?

Zahtevno pitanje! Doneli su mi odgovornost i obavezu ka precima. Moj deda Ivo Rađenović potiče iz jedne od najimućnijih porodica u Budvi. Bavio se trgovinom i ugostiteljstvom i imao je nekoliko restorana u Budvi, pored ostalog i restoran na Mogren plaži 2, početkom prošlog veka, kao i voćnjake i vinograde i veliki broj nekretnina u centru Budve. Baka Ksenija je bila iz Risna, iz čuvene pomorske porodice Đurković, govorila je nekoliko jezika i bila je vrhunski intelektualac, odrasla na svetskoj literaturi i ruskim klasicima. Naša kuća je uvek bila prepuna knjiga. Moj tata Bogoljub je sedmo dete, pravnik po zanimanju, jedan od pionira budvanskog turizma, dočekivao je svetski džetset na budvanskoj rivijeri, pored ostalog i Sofiju Loren i Karla Pontija. Na dedu vučem trgovački gen, a na tatu smisao za marketing, javni nastup, duhovitost i neposrednost u poslu. Sa mamine strane svi su bili lekari. Deda Dimitrije Zlatanović bio je lekar opšte prakse i stomatolog, školovao se u Beogradu i Gracu i pisao prve udžbenike iz stomatologije. Baka Melanija, čije ime nosim, takođe lekar, bila je Pančevka. Moja mama Ljubica je bila tehnolog, ali i veliki direktor. Energična, posvećena, uporna. Mama je bila razočarana što ni ja ni moja starija braća, Petar i Ljubomir, nismo nastavili tradiciju u medicini, ali šta da se radi. U mojoj porodici svi su bili vredni i smatram da sam sa obe strane „pokupila“ pobedničke gene. Kultura dolazi sa mora, a isto tako i duhovitost. Imam prijatelja koji mi u šali kaže da sam „Mletački trgovac“ jer je primorje bilo pod uticajem Mletačke Republike davnih dana. Volim da se šalim na svoj račun i kažem da je san svakog Crnogorca da postane direktor.

KADA SI SHVATILA DA SU OBRAZOVANJE, SNAŽNA ENERGIJA I LEPA ŽENA KLJUČ PROFESIONALNOG I LIČNOG USPEHA?

Kada to „poređamo“ u istu rečenicu, najčešće se muškarci uplaše, jer se ne očekuje da lepa žena bude i pametna i obrazovana i uspešna, sa snažnom energijom. Šalim se malo, ali mislim da je energija u svakom od nas. Obrazovanje je veoma bitno i ja svim mladim ljudima savetujem da istraju i da završe školu. Danas je popularno da se veličaju pojedinci koji nisu završili školu, a uspeli su u životu. Sve je stvar izbora i percepcije, mislim da škola daje i neke druge vrednosti kao što su disciplina, rad, odgovornost, takmičarski duh, fokusiranost na rezultate. Važno je da žena završi fakultet i bude samostalna. Opet se vraćam na hrabrost, ako je žena obrazovana, vredna, uporna, duhovita, energična, sigurna u sebe, zna šta hoće, a pritom je i lepa, smatram da lako otvara sva vrata. To je svakako odlična pregovaračka pozicija za svaki posao i neminovno put ka uspehu.

NA KOJI NAČIN OSEĆAŠ

DA OSTAVLJAŠ TRAG KROZ SVOJ RAD?

Moja dobra pijateljica Zorana mi je jednom prilikom rekla da sam ja brend diveloper i da kada uđem u neku firmu podignem imidž i marketing firme uopšte. Smatram da morate da uložite 100% sebe u to što radite da bi uspeh došao. To je uvek težak i posvećen rad i ništa ne dolazi preko noći. Adrenalin mora da radi da bi došli rezultati. Ako adrenalin ne radi, znači da niste uložili sebe u svoj rad i da otaljavate stvari. Spontana sam u poslu i takva sam i sa saradnicima. Mislim da je prošlo vreme starih direktora koji su vukli neku težinu i prevaziđene načine rukovođenja. Danas se brzo živi, brzo radi, informacije putuju u par sekundi. Odluke moraju da se donose brzo i mora da se ide napred i stremi rastu i razvoju. Ponosna sam na postignuća u svim prethodnim firmama u kojima sam radila, jer ljudi znaju za mene i moj rad.

KOJA JE FORMULA TVOG USPEHA?

Nema nerešivih stvari. Koliko god vam se neka situacija čini nerešivom ili bez izlaza, ja apsolutno verujem da će na kraju sve biti dobro. Realni sam optimista i kada je najteže, najbolje reagujem. Nema prostora za pesimizam, jer to izaziva depresiju, a depresija je lenjost i nerad. Prema tome, mora da se radi, mora da se uloži energija, moramo da znamo gde idemo i s kim idemo, moramo da postavljamo ciljeve. Opet bih napomenula da „sreća prati hrabre“, jer ako se ne usudiš, nećeš ništa ni postići! I, naravno, networking je sve! Komunikacija, povezivanje, interaktivnost sa drugima su sastavni deo uspeha.

KOMPANIJA

KOJU VODIŠ JAF SRBIJA JE OBLAST KOJA PRIPADA MUŠKOM SVETU. KAKO SI OBJEDINILA ARHITEKTURU

SA PRODAJOM GRAĐEVINSKOG MATERIJALA?

Nakon završetka Arhitektonskog fakulteta, rodila sam Marka i Igora i nekako me je karijera odvukla u trgovinu. Deca su bila mala, počela sam da radim u marketingu i prodaji građevinskih materijala i shvatila sam da bi sedenje za stolom i projektovanje usporilo moju energiju. Ja sam inženjer arhitekture sa velikim poznavanjem različitih materijala za građevinarstvo i primenu sistemskih rešenja. Pisala sam brojne tekstove za stručne časopise tako da mi je stručno znanje pomoglo da bolje prezentujem materijale krajnjim korisnicima. Kolege arhitekte i građevince neretko nerviraju prodavci koji se ne razumeju ili imaju veoma oskudno znaje o proizvodima koje prodaju. Iz građevine sam „prešla“ u industiju nameštaja koja nije ništa manje muška branša.

KOJI SU NAJVAŽNIJI PRINCIPI KOJIH

SE DRŽIŠ KAO LIDERKA U INDUSTRIJI U KOJOJ DOMINIRAJU TEHNIČKI I LOGISTIČKI IZAZOVI?

Citirala bih Filipa Ceptera: „Red, rad i realizacija!“ Najvažniji princip u svakom poslovanju je svakako kontrola. Kontrola na svim nivoima i u svakom vremenskom okviru. Ako ne postoji kontrola, procesi neretko proklizavaju, a greške i posledice mogu biti teško popravljive. Procedure su veoma bitne i moraju konstantno da se usavršavaju u skladu sa svim inovacijama koje dolaze i koje nam nameće savremeni način poslovanja u svim segmentima.

JAF SRBIJA JE JEDNA OD 15 ZEMALJA U SASTAVU JAF GRUPE I TRENUTNO SE SASTOJI OD DVE FILIJALE SRBIJI, U NOVOJ PAZOVI I NIŠU, KAO I IZLOŽBENOG PROSTORA NA NOVOM BEOGRADU. JAF GRUPA, POZNATA U AUSTRIJI POD IMENOM J. U. A. FRISCHEIS, PREDSTAVLJA JEDNOG OD NAJVEĆIH TRGOVACA PLOČASTIM MATERIJALIMA I DRVNOM GRAĐOM U EVROPI. KOLIKO SI ZADOVOLJNA POZICIJOM KOMPANIJE NA TRŽIŠTU I KOJI SU VAM BUDUĆI KORACI?

Lidersku poziciju u kompaniji JAF sam preuzela 2019. godine kada je kompanija imala promet od 10 miliona evra i jednu filijalu. Prošlu godinu smo završili sa 18 miliona evra prometa i ide-

mo dalje. I pored postignutih rezultata, ja još uvek nisam zadovoljna pošto znam i verujem da ovaj pobednički tim može da postigne više i tome konstantno težimo. Kao Strelac u horoskopu, postavljam ciljeve i pogađam ih. Nekada treba vremena za sve, ali nema odustajanja. U narednih pet godina planiramo velike investicije u Srbiji i očekujemo da će se naša pozicija još više učvrstiti i da ćemo preuzeti još veći udeo u tržištu Srbije.

ŠTA TI DONOSI NAJVIŠE ZADOVOLJSTVA U POSLU?

Novi projekti, rad sa timom, rezultati, napredak. Kada vidim da stvari idu napred i šta sam sve postigla do sada čestitam sebi i nastavim dalje istim ili još snažnijim tempom. Ljudi misle da kada postignete neki uspeh, treba da se opustite i spavate na lovorikama, a ja baš mislim da tada treba ubaciti u šestu brzinu i pojačati tempo.

TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „STVARNIJE OD FIKCIJE“. DA LI SVOJ ŽIVOT VIDIŠ KAO MOĆNIJI, KOLORITNIJI, IZAZOVNIJI I LEPŠI OD BILO KAKVE MAŠTE?

Živimo u interesantnim vremenima i ne bih mogla da kažem da su vremena koloritna i maštovita s obzirom na sve što se dešava na globalnom i lokalnom nivou. Međutim, mi kao pojedinci kreiramo svoj život i trudimo se da naš mali svet bude moćan, koloritan, izazovan, maštovit za mali krug velikih ljudi koji su naša draga bića, naše porodice, prijatelji, poznanici. Toliko se ružnih stvari dešava u svakodnevnom životu da smo prestali da se smejemo. Mi našom pozitivnom energijom obasjavamo druge ljude i tome treba težiti u svakodnevnim susretima i komunikaciji. Osmeh, lepa reč, zagrljaj, podrška svim dragim bićima znači, a kada vidim da sam svojim prisustvom ili podrškom izmamila nečiji osmeh, to je za mene život lepši od mašte. Svako od nas može ulepšati nečiju svakodnevicu, potrebno je samo malo truda.

PHOTO: BALŠA RAKOČEVIĆ

ON, OSTVAREN I USPEŠAN

SLIKAR RAVNOTEŽE:

IZMEĐU TAME I SVETLA, SNOVA I FORME

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: BALŠA RAKOČEVIĆ

GORAN ĆETKOVIĆ, AKADEMSKI SLIKAR IZ

CRNE GORE. DIPLOMIRAO JE NA FLU NA CETINJU. IZA SEBE IMA 46 SAMOSTALNIH

IZLOŽBI I VELIKI BROJ GRUPNIH U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. UČESNIK JE MNOGOBROJNIH KOLONIJA U CRNOJ GORI I REGIONU.

UMETNIK INTUICIJE, MAŠTE I KREACIJE.

MAJSTOR JE SVOG ZANATA U KOJEM DOMINIRA LIKOVNA FORMA KOJA MORA BITI FLUIDNA.

U TIŠINI ATELJEA U SUTOMORU, IZMEĐU PLATNA, PIGMENATA I VEČITOG DIJALOGA

SA SOBOM, NASTAJU SVETOVI KOJI PRKOSE LOGICI VREMENA I PROSTORA. GORAN ĆETKOVIĆ NIJE SAMO AKADEMSKI SLIKAR – ON JE TIHI GRADITELJ PARALELNIH STVARNOSTI, ONIH KOJE NASTANJUJU NAŠE SNOVE, MITOVE I NESVESNA PROSTRANSTVA.

PRIPADA PRAVCU FIGURATIVNOG SLIKARSTVA, ALI NJEGOV IZRAZ NADILAZI STILSKU ODREDNICU. U SLIKAMA GORANA ĆETKOVIĆA SE SUSREĆU SVETLO I SENKA, MIT I PSIHA, REALNO I ONOSTRANO. ON SLIKA ONO ŠTO MNOGI OSEĆAJU, ALI NE ZNAJU DA IZGOVORE. U NJEGOVOM UNIVERZUMU, LJUDSKA FIGURA JE ČESTO SIMBOL, PROSTOR – METAFORA, A BOJA – MOST KA PODSVESNOM.

ŽIVI I RADI U SUTOMORU, U CRNOJ GORI.

TVOJ TALENAT ZA SLIKARSTVO BIO JE PREPOZNAT JOŠ U OSNOVNOJ ŠKOLI U BARU, U SFRJ. I TADA, KAO I SADA, OSVAJAO SI MNOGOBROJNE NAGRADE ZA SVOJA DELA. DANAS RADIŠ KAO NASTAVNIK LIKOVNE KULTURE U OSNOVNOJ ŠKOLI U SUTOMORU. DA LI MEĐU SVOJIM UČENICIMA I TI VIDIŠ NOVOG VELIKOG SLIKARA KOJI POVLAČI PRVE LINIJE U SVOJOJ KREACIJI?

Moje interesovanje za slikarstvo vezano je za rani period, odnosno osnovno obrazovanje. Imao sam sjajnog nastavnika koji je odmah prepoznao moj talenat i od tada je poriv za slikanjem bio sve veći. I taj period su obilježile mnogobrojne nagrade i priznanja koja su stizala sa različitih adresa likovnih konkursa. Bio sam i tada izuzetno posvećen i vrijedan i mišljenja sam da je bez tih vrlina veoma teško stići do cilja. Danas, kao likovni pedagog, susrećem se sa dosta talentovanih učenika i raduje me da je jedan dio njih već završio likovnu akademiju i da sada krče svoj put u umjetnosti. Naravno da i među sadašnjom generacijom ima veoma talentovane djece i siguran sam da će se neki od njih u budućnosti ostvariti na polju umjetnosti.

DIPLOMIRAO SI 2000. GODINE NA FLU NA CETINJU, U KLASI PROF. NIKOLE GVOZDENOVIĆA. DA LI STUDIRATI NA PRESTIŽNOJ AKADEMIJI U REGIONU, NA CETINJU – MESTU BOGATE ISTORIJE, UMETNOSTI I DUHOVNOSTI, NOSI SA SOBOM I TAJ ELITISTIČKI PRISTUP U UMETNOSTI I SLIKARSTVU?

Likovna akademija na Cetinju je u to vrijeme sigurno bila jedna od najatraktivnijih u regionu. Prvenstveno zahvaljujući profesorskom kadru, a naročito profesoru Nikoli Gvozdenoviću, koji je stvorio akademiju reda, rada i visoke kreativnosti koja proizilazi iz svega toga. Pored crnogorskih studenata, bilo je i dosta studenata iz Srbije, Bosne i Hercegovine, kao i Albanije.

Cetinje kao prijestonica ima ogroman značaj kako zbog svoje slavne istorije tako i zbog drugih kulturnih znamenitosti. Veoma bogato kulturno nasleđe sa posebnim duhom je davalo svemu tome dimenziju više.

KAKO BI OPISAO SVOJE SLIKARSTVO?

Za mene je slikarstvo način života, a život sam po sebi je umjetničko djelo. Moja preokupacija još od akademskih dana je figurativno slikarstvo. Centralni motiv je čovjek.

On je za mene nepresušan izvor inspiracije. Tokom svih ovih godina, u slikarstvu sam se kretao od realnog ka ekspresivnom, zatim od nadrealnog ka apstraktnom. Nikad nijesam prešao u totalnu apstrakciju jer sam u osnovi figurativac.

U TVOM FOKUSU SU FIGURA –PEJZAŽ – PORTRET. KADA SE MAJSTOR, VOĐEN INTUICIJOM I LAKOĆOM, ODLUČUJE ZA TEMAT I PRIČU?

Ta tri motiva su dominantna u mom slikarstvu. Svoje djelo sam prvenstveno posvetio čovjeku sa hiljadu lica istražujući duboke, mračne i tajnovite ponore njegove podsvijesti. Ljudskim licem se bavim još od studija. Tokom čitave akademije sam slikao po modelu. To je neprocjenjivo iskustvo i odskočna daska za velike stvari. Poslije akademije se isključivo oslanjam na intuiciju i spontanost u radu. Da bi se ostvarila visoka kreativnost, potrebna je maksimalna sloboda, a slikanje po modelu to ne omogućava iz razloga što robujemo onome što vidimo. Ljudsko lice dominira u većini ciklusa, a naročito u ciklusima Glasovi tišine i Zub vremena. Psihološka analiza likova i njihovih karaktera dominira u tim serijama slika. U ciklusu Slijepi putnici javlja se i figura kao motiv, a naročito ljudsko tijelo dolazi do izražaja u ciklusu slika Drvo života. Ciklus je posvećen ženi, njenoj duhovnoj i fizičkoj ljepoti.

Pejzaž kao motiv se javlja u ciklusu Horizonti. Motivi zavičaja dominiraju, a tim prostorom – horizontima – kao da se širi zvuk sjete i nostalgije.

Svi ciklusi su različiti, ali se u potpunosti dopunjuju i međusobno korespondiraju.

U mom radu, spontanost je od najvećeg značaja.

Prilikom slikanja krenem od jednog motiva, a u toku rada on se transformiše u drugi. Na taj način je sve podređeno kreaciji, jer ako bi unaprijed znali kako će da izgleda neko umjetničko djelo, onda tu i nema umjetnosti.

ODAKLE NAM DOLAZE TVOJI JUNACI? IZ STVARNOG ŽIVOTA ILI ČISTE FIKCIJE?

Likovi na mojim slikama su i stvarni i fiktivni. Sve je podređeno slici i njenom kvalitetu. Kada slici prija fikcija i mašta, ona i nastaje u tom duhu, a kada je slika proizvod nekog motiva iz stvarnog života, onda je bitno da je i to nešto što dopronosi većem kvalitetu motiva i same slike. U zadnje vrijeme, u svom slikarstvu se sve više oslanjam na intuiciju i maštu. Na taj način otkrivam nove svjetove, zalazeći u prostore nepoznatog i mističnog.

UŠAO SI U UŽI IZBOR NA 3. MEĐUNARODNOM BIJENALU FANTASTIKE, KOJE ĆE SE ODRŽATI U SEPTEMBRU U BEOGRADU. I NA PRETHODNA DVA SI BIO U SAMOM

VRHU. KAKO PRISTUPAŠ KOMPOZICIJI FANTASIČNE SLIKE?

Od 340 radova, moja slika Prolaznost je selektovana među 27 i učestvovaće na 3. međunarodnom bijenalu fantastike u Beogradu. Otvaranje izložbe je u septembru ove godine. Raduje me činjenica da sam učestvovao i na prethodna dva bijenala. Kompoziciji slike pristupam krajnje slobodno i rasterećeno. Ne robujem stilskim odrednicama. Kod mene postoji samo jedna ambicija, a to je da naslikam sliku koja će biti po mogućnosti bolja od one prethodne. Realizam mi je odavno postao dosadan i iz tih razloga me privlači fantastika i nadrealizam. Međutim, ako posmatramo moje slikarstvo, ono ne prati trendove i ne robuje stilskim odrednicama. Ja, na jedan sebi svojstven način, stvaram svijet u kojem je čovjek centar svemira.

KAKO BIRAŠ PALETU BOJA KOJOM SLIKAŠ FANTASTIČNE SCENE I DA LI BOJE IMAJU SIMBOLIČKU VREDNOST?

Svaka boja ima određeno značenje i ona na slici može da bude nosilac i određene emocije. Boja je simbol, trag koji izaziva određene reakcije kod posmatrača. U mom slikarstvu dominira plava boja, a u zadnje vrijeme i siva. Za mene su te

dvije boje simbol duhovnih sfera kod čovjeka. One su simbol svemira. Sa njima uspostavljam duhovnu ravnotežu sa svijetom koji me okružuje i u tom koloritu se najljepše osjećam.

U SLIKARSTVU FANTASTIKE ČESTO POSTOJI BALANS IZMEĐU HAOSA I REDA. GDE SE TI NALAZIŠ U TOM RASPONU?

Moje slikarstvo je nastalo iz haosa. Neki nazivi mojih slika poput slike Stvaranje svijeta ukazuju na te fenomene. Svaka slika je proizvod našeg unutrašnjeg doživljaja, odnosno prožimanja sa jedne strane emocija i sa druge strane utisaka iz spoljašnjeg svijeta. Kada uspostavimo harmoniju između ova dva svijeta, onda naša kreativnost prevazilazi prosječnost.

Baviš se problematikom čoveka od realnog do nadrealnog, gotovo apstraktnog. Izražavaš njegove emocije koje zavise prevashodno od tebe i stanja u društvu.

Otvorio sam Pandorinu kutiju iz koje je izašao jedan izgubljeni svijet, svijet bola, patnje, ali i sreće i lude nade. Moje slikarstvo se bavi jednim pitanjem, a to je pitanje čovjeka, današnjeg čovjeka i opstanka njegovog duhovnog bića u svijetu u kome se ljudske vrijednosti polako gube

i nestaju. Na slikama dominiraju snažne emocije i motivi krika. Krik je kao opomena, opomena ovom ludom svijetu da se dozove pameti. Otuđenost među ljudima se širi kao virus. Ljudi se gledaju samo putem ekrana pametnih telefona. Svijet podsjeća na neku vrstu predapokaliptičnog stanja. Sve su to pojave koje razaraju čovjeka, ali isto tako mogu biti inspirativne i od velikog značaja za svijet nas umjetnika.

TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „STVARNIJE OD FIKCIJE“. DA LI JE TVOJA STVARNOST JAČA OD FIKCIJE, A POSEBNO ONA UMETNIČKA?

Svojim stvaralačkim nadahnućem svaki slikar kreira određene svjetove. Tako i ja uz pomoć boje stvaram svoj sopstveni svijet, a to je svijet mašte i kreacije. Moja umjetnička stvarnost je stvarnija od fikcije zato što je bazirana na čistoj emociji. Takođe na tom putu težim i za tehničkim savršenstvom. Talentovan čovjek mora pokazati da to što on stvara ne može svako, već samo rijetke osobe koje su predodređene za velike stvari. Do toga se svakako dolazi uz pomoć talenta, ali i velikim odricanjem i radom. Zato je kontinuitet u radu od presudnog značaja.

Slikam, dakle postojim.

YOUR BEAUTY

ZLATNA NIT IZMEĐU TADA I SADA

FOTOGRAFIJE:

PIŠE: MARIJANA SIMIĆ

ANTON WELT

Marijana Simić je direktorka strateškog razvoja u kompaniji Dahlia, sa preko 20 godina iskustva u marketingu. Kreatorka ideja koje spajaju tradiciju i budućnost, vođa sjajnih timova i osoba koja veruje da svaka strategija mora imati dušu i srce.

Ponekad me ljudi pitaju: šta radiš? A ponekad, šta to zaista radiš? A ja odgovaram – pokušavam da osetim ono što još nije izgovoreno. U mojim timovima, na tržištu, u ljudima, u brendu. I da od toga napravim pravac. Možda zvuči poetično, ali u mom svetu marketinga i strategije ništa nije bez dobre priče i slojeva koje ona nosi.

U svakoj kompaniji postoje oni koji gledaju samo brojeve i oni koji osećaju puls. A ja sam tu da pažljivo osluškujem njeno srce. Žena, iskustvo i strategija

Više od dve decenije sam u svetu marketinga. Dovoljno dugo da pamtim i vreme kada je televizijska reklama bila praznik i danas kada TikTok i influence marketing odlučuju sudbinu nekog proizvoda. Dovoljno dugo da znam da se tržišta menjaju, trendovi dolaze i odlaze, ali osnovna ljudska potreba da se povežemo i osetimo smisao – ostaje.

Danas kao direktorka strateškog razvoja, moja uloga je da vidim širu sliku, ali i da ne zaboravim detalje. Da vodim timove, ali još važnije – da ih slušam. Da gradim most između onoga što je Dahlia bila i onoga što tek treba da postane.

Dahlia – 100 godina i uvek u srcima potrošača

Stogodišnjica jedne kompanije nije samo broj. To je čitav roman. Pisma iz prošlosti, poruke budućnosti. To je odgovornost koja ne pritiska, već nadahnjuje. Jer kada znaš da nosiš ime koje traje vek, ne želiš da ga samo sačuvaš. Želiš da mu dodaš novu vrednost.

Dahlia za mene nije kompanija. To je miris univerzalne kreme u fioci moje mame. To je Brion na licu moga tate kada ga zagrlim, kao sinonim za muževnost pre nego što je brending to postao. To je osećaj poznatog i sigurnog, koji danas osvežavamo novim linijama, modernom komunikacijom, savremenim pogledima i tehnologijama.

Brendovi kao karakteri mog filma

Neke proizvode ne možeš samo da staviš na policu – jer oni već odavno imaju svoj identitet.

• Brion – pravi gospodin. Postojan, prepoznatljiv, sa retro šarmom koji ne izlazi iz mode već 73 godine.

• Univerzalna krema – tiha heroina svake generacije. Ne govori mnogo, ali uvek zna šta treba da uradi.

• da! by Dahlia – moderna, smela, urbana. Dolazi sa dm polica i iz online shopa, ali zna svoje poreklo.

• Botanika – sofisticirana, privlači pažnju i pruža savršenu negu cele porodice. Diskretna. Kreirana za sve one koje biraju samopouzdanje umesto buke.

Svaki od ovih brendova je priča, osećaj, lična istorija. I u tome je magija – ne prodajemo proizvode. Pravimo veze.

Temelji za sutra

Moja najveća inspiracija nije ono što smo postigli, već ono što ćemo tek da uradimo. Gradimo temelje na vrednostima koje traju, ali ne bežimo od promene. Svet se ubrzava, a mi ne pokušavamo da budemo “mladi” – mi želimo da budemo relevantni. I da ostavimo trag.

I možda je baš u tome “refresh” o kom mi stratezi stalno govorimo – ne brišeš ono što je bilo, već ga osvetliš novim svetlom. Zato ne osećam da radim u kompaniji koja postoji čitav vek. Radim u kompaniji koja zna ko je i gde ide.

I na kraju...

Da sam proizvod, možda bih bila umivalica za lice – povremeno neophodna, često zaboravljena, ali uvek donosi početnu promenu. A možda i serum – deluje tiho, ali dugoročno. U svakom slučaju, nešto što uvek ima smisla i ostavlja trag.

Jer kao i u strategiji – najvažnije stvari ne prave buku. One se – osećaju.

PHOTO: LIDIJA MATEJIĆ

YOUR LIGHT

TAMO GDE SVETLOST

POSTAJE STRATEGIJA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE MITEA LIGTHING

- TRGOVINA MATEJIĆ NIJE SAMO PORODIČNA FIRMA – TO JE SVETLOSNA TAČKA RAZVOJA I POVERENJA NA TRŽIŠTU

SRBIJE I REGIONA -

LIDIJA MATEJIĆ, SUVLASNIK I DIREKTOR KOMPANIJE TRGOVINA

MATEJIĆ IZ KRUŠEVCA. BAVI SE UVOZOM I DISTRIBUCIJOM RA -

SVETE I ELEKTROMATERIJALA NA TRŽIŠTU SRBIJE I ZEMALJA U REGIONU. OD MALOG PORODIČNOG BIZNISA, UBRZO SU IZRASLI U

FIRMU KOJA ZASTUPA NEKOLIKO SVETSKIH I DOMAĆIH BRENDO -

VA, ALI TAKOĐE POSEDUJE I DVA SOPSTVENA BRENDA. TRENUTNO

ZAPOŠLJAVA 60 LJUDI. ROĐENA JE I ŽIVI U KRUŠEVCU, STUDIRALA

JE U BEOGRADU, A SVOJU FUNKCIJU OBAVLJA KAKO U SEDIŠTU

FIRME TAKO I SVUDA GDE GOD SE NAĐE U SVETU, JER VOLI DA PUTUJE. PUTOVANJEM POVEZUJE GEOGRAFIJU, KULTURU I ŠIROKE

VIDIKE KOJE KORISTI KAO ALATE U OBAVLJANJU POSLA KOJI VOLI.

Kompaniju Trgovina Matejić su osnovali tvoji roditelji 1990. i ti si na njenom čelu od 2012. godine. Koliko je bilo teško ili lako očuvati “porodičan biznis”, koji je utemeljen na ljubavi, poslovanju, znanju i kvalitetu?

Preuzeti porodičnu firmu je velika čast, ali i velika odgovornost. Kada ulazite u nešto što su vaši roditelji stvarali sa puno truda, vizije i požrtvovanja, iako sam i ja dugo godina već radila sa njima, osećate potrebu da to ne samo očuvate, već i unapredite. Bilo je izazovno, jer svaka generacija donosi drugačiji pogled na posao, a vreme u kojem poslujemo svakako sadrži svoje mogućnosti i rizike. Međutim, ono što nam je dalo snagu jeste upravo temelj na kojem je firma građena: ljubav prema poslu, poštovanje klijenata i partnera, kao i posvećenost kvalitetu. To su vrednosti koje ne zastarevaju. Moj zadatak je bio da ih prilagodim savremenom tržištu, digitalizaciji i novim trendovima, ali da suština ostane ista.

Takođe, imala sam veliku podršku porodice — i u poslovnom i u ličnom smislu. Bez toga ne bih mogla da napravim balans između profesionalnog i privatnog života. Danas mogu sa ponosom da kažem da smo očuvali porodični duh kompanije,

ali i da smo je razvili u ozbiljan, konkurentan sistem koji uspešno posluje širom Srbije.

Vaša kompanija uspešno posluje u oblasti osvetljenja. Kako je izgledao tvoj lični put ka svetu svetla i kada si osetila da je to pravac kojim želiš da ideš?

Moj put ka svetu osvetljenja je već delimično bio trasiran. Odrasla sam uz firmu, gledajući kako moji roditelji grade posao, ali kao i svako mlado biće, želela sam da pronađem svoj autentičan put. Tako sam ipak vremenom shvatila da ono što su oni stvorili nije samo porodični posao — to je bio način života, filozofija u kojoj se znanje, estetika i funkcionalnost prepliću.

Svet osvetljenja me je postepeno uveo u svoju kompleksnost kako tehničke prirode tako i estetske. Počela sam da uviđam koliko rasveta utiče na atmosferu, emocije i funkcionisanje prostora — od industrijskih i komercijalnih objekata do domova. Ta kombinacija tehničkog i estetskog me je privukla.

Prava prekretnica bio je trenutak kada sam započela sa radom u firmi. Tada sam osetila da mogu doprineti ne samo nastavku porodične tra-

dicije, nego i uneti novu energiju, inovacije i savremeni pristup.

Danas, posle više od decenije na čelu firme, zaista mogu reći da sam pronašla svoj pravac — osvetljenje više nije samo posao, već i moja strast.

Koja je tvoja formula uspeha? I koliko ti je važan duhovni razvoj na tom putu uspeha?

Moja formula uspeha se zasniva na nekoliko ključnih principa, a jedan od najvažnijih je — kontinuitet u učenju i adaptaciji. Ako verujem da je svaki izazov prilika za rast, tada i neuspeh postaje samo još jedna stepenica ka uspehu. Taj mindset je temelj mog poslovnog puta.

Za mene je ključ uspeha u tome da održavam mentalnu fleksibilnost i sposobnost da se fokusiram na rešenja, a ne na probleme. Osim toga, važno je raditi sa pozitivnim namerama i uvek usmeriti energiju ka onom što želim da postignem, a ne ka strahu od neuspeha. Sve je u tome kako interpretiramo situacije i kako reagujemo na njih.

A što se duhovnog razvoja tiče, tu mi Senekina filozofska učenja pružaju izuzetno vredne

smernice. Učenje o unutrašnjoj slobodi, o tome da naš mir i sreća zavise od nas samih, da spoljašnji faktori ne treba da imaju moć nad našim emocijama — to je nešto što me vodi kroz poslovne i lične izazove. U tom smislu, svakodnevna praksa introspekcije i zahvalnosti je postala neizostavni deo mog života. Učim kako da budem prisutna u trenutku i kako da zadržim unutrašnju ravnotežu, čak i kada mi se ne čini da su okolnosti idealne.

Uspeh nije samo u postizanju ciljeva, uspeh je u tome kako se razvijamo kroz svaki korak na tom putu. I u tom procesu, duhovni razvoj i unutrašnji mir postaju ne samo vrednosti, već i temelj na kojem gradim sve drugo.

Šta za tebe predstavlja svetlo — da li ga doživljavaš samo kao funkcionalan element prostora ili u njemu vidiš i emociju, estetiku, pa čak i poruku?

Svetlo za mene nije samo funkcionalni element, mnogo dublje je od toga. Verujem da sve u prirodi ima svoj dublji smisao, pa tako i svetlost. Svetlo nije tu samo da osvetli prostor, već i da nosi poruku koja simbolizuje jasnoću i razumevanje.

Kao žena preduzetnica u tehnički zahtevnoj industriji, sa kakvim izazovima si se suočavala i šta ti je pomagalo da ostaneš dosledna viziji svog brenda?

Biti žena preduzetnica u industriji kao što je osvetljenje, koja je tehnički zahtevna, nosi sa sobom brojne izazove. Jedan od prvih izazova s kojim sam se susrela bilo je prepoznavanje i potvrđivanje autoriteta u svetu koji je, često, tradicionalno bio dominiran muškarcima. Teško je ostvariti punu ravnotežu u životu, a istovremeno ostati veran ličnom stilu liderstva.

Verujem da nas životni izazovi samo ojačavaju. Učenjem sam shvatila da spoljašnji faktori kao što su mišljenje drugih ili tržišni uslovi nisu nešto što možemo kontrolisati, ali naš odgovor na njih je uvek pod našom kontrolom. Kroz godine, naučila sam da ne dozvolim da prepreke definišu moj put, već da ih koristim kao podsticaj za dalje usavršavanje i razvoj.

Drugi izazov bio je i suočavanje sa stalnim tehnološkim promenama i potrebom da budemo inovativni, dok istovremeno čuvamo visok standard kvaliteta koji smo postavili za naš brend. Ovaj balans između inovacije i tradicije jeste ključan. Naučila sam da sve što radim mora imati svrhu i da se trudim da se fokusiram na ono što mogu da kontrolišem, bez opterećenja onim što je van moje moći.

Ono što mi je pomagalo da ostanem dosledna viziji našeg brenda jeste duboko verovanje u vrednosti na kojima je firma izgrađena: kvalitet, poverenje i dugoročni odnosi. Moj cilj je da firma ne bude samo uspešna na tržištu, već i da ostavi dugoročan pozitivan utisak na zajednicu i naše kupce. Ovaj dugoročni pogled na posao koji naglašava strpljenje, dugoročne ciljeve i postepeni razvoj, pomogao mi je da ostanem dosledna i istrajna, čak i kada su izazovi bili veliki.

I na kraju, verujem da je ključ u tome da svaki dan živimo u skladu sa sopstvenim vrednostima, bez obzira na spoljne pritiske. Kroz unutrašnju disciplinu i stabilnost, treba da se fokusiram na dugoročne ciljeve i da budem lider koji inspiriše, a da se ne prepuštam kratkoročnim turbulencijama.

Trgovina Matejić je postala prepoznatljiva po kvalitetu i specifičnom pristupu. Kako uspevaš da održite tu prepoznatljivost i čime se vaša kompanija najviše ponosi?

Prepoznatljivost naše kompanije zasniva se na nekoliko ključnih faktora, ali ono što mislim da nas zaista izdvaja je naša posvećenost kvalitetu u svakom segmentu poslovanja. Kvalitet nije samo stvar tehničkih specifikacija proizvoda, već i pristupa koji imamo prema našim klijentima, partnerima i zaposlenima. Verujem da se istinska vrednost stvara kroz dugoročne, dosledne akcije, a ne kroz trenutne, kratkoročne koristi.

Održavanje prepoznatljivosti nije slučajnost, već rezultat svakodnevnog truda. Mi stalno radimo na unapređenju naših proizvoda, ali i našeg poslovnog procesa. Od ulaganja u tehnologiju, edukaciju zaposlenih, do stvaranja čvrstih i pouzdanih odnosa sa našim kupcima — sve ovo doprinosi tome da ostanemo lider u oblasti osvetljenja i elektromaterijala. Naša filozofija je jasna: kvalitet ne smemo smanjivati bez obzira na tržišne pritiske i to je ono na čemu temeljimo našu reputaciju.

Takođe, ključnu ulogu igra naš specifičan pristup — mi ne želimo samo da prodamo proizvod, već da doprinosimo stvaranju atmosfere i prostora koji imaju funkcionalnu i emotivnu vrednost. Svaka instalacija koju radimo, svaki projekat koji realizujemo, ima za nas mnogo veće značenje od same tehničke izvedbe. Trudimo se da svetlost koju naši proizvodi emituju doprinosi ne samo estetici prostora, već i pozitivnom emotivnom uticaju na ljude koji borave u tim prostorima. To je naš način da dodamo vrednost koju je teško meriti, ali koju ljudi prepoznaju.

Kada govorimo o tome čime se najviše ponosimo, to su naši zaposleni i način na koji funkcionišemo kao tim. Verujem da je prava vrednost svakog preduzetništva u sposobnosti da se formira zajednica koja deli iste ciljeve i vrednosti. Naš tim je temelj našeg uspeha, jer svi zajedno gradimo ne samo poslovni, već i ljudski kapital. Takođe, ponosimo se i društvenom odgovornošću koju negujemo — kako kroz odgovorno poslovanje tako i kroz projekte koji se bave podrškom zajednici.

Na kraju, uspeh naše kompanije nije samo u tome što radimo, već i u tome kako radimo — sa integritetom, strpljenjem i konstantnim usmeravanjem ka dugoročnim ciljevima.

Koliko su ti važne emocije i lični kontakti u poslovanju, posebno kada je reč o saradnji sa projektantima i klijentima?

Emocije i lični kontakti su, po mom mišljenju, ključni u poslovanju, i to ne samo kada je reč o saradnji sa klijentima, već i u svim aspektima našeg poslovanja.Naši odnosi sa klijentima su mnogo više od puke transakcije; to je razmena vrednosti i poverenja.

Svaka saradnja, pa i saradnja sa klijentima, treba da bude zasnovana na iskrenosti, poštovanju i međusobnom poverenju. Naši klijenti nisu samo kupci — oni su naši partneri. Iako je poslovanje u osnovi često fokusirano na konkretne proizvode i usluge, nikada ne treba zaboraviti ljudsku dimenziju. Zbog toga je odnos sa klijentima mnogo više od poslovnog dogovora — to je veza koja se gradi na poverenju i emocionalnoj povezanosti.

Verujem da ljudi najbolje reaguju na autentičnost i iskrenost, a to je upravo ono što nastojimo da pružimo u svakom kontaktu. Naša firma se ponosi time što ne

nudimo samo proizvode, već iskustvo. To znači da želimo da naši klijenti budu ne samo zadovoljni, već i da osećaju posvećenost. Poslovanje u tehnički zahtevnoj grani, gde su promene česte, zahteva što veću preciznost i profesionalizam, ali to ne znači da emocije treba da budu isključene iz procesa. Naprotiv, one su često odlučujuće kada je reč o dugoročnim odnosima. Ljudi žele da rade sa onima kojima veruju, koji ih razumeju i koji su spremni da im pruže pažnju.

Isto tako, za mene je vrlo važno da se u poslovnim odnosima neguje empatija i pažnja prema ljudima. Kroz lične kontakte sa klijentima, mi ne samo da pružamo proizvode, već i razumemo njihove potrebe, želje i vrednosti. Ovaj ljudski element je nešto što nas izdvaja i ono je u temelju našeg uspeha — odnos koji gradimo sa svakim klijentom je jedinstven i zasniva se na međusobnom poštovanju i iskrenom interesovanju za njihove ciljeve i potrebe.

Verujem da je sposobnost da se u poslovanju balansira profesionalizam sa emocijama — to jest, da se ostane emotivno prisutan i empatičan, a istovremeno racionalan — ono što pravi razliku u dugoročnom uspehu.

Na koji način birate partnere u poslu i saradnike — da li se više oslanjate na intuiciju, reference ili ideje koje vas inspirišu?

Odabir partnera i saradnika za mene je proces koji se temelji na ravnoteži između nekoliko faktora: intuicije, referenci i inspiracije. U prvim godinama poslovanja, verovatno sam se oslanjala više na intuiciju, jer su bili potrebni brzi odgovori i odluke. Međutim, kako firma raste, shvatila sam da je potrebno sve pažljivije pristupati svakoj odluci, jer ona ne utiče samo na trenutni rezultat, već i na dugoročni pravac firme.

Intuicija je i dalje vrlo važna, pošto verujem da ona igra ključnu ulogu u prepoznavanju mogućnosti koje se ne mogu odmah racionalizovati. Osluškujem unutrašnji glas, ali sam i oprezna u tome da ne budem vođena isključivo emocijama ili impulsima. U tom smislu, kada osećam da je nešto “pravo” za nas, to obično nije samo trenutni osećaj, već i proizvod dubokog razmišljanja o vrednostima koje firma želi da neguje.

Međutim, reference i dosadašnji rad naših potencijalnih saradnika igraju ključnu ulogu u odlučivanju. Verujem u važnost praktičnosti i mudrosti — donošenje odluka mora se temeljiti na činjenicama i iskustvu, a ne samo na idejama. Takođe, jako mi je važno da se njihovi ciljevi poklapaju sa našim vrednostima, jer ako delimo istu viziju i princip rada, saradnja je mnogo plodnija i dugoročno održiva.

I na kraju, inspiracija je veoma bitan element. Kroz godine, naučila sam da uvek treba biti otvoren za nove ideje koje nas inspirišu, čak i ako su neobične.

Postoji li neki projekat koji vam je posebno drag, ne samo profesionalno, već i lično? I zašto baš taj?

Definitivno postoji nekoliko projekata koji su mi posebno dragi, ne samo sa profesionalnog, već i sa ličnog stanovišta. Kroz godine, kao firma, imali smo priliku da se uključimo u različite društvene inicijative, ali posebno su mi važne donacije i podrška deci koja se suočavaju sa različitim izazovima, bilo da se radi o zdravstvenim problemima, socijalnim teškoćama ili obrazovnim potrebama.

Kao žena i majka, uvek imam duboku empatiju prema deci. Verujem da je odgovornost odraslih da stvaraju uslove za srećnu i sigurnu budućnost naše dece. Istinska sreća i spokoj dolaze kada delujemo u skladu sa našim vrednostima i kada se brinemo o onima kojima je potrebno, posebno o najmlađima koji nisu u mogućnosti da se sami pobrinu za svoju budućnost.

Naša firma je pružala više puta podršku u modernizaciji učionica i prostora za odmor ili rekreaciju u predškolskim i školskim ustanovama, kako bi deca imala bolje uslove za učenje i razvoj. Sve ovo mi lično znači, jer sam videla koliko je svetlost potrebna i kako kvalitetna rešenja mogu da utiču na atmosferu i raspoloženje dece. Svaka svetlosna instalacija koju postavimo, ne samo da je tehnički odlična, već mora da bude i emotivno funkcionalna, jer u takvim prostorima svetlost postaje mnogo više od pukog elementa opreme — ona je alat za dobrobit.

Takođe, veoma sam ponosna na našu podršku deci iz materijalno ugroženih porodica. Tokom godina, donirali smo sredstva i opremu koja omogućava deci da učestvuju u školskim i vanškolskim aktivnostima, čak i kada nemaju dovoljno sredstava. Ovi projekti nisu samo profesionalni ciljevi — oni su lična misija za mene. Pomoći deci da izgrade bolje temelje za svoju budućnost, kroz obrazovanje ili sport, znači ostaviti dugoročan pozitivan trag u društvu.

Tema junskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Stvarnije od fikcije”. Život je nekad stvarniji i od mašte. Kako se nosiš sa tim jakim scenama koje nas ponekad zadese?

Život često donosi nepredvidive trenutke. Iako sam svesna da se svet stalno menja i da ne možemo kontrolisati sve što se događa oko nas, verujem da možemo kontrolisati naš odgovor na te situacije i da prihvatimo stvarnost takvom kakva jeste.

Kada se suočim sa izazovima, na ličnom ili poslovnom planu, moj prvi korak je da ne dozvolim emocijama da me preplave, jer stoici nas podsećaju da “ne možemo promeniti vetar, ali možemo prilagoditi jedra”.

S vremena na vreme, život nas zadesi scenama koje su “stvarnije od fikcije” — tragedijama, gubicima, izazovima koji ostavljaju dubok trag. U tim trenucima, ključno je zapitati se: Šta ja mogu da naučim iz ove situacije? Kako dalje? Kroz ove situacije, često se kriju lekcije o tome ko smo, šta smo u stanju da podnesemo i koliko smo zapravo jaki.

Svaku poteškoću koja se desi trudim se da iznesem i upravljam najbolje što mogu, da na najbolji način na koji umem budem oslonac za svoj tim. Naša firma je kroz godine prošla kroz mnogo izazova, ali verujem da je to upravo ono što nas je oblikovalo i učinilo boljima. Verujem da je pravi izazov u tome da sačuvamo veru u naše vrednosti, čak i kada svet oko nas deluje drugačije.

Da li je bilo teško? Jeste.

Da li bih ponovo? Sve bih opet ponovo.

YOUR POWER

FIKCIJA JE POSTALA STVARNOST

PIŠE: DR IRENA GRK, LEKAR I ASTROHEALER

U svetu u kojem se svakodnevica sve više prepliće sa onim što smo nekada zvali fantastikom, postaje jasno da granica između stvarnosti i fikcije više ne postoji. Tehnologija čita misli. Ljudi se leče dodirom, zvukom, svetlom. Duša, nekada izgnana iz nauke, sada se vraća kao ključni deo zdravlja.

U toj prelomnoj tački nalazimo se svi mi – zbunjeni, probuđeni, preplašeni, uzbuđeni. I pitamo se:

Da li živimo u naučnoj fantastici? Ili smo konačno zakoračili u dublju stvarnost – onu u kojoj su duh i telo jedno, a medicina postaje svest?

Kao lekar i astrolog, ali pre svega kao žena koja svakodnevno posmatra isceljenje kroz dublje zakone prirode, mogu reći jedno:

Fikcija je postala stvarnost. I to nije opasnost. To je poziv.

Astrološka slika sveta: tranziti kao kolektivna medicina

Danas, više nego ikada, globalna dešavanja prate astrološke tranzite koji nas guraju ka kolektivnom buđenju. I ovo nije „obična godina“. Ovo je vreme epohalnih prelaza.

U periodu u koji ulazimo, čak nekoliko sporo-kretnih, generacijskih planeta menja znak – i to su događaji koji se ne dešavaju često. Svaki od njih označava kraj jedne epohe i početak druge:

• Pluton u Vodoliji – po prvi put od kraja 18. veka – nakon 20 godina u Jarcu, transformiše strukture moći i otvara eru digitalne svesti, kolektivnog buđenja i duhovno-tehnološke integracije.

• Neptun, posle skoro 160 godina, napušta Ribe i prelazi u Ovna – simbolizujući kraj jednog duhovnog sna i početak vizije koja traži istinu, hrabrost i akciju.

• Uran ulazi u Blizance, prvi put posle više od 80 godina, menjajući način na koji razmišljamo, učimo i komuniciramo – donoseći istovremeno šokove i proboje.

• Saturn u Ovnu pokreće novo razdoblje samopouzdanja, lične odgovornosti i identitetske stabilnosti.

• Jupiter u Raku poziva na isceljenje korena, povratak domu, porodici, osećaju pripadanja.

Zato nije čudo što svi osećamo promene u telu, snovima i mislima.

Ovo je kolektivni reset. A astrologija nas ne plaši – već daje mapu kroz koju se snalazimo.

Lek budućnosti: svetlosni kodovi, esencije i astrohealing

U svojoj praksi, koja objedinjuje medicinsko znanje, astrološku mudrost i vibracionu terapiju, ne pristupam čoveku samo kao telu – već kao celosti u kojoj duh, svest i telo ne mogu biti razdvojeni.

Kroz astrohealing – duhovno-medicinski pristup koji spaja astrologiju i energetsku medicinu – koristim vibracione esencije koje deluju ne na hemiju, već na informaciju i frekvenciju.

U radu uključujem:

• 10 planetarnih esencija – koje odgovaraju energiji svake planete u natalnoj karti. One usklađuju unutrašnje arhetipove i pomažu u aktiviranju potencijala duše.

• Bachove cvetne esencije – koje pomažu u otpuštanju emocionalnih obrazaca kao što su strah, nesigurnost, tuga ili preosetljivost.

• Kamene esencije – koje unose stabilnost, regeneraciju i uzemljenje.

• Prostorne esencije – koje čiste energetski otisak prostora u kojem osoba živi ili radi.

• Životinjske (šamanske) esencije

Danijela Mapela – koje prenose ar-

hetipsku mudrost i snagu duhovnih vodiča iz sveta prirode.

Ove esencije su nežni, ali duboki vodiči. One ne potiskuju simptome – već komuniciraju sa dušom. Pomažu osobi da osvesti šta telo zapravo poručuje. I to nije samo terapija – to je proces ponovnog sećanja ko smo.

Natalna karta kao mapa isceljenja

Svaka planeta u natalnoj karti nosi svoj zadatak i priču. Kada su aspekti izazovni – to nisu „problemi“, već tačke isceljenja. Esencije tada postaju frekvencijski lekovi, usklađeni sa planetarnim rasporedom i ličnim razvojem.

Na primer:

• Plutonova esencija podržava oslobađanje trauma i dubinskih obrazaca.

• Saturnova osnažuje strukturu, granice i unutrašnju odgovornost.

• esencija Meseca vraća osećaj emotivne sigurnosti i topline.

• Uranova esencija pomaže pri naglim životnim promenama i osvešćenju unutrašnje slobode.

Ovo nije apstrakcija. Ovo je precizna, duhovno-energetska medicina 21. veka.

Zdravlje nije odsustvo simptoma – zdravlje je povratak sebi

Kao lekar, videla sam granice savremene medicine. Kao astrohealer, svakodnevno svedočim njenom širenju. I danas

sa sigurnošću mogu reći: najveći lek nije supstanca – već svest.

Zdravlje nije samo u laboratoriji – već i u razumevanju emocije, traume, misli, duha.

Zdravlje nije borba – već povratak u ljubav prema sebi.

Zdravlje nije fikcija – već najdublja stvarnost koju smo naučili da zaboravljamo.

Poruka za one koji osećaju da dolazi novo

Dok svet prolazi kroz ogromne promene, dolazi vreme u kojem duhovna medicina prestaje da bude tabu, a postaje potreba. Vibracione esencije, astrološka mapa, šamanske poruke prirode – sve to više nije alternativa. To je budućnost medicine.

Možda mnogima to još uvek zvuči kao fantazija.

Ali za nas koji osećamo – to je stvarnije od fikcije.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

YOUR CANVAS

MAGIČNO SABIRANJE SVETLOSTI

PIŠE: VERA BLAGOJEVIĆ UGRINOV

Umetnost Ane Bogdanović tumačimo kao glas unutrašnjeg bića, glas kao vanredni nalog koji šalje tajne signale. Čitav vizuelni svemir sadržan je u jednoj jedinoj reči, u magičnoj čestici koja pokreće biće. Dar. Dar, suočen sa tamnom i svetlom stranom, nalazi ravnotežu u svetu koji živimo. Vizionarska priroda vizuelne iskrenosti doseže do uzvišenog oblika umetničkog stvaralaštva.

Ovde je reč o slikarstvu koje govori o poniranju u suštinu mnogostrukog značenja boje. Kolorni nanosi otkrivaju duboki smisao likovnog izraza koji tumačimo “poetskim ekspresionizmom“. U vizuelnom gestu je sabran emotivni način razmišljanja koje otkriva lirsko tumačenje umetnosti. Likovna poetika emituje introspektivne momente autorke čije slikarstvo govori o umetnosti stvarnijoj od stvarnosti. Govori o izrazu tanane osećajnosti, gotovo fluidne palete koja emituje snažnu, plamteću energiju.

Umetnica otkriva dvojstvo slikarskog postupka. Gradi vidljivi svet koji pravi neraskidivu vezu sa magičnim svetom univerzuma. Vezivno tkivo, kohezija umetničkog dualizma, jeste svetlost koja čini da slika pronalazi sopstveni izraz u prostoru svesnog i nesvesnog. Alhemija palete iscrtava staze, gradi viziju snova. Umetnost Ane Bogdanović je sabrana svetlost kao dinamični znak u čvrstoj simbiozi svakodnevnog i sanjanog. Tanane niti su tumač mnogostrukih mena života, govore o smislu našeg bivstvovanja i osvajanja tajanstvenog sveta.

U predstavljenom ciklusu otkrivamo primarni značaj raslojavanja i sabiranja svetlosti. U biti likovnog jezika, umetnica tumači teoriju fizičkog svojstva boje. U strasno izraženim senzacijama prepoznajemo mnogostruku vizualizaciju palete. Boja sabijena u čvrste površine rasipa svetlost i emituju zračenje. Umetnica primenjuje postupak razgrađivanja palete. Razbijena površina otvara svetlosne tunele, rasipa bljesak.

Kovitlac oblika, spiralni znaci ili krugovi u pastuoznim nanosima palete na platnu razbijaju energetsko jezgro iz koga se rasipaju slapovi

boje. Sabrana svetlost otvara fazu narativne spoznaje slikarstva. Po nalogu umetničke osećajnosti prepoznajemo priču. Nadahnut vrtlog misaone percepcije posmatraču približava slikarski kosmos umetnice Ane Bogdanović.

U slikarskom pohodu kroz ličnu vizuru pronađena je fantazmagorična lepota. U predstavi apstraktnog pejzaža prepoznajemo otisak crvenog neba, zelene senke zemlje i sav taj blistavi život. Imamo doživljaj umetnosti koju čini paleta od azurne dubine okeana do beline neba, od suptilno zelene flore do crnila šumskog rastinja. Kristalni sjaj govori o vizuelnim porukama iskrene umetnosti.

Poseban osećaj bude plave slike.Vertikalno razuđenom geometrijom, usmerena ka nebu, platna šalju plamene vibracije koje se šire prostorom. Plavo, poput zaleđenog planetarnog dažda, leti i rastvara zvezdani plašt. Čvrsta jezgra u zvučnom sudaru atoma lome nebesku energiju i šalju plave vibracije u prostor kosmosa. Plave slike se otvaraju kao magični znaci beskraja.

Prepoznajemo slikarstvo koje otkriva prostore budnih snova. Otkriva iskrenost duše. Slike koje govore o zagrljaju sa kosmosom.

Ovde je reč o umetnosti koja doseže sam vrh poetske apstrakcije u modernom srpskom slikarstvu.

Zvezdara, 26 maj 2025.

*Ana Bogdanović je savremena umetnica. Rođena u Beogradu, 1. oktobra 1993. godine. Diplomirala je na državnom britanskom univerzitetu “Cardiff Metropolitan University”. Stvaralačku praksu realizuje u različitim medijima — slikarstvo, crtež, performans, vajarstvo. Izlagala je na velikom broju grupnih izložbi u Srbiji i regionu. Iza sebe ima 12 samostalnih izložbi. Slikarstvo je usavršila na radionicama poznatih autora u Njujorku i Beogradu. Angažovani je aktivista za ljudska prava i bavi se humanitarnim radom.

PHOTO:

YOUR FREEDOM

KURBAN BAJRAM: HAGARA I TAJNA ŽRTVE

PIŠE: LEJLA H. ALOMEROVIĆ

U samom središtu bajramskog narativa nalazi se žrtva, ali ne kao gubitak, već kao preobražaj. Kurban nije destrukcija, već transformacija. A žena kroz istoriju i sadašnjost stoji upravo na tom pragu preobražaja, gde bol postaje mudrost, a napuštenost bliskost sa Bogom. Postoji tišina pustinje u kojoj duša uči najvažnije lekcije. U toj tišini, ispisana je priča žene - Hagare. Njeno ime možda ne odjekuje na minberima bajramskih hutbi (propovedi), ali njena prisutnost kuca ispod svakog tekbira*. Jer Kurban bajram nije potpun bez njenog koraka, bez njenog daha koji se probija kroz strah, bez njenog trčanja koje je postalo svetinja. Postoji trenutak u svetim pričama kada žena ostaje sama. Ne napuštena, već poverena tišini, pustinji i Bogu. Hagara, crna robinja, žena, vernica, nije samo majka Ismailova; ona je metafora svakog bića koje, kad se sve izgubi, ostane samo sa sobom i svojim Stvoriteljem. Kada Ibrahim, vođen Božijim naređenjem, ostavlja nju i dete u beživotnoj dolini, ne ostavlja ih bez milosti - ostavlja ih u amanet Božijoj promisli. I tu počinje jedan od najdubljih duhovnih puteva u ljudskoj istoriji.

Između Safe i Merve: prostor postojanja žene

Hagarin hod između Safe i Merve nije samo fizičko traganje za vodom. To je hodočašće između dve sumnje, dve granice, dve tišine. U tom hodu rađa se voda, ali još pre toga rađa se vera. Kurban bajram ne počinje sa nožem i ovnom. On počinje sa majkom koja trči, koja ne zna hoće li njeno dete preživeti, ali trči uprkos tome. Njena žrtva prethodi svim kasnijim žrtvama.

Njeno trčanje nije samo fizičkiu čin, već metafora unutrašnje borbe između nade i očaja, vere i straha, između pitanja i odgovora koji dolazi kao izvor iz kamena. Ona nije bila pozvana na dijalog sa Bogom rečima, ali je njen pokret postao jezik koji se u islamu pamti kroz vekove.

Taj pokret ne pripada samo Hagari. On je prenesen na celo čovečanstvo kao deo obreda hadža. Njen čin, čin žene, postaje putokaz duhovnog traganja. U svetu u kojem su žene često isključene iz svetih narativa, Islam uzdiže njen pokret kao svet i obavezan: ona postaje mera vere.

U svetlu Hagarine priče, kurban nije akt bola već je akt svesnog predanja. Kad Ibrahim podiže nož nad svojim (njihovim) sinom, to nije trenutak nasilja već trenutak unutrašnje slobode: slobode da se ne poseduje čak ni ono najvoljenije. Ali pre nego što otac nauči da se odrekne, majka je već naučila da veruje.

Žrtva nije smrt, već sloboda

U filozofskom smislu, Kurban otvara pitanje: Šta znači žrtvovati? Ako Bog ne traži krv, već čistoću, nije li prava žrtva ego? Bog traži da pogledamo u sebe: koji Ismail sedi u našem krilu, a za kojeg se grčevito držimo iz straha da ne ostanemo sami? Koja su to naša unutrašnja božanstva: karijera, imidž, moć, kontrola, imovina, koje ne želimo prineti iz straha da bez njih neće ni nas biti? Ili kao Hagara, ostavljamo, kako bismo našli izvor koji ne presušuje? Evo, ni do danas.

Žrtva je, u svojoj srži, čin slobode. Slobode od iluzije da nešto posedujemo. Slobode od uloge koja nam je data, kako bismo pronašli identitet koji je istinski naš. Žena današnjice, kad izabere istinu, kad odbije ćutanje koja joj je nametnuta, kada podigne pogled i krene putem svoje vere i svoje istine, ona prinosi kurban. Ne jagnje, već sebe, i kroz taj čin, postaje celovita.

Ženska žrtva u savremenom vremenu često je nevidljiva. Nije upisana u herojske narative. Nema je na parolama. Ona se odvija tiho, u brigama, odricanjima, neizgovorenim molitvama. Baš kao što je Hagara bila naizgled nevažna figura

u velikom narativu poslanstva, dok nije postala izvor svetosti.

Neko bi ih možda nazvao nevažnim „stvarčicama“, sentimentom prošlih vremena, fikcijom u svetu u kojem dominiraju brzina, vidljivost i foto shop. Ali baš te stvarčice, ti detalji, gestovi, prisutnosti koje se ne dokazuju, nose tajnu najdublje žrtve. One nisu fikcija, već najtvrđa istina duha. Kao i Hagara, žene danas hodaju pustinjama svakodnevice, koja iznova rađa smisao, u pustinji nesigurnosti traži izvor, tragajući za vodom nade i ostajući verne Onome što se ne vidi, ali što oblikuje sve, i koji je uvek uz njih. PHOTO:

Jer žrtva, u svojoj najdubljoj istini, nije uvek grandiozni čin. Ponekad je to tišina između dva daha, pogled koji izabere nežnost umesto osvete, odluka da se ostane i kad je lakše otići.

U svetu gde je duhovnost često svedena na simboliku, a ženska snaga trivijalizovana, žrtva poprima drugačije oblike. Ne prepoznaje se više lako, jer je utopljena u svakodnevne pokrete, u tihom nošenju tereta, u nevidljivoj odanosti, u ljubavi koja ne traži priznanje.

Hagara u meni

U svakom od nas postoji Hagara. I svako od nas će, barem jednom u životu, biti ostavljen u nekoj pustinji, bez rešenja, bez oslonca, samo sa verom. Tada Kurban bajram ne dolazi samo kao blagdan, već kao poziv. Da trčimo. Da ne stanemo. Da verujemo da izvor postoji. I da znamo, da kad prinesemo ono što najviše volimo, ne gubimo, već postajemo.

Kurban bajram nas ne podseća samo na žrtvu, već na tiho pouzdanje koje prethodi svakom velikom činu. I možda je upravo Hagara, nevidljiva, tiha, postojana, ta koja nas najdublje uči šta znači verovati kada nemaš ništa osim Boga i daha.

Zato Kurban bajram nije samo tradicija. On je poziv da svako od nas postane Hagara: da, kad nas svet ostavi u pustinji, ne očajavamo, već krenemo da verujemo, da tragamo, da ljubimo i da znamo da milost dolazi. Izvor izbija.

I svaka žrtva kad je čista, vraća se kao blagoslov.

*termin koji se koristi za sintagmu“Allahu ekber” tj Bog je veći/Allah je veći, koristi se u raznim konteksti- ma, ali najpre kao poziv na molitvu da bi se skrenula pažnja da je molitva važnija od ovozemaljskih aktinosti kojima su u trenutku zauzeti.

PHOTO:

YOUR KIDS CAMP

ENGLESKI JEZIK KROZ IGRU I AVANTURU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

- ZAŠTO BERLITZ METODA DAJE NAJBOLJE REZULTATE

I KOD NAJMLAĐIH POLAZNIKA -

MICHELA BERNACCA, DIREKTORICA I VLASNICA ŠKOLE STRANIH JEZIKA BERLITZ U BEOGRADU. PREDUZETNICA SA MEĐUNARODNOM KARIJEROM U OBLASTI JEZIČKOG OBRAZOVANJA I UPRAVLJANJA SLOŽENIM PROJEKTIMA. NAKON DIPLOMIRANJA NA STUDIJAMA STRANIH JEZIKA I KNJIŽEVNOSTI, KAO I MASTER STUDIJA EVROPSKIH NAUKA NA UNIVERZITETU U PADOVI, ZAPOČELA JE SVOJ PROFESIONALNI PUT KAO PREDAVAČ ITALIJANSKOG JEZIKA U SLOVAČKOJ. KASNIJE SE PRESELILA U BEČ, GDE JE PREDAVALA U ŠKOLI BERLITZ I ZAVRŠILA STUDIJE MEĐUNARODNIH ODNOSA NA DIPLOMATSKOJ AKADEMIJI. NAKON ISKUSTVA U UJEDINJENIM NACIJAMA, U ODELJENJU ZA BORBU PROTIV PRANJA NOVCA, MICHELA JE OBAVLJALA FUNKCIJU MENADŽERA PROJEKATA U ISTAKNUTIM KOMPANIJAMA KAO ŠTO SU PHILIPS, TELEKOM AUSTRIA I OMV. GODINE 2004. OSNOVALA JE PRVU BERLITZ ŠKOLU U FRANŠIZI U BEOGRADU, PRETVORIVŠI JE U VODEĆI CENTAR ZA JEZIČKO OBRAZOVANJE NA BALKANU, SARAĐUJUĆI

SA MEĐUNARODNIM KOMPANIJAMA POPUT BOSCHA, LIDLA I MNOGIH DRUGIH. POD NJENIM VOĐSTVOM, BERLITZ BEOGRAD JE OSVOJIO BROJNE MEĐUNARODNE NAGRA -

DE I PROŠIRIO SE NA ČETIRI CENTRA SA VIŠE

OD 100 SARADNIKA. BERLITZ SRBIJA PROGLAŠENA JE 2015. NAJBOLJOM ŠKOLOM U OKVIRU BERLITZ FRANŠIZE U EVROPI. GODINE 2022. DOPRINELA JE OTVARANJU NOVE BERLITZ ŠKOLE U BUKUREŠTU I ZAPOČELA BIZNIS I LAJF KOUČING PRAKSU ZA MEĐUNARODNE MENADŽERE.

SVAKOG LETA U BEOGRADU MICHELA SA SVOJIM TIMOM USPEŠNO ORGANIZUJE

SUMMER BERLITZ KIDS CAMP KOJI PRUŽA SIGURNU SREDINU U KOJOJ DECA MOGU DA UČE, ISTRAŽUJU I RAZVIJAJU SE BEZ PRITISKA.

SUMMER BERLITZ KIDS CAMP SE OVE GODINE ODRŽAVA U PERIODU OD 23. JUNA DO 25. JULA U PRVOJ INTERNACIONALNOJ ŠKOLI RUĐER BOŠKOVIĆ U BEOGRADU.

BERLITZ ŠKOLA JE OSNOVANA 1878. GODINE, A PROGRAM SUMMER CITY CAMP POSTOJI VEĆ 30 GODINA U NEMAČKOJ, AUSTRIJI, ITALIJI, ŠVAJCARSKOJ I U DRUGIM ZEMLJAMA U EVROPI. ZBOG TOGA SE MOŽE REĆI DA U TAKVOM NAČINU RADA SA DECOM IMAJU NAJDUŽE ISKUSTVO KADA JE REČ O PRIVATNIM CENTRIMA ZA UČENJE JEZIKA.

Koja je bila tvoja osnovna ideja da se Berlitz Kids Camp u Beogradu pokrene tokom letnjeg raspusta?

Osnovna ideja pokretanja Berlitz Kids Camp je bila jednostavna. Želela sam da moj sin provodi vreme sa drugom decom u prirodi, ali da ne mora da ide van Beograda, jer je imao samo tri godine kada sam sve počela. Želja mi je bila da se igra napolju, ali da uveče bude kod kuće sa svojom porodicom. I tu ideju sam realizovala uspešno za poslednjih 15 godina.

Fokus mi je bio da se tokom letnjeg raspusta deci omogući zabavno, interaktivno i edukativno okruženje u kojem mogu učiti i usavršavati engleski jezik, a sve to na prirodan način kroz igru i svakodnevne aktivnosti.

Kada je nabolje vreme da se uči jedan strani jezik i šta sve pruža Berlitz Kids Camp?

Najbolje vreme za učenje stranog jezika je upravo u detinjstvu, kada je mozak najprijemčiviji za nove zvuke, obrasce i strukture jezika. Deca u tom uzrastu uče intuitivno, bez straha od greške, što stvara snažne temelje za tečno i prirodno korišćenje jezika kasnije u životu. Berlitz Kids Camp koristi upravo tu prednost ranog uzrasta, kombinujući efikasne jezičke metode sa zabavnim i edukativnim sadržajima. Kamp pruža deci mnogo više od samog učenja jezika – to je prostor za igru, kreativnost, upoznavanje novih prijatelja, sticanje samopouzdanja i razvoj međuljudskih veština. Kroz radionice, timske aktivnosti, igre i svakodnevne situacije na engleskom jeziku, deca spontano komuniciraju i razvijaju svoje sposobnosti u okruženju koje im je blisko i inspirativno. Pored jezičkog znanja, kamp im pruža dragoceno životno iskustvo koje pamte dugo nakon završetka programa.

Koje su ključne vrednosti i ciljevi Berlitz letnjeg kampa za decu i na koji način se program razlikuje od klasične nastave engleskog jezika tokom školske godine?

Kampovi su osmišljeni tako da deca kroz zabavne aktivnosti spontano usvajaju jezik. Deca se podstiču da komuniciraju na stranom jeziku, čak i ako greše, razvijamo osećaj samostalnosti, posebno kod mlađe dece koja prvi put borave van kuće.

Ključne vrednosti Berlitz letnjeg kampa su:

– kreativno korišćenje raspusta – deca provode vreme produktivno, učeći nove veštine, a sve to na engleskom jeziku;

– učenje jezika bez stresa – jezik se usvaja spontano kroz radionice, muzičke aktivnosti, zajedničke projekte sa drugarima u grupi;

- razvijanje samopouzdanja u govoru stranog jezika – deca se oslobađaju straha od greške i uče da komuniciraju sa lakoćom;

– program često uključuje teme iz različitih kultura – što pomaže deci da razviju radoznalost i kulturno osvešćenje.

Kako kroz igru, kreativne radionice i interaktivne aktivnosti, deca spontano usvajaju engleski jezik?

Deca spontano usvajaju engleski jezik kroz igru, kreativne radionice i interaktivne aktivnosti, jer se u takvom okruženju jezik koristi kao sredstvo za postizanje cilja, a ne kao izolovana lekcija koju treba „naučiti“.

– Deca najlakše uče kroz IGRU jer su tada opuštena i motivisana za usvajanje novih informacija (igre memorije, pantomime, slagalice i društvene igre na engleskom jeziku – povezuju značenje sa konkretnim situacijama bez potrebe za prevodom).

– Kreativne radionice – crtanje, pravljenje figurica, kuvanje, drama... U ovakvim aktivnostima jezik se spontano i funkcionalno koristi što jača pamćenje i razumevanje.

– Interaktivne aktivnosti – pesme, kvizovi, priče, timske igre, kuvanje, ples i fitnes.

– Prirodno okruženje – English only zona – stalna komunikacija na engleskom jeziku, gde nastavnici pomažu deci da razumeju jezik koristeći gestove, slike, izraze lica i kontekst.

Da li se kamp fokusira i na razvoj soft skill veština, odnosno samopouzdanja, timskog rada i komunikacije?

Apsolutno. Razvoj soft skill veština je jedan od ključnih stubova našeg programa. Naš cilj nije da deca samo savladaju jezik, već i da nauče kako da ga koriste u svakodnevnim i socijalnim situacijama. Kroz timske igre, projektne zadatke, glumu, prezentacije i zajedničke aktivnosti, deca uče da izraze svoje mišljenje, saslušaju druge, preuzmu inicijativu i funkcionišu kao deo tima. Samopouzdanje se kod dece prirodno razvija kroz atmosferu podrške, bez pritiska i ocenjivanja, gde svako dete ima priliku da zasija na svoj način.

Kakve su povratne informacije koje dobijate od dece nakon završenog kampa? Da li postoji li neka anegdota koja ti je ostala u sećanju?

Iz godine u godinu se povećava broj dece koja nestrpljivo čekaju početak kampa i druženje sa decom koju su upoznali prethodne godine. Uvek je prisutna euforija na početku, ali i mala doza tuge kako se kamp približava kraju.

Tokom jedne radionice o životinjama iz okeana, dete je nacrtalo ogromnu ljubičastu hobotnicu i ponosno reklo: „ Look! Octopus has eight legs!“

Kada smo pitali kako zna da se tako kaže, odgovorilo je: „ I heard it in the song!“

Pesma koja je rađena prethodnog dana je ostala u sećanju i postala „naučni“ opis na engleskom.

Kako izgleda jedan prosečan dan u kampu iz perspektive učenika?

Tipičan dan u Berlitz letnjem kampu:

08:30 – 09:00 deca stižu u kamp

09:00 – 11:00 fitnes čas sa instruktorom

11:00 – 11:15 pauza za užinu

11:15 – 13:00 čas engleskog jezika

13:00 – 13:30 pauza za ručak

13:30 – 15:00 umetničke i muzičke aktivnosti: crtanje, bojenje, pevanje, igranje

15:00 – 15:15 užina

15:15 – 17:00 aktivnosti u prirodi

17:00 – 17:30 kraj dana

Da li se deca vraćaju u kamp iz godine u godinu? Šta ih najviše privlači da ponovo učestvuju i provode vreme tokom leta sa vama?

Deca se rado vraćaju Berlitz kampu svake godine, neki su sa nama „odrasli“ i postali volonteri koji prenose znanja i veštine na engleskom jeziku nekim novim, mlađim drugarima.

Tome doprinosi zanimljiv način učenja jezika, sticanje novih prijateljstava, zabavne aktivnosti van nastave, osećaj samostalnosti i avanture. Uz sve navedeno, tu je i rad sa pristupačnim i harizmatičnim instruktorima.

Koja je filozofija Berlitz Kids Campa, koje vrednosti i principe želite da prenesete kroz vaš program?

Filozofija kampa temelji se na ideji da je najefikasnije učenje ono koje se odvija kroz iskustvo, emociju i igru. Želimo da deca ne uče engles-

ki jezik kao školsku obavezu, već da ga dožive kao prirodan alat za povezivanje, izražavanje i otkrivanje sveta. Kamp neguje radoznalost, otvorenost, poštovanje različitosti i samopouzdanje – jer verujemo da su upravo te vrednosti temelj ne samo dobrog komunikatora, već i srećnog i uspešnog deteta. Verujemo da svako dete ima svoj ritam učenja i izražavanja, pa zato kamp nudi raznovrsne aktivnosti koje omogućavaju svakom detetu da pronađe svoj glas, uči kroz ono što ga istinski inspiriše i istovremeno razvija jezičke i lične veštine.

Tema junskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Stvarnije od fikcije“. Koliko je usvajanje jezika u letnjem kampu za decu poput Berlitza zaista značajno za sve dalje korake deteta u engleskom jeziku?

Moć usvajanja jezika u kampu za decu poput Berlitza može biti veoma značajna – ne samo za trenutno znanje engleskog, već i za dugoročni odnos deteta prema jeziku i učenju uopšte.

– Prvi utisak – kamp često predstavlja prvi dublji kontakt sa stranim jezikom van školskog okruženja.

– Učenje kroz kontekst – kroz igru, interakciju, pokret i emocije.

– Kamp kao prelomni trenutak kada „progovore“ na engleskom jer nema pritiska ocena, a komunikacija je prirodna potreba.

– Na kampu može usvojiti korisne automatizovane fraze, izraze i strukture koje su ključne za kasniju fluentnost.

– Pozitivno samopouzdanje – „snalazim se, mogu da govorim engleski“ – što vodi ka uspešnijem školskom učenju i želji za učenjem i drugih jezika.

PHOTO:

REFRESH YOUR STORY

KOLIKO JE ŽIVOT JAČI I STVARNIJI I OD IZMAŠTANOG

PIŠE: ZORICA AKERMAN

Ta već davna 1966. godina je bila posebna, jer su moje rođenje žarko želeli uprkos teškim prilikama života u stančiću među radničkim barakama od 24 kvadrata, bez vode, sa mnoštvom sličnih porodica zaposlenih u Fabrici kartona “Umka” na Umci. Bilo je puno dece, igre, naročito u delu fabrike starog papira, gde smo nalazili stripove i divili se crtanim junacima. Ponekad bih čula razgovor roditelja o tome kako matematički osmisliti kućni budžet i izdržati do sledeće plate, a sećam se i kako nedeljom idemo u zajedničko kupatilo da bismo bili čisti ili bismo to radili u metalnom koritu na podu kuhinje, jer smo imali samo dva odeljenja. Shvatila sam već tada da je to život većine, svi smo bili isti, a maštanjima o nečemu boljem nije bilo mesta, kao ni očekivanjima, nadama...

Do škole smo prolazili pored močvare i prelazili nekoliko kilometara. Nekako sam se osećala drugačije iako smo nosili kecelje i prividno bili isti, a prvi susret sa učiteljicom je bio sve samo ne sreća. Mislim da me je to pratilo mnogo godina kasnije. Osećaj manje vrednosti, uvrede zbog mog niskog rasta, onemogućavanje da iskažem svoju umetničku sklonost ka muzici, recitalu ili folkloru. Iz svega toga sam bila izopštena. Na moje pitanje majci zbog čega se sve to dešava, kako neka deca mogu imati tu čast i privilegiju a ja ne, uvek je odgovarala da treba da prećutim i ne namećem svoj stav. Mislim da je to bila etapa kada sam već počela da maštam da će jednoga dana moj svet i moj život biti onakvi kakve ih sama budem kreirala.

Prelazak u peti razred je već bio drugačiji i tada se otvaraju neka druga vrata, podsticaj i podrška, kao i moje prvo muzičko takmičenje “Zlatna sirena”. Toliko sam bila preplašena da se i danas sećam koliko su mi se noge tresle jer je Beograd za većinu stanovnika Umke bio nedostižan. No, male radničke plate nisu mogle da podrže moje ozbiljnije muzičko obrazovanje. Kuća se započela, novca nikada dovoljno iako je otac imao automehaničarsku radnju gde je posle redovnog posla ostajao do kasno. Još jedan nevoljni pad i želja da moj glas čuje većina nestade kao mehur od sapunice.

Sve je to dugo ćutalo u mom biću, čekajući neki poseban trenutak. Pevala sam uz kasetofon držeći četku ispred ogledala, maštala da se nađem na nekoj velikoj sceni poput velikih pevačkih zvezda tog doba. Čekanje.

Zaposlenje, kolektiv, privikavanje na svet odraslih ponovo postavlja svoje stupice u koje hteo–ne hteo upadneš, menjaš načela, kališ se i osećaš da je došlo vreme za promene. U jednom trenutku shvatam da svet za koji sam pripremana više ne postoji, da moram ući u novu životnu utakmicu gde neću sedeti na klupi za rezervne igrače. Ili ću postati lider ili me neće biti. Fikcija će uvek biti tu da se želje zaslade, učine zvezdanim, ali da one postaju ostvarive samo ako se mnogo žele ili pak sačekati ono što se zove faktor sreće.

Jedna muzička emisija je pokazala da san postaje dostižan, da je srećni trenutak moja prijava za učešće. Uz naprednu, vrednu porodicu punu podrške stižem baš tamo gde sam i želela. Pojedini ljudi iz medija me predstavljaju kao “kraljicu veza i starogradske muzike”. Opravdavam sve

to iskrenošću i kvalitetom izvedbe u oba segmenta. Sve je rađeno srcem i dušom. Mislim da je ova komparacija stvarnog života i izmaštanog, u mom slučaju, čudna simbioza. Prestala sam da maštam i da se nadam, počela sam da očekujem. To i manifestujem u danima koji su ispred mene. Imam planove koji traže realizaciju za koju sam spremna, jer me neki dragi ljudi svojim radom inspirišu da i ja budem još bolja. Moj stari život me je na to naterao.

Život je onakav kakvim ga sami stvorimo, a vremena su postala čudna, ali znam da je dobro biti čudan, jer i to izdvaja i daje veću vrednost u odnosu na ljude običnih života. Što bi neko rekao: “Drži podalje neprijatelje i one koji još nisu odlučili hoće li me voleti ili mrzeti.”

PHOTO: UNSPLASH.COM

YOUR BREAKFAST

DUH, DUHOVNOST, DUHOVITOST, DAR

JUTRO SAM PROVELA U ELEGANTNOM AMBIJENTU RADISSON COLLECTION OLD MILL HOTELA, MESTA KOJE SPAJA INDUSTRIJSKU PROŠLOST SA SAVREMENIM LUKSUZOM. U DRUŠTVU TRI IZUZETNE DAME, DORUČAK JE PRERASTAO U INSPIRATIVAN RAZGOVOR, SMEH I RAZMENU IDEJA KOJE ĆE, SIGURNA SAM, JOŠ DUGO ODJEKIVATI.

BEOGRAD I RADISSON COLLECTION HOTEL SU SE I OVOG PUTA POKAZALI KAO TAČKA SUSRETA — ONIH KOJI OSTAVLJAJU TRAG.

ANĐELIJA MILADINOVIĆ JE DOKTORAND ODELJENJA ZA ISTORIJU FILOZOFSKOG FAKULTETA U BEOGRADU I STIPENDISTA MINISTARSTVA NAUKE, TEHNOLOŠKOG RAZVOJA I INOVACIJA PRI BALKANOLOŠKOM INSTITUTU SANU GDE IMA ZVANJE ISTRAŽIVAČ – SARADNIK. AUTORKA JE VIŠE RADOVA U OBLASTI ISTORIJE BALKANA, KULTURNIH ODNOSA, KULTURNE DIPLOMATIJE, CRKVENE ISTORIJE, U DOMAĆIM I STRANIM PUBLIKACIJAMA.

DANIJELA MARKOVIĆ JE ZAVRŠILA PRAVOSLAVNI BOGOSLOVSKI FAKULTET I STUDIJE RELIGIOLOGIJE NA UNIVERZITETU U BEOGRADU. BAVI SE PROUČAVANJEM HRIŠĆANSKE KULTURE, PROMOCIJOM INTERKULTURALNOG DIJALOGA I TOLERANCIJE MEĐU LJUDIMA. ŠIRA JAVNOST JE NAJVIŠE PREPOZNAJE KAO KULTUROLOGA. POSVEĆENA JE PRIPREMANJU MNOGIH VAŽNIH KULTURNIH DOGAĐAJA, A POSEBNO UREDNIČKOJ SARADNJI U OSMIŠLJAVANJU PUBLIKACIJA KOJE OBJEDINJUJU ZNAČAJNE RADOVE NEKIH OD VODEĆIH IMENA IZ AKADEMSKOG SVETA. PREDSEDNIK UPRAVNOG ODBORA INSTITUTA ZA STUDIJE KULTURE I HRIŠĆANSTVA U BEOGRADU. RADILA JE U NASTAVI I IZVOĐENJU KATIHETSKOG PROGRAMA U OSNOVNIM I SREDNJIM ŠKOLAMA I AUTOR SEMINARA O INKLUZIVNOM OBRAZOVANJU I VERSKOJ NASTAVI ZA DECU SA POSEBNIM POTREBAMA I BILA ORGANIZATOR RADIONICA ZA KATIHETE. ORGANIZATOR JE I UČESNIK BROJNIH DOMAĆIH I MEĐUNARODNIH KONFERENCIJA, AUTOR MEĐUNARODNIH IZLOŽBI, TRIBINA I NAUČNIH SKUPOVA.

SIMONA KANJEVAC JE VIŠE OD DECENIJE USMERENA NA PROUČAVANJE DAROVITOSTI. DOKTORAND JE ODELJENJA ZA PEDAGOGIJU NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU, GDE JE ODBRANILA ZAPAŽEN MASTER RAD POD NAZIVOM „DIDAKTIČKI ASPEKTI MENTORSKOG RADA SA DAROVITIM UČENICIMA ‒ PERSPEKTIVA SARADNIKA ISTRAŽIVAČKE STANICE ’PETNICA’“. OBJAVILA JE VEĆI BROJ NAUČNO-ISTRAŽIVAČKIH RADOVA I IZLAGALA IH NA VIŠE MEĐUNARODNIH KONFERENCIJA. ZAVRŠILA JE UČITELJSKI FAKULTET U BEOGRADU. KROZ URBAN MUSE ‒ LIVE SCENES! PLATFORMU, ČIJI JE OSNIVAČ, ORGANIZUJE KULTURNO-UMETNIČKE I EDUKATIVNE DOGAĐAJE. BAVI SE GLUMOM, MARKETINGOM I NOVINARSTVOM. ŽIVI U BEOGRADU I RADI U INSTITUTU ZA PEDAGOŠKA ISTRAŽIVANJA.

Potvrde: Koje trenutke prepoznajete kao najdragocenije darove tokom svoje karijere? Šta vam danas predstavlja potvrdu da ste na pravom putu?

Anđelija: Kao izuzetno dragocena iskustva izdvajam ona tokom letnjih škola. Te intenzivne i interdisciplinarne sredine su mi omogućile da učestvujem u dinamičnim razmenama ideja. Znanje se gradi kroz međusobno osluškivanje i dijalog. Pristup je drugačiji od onoga što je kao pretpostavka prisutna u domaćoj akademskoj sredini – da pravo intelektualno usmerenje dolazi prvenstveno „odozgo“ – od iskusnijih autoriteta ka mlađim istraživačima. Međutim, mladi naučnici su često nosioci autentičnih, originalnih i hrabrih ideja. Donose svežinu u pristupu, otvorenost za interdisciplinarne metode i spremnost da preispituju konvencije i sisteme moći. Potvrdu pronalazim u susretima u kojima se znanje rađa kroz zajedničko traganje, otvoren dijalog i uzajamnu inspiraciju među ravnopravnim sagovornicima.

Danijela: Dar su i greške. Dar su i pogrešni putevi. Bilo da to dolazi od drugih, od samih nas, od Boga – postaje jasnije i ostajem još uvek

neko ko bira i pokušava da nađe ulicu. To je put. Nekad put postaje nepregledan, nekad naletite na slepu ulicu, ali put je prepun i novih stanica. Tada put postaje prevozno sredstvo. Moj životni i profesionalni put su se napokon pronašli i usaglasili. Na tome sam zahvalna, iako to nije bio lak zadatak. Potvrda su mi ljudi, saradnici i događaji koji doslovno imaju potencijal da menjaju svet. Susret menja svet, (sa)znanje postaje prevozno sredstvo i sloboda koja ne orobljava. Pomenute stanice i zastajanja su najdragoceniji trenuci – oni sabiraju, štampaju karte za novi deo puta.

Simona: Ljudi koji prenose znanja i programi koji to omogućavaju najdragoceniji su na mom profesionalnom putu. Pored znanja, iskustva i motivacije, profesori iz škola i sa fakulteta davali su mnogo više – postajali su moj zvezdani kompas. Posebnu ulogu imaju mentori. Od njih su dolazile neke od najznačajnijih podrški i potvrda. Prva mentorka mi je predložila da vodim Centar za naučno-istraživački rad studenata tokom osnovnih studija. Pamtim taj osećaj, a danas je rado obaveštavam o svom radu. Pored stručnog savetovanja i predavanja, veoma važan trenutak predstavljao je poziv Instituta

za pedagoška istraživanja da se priključim njegovom timu – kao mladi istraživač koji se bavi izučavanjem darovitosti. Tu, kao i na doktorskim studijama, dobila sam nove, snažne mentorke – primer prakse u koju verujem i koju želim da živim.

Misija: Uspešno spajate posvećenost nauci, javnom govoru, estetskom izrazu i ličnoj autentičnosti. Gde danas vidite svoju misiju? Koji deo nasleđa vrednujete i darujete drugima?

Anđelija: Autentičnost je temelj mog rada. U pisanju i govoru nastojim da ostanem verna sopstvenom senzibilitetu, ritmu mišljenja i načinu izražavanja. Kritičko mišljenje i interdisciplinarnost su preduslovi za znanje koje nije samo funkcionalno, već i transformativno. Celovitost – uključivanje intelekta, osećajnosti i moralne svesti – imperativ su naučnog rada. Doživljavam ga kao proces unutrašnjeg rasta i kolektivnog osmišljavanja stvarnosti. Moja misija je da podstaknem istinske težnje da se dublje razume svet i vlastita pozicija u njemu – da ohrabrim promišljanje koje ne odgovara samo okvirima, već preispituje temelje.

Danijela: Odgovor je – Škola osetljivosti. Ljudi traže njenu adresu, ali upućujem i svakog vraćam svom talentu, osećaju, osećanju, duhu, duhovnosti, duhovitosti... Kada se ponovo jave, razgovaramo ko je u toj školi direktor, ko predavač, a ko učenik. Od roditelja sam nasledila dar za susret i radost zbog drugih. Ta porodična vrednost me je naučila da svet doživim kao širu porodicu – i to je ono što želim da predam dalje.

Simona: Porodično nasleđe mi je donelo dve snažne linije: jednu operativnu, preduzimljivu i vidljivu, i drugu umetničku, kontemplativnu, okrenutu knjigama i unutrašnjem svetu. Ova kombinacija je postala moj lični kompas. Odatle i senzibilitet za istraživanje, upoznavanje različitih kultura, kao i empatija i hrabrost. Te vrednosti danas nastojim da darujem drugima. Svoj profesionalni poziv prepoznajem kao sinhronicitet između tri uloge: radnice u medijima i scenskog izvođača koje su tu da usreće živote, kao i naučnice koja duboko veruje u značaj kvalitetnog obrazovno-vaspitnog rada sa darovitim učenicima – posebno kroz mentorske programe.

Medijacija: Kako gledate na ulogu savremenih medija u očuvanju istinskih vrednosti društva i kulturnog nasleđa?

Anđelija: Oblikovanje javnog mnjenja i vrednosnih orijentacija snažna je uloga današnjih medija. U vremenu u kojem brzina i algoritamska vidljivost često potiskuju dublje sadržaje, potrebno je preispitati sadržaje i narative – ko dobija glas, kako se gradi značenje, kako se normira pojam relevantnosti. Mediji – shvaćeni u najširem smislu – mogu predstavljati prostor darivanja, istine i pozvani su da neguju autentičnost, dijalog, kompleksnost i promišljanje. To je zaista moguće distanciranjem od imperativa senzacionalizma, utilitarnosti, površnosti, monologa, estetski i ideološki poželjnih prikaza uspeha.

Danijela: Javna slika o darovima! Zavapila bih najpre da je glavno kulturno nasleđe – živ čovek. Ako ugrozimo nečije dostojanstvo, pravo na život, na rad, na veru – o kakvim vrednostima možemo praviti sliku, filmove, muziku ili bilo šta. Onim što gradi mostove moguće je ispuniti prostore slobode koje mediji imaju samo ukoliko ne igramo jedni protiv drugih. Možemo menjati slike, rečnik, upućivati na istinu i stvarnost koja je zanimljivija od svake mašte. Verujem da je i medijsku i živu stvarnost moguće zajednički popraviti, inače ne bih pravila profile i obraćala se javno.

Simona: Darovitost često ostaje skrivena – naročito u okruženjima koja nemaju kapacitete da je prepoznaju. U tom smislu, ni mediji, tradicionalni ili savremeni, nisu uvek pogodno tlo za njeno izražavanje. Dok neko, zahvaljujući privilegijama, preko noći može biti brendiran kao „vunderkind“, drugima je potrebna dugoročna stručna podrška i vođenje. Kao neko ko pripada i naučnoj i umetničkoj sceni, razvila sam duboko poštovanje prema medijskim radnicima – ispred i iza kamere. Posebno cenim hrabrost radio i televizijskih programa koji se bave specifičnim sadržajem – kulturom, umetnošću, obrazovanjem, naukom, pa i životnim veštinama i kulinarstvom. Upoznata sam sa njihovim kapacitetima i verujem da će proširiti prostor za još vrednije sadržaje.

Dar i Osvrt: Šta za vas znači dar? Kako danas izgleda kultura darivanja – šta ljudi poklanjaju, a šta sve češće zaboravljaju da daju?

Anđelija: Mislim da u dobu u kojem se vrednuju brzina, efikasnost i neprekidna potrošnja, upravo pažnja, promišljenost i svesno prisustvo postaju najređi, a samim tim i najdragoceniji oblici darivanja. U tom kontekstu, dar posmatram kao čin prisustva. On postaje etička kategorija: ono što poklanjamo nije materijalno, već vremenski i emocionalni kapacitet da drugome posvetimo autentičnu pažnju i prisustvo. Verujem i da znanje jeste dar, ne kao sredstvo nadmoći ili kontrole, već kao prostor otvorenosti, uzajamnosti i stvaranja zajedničkog smisla.

Danijela: Susret, vreme i usredsređenost na ljude. Ljudi imaju potrebu da kažu, ispovede nešto, prepričaju... Ali nekako se vreme među nama skratilo, postalo tunel kroz koji jurimo današnjicu. A ona, kao i ljudi – izmiče. Vreme bih spakovala, neograničeno, i darovala nekome, dok bih ja slušala, slikala, pisala. I čekala novi susret. Susreti su mi promenili život. Način i mera, strpljenje i poverenje se raširili za dva broja, znanje je počelo da se nadima, vraća i susrete sa onim od koga učim. Kultura je susret – to glasno govorim na tribinama, predavanjima i događajima, koje organizujemo u okviru Instituta za studije kulture i hrišćanstva.

Simona: Darovitost koristim vrlo oprezno, a time i dar. Saglasna sam sa autorima koji darovitost definišu kao potencijal za ostvarivanje visokih postignuća. Kao potencijal, darovitost može biti manifestovana ili ostati latentna. Paralela može da se napravi i u duhovnom i kulturološkom shvatanju onoga što se ima, dobija i daje. Pripadamo narodima sa razvijenom kulturom darivanja, poklanjanja. Nesebični smo, društveni i skloni da damo više nego što imamo. Prihvatamo i izražavamo oduševljenje i zahvalnost. Okružena sam ljudima koji bezuslovno daruju. I svedok sam da im se vraća. A tada – unutrašnja satisfakcija je neizmerna!

Primeri dobre prakse: Kojim ličnim i društvenim praksama možete zahvaliti što ste izgradile svoj put? Šta biste istakle kao primer podrške talentu, znanju i vrednom nasleđu?

Anđelija: Posebno cenim prilike nastale iz ličnih odnosa i međusobnog poverenja. Učešće u lingvističkim projektima i terenski rad bili su presudni za proširivanje metodološkog horizonta. Iako u istoriografiji to nisu česte prakse, kroz njih su gestovi poverenja i otvorenosti često značajniji od institucionalne podrške. Otvaraju prostor za autentični razvoj, eksperimentisanje i dijalog među disciplinama. Zato kao primer dobre prakse navodim upravo atmosferu koja prepoznaje individualni ritam sazrevanja i ne gubi iz vida važnost međuljudske podrške u formativnim trenucima. Verujem

BE LGRA D E

da bi akademska i kulturna zajednica bile snažnije kada bi više vrednovale upravo tu vrstu neformalizovane solidarnosti.

Danijela: Dugogodišnji rad u školi uputio me je u sistematizaciju znanja i pedagoške nauke. Pomogle su mi u daljem obrazovanju, napredovanju kroz seminare, kurseve, letnje škole i konferencije u zemlji i inostranstvu. Primer dobre prakse su i master studije na Univerzitetu u Beogradu – Religije u društvu i kulturi. Imaju interdisciplinaran i komparativan metod koji pomaže da se fenomen religije i njene uloge u društvu i kulturi osvetli i objasni. Nedostaju teološke škole koje bi mladima omogućile istraživački rad i napredovanje. Nadam se podvizima i upornosti pojedinaca da se i te slike i prilike menjaju – na dobro i korist studenata, istraživača i, naravno, svih nas.

Simona: Pedagoške prakse su važne u radu sa darovitima, talentovanim, visoko motivisanim ili zainteresovanim učenicima za kulturu, umetnost, nauku i obrazovanje. Takve prilike nude različite ustanove, udruženja, centri i organizacije. Reč je o mnogim letnjim školama, seminarima za mlade, susretima, mentorskim programima i drugim oblicima rada sa decom i mladima na putu otkrivanja, razvoja i podrške njihovim potencijalima. Verujem u razvoj sistemske podrške kako bismo obezbedili što bolje uslove za buduće generacije.

Stvarnije od fikcije: Da li život, sa svim svojim složenostima i susretima, može biti stvarniji, dublji, snažniji – od fikcije?

Anđelija: Dok fikcija može ponuditi konstruisane slike sveta, život shvaćen kao autentično međuljudsko povezivanje ima moć koja leži u stvarnosti komunikacije. Stvarnost je najdublje iskustvo susreta i razmene sopstvenih unutrašnjih istina. U prepoznavanju i deljenju rađa se autentična komunikacija koja ima moć da prevaziđe površne narative i pokrene lične transformacije. Ne samo da je jača od fikcije, već je stvarnost temelj pripadnosti, svrhe i dubljeg razumevanja sebe i drugih.

Danijela: Nepredvidljivija od svake mašte, stvarnost ima potencijal da bude autentičnija i snažnija od fikcije. Zavisi od mašte i onog koji mašta – rekoše mi jednom prilikom. Isto tako, stvarnost zavisi od onoga ko je živi i ima li veće slobode nego što ona nudi. Kakva god bila, može se popraviti jer je to, kako pesma kaže – stvaran život (svet) oko mene. Svu snagu, veru i nadu polažem u svakog Čoveka i njegov odnos prema ovom svetu koji je stvoren za večnost. Verujem da je za mnoge i moja stvarnost fikcija, ali je dobro što verujem (znam) da i ti ljudi postoje i u vekove će postojati.

Simona: Mali Princ, „ljudi iz fusnote“ i Didacta Mese u Štutgartu – samo su neki od materijala koje bih dala za snimanje dugometražnog filma. Kako je došlo do intervjua sa čovekom kojim je inspirisano najpoznatije Egziperijevo delo? Šta smo doživeli putujući na najveći sajam obrazovanja u Evropi? Kako su mi stručnjaci čija sam dela čitala i navodila u svojim radovima, postali kolege, saradnici i mentori? Odgovori na pitanja samo su deo dokaza da je stvarnost snažnija od fikcije. Sve ove epizode imaju zajednički imenitelj: verovanje u „nemoguće“ i prepuštanje „nemogućem“. Zato nastavljam da verujem u najbolji ishod i onoga što sam zabeležila na početku svog master rada:

Za svako darovito dete kojem nije dato da se ostvari...

A za koje još uvek nije kasno.

PHOTO:

YOUR IDEA

LEADING WITH HEART, KNOWING FROM HEART.

WORDS: SUZANA MIHAJLOVIC, FOUNDER & HEAD SUCCESS COACH

“You heart knows” they say. Or, in other words “Follow Your Heart”. To some these words resonate deeply, they are absolute truth. To others, they are nothing but romanticised fiction. But what if I was to tell you there is no fiction in these statements?

So many of us have been conditioned to only “think” from the intellect. Yes, this is important. We have an intellect for a reason. To use it. However, when we miss the deep intelligence of our hearts, we miss living a complete and fulfilling life. We miss using a huge part of our potential.

The wonder and miraculous truths about the heart have been studied since the 1800s yet we have not managed to pass down the deeper functions and importance of the heart. Even though our greatest intellects, like Nikola Tesla and Albert Einstein and our greatest business leaders, like Steve Jobs have attributed their great success to the heart, or to following intuition, this power has still been undermined. It is time to change this.

Did know that your heart sends more messages to your brain that what your brain sends elsewhere? Some even call the heart “our first brain”. There is so much study done on the heart and it seems that the more we study the deeper functions of the heart, the more marvels are found.

Let’s just talk about one function of the heart for the purpose of this article - and that is the heart as your intuitive centre. Research by the HeartMath Institute shows that there are three types of intuition - Implicit Knowledge, Energetic

Sensitivity, and Non Local intuition.

Implicit Knowledge (or implicit learning) refers to something that we have learnt in the past and have either forgotten or did not know that we had learnt it. For example, when we are working on a problem or challenge that initially we do not know how to solve but after pondering it or letting it go for a while, the answer to the problem seems to appear. This is because our subconscious is working on it and might have the information stored.

Energetic Sensitivity is the second type of intuition. It is the ability to sense changes or information in our environment. Have you ever sensed that someone was staring at you only to look around and find that there was someone staring directly at you? Evidence shows that this type of intuition is real (HeartMath Institute).

The third type of intuition is called NonLocal intuition. I remember when I was living in Japan many years ago. I woke up about five o’clock in the morning feeling very sick, I was vomiting and had contracted a terrible stomach virus. Shortly after I woke up in this dire state, my father, who was in Australia, called me and immediately asked what was wrong with me. Without me mentioning a word about feeling sick, my father had intuitively known that I was not well even though I was physically located half way around the world. This is Non Local intuition. This type of intuition is when we sense something or know something that cannot be explained by past knowledge or sensing something in the environment.

So, if our greatest intellects, like Tesla and Einstein have attributed their success to following their intuition and now we have scientific evidence of the power of intuition, how do we tap into it? According to the HeartMath Institute, developing and maintaining heart coherence will help you tap into your hearts wisdom and intuition. Heart coherence will also help you:

• Become more resilient when challenges arrive

• Perform at an optimal level because your heart and brain are functioning in harmony

• Activate your parasympathetic nervous system - which leads to a start of calm and peace, and

• Tap into your intuition (as well as strengthen it).

Dedicating a few minutes consistently and regularly throughout your day can help enormously. Here is a very simple evidence based breathing technique developed by the HeartMath Institute that will help you get more coherent. It is called the ‘Heart-focused Breathing Technique’

Focus your attention on the area of your heart. Imagine your breath is flowing in and out of your heart or chest area, breathing a little slower and deeper than usual. Find an easy rhythm that’s comfortable.

I invite you to practice this very simple technique as often as possible. Whenever you need it as well as when you do not need it. Look back after a month and you will notice that you are calmer, more present and also that your marvellous heart is talking to you, it is guiding you and it knows answers that your brain might not be able to work out.

Following your heart can no longer be considered fiction because the scientific evidence states that it is not fiction. In my coaching sessions, as a Certified HeartMath consultant, I have seen significant improvements in my client’s business and personal lives by developing heart-brain coherence.

Here is a little guide for you to incorporate heart coherence with a goal or dream.

1. Decide what you want. What is your goal?

2. Develop a clear picture or image of what that goal would look like for you.

3. Feel like the person who has that goal.

4. Practice the Heart-Focused Breathing technique

5. Take consistent daily action to move you closer to goal.

If you do these steps consistently, you will eventually see your goal move from fiction to a reality. This is what you call ‘stronger than fiction’.

Let’s Do This!

PHOTO:

YOUR CHARITY

SOLIDARNOST I HUMANOST MEĐUNARODNOG KLUBA ŽENA BEOGRAD

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ I IZ PRIVATNE ARHIVE IWC

MEĐUNARODNI KLUB ŽENA BEOGRAD JE DRUŠTVENO HUMANITARNI KLUB KOJI OKUPLJA

ŽENE IZ DIPLOMATSKOG I BIZNIS SVETA, KAO I U UGLEDNE SRPKINJE ZAINTERESOVANI

DA PROMOVIŠU PRIJATELJSTVO I RAZUMEVANJE MEĐU SVOJIM ČLANICAMA. TRENUTNO IMA OKO 130 ČLANOVA IZ PREKO 40 ZEMALJA. JEDAN OD CILJEVA IWC-A JE DA DOPRINESE

UGROŽENIM LJUDIMA U ZEMLJI U KOJOJ ČLANICE I ŽIVE. SA TOM IDEJOM KLUB GODIŠNJE

ORGANIZUJE AKCIJE PRIKUPLJANJA SREDSTAVA U DOBROTVORNE SVRHE U SRBIJI NA RAZLIČITE NAČINE:

GLAVNA AKCIJA JE ORGANIZACIJA POPULARNOG DOBROTVORNOG BAZARA (IWC CHARITY BAZAAR) POČETKOM DECEMBRA KOJI ZA PUNO LJUDI PREDSTAVLJA POČETAK BOŽIĆNE I NOVOGODIŠNJE SEZONE. TADA KLUB PRIKUPI NAJVEĆI BROJ DONACIJA. DODATNO SE PRIKUPLJA NOVAC KROZ PRODAJU KNJIGE “BEOGRAD VIĐEN OČIMA STRANACA”, DRUGIH BRENDIRANIH PROIZVODA POPUT TORBI ILI BOCA ZA PIĆE KAO I DRUGIH INICIJATIVA.

PREDSEDNICA IWC KLUBA JE ANDREA PAVUKOVA, ŽENA AMBASADORA SLOVAČKE KOJA JE STUPILA NA DUŽNOST U OKTOBRU 2024. GODINE.

U MAJU MESECU ČLANICE IWC KLUBA IMALE SU SVOJU GODIŠNJU SKUPŠTINU NA KOJOJ SU PREDSTAVILE DOSADAŠNJI RAD I PODNELE IZVEŠTAJ O UČINJENOM.

Razgovaram za RYL magazine sa Christina Czettl koja vodi Charity Committee (Dobrotvorni komitet) ove godine.

Šta je sve učinjeno od strane Charity Commitee u okviru kluba i gde je sve bio IWC doprinos?

Učinjena su dobra dela ljudima kojima je pomoć bila potrebna. Doprinos je bio u novčanim donacijama onima projektima koji smo mi smatrale da će imati pozitivan efekat na život određenih korisnika.

Kako se biraju organizacije koje će dobiti prikupljena sredstva?

U okviru 21. Humanitarnog bazara IWC-a u decembru 2024. godine su prikupljena 4,5 miliona dinara. Charity Committee je nakon Bazara od strane Upravnog odbora dobio vrlo odgovoran zadatak da ne priprema samo svu dokumentaciju za zvaničan konkurs nego da takođe napravi uži izbor projekata za koje smatramo da su vredni podrške od strane

IWC-a. Upravni odbor je na kraju taj organ koji odlučuje ko će dobiti novčanu donaciju. Ceo taj proces – od pripreme za konkurs do odluke –traje otprilike tri meseca.

Sada se možda pitate, a kako Charity Committe napravi taj uži izbor projekta? Vrlo važno je da pročitamo svaku aplikaciju koja je nama poslata od strane organizacija. Na osnovu definisane ciljne grupe i naših internih smernica biramo projekte. Jako nam je bitno da izaberemo projekte širom Srbije, da su projekti održivi, jedinstveni ili možda čak pilot projekti čiji rezultati mogu organizacije da koriste kao baza kad traže veća sredstva od većih donatora poput Evropske Unije ili UNHCR-a i sl. Takođe često kupimo sredstava za organizacije, poput mašine za šivenje, veš mašine, frižidere, štampače i sl. kao i higjenske proizvode ili hranu.

Grantove za projekte koje IWC da su do 500.000 rsd. Nije to puno, ali ponekad značajan iznos za određene organizacije da pokrenu projekat koji je njima već duže na stolu a ne stižu da ih realizuju.

Koja je ciljna grupa za pomoć vašem humanitarnom komitetu?

Već druga godina u nizu je fokus IWC-a obezbeđivanje sredstava za projekte čiji je cilj unapređenje položaja žena: jačanje i poboljšanje uslova života žena, rodna ravnopravnost, zapošljavanje, samozapošljavanje, lični razvoj, borba protiv nasilja kao i umrežavanje žena i stvaranje sinergije.

Koji su to projekti koji ste ove godine izabrali?

Ove godine će se realizovati jedanaest značajnih lokalnih projekata širom Srbije. Projekti su odabrani među 35 prijava i odražavaju posvećenost IWC-a jačanju ženskih glasova iz različitih, često nedovoljno zastupljenih regiona — uključujući Novi Pazar, Kraljevo, Novi Sad, Kikinda, okoline Beograda i Beograd.

Konkreto se radi o sledećim projektima: Podržavamo tri projekta gde finansiramo besplatne sesije psihologa: Opens, Centar za podršku ženama i Centar za unapređenje društva u Beogradu. Opens radi za omladinu u Novom Sadu gde će IWC obezbedi 500 časa psihološke podrške. Centar za podršku ženama u Kikindi ne daje samo prvu pomoć žrtvama seksualnog nasilja, nego im takođe obezbedi dugoročnu psihološku podršku koji će im IWC donirati. Centar za unapređenje društva u Beogradu radi sa samohranim majkama van i okoline Beograda. Tim majkama ćemo platiti psihološku podršku, kao i platiti izlet u prirodu sa njihovom decom I ulepšati život za makar jedan bezbrižan dan.

Za Reto centar u Beogradu će IWC kupiti nove mašine za šivanje. Tako će Reto realizovati nove projekte i samim time će moći bolje pokrivati njihove redovne troškove.

Kod fondacije SOS Dečija sela Srbije podržavamo program „podrške za majke i bebe“. U fokusu su buduće majke, trudnice i/ili majke sa decom koje nemaju podršku partnera, porodice i zajednice. Jedna od ciljnih grupa tog programa su i majke koje su u fazi razmišljanja i donošenja odluke da li da pošalju dete u dom ili kod hraniteljske roditelje.

Fondacija Fenomena u Kraljevu obezbedi ženama besplatnu ali profesionalnu pravnu pomoć kad je rodno zasnovano nasilje u pitanju. IWC će uglavnom preuzimati troškove za pravnika.

Skoro svake godine podržavamo projekte koje se odnose na kulturno nasleđe. Taj potencijal smo videli u projektu iz Pećinaca. Udruženje Žena “Sremica” će stare zanate preneti na nove ženske generacije.

Projekat u Novom Pazaru izveden od strane Ženskog Akademskog Centra će biti usmeren na najmanje 100 žena i devojčica, koje će učestvovati u programima obuke za digitalne veštine kao što su računarska pismenost, upravljanje društvenim mrežama, digitalni marketing i preduzetništvo.

IWC će takođe finansirati projekat kod kojeg su korisnici žene sa invaliditetom. One će dobiti posebnu obuku da bi bile sposobne za tržište rada. Za taj projekat je odgovoran Forum mladih sa invaliditetom u Beogradu.

Među dobitnicima sredstava se nalazi Evrope Dona Srbije koji će IWC finansirati dva projekta: Sa jednim projektom donose sveže i inovativne ideje sa svojim digitalnim zdravstvenim vodičem za bolje usmeravanje i podršku pacijentkinjama i osobama koje su preživele rak dojke, a sa drugim projektom će obezbedi mamografiju za nekoliko žena iz romske zajednice u Srbiji.

Kako je raditi u tako velikoj zajednici različitih žena?

Rad sa ženama različitog porekla, jezika i kultura može da bude ponekad izazovan, ali najpre meni nudi učenje nešto novog i promoviše interkulturno razumevanje i saradnje pošto na kraju dana shvatimo da sve težimo ka istom cilju.

Da li je IWC ponosan na svoj rad?

Ja mogu da pričam samo iz moje perspektive i mogu reci da sam vrlo ponosna na rad IWC-a. Mi ne samo da spajamo žene i ljude iz različitih kultura i zemalja, nego ih ujedno upoznajemo sa lepim stranama Srbije poput tradicije, prirode, a i sa ne toliko lepim stranama kao što im pokažemo da je ipak u nekim delovima države potrebna i naša podrška.

Kad smo imali zvaničan događaj potpisivanje ugovora dobrotvornih projekata, jedna žena iz inostranstva je komentarisala da je bila članica i u drugim takvim klubovima u drugim zemljama, a da nidge nije do sada videla tavku profesionalnost u radu kao što je ovde videla.

Takve komentare me vode do zaključka da trebam itekako da budem ponosna na radu IWC-a i celog tima koji dobrovoljno donira svoje slobodno vreme da klub funkcioniše.

Tema junskog izdanja RYL magazina nosi “Stvarnije od fikcije” Koliko je sve zaista što radi IWC u Beogradu značajno za naše sugrađane?

U fikciji, preokreti nekako deluju neverovatno. U stvarnosti humanitarnog rada, često se dešavaju razvoji koje čovek ne bi mogao da zamisli: bivša deca vojnici postaju ambasadori mira, izbeglice postaju lekari u organizacijama za pomoć koje su ih nekada spasavale. U našem slučaju je n.pr. jedna devojka koja je bila žrtva rodnog zasnovanog nasilja posle učestvovanja radionica (finansirane od strane IWC-a) postala član tima te organizacije i sada priča o svom iskustvu drugim devojkama. Ona je postala ambasadorka protiv nasilja.

Dodatno, fikcija stvara empatiju kroz dramaturgiju. Humanitarni rad to čini kroz stvarne susrete: suze, smeh, zahvalnost. Ove stvarne ljudske reakcije su „istinitije“ od veštački stvorenih emocija u filmovima ili romanima –one dublje dotiču jer nisu odglumljene. Videti radost i zahvalnost u očima naših zastupnika izabranih organizacija kao i krajnih korisnika poput npr. bake ili dece je neko neprocenljivo iskustvo. Onda znaš da si negde učinio dobro delo.

PHOTO: IVANA ŽIVIĆ

REFRESH YOUR EXHIBITION

NEŽNO I ZLATNO

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: BOJAN DŽODAN

IVANA ŽIVIĆ, AKADEMSKA SLIKARKA, ROĐE-

NA U SARAJEVU 1979. GODINE. NA SLIKAR-

SKOM ODSEKU FAKULTETA LIKOVNIH UMET-

NOSTI UNIVERZITETA U BEOGRADU, DIPLO-

MIRALA JE SLIKARSTVO 2004. GODINE, DA

BI ČETIRI GODINE KASNIJE (2008) NA ISTOM

FAKULTETU OKONČALA I POSTDIPLOMSKE

STUDIJE IZ OBLASTI SLIKARSTVA. ČLAN JE

UDRUŽENJA LIKOVNIH UMETNIKA SRBIJE (ULUS) OD 2006. GODINE. DO SADA JE SVOJA DELA IZLAGALA NA MNOGOBROJNIM

SAMOSTALNIM I KOLEKTIVNIM IZLOŽBAMA

U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. ZA SVOJ UMETNIČKI RAD DOBILA JE VEĆI BROJ NAGRADA

I PRIZNANJA. ŽIVI I STVARA U BEOGRADU

KAO SAMOSTALNI UMETNIK.

Svojom izložbom slika “Nežno” iskoračuješ u aptrakciju. Izložba je postavljena u Radisson Collection hotelu u maju i junu mesecu. Šta si htela da pokažeš tom nežnošću na platnu posle radova u figurativnom slikarstvu?

IVANA ŽIVIĆ

NEŽNO

IZLOŽBA SLIKA, MAJ - JUN 2025.

Oduvek se bavim apstrakcijom, samo što takve radove nikad nisam izlagala, u mojim očima nisu bili dovoljno zreli. Sada izloženi ciklus mi ima smisla za pokazivanje, kao i potencijal da se razvija dalje. Umetnik treba da je iskren u svom izrazu. Stvaranje je živ proces, podložan transformaciji i mislim da je zdravo upuštati se u nepoznato i po cenu nerazumevanja okoline. Za očekivati je postepen prelaz iz jednog izraza u drugi sa raznim međufazama, ali meni više leži odlazak u potpuno drugu krajnost. U takvoj situaciji stereotipi kroz koje se sagledava nečija poetika posebno su vidljivi.

U tvom ranijem radu često je prisutan narativ, figura, pejzaž. Kako su se ti elementi transformisali u novom apstraktnom izrazu?

Za mene kao umetnika ove slike su i neka vrsta odmora od figuracije. One su tu kao meditativna priča dovođenja sebe u balans. Dosta su senzitivne, osetljive i zahtevaju prisustvo svetla. Bez svetla, one su nevidljive, ravne. Ali sa usmerenim svetlom, na njima se događa magija. Zlatna sija i forme dobijaju svoj oblik. Kao i kod nas ljudi, kada smo povezani sa sobom, sve ima smisla: ljubav, zdravlje, vera. Ako ne propuštamo tu energiju koja struji kroz nas, sve nam je ravno i utapa se u besmisao.

Apstrakcija u tvom slučaju deluje tiho, suptilno, gotovo meditativno. Kako uspevaš da zadržiš emociju i intimnost čak i kad izostaje konkretna forma?

Sama boja pri nanošenju kao da ima krupniji pigment, formira hrapave strukture koje se kombinuju sa glatkim i tako prave kontraste i senke unutar slike. Moje je da nađem pravu meru da ta igra ima likovni smisao. Proces je intenzivno prijatan, naručito ako je na otvorenom, u nekom lepom ambijentu, u prirodi, na jezeru... Sve to doprinosi ideji topline, intime, povezanosti i prisutnosti.

Da li prelazak u apstrakciju doživljavaš kao oslobađanje ili kao novi oblik discipline i ograničenja?

Definitivno oslobađanje. Figuracija zahteva mukotrpan rad i disciplinu. Ove slike su lagane, trenutne, bez plana i namere. Njihovo slikanje je čista radost. One su zapis trenutka. Ono što je problem kod apstraktnih slika jeste što krajnji rezultat ne komunicira tako lako sa ljudima. Prosečan ljubitelj slikarstva se puno lakše identifikuje sa figurativnom slikom.

Koje boje, oblici ili teksture su postali dominantni u ovom novom izrazu? Imaju li simboličko značenje za tebe?

Zlatna boja, sama po sebi, ima jako bogato značenje. To je simbol naše životne snage, naše punoće i pozitivnog maksimuma. Korištena je u svim kulturama i religijama kao simbol božanske prirode i svetosti, savršenstva duše i čistoće. Topline. Vizuelno i emocionalno, zlatna daje osećaj sigurnosti i udobnosti. Vitalnost, radost i svetlost. U materijalnom smislu označava luksuz, bogastvo i prestiž. Uspeh, prvo mesto, nagrađuje se zlatnom medaljom, kreditne kartice u premium kategoriji su zlatne i tako dalje.

Da li smatraš da je apstrakcija „viši nivo“ u umetničkom izrazu ili jednostavno drugačiji jezik kojim si morala da progovoriš?

Pre bih rekla, drugačiji jezik.

Kada posmatrač stane pred tvoju novu sliku – šta bi želela da u njemu ostane posle tog susreta?

Ove slike su podsetnici da je svako od nas zlatan. Da vredi više od bilo koje okolnosti koja ga snalazi u životu.

Izložba je humanitarnog karaktera i deo od prodaje ide u humanitarne svrhe. Šta za tebe kao umetnicu taj i takav rad znači?

Umetnost ne treba da bude zatvorena u galeriji, već može i treba da menja svet. Humanitarne izložbe su upravo primer za to, nisu samo lepe nego i korisne. Za mene je to duboko ispunjavajuće.

Imala si priliku da boraviš na art simpozijumu sa dvadesetak umetnika iz celog sveta, u Wolfgangsu, u Austriji. Po čemu je ovaj art simpozijum specifičan i ko je sve bio prisutan?

U organizaciji udruženja Art Circle, umetnici iz Japana, Meksika, Brazila, Španije, Belgije, Francuske, Slovenije, Austrije, Nemačke i Poljske stvarali su zajedno. Osim mene iz Srbije, tu je bila i Gala Čaki. Wolfganse je austrijski Monte Karlo, a mi smo bili smešteni u najboljim hotelima tog mesta, sa najvećom kategorizacijom. Koncept simpozijuma je bio da svako veče imamo večeru u drugom hotelu i tako upoznamo sve domaćine, umetnike i celo mesto. Kruna svega je bila izložba u EQ SchafbergBahn.

Tema junskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Stvarnije od fikcije”. Da li tako doživljavaš svoje radove, da su oni jači i snažniji od mašte kada povučeš poslednji pokret četkicom?

Ne postoji ništa lepše od trenutka kada ono što je bilo nevidljivo, nejasno, mutno, samo naznaka, postane nešto konkretno kao završena slika. Ceo taj proces je čaroban i nikad ne znam tačno kako će se završiti.

PHOTO:

YOUR HOTEL

HOTEL INTEGRA – SIMBOL NOVOG LICA TURIZMA U TREBINJU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

SKRIVEN MEĐU KAMENIM ULICAMA TREBINJA, GRADA KOJI SVE VIŠE PRIVLAČI PAŽNJU

PUTNIKA IZ REGIONA I SVETA, NALAZI SE HOTEL INTEGRA – MESTO GDE SE SPAJAJU UDOBNOST, SOFISTICIRANOST I TOPLINA HERCEGOVAČKOG GOSTOPRIMSTVA. U ATMOSFERI KOJA ODIŠE PAŽLJIVO OSMIŠLJENIM DETALJIMA I AUTENTIČNIM ŠARMOM JUGA, OVAJ HOTEL POSTAO JE NEIZOSTAVNA STANICA ZA ONE KOJI TRAŽE VIŠE OD OBIČNOG SMEŠTAJA.

RAZGOVARALA SAM SA BRANKOM ILIĆ, DIREKTORKOM HOTELA INTEGRA, KAKO BISMO OTKRILI ŠTA GA ČINI POSEBNIM, KAKO IZGLEDA SVAKODNEVICA IZA KULISA LUKSUZNOG UGOSTITELJSTVA U SRCU TREBINJA I ZAŠTO GOSTI RADO DOLAZE IZNOVA.

BRANKA ILIĆ, ROĐENA 1981. GODINE U KOTORU, CRNOJ GORI. ZAVRŠILA JE SREDNJU TURISTIČKU ŠKOLU I FAKULTET ZA INTERNACIONALNI MENADŽMENT, KAO I DEO OBRAZOVANJA U LONDONU.

DIREKTORKA JE HOTELA INTEGRA TREBINJE OD SEPTEMBRA 2020. GODINE.

Kako je voditi jedan hotel poput Integre, koji se nalazi u srcu Trebinja? Po čemu se on izdvaja od drugih hotela u regiji?

Voditi hotel Integra je za mene bio veliki izazov upravo zbog koncepta koji je drugačiji od ostalih hotela u okruženju. Bilo je veoma teških perioda, pogotovo period korona virusa, ali smo predanim radom i slogom uspjeli da prevaziđemo sve poteškoće. Takođe, blizina Dubrovnika, u koji nam radnici masovno odlaze, predstavlja značajan problem svake godine. Dakle, izazova je mnogo, ali se način za prevazilaženje prepreka uvijek pronađe.

Politika poslovanja je takva da se maksimalno posvetimo svakom gostu da se osjeća kao

kod kuće. Trudimo se da odgovorimo raznim zahtjevima naših gostiju, koji se iz godine u godinu vraćaju.

Tim koji stoji iza mene je pouzdan i bez njih ništa ne bi bilo moguće ostvariti.

Kako biste opisali atmosferu i ambijent hotela Spa hotel Integra i Butik hotel Integra nekome ko ih nikada nije posetio?

Butik hotel Integra je prvi hotel koji smo otvorili i za njega sam posebno vezana. S obzirom na to da u njemu ima manje smještajnih jedinica, svaki naš gost ima osjećaj kao da je kod kuće. Cjelokupan tim ima vremena i prostora da se svakom gostu u potpunosti posveti i u tome

leži čar ovog posla. Atmosfera u Butik hotelu je uvijek prijatna i opuštena, a to je ono što naše goste vraća kod nas.

Kada je riječ o Spa hotelu Integra, njega smo otvorili prije nepunih godinu dana i tako donijeli u Trebinje i okruženje jedinstvenu ponudu. Sa mediteranskim stilom enterijera, donijeli smo dašak mora i atmosferu Jadrana.

Sa dva jacuzzi bazena na otvorenoj terasi na samim bedemima starog grada i sa pogledom na rijeku Trebišnjicu, gostima nudimo neponovljivo iskustvo. Naše ljubazno osoblje je uvijek na usluzi, pa gosti mogu da koriste i usluge našeg električnog automobila za vožnju i razgledanje po starom gradu, kao i za transport prtljaga. Trudimo se da svaki gost koji odsjedne u Spa hotelu Integra dobije kraljevski tretman.

Svi gosti koji su do sada bili u našem novom hotelu imaju samo riječi oduševljenja i hvale, tako da sam jako ponosna na posao koji smo uradili u proteklom periodu.

Integra je hotel koji odiše stilom. Svaki kutak je uređen sa puno detalja, bajkovito. Imate osećaj kao da ste u filmu. Sa kakvim smeštajnim kapacitetima raspolažete?

Integra je opremana sa puno ljubavi i pažnje i zaista se brinulo o svakom detalju.

Butik hotel odiše luksuzom Praga i Beča i raspolaže sa devet komfornih smještajnih jedinica. U sklopu hotela se nalazi i restoran na kome nam mogu pozavidjeti mnogi.

Spa hotel je uređen u mediteranskom stilu. Svaka soba ima svoju priču i ni jedna nije ista. Hotel raspolaže sa 17 dvokrevetnih soba i svi gosti imaju mogućnost korišćenja spa zone tokom cijele godine. Voda u našim bazenima iznosi 35 stepeni, pa je i tokom zime poseban doživljaj boraviti u vreloj vodi, a gledati u ledenu Trebišnjicu.

Šta gosti mogu da očekuju u pogledu gastronomije?

Što se tiče gastronomske ponude, imamo široku lepezu internacionalnih i domaćih (tradicionalnih) jela.

Ono što gosti mogu da očekuju je da će dobiti uvijek svježe spremljena jela od pažljivo biranih namirnica, igru boja na tanjiru i bogatstvo ukusa. Bilo da se radi o mesu, ribi, pasti (koja se ručno izrađuje u našoj kuhinji) ili nekom od naših kolača, garantujemo da će gosti biti u potpunosti zadovoljni kako hranom tako i tretmanom.

Odakle najčešće dolaze vaši gosti i kako reaguju na boravak kod vas? Knjiga utisaka je puna.

Naši gosti su u početku bili iz regiona (Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Slovenija). Kako je

vrijeme odmicalo, počeli su nam dolaziti i gosti iz inostranstva, pa ih trenutno ima više nego domaćih. Imamo stalne goste koji svake godine dolaze iz Australije i Kanade i na to smo veoma ponosni. U zadnje vrijeme, primjetan je porast dolazaka gostiju iz Turske i dalekog Japana.

Knjiga utisaka nam je veoma važna i sa ponosom volimo da je predstavimo, jer upravo zbog toga i radimo ovaj posao. Osmjeh na licu gosta je ono što nas ispunjava.

Kako vidite budućnost hotela Integra i Trebinje kao turističku destinaciju?

Hotel Integra je „mlad“ hotel sa veoma svijetlom budućnošću ukoliko nastavimo sa ovako predanim radom kao i do sada. Cilj nam je da se gosti rado vraćaju kod nas, što već postižemo, ali uvijek treba težiti ka većem i boljem.

Trebinje kao turistička destinacija ima mnogo toga da ponudi. Postoji mnogo atrakcija koje još nisu dovoljno prikazane, tako da ima prostora za razvoj.

Jedino što vidim kao kamen spoticanja je infrastruktura na kojoj treba raditi kako bismo mogli pokazati svima pun potencijal i ljepote grada i okruženja.

Poruka za sve buduće goste koji još nisu otkrili čari Trebinja i vašeg hotela?

Budućim gostima želim poručiti da dođu i posjete oazu gdje se udobnost susreće sa vrhunskom uslugom, da dožive iskustvo koje počinje osmjehom na recepciji, nastavlja se u miru sobe i zaokružuje notama ukusa, mirisa i pažnje.

Što se grada Trebinja tiče, svakako je poziv svim ljudima da posjete biser Hercegovine i osjete njegove čari.

Koja je vaša lična filozofija kada je gostoprimstvo u pitanju?

Moja lična filozofija je da gostoprimstvo ne znači samo „budi ljubazan“, već se temelji na poštovanju vremena, prostora i kulture druge osobe, kao i da udobnost treba biti iznad formalnosti.

Hotel Integra nije samo mesto za odmor – to je doživljaj, susret sa dušom Trebinja i prostor u kojem se brišu granice između luksuza i domaće topline. Kroz posvećenost detaljima, iskreno gostoprimstvo i jasnu viziju, ovaj hotel postaje ambasador ne samo svog grada, već i cele regije. Bilo da putujete poslovno, tragate za mirnim begom iz svakodnevice ili želite da otkrijete čari Hercegovine u svom punom sjaju, Integra vas dočekuje otvorenih vrata i otvorenog srca. U Trebinju, svakako — ali pre svega, u atmosferi koja se pamti.

PHOTO: MILAN MELKA

REFRESH YOUR ART

STVARANJE BEZ KOMPROMISA

- U SVAKOM POTEZU SLOBODA, U SVAKOM RADU OTPOR KALUPU -

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

JELENA

MILOŠEVIĆ, SLIKARKA I DIZAJNERKA, ROĐENA JE 1958. GODINE U BEOGRADU, GDE DANAS ŽIVI I RADI. KROZ SLIKARSKE ŠKOLE, AKADEMIJU PRIMENJENIH

UMETNOSTI U BEOGRADU, AKADEMIJU SPC ZA UMETNOSTI I KONZERVACIJU U BEOGRADU, ODSEK IKONOPISA, KAO I TOKOM MNOGOBROJNIH STUDIJSKIH PUTOVANJA

ŠIROM EVROPE, SAD I AFRIKE, USAVRŠAVALA JE SVOJ SLIKARSKI IZRAZ. IMALA JE 57

SAMOSTALNIH I PREKO 270 KOLEKTIVNIH IZLOŽBI, MODNIH REVIJA, KAKO KOD NAS TAKO I U INOSTRANSTVU. UČESNIK JE MNOGIH PROJEKATA, KAO I MEĐUNARODNIH I DOMAĆIH LIKOVNIH KOLONIJA. SPECIJALIZACIJU U OBLASTI STAKLA JE ZAVRŠILA NA MICHAELIS SCHOOL OF FINE ART (KEJPTAUN, JUŽNOAFRIČKA REPUBLIKA) 2004. GODINE. NJENI RADOVI SE NALAZE U STALNOJ POSTAVCI GALERIJE NARODNOG MUZEJA U BEOGRADU, UNIVERSITY OF SOUTH AFRICA, STANDARD BANK CORPORATE COLLECTION, GOODMAN GALLERY JOHANNESBURG, JOHANNESBURG ART FOUNDATION, U SAD I PRIVATNIM KOLEKCIJAMA ŠIROM SVETA.

Kako bi Jelena Milošević opisala sebe kroz sliku? Šta bi naslikala?

“Ne tražite me u ljudskom obliku, ja sam u vašem traženju“, rekao je čuveni pesnik Rumi. I zaista se ponekad tako i osetim kao duhovno biće koje ima ljudsko iskustvo, pa svoje putovanje kroz ovu dimenziju sveta ne bih mogla prikazati samo jednom slikom, u najmanju ruku bi neki triptih mogao dočarati dubinu i širinu i visinu mojih ideja, energije i strasti kojom stvaram. Ja živim umetnost, ona je moja molitva, vazduh koji udišem. Stvaram bajku i kada bih sebe predstavila slikom, ona bi imala odsjaj zlata i srebra, prepletaje i nežnost, duhovnost, belinu i slojevitost, kompleksnost, tananost poteza i crteža, ali i snagu poteza, energije i emocija, kao i neizbežnu sublimaciju svih boja u tajanstvenosti crne koja u sebi krije svetlucavost zvezda i nekih drugih svetova.

Tvoje doba dana i noći kada stvaraš?

Život ima jedino smisla ako se ima šta čekati. I kako je proces slikanja kombinovanom tehnikom, koja je moj likovni rukopis, zahtevan i dug, ja nestrpljivo čekam sledeći dan ili fazu u slikanju. A to je uglavnom popodne, veče, doba dana kada se oseća smiraj i u prirodi i na nebu, i kada radost jutra prelazi u tišinu i smirenje, i kada senke nežno obavijaju sve oko nas. Ako nemam drugih obaveza, jutro započinje ušuškano, uz kafu i molitve, tiho, sa pogledom ka nebu, plavetnilu ili sivilu, belini paperjastih oblaka ili blistavoj svetlosti dana. Jutro mi donosi buđenje svih čula, upijanje, posmatranje. Umetnost je snaga oluje, behar

i svežina proleća, snaga života, njena čarolija je moćna. I kada me ponese, gubim pojam vremena i prostora, i događa se često da me i zora zatekne za štafelajem, uz tihe zvuke Debisija, Baha ili neke duhovne muzike.

Kakva mora biti umetnica koja sa sobom nosi svet, lepotu, tananu dušu, čistotu, visine Mont Everesta i dubine Indijskog okeana?

Svako mora da pređe svoj put, ponekad ga ljudi oko nas neće razumeti, ne moraju, nije za njih. Često čujem od novinara, posle našeg razgovora: „Vi ste tako ostvareni, a tako ste normalni!“, pa ću to prihvatiti kao kompliment. Život je putovanje kroz različite faze i naš život ne menja naša logika. Svet menja vizija u koju smo spremni da verujemo. Vizija koju ne samo da sanjam nego živim. Hrabro. Ponekad nisam sigurna gde će me odvesti, ponekad sumnja donese bolje rešenje, jer život je ono što odlučimo da u njemu prepoznamo. Ja sam samo neko ko ne voli površne razgovore, ne volim grube i proste ljude, ne volim drskost i sarkazam, manipulaciju, nezahvalnost. Ne volim laž u odnosima, u svemu. Ne volim narcisoidne, egocentrične spodobe i aroganciju, gordost i bahatost, odsustvo empatije... veličina je u jednostavnosti. Volim iskrenost, komunikaciju, čistu emociju, ljude koji znaju za hvala i oprosti. Volim sjaj u očima i blistavost osmeha, volim da volim ljude, prirodu, moju umetnost, moju Srbijicu i moju porodicu i prijatelje u njoj, volim osećaj da se nešto menja na bolje, da se budi ljubav u ljudima, volim kako miriše nada i kako svetluca sreća. I volim kada sve te ljubavi zatrepere na mojim slikama i staklima, kada zaigraju u tilovima i čipkama mojih kreacija, u Svarovski dugmetu ili nekoj kopči iz Venecije. Jer kako kaže Mika Antić: „Pronađi nove svetove, izatkaj im nebo i podari im vazduh da dišu i ožive.“

Tvoj pristup umetnosti je specifičan. Kako bi ga opisala?

Biti umetnik, stvaralac je u svim vremenima bilo ravno podvigu. Videti sjaj u tami i prepoznati tamu sjaja. Unutrašnji proces, slutnja, borba sa sobom, lutanja po lavirintima duše, daju mogućnost da sebe potpuno predam i izrazim. Stvaranje je strast i čini mi se da se ta strast i energija uvek preklapaju. Ono što posmatrača privuče jednom delu jeste ta prenesena energija. Svaka moja slika ili staklo je zarobljen trenutak, emocija ostala u podsvesnom umu, duboko proživljena, a onda prenesena različitim likovnim izrazima. Činjenica od koje polazim jeste da svet nije sasvim vidljiv, a niti predvidiv. Mera stvari nije mera stvarnosti. Birati i tumačiti svet oko sebe je posebna vrsta istovremenog puta ka i kroz sebe. Povlašćeno je birati, a povlašćeno je i biti. Meni je jako važan odnos povezanosti sa posmatračima i publikom. Stvarajući, izopštavam se iz ove ravni realnosti, gradeći neku drugu, identifikujem čudesno u svetu običnog. A iza značenja, iza boja, iza slojeva i svetlucanja, iza emocije i ritma detalja, energija koja kreće prema posmatraču je ono što svemu daje celokupni smisao, daruje status bića. Bića slike ili stakla.

Tog trenutka oblik, boja, poruka zavodi i posle te inicijacije, posmatrač je spreman da nasluti odgovore, da ponire u smisao i traga za lepotom, da projektuje sopstvene emocije i naslućuje odgovore na pitanja o sadržaju nestvarnog u vlastitom životu. Tada se gube granice i tada postavljam pitanje: „Postoji li dodir naših duša?“ I hiljade posetilaca i pratilaca moje umetnosti mi daje odgovor, već toliko godina, i hvala im neizmerno na tome. Jer umetnost je dvosmerni put, ona se doživljava, ona ostavlja neizbrisiv trag na onoga ko je oseti na pravi način. A umetnik... umetnik uvek sumnja, drhti, strepi... I zato pomera granice.

Koje susrete pamtiš na svom umetničkom putu?

“Umetnost je slična životu, izgleda kao igra, a u stvari je ozbiljna stvar i toliko ozbiljnija, ukoliko više liči na igru“, rekao je Ivo Andrić. I nošena putem umetnosti i ličnim interesovanjima, doživela sam bezbroj čudesnih putovanja i susreta sa drugim narodima i kulturama, sa drugim svetovima. Teško ih je nabrojati, a posebno izdvojiti!

Da li bi to bilo majušno karipsko ostrvo Sent Lusija, gotovo netaknuto, sa prašumom, drvećem manga i banana, cvrkutom kolibrija, plažama sa belim i crnim peskom i kristalnim, tirkiznim morem, klimom nikada pretoplom, nikada prehladnom i vašarima svakog petka, gde smo igrali do zore, jeli školjke i pili kokosovo mleko, rum i koka-kolu. Sent Lusija je svet za sebe, svet bujnosti, izobilja, egzotike i beskonačne lepote. Ili bi to bio Las Vegas, Holivud i Los Anđeles, Rt dobre nade, Tokio ili plavetnilo Maldiva, safari u Zimbabveu. Svakako Namibija i neverovatan narod Himba, plemenski, jedinstvene kulture i tradicije, koji sam upoznala praveći modnu reviju od tkanina koje proizvode žene ovog plemena, negujući harmoniju sa prirodom i tradicijom. Ove žene se ne umivaju vodom, ali su među najlepšim u Africi. Mnogo je lepote u kontrastima Afrike, mnogo trenutaka za pamćenje. U Južnoafričkoj Republici, gde sam živela neko vreme, zvanično je 11 plemena i svako ima svoj jezik, svoja obeležja, svoje boje i tradiciju. Pleme Kosa, na primer, mi je demonstriralo svoj koncept života Ubuntu, objašnjavajući da ono što nas čini ljudima jeste humanost, ljubav koju upućujemo drugima. To je pronalaženje životne strasti, svrhe i smisla, a sve se to odražava na sve aspekte naših života. Nasmejan, siromašan narod, u prašini su izneli skromne proizvode iz svojih bašti da prodaju, a meni na dar napunili korpu sa voćem i rekli: „U životu je najvažnije da delimo sreću.“

Ne mogu preskočiti svoje studente sa Univerziteta Pretorija, koji su za Uskrs oslikavali sa mnom jaja i naučili naše uskršnje pesme i na praznik došli u našu jedinu srpsku pravoslavnu crkvu na celom afričkom kontinentu, u Johanesburgu.

Nezaboravni momenti za mene su dobijanja nagrada, posebno dve Gramate Blazenopočivšeg Patrijarha Pavla i Gramata manastira Hilandara.

I momenat koji je svetlost stotine hiljada duša vinuo u Kosmos, nestvarna, čudesna energija naših studenata i omladine, našeg Naroda, energija koja je snagom ljubavi zapljusnula Svemir, koja je vratila zagrljaje u naše živote i osmehe na lica. Vratila jedinstvo i radost našem napaćenom narodu, koji nije sastavio tri decenije već vekovima, bez ratova, bolesti, ucena, strahova i pretnji. Taj momenat je trajno zapisan u svima nama.

“Jer domet čoveka mora biti dalji od njegovih ruku. Čemu onda služi nebo?” Šta je ono što ti trenutno zaokuplja pažnju i na čemu radiš?

Ovih dana puno slikam. Od prvog poteza četke zavisi cela slika. Slika sliku pravi, svaka je nova i jedinstvena. U mislima se rađaju nove ideje koje me uzbuđuju, do treptaja, do suza... raspoloženje obuzima celo moje biće i stvaram sve različite slike, samo im je energija ista. Ona je urođena. Čovek je ima ili nema. Kao i strast za stvaranje, kreiranje... Ona je Božanski dar. Spremam par novih izložbi i projekata i ideje naprosto prepliću jedna drugu, svaki potez ima svoje okruženje, svaka linija je data u svakoj formi. Samo treba posmatrati, pa me to opčinjava ovog proleća. Slike me iznenađuju, stakla dobijaju nov dizajn, a modeli prate prepoznatljivu notu glamura i unikatnosti i nastavljaju bajku koju pričam kroz svoje izložbe već godinama. Čin slikanja je otkriće nepoznatog i to me poslednjih meseci uzbuđuje, to me raduje. Možda nista nije realno, ali je sve moguće.

PHOTO: PIXABAY.COM

YOUR ENGLISH

TVOJ GLAS NA ENGLESKOM

PIŠE: DANIELA KRALJIĆ

Kada povratimo svoj glas, ništa više nije isto – ni u karijeri, ni u životu.

Zamislite osobu koja vodi tim, donosi važne odluke, ima znanje, iskustvo i rezultate, a onda dođe trenutak da sve to iskaže na engleskom i tada... zastane.

Ne zato što ne zna. Već zato što ne zvuči kao ona sama na tom nekom drugom jeziku.

U tom trenutku ne nestaje znanje – već sigurnost.

I tu počinje naša priča.

Nije u pitanju “problem sa glagolskim vremenima i vokabularom”. U pitanju je osećaj da gubiš tlo pod nogama kada ti je to najmanje potrebno. Da ti glas zadrhti pred publikom jer ne možeš da budeš ona prava ti kad komuniciraš na jeziku koji nije tvoj.

Moje klijentkinje često ističu da tačno znaju šta žele da kažu, ali ne znaju kako da to jasno prenesu na engleskom. Zato naš rad ne počinje pukom gramatikom niti besmislenim mehaničkim učenjem novih reči. Počinje strukturiranjem misli i vraćanjem samopouzdanja kroz sisteme i strategije na engleskom.

Uvek krenemo sa istim ciljem – “Nisi ovde da vežbaš “savršeni engleski”. Ovde si da vratiš svoj glas na engleskom”.

Onda se svaka priča razvije u drugom pravcu (jer smo svi posebni i jedinstveni), da bi kraj bio veoma sličan:

Sigurnost bez straha od greške – Prostor gde nisu ocenjivane, već viđene. Gde je dozvoljeno pogrešiti – i ponovo to reći bolje, jasnije, odlučnije.

Alati koji štede vreme – Moje klijentkinje su liderke, preduzetnice, menadžerke. Njima ne treba još jedan kurs, već sistem koji im pomaže da komuniciraju snažno u pet minuta dnevno.

Zajednica koja podržava, inspiriše i gura napred –U ovom krugu nema rivalstva. Samo razumevanje, uzajamna podrška i rast.

Njihove transformacije nisu isključivo moćne priče. One su stvarnost: vode međunarodne projekte, pregovaraju sa američkim partnerima da im glas ne zadrhti, drže govore i prezentacije, jačaju svoju diplomatsku mrežu, šire svoj posao.

Moje klijentkinje dolaze po “engleski”, a izlaze sa jasnoćom koju nisu očekivale i smelošću da vode na stranom jeziku koji im otvara nova vrata i pruža nove prilike. One ne govore savršeno – to nije naš cilj (jer niti je realan niti dostižan). One govore sigurno, samouvereno, profesionalno, sa snagom i uticajem. Jer kada rečima prenesemo svoje znanje, bez blokade, bez sumnje – to nije samo jezik. To je moć.

Naša saradnja ne prestaje poslednjim Zoom-om, ona se nastavlja u vidu savezništva. One mi pišu i posle par godina kada pregovaraju novi posao, potpisuju novi ugovor, drže govor ili prezentaciju, a ja im šaljem podršku koja im je u tom trenutku potrebna. Postajemo krug profesionalaca u raznim poljima koji se ne takmiče već podržavaju jedni druge i guraju napred. Podrška nam je uvek potrebna, pogotovo danas kada se svet menja brže nego ikada. Nema sigurnih scenarija. U takvom svetu, najvažnija veština više nije samo znanje, već pre svega prilagodljivost.

Kada učiš da razmišljaš i govoriš na stranom jeziku, učiš da se prebacuješ sa jednog jezika na drugi, da improvizuješ, da se snalaziš. Postaješ fleksibilnija, otvorenija, brža u reakciji. Učiš da ne moraš znati sve, već da prepoznaš šta ti treba u datom trenutku i svom snagom kreneš na to. To je priprema za život kakav još ne poznaješ – ali koji dolazi. Ne radi se o tome da budeš 100% spremna, nego da znaš da se prilagodiš i da u datoj situaciji uvek izvučeš maksimum.

Zvuči kao fikcija, ali je stvarnije od nje i dešava se svakog dana.

To je ono što mene i moje klijentkinje istinski ispunjava – ne engleski, već ono što engleski pokrene: ponekad više prihoda, ponekad bolju poziciju, ali uvek više samopouzdanja. I to menja sve.

U svetu punom vrtoglavih promena, jedna stvar je stabilno u tvojim rukama: tvoja sposobnost da se izraziš. Kada znaš kako da kažeš ono što misliš i to kažeš bez straha, imaš ključ koji otvara mnoga vrata, bilo da te život vodi u drugi tim, drugu zemlju, novu pregovaračku salu ili totalno novi identitet.

Kad kažeš profesionalno i sa poštovanjem ono što zaista znaš i to preneseš jasno, to više nije fikcija u tvojoj glavi. To je stvarnost i to je moć.

PHOTO: PIXABAY.COM

YOUR LOVE

SUSRET POGLEDA

PIŠE: MARKO MILIĆ

Vozio sam se gradom, vodeći se dnevnim poslovima tog dana. Dan je bio sunčan. Prozori na kolima su bili otvoreni, kroz ulice je duvao neki vetrić taman koliko treba da unese svežinu u njih. Slušao sam radio, na radijskom meniju je bila pesma beogradskog benda za koji niko nikad nije čuo. SFMB se zvao bend, a glas je pevao sledeće:

“Ponekad uhvatim sebe

Kako tražim razlog

Kako tražim motiv

I poriv za protiv

Ponekad uhvatim sebe da se borim

Ali spokojno prihvatim da sam neukrotiv

I sve što držim u dlanu

To držim u sebi

I u jednom danu

Čitav život se desi”

Ulaskom u ulicu ispod Taša, videh deke na klupi kako pričaju, delovali su staro i gospodski, jedan je držao sportski žurnal sigurno provodeći vreme u razgovoru o sportu. Preko puta su sedele majke, a deca su se igrala okolo i bila razigrana i vesela. Jedna od njih je držala bebu u naručju, dok je druga razgovarala sa decom. Atmosfera između klupa je bila topla i spokojna dok ih je sunce obasjavalo.

Prolazeći dalje, naiđoh na decu kojoj je počeo odmor. Petaci su pretrčavali ulicu tražeći neki obrok u okolnim prodavnicama ili na pijaci. Veća grupa devojaka je pričala između sebe. Energija mladosti, razgovora i gimnazijske žurbe.

Stadoh na semaforu. Osetih neki miris kroz otvoren prozor na kolima. Miris prolećnog cveća. Tražio sam među ljudima koji su stajali na početku pešačkog prelaza ko bi mogao da nosi to proleće. Stajala je mirno i čekala da se upali zeleno svetlo za prelazak preko ulice. Na sebi je imala crnu haljinu i kratku crnu kosu. Delovala je zamišljeno. Upalilo se zeleno. Krenula je da prelazi ulicu, ali tek tad sam primetio crvene sandale sa malom štiklom koje je nosila. Hodala je nekako nesigurno u njima, ali hod je bio savršen. Valjda je savršenstvo u nesavršenim stvarima, pomislih. Pogled nam se susreo na trenutak. U meni je sve stalo u tom magičnom momentu. U njenom pogledu se skrivala nežnost, kao da svet postoji samo za taj jedan sekund. Kako je prilazila trotoaru, pogled mi je video njena otvorena leđa, video sam mladeže kao neku skrivenu mapu za nekog iskusnog moreplovca. Miris je i dalje ostajao u kolima.

Ubacio sam u prvu i uputio se dalje ka mestu gde me je čekao posao. Dok je promaja u kolima brisala miris cveća, setih se pesme i u jednom danu čitav život se desi.

YOGA

KADA POČNEŠ DA SLUŠAŠ SVOJU

DUŠU, ŽIVOT TI ŠALJE  SIGNALE

- DOVOLJNO JE JEDNOM DA ODVAŽIŠ HRABROST -

PIŠE: IRENA MRAKIĆ, YOGA INSTRUKTORKA

Zamislite ovo: sedim na obali, na mestu gde se more i vulkanski pesak dodiruju, u miru i ljubavi već decenijama. Nekada davno se desila eksplozija, majka Zemlja se kreativno izrazila i stvorila još jedno remek delo i energetsko mesto. Pobegla sam na Santorini, da se presaberem i donesem odluku iz mesta mira a ne iz haosa, besa i iscrpljenosti. Veče je, nebo je u boji vatrenih tonova, a ja gledam u horizont, razmišljajući — šta je sledeće? Da li želim da nastavim da se borim sa sistemom, očekivanjima, očekivanjima drugih ili je vreme da slušam svoj unutrašnji glas?

Onda sam odlučila: “Dosta je. Sazrelo je nesto u meni. Ako je već tako, idem tamo gde me niko ne može naći — idem za svojom dušom.” I zašto ne? Ko kaže da je ovo sve što postoji? Ko kaže da ne možemo jednostavno da odaberemo da sledimo one signale koje nam život svakodnevno šalje? Ko kaže da ne mogu da promenim život u ovim godinama? Da li treba da se razbolim da bi shvatila?

I baš u toj tišini i miru, iz ničega, na ivici vode, stvorio se jedan pravi cvet lotosa. Nemam pojma odkud se tu stvorio…možda je pao sa nekog kruzera ili ga je neko pustio sa drugog kraja plaže…naravno uključio se logični um… nisam ga ni tražila. Došao je kao da je čekao baš taj trenutak kada će mi poslati poruku: “Vidiš li?” Znaci koje život šalje – ako ih prepoznate Nije to običan cvet, već simbol, jedan od onih činova univerzuma da ti kaže: “Draga, sve je moguće.” Taj cvet, baš kao i život, nikne iz najvećih dubina, iz mulja i blata, iz tame. I život mi je opet dao potvrdu: svako veče, svaki neočekivani susret, svaka neobična scena, u stvari su znaci, način na koji neka Sila razgovara sa nama! “Samo” ih treba naučiti prepoznati. U svakom trenutku kada se osmelite da slušate svoju intuiciju i verujete u sopstvenu magiju, život će vam poslati nebrojeno znakova. Možete ih nazvati slučajnostima, ali ja sam u ovoj školi Života naučila da ništa nije slučajno. Ni jedna scena, ni jedan pogled, ni jedan susret nije slučajan. To su signali. Poruke za one koji su spremni da ih čuju i prepoznaju. Nije mi prvi put da na tom ostrvu doživim nešto magično. Inače ovo ostrvo, Santorini je ustvari Santa Irini - Irina- moje kršteno ime, eto “slučajnosti”. Par godina pre “Lotus” događaja imala sam susret sa Arhanđelom Mihailom i od tad znam da me neko uvek čuva i da je uvek sve dobro.

Ušla sam u jednu od onih malih grčkih crkvi, u nekom obilasku ostrva. Nisam preterano pobožna, imam neku svoju sliku i ideju više Sile. Odjednom suze, niotkuda, osećaj katarze, i sreće i tuge u isto vreme. Čoveče šta je ovo? Pogledam ikonu pored mene i lepo piše da je

Arhanđel Mihailo. Slučajno? Nema sanše. Otad mi se dešava da kad se nađem pored nekih čistih, iskrenih ovozemaljskih duša ponekad mi krenu suze.

Ples života i magije - pravi spoj

Eto me — tu sam, u plesu, u igri, u vožnji kroz život sa mnogo manje stresa i straha. Jer, shvatila sam da život nije samo skup događaja, već sjajna predstava, pravi ples u kojem je sve dozvoljeno. Ples sa sobom, sa maštom i energijom koja nas okružuje.

Da, magija postoji. Ne u nekim bajkama, već u svakom od nas i svakom trenutku. Treba samo da odvažimo da je oslobodimo, da slušamo ritam svog srca i da se prepustimo da nas vodi. Kad počneš da plešeš u skladu sa sopstvenom energijom, od tada život dobija sasvim drugi ton. Donosi ti znakove, male čarolije, sinhronicitete — sve se otvara i slaže baš kako treba, i sve ti je jasno i veoma zabavno.

Odluka – pokretač svega

Na kraju, niko ne može da živi umesto vas. Samo vi možete odlučiti da verujete u čuda, da isključite sistemske šablone i otvorite vrata snovima i magiji. Jer, kada to učinite, život vam svakodnevno šalje signale.

Naravno, neko bi pomislio: “Ko je dovoljno blesav da promeni život zbog jednog cveta?” Ali, eto, taj jedan cvet bio je moj znak, moj herojski povik univerzuma.

YOUR JAZZ

ČETVEROSTRUKA

DOBITNICA GRAMMYJA

TERRI LYNE CARRINGTON

PREDVODI TREĆE

IZDANJE PONTA LOPUD JAZZ FESTIVALA

PIŠE: PR TEKST

FOTOGARFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

BAJKOVITI LOPUD KRAJEM KOLOVOZA PONOVNO ĆE POSTATI EPICENTAR JAZZA, A MLADI GLAZBENICI IZ HRVATSKE, REGIJE

I SVIJETA IMAT ĆE PRILIKU

UČITI IZRAVNO OD VODEĆIH SVJETSKIH

GLAZBENIH LEGENDI

U svom trećem izdanju, Ponta Lopud Jazz Festival, koji se održava od 28. do 30. kolovoza ugostit će vrhunske svjetske jazz umjetnike na idiličnom otoku Lopudu, a ovog ljeta mladi će glazbenici iz Hrvatske i regije imati priliku učiti od cijenjene bubnjarice, skladateljice, producentice i glazbene edukatorice Terri Lyne Carrington, koja će biti u ulozi ovogodišnje glavne mentorice.

Terri oblikuje suvremenu jazz scenu više od četiri desetljeća. Svoju profesionalnu karijeru započela je već s deset godina kao najmlađa članica glazbenog sindikata u Bostonu, a s jedanaest dobila je stipendiju za prestižni Berklee College of Music. Dobitnica je čak četiri nagrade Grammy, nagrade Doris Duke Artist te Jazz Master, najvišeg američkog priznanja za jazz koje dodjeljuje američka Nacionalna zaklada za umjetnost. Prva je žena koja je osvojila Grammy u kategoriji za najbolji jazz instrumentalni album i to za Money Jungle: Provocative in Blue iz 2013. godine.

“Iskren dijalog i slušanje otvorena srca među najvažnijim su aspektima glazbene izvedbe. Oni su nit koja umjetnika povezuje s ljudskošću u drugima i otvara prostor za snažno pripovijedanje. Veselim se tim važnim razgovorima na Ponta Lopud Jazz Festivalu.”, istaknula je Terri Lyne Carrington.

Poznata je po iznimno muzikalnom bubnjanju, otvorenosti prema različitim žanrovima i sposobnosti da kroz glazbu uspostavi dinamičan dijalog s drugim umjetnicima. Tijekom svoje bogate karijere surađivala je sa svjetskim velikanima jazza kao što su Herbie Hancock, Dizzy Gillespie, Wayne Shorter, Stan Getz i Esperanza Spalding. Osnivačica je Berklee Institute of Jazz and Gender Justice, gdje se zalaže za rodnu ravnopravnost i veću vidljivost žena u jazzu. Zahvaljujući svom

radu, odlikovana je počasnim doktoratima Berklee College of Music, Manhattan School of Music i Sveučilišta York.

Svake godine na Ponta Lopud Jazz Festivalu mladi glazbenici iz Hrvatske, regije i svijeta imaju priliku učiti izravno od vodećih svjetskih jazz umjetnika kroz intenzivne radionice i zajedničke nastupe. Odabrani mladi profesionalni glazbenici iz cijeloga svijeta pozivaju se da sudjeluju u jedinstvenom glazbenom doživljaju, gdje će kroz intenzivne dnevne radionice, večernje koncerte, jam sessione i ostale festivalske aktivnosti učiti od Terri Lyne Carrington i drugih mentora. Svi zainteresirani mladi glazbenici mogu se prijaviti za sudjelovanje na festivalu, gdje će kroz rad s Terri i ostalim mentorima imati priliku istražiti nove dimenzije vlastite kreativnosti i umjetničkog izričaja.

„Ovo je jedinstvena prilika za sve jazz glazbenike koji žele raditi u poticajnom okruženju i razvijati se u najbolje svjetske glazbenike. Biramo samo dva do tri glazbenika po instrumentu, što ovo iskustvo čini iznimno ekskluzivnim i intimnim, a svaki sudionik zaista ima priliku biti viđen“, naglasila je suosnivačica i umjetnička direktorica festivala Thana Alexa.

Online audicije za sve mlade profesionalne glazbenike koji ispunjavaju potrebne uvjete bit će otvorene od 2. lipnja, a informacije o programu festivala kao i o ulaznicama bit će objavljene uskoro.

Kreativna platforma Ponta Lopud nosi i predstavlja tri ljetna kulturna programa 2025. te spremno dočekuje sve zaljubljenike u umjetnost, prvenstveno film, glazbu i književnost. Ponta Lopud Film Festival prvi je od tri događaja koji će filmsku umjetnost slaviti od 26. do 28. lipnja. Drugi događaj, koji će od 28. do 30. kolovoza na otok privući ljubitelje glazbe, popularni je Ponta Lopud Jazz festival, dok će Ponta Lopud Book Bridge od 18. do 20. rujna otok pretvoriti u književno utočište i time zaokružiti ljetne manifestacije.

PHOTO:

REFRESH YOUR GROWTH

TREPTAJ NAŠEG POSTANKA

PIŠE: VERICA ĐOKIĆ, NUTRICIONISTA, LEKAR PRIRODNE MEDICINE, STRUČNJAK KVANTNE MEDICINE I HOMEOPATIJE

Postoji jedno čudo koje svako od nas nosi u najdubljem raskršću svog bića. Tamo gde se prepliću telo, um, energija i srce. Tamo gde iz ničega nastaje – naš život. Trenutak začeća nije do kraja naučno objašnjen i nikada neće biti. Ali se zna da u tom malom trenutku, u toj malenoj tački, nastaje frekvencija čiste svetlosti, frekvencija koju ćemo kasnije u životu ponovo osetiti samo kada se našim telom razlije – najveća ljubav.

Ta magija koju svako od nas nosi u sebi, sastavljena od svetlosti i ljubavi, naša je jedina stvarnost.

Sa unutrašnje strane naše kože obitava naš svet i njegove boje zauvek stvaramo – samo mi. Samo taj prostor možemo da posedujemo, kontrolišemo, kanališemo. Samo on zaslužuje oznake stvarnosti jer je to jedino mesto gde zaista postojimo.

Tu možemo da budemo dobro ili ne, svetlo ili mrak. Tu nastaje ili nestaje smisao i sreća.

Nismo mi dobro ni kada nas ništa ne boli, ni kada nam je život stabilan, nego onda kada razumemo da umesto država i gradova, kuća i automobila, živimo upravo tu – između četiri zida sopstvene kože.

Kaže jedan mudrac, kada su ga pitali kako da i oni postanu mudraci: „Ako želiš da budeš mudrac – budi. Radi sve što rade mudraci i postaćeš to. Ako želiš da budeš šampion – budi. Radi sve šta rade šampioni i bićeš.“ Jer, sve što je u našem životu nastalo – prvo je u nama nastalo, i sve što je nestalo – prvo je u nama nestalo. Naša stvarnost nastaje u nama, a onda se ogleda u različitim izlozima dok koračamo životnom trakom.

Naš život – to smo mi.

Svi mudri ljudi od kojih sam učila imali su zajednički paradoks – imali su averziju prema ambicijama i sve do čega su vodile bilo je za njih nalik nepotrebnoj fikciji. A eto, opet – pokorili su svojim mislima i delima ceo svet, bezvremeno. Toliki tragovi, bez trunke ambicije. Oni su gledali u ono što stvaraju u sebi, znali su da svaki čovek u sebi nosi ceo kosmos i da je besmisleno da se pokorava pravilima jedne male civilizacije, jedne male Zemlje.

Za njih je sve što se može steći i dodirnuti bio deo baš te zemaljske fikcije i ništa vredno u tome

nisu osećali. Stvarnost je za njih bila misao koja poteče sa usana, emocija iz srca i energija iz bića.

To je taj poredak stvari kojima se mnogi dive, ali većina ipak ostaje u zašećerenom svetu modernih đonova kojima hodaju po napirlitanom asfaltu.

U besmislu se ne može naći smisao, u fizičkom suština, niti jedan čovek može da usmeri i usreći svoj život dok ne shvati šta ga zapravo čini.

Eto, ti briljantni ljudi su pobedili u svakoj trci iako to nisu želeli. Shvatili su da su najvažnije pobede – one sa sobom.

Juriti ambicije, ljude, isceljenje, ljubav, mir... izvan granica naših pora čini nas večitim gubitnicima. Ti se pehari ne osvajaju tumaranjem po životnim brdima, dolinama, talasima i bičevima, nego osvetljavanjem unutrašnjeg lavirinta.

Zaista, svaki čovek je remek–delo.

Nikola Tesla je jednom prilikom rekao da čovek ne napreduje zahvaljujući ambiciji nego istrajavanju. Genije. Ambicija nas tera da stvaramo fiktivnu stvarnost izraženu sakupljanjem i sticanjem nečeg spolja, a istrajavanje razvija našu unutrašnjost. Život se tako rascvetava kao lotos, iz dubine nastaju latice, prelepe i mirisne – simboli svih naših segmenata.

Odabrati svoju stvarnost je lično pravo i lična stvar, međutim, nešto mi se čini da nas životna reka svojim lekcijama stalno vraća u svoje korito.

Možda sam ja koristeći svoje pravo obrnula teze, ali čvrsto verujem da je stvarno samo ono što može da dotakne tu česticu čuda u nama, satkanu od ljubavi i svetla, a da je fikcija sve ono drugo što sija a da nije – sam čovek.

Jedna divna duhovna reč kaže „Početak je isti kao kraj, a kraj kao početak“ i za nas nema snažnije poruke – pošto smo potekli iz ljubavi i svetla, treba da živimo tako da to ostajemo, ili ako izgubimo – ponovo postajemo.

Toliko je jednostavno. Naša je stvarnost ispričana davno pre nas, zabeležena u treptaju našeg postanka i ostala kao večiti putokaz. Pa ko ima mudre oči da vidi – neka vidi, a ko nema, progledaće kada postane spreman. Do tada, tu je malo fikcije da se ubije životno vreme.

PHOTO:

MOJA ANALOGNA GENERACIJA

THETA HAELING BASIC DNA PRAKTIČAR

TANJA STUPAR

NLP PRACTITIONER IANLP

REIKI PRAKTIČAR

Pripadam analognoj generaciji. Onoj koja pamti crno-beli televizor.

Koja se seća kada je u kuću došao TV u boji. Koja se seća telefonskih dvojnika, video-rekordera, vokmena, prvih mobilnih telefona velikih kao pegla, dial-up interneta...

Generaciji koja je raspuste provodila kod bake i deke na selu. Koja je ključ od kuće nosila oko vrata zakačen za beli lastiš.

Generaciji koja je skupljala papir po komšiluku i čistila školsko dvorište.

Onoj koju su učili da se poštuju stariji i da se kaže „Dobar dan, kako ste?“ svakome ko uđe u lift. Da nikako ne uzimaš čokoladu ako ti je neko ponudi na ulici i ne govoriš nepoznatim ljudima gde živiš.

Generaciji koja je nosila kecelje i kojoj nisu dozvoljavali da sa šminkom dolazi u školu. Generaciji koju su učili da nije pristojno hvalisati se i praviti se važan nego biti skroman i pomoći. Da nije bitno ko si, odakle si, koje si vere, već kakav si čovek.

Koja je maštala o tome kako ću izgledati kada porastem, koliko ću dece imati. Koja nije imala svest o novcu, poslu, materijalnim stvarima... važna su bila osećanja.

Pripadam generaciji koja je živela na istoj adresi, u istom gradu, ali u nekoliko različitih država. Koja zna šta je restrikcija, stabilizacija i mobilizacija. Koja pamti nemačke marke.

Koja je u strahu da će je AI zameniti i da je završila karijeru.

Pripadam generaciji koja živi u raskoraku između analognih vrednosti i digitalne stvarnosti, ali koja još uvek zna šta je pristojnost i skromnost, empatija i lepa reč.

Sa zahvalnošću zagrlite sebe i ljude oko sebe, samo to je bitno – sve ostalo je fikcija.

Lepota je u malim, jednostavnim stvarima.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

YOUR TRAVEL

LISABON JE OSEĆAJ

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

Lisabon, glavni grad Portugala, dočekuje posetioce toplinom Atlantskog okeana i šarenilom svojih brdovitih ulica. Grad se prostire na sedam brežuljaka, što ga čini savršenim za panoramske poglede sa brojnih vidikovaca, kao što su Miradouro da Senhora do Monte i São Pedro de Alcântara. Šetnja kroz četvrt Alfama, najstariji deo grada, otkriva uske uličice, veš koji se suši na prozorima i zvuke fada iz obližnjih taverni. Trg Praça do Comércio odiše elegancijom, otvarajući se prema reci Težo i nudeći pogled na slavoluk Arco da Rua Augusta. Vožnja čuvenim tramvajem broj 28 pruža romantičan uvid u svakodnevicu Lisabonaca. Belem, gradska četvrt puna istorije, čuva impresivnu Kulu

Belem i Mosteiro dos Jerónimos, remekdela manuelinske arhitekture. U istoj četvrti možeš probati čuveni pastel de nata u originalnoj Antiga Confeitaria de Belém. Most 25. april podseća na onaj iz San Franciska, a odmah pored njega stoji veličanstveni spomenik Hristu Kralju. Lisabon je grad u kojem stari tramvaji i savremeni metro koegzistiraju u savršenoj harmoniji. Ljudi su otvoreni, srdačni i ponosni na svoj grad. Ulice su popločane tradicionalnim kamenim mozaicima –calçada portuguesa – što daje posebnu estetiku svakom koraku. Noći u Lisabonu su magične, naročito u Bairro Alto, gde muzika, vino i smeh odzvanjaju do zore.

Pored istorije i umetnosti, Lisabon nudi i moderne četvrti poput Parka nacija, s futurističkom arhitekturom i Oceanáriom. Grad ima savršen balans između prošlosti i sadašnjosti. Njegova svetlost, za koju mnogi kažu da je jedinstvena, čini čak i običan dan posebnim. Kafa se pije polako, uz razgovor, a vreme se meri po osećaju, ne po satu. U Lisabonu svetlost ima drugačiju boju –zlatnu, nežnu i večnu. Kamen pod tvojim koracima čuva tragove stotina godina, ali ne škripi – peva. Ljudi govore tiho, ali s toplinom u glasu, kao da znaju da si došao da pronađeš nešto više od pogleda. Bairro Alto se noću pretvara u pozornicu života, gde se vino pije polako, a pesme se ne završavaju. Lisabon nije grad koji se obilazi – to je grad koji se doživljava. Njegov šarm ulazi tiho pod kožu i ostaje zauvek. On se gleda, upija, doživljava i nikada ne izlazi iz tebe.

PHOTO:

YOUR ADVENTURE

SIGIRIJA

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

PIŠE: BRANISLAV JOKOVIĆ

Kroćenje i uzgajanje zmija u starom svetu nastalo je u Indiji i na Šri Lanki. Negde istovremeno razvilo se i drevnom Egiptu, ali u znatno manjoj meri. U davnim vremenima, pogotovo na Šri Lanki, ukrotitelji su imali najveću moguću privilegiju. Uživali su status pravih čarobnjaka. Hvatali su zmije, uzgajali ih i pripitomljavali. Takođe, prvi su otkrili tajne protivotrova i lečili su ljude od ujeda ovih divnih životinja. Sa pojavom masovnog turizma, deo potpunog kulta vremenom poprima drugačiji oblik. Nemaju više ni približno visok status kao nekada. Uglavnom su postali zabavljači. Danas na prostoru Šri Lanke i dalje postoje retki ljudi koji žive od ovog neobičnog i pomalo opasnog posla.

Sigirija, naizgled obična džinovska stena u daljini. Granitna odsečena metafora vremena neskladnog i nedokučivog. Monolitni ugašeni gigant koji šljašti na uzavrelom suncu stoji pogrbljen kao stari skamenjeni lav kome je odavno otpala griva. Uveliko ćuti i ne progovara ni sa kim, ni sa sopstvenom senkom koju nema. Ne svađa se više sa vremenom i prostorom, niti sa svojom sudbinom. Gore na samom vrhu, cela mi je Šri Lanka bila kao na dlanu. Njen bujni biodiverzitet neprohodnih džungli iznenada se izdigao preda mnom. Konačno se predao. Naziru se Kendi, Anurhadapura i Hikaduwa. U izmaglici se stapaju vode Indijskog okeana. Kakva scena! Hiljadu i četiristo stepenika je pređeno, a još toliko će i nazad protutnjati mojim nogama. Sve ću ih pretrčati kao od šale. Pri napornom uspinjanju na Sigiriju, turisti su se komešali od vrućine i adrenalina, praveći sporu nepreglednu veliku zmiju kojoj se ni rep više ne vidi od sunca, a kamoli ljudi, pri dnu beskonačnog ambisa. Hm, zmija, ta sveta životinja. Strpite se samo malo.

Kasniji silazak sa Sigirije postajao je sve manje vidljiv i sve više neizvestan. Provlačili smo se kroz šupljikave stene nalik tunelima. Crvena šljaka, umorna od sunca, krckala je pod našim nogama. Vrh Sigirije bio je sve dalji. Kako smo se u grupi spuštali, nismo ni pričali međusobno. Držali smo se nekog reda, tek da se ne pogubimo opijeni po inerciji doživljaja. Odvojio sam se od grupe, gledajući ostale krajičkom oka. Iznenada začuh zvuk frule u neposrednoj blizini. Krenuh ka njemu, a dole u jednoj usečenoj ste-

ni sedeo je čovek u turskom sedu, svirajući u pungu. Stara drvena frula, otvorena crna korpa i nadolazeći sumrak. Iz korpe viri tamnosiva, živa gumena čarolija koja se spiritualno uvrće. Prava indijska kobra i njen originalni uzgajivač. To mi reci! Zvižduk u osam označio je poziv mojoj maloj grupi da priđu. Mnogi su ustuknuli, videvši je. Potpuno ih razumem. Neki su prvi put u svom životu doživeli dodir sa zmijom van zoološkog vrta i TV ekrana. “Ne plašite se, ljudi, priđite slobodno!“, govorio sam im. Kakva scena. Svi smo se okupili kao ekseri oko magneta, što bliže gospodaru iskonskog ljudskog straha. Mojoj sreći nije bilo kraja. Kako sam i ranije bio na Dalekom istoku, imao sam prilike da uživo gledam čarobni “Cobra show,” na Tajlandu, na sigurnom tlu. Ovo je nešto sasvim drugo. Potpuno spontano i neplanirano. Donosim odluku da odem korak dalje. Sedam tik pored uzgajivača. Ostali prisutni sa nevericom u očima gledaju moju reakciju. Misle da sam lud. Uz uzdahe i upozorenja pokušavaju da me spreče. Naravno bezuspešno. Iz neposredne blizine sve vrlo britko promatram, iako mi nadolazeći mrak i pristigli umor remete percepciju. Punga svira, a kobra besomučno udara u debeli poklopac korpe od prašnjavog ratana. Osećam joj miris. Sjedinjeni smo. Iako ne čuje, zmija reaguje na vibracije. Kao da je potpuno podivljala. Ljudi omamljeni oko mene i sami su u transu. Oslobađaju se. Neko slika, igra, a nekolicina se štekovala po strani. Savladani strahom, na licima im čitam zaprepašćenje. Ludačka energija pred sumrak odjekuje podnožjem Sigirije. U jednom trenutku gubim fokus nad situacijom. Okrećem glavu na drugu stranu, ispuštajući na tren pokrete vibrirajuće kobre. Iznenada me nešto ujede! Gde, kada? Kuku, majko! Pomeram se unazad. U polumraku ne vidim ni krv niti moguću ranu. Osećam da me boli kažiprst desne ruke. Primećujem da su mi na kažiprstu dve jedva vidljive beličaste rupice, bez trunke krvi. Ne razaznajem ih jasno u mraku. Nisam osetio bajt, a ni zube unezverene kobre koja je i dalje udarala u poklopac. Nemoguće! Ustajem naglo, pa sedam. Otresam se. Gledam se po celom telu. Počinjem ludački da se znojim. Hvata me panika. Gotov sam! Ujede me kobra. Šta ću sada? E, budalo jedna znatiželjna, tako ti i treba! Ljudi oko mene su primetili da sa mnom ništa nije u redu. Nema više onog Baneta od pre, ni

njegovog hajpa. Par trezvenih ljudi uzaludno me smiruje, tvrdeći da sam se istripovao jer su pomno pratili svaki pokret zmije zbog sopstvenog straha. Da li je ovo moguće? Ovaj uzgajivač me ubeđuje da je sve ok, iako ga u onom ludilu ništa nisam razumeo. Ne znam ni gde je zmija više. Šta mi je sve ovo trebalo? Uvek ista priča. Znam još od pre, kobrama se uvek povade otrovne kesice i zubi pred svaki nastup, dok su još male. Prvo osnovno pravilo. Šta ako je ovaj ludak ovde upravo bio sa otrovnom kobrom? Šta ako je nemaran? Šta ako krije? Hiljadu “ako” je bilo u meni. Ovo nije planirano mesto, ni utabana turistička staza, niti ušuškan “five star” hotel u Hurgadi. Nisam u eriji za turiste gde bih uveliko znao da ovakve stvari podležu kontroli. Svestan da se nalazim daleko od bilo kakve civilizacije. Sada je kasno za sve! Paranoja i strah pomeraju mi um i počinjem da se mirim

sa činjenicom da ulazim u poslednje sate svog života. Umirem li ja ubrzo? Prerano ću piti kafu sa Stivom Irvinom, Bože mili! Ceo put od Sigirije do Kendija i smeštaja proveo sam u košmarima. Smarao sam menadžera hotela, recepcionara, vodiča, svakoga na koga bih naletao. Čim sam se “dočepao” hotela, pogledao me je i lokalni doktor nalik šamanu, ali džabe. Stalno me je brinuo osećaj ujeda i taj promil nepažnje. Kako su sati prolazili, strahovi su bili sve veći, a panika sve jača. Nagriza me nemoć. Čekam da počnem da nestajem. Guglao sam čitavu noć sve o zmijama. Wi-Fi, naravno prespor, nije mi bio dobar drug. Odlučio sam da se kockam sa sobom. Šta mi drugo preostaje?! Nagutao sam se bromazepamima i legao da spavam. Šta bude, biće. Ujutru, ako se probudim živ, sjajno, ako ne, Šri Lanka i Sigerija biće moj večni dom i poslednja destinacija.

Jedva otvorih oči posle prejake doze lekova. Kao da mi kapci rade bendž u teretani, a usne sklekove. Muti mi se u glavi, a telo mi još džogira po džungli. Preživeh izgleda? O, hvala ti, Bože! Danas je novi dan, nova avantura, a mistična Šri Lanka već zove da se ide u Pinawelu, čuveno sirotište slonova. Nema ona vremena da čeka ludaka, hipohondrika koji proživljava svoje stare demone. E, lako je sad to reći! Tako sam po ko zna koji put u životu pobedio sebe. Srećan, zahvalan i odmoran, a još uvek pod utiskom unutrašnjih strahova od sinoć, spremam se za novu akciju. Zadovoljan presvlačim majicu, kao zmija kožu. Doživljavam i ja svoj “ecdysis”, sopstvenu metamorfozu spoznaje. Zmije se presvlače kako bi mogle da rastu. Ja da bih napredovao. Zmija i ja smo sada jedno biće. Stavljam ranac na leđa i napuštam sobu. Silazim dole u foaje hotela. Čekaju me isti oni ljudi od sinoć.

Srećni što sam preživeo, pokazuju mi slike od juče, sa Sigirije, tajne monolitne kuće opranih vekova. Pojeli su mi dušu. Sve u životu prolazi i nestaje, samo putovanja ostaju. Krećemo u novi raj. Džipovi su već spremni, turiraju. Verno čekaju svog Putnika kroz vreme. Dok se vozim kilometrima, upijam prelepe pejzaže ove nestvarne zemlje. Ćutim i razmišljam. Slušam svoju tajnu mantru zahvalnosti životu po imenu “Sade – Nothing Can Come Between Us”. Osećam se kao pero. Kao da je veliki teret spao sa mene. Još uvek nemam odgovor. Ni sada, dok mislim o svemu posle toliko godina. Zaranjam opet u introspekciju. Dok pišem ovu priču, ježim se. Naviru mi sećanja, a more ista ona pitanja. Koliko sam se promenio? Još se i dalje pitam samo jedno: “Ljudi moji, nije li to mene onu noć na Sigiriji stvarno ujela kobra?” Ko će ga znati.

PHOTO:

YOUR FILM

31. SARAJEVO FILM FESTIVAL: POČASNO SRCE SARAJEVA I PROGRAM „POSVEĆENO“ PAOLU SORRENTINU

Proslavljeni talijanski autor Paolo Sorrentino ovogodišnji je dobitnik priznanja Počasno Srce Sarajeva te će u sklopu programa „Posvećeno“ (Tribute to) biti prikazana retrospektiva njegovih filmova

31. Sarajevo Film Festival odat će počast talijanskom reditelju Paolu Sorrentinu u znak priznanja za njegov izuzetan doprinos filmskoj umjetnosti. Višestruko nagrađivanom autoru bit će uručeno priznanje Počasno Srce Sarajeva, dok će u sklopu programa „Posvećeno“ (Tribute to) biti prikazana kompletna retrospektiva njegovih filmova. Sorrentino će također održati i Masterclass i u razgovoru s publikom podijeliti svoja razmišljanja o umjetnosti danas.

„Duboko sam počašćen što primam ovo prestižno priznanje i zahvalan na pažnji posvećenoj mojoj filmografiji. Radujem se što ću biti s vama u Sarajevu. Hvala vam od srca“, rekao je Sorrentino.

„Paolo Sorrentino uspio je učiniti ono o čemu sanja svaki filmski autor – s lokalnim, ličnim pričama ostavio je svjetski trag. Vizualno raskošnim, emotivno ispunjenim i intelektualno pronicljivim stilom, osvojio je srca publike širom svijeta, koji su u njegovim likovima, ma koliko ekscentrični ili povučeni bili, vidjeli ogledalo našeg svijeta, često apsurdnog, ponekad okrutnog, ali uvijek duboko ljudskog. Počasno Srce Sarajeva priznanje je za veliku ljepotu koju nam je darovao svojim filmovima“, izjavio je Jovan Marjanović, direktor Sarajevo Film Festivala.

Filmski reditelj i scenarist Paolo Sorrentino rođen je u Napulju 1970. godine. Njegov prvi cjelovečernji igrani film, „Suvišan čovjek“, bio je uvršten 2001. u program Međunarodnog filmskog festivala u Veneciji. Njegova sljedeća dva filma, „Posljedice ljubavi“ iz 2004. i „Obiteljski prijatelj“ iz 2006., bila su u konkurenciji za Zlatnu palmu u Cannesu, kao i film „Div“, koji je 2008. osvojio Nagradu žirija. U službenu konkurenciju festivala u Cannesu vratio se i 2011. s filmom „Ovo mora biti pravo mjesto“, a dvije godine kasnije i s „Velikom ljepotom“, koja osvaja Oscara®, Zlatni globus i nagradu BAFTA za najbolji film na stranom jeziku, kao i tri nagrade Evropske filmske akademije.

Godine 2016. s filmom „Mladost“ ponovo je u konkurenciji festivala u Cannesu. Film je osvojio tri EFA nagrade, nominaciju za Oscara® i dvije nominacije za Zlatni globus. Godine 2016. kreira i režira TV seriju „Mladi papa“, koja je nominirana za Zlatni globus za najboljeg glumca te za nagrade Emmy u kategorijama najbolje scenografije i najbolje kamere. Godine 2018. režira film „Silvio“ s Tonijem Servillom, a 2019. režira drugu seriju smještenu u svijet suvremenog papinstva – „Novi papa“, s Judom Lawom i Johnom Malkovichem u glavnim ulogama.

Godine 2021. režirao je film „Božja ruka“, nominiran za Oscara® 2022. za najbolji strani film, s kojim je osvojio Srebrnog lava – Veliku nagradu žirija i nagradu Marcello Mastroianni na 78. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji, pet nagrada David di Donatello, uključujući one za najbolji film i najboljeg reditelja, kao i četiri nagrade Nastri d’argento, uključujući onu za najbolji film.

Godine 2024. napisao je scenarij i režirao film „Parthenope“, prikazan u konkurenciji Međunarodnog filmskog festivala u Cannesu, koji je osvojio nagradu Biglietto D’oro kao jedan od najgledanijih filmova godine.

Počasno Srce Sarajeva utemeljeno je 2005. godine sa ciljem odavanja priznanja pojedincima za izuzetan doprinos afirmaciji i razvoju filmske industrije te podršci i razvoju Sarajevo Film Festivala.

Dosadašnji dobitnici Počasnog Srca Sarajeva: Meg Ryan (2024), Alexander Payne (2024), John Turturro (2024), Philippe Bober (2024), Christof Papousek (2024), Mark Cousins (2023), Lynne Ramsay (2023), Charlie Kaufman (2023), Jesse Eisenberg (2022), Ruben Östlund (2022), Sergei Loznitsa (2022), Paul Joseph Schrader (2022), Wim Wenders (2021), Michel Franco (2020), Mads Mikkelsen (2020), Tim Roth (2019), Isabelle Huppert (2019), Alejandro González Iñárritu (2019), Paweł Pawlikowski (2019), Nijaz Hastor (2018), Nuri Bilge Ceylan (2018), Oliver Stone (2017), John Cleese (2017), Wolfgang Amadeus Brülhart (2016), Stephen Frears (2016), Robert De Niro (Lifetime Achievement Award, 2016), Benicio Del Toro (2015), Atom Egoyan (2015), Agnès B. (2015), Danis Tanović (2014), Gael García Bernal (2014), Béla Tarr (2013), Roberto Olla (2013), Branko Lustig (2012), Emil Tedeschi (2011), Jafar Panahi (2011), Angelina Jolie (2011), Dieter Kosslick (2010), Manfred Schmidt (2009), Cat Villiers (2008), Steve Buscemi (2007), Mike Leigh (2006), Gavrilo Grahovac (2006), Marco Müller (2005).

Dosadašnji gosti programa Tribute to (Posvećeno) Sarajevo Film Festivala: Elia Suleiman (2024), Jessica Hausner (2023), Sergei Loznitsa (2022), Wim Wenders (2021), Michel Franco (2020), Paweł Pawlikowski (2019), Nuri Bilge Ceylan (2018), Joshua Oppenheimer, Oliver Stone (2017), Amat Escalante (2016), Brillante Mendoza, Atom Egoyan (2015), Michael Winterbottom (2014), Cristi Puiu (2013), Todd Solondz (2012), Lucrecia Martel (2011), Bruno Dumont (2010), Jia Zhang-ke (2009), Todd Haynes (2008), Tsai Ming-Liang, Ulrich Seidl (2007), Abel Ferrara, Béla Tarr (2006), Alexander Payne (2005), Dušan Makavejev, Gaspar Noé (2004), Peter Mullan (2003), Stephen Frears (2002), Mike Leigh (2001), Steve Buscemi (2000).

PIXABAY.COM

PHOTO:

YOUR VISION

JEZIK STVARA STVARNOST

PIŠE: JOVANA JEVTIĆ, DIPLOMIRANI EKONOMISTA, NLP MASTER IN

Da li i kako izmišljene priče oblikuju nas i svet? Kako osećamo emocije dok gledamo film, čitamo knjigu? Ono što je važno da znate, vidite, ono u šta verujete. Odgovor na prethodna pitanja leži u načinu na koji naš mozak doživljava priče. Zapravo on ne razlikuje izmaštano od stvarno doživljenog/preživljenog. Pazite šta i kako mislite, drugim rečima, “fikcija” vara mozak i to na način koji nam može biti od koristi.

Od najranijeg detinjstva ljudi žive kroz priče. Prvo se susrećemo sa bajkama koje nas uče razlici između dobra i zla, zatim filmovi u kojima

prepoznajemo svoje snove, strahove i dileme. Sve te “priče” čine srž svakog ljudskog života. Iako naizgled dve različite oblasti, fikcija i NLP (umetnost i psihologija) imaju jako puno dodirnih tačaka. One se bave moći jezika, metaforama i unutrašnjom transformacijom. Fikcija predstavlja važan alat za razumevanje sveta. Bez nje ne bismo imali umetnost, filozofiju, nauku. Stvaranje kroz fikciju nije beg od realnosti već predstavlja njeno najdublje istraživanje. Pod činom stvaranja podrazumevamo nastanak nečeg novog, bilo da se odnosi na umetnost, nauku, jezik ili svakodnevno razmišljanje.

Kroz NLP shvatamo da naši jezički obrasci oblikuju percepciju, a fikcija koristi upravo jezik da stvori doživljaje, emocije i nove svetove. Zato je jezik veoma moćan alat u oblikovanju stvarnosti. Ono što je takođe zanimljivo je da je fikcija utemeljena na metaforama, a one su jedan od najčešće korišćenih alata za promenu ograničavajućih uverenja. Sve te priče koje čujemo, vidimo, izmaštamo, deo su nas. Pitanje je koliko verujemo u njih, šta želimo, koliko smo svesni. Način na koji gledamo i doživljavamo, šta govorimo sebi. Obratiti pažnju koji su to jezički obrasci koji su posledica naših misli i koja je to realnost koju živimo. Svi smo mi živa bića, ne tamo neke bezosećajne mašine, i potpuno je normalno i prirodno prolaziti kroz razne životne situacije i faze. Važno je znati da postoje alati koji nam mogu olakšati njihovo prevazilaženje. Ako vam reč “fikcija” stvara nelagodu ili neprijatan osećaj, promenite joj ime recimo u “maštanje ili stvaranje” i pokušajte bar na par minuta da preoblikujete percepciju. Pokušajte, pomerite svoj fokus za milimetar, to je tako velika i važna stvar. A onda se stvaraju novi svetovi.

Bitno je da verujete, zapamtite to. Fikcija, mašta, kako god, pratite onaj unutrašnji osećaj jer samo pomoću njega možemo stvoriti svet po svojoj meri. Zamislite, radite na tome svakog dana, oni maleni koraci su ključni. Kroz prizmu NLP-a, shvatamo kako jezik, metafore i slike mogu biti korišćene ne samo za stvaranje izmišljenih svetova, već i za postizanje unutrašnjih promena.

“Jezik ne opisuje stvarnost. Jezik stvara stvarnost.” Desmond Tutu

PIXABAY.COM

PHOTO:

YOUR HOROSCOPE

SA ULASKOM NEPTUNA I SATURNA U ZNAK OVNA SU KONAČNO SVE MASKE PALE, VIDEĆE

SE KO JE KO I KO JE GDE I SA KIM. SVI IMAMO PRILIKU DA IZABEREMO NOVI POČETAK SA

IDENTITETOM KOJI JE STVARNIJI OD FIKCIJE. NA TOM PUTU BIĆE POTREBNO PRAVITI NEKE

KORENITE PROMENE, SVAKO U ODNOSU NA PODZNAK, U ODREĐENIM OBLASTIMA ŽIVOTA.

Ovan: vama život postaje stvarniji nakon dugog čekanja. Možemo reći da je došlo vaših pet minuta. Reagovati brzo i hrabro i prigrliti priliku koja se retko nudi. Počinjete da gradite život na novim temeljima. Vreme je za novo Ja. Izaberite nov identitet koji će biti realniji, jer sve maske su pale. Izbor je na vama da potpuno transformišete sebe i svoje postojanje. Krucijalne teme poput vaših navika, fizičkog izgleda, kako vas drugi vide, možete sada promeniti. Očekuju vas važne odluke u vezi budućnosti.

Bik: vi se već duže koprcate i opirete promenama koje su zapravo neizbežne. Suočavanja sa najdubljim strahovima sada su neminovnost. Pitate se ko ste zaista i da li vam sve za šta ste bili vezani zaista pristaje. Telo kao jasan pokazatelj signalizira koju vezanost treba otpustiti. Bez dubljeg sagledavanja sebe samog ne možete postati stvarniji od fikcije. I kada izgubite sve materijalno, uvek ćete imati sebe. Investirajte najviše u prevazilaženje blokada i sopstveni identitet. Rad na sebi je od ključnog značaja za vas jer, iako period nije lak, stižu nagrade za one hrabre.

Blizanci: za vas stiže brzi voz promena koje će ponekad tražiti i drastičnije promene vašeg identiteta. Kako god da ste živeli do sada, počinje period istine i razotkrivanja svih lažnih lica i naličja vašeg karaktera. Treba da se podesite i unapredite kao da instalirate nove programe, jer su vam oni potrebni da biste mogli napredovati. Sve vas podržava na tom putu, samo uskočite u taj voz. Preispitujete krug svojih kontakata i prijatelja. Da li vas oni podržavaju ili ograničavaju?

Rak: godinama ste gradili određeni imidž, bili vezani za poreklo i temelje odrastanja. Sad je došlo

vreme da potpuno ili barem delimično srušite tu nametnutu sliku koju drugi imaju o vama i izaberete personu koja vam više priliči. Pod uticajem okolnosti, spoljnih faktora i neizbežnih situacija, bićete primorani na izvesne promene koje vam mogu izazivati stres. Moraćete otpustiti kontrolu i potražiti pomoć u vezi bilo čega što vam se sada otvara. Strahovi i vezanosti za nekoga ili nešto treba da se transformišu u super snagu kako biste živeli autentičniju verziju sebe.

Lav: sve ono u šta ste verovali je dovedeno u pitanje. Otvara se pitanje svrhe i smisla života. Želite da živite smislenije, a na tom putu imate okolnosti i važne osobe koje vas sputavaju. Počinjete da tražite dublju povezanost i odnose koji vas inspirišu i motivišu. Kako biste živeli stvarnije i autentičnije, dobro je da se vratite sebi sakupljanjem znanja i širenjem vidika. Na tom putu mogu vam pomoći seminari, edukacije, ali i boravak u inostranstvu sa ljudima drugih kultura. Birajte mudro životnog partnera.

Devica: i dalje se pitate da li se ljudi preko puta vas uklapaju u autentičnost vaše ličnosti. Posebno se to odnosi na izbor životnog partnera. Na putu ka boljoj verziji sebe, oslobađate se svih vezanosti za materijalne stvari i odnose koji vas sputavaju. Ukoliko ste se usavršavali u prethodnom periodu, sada možete doživeti promene kroz polje karijere i pozicije na poslu. Kako ste vredna osoba i uvek ste bili tu za druge, sada je došlo vreme da se zapitate šta vi zaista želite i kako sebe vidite u budućnosti. Period tranzicije je u toku. Prelazak iz starog u novo.

Vaga: polje svakodnevice, radnog mesta i zdravstvenih navika neka vam bude fokus. Bilo

PHOTO:

kakvo nezadovoljstvo u telu i kroz dnevne aktivnosti sada dolazi do izražaja da ih menjate dok ne postanete stvarniji od fikcije. Uljuljkani godinama u istim navikama, odnosima, istom poslu, došlo je vreme za promene na koje možete i ne morate biti spremni. Pred vama su veliki izbori koji će značajno uticati na tok budućnosti, a to su izbor životnog partnera i profesije. Imate priliku da izgradite nove temelje i to samo od vas zavisi. Došao je trenutak istine.

Škorpija: prethodne godine donosile su turbulencije kroz važne odnose i vašu sliku u javnosti. Sada se to menja. Možete postići stabilnost kroz važan emotivni odnos, jer se otvara polje ljubavi. Vi ste prošli toliko toga i konačno je došao red da se i emotivno stabilizujete u ljubavi. Pomoći će vam i aktivnosti koje uključuju vaše talente, hobije i zabavu. Načini razmišljanja i komunikacije koje sada unapređujete pomažu vam na putu stvarnijeg postojanja.

Strelac: pred vama su izvesne teške odluke, koje podrazumevaju menjanje temelja, porodičnog okruženja bilo da tek zasnivate porodicu, selite se ili započinjete sopstveni biznis. Imate utisak da ste saterani u ćošak, da vas je pritislo sa svih strana. Posebno ako niste želeli ili očekivali promene. Ali one su sad neophodne da biste živeli stvarniju verziju sebe. Promene sistema vrednosti i prioriteta, koji svakako utiču i na vašu ličnu zaradu, sada se mogu podići na viši nivo i on će zavisiti od vaših trenutnih izbora.

Jarac: otići ili ostati — pitanje je za vas. Konačno su pale maske u vezi vašeg odrastanja, porodice iz koje ste potekli i navika za koje ste dugo bili vezani. Razmišljate da promenite život iz korena. Naučeni da sve morate sami, da ste uvek vi ti koji preuzimaju teret i odgovornost, imate utisak da vam je svega dosta. Želite i vi malo zabave i lakoće. Prilika je da se zauzmete za sebe i kreirate život koji će biti u balansu između napornog rada i odmora i uživanja.

Vodolija: vama se sve menja — od mesta gde živite, temelja koje ste izgradili, odnosa koje ste uspostavili i sopstvene slike o sebi. Vreme je da se obuku još neki slojevi koji će vam dati priliku da živite stvarnije od fikcije. Uvek ispred drugih i vremena, samo ste napredovali radeći na postizanju lične slobode. Vaša sposobnost da živite sebe slobodni i ovaj put će vam doneti novi nivo postojanja. Moguće su promene unutar doma, porodice, mesta stanovanja i privatnog biznisa. Novi načini zarade, ali i pogled na sistem vrednosti i prioritete, pomoći će vam u izgradnji dugoročnih ciljeva.

Ribe: prethodni teži period se još uvek ne završava sve dok ne zaronite i potpuno se ne povežete sa sobom. Ipak, novi počeci su pred vama i konačno možete da vidite svetlo na kraju tunela. Život koji je smisleniji i mnogo više u skladu sa vašom kreativnom prirodom i intuitivnom stranom će vam omogućiti autentičnost. Možda će biti potrebno da promenite sredinu, okruženje i počnete od nule kako biste izgradili život u zadovoljstvu i po svojoj meri. Vi ste rođeni sa misijom i za velike stvari, ali da biste došli do svoje svrhe, morate se suočiti sa svojim najdubljim strahovima i ranama.

PHOTO:

LJUBAV

Jedi, moli, voli

Shvati, pruži, podrži

Snaga, san, istina

Pogled, dodir, stih

Ljubav, spokoj, mir

Put, zamak, šuma

Smiao je u svemu

Smisao je u čoveku

Smisao je u ljubavi

Smisao je u istini

Smisao je u odluci

Smisao je u posvećenosti

Smisao je u odbrani

Odluči se!

Piše: Sofija Antonijević