RYL E-MAGAZINE, #119

Ljubica Bigović

UVODNIK

PHOTO: STEFAN SOKOLOVSKI

DEAR LITTLE ME

Ja pripadam generaciji između dva veka! Odrasla u 20. veku, a veliki deo živim u 21. veku! Moja pozicija je jedinstvena i specifična. U detinjstvu i mladosti sam doživela vreme bez interneta, mobilnih telefona i globalizacije u današnjem obliku. U zrelom dobu sam svedok (i učesnik) digitalne revolucije, društvenih mreža, novih tehnologija i promenjenih društvenih normi. Mi često imamo dvostruki identitet — čvrste temelje analogne ere i sposobnost prilagođavanja digitalnoj. Ja sam i Jugoslovenka, i Srpkinja, i Mađarica, i nomad, i žena sveta! Ja govorim jezike oba sveta — i analognog i digitalnog! Prilagođavam se brzinom zvuka, bez gubljenja suštine onoga što jesam. Pripadam svim svetovima, kao i oni meni! Mogu biti šta god poželim, jer mi to dozvoljava vek i konteksti života.

A sve to nekada nisam mogla. Bila sam mala i uplašena, introvertna. Plašili su me nepoznati putevi, mrak, sve što je bilo tajno i skriveno. Ta mala devočica je bila usamljena u svojim strahovima, ali sigurna u sebe. To je izdvajalo. Njeno poverenje u sebe i svoje kvalitete. Koračala je korak po korak i upoznavala svet velikim očima i hrabrošću da zakorači u nepoznato, nesigurno i nadasve drugačije. Pratila je svoju intuiciju, oči koje su tražile šarenolike pajzaže i srce koje je kucalo najlepše otkucaje u susretu sa drugačijim. Iako zatvorena, volela je da stane ispred svoje publike, članova porodice, kojima je imitirala našu veliku glumicu Seku Sablić u njenim monolozima o muškarcima. Imala je mikrofon i snimala samu sebe dok govori poeziju, a potom slušala tonski zapis na kaseti. Mogla je biti glumica, volela je scenu. Onda je na red sasvim slučajno došao radio i sve ono što je ona bila sručilo se na tom radiju na kojem se otvorila i porasla. Ta mala uplašena devojčica gazila je sigurno svojom stazom i vredno radila na sebi.

Dear little ME, evo sada da ti kažem — ne boj se svojih snova, jer oni nisu preveliki za tebe. Ne boj se ni svojih suza, jer je tu osnov za

tvoju snagu. Znam da nisi svesna sebe i svojih kvaliteta, ali veruj mi — budi. Ljudi će dolaziti i odlaziti, neki će te voleti, neki te neće razumeti, ali ne zaboravi da si ti jedina koja ostaješ zauvek sebi.

Ono što ti sada izgleda kao kraj, jednog dana biće samo lekcija. Ono što je sada sitnica, biće uskoro samo uspomena. Tvoje srce i duša su tvoje svetlo — čuvaj ih i hrabro prati svaki ritam.

Život nije što i polje preći, on nije lagan, ali je vredan pričanja. Budi strpljiva sa sobom. Bićeš dobro. To strpljenje je tvoja najveća životna lekcija. A znaš — sve se dočeka.

I zato sve te vekove koje si pomešala u sebi — čuvaj. Oni su pravi vodiči i bogatstvo za nešto daleko i novo što tek dolazi. Ne brini se za ono što je na putu, jer put je tvoj.

Ja starija ne verujem da sa ove pozicije vlasnice i glavne i odgovorne urednice pričam svojoj maloj Miji koja je bila strpljiva da izraste u ovo što danas jeste. Ona nije mogla ni u najluđim snovima da zamisli da će ova velika Mia proći veliku patnju, ali i veliku sreću da danas bude ne nužno savršena, ne nužno bez rana, ali ona koja ima mudrost u pogledu.

Posle svega, ona izrasta u ženu koja u sebi nosi dete koje sanja, majku koja prašta, ratnicu koja brani, mudricu koja zna da ćuti kada reči nisu potrebne. Ona izrasta u celinu.

Dear little ME, veruj mi, voli sebe tiho i znaj — sve to jesi i što ćeš tek postati, već je dovoljno. Tvoj starija JA, Anima Mundi

RYL 119

IMPRESSUM

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

TEHNIČKA UREDNICA

Jelena Ademi

LEKTORI

Dijana Krtinić,

Adrian de Groot (za tekstove na engleskom)

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU:

Danijela Marković

Vladica Đorđević

Jasmina Mitrović

Aleksej Đermanović

Snežana Čekić

Adrian de Groot

Snežana Stratanić Stojanović

Marko Milićević

Suzana Marjanović

Mirko Vinčić

AUTORI:

Aleksandar Stameniković

Ljubica Bigović

Marijana Ana Medenica Jašović

Maja Uzelac

Aleksandar Stamenković

Ines Nanić

Marijana Mandić

FOTOGARFIJE:

Anima Mundi

Unsplash.com

Naslovnica: Ljubica Bigović

Photo: Anđela Grozdanić

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

LIČNOSTI U OVOM BROJU

MAJA UZELAC

LJUBICA BIGOVIĆ

VLADICA ĐORĐEVIĆ

SNEŽANA ČEKIĆ

MARIJANA ANA MEDENICA JAŠOVIĆ

MARIJANA MANDIĆ

PHOTO:

YOUR INNER CHILD

Draga moja mala,

Vidim te, bosa si, stopala ti piju hladnu zemlju pored Dunava. Sunce ti pravi zlatni krug oko glave dok juriš leptire kao da je ceo svet samo tvoj vrt radosti. Nemaš pojma da ćeš jednog dana videti okeane, planine, gradove čija imena sada ne znaš ni izgovoriti. Još manje znaš da ćeš pomagati hiljadama ljudi da pronađu svetlo u sebi.

Sećam se jedne zime. Baka ti je dala novac — tvoj mali blagoslov — koji si izgubila u snegu. Bez oklevanja, i bez cipela, trčala si po belini da ga nađeš. Nisi osećala hladnoću, samo odlučnost. Baka. Ona je bila tvoja prva sigurnost, tvoja tiha luka. Njene ruke su mirisale na sapun i hleb, a srce joj je kucalo tako blizu tvog da si osećala da nikada nisi sama. Ona ti je bila i mama i tata u jednom, oslonac i nežnost.

Lekcija:

U životu ćeš mnogo puta izgubiti nešto dragoceno. Neki gubici će biti bezbolni, a neki će cepati dušu. Ali hrabrost nije u tome da se gubitak nikada ne dogodi — hrabrost je u tome da bosa, bez straha, kreneš da ga tražiš nazad.

Sećam se i crvenih cipela. Mama i tata su došli iz inostranstva i doneli ih. Za tebe, to su bile cipele iz bajke. Tada si odlučila — hoćeš i ti tamo

gde su one kupljene, u zemlju sigurnosti, u Švedsku. Došla si, a umesto bajke — hladnoća, tišina, jezik koji ne razumeš. Ipak, snašla si se. Imala si taj svoj plamen. Naučila si da igraš kazačok i egzotičnim pokretima očarala Šveđane. I tako si stekla prve nove prijatelje.

Lekcija:

Kada ne znaš jezik, govori srcem. Ljudi pamte tvoj osmeh, tvoju toplinu i tvoj ples mnogo više od tvojih reči.

Godine su prolazile — škola, leta kod bake, njen dolazak u Švedsku, jer bez nje nisi mogla. I onda, tvoj tata odluči da te pošalje ponovo u Srbiju. Imala si 18. Tamo si se zaljubila kao nikada do tada. Dve mlade ruke uhvatile su se za snove i rešile da ostanu zajedno. Brzo ste se venčali. Život te iznenadio, ali doneo ti je čudo — u dvadesetoj si postala mama. Prvi leptir tvojih ruku — sin. U 26. došao je i drugi leptir — kćerka. Dva nemirna, prelepa života oko tebe.

Potom, mladost posle dece bila je burna. Trčala si, borila se, radila, ali retko uživala. U 32. godini — razvod. I počela je potraga. Pitanja o smislu života gurala su te ka knjigama, seminarima, unutrašnjim putovanjima. Bila su to vrata u svet ličnog razvoja. Nisi znala da se ta vrata nikada neće zatvoriti.

Lekcija:

Ne bojte se da postavite pitanje: “Ko sam ja sada?” Svaki put kada život sruši ono što ste gradili, on vam nudi priliku da izgradite nešto autentičnije.

Sudbina ti je zadala još jedan udarac. Izgubila si sina. Taj bol je promenio sve. Mogla si da se zatvoriš, da prestaneš, ali ti si izabrala da iz njega napraviš put. Da pomogneš drugima. Da im pokažeš kako se diše i kada ti se čini da vazduha nema.

Lekcija:

Ne moraš uvek da budeš jaka. Ali ako izabereš da ustaneš, tvoj pad može postati most za nekog drugog.

Mala moja, hoću da znaš: bila si hrabra mnogo pre nego što si znala šta ta reč znači. Od deteta koje juri leptire, preko mlade žene koja se bori za svoju porodicu, do žene koja je obišla svet, napravila karijeru, podigla decu, pomogla hiljadama ljudi i napisala tri knjige. Sve si to ti.

Kad sada, posle šezdesete, i dalje sediš u prvim klupama života, i dalje učiš, tražiš, istražuješ, znam da te ne bih menjala ni za jednu drugu verziju.

Hvala ti, mala moja, što si izabrala da vidiš ceo svet, što si bila spremna na bol, ali i na radost. Što si naučila da voliš, čak i kad te ljubav bolela.

Obećavam ti da ću do kraja života hodati bosa kad god to poželim, da ću juriti leptire bez obzira na godine i da te nikada neću ostaviti samu.

Jer ti si moja snaga, moje korenje i moje krilo.

Tvoja, Ja

PHOTO: ANĐELA GROZDANIĆ

ONA, ŽENA ZMAJ

ARHITEKTURA JE MOJ POTPIS

ARHITEKTURA O ŽENSKOJ SNAZI I RADOSTI STVARANJA

LJUBICA BIGOVIĆ, ARHITEKTA, ROĐENA JE 1979. GODINE U NIKŠIĆU. DIPLOMIRALA JE 2006. NA ARHITEKTONSKOM FAKULTETU UNIVERZITETA U BEOGRADU. OSNIVAČ JE I PARTNER PROJEKTNOG BIROA A4 STUDIO OD 2008. GODINE.

NJENA PROFESIONALNA PRIČA JE SPOJ HRABROSTI, POSVEĆENOSTI I VIZIJE, A NJENI PROJEKTI GOVORE O RAZUMEVANJU PROSTORA, ČOVEKA I SAVREMENOG NAČINA ŽIVOTA. IZA NJE I NJENOG TIMA JE VELIKI BROJ ZAVRŠENIH PROJEKATA U OBLASTI UGOSTITELJSTVA I HOTELIJERSTVA, POSLOVNIH PROSTORA, KAO I REZIDENCIJALNIH OBJEKATA I ENTERIJERA.

NJENA POSVEĆENOST I VIZIJA POKAZUJU DA SE PROSTOR MOŽE OBLIKOVATI TAKO DA INSPIRIŠE I OPLEMENJUJE SVAKODNEVICU. U VREMENU BRZIH PROMENA I IZAZOVA, LJUBICA NAS PODSEĆA DA JE ARHITEKTURA PRE SVEGA ODGOVORNOST PREMA LJUDIMA I VREMENU U KOJEM ŽIVIMO.

FOTOGRAFIJE: ANĐELA GROZDANIĆ I IZ PRIVATNE ARHIVE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

ŠTA TE INSPIRIŠE IZ DETINJSTVA, A DANAS NOSIŠ SA SOBOM U RADU NA PROJEKTIMA?

Verujem da se podsvesno usvojeni postulati iz detinjstva primenjuju kroz čitav život. Ono što me nedvosmisleno inspiriše iz tog ranog perioda jeste priroda, njena raznolikost, snaga i moć. Zato u procesu stvaranja poštujem njena pravila i zakone. U neodvojivoj vezi sa prirodom je i kontekst kao jako bitan segment u procesu projektovanja. Nemoguće je stvoriti kvalitetan prostor ili objekat a ne poštovati kontekst.

Osetiti “genius loci”. Upoznavanje sa svakim projektom počinje tako što se poseti lokacija i doživi duh mesta. Poštujem kulturno nasleđe.

Osećam odgovornost prema prostoru, trudim se da budem iskrena i odmerena u stvaranju.

KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?

Biti uspešan/a je vrlo relativan pojam. Mislim da se mera uspeha danas različito tumači. Ako je mera uspeha zastupljenost na društvenim mrežama, profit ili razna priznanja, onda nisam baš uspešna.

Moja mera uspeha je više neka vrsta ostvarenosti, odnosno moj lični osećaj zadovoljstva šta sam sve do sada uradila, na koji način se ophodim prema poslu, projektima i svakodnevnim izazovima koje imam, kao i sam proces stvaranja kroz koji prolazim tokom svakog novog projekta.

Jedna od bitnih mera uspeha za mene je i biti dosledan prema sebi i imati strast prema stvaranju. Sve ovo treba upotpuniti disciplinom, radom i istrajnošću.

ŠTA TE NA SVAKODNEVNOM NIVOU POKREĆE I INSPIRIŠE U RADU?

U jednom podkastu sam čula konstataciju: “Šta radi svaki uspešan pisac?” — “Čita druge pisce!”

Tako ja svaki dan u kancelariji započinjem pregledanjem nekoliko eminentnih sajtova koje cenim i njihovim novitetima. To su projekti na potpuno različite teme iz raznih krajeva sveta, nisu nužno ni sa velikim budžetima, ali imaju sjajne ideje i odgovore na zadate teme. Pratim i dizajn i umetnost u najširem smislu, to su oblasti iz kojih me sve zanima.

Svakodnevno se informišem o novim materijalima, novim proizvodima na tržištu, uvek imam neki najnoviji katalog za koji treba naći mesto na našim policama. Slušam redovno podkaste naših kolega i pratim arhitektonsku scenu u regionu. Posete sajmovima i putovanja u velikim količinama su zauvek velika inspiracija. Volim timski rad. Volim kada jedni druge inspirišemo i dopunjujemo se idejama.

KAKO IZGLEDA VOĐENJE JEDNOG TIMA IZ UGLA PREDUZETNICE?

Rad sa ljudima podrazumeva svakodnevno učenje, usavršavanje i prisutnost. Mi smo školovani da budemo inženjeri, arhitekte, a odnos sa ljudima i vođenje timova je nastalo kao posledica našeg preduzetničkog duha. Tek nakon dugog niza godina sam počela da pohađam edukacije o vođenju tima, o delegiranju, o odnosu sa klijentima. Do tada sam se oslanjala na razum, iskustvo i intuciju.

Moje osnovno načelo u odnosu sa ljudima jeste da prema svima u timu pristupam lično jer ista stvar može različito uticati na ljude. Ono što nekog stimuliše, nekog može da uvredi, obeshrabri... Uvek pažljivo slušam sagovornika i trudim se da postavim pravo pitanje.

KAKO BIRATE PROJEKTE U A4 STUDIJU I KAKO SE ODLUČUJETE ZA STIL I PRISTUP DIZAJNU?

Nakon 17 godina postojanja A4 studija, danas mogu reći da projekti više biraju nas.

Prvo i osnovno je da klijenta uputimo u ono šta mi radimo. Već na prvom sastanku objasnimo pristup, pricipe, način rada, proces i stil koji negujemo. Obično već nakon prvog sastanka znamo da li ćemo raditi taj projekat ili ne. Jednostavno sa klijentom treba da se prepoznamo, jer predstoji dug i naporan rad koji mora biti pun poverenja.

Volimo stilske izazove i kada zahtev investitora iziskuje od nas da izađemo iz nekog našeg prepoznatljivog stila, ali u granicama koje su za nas prihvatljive.

Naši prostori su savremeni enterijeri sa karakterom. Volimo da kažemo da stvaramo enterijere koji “lepo stare”. Bitno je da i posle određenog vremena taj prostor izaziva iste emocionalne i estetske impresije kao i kada je realizovan. Naša iskonska potreba je da uvek pomerimo svoje granice i napravimo iskorak u odnosu na prethodni projekat. Tek tada smo zaista zadovoljni.

KAKO BALANSIRATE IZMEĐU FUNKCIONALNOSTI I ESTETIKE U ARHITEKTURI?

U svakom objektu koji gledamo, moramo prepoznati ili makar naslutiti njegovu funkciju. Estetika proističe iz funkcije i oni moraju biti u harmoničnom balansu. Ako nije zadovoljena funkcionalnost, estetika sama po sebi ne vredi, postaje besmislena.

Ključne karakteristike koje se očitavaju u našoj estetici su odnos prema kontekstu /okruženju i upotreba materijala koji su karakteristični za taj lokalitet. Trudimo se da koristimo ekološke, zdrave materijale i savremenu tehniku ugradnje.

KOJI PROJEKAT SMATRAŠ PREKRETNICOM U SVOJOJ KARIJERI?

U jednom trenutku dobili smo da radimo restoran “Terminal” na Vračaru. To je bio jedan od prvih restorana na temu urbanih, gradskih mesta, sa modernom ponudom kuhinje, velike kvadrature na dva nivoa, sa više različitih ambijenata i sadržaja. Pristupili smo radu na enterijeru sa velikim žarom i entuzijazmom, vodili smo računa o svakom detalju, dizajnirali svaki segment. Sve je bilo “custom made” i bio je pravi izazov naći i ukrstiti umeća svih majstora i zanatskih struka da naprave nešto što nije bilo standardno u tom momentu.

Takav pristup radu pokazao se kao ispravan i uspešan. Dobili smo nagradu Brava casa za najbolji enterijer. Nakon toga, usledio je niz većih i manjih restorana, kafea, barova, noćnih klubova kod nas i u inostranstvu, tako da smo do sada realizovali oko 150 objekata ugostiteljskog tipa. Bez obzira što sa jednakom posvećenošću radimo i rezidencijalne i industrijske objekte, enterijere poslovnih i rezidencijalnih prostora, ipak je ugostiteljstvo nešto po čemu smo prepoznati.

S OBZIROM NA TO DA SI PARTNER I OSNIVAČ, ŠTA JE NAJVEĆI IZAZOV U VOĐENJU ARHITEKTONSKOG BIROA U REGIONU?

Vođenje arhitektonskog biroa ne dozvoljava da budeš u zoni komfora. Situacije se lako i brzo menjaju i mi kao osnivači i vođe timova moramo biti spremni na svaki scenario. Moramo biti na čvrstim temeljima i prilagođavati se svakoj situaciji. To znači da moramo biti spremni da reagujemo u kratkim rokovima ukoliko nam je stalo do nekog projekta, da budemo spremni da budemo tu za projekte koji su važni, ali su se spletom okolnosti jako prolongirali, a to je iscrpljujuće za sve, da veliki projekat za koji smo računali resurse bude stopiran...

Moramo stalno da razmišljamo o balansu između rokova, budžeta, propisa i onog što želimo da dobijemo kao proizvod zajedno sa klijentom.

Trenutno mislim da je svima u regionu zajednički izazov veštačka inteligencija i kako je najbolje implementirati u poslovanje radi bolje efikasnosti.

TEMA SEPTEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „DEAR LITTLE ME“. ŠTA BI VELIKA LJUBICA REKLA MALOJ LJUBICI?

Dear little me, play much more.

Mislim da pripadam generaciji koja je vaspitavana da sve shvatamo ozbiljno i da smo želeli što pre da odrastemo. Bili smo odgovorni i ozbiljno smo shvatali svoje obaveze. Ne smatram to lošim, ali vreme je pokazalo da ništa nije sigurno, da su promene u svakom smislu česte, sve brže i brže i da je sve relativno. Treba se pripremiti da se sa lakoćom prilagođavamo promenama. Volela bih da sam se duže u životu igrala i slobodnije razvijala kroz umetnost. Manje bih brinula i više se prepustila spontanosti života.

ON, OSTVAREN I USPEŠAN

PUTOVANJE OTVORENIH OČIJU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: PRIVATNA ARHIVA

ALEKSANDAR STAMENKOVIĆ, OSNIVAČ JE I VODITELJ PODKASTA EMPIRE STATE BALKAN, KOJI PREDSTAVLJA NAJVEĆI VIDEO BIZNIS PODKAST NA SRPSKOM JEZIKU NAMENJEN PUBLICI BALKANA I DIJASPORE. NJEGOVA MISIJA JE ŠIRENJE LJUBAVI I POVEZIVANJE SA LJUDIMA SA PROSTORA BIVŠE JUGOSLAVIJE.

ALEKSANDAR JE ROĐEN U LALINCU, SELU PORED NIŠA. STUDIRAO JE NA FAKULTETU ZA SPORT I FIZIČKO VASPITANJE U NIŠU, A POTOM KROZ PROGRAM WORK AND TRAVEL OTPUTOVAO U SAD 2011. GODINE. U AMERICI JE RADIO KAO SPASILAC NA PLAŽI, A ZATIM I KAO LIČNI TRENER U PRESTIŽNOJ TERETANI EQUINOX U NJUJORKU. UVEK PRVI, UVEK NAJBOLJI, UVEK ZNATIŽELJAN I DISCIPLINOVAN.

OD PRVOG ŠUTA FUDBALSKE LOPTE KADA JE IMAO SEDAM GODINA, DO DANAS KADA IMA TRIDESET I SEDAM, ALEKSANDAR ŽIVI JEDAN SAN. BITI UVEK NAJBOLJI U ONOME ŠTO RADIŠ, VOLETI, UMETI, ZNATI I DOSTIĆI. TO JE ON – SKROMAN, ZANIMLJIV, RADO VIĐEN KAO DOMAĆIN U SVOM PODKASTU EMPIRE STATE BALKAN, ALI I KAO GOST U RYL MAGAZINU.

ODAKLE DOLAZI MOTIVACIJA ZA SVE ŠTO SI POSTIGAO U ŽIVOTU?

Motivacija je uglavnom dolazila iz straha od neuspeha, ali se to promenilo poslednjih godina. Danas mi je najveća motivacija da svakog dana budem bolja verzija sebe, a najveća inspiracija u ovom trenutku su mi moja deca.

KAKO JE IZGLEDAO TVOJ PUT IZ SRBIJE DO NJUJORKA I ŠTA TE JE NAJVIŠE OBLIKOVALO U TIM GODINAMA PROMENE?

Moj put je klasični, komplikovani „Work & Travel“ put mladića koji je davao maksimum u svakom trenutku. Svi koji posle programa odluče da ostanu ovde prolaze kroz pakao dok grade život. Moja otežavajuća okolnost je bila što sam u Srbiji bio veoma uspešan, a u Americi sam krenuo od nule.

Put je bio strašan i uzbudljiv. Konstantna borba sa samim sobom, nesigurnostima, strahovima, perfekcionizmom i prilagođavanjem klijentima – uz neprestanu edukaciju. Najviše me je

oblikovao sam Njujork i ovdašnji ljudi, koje volim da opišem kao one koji učestvuju u neprekidnoj borbi da budu najbolji u onome što rade. To me je dovelo do uspeha, ali i do mentalnog stanja u koje više ne želim da se vraćam. Zato sam odlučio da se menjam iz korena i da biram mir iznutra.

KADA POGLEDAŠ PREĐENI PUT I ISTOVREMENO ZNAŠ ŠTA SVE JOŠ PREDSTOJI DO TVOG CILJA, KAKO BI OPISAO FORMULU SVOG USPEHA?

Ogroman strah od neuspeha koji me je gurao napred, a pritom sam emocije stavljao u stranu kako bih došao do što više klijenata. Zatim „doktoriranje“ emocionalne inteligencije i pronalaženje pravih potreba klijenata da bih ih zadržao. Tu je i nenormalna, rekao bih nezdrava disciplina, koju nosim iz sporta i radoholičarstva. Gotovo sam isključio sve izlaske i nisam imao nijedan hobi van posla. Takav život trajao je do pre tri-četiri godine kada sam se snažno okrenuo dubljem radu na sebi – sada su stvari potpuno drugačije.

KOLIKO ZDRAV NAČIN

ŽIVOTA I DISCIPLINA POMAŽU U GRAĐENJU BRENDA I KARIJERE U AMERICI?

Rekao bih – neverovatno mnogo. To su ključni faktori uspeha bilo gde, ne samo u Americi. Ali bih dodao – pravi uspeh je onaj kad je čovek zadovoljan iznutra. Zdrav način života dolazi iz unutrašnjeg mira do kog nije lako doći, a disciplina je jednostavno najvažnija osobina svih najuspešnijih ljudi.

TVOJ PODKAST EMPIRE STATE BALKAN IMA VELIKU GLEDANOST. RAZGOVARAŠ SA USPEŠNIM LJUDIMA SA BALKANA KOJI ŽIVE U AMERICI I NA BALKANU. KAKO SI DOŠAO NA IDEJU KOJA TE JE UČINILA PREPOZNATLJIVIM I POPULARNIM I U DIJASPORI?

Ideja je došla iz lične potrebe da se povežem sa najuspešnijim i najuticajnijim ljudima sa naših prostora od kojih mogu da učim i da pritom publici prenesem njihova iskustva, znanje i lekcije. Hteo sam da predstavim uspeh, biznis i sjajne ljude sa naših prostora na dublji i drugačiji način. Nadam se da nas baš to razlikuje od „življenja na auto-pilotu“ koje je sve češće. Od samog starta sam želeo da iz ovoga izgradim i biznis.

PO KOM KRITERIJUMU BIRAŠ GOSTE ZA SVOJ PODKAST?

Teško pitanje! Biram ih po tome što, pored uspeha koji su postigli, imaju i duboku priču – kroz šta su prošli i kako su uspeli, a mnogi nisu mogli. To me hrani, daje mi motivaciju i uživam da budem okružen takvim ljudima, jer ja tada postajem bolji. Ako nešto u životu može da mi pomogne da napredujem – za mene je to uvek „da“.

Life coach živi u tebi od prvog udarca fudbalske lopte u Nišu. I sve što si radio i sva znanja koja si sakupio će jednom naći isti put – put do novog čoveka kojem ćeš davati smernice.

Svaki put ima svoj kraj. Želim da budem deo malog broja ljudi

koji treniraju zahvalnost i koji su svesni puta kojim idu. Izuzetno sam srećan što sam to shvatio mlad. Zahvalan sam svakom danu i neverovatnim stvarima koje su mi omogućene na ovom prelepom putu. Na meni je da svakodnevno radim svoj deo, jer bez toga nema lepog puta – gde god i čime god putovao.

Krajnji cilj mi je da iza sebe ostavim čisto ime i mnogo divnih projekata koji mogu pomoći drugima da putuju otvorenih očiju.

ŠTA TE ODUŠEVLJAVA KOD

NAŠIH LJUDI SA BALKANA

KOJI ŽIVE ŠIROM SVETA, NOSE

ZNANJE I OSVETLJAVAJU PUT?

Ne znam da li sam life coach, ali znam da me opisuje dubina i velika želja da širim ljubav našem narodu na Balkanu.

Oduševljava me nekoliko stvari:

• Naša unutrašnja toplina i ogromna energija – ništa je ne može zameniti. Kada je čovek svestan i radi na sebi, to je najjača sila na planeti.

• Naša upornost i inat – iako ima i loše strane, često nam mnogo pomogne.

• Snalažljivost – retko gde se viđa takva.

• Naše žene – imaju posebnu vatru u sebi, teško je to objasniti.

TEMA SEPTEMBARSKOG

IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI

NAZIV „DEAR LITTLE ME“. ŠTA

BI TI REKAO MLAĐEM SEBI, DEČAKU KOJI TE SADA GLEDA

SVOJIM VELIKIM OČIMA?

Ti si divno, pametno, uporno i posebno dete. Pred tobom je prelep put na ovom čudesnom putovanju zvanom život. Bezbedan si i dovoljan baš takav kakav jesi. Pun si ljubavi i ne moraš ništa da dokazuješ – vreme će samo pokazati tvoju snagu.

PHOTO: ADRIAN DE GROOT

YOUR DOORS

THE CHARMING DOOR ELEMENTS OF ST. TROPEZ, FRANCE

WORDS/ PHOTOS: ADRIAN DE GROOT

Imagine you’re walking through a quant old medieval city with narrow streets, lots of picturesque scenes, buildings and remnants of castles and walls to photograph, when all of a sudden you are captivated by objects attached to doors of all colors.

This is what caught my eye in St. Tropez, a beautiful small city on the French Riviera, where the rich and famous have parked their splendid yachts in the harbor where I came in via a ferry from Les Issambres, where I was staying. Apparently, it was Brigitte Bardot in the movie “And God Created Woman”, filmed in St. Tropez in 1956 that started the influx of the rich and famous and propelled the town to the popular tourist destination it is today. What are these objects? Foremost, these are

the unique door knockers that so charmingly adorn the town’s doors. And then there are the unique mail slots, keyholes, handles and even electric doorbells in all kinds of styles. They all become the highlight of the often simple doors, even though many of them are painted in eye-catching colors. I have absolutely no idea how old these elements are. Perhaps even centuries old. They gave me the feeling of stepping back in time.

According to the Facebook group “Door Knockers Appreciation Society”, St. Tropez is famous for their plentiful door knockers. I can see why.

Next time you’re in St. Tropez, you know what to also look for!

PHOTO:

YOUR GURU

MALI GURU

PIŠE: TATJANA JAKIĆ

Potrebno je mnogo mudrosti da se u svetu odraslih održi unutrašnja radost i zaigranost. Mnoga rešenja se kriju u dečjoj lakoći. Ovo nije pismo sebi iz detinjstva, nije ovo ni nostalgija, ovo je poziv da se naše unutrašnje dete obrati nama.

U ovom tekstu menjamo perspektivu i pitamo naše unutrašnje dete koja su rešenja. Umesto da savetujemo unutrašnje dete, pozivamo ga da ono savetuje nas. Ovo je i poziv i prilika da se vratimo svojoj autentičnosti koja treba da nas podseti na naše snage i istinske vrednosti. U detinjstvu smo znali mnoge tajne, a sada ih moramo ponovo učiti. Istinska mudrost često dolazi iz nevinosti i jednostavnosti. Unutrašnje dete kao pouzdani savetnik ne traži svoju mudrost i ne meri je formalnim znanjem, već iskrenošću i intuicijom.

Kada život postane preozbiljan i previše komplikovan, često zaboravimo da su za velike probleme potrebna jednostavna i spontana rešenja, a naše unutrašnje dete njima najbolje barata. Zato i pitamo unutrašnje dete koja su rešenja.

Naše unutrašnje dete, pored toga što je krhki, ranjivi deo nas kome je neophodno pružiti podršku i zaštitu, jeste kompas, guru i arhetip u jednom. Njegov glas je jasan, direktan i oslobođen tereta analize.

Nostalgija je često pogrešno shvaćena emocija – nekad podrazumevamo da je ona bolno sećanje na nešto što je prošlo. Zapravo, nostalgija je naš unutrašnji kompas i alat koji, kada zaboravimo ko smo, pokazuje put nazad ka našem unutrašnjem ja. Ona nas podseća na bezbrižnost i snagu koje smo imali pre nego što

smo naučili za strahove. Umesto da unutrašnje dete posmatramo kao puku uspomenu, mi ga tretiramo kao živ, aktivan deo naše psihe.

Snaga unutrašnjeg deteta ne leži u sećanju na konkretne događaje, već u obnavljanju mudrosti koju smo vremenom izgubili. Podseća nas da je istinska mudrost u dečjoj lakoći i autentičnosti. Ove snage nisu samo uspomene, to su aktivni resursi na koje se možemo osloniti u sadašnjosti. Evo ključnih snaga i mudrosti na koje nas podseća ovaj mali guru:

Snaga hrabrosti i vere

Hrabrost unutrašnjeg deteta nije odsustvo straha, već čvrsta vera u intuiciju. To je sposobnost da se krene nepoznatim putem, ne zato što imamo sve odgovore nego zato što verujemo u sebe. Odrasli često analiziraju rizike, stvaraju detaljne planove i traže garancije pre nego što naprave korak. Unutrašnje dete nas podseća na to da je putovanje samo po sebi vredno, čak i ako ne znamo gde se završava. Ono nas uči da verujemo u proces i da je najvažniji korak onaj koji se napravi iz srca, bez obzira na logiku. Ta snaga leži u unutrašnjoj sigurnosti, a ne u spoljašnjim garancijama.

Snaga kreativnosti i igre

Unutrašnje dete zna da je kreativnost najjači alat protiv stagnacije. Ona nije rezervisana samo za umetnike, već je fundamentalna za rešavanje problema i pronalaženje radosti. Dok odrasli teže savršenstvu i kritikuju svaki nacrt, dete stvara bez plana, za čistu radost stvaranja. Ova snaga nam omogućava da vidimo mogućnosti tamo gde drugi vide samo

PHOTO:

ograničenja. Podseća nas da se najinspirativniji uvidi često kriju u momentima igre i spontanosti, daleko od pritiska da se stvori „gotov proizvod“.

Snaga opraštanja i obnove

Unutrašnje dete u sebi nosi ogromnu moć opraštanja – sebi i drugima. Ono razume da su greške deo procesa rasta i da ne definišu našu vrednost. Dok odrasli teže da se drže žaljenja i krivice, dete se oporavlja brže, fokusirajući se na ono što predstoji. Ova snaga leži u otpornosti. Uči nas da se ne držimo za prošlost, već da prihvatimo ono što se desilo, izvučemo lekciju i krenemo dalje. Opraštanje, u ovom smislu, nije zaboravljanje, to je oslobađanje od tereta koji nas usporava.

Snaga radosti i spontanosti

Radost unutrašnjeg deteta proizlazi iz spontanosti, emocionalne slobode i opuštenosti. Ono pronalazi lepotu u malim stvarima i ne opterećuje se budućnošću. Ova snaga nas podseća da je sreća u jednostavnosti, u trenucima odmora koji nisu planirani i u smehu koji dolazi bez razloga. Uči nas da je najvažniji odmor onaj koji nas oslobađa od rutine i ozbiljnosti. To je snaga da budemo prisutni u trenutku i da prepoznamo da je istinski život u onome što se dešava između obaveza, u slobodnim trenucima i u jednostavnim zadovoljstvima.

Na kraju, važno je razumeti da naše unutrašnje dete nije tu da vas vrati u prošlost, već da nam pokaže put do autentičnog ja. Snage koje smo nabrojali – hrabrost, kreativnost, opraštanje i radost – nisu dečje iluzije nego fundamentalne istine koje smo zaboravili.

Njegov glas nas podseća da je vera jača od straha, da je igra moćnija od rutine i da je opraštanje put ka slobodi. Ne traži od nas da budemo naivni, već da budemo iskreni. Ne traži da prestanemo da budemo odrasli, već da budemo celoviti. „Čovek postaje najbliži sebi kada postigne onakvu ozbiljnost koju postigne dete koje se igra“ – rekao je Heraklit. Zato dajte sebi dozvolu da oslušnete taj unutrašnji glas. Pustite to dete da vas vodi i da vas podseti da se do najjednostavnijih rešenja dolazi kroz dečji pogled na svet.

PHOTO:

YOUR INNER GIRL

HEJ TU SAM, A TI?

PIŠE: SNEŽANA ČEKIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Ponekad ti priđem polako, kao da se bojim da probudim nešto sveto u sebi.

Pitam se — hoćeš li me prepoznati? Hoćeš li mi prići ili ćeš ostati tamo negde, na ivici, mereći da li sam, ja sada, vredna tvog vremena.

Sećam te se, mila moja devojčice, kako veruješ u ljude, oblake, čuda. Kako ti je smeh bio lakši od disanja. Kako si umela da pronađeš smisao u stvarima koje odrasli nisu ni primećivali. Sećam se i tvoje tvrdoglavosti kad si branila ono što voliš i kad niko nije stajao iza tebe. Nosila si kompas koji nisam razumela, ali sam mu bespogovorno verovala. To je bila tvoja intuicija. A sada znam — bila je i moja.

Danas, kad me proguta brzina, ti mi dođeš u sećanja. Ne uvek blaga. Nekad me presečeš pitanjem: „Zašto si prestala da me tražiš?“ Nekad mi okreneš leđa, pa mi se javiš tek kad vidiš da sam stvarno stala. Ali uvek si tu, makar iz daljine. Čekala si me i onda kad sam sama sebi rekla da sam odrasla i da za tebe nema vremena.

Ponekad ti pričam, naglas, dok šetam. Kažem ti šta me boli. Ili delim radosti. I slušam šta ti meni kažeš. Tvoj glas nikada nije prepun reči — ti govoriš slikama. Park iz detinjstva. Sladoled od vanile. Stan u kojem se peku kolači, dok on miriše na dom. Nevreme koje nosi vetar i oslobađa me svega što nije suština.

Nisi ti samo nežna. Znaš i da se naljutiš na mene. Kad te ne čujem. Kad ti ne verujem. Kad ti kažem da nema smisla verovati onako kako si ti umela. Tada mi okreneš leđa, ali ne odeš. Samo ćutiš dok ne naučim da ti se vratim. Jer ti znaš da ne mogu bez tebe.

Tvoja intuicija me vodi i danas. Kad ne znam kuda, ti si osećaj u stomaku koji se ne može objasniti. Ti si ruka koja me povuče kad pređem ivicu. Ti si tišina u kojoj znam odgovor pre nego što postavim pitanje.

Odrastajući u maloj sredini i putujući po raznim evropskim metropolama 70-ih i 80-ih godina, donosila si mirise i slike sveta, koji je tada mnogima bio nedostižan. Još kao tinejdžerka, bila si na safariju u Keniji, letela preko Kilimandžara, simbola čovekove težnje ka smislu, dostignućima i večnosti, mašući usput Hemigveju njegovim ,,Snegovima Kilimandžara”. Bilo je to iskustvo o kojem su u tim godinama mnogi tada samo maštali.

Nisi bila ispred vremena zato što si žurila,već zato što si videla dalje nego što su drugi gledali. U tome je čarolija te male tebe u meni — radoznala, odvažna i spremna da sve što otkrije ponese kući i podeli sa drugima.

Sećam se i dana kada si me učila kako da se radujem i kad je sve sivo. Sedela si pored prozora, gledala kišu i govorila: „Vidi kako nebo pere grad i zaliva žedna polja.“ U tvojim očima nijedan oblačan dan nije bio izgubljen nego samo prilika da se vidi nešto novo.

Učila si me da sreća ne mora da bude velika da bi bila istinita. Pokazivala si mi da se i od mrvice pažnje može napraviti praznik, da se i od običnog dana može isplesti priča vredna pamćenja. Bila si tu i onda kad mi je život bio pretežak da ga nosim sama. Kad nisam znala kuda, tvoj glas je bio tih, ali jasan: „Idi još jedan korak. Pogledaj ponovo. Udahni. I ne okreći se za prošlim.”

Zato i danas verujem da te ne treba samo čuvati — tebe treba živeti. Treba te pustiti da vodiš, da pitaš, da se smeješ, da me nateraš da zastanem i osetim dan, a ne samo da ga potrošim. Možda to i jeste tvoja najveća moć — što me podsećaš da vreme nije neprijatelj nego prostor koji treba ispuniti životom.

Ti si ta koja me podseća da zastanem na putu samo da bih udahnula miris jasmina, da produžim ulicom kojom nikad nisam išla, da razgovaram sa ljudima čije oči imaju iskru. Ti si ta koja me

vodi u muzeje, galerije, na koncerte — jer znaš koliko mi umetnost vraća dah i hrani duh. Učiš me da lepota nije luksuz, već hrana za dušu.

Negovanje tebe nije ništa drugo do vraćanje sebi. Dozvoliti ti da plačeš kad ti se plače. Pustiti te da vrištiš od smeha kad ti nešto probudi iskru iznutra. Kupiti balon bez razloga. Peći kolače samo da kuća miriše na detinjstvo. Reći „ne“ kad je duša umorna. Reći „da“ kad srce zatreperi, pa makar to izgledalo neozbiljno.

Često mislim da si ti ta koja je u meni slabija, nežnija, povredljivija. Ali istina je — ti si moja najhrabrija verzija. Jer ti i dalje veruješ bez garancije. I dalje sanjaš i kad se ne ispuni. I dalje voliš i kad te povrede.

Zato ti obećavam: neću te zatvoriti u fioku.

REFRESH

YOUR ART

SVE ŠTO JESAM

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

MARIJANA-ANA MEDENICA-JAŠOVIĆ JE ROĐENA U PEĆI. PO ZANIMANJU JE DIPLOMIRANI EKONOMISTA I RADI U STRUCI 28 GODINA. SLIKANJEM SE BAVI VIŠE OD 30 GODINA. UDATA JE I IMA DVA SINA. ŽIVI I RADI U BEOGRADU.

NJENA POTREBA ZA STVARANJEM PRISUTNA JE SVAKODNEVNO I OGLEDA SE U SVIM SEGMENTIMA ŽIVOTA – PRE SVEGA U SLIKARSTVU, ALI I U DIZAJNIRANJU ENTERIJERA, RESTAURACIJI NAMEŠTAJA, IZRADI RUČNO HEKLANIH ODEVNIH PREDMETA, KAO I U KULINARSTVU.

ZA NJU JE SVAKI NOVI DAN – NOVO UMETNIČKO DELO SATKANO OD SITNICA KOJE JOJ PRUŽAJU RADOST, DOK NAJVIŠE VREDNUJE VREME PROVEDENO SA PORODICOM I PRIJATELJIMA.

RENESANSNA ŽENA 21. VEKA KOJA SNAGOM LJUBAVI I KREACIJE STVARA NA MNOGIM POLJIMA. UČESTVOVALA JE NA KOLEKTIVNIM IZLOŽBAMA, A SVOJU PRVU SAMOSTALNU IZLOŽBU POD NAZIVOM „SVE ŠTO JESAM” JE IMALA U AVGUSTU 2025. GODINE U GALERIJI NIKOLA RADOŠEVIĆ.

DOBITNICA JE I POHVALNICE TESLINE NAUČNE FONDACIJE ZA RADOVE ,,NAPON BEZ BUKE“, ,,ČUVAR TAJNE“ I ,,MISAO BEZ REČI“, PA JE TIM POVODOM POZVANA DA UČESTVUJE NA KOLEKTIVNOJ IZLOŽBI 2026. GODINE U NJUJORKU.

Kako bi opisala svoju umetnost?

Umetnost kao radost življenja, kao divna potreba i želja da stvoriš, napraviš svojim rukama, svojim mislima, idejama i najviše osećanjima. Moja umetnost je intuitivna, neplanirana, često vrlo ekspresionistička, bez predumišljaja. Baš ono što jesam ili kako osetim ljude oko sebe, pojave, situacije. Najlepše je videti srcem i kada to preneseš na platno, ne mora da bude savršeno, ali će ta energija nekom nešto značiti. Ako moja umetnost dotakne makar i jednu dušu, meni je dovoljno za radost. ,,Radost je kao strast, mora se podeliti sa nekim da bi bila potpuna“ – kako glasi posveta mojih dragih kolega u knjizi koju su mi poklonili pre više od 20 godina. Mudra rečenica koju sam usvojila tada i živim je svakodnevno. Umetnost ne mora nužno da bude materijalizovana, ne mora to da bude slika, crtež, ručno ple-

teni šal, obnovljena sofa, domaći kolači... Umetnost je i lepota ophođenja, osmeh od srca, lepa reč, oko za detalj koji nekom znači, sposobnost da u svakom i svemu pronađeš lepotu. Umetnost je kada u svakom danu imaš neki razlog za radost, kada umeš da ugodiš i sebi i drugima nekim malim stvarima, sitnim pažnjama, ljubavlju i toplinom. Ako naučiš i da te kapi kiše na licu preplave radošću, ti si već umetnik.

Kada si shvatila da kreativnošću najlakše i najlepše predstavljaš svoju suštinu?

Mislim da je to suština mog bića oduvek. Dokle god sežu moja sećanja, pamtim sebe sa potrebom da nešto napravim, ulepšam po svom ukusu, da učinim da nešto zasija, bljesne, da mu ljubavlju i pažnjom dam dušu. Moju sklonost ka crtanju i slikanju je u mom najranijem uzra-

stu prvi primetio i negovao moj deda Gavrilo, mamin tata. Snabdevao me je olovkama, bojama, papirima i do suza bi bio ganut gledajući me dok slikam. On bi te moje radove kačio po babinim sveže lepljenim, reljefnim tapetama usred dnevnog boravka i sa ponosom svakom ko bi došao pokazivao moja ,,dela“ i pričao o meni kao kustos o umetniku u muzeju.

Moja baba Vojka me je naučila da štrikam i heklam kada sam imala nekoliko godina i to su bili posebni, za mene predivni rituali. Skuva se kafa, iznesu se domaći kolači, a sve te divne žene izvade svoja pletiva i hekleraj, konce i igle, i uz priču, spontano i bez opterećenja, svojim

umećem stvaraju prava umetnička dela.

Pokušaje ,,restauracije“ nameštaja sam takođe imala u tom periodu. Mama i tata su imali nameštaj za spavaću sobu od ružinog drveta, ali se meni nije dopadala ta boja. Ushićena zbog ideje koja mi je sinula, uzela sam mamin lak za nokte u roze boji i počela od jedne natkasne. Lepo mi je krenulo, a onda je mama ušla u sobu i zaustavila me je šokirana onim što sam napravila. Danima sam bila uvređena i ljuta što nije razumela da bi prefarbani nameštaj bio lepši.

Tata se smejao i podržao me je, što mi je značilo kao uteha zbog prekinutog procesa moje prve restauracije.

Tako da mislim da je umetnost moja suština otkako sam postala svesna sebe i svog postojanja na ovom svetu.

Koliko ti je detalj važan u svemu što radiš – bilo da praviš kiflice, heklaš, restauriraš nameštaj, slikaš, pišeš?

Volim detalje i posvećujem im se, po mišljenju ljudi oko mene, čak i preterano. Zaustavim se u momentu kada se odmaknem, pogledam ono

što sam napravila i osetim blagost. Ili kada primetim da će to detaljisanje prerasti u sitničavost. Sve dok uživam u tim sitnim potezima kojima stvaram filigranske motive na slikama ili kada se trudim da mi svaka napravljena mantija bude makar sličnih dimenzija, ne odustajem od detalja. Kada pišem, potrudim se da budem jasna i precizna, da ne mistifikujem i ne ostanem nedorečena.

U avgustu 2025. imala si svoju prvu samostalnu izložbu „Sve što jesam“ u Galeriji Nikola

Radošević u Beogradu. Čime si se predstavila beogradskoj publici?

U saradnji sa divnim timom iz galerije sam uspela da predstavim čak 27 slika, što je za jednu postavku popriličan broj. Pritom je većina velikog formata, ali pošto smo izložbi dali naziv ,,Sve što jesam“, nije moglo drugačije nego da bude u skladu sa mojom sklonošću ka bogatom maksimalističkom stilu. Dodatnu punoću su dali komadi restauriranog nameštaja koji su deo postavke, kao i moji ručno pleteni odevni komadi. Ideja je bila da se predstavi ono što sam radila proteklih 30 godina i da se prenese atmosfera

redom – konci i igle, heklanje, pa biranje mebla, šmirglanje nameštaja, farbanje... Nikada ne merim vreme, ono ne postoji kada uživaš u onome što radiš. Desi mi se da zaboravim da jedem ili uzmem čašu vode, jer se izgubim u tom bajkovitom svetu stvaranja.

Koja boja povezuje sve tvoje slike ili cikluse? I zašto baš ta?

Kolorista sam oduvek. Ne postoji boja koju ne volim. Imam izraženu sinesteziju zbog koje meni i reči, brojevi i imena imaju svoju boju. Ako bih morala da izdvojim neku koja se najčešće javlja

slična ambijentu u mojoj kući. Želja nam je bila da sve bude autentično, da ima toplinu doma, da se ljudi osete ugodno i dobrodošlo. Nadam se da smo u tome uspeli.

Slike govore o snazi jedne žene da iskorači u svoj kreativni svet poznatog. Koje je doba dana ili noći kada stvaraš?

Nemam radno vreme kada je stvaranje u pitanju. Imam cikluse od po nekoliko dana u kojima samo slikam, onda pređem na pisanje, pa zatim

na mojim slikama i kroz sve cikluse, to je boja Sunca. Volim toplinu te boje. Ali obožavam i ljubičastu, zelenu, plavu, narandžastu...

Napisala si kako svaka žena ima svoje pretkinje zaštitnice. Ko su tvoje pretkinje u nizu koje su te dovele tu gde jesi?

Da, to je nešto što osećam čitavog života i sigurna sam da je tako. Njihov uticaj na nas je nemerljiv i ako ga osvestimo i prigrlimo na pravi način, služiće nam dok god postojimo i dok

nekom jednog dana i mi ne postanemo te zaštitnice. Imala sam sreću da odrastam okružena predivnim ženskim mentorkama od kojih sam naučila onoliko koliko ne možete naučiti ni u jednoj školi. Prabaka, bake, mama, ujne, strine, tetke, sestre... sve su imale svoju ulogu u mom odrastanju i formiranju i ja sam im zbog toga neizmerno zahvalna. Moram da spomenem i svoju predivnu svekrvu od koje sam mnogo naučila i čije mudre savete često primenjujem, vrlo svesno i sa radošću. Sve moje prijateljice i kume su moja ogromna podrška, pažljivo ih slušam i čuvam kao u riznici njihove mudrosti o življenju svakodnevnog života. Neprestano učim od svih njih i zadivljena sam njihovim različitostima. I onima koje su čista emocija i nežna, topla bića, kao i onima koje su stamene, jake, praktičnog uma. Sve one su moje zaštitnice, moje učiteljice i najveća inspiracija za moje stvaranje.

Koje su ključne reči u tvom fokusu? Ja vidim prošlost, tradiciju, ljubav, esenciju života.

Harmonija. Radost življenja. Mir. Ugađanje. Poštovanje predaka. Te reči za mene nisu samo reči, to je način na koji živim.

Pišeš knjigu. Šta će se naći između dve korice?

Stvaran život. Mali, jednostavan život. Sve naše vrline i mane, naša savršenost u nesavršenosti. Porodica. Zahvalnost precima, bez želje i potrebe da ih idealizujem, nego da ih prihvatim i zagrlim kakvi jesu bili. Zanesenosti, radosti i tuge. Snaga koju nam Bog daje da prebolimo, da nastavimo dalje, da opet umemo da se smejemo, a da se ne plašimo rastanaka ni privremenih ni konačnih.

Tema septembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Dear Little Me“. Šta bi Marijana rekla mlađoj sebi?

Sve je baš kako treba da bude. Drago mi je što si uživala u svom detinjstvu, što su te obasipali ljubavlju i pažnjom. To će ti dati krila za sve dalje u životu. Da, život je prelep, ali nije uvek lagan za saradnju. A nije sve do tebe. Ne pitaš se za mnogo toga. Desiće se mnoge situacije zbog kojih ćeš se pitati ,,Zašto baš tako?“. Nauči što pre da ne možeš da živiš živote drugih, ne možeš da držiš sve pod kontrolom niti možeš ikoga da spaseš njegove sudbine. Živi, grli, ljubi, smej se, ugađaj, voli i moli se za ljude oko sebe. To je najvažnije što bi trebalo da radiš. Nauči da prihvatiš i razumeš. Budi uvek radoznala i uči bez prekida dok god postojiš. Nestrpljivost ele-

miniši što pre, beskorisna je. Znaš da vreme ne postoji. Iz svega ćeš nešto da naučiš, čak i kad ti se u trenutku dešavanja ne sviđa kako to izgleda. Neće ti se uvek desiti ono što si želela, ali će ti se desiti ono što ti je potrebno i što je najbolje za tebe. Nikada nemoj da prestaneš da pružaš ljubav. Znaš da smo ovde da bismo voleli jedni druge. Neka tako ostane.

PHOTO IRENA BAJČETA

YOUR WEDDING

RECI „DA“

FOTOGRAFIJE: : TD STUDIO, ŽELJKA MILIĆ, MIHOCI STUDIO

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

INES NANIĆ, ROĐENA JE U VIROVITICI, A DUBROVNIK JE POSTAO NJENA KUĆA

KADA JE SA 18 GODINA DOŠLA NA STUDIJE NA AMERIČKU VIŠU ŠKOLU ZA ME -

NADŽMENT I TEHNOLOGIJU. NAKON DIPLOMIRANJA, RADILA JE U SAD U LUKSUZNIM HOTELIMA POPUT HYATT REGENCY I MARRIOT MARINA, A ZATIM U HOTELU

DUBROVNIK PALACE. BUDUĆI DA POTIČE IZ PREDUZETNIČKE PORODICE, HTELA JE

DA RADI NEŠTO SVOJE. RECESIJSKE 2008. GODINE UPUSTILA SE U RIZIK I KRIZU

PRETVORILA U PRILIKU ZA USPEŠNU POSLOVNU PRIČU.

OSNIVAČICA JE I VLASNICA AGENCIJE „DUBROVNIK EVENT“ KOJA MLADENCIMA

ORGANIZUJE VENČANJA U DUBROVNIKU. KLIJENTIMA JE DOSTUPNA OD 9 DO 17

SATI, A U NEDELJI ODRŽAVANJA DOGAĐAJA SVIH 24 SATA!

Kako si se odlučila da svoj poziv usmeriš na organizaciju venčanja u Dubrovniku za mladence iz Velike Britanije, Irske, SAD-a, Skandinavije, Austrije?

Taj put je nekako spontano tekao — od 2005. do 2007. sam vodila event odjel jednog luksuznog hotela u Dubrovniku i radila puno vjenčanja — i sa stranim i sa lokalnim klijentima. Nikad nisam ni pomislila da bih ikad radila taj posao, on je našao mene. Otvaranje „Dubrovnik eventa” davne 2008. godine došao je prirodno i doista se pokazao kao moj prirodni habitat.

Da li su se trendovi u organizaciji venčanja promenili u poslednjih 10 godina?

O da, apsolutno! Često kad držim predavanja na temu promjena i adaptacija u poslovanjima, pokazujem baš fotografije vjenčanja koje smo organizirali 2009. ili 2010. godine. Bazne dekoracije, većina vjenčanja isto, minimalna personalizacija, stolice s navlakama, akvarij vaze sa plutajućim svjećama. Danas su vjenčanja pravi statusni simboli, potpuno personalizirani i adaptirani željama, karakteru, lifestyle-u i budgetu klijenta. I sve ide i sve se može, to je ljepota današnjih vjenčanja, mašta i kreativnost su na vrhuncu, ali i dalje se poštuje tradicija mnogih nacija za koje organiziramo vjenčanja. To je, kako bi rekli — best of both worlds!

Uvek smo dobri onoliko koliko je dobar i naš tim. Ko čini ekipu koja pobeđuje sve ove godine?

To je moja krilatica kojom počinjem i završavam svaki radni dan. Kad me pitaju što mislim da je moj svojevrsni popis, uvijek kažem da su to moji nevjerojatni, vrlo hand picked partneri i dobavljači, radi čije fantastične profesionalnosti, iznimnih standarda koje zajedno gradimo i sjajnog know-how znanja, i ja izgledam dobro. Malo sam to sad banalizirala, ali poanta je — s obzirom na to da ja kao organizator, planer i producent evenata niti kuham, niti fotografiram, niti vozim, niti šminkam, niti dekoriram — da je moj posao naći najbolje koji daju izvrsnu vrijednost za novac i prate sve naše standarde koji su iznimno visoki. S druge strane, moj interni tim žena koje su krcate supermoćima organizacije, improvizacije, dizajna, priučene psihoterapije, i sve to sa smješkom na licu, jeste tim bez kojeg nema ničega. Moja Matea, malo za reći desna ruka, ravna meni u firmi, uz moj bok u pješadiji na svadbenom bojištu već deset godina. Naša Ora, podmladak i Gen Z, koja na drugačiji način percipira i posao i klijente i uči nas novim načinima perspektive, također je sjajan dio tima. Tokom sezone imamo ekipu koja nam po potrebi uskače na evente i koja je s nama godinama.

Koje je doba godine kada je Dubrovnik najlepši za reći DA?

Ah, to je super lako pitanje — proljeće ili jesen! Nema ništa ljepše od zelenih dubrovačkih dana u maju, kao ni zalazaka sunca u septembru. Manje su gužve, manje je vruće, a cijene letova i smještaja su jeftinije nego u ljetnim mjesecima. Zadnjih nekoliko godina primjećujemo da i sami

klijenti konačno prepoznaju ovu stavku, pa je sve manje vjenčanja u julu i augustu. Bogu hvala, jer raditi ili ići na event na plus 40 na zidinama gdje nema trunke hlada, a ima pregršt stepenica, u trodjelnom odijelu ili vjenčanici od 200 slojeva, nije nimalo zabavno.

Imaš klijentelu koja traži da im baš ti organizuješ venčanje u Crnoj Gori, Dubaiju... Koliko je teško tamo negde, gde nije tvoj teren, dati maksimum u organizaciji?

To je iznimno teško, ali opet — vraćamo se na odabir tima. Ove godine, radili smo u Budvi vjenčanje godine nogometaša Stefana Savića i divne mu žene Nikolije. To je definitivno bio jedan od najzahtjevnijih projekata koje smo ikad realizirali iz više razloga, jedan od njih bio je taj da smo radili decking na plaži od tisuću kvadrata do koje nema direktnog pristupa, pa smo pontonima dovozili 30 tona opreme za decking, a sve ostalo — šlepere namještaja, cvijeća i dekoracija, opreme za razglas i rasvjetu i ostale detalje — na ruke, niz šezdesetak stepenica. Postava je trajala puna četiri dana (plus dva dana rastavljanja), a sam event manje od 12 sati. Ali zadovoljstvo klijenta i vrhunska izvedba svih uključenih — radi toga ti se srce i duša napune za tjedne! Kad radimo van Hrvatske, najviše vremena trošimo na odabir dobavljača, kao i partnerske agencije za planiranje — to je najbitnija stavka. Uvijek kolaboracija ispred konkurencije!

Tvoj senzibilitet i estetski pristup sviđa se mnogim mladencima koji te angažuju. Šta je ono što se danas traži?

Baš si to dobro sumirala — senzibilitet i estetski pristup — mislim da sam se tu najviše profilirala i kao planer/organizator/producent evenata, baš kao i moje cure. Također, mi smo doista poznati po tome da nam je pristup iznimno osoban i da nema granica kad su u pitanju klijenti —tu smo za njih uvijek i za sve. Puno high end klijentele traži upravo taj pristup — nemaju problem platiti premium dok god dobivaju premium. Naš je cilj uvijek nadmašiti sva moguća očekivanja i mogu ti reći, bez lažne skromnosti, da smo dosta dobri u tome. I doista dajemo sve od sebe da svaki event, svako vjenčanje, bude čista refleksija klijenata i da gosti vide slavljenike ili par kroz svaki

segment kroz dan — od glazbe, preko poklona za goste, pa sve do izbora menija, pića i dodatnih načina zabave.

Ove godine, organizovala si filmsko venčanje u Crnoj Gori. Kako je izgledala režija svega?

Bilo je kao neki san — sada kad gledam s odmakom. Planirali smo to vjenčanje u manje od tri mjeseca, a radili smo sve od A do Ž (to nam je inače klasični modus, jedino tako postižemo da su najviši standardi ispoštovani). Jednom tjedno sam vozila u Budvu na sastanke i preglede lokacije, mjerenja i dodatne dogovore. S mladenkom sam izmjenila preko 5000 poruka na Viberu (cijelo vjenčanje smo isplanirale preko Vibera!) i sam Bog zna koliko minuta poziva. Prvi put sam radila sa većinom dobavljača, ali sam ih doista birala povećalom. Svi su briljirali, ali svi! To je bio timski uspjeh, bili smo prava vojska — u backstage operativi nas je bilo preko 100 — koordinatora, nosača, cvjećara, foto-timova, vizažista i frizera i, naravno, produkcije i glazbenika. Koordinirati tako nešto a da nisi u „svom dvorištu“, što bi rekli, ravno je ponekad misiji na Mars — ali uspjeli smo!

Koje je, po tvom mišljenju, „venčanje veka“ koje si organizovala?

Veoma mi je teško odgovoriti na to pitanje jer se jako emotivno i osobno involviram sa svakim svojim klijentom — ponekad mi je najdraži par koji je došao sam, a ponekad mladenci koji su napravili all in vjenčanje o kojem se priča godinama. Doista se sve svodi na ljude, uvijek i zauvijek. Ta-

kođer, kad sam počinjala, sve se radilo drugačije, sve je bilo bazno i vrlo jednostavno — sada je to na visokim i zahtjevnim razinama i svako vjenčanje je prava produkcija. Većinu vjenčanja postavljamo na lokaciji po dva-tri dana i rastavljamo/čistimo bar još dan iza. Da ne govorim o samom planiranju, prosječna količina mailova u folderu jednog klijenta je preko 500, a uz to su još i pozivi, sastanci, posjete, Whatsapp poruke i sve ostale komunikacijske platforme. Danas većina naših klijenata radi s nama trodnevne evente i mi gradimo cijelu priču, pa gosti doista odu kućama osupnuti svime što su doživjeli i proživjeli. To je taj

neprocjenjivi dio koji puno destinacija još uvijek ne prepoznaje — moć event industrije.

Da li si ikad imala „kriznu situaciju“ tokom venčanja i kako si je rešila?

Svako vjenčanje ima svoju kriznu situaciju, one se rješavaju u hodu, iskustvo je ključ, kao i tim, a naravno i klijent. U većini slučajeva, tek dan posle klijentima kažemo što se dešavalo iza zavjesa, da se tako izrazim, i oni ne mogu vjerovati što smo ishendlali, a da nitko nije primjetio. Jedna stvar koja se sve ove godine nije promjenila je utjecaj vremenske prognoze na mindset

klijenta i tok samog eventa — to nam je uvijek izazov, ali moram priznati da smo nekom gore u dobrim kartama i da doista imamo puno sreće — nadam se da se neću ureći sada.

Kako vidiš budućnost destinacijskih venčanja u Hrvatskoj i u regiji?

Vidim ju kao jako svjetlu, ali ta odluka, i točno to i mislim kad kažem — odluka je na nama. Kako ćemo se promovirati, kako ćemo raditi, kako ćemo strateški prezentirati i pozicionirati destinaciju je na nama kao timu — pritom mislim na tim cijelih gradova, pa i država. Financijski i mar-

ketinški odjek jednog luksuznog destinacijskog vjenčanja je ogroman — kad razmislite o tisućama ljudi koji na godišnjoj razini dođu isključivo radi svojih dvoje prijatelja, pa ostanu u gradu/ državi još koji dan ili tjedan, troše više nego prosječni turist i promoviraju kroz društvene mreže više nego prosječni turist, malo se čovjek zamisli. Još uvijek je taj dio neshvaćen, jer ne postoje detaljne analize i metrike ove industrije, ali idemo prema tamo, radimo na tome.

Tema septembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Dear Little Me“. Šta bi rekla toj maloj devojčici u sebi?

Iskreno, ne volim taj trend. Majka sam dva dječaka i kao majka se vidim dužnom da im pomognem što više shvatiti i usmjeriti ih, ali ne živjeti za njih. Oni moraju sami osjetiti i živjeti život. Ništa si ne bih rekla — osim da prestanem s dijetama jer nemaju smisla, ali sad da imam nešto životno reći tebi i sebi na ovo, bojim se da ne. S druge strane, ništa ne bih mijenjala. Obožavam svoj put koji sam imala, svaku, baš svaku lekciju, svako dizanje nakon pada. Kažu da nije poanta u tome kako padneš nego kako se digneš. Eto, to bih si potencijalno rekla malo ranije, ali vjerujem da sva naša shvaćanja dođu do naše glave i naše srži kad im je vrijeme. Ideja zamaranja male mene sa filozofijama mi nikad nije bilo jasno. Volim tko sam danas, volim svoj put, volim svoj život, a do toga sam došla vremenom, mislim da se i teleportiram sada u svoje djetinjstvo, shvatila bih da nema smisla da mlađoj verziji sebe išta govorim — zna ona kuda ide, a kad ne bude znala, naučit će.

PHOTO:

YOUR REALITY

O MILIJARDERIMA NA BATERIJE I DRUGIM CRNCIMA IZ GANE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

MARIJANA MANDIĆ, ROĐENA U MAJU 1984. U BEOGRADU, ZAVRŠILA SVE ŠKOLE, A POSEBNO ISTIČE ŽIVOTNU BEZ KOJE SVE DRUGE NE BI IMALE SMISLA. PO ZANIMANJU JE DIPLOMIRANA PRAVNICA SA SKORO DVE DECENIJE RADA U PRAVOSUĐU. OD TITULA ISTIČE DA JE MAJKA ČETVOROGODIŠNJEG DEČAKA I U SKLADNOM BRAKU SA NJEGOVIM TATOM.

MARIJANU SAM ZAPAZILA NA NJENOM IG PROFILU @ZMAJCEK84, JER BEZ „PARDONA“ PRIČA O SVEMU O ČEMU ŽENE SAMO MISLE I ŽELE, A NE SMEJU DA OSTVARE. ISKRENA I OTVORENA, MARIJANA JE BRZO POSTALA POPULARNA NA DRUŠTVENIM MREŽAMA.

Šta te je podstaklo da progovoriš i govoriš bez filtera, direktno, o temama o kojima se u Srbiji obično ćuti?

Mnogo se govori, a slabo se šta kaže. Srbija je tradicionalno i običajno konzervativna zemlja, koja podleže svakodnevnim predrasudama o svemu i svačemu, a mi smo trenutno u tranzitu, te se lome koplja i na nedužnima. S druge strane, kreira se slika idealizacije, blagostanja, luksuznog života koji apsolutno nema veze sa realnošću. Ovaj naš život milijardera na baterije bespotrebno nabija teret običnom narodu koji živi od radničke plate.

Da li u inboks dobijaš komentare da žene, ali i muškarci koji te slušaju, osećaju olakšanje i oslobođenje jer neko javno govori o onome o čemu i oni misle?

Svakoga dana dobijem na stotine komentara, posebno mi je drago zbog toga i mogla bih reći da mi je to satisfakcija. Kada ti jedna majka napiše „Izgubila sam ćerku i niko me nije dugo nasmejao dok nisam otkrila tvoj profil”, to ima

kosmičku težinu. Muškarci su mahom iznenađeni što postoji žena koja je lepa i jede pihtije. Što se kaže — idealna.

Koliko ti je hrabrosti trebalo da pričaš „bez pardona“?

Ne posebno, jer ovo što pričam, ja to živim oduvek. Sada to vide i čuju svi, a ne samo “moj svet”.

Šta bi rekla ženama koje žele da budu slobodnije i iskrenije, ali ih sputava strah od osude?

Rekla bih da svakog dana rade na sebi, kako na emotivnoj tako na socijalnoj inteligenciji, i ujedno se trude da budu ekonomski nezavisne, jer to jedno bez drugog i trećeg ne može. Kada se dosegne taj nivo, automatski nestaje strah od svega.

Da li smatraš da istina izrečena bez ulepšavanja može biti lekovita i isceljujuća? Kada je tvoj profil „eksplodirao”, čime si sve nas kupila?

PHOTO:

današnje vreme, ne može, jer je tržište preplavljeno. Svi nešto pričaju, pevaju, prodaju, glume... Svi su u superlativu, tepaju se draga moja, lepa moja, mila moja, a društvo nikad poremećenije. Moraš nečim da skreneš pažnju, a u našem narodu nema boljeg načina nego da opsuješ. Prvo opsuješ, a onda kažeš šta želiš. U mom slučaju — autentičnost, iskrenost, originalnost i jednostavnost — sve što negde nedostaje i na mrežama i u medijskom svetu.

Kako tvoj partner, suprug, gleda na tvoju otvorenost i monodrame na tvom IG profilu koji prati preko 82 hiljade ljudi.

Mi se u svemu podržavamo i jedno drugo bodrimo i guramo napred. Tako je i u ovom slučaju. On zna s kim živi, 10 godina se smeje i odavno govori da sam ja X faktor i žena za neku vrstu scene.

U opisu tvog profila @zmajcek84 piše da pričaš, psuješ, piješ, pevaš i putuješ. Pet reči koje počinju na slovo P su presudne u tvom životu. Koja je ipak najomiljenija?

Kada sam bila mlađa, to je definitivno bilo pevanje. To je moja prva ljubav koje se nikad nisam odrekla, kafanu osećam, boemski život mi je više nego poznat, ja sam ćerka harmonikaša, pa su neke osobine i talenti deo gena. Sada, u ovim godinama, sebi sam obezbedila toliku slobodu i vreme da bih kao omiljenu reč izdvojila — putujem.

Ove godine slaviš pet godina braka. U svojim narativima često razotkrivaš i šta brak jeste, bez lažne slike. Kroz istinu do ljubavi?

Da, dosta karikiram ne bi li žene koliko-toliko počele da menjaju svoj pogled i očekivanja od braka, odnosno partnera. Žene se mahom razočaraju u svoja očekivanja i idealizaciju partnera. Tada kreće revolt, loše ponašanje, inat i tu se otvara crna rupa koja sve uvlači i guta bespovratno, najtragičnije decu. Ovo je tema za dva sata priče. Mislim da ću je kroz neki format ispričati jer zaista verujem da bih ženama mogla da otvorim neki novi pogled na sve to — mlada sam, nisam udata za milionera i apsolutno živim stvaran život.

Koji je tvoj sledeći projekat?

Razne ponude stižu kako sa televizije tako i iz pisanih medija. Zasigurno bih pisala kolumne jer mi se to dopada, umem i znam da bi bilo čitano kao što je sve ovo gledano. Možda uvezem one crnce iz čuvenog spa centra u Gani, otvorim ovde sazvežđe raja i pakla, te stvorimo

večnu simbiozu zdravlja duha i tela naših žena heroina.

Tema septembarskog izdanja RYL magazi- na nosi naziv „Dear Little Me“. Šta bi danas poručila mlađoj sebi?

Da se ne sekira, da će se sva tuga, trud, suze i nepravde, jednog dana pozlatiti i u snagu pretvoriti.

PHOTO: GORAN STEPANOV

REFRESH YOUR FILM

EJ, SALAŠI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: GORAN STEPANOV

PHOTO: GORAN STEPANOV

MAJA UZELAC JE DIPLOMIRALA NA ODSEKU ZA FILMSKU I TV REŽIJU NA FAKULTETU DRAMSKIH UMETNOSTI U BEOGRADU. TAKOĐE JE DIPLOMIRALA NA SMERU ZA OPŠTU LINGVISTIKU NA FILOLOŠKOM FAKULTETU U BEOGRADU.

MAJA JE POSTALA POZNATA KAO AUTORKA KULTNOG KULTURNOG NOKAUTA (TV B92, RTS), KOJI JE OSMISLILA, REŽIRALA, UREĐIVALA I VODILA. REŽIRALA JE NEKOLIKO KRATKIH IGRANIH FILMOVA (NA PRELAZU, NAPOLJU, SRPSKI DERBI) , DOKUMENTARACA (FINI KAO MI, DALEKI GRAD), TV EMISIJA (GUŽVA, RTS +TV B92), REKLAMA (KAPRI — FRIKOM, KERAMIKA KANJIŽA, EURODOM), KAO I DVE EPIZODE IGRANE SERIJE UJKA — NOVI HORIZONTI. NJEN PRVI DUGOMETRAŽNI IGRANI FILM „EJ, SALAŠI” PREMIJERNO JE PRIKAZAN NA BELDOCSU 2025. I UPRAVO SE PRIKAZUJE NA FESTIVALIMA PO REGIONU.

NAJPRE VELIKO HVALA OD NAS VOJVOĐANA KOJI OBOŽAVAMO ZVONKA BOGDANA, RAVNICU I SALAŠE.

JA SAM VAM TU UPALA NA TERITORIJU GERILSKI, BEZ PREDUMIŠLJAJA, I DRAGO MI JE DA NISAM RAZOČARALA.

Film „Ej, salaši“ imao je svoju premijeru na Beldocsu, a potom smo ga gledali na 32. Evropskom filmskom festivalu na Paliću, gde ga je publika sjajno prihvatila. Potom je prikazan na drugom kraju zemlje, na Raškim duhovnim svečanostima. Kakav je osećaj raditi dokumentarni film koji mora da uspe?

Nije morao. Previše je elemenata tu bilo koje je trebalo staviti u ravnotežu, previše je ljudi mislilo da zna kako to jedino može i treba da se uradi. Vrlo je tu, u stvari, bilo neočekivano imati neku svoju viziju i veoma je teško bilo za nju se izboriti.

Film nosi snažan emotivni i nostalgični naboj. Kako ste pristupili stvaranju atmosfere filma — između narativa, poezije prostora i sećanja?

Mi smo se uhvatili za konkretne detalje i od njih smo napravili nekakvu modernu isprekidanu simfoniju. Cela ikonografija Zvonkovih pesama je u tim rukom oblikovanim predmetima čiji smo nastanak snimali. Zvonkova sećanja se takođe kreću u tom koordinatnom sistemu — rupe u prisećanju i delovi koji nedostaju su nam dali prostora za melanholiju koja je tu vrebala da nabuja.

Koliko je sam Zvonko Bogdan učestvovao u kreiranju narativa filma? Da li vam je dao potpuno poverenje ili je želeo da određene teme posebno istaknete?

On je bio tu kad smo zvali, pričao kad smo pitali, pratio rediteljske indikacije — bio je profesionalac, kao što je bio i u ulozi džokeja, trenera, pevača...

Fotografija je savršena. Minimalizam, detalj, krupan kadar koji govori sve. Veoma je moćno kad se sve to sagleda zajedno.

Imala sam u glavi spoj tih širokih totala ravnica koje govore same za sebe i Zvonkovog vrlo

krupnog plana, u kom se vidi iskra u oku i trzaj kapka, uz detalj tek skovane potkovice. I tako smo išli, prateći tu ideju, kroz snimanje.

Film je posveta i salašima, i ravnici, i tamburašima, i nekim vrednostima koje polako blede. Da li ste ga zamišljali kao čuvanje jednog identiteta od zaborava?

Bili smo svesni toga da će mnogo ljudi i procesa tu biti zabeleženo možda poslednji put pre svog nestanka. Istorije koje ih prate smo beležili što preciznije, ali u isto vreme svesni mitskog prostora koji se oko njih formira. Taj nivo smo vodili i formirali izuzetno pažljivo kako bismo izbegli svaku naznaku patosa.

Da li si imala trenutke sumnje — kako „uhvatiti” suštinu Zvonka Bogdana i njegovog sveta, a da film ne postane samo biografski prikaz?

U njemu samom sam vrlo brzo osetila neku dubinu i toplinu, to mi je bilo dovoljno da ne sumnjam u ishod. Od te tačke sam se bavila samo time kako to kadrovima najbolje uhvatiti — svakakvim kadrovima je to delegirano, ne samo onima u kojima se on sam nalazi.

Koji trenutak sa snimanja ti je bio najemotivniji ili najautentičniji?

Onog časa kad sam videla radionicu Ade kovača, koji je još Zvonkovom ocu pravio potkovice, i čula njegovo svedočenje, znala sam da

je to početak našeg filma i osetila da je u tim kadrovima sve za čim tragam.

Tu je bio duh epohe koja nestaje, živ i netaknut, nabijen značenjem. Tu je bila autentična slika i atmosfera. Tu je bilo sećanje koje ima težinu i nosi metaforu.

U vremenu kada se često zaboravlja na autentične umetnike, kako vidiš značaj dokumentarnog filma u očuvanju kulturne baštine?

Ivan Kljajić, koji je inicijator ovog projekta, voli da kaže da smo napravili “zadužbinu”. Mislim da nije teško zamisliti konkurs za biografski dokumentarni film, koji bi za novac jednog igranog filma mogao da sačuva pojedinačna umetnička svedočanstva o npr. deset ključnih ljudi za ovu kulturu svake godine. Ali, kao i mnoge druge ideje, i o ovoj ima smisla razmišljati tek kad se na odgovarajućim mestima budu našli odgovarajući ljudi. Za šta se upravo borimo.

Da li misliš da mlađe generacije prepoznaju lepotu onoga što Zvonko Bogdan nosi u svojim pesmama i da li film može biti most ka njima?

FIlm je napravljen modernim jezikom i opremljen je kukama koje se kače na vozilo aktuelne epohe — to je jedina šansa za pamćenje i jedini način da ovo vreme dobije i sačuva nešto ključno od onog prethodnog.

Kakve reakcije ste do sada dobijali na film — od publike, kritike i, možda najvažnije, od samog Zvonka Bogdana?

Zvonko je za nas odsvirao možda najbolji koncert na Salašu pred premijeru filma na Palićkom festivalu. To uzimam kao njegovu reakciju.

Ljudi su poludeli za filmom, osetili su u njemu snagu i nežnost, i mnoge neverovatne usputne recenzije sam od njih čula za ovih par projekcija — od kolega umetnika, preko tinejdžera i parova što slave zlatnu svadbu, pa do monahinja — dobila sam potpuno neočekivane i jako ozbiljne uvide.

Tema septembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Dear Little Me”. Šta bi rekla mlađoj sebi sa pozicije do sada pređenog puta?

Da se koncentriše na proces, ne na cilj. I da su ciljevi zapravo mnogi, ne samo jedan.

Ali ne bih očekivala da je u stanju da išta od toga razume. Nema šortkata ni džokera, mora ceo put da se pređe.

PHOTO:

CHILDHOOD

MALA MOJA LOKNICE

PIŠE: DR KATARINA RAKITA

Mala moja loknice,

Od samog dolaska sa ove strane, borila si se da preživiš. Reanimirali su te modru i namučenu teškim prolazom kroz tamni vilajet porođajnog kanala. Pobedila si život u tebi.

Znam da si izabrala svoje roditelje baš takve kakvi jesu, tvojoj dušici je to trebalo. Ali ipak je bolelo. Mnooogo.

Ti si odrastala sa očima punim ljubavi za svog tatu. Tvoj heroj, oslonac, sigurnost, spasitelj. Kada bi te pogledao, osećala si se centrom njegovog univerzuma. Znam da ti je mama često izgledala kao neka teta koja se motala oko njega, tvog idola. Retko si hodila zemljom, sedela si na njegovim ramenima i tako išla kroz svoj mali-veliki život.

Sećam se, dušice moja, onog dana kada si ga prvi put videla sa ženom koja nije bila tvoja mama. Tvoji mali prsti su se stegli, u stomaku se otvorila rupa. Bila si očajna, zbunjena, kao da ti je neko istrgnuo kosmos iz ruku. Nisi razumela sve, ali je telo zapamtilo oštar miris izdaje.

Dugo si to gurala duboko unutra, pokušavala da zaboraviš, pa ti se danas čini kao da se ničega više ne sećaš, osim da je Ona postojala, da je putovala sa vama — tobom i tvojim vitezom. I da si sve vreme ćutala da niko ne primeti kako ti je srce tiho pucalo.

Bol je našla tiho i sigurno skriveno mesto u tvome srcu.

Vidim te... tvoje oči koje su uvek skrivale tugu. Trudila si se da se smeješ najglasnije, da izgledaš kao najveselija na svetu, samo da niko ne vidi tvoj ponor, tvoju bol. Nisi želela da te pitaju, nisi želela da izdaš ni tatu ni mamu. Sve si nosila sama, hrabro, a ipak tako mala. Naučila si da skrivaš suze iza osmeha. Bila si uvek vesela, glasna, zabavna — da niko ne oseti koliko si u stvari tiha iznutra.

Znam da si tada ćutala jer nisi imala kome da kažeš koliko te boli i koliko se plašiš. U srcu si osećala da ako kažeš istinu, izdaješ tatu. I zato si se pravila jaka.

Život te je naučio dvostrukom jeziku. Prvi, onaj spoljašnji: vedrina, lakoća, neustrašivost. Drugi, unutrašnji: duboka tuga, nepoverenje, tiha glad za sigurnošću.

Ipak, verovala si da si tom tišinom izdala mamu, babu, sve svoje pretkinje, svoj ženski rodoslov, svoju animu.

Kasnije, kada si odrasla, skupila si hrabrost da mami daš krila. Rekla si joj da zaslužuje slobodu. Ona ju je uzela i tata je otišao. A ti si tada osetila prazninu — ne samo zato što je napustio mamu, nego zato što je otišao i od tebe.

Zato danas kad pogledaš oko sebe često tražiš oči koje će te gledati kao što si želela da te on gleda. Tražiš prisustvo, pažnju, onaj osećaj “tu sam za tebe”.

Mala moja, sada ti ja kažem ono što ti tada niko nije rekao: “Nisi ti kriva... nikoga nisi izdala.”

Njegovi izbori nisu imali veze s tvojom vrednošću. Nisi mogla da ga zadržiš niti da popraviš ono što nije bilo tvoje. Ti si bila i ostala vredna ljubavi, nežnosti i sigurnosti, bez potrebe da moraš da se boriš ili dokazuješ.

U školi si bila najbolja, u sportu nepobediva, u društvu omiljena. Učila si da kad ti unutra nedostaje sigurnost, spolja stvaraš svet u kom si nedodirljiva. Tako si rasla u ženu koja se nikada nije predavala, koja se borila do poslednjeg daha za sve što je želela.

Postala si uspešna, brilijantna, beskompromisna, u životu disciplinovana. Svaki cilj koji bi dotakla, pretvorila bi u zlato. Ljudi su te gledali s divljenjem, a ti se smeškala, znajući da je tajna tvoje snage upravo ona rana koju si nekada želela da zaboraviš. I tako, dok je svet video samo pobednicu, ti si u tišini znala da si zapravo preživela, prerasla i nadmašila onu malu, tužnu devojčicu.

Godinama kasnije, iza svih priznanja, diploma i aplauza, postojala je soba u kojoj niko nije ulazio — unutrašnja soba srca u kojoj si, dušo moja, još uvek sedela sklupčana, stežući kolena

PHOTO:

uz bradu. Žena koja si postala je znala da će pre ili kasnije morati da ti priđe.

U polju morfogenetskom, na porodičnim konstelacijama, nije bilo buke, samo tišina. I tada, iznenada, osetila sam kako ti niz obraze klize suze. Tvoje male, neisplakane na mom velikom obrazu konačno spremnom da ih pusti. Ne zbog nečega što se sada desilo, nego zbog onoga što si dugo, predugo skrivala.

Ti i ja smo shvatile da smo ceo život bile maestralne u borbi, ali ne i u predaji. A prava ljubav — ona koja leči — traži upravo to: da se predaš, bez oklopa.

Počela sam polako. Najpre sam sebi priznala: „Bolelo je. Bila sam mala i nisam znala šta da radim. I to nije bila moja krivica.“

Jednog dana, gledajući se u ogledalu, prvi put sam videla i ženu i devojčicu zajedno i obe su se smešile. Nije više bilo potrebe da se kriju.

Izabrala sam put medicine — postala doktor, anesteziolog. Nije joj bilo dovoljno samo da leči telo, želela je da razume i dušu. Naučila je kako se ljudi bude iz sna nakon operacije, ali i kako se bude iz sna koji traje godinama — sna u kojem ne vide koliko su zapravo jaki.

Zato sam postala i terapeut porodičnih konstelacija. Na svojim radionicama videla iste one oči koje sam nekad gledala u ogledalu: hrabre spolja, ali tihe iznutra. I svakoj ženi koja bi mi došla govorila sam ono što sam i sama želela da čuje kad je bila mala: „Nisi sama. Nisi kriva. I tvoja bol može postati tvoje gorivo.“

Učila ih je kako da se pomire sa prošlošću, da vrate svoje mesto u porodici, da pronađu snagu u sopstvenim korenima. A kada bi se radionica završila, osmesi koje sam videla više nisu bili maske, već svetlo koje se rađalo iznutra.

Tako je mala devojčica koja je nekad krila suze postala žena koja drugima pokazuje kako da puste svoje.

Moj život više nije bio priča o izdaji nego o povratku sebi. I svaka žena kojoj bih pomogla je bila tiho „hvala“ onoj maloj devojčici koja je jednom odlučila da nikada ne odustane.

Nekada sam i ja bila mala, sa srcem većim od sveta i osmehom kojim sam krila sve što boli.

Nosila sam tajnu koja me lomila, a učila sam da hodam visoko, da se smejem glasno, da niko ne vidi.

Godinama sam verovala

da vredim samo kad sam jaka, da ljubav treba zaslužiti.

Danas znam istinu:

snaga nije u tome da izdržiš, nego da se otvoriš.

Da primiš.

Da pustiš.

I zato sam ovde.

Kao lekar koji zna da telo pamti, i kao terapeut koji zna da duša šapuće.

Da te pratim dok vraćaš svoje mesto, dok prestaješ da se bojiš svog osećaja, dok pronalaziš svoje korene, svoju slobodu.

A tvoja mala devojčica — može ti ponovo verovati.

*

Priča žene koja je pretvorila svoju bol u dar drugima.

PHOTO:

REFRESH YOUR FAITH

Тешко за читање? „Врати се и понови” – то

бих рекла себи малој. Одакле ми то? Не,

нису ме тако бодрили. Бодрење је снага

овог времена – или мана. Није још утврђено

јер мера овог времана су само резултати, а

мера времена укупног, па и мог детињства

нису били резултати. Мало ко их је помињао.

Пут свакодневни је већ био резултат и он

свакако није био рутина која досади. Неко (из другог времена) посмислио би да је све

утабано било. То је време у коме су се и

физички тек путеви правили. Не жалим се,

али се и не шалим. Било је главних путева, но такође не утабаних. Свако је свој морао

чудесима да

карта његова, односно улазница и да други завири у то време.

не сме хтела да будем. „Врати се и понови” – и то што нисам смела – не смем ни сада.

Страхове сада лече. Лепше речи

PHOTO:

YOUR MEDIA FESTIVAL

ROVINJ U ZNAKU WEEKENDA.18: NAJINSPIRATIVNIJI VIKEND GODINE

STIŽE S REKORDNIM PROGRAMOM

PHOTO: MARIO POPOVIĆ

PIŠE: PROMO

FOTOGRAFIJE: WMF

Od 18. do 21. rujna Rovinj ponovno postaje epicentar inovacija, znanja, kreativnosti i zabave! Weekend.18 okuplja najutjecajnije govornike, vrhunske stručnjake i lidere iz različitih industrija na šest tematskih festivala: Weekend Media Festival, HR.Weekend, AI.Weekend, Finance. Weekend te po prvi put Investment.Weekend i Energy.Weekend. Očekuju nas predavanja, inspirativne rasprave i nezaboravni večernji partyji uz vrhunske izvođače poput Jax Jonesa.

„Ove godine slavimo punoljetnost Weekenda i najavljujemo dosad najambicioznije izdanje festivala. Šest simultanih festivala, uključujući dva nova, omogućuju prostor za najnovije investicijske i financijske trendove, uz vrhunsku zabavu“, izjavio je Tomo Ricov, direktor Weekenda.18.

Weekend.18: Središte kreativnih ideja i globalnih trendova

Ovogodišnje izdanje donosi program kakav se rijetko viđa u regiji. Na pozornice stižu imena koja oblikuju globalnu scenu. Lara Boro, CEO The Economist Groupa, otkrit će kako je jedan

od najuglednijih svjetskih medija transformiran u digitalnom dobu, dok će jedna od najiščekivanijih gošći, novinarka i autorica serijala Trafficked Mariana van Zeller, publiku povesti na uzbudljivo putovanje kroz mračne strane globalnih crnih tržišta. Poseban naglasak bit će i na budućnosti društvenih mreža, gdje će Federico Paderni iz X-a otkriti planove i strategije razvoja platforme. Uz inspirativne panele, očekuju nas i večernji partyji na kojima će, među ostalima, nastupiti svjetska DJ zvijezda Jax Jones. Jer u Rovinju se poslovni razgovori nastavljaju do kasno u noć!

HR.Weekend: Budućnost rada, liderstva i talenata

Treći HR.Weekend bavi se temama koje oblikuju svijet rada, od privlačenja i zadržavanja talenata u doba globalne mobilnosti, preko hibridnog rada i produktivnosti, do mentalnog zdravlja zaposlenika. Na panelima će se raspravljati o raznim temama, a neke od njih su tehnologija u HR praksi i kako izgleda HR u obiteljskim poduzećima. Sudionici će čuti iskustva HR lidera iz najuspješnijih kompanija regije, a naglasak će biti na razvoju lidera nove generacije i

PHOTO: DINO NINKOVIĆ

korporativnoj kulturi koja potiče inovacije i dobrobit zaposlenika. Uz direktora festivala, Daniela Ackermanna, CEO Degordiana, neka od imena ovogodišnjeg izdanja su Selina Millstam, članica Upravnog odbora, The Case for Her, Ilya Bonic, predsjednik odjela za karijere u Merceru, Antonija Kapović, direktorica ljudskih potencijala u Bugatti Rimac i Bruna Kostelac Košir, Chief People Officer u MPlusu.

AI.Weekend: Umjetna inteligencija bez granica

Pod vodstvom Nikole Pavešića, drugi AI.Weekend otvara pitanja kako umjetna inteligencija mijenja naše živote i poslovanje. Stručnjaci iz vodećih globalnih i domaćih kompanija pokazat će primjere primjene AI-a u marketingu, zdravstvu, financijama i industriji zabave, dok će se na interaktivnim radionicama govoriti o etici, odgovornosti i budućnosti ove tehnologije. O AI kreativnosti, novim alatima i prilikama za poslovni rast govorit će Sheel Mohnot, glavni partner u Better Tomorrow Ventures, Victor Dodig, predsjednik i CEO Canadian Imperial Bank of Commerce, Ervin Jagatić, Product Director u

Infobipu, Lukasz Gabler, voditelj javnih politika i odnosa s državnim tijelima za CEE regiju u TikToku i mnogi drugi.

Finance.Weekend: Festival novih prilika u svijetu financija

Drugo izdanje Finance.Weekenda donosi potpuno novi pogled na financije. Umjesto klasičnih predavanja, sudionike očekuju paneli, studije slučaja i networking događaji koji povezuju investitore, poduzetnike i financijske stručnjake. Ključne teme uključuju inflaciju, investicijske trendove, fintech rješenja i održive financije, ali i prilike koje se otvaraju na tržištu kapitala. Direktorica festivala i CEO Farseera, Matija Nakić, u Rovinj dovodi imena poput Luisa Seca, profesora matematike na Sveučilištu u Torontu i direktora istraživačkog centra RiskLab, Vedrane Jelušić Kašić, članice uprave PBZ-a i Matije Kovačevića, CFO Hrvatskog Telekoma.

Investment.Weekend: Mjesto gdje kapital susreće viziju

PHOTO: MARIO POPOVIĆ

Premijerno izdanje Investment.Weekenda okuplja investicijske lidere, fondove, startupe i inovativne projekte. Fokus je na prilikama za ulaganja u regiji i svijetu, strategijama za privlačenje kapitala te trendovima koji oblikuju budućnost investiranja. Kroz panele i prezentacije, sudionici će čuti kako investirati u nove tehnologije, održive projekte i industrije budućnosti. Uz glavnog pokrovitelja, Zagrebačke škole ekonomije i menadžmenta te direktora festivala, dekana Mate Njavre, na festival dolaze George Yeo, bivši Ministar vanjskih poslova Republike Singapur, Luis Oganes, voditelj globalnih makroekonomskih istraživanja J.P. Morgana i Jože Rant, direktor financija Aircasha.

Energy.Weekend: Budućnost energetike bez greenwashinga

Energy.Weekend Powered UP by E.ON prvi je festival posvećen energetskoj tranziciji i održivosti. U Hotelu Grand Park 19. rujna obuhvatit će ključne teme, poput ESG standarda, elektromobilnosti, obnovljivih izvora energije i geopolitičkih izazova energetskog sektora.

Poseban fokus stavljen je na konkretna rješenja i poslovne modele koji već danas funkcioniraju, umjesto na prazna obećanja. Direktor festivala je Vladimir Sabo, direktor E.ON-a, a neki od sudionika su Saša Bart, partner u Dyvolveu i Ivan Paić, član uprave Končara,

Jedan vikend, šest svjetova i bezbroj razloga za dolazak!

Weekend.18 nije samo festival, već iskustvo koje spaja znanje, inovacije, glazbu i umrežavanje. Šest tematskih cjelina, više od 100 panela i radionica te večernji partyji koji se pamte cijele godine čine Rovinj mjestom koje morate posjetiti od 18. do 21. rujna. Pridružite se najvećem regionalnom događaju koji pomiče granice!

Stoga ne propustite priliku, rezervirajte svoje mjesto i budite dio jubilarnog Weekenda.18, koji povezuje edukaciju, inspiraciju i nezaboravno druženje u srcu Rovinja. Sve informacije i najnovije vijesti pratite na službenoj web stranici te putem Instagram, Facebook, LinkedIn i TikTok kanala.

PHOTO: MARIO POPOVIĆ

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

YOUR SAILING

IZMEĐU GLAMURA I DIVLJINE

Plovili smo južnom Francuskom, duž obale koja u isto vreme odiše luksuzom i prirodnom jednostavnošću. Iz luke u malom francuskom gradiću Set krenuli smo ka otvorenom moru, a iza nas su ostala svetla Azurne obale –Nice, Kana, Sen Tropea sa svojim jahtama i zlatnim peskom, Antib sa zidinama koje i dalje čuvaju duh starih vremena. More je bilo mirno, a vetar dovoljno blag da podseća da je plovidba uvek spoj slobode i neizvesnosti.

Kako smo odmicali, obala se menjala –planinski venaci spuštali su se u more, a mirisi borova, lavande i ružmarina mešali su se sa morskom solju. Svaka uvala bila je kao mala tajna, skrivena između stena, a plavetnilo je iz časa u čas menjalo nijanse – od tirkizne do tamno plave. Na palubi je vreme teklo sporije; sunce je prelazilo horizont, a tišina mora bila je protkana samo šumom talasa i povremenim krikom galebova.

Put nas je vodio ka Korzici – ostrvu koje se izdaleka ukazalo kao kameni bedem, oivičen planinama što izranjaju iz mora. Prvi susret sa njenom obalom bio je snažan – surova, divlja i aristokratski lepa, Korzika je izgledala kao mesto koje se ne otkriva lako. Dok smo uplovljavali u jedan od njenih zaliva, osetila sam da plovidba nije bila samo putovanje od tačke A do tačke B, već prelazak iz jednog sveta u drugi: iz glamura francuske rivijere u netaknutu prirodu i autentičnost Korzike.

Tamo gde planine dodiruju more, a masline i vinogradi prekrivaju padine, shvatila sam da prava lepota plovidbe leži u ravnoteži između poznatog i nepoznatog, između onoga što ostavljamo iza sebe i onoga što nas tek čeka.

Kakvo iskustvo, kakvi pejsaži i doživljaji. Želim vam svima plovidbu života.

PHOTO:

REFRESH YOUR STORY

MALA SUZI

PIŠE: SUZANA MARJANOVIĆ

Već je drugi dan kako pokušavam da javim maloj Suzi da je konačno dobila onaj posao o kom je godinama maštala, još iz vremena poznatom po okrutnom ratu između istog naroda unutar iste države. Tražila je beg od vesti sa crno-belog televizora koje su po celi dan baba i deda prepričavali sa svojim rođacima iz komšiluka. Prividno je pronalazila mir i u pravljenju kuće za lutke od kartonskih kutija, pocepanih bakinih kuhinjskih krpa prepoznatljivog jugoslovenskog veza i dedinih polomljenih dasaka. Razmišljala je o tom svom neostvarenom snu baš tog dana kada je mejl sa ponudom za posao zatekao na obali reke, gde uvek razmišlja o prolaznosti života dok motri na svoje dve bebe u vodi, a koje zapravo više i nisu bebe.

Reka je uvek podseti na pismeni sastav iz srpskohrvatskog jezika i književnosti simboličnog naslova “Zbogom mojih petnaest godina”, kada je kroz opis baš te tekuće vode koja ima svoj tok, ušće, pritoke, metaforički pokušala da opiše ono što misli da je život koji je čeka. Ta trojka u svesci, uz nastavničin opis da je rad apstraktan i neprikladan za njene godine, bio je prvi znak da treba da se bavi pisanjem. Iako tada nije znala šta te reči apstraktno i neprikladno znače, bila je sigurna da je opisuju. Danas za takve pojave u društvu koriste termin “crne ovce”, a tih 90-ih godina su ih nagrađivali kada urade nešto društveno-korisno što nikom drugom ne bi palo na pamet, da bi ih već sutradan kažnjavali kritikom ili osuđivačkim pogledima ako se izraze ili obuku drugačije od svoje sredine. Ta trojka njoj baš ništa nije govorila, jer je već u petom razredu osnovne škole shvatila da ocene nisu merilo nečijeg znanja, pošto se neznanje često ocenjivalo peticom ukoliko i privatno poznaješ nastavnika.

Nikada je nije napustio osećaj da će ona jednog dana raditi svoj posao iz snova, baš onako kako je zamišljala da ga rade pravi profesionalci. Nekoliko puta su joj rekli da je dobra u tom poslu, jednom je čak čula i da je bolja od drugih, pa iako nije poverovala u to, želela je da veruje. Zapisala je te reči i čitala ih je sebi onim danima kada ni vera ni nada nisu bile na njenoj strani. Čekala je na ovaj momenat tačno 27 godina.

A sada je nema. Ne čuje me.

A važno je da zna da je uspela u onome što je još kao tinejdžerka zapisala u svom dnevniku — šta je to što najviše želi — onog dana dok su bombe padale po Pasuljanskim livadama.

Reći će da je znala, da nikada nije sumnjala u sebe, ali ja znam da to nije istina. Videla sam je u suzama kada svi zaspe, jer jedino je tada mogla da plače a da joj niko ne kaže “Mnogo si ti osetljiva, nije to ništa strašno”, a i da ne čuje onu rečenicu koju nije volela “Zašto cmizdriš i dramiš sada?”.

Bezbroj puta osetila sam njen strah zbog neizvesnosti, njenu bol zbog izdaje, a tek onaj bes, rušilački, destruktivni. Tugu i dalje osećam, jer ona postoji kao podsetnik na sve te emocije sa kojima tada nije umela da se nosi.

Zato je nema sada, nije tu, isključila se, ne veruje da ovo nije put ka još jednom razočarenju, novoj prevari, jer je videla mnogo takvih blještavih trenutaka, upakovanih kako bi joj se podvalilo lažno prijateljstvo, kao i laskavih momenata koji su je odveli u neiskreno partnerstvo.

A možda joj samo treba još malo vremena da odgovori na taj mejl koji menja život.

Baš nedavno smo razgovarale o tome, gledala me je iz ogledala sa onom smešnom maskom na licu, za koju joj i kozmetičarka i drugarice govore da je dobra za bore. Rekla je da baš to želi — i taj posao, a i manje bora.

I ne znam zašto je sada nema u ovom istom ogledalu.

I zašto se sada opet stvorila ova sa očima punim straha?

Poslednji put sam je videla u obrisima musavog prozora memljivog podruma, gde je satima bila zaključana između buradi vina i drvene džinovske kace sa rakijom. Sećam se da je tada prvi put pomislila da je to kraj njenom životu. Pa onda još jednom, zbog onog udarca u betonsku banderu, ali nije bilo dovoljno sekundi za isti strah. Ma sećam se da je to pomislila i nedavno, na prvom porođaju, mada je strah vrlo brzo promenio svoje stanje.

Ožiljci svih tih strahova ostali su na telu, samo je taj strah iz smrdljivog podruma opstao u glavi,

pa čim naiđe neki novi strah, taj stari krene da se izliva i curi po celom telu. Telo počne da joj se trese, a već u sledećem momentu zaboravi na podrhtavanje jer bol u stomaku postane jači. I dok pokušava da ga sanira, on pređe u glavu, odmah direktno u čelo, i tada već zna da mora da legne, da se umiri, možda malo i odspava.

Kada se sistem pregreje, naučila je kako da ga ohladi. Ništa od toga nije znala ranije.

Nije znala ni da se deca ne vrednuju po polu — ubedili su je da je žensko dete tuđa kuća.

Promenila je mnogo kuća, nije znala koja je njena, tražila je svoju kuću decenijama. I dok nije saznala da je ona svoj dom, da je dom u njoj gde god bila, stigli su u mnogo šta još da je ubede.

Godinama je vrtela po glavi tuđe izraze i fraze kao svoje misli.

“Žene ne mogu da rade poslove koji su predviđeni samo za muškarce. Ovo je svet gde vladaju muškarci. Ženski poslovi su kuća i deca, pored posla ne ginu ti džoger i tiganj, ali ako imaš sreće da se bogato udaš, onda ti posao možda bude da se baviš samo decom.

Ako želiš fakultet i svoju platu, moraš da radiš od 8 do 4 popodne, zatvorena u nekoj fabrici i kancelariji. I najbolje je da radiš isključivo prvu smenu, jer gde ćeš ti kasno, tako mala i mršava, da se vraćaš kući. Noć je uvek opasan teren za ženu, jer noću samo manijaci šetaju, pošten svet tada spava, oni rade ujutru. Što je suknja kraća, šalješ lošu poruku o sebi. Niko neće da oženi devojke koje mnogo pričaju — skrati malo taj svoj jezik.”

Ubedili su je i da samo jednom godišnje može na more i samo tamo gde svi idu, gde je sigurno i provereno i, naravno, jeftino. To što je jeftino je u stvari i presudno, jer novac mora da se štedi za crne dane.

I tako joj sa takvim ubeđenjem dani postaše crni, a i kako da zna da su to loši dani kada su svima oko nje crni. Svi imaju iste porodične drame, skoro pa identične. A i svi muškarci su isti, i komšinica i kuma i tetka kao da su udate za istog čoveka. Rade svi u istoj fabrici, kupile su im iste šortseve za leto da presvuku one

iste uniforme kada se istim autobusom vrate sa posla, dok im one serviraju isti ručak o kojem su razmenjivale recept na istoj pijaci gde kupuju svi iz kraja. U tom razgovoru gde se baš ništa važno ne kaže, a potroši se mnogo reči, slože se uvek oko tog nekog jela koje odavno nisu spremale, a njihovi u kući ga baš vole, svi, a najviše svekrva i svekar. To je valjda neko merilo po kome se sve snaje mere koliko dobro kuvaju.

I tako sve oko tebe postane isto, i svima je teško, i svi govore da je važno da se bore, i ako ti ne vidiš smisao, ne smeš da govoriš da može drugačije, jer šta ti znaš, ti si samo jedno glupo žensko.

I rečenice se nižu u glavi redosledom koji počinje da te guši. Kad poželiš da promeniš svoje misli, pojavi se novi folder, usnimljen. Ne želiš da ga sačuvaš, pokušavaš da ga obrišeš, ali na terapiji shvataš da je i dalje tu. Kakvo neverovatno saznanje — naše telo ima svoj iCloud.

Tu su sve rečenice koje si čula kroz svoj dosadašnji život za koje misliš da su tvoje, a u stvari su tuđa iskustva i uverenja. Tu su i svi oni osećaji izazvani tim rečima za koje ti sada znaš da ne treba da ih kažeš svojoj rođaki ako je voliš i želiš joj sve najbolje, kao što su i tebi govorili da te vole i sve to govore iz najbolje namere.

“Žene su loši vozači, gde ti da voziš auto, vidiš da jedva umeš da hodaš u tim drvenim nanulama. Gde si pošla daleko od kuće, tu se udaj, blizu tvojih, da mogu da ti pomognu. A i gde god da se udaš, sigurno ćeš nadrljati, ti si rak u horoskopu, osetljiva, emotivna, romantična, a muškarci su đubrad, samo na jedno misle.”

Oh, dear little me!

Zar ti nisam primerom pokazala da baš sve može drugačije? Ne mora se na more samo jednom godišnje, možeš i više puta. Videla si da možeš da otputuješ i sama kuda god želiš i da ostaneš koliko želiš. Možeš na odmor i bez muža i bez dece. Možeš na odmor i sa svojim prijateljicama. Možeš da potrošiš i celu svoju platu na samo jedan par sandala i jednu torbu i nećeš ostati bez novca, jer oni crni dani

ne dolaze onima koji ih ne čekaju. I upoznala si muškarca koji ni jednom drugom ni po čemu nije isti. Vidi nas, on je uvek tu za tebe, iako si bila ubeđena da sve moraš sama ukoliko ne pristaneš na posao od 8 do 4 i brak u kojem ćeš uz džoger i tiganj patiti zbog svoje rakovske emotivne prirode.

Izbroj koliko je tvojih ljudi koji žive sve ono što su te neki drugi ljudi ubeđivali da je nemoguće. Kakav je blagoslov imati ih, posebno onim danima kada jedva hodaš pod teretom prošlih iskustava.

Zar budućnost sada ne deluje zabavnije i zanimljivije otkad znaš da je sama kreiraš?

Znaš koliko ti znači što ti žene svakodnevno zahvaljuju na tvojoj društvenoj mreži @ suzabymyside kada im primerom približiš hrabrost, vratiš veru i volju da stvore najjaču valutu danas — svoju autentičnost.

Zato ne odustaj, jer opet si uspela u onome u čemu su te ranije ubeđivali da je nezamislivo, govoreći da je to privilegija rezervisana za neke druge.

Dear little me, više pažnje pokloni ljudima koji ti tapšu iz prvog reda i vidimo se na sledećem nivou ove igrice koja se zove ŽIVOT.

REFRESH

YOURSELF

PISMO MLAĐEM SEBI

PIŠE: MARKO MILIĆEVIĆ, PEAT MENTOR

Postoji trenutak u životu kada shvatiš da si već dovoljno daleko od svog detinjstva da možeš da se osvrneš i pošalješ poruku sebi iz prošlosti. Poruku koja ne pokušava da “ispravi” prošlost nego da joj pruži razumevanje, podršku i smer. Dragi moj,

Ništa u tvom životu se ne dešava slučajno. Sve dolazi u pravom trenutku, čak i kada ti deluje prerano ili prekasno. Tvoj unutrašnji kompas je već ugrađen od rođenja — samo treba da ga čuješ. Nekad će se taj glas činiti tihim, ali znaj da on zna put.

Sećaš se freske Mikelanđela u Sikstinskoj kapeli — trenutka kada Bog pruža prst Adamu?

Tvoj prst, tvoja slobodna volja, uvek može da ode u bilo kom pravcu. Ali kada odlučiš da svojom voljom izabereš volju Boga, prsti se dodirnu i tada kroz tebe poteče najveća snaga i potencijal.

U životu ćeš sresti različite ljude: saputnike, učitelje, učenike. Neki će ostati duže, neki će biti tu samo da te nauče jednu lekciju. Sve što ti se događa spolja zapravo te vodi unutra — u otkrivanje ko si ti zaista.

Prvi životni zadatak: Poveži se sa sobom i odgovori sebi na pitanje “Ko sam ja?”.

Drugi životni zadatak: Pokaži to svetu. Živi svoju istinu, deli darove koje si pronašao, budi primer promene koju želiš da vidiš.

Reflektuj. Piši dnevnik. Postavljaj sebi pitanja. Uči iz svojih dana i godina. Potraži mentore koji su prošli putem pre tebe i kreni dalje od tačke gde su oni stali. To je način da ubrzaš svoj rast.

I znaj — ne moraš žuriti. Kada si usklađen sa sobom, čak i tvoja “sporost” će postati najbrži put do onoga što je namenjeno baš tebi.

S ljubavlju,

Tvoj stariji ja

Mini introspektivna vežba za tebe

Zatvori oči na jedan minut i priseti se sebe sa 16 ili 21 godinu.

● Koju poruku bi mu/joj danas poslao/la?

● Šta bi želeo/la da mlađi/a ti zna?

● Koju lekciju bi mu/joj predao/la iz srca, bez ulepšavanja?

Napiši to pismo. Možda baš u njemu pronađeš kompas za svoje naredne korake.

PHOTO:

YOUR ANIMAL

LA COMMUNICATION ANIMALE

WORDS: ANNE BUCHEL

«Être sur la même longueur d’onde»

À tous ceux qui considèrent l›animal comme un être vivant doté de sensibilité et d’intelligence, la communication avec lui est possible.

Comment ?

L’être humain pense l’animal pense et quand on pense il y a activité cérébrale. Le cerveau et le cœur émettent des fréquences et celles-ci sont perçues entre cerveau et entre cœur.

Quand on se place sur la fréquence cérébrale de l’animal et cela de manière consciente et intentionnelle, il y a connexion, il y a échange d’informations et cela grâce à nos perceptions, grâce à notre 6ème sens, un sens intuitif qui est ni verbal ni gestuel mais intérieur et cette capacité fascine, intrigue ou rend sceptique mais elle ne laisse jamais indifférent.

À l’origine du mot animal il y a le terme latin « anima » qui signifie souffle de vie, plus souvent traduit par âme : l’âme ou l’anima d’une femme ou d’un homme peut rester endormie ou alors elle peut devenir une véritable source d’inspiration.

Cette source d’inspiration elle est nécessaire aujourd’hui pour guider les futures générations vers une existence plus équilibrée avec soi, avec les autres et avec le monde animal. Une existence plus équilibrée dans la relation avec son cheval, ou avec son chien, ou avec son chat, ou avec son poney ou avec tout autre animal.

Pour communiquer avec un animal, ce qui est important et qui est nécessaire, c’est de créer une transparence en soi, de s’installer dans son espace intérieur sans pensée sans émotion, en silence, pour percevoir les messages de l’animal. Bien évidemment, entre l’humain et l’animal il y

a une différence de traitement des informations du fait de l’accès au verbe, mais chacun à sa singularité et sa propre approche à la vie.

Avec la communication animale il y a une rencontre où les champs de conscience s’interpénètrent, où les champs électriques dits télépathiques deviennent une énergie et où les informations s’échangent.

Ainsi les informations se perçoivent sous forme d’images, sous forme de sons, sous forme de sensations.

Les animaux sont présents autour de nous en permanence, ils sont porteurs d’informations et la plupart d’entre eux sont disponibles pour nous les partager.

Avec cette rencontre énergétique appelée « communication animale » on va comprendre la réalité de l’animal et cela est indispensable à une meilleure relation, car découvrir ce qui se passe pour l’animal nous évite de faire des erreurs et nous permet d’aller vers une relation plus juste avec lui.

Cette connexion va nous permettre d’améliorer sa vie: ce sera utile pour l’informer sur une situation précise comme lors d’un déménagement, ou lors d’une visite chez le vétérinaire, ou sur le départ d’un être cher, ou sur l’arrivée d’un nouvel individu dans le foyer ; puis cela va nous permettre de comprendre certains de ses comportements, comme par exemple pourquoi soudainement le chien aboie, pourquoi le chat se gratte nerveusement le ventre, pourquoi le cheval ne veut plus monter dans le van.

La communication animale c’est un processus qui nous permet de recueillir l’avis de l’animal, saisir sa réalité pour répondre à nos questions: pourquoi la jument a l’air triste, pourquoi l’animal

a l’air contrarié, pourquoi aujourd’hui mon chien se traîne etc… ainsi cela nous permet d’éviter de faire des interprétations sur ce que l’on voit et on peut faire le lien de cause à effet, la compréhension est alors possible car après le recueil de son point de vue, nous pouvons apporter une action, une action qui améliorera une situation ou une entente et qui contribuera au mieux être, à l’harmonie dans la relation animal/humain.

Mon travail avec les animaux domestiques c’est d’être une médiatrice, c’est ma mission, et de le faire avec grandeur, avec justesse. Au-delà des mots je suis capable de ressentir immédiatement la profondeur de ce qui ne va pas chez l’être vivant et j’ai la faculté de me connecter aux zones d’ombre de l’autre.

Les animaux sont sans filtre ils me permettent l’accès à leur part sombre et ma communication télépathique me permet d’aller au bout des choses avec du sens. Cette approche douce et puissante permet aux propriétaires de comprendre la situation que leur animal vit et de comprendre sa réaction.

Ouvrons notre conscience ensemble et apportons à l’animal de la reconnaissance et de la considération, allons ensemble vers cette harmonie.

Je vous propose des ateliers pour apprendre à communiquer avec un animal ou avec votre animal. Dans la formation que je propose, nous allons approcher les fréquences hertziennes de l’animal et de l’humain pour comprendre comment la connexion est possible, nous allons aborder le langage positif qui va permettre à l’animal une compréhension optimale de notre message, nous allons aborder le fonctionnement du cerveau émotionnel de l’animal et nous allons évoluer en mode alpha pour entrer en communication avec lui.

Œuvrons ensemble avec une conscience ouverte et réelle.

Informations sur le site httpps:// monavisdanimal.fr/

PHOTO: SLAVKO KRUNIĆ

REFRESH

YOUR FANTASY

TREĆE BIJENALE FANTASTIKE U BEOGRADU

OD 13. SEPTEMBRA DO 12. OKTOBRA 2025. U LIKOVNOJ GALERIJI KOLARAC

PIŠE: PROMO

Festival nadrealnog, magičnog, simboličnog i metafizičkog slikarstva Nagrada za životno delo Danici Masniković

Treće Bijenale fantastike, održaće se od 13. septembra do 12. oktobra 2025. godine u Beogradu u Likovnoj galeriji Zadužbine Ilije M. Kolarca i u Modernoj galeriji Valjevo, od 6. decembra sve do kraja januara 2026. godine. Kao i prethodna dva puta, organizator ovog događaja je Fondacija Mihajlović Feniks.

Pred publikom će biti izložena 32 dela, 27 izabranih umetnika, na svojevrsnom festivalu nadrealnog, magičnog, simboličnog i metafizičkog slikarstva. Umetnika koji svom likovnom izrazu neguju fantastiku, figuraciju, tehničko majstorstvo, izmišljene svetove i složenu simboliku ima dosta, što govori i veliki broj dospelih prijava.

Velika nagrada Bijenala biće svečano uručena najboljem slikaru Bijenala fantastike po proceni ovogodišnjeg žirija koji čine: prof. dr Oliver Tomić – istoričarka umetnosti, prof. dr um. Katarina Zarić – slikarka i grafičarka i direktorka Moderne galerije Valjevo Marija Đurić – istoričarka umetnosti. Ono što je poznato je da će nagrada za životno delo biti dodeljena Danici Masniković, slikarki i umetnici čija dela krase brojne muzejske, galerijske i privatne zbirke širom naših prostora.

„Svako Bijenale je imalo svoj poseban pečat, neku novinu po kojoj će se pamtiti. Osim novih imena sa likovne scene Srbije i regiona, kao i novih gostujućih umetnika, ove godine možemo da budemo ponosni što će baš ova manifestacija otvoriti novi prostor Kolarčeve galerije.“ – kaže je Miroslav Mihajlović iz Fondacije Mihajlović Feniks, osnivač Bijenala Fantastike.

Prof. dr Đorđe Kadijević, reditelj, istoričar umetnosti i likovni kritičar, napisao je uvodni tekst za katalog trećeg Bijenala fantastike u kome između ostalog kaže: „Ova izložba evocira jednu ne samo staru nego večnu temu likovne umetnosti, a to je fantastika. Ona je izražena u davna vremena paternističke dominacije osnovnih sponzora kakvi su bili dvor i crkva. Danas kada živimo u građanskom društvu posle francuske revolucije, dominira jedna sasvim nova, ne samo estetička već i moralno-etička refleksija svega što se u slikarstvu radi i događa i može videti, doživeti, pamtiti, prihvatiti i zavoleti. Da se zavoli

BUDIMIR DIMITRIJEVIĆ, VREMEPLOV, ULJE NA PLATNU, 85X70CM, 2025.

PETAR MOŠIĆ, LJUBAV JE KAO BALON, ULJE NA PLATNU, 70X50CM, 2024.

ponajlakše je upravo fantastici, jer ona osporava nepostojanu tezu o tome da je stvarnost samo ono što se vidi i može se opipati.“ – kaže Kadijević i dodaje:

„Za mene kao čoveka koji se bavio likovnom kritikom gotovo pola veka u toku dvadesetog veka, ovo je nešto neočekivano. Mislim na talas izrazite fantastike kod mladih pa i zrelih umetnika, koji se može osetiti promovisan na ovoj izložbi i to u smislu koji bih ja ocenio kao pozitivan.“

Treće Bijenale fantastike biće otvoreno u subotu, 13. septembra 2025. godine u novom prostoru Kolarčeve galerije na Studentskom trgu, kada će osim dodele nagrada biti predstavljen katalog Bijenala fantastike.

DEJAN ULARDŽIĆ, ARHIVA LICEMERJE, ULJE NA PLOČI, 60X70CM 2025.

MIROSLAV STEVANOVIĆ. RATNIK, 80X80CM ULJE NA PLATNU, 2025.

DANICA MASNIKOVIĆ, JERONIMUS, 2004, ULJE NA PLATNU 120 X 160

PHOTO: CCG

REFRESH YOUR TRAVEL

IBICA KAO KOD, ESENCIJA, DNK

Svake godine imam priliku da boravim na čudesnoj Ibici. Ovo je šesti put da se vraćam tamo gde moja duša pripada. Prepoznala sam je kao svoju: divnu, divlju, nežnu, mističnu, harizmatičnu, laganu u svemu.

Ibica ti dozvoljava da budeš ono što jesi na najlepši način!

Ibica ima snagu, moć i čuva tajnu!

Zašto je Ibica važna?

1. Geografski položaj: Nalazi se na mestu gde se prema legendama ukrštaju zemljine ley linije — energetski tokovi planete. Zato mnogi veruju da je Ibica mesto prirodne energije koja podstiče buđenje svesti.

2. Nasleđe civilizacija: Kroz vekove, ostrvo su naseljavali Feničani, Rimljani, Kartaginjani — svi su ga smatrali svetim mestom posvećenim boginji Tanit, zaštitnici plodnosti, strasti i transformacije.

3. Priroda i elementi: More, vetrovi, crvena zemlja, blještavo sunce — ovde si stalno u kontaktu sa sirovim elementima koji te pročišćavaju i pomeraju.

Zašto je energetski moćno?

• Duhovno središte: Zovu je i “Belo ostrvo” zbog svetlosti i specifične vibracije koja mnogima deluje kao čišćenje, resetovanje.

• Mistična Es Vedra: Ogromna stena pored Ibice za koju se smatra da je treće najmoćnije energetsko mesto na planeti, odmah posle Bermudskog trougla i Stounhendža. Kažu da tamo kompas gubi pravac, a intuicija jača.

• Slučajnost ili ne, kreativci, umetnici i duhovni tragaoci gravitiraju ka Ibici — često tvrdeći da ih ostrvo menja.

Kako se čovek transformiše na Ibici?

1. Kroz kontakt sa prirodom — šetnje kroz borove šume, kupanje u skrivenim uvalama, pogled na beskraj mora — priroda ovde postaje ogledalo unutrašnjeg sveta.

2. Kroz zvuk — bilo kroz elektronsku muziku u klubovima, bilo kroz zvučne terapije i gong kupke na plažama.

3. Kroz tišinu — na Ibici postoji prostor i za buku i za tišinu. Povlačenje u sela, jogu, meditaciju donosi unutrašnji reset.

4. Kroz autentične susrete — susreti sa drugim ljudima na Ibici često nisu površni. Ljudi dolaze da pobegnu od starih verzija sebe i susreti često budu prepoznati kao sudbinski.

5. Kroz osećaj slobode — možeš biti bilo ko i bilo šta — bez maske, bez prošlosti. To je ključ transformacije: dozvoljeno ti je da budeš nova verzija sebe.

Ibica je za mnoge tačka ponovnog rođenja. Neki je osećaju kao haos, neki kao izlečenje — ali niko ne ostaje isti.

Zašto joj se vraćam?

Zato što je moje ogledalo. Zato što se vidim jasno. Zato što me otkriva u mojoj ženstvenosti na najlepši način. Po dolasku, brzo se adaptiram na uslove i samo uđem u svoju esenciju. I krene priča koja je oduvek postojala da se ispriča. A priče su tu da bi se pričale na različitim jezicima, na različitim stranama sveta.

A sa druge strane Ibica te ne pita ko si, pokazuje ti ko bi mogao biti.

Ibiza is an island with the most missed flights, a place to stay! A place to call home.

Putovanja su srž svega što jesam – bez granica, bez definicija. Svaki susret, svaki pejzaž, svaki glas koji čujem – deo je jednog istog daha, iste Duše sveta. Anima Mundi me podseća da sam svuda kod kuće, jer gde god da jesam, deo mene je već tu. Ovo leto me ne vodi mestima – vodi me sebi.

PHOTO: MIRKO VINČIĆ

YOUR PHOTOGRAPHY

REFRESH

ŠTA BI MALI MIRKO

REKAO SEBI VELIKOM

ILI OBRNUTO?

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIRKO VINČIĆ

Mali Mirko: Hej, Veliki, kaži mi iskreno – da li si ikada pomislio, kada smo bili mali, da će ova naša igra sa kamerom postati nešto više? Sećaš li se onih prvih slika u lučkom gradu na moru gde je sve počelo?

Veliki Mirko: Ah, Mali, sećam se svega. Svaka slika je bila kao otkriće jer smo u njima videli priču. Umetnost nije u savršenstvu, već u osećaju koji ostaviš kada pritisneš okidač foto-aparata. Nisam nikada razmišljao šta mi fotografija može doneti, jedino mi je bilo važno da snimam jer sam tada bio u svom svetu gde je jedini osećaj bio radost.

Mali Mirko: Ali kako si uspeo da ne odustaneš kada su ti govorili da je to “samo fotografija”? Da nije prava umetnost.

Veliki Mirko: Zato što sam slušao ono što smo ti i ja uvek znali – da je svaka slika deo nas. Nije bitno šta kažu, bitno je šta mi vidimo dok gledamo kroz foto-aparat, taj trenutak koji više nikada neće biti isti.

Mali Mirko: Pa da li si onda postao ono što si sanjao?

Veliki Mirko: Nakon više kontinenata, država i gradova, 55 godina kasnije, postao sam “više”. Shvatio sam da je između raznih profesija i karijera kojima sam se bavio fotografija jedina konstanta u mom životu. Konstanta koja me je naučila da umetnost nije cilj, već putovanje. I da će uvek postojati još jedan kadar koji čeka da ga uhvatiš. Zato nikada ne prestajem da gledam svet tvojim očima, punim čuda.

Mali Mirko: Drago mi je da još uvek svet gledaš mojim očima. Ali reci mi – ako sada snimim ovo što je ispred mene, da li ću uhvatiti trenutak koji nestaje? Ili ću stvoriti nešto novo – nešto što nije ni postojalo dok nisam pritisnuo okidač foto-aparata?

Veliki Mirko: Niti snimaš prolaznost niti stvaraš večnost. Ti samo “otkrivaš” ono što je stalno bilo tu, ali je čekalo tvoj foto-aparat da postane vidljivo. Svaki kadar je kao otvaranje Svetog pisma – tek kada ga pročitaš, shvatiš da je oduvek postojalo. A ti i ja našim fotografijama samo svedočimo o tome. Jer prava fotografija nema datum nastanka – ona uvek postoji.

PHOTO:

YOUR

FRIENDS

PRIČA O NJOJ

PIŠE: MARIJA KARADŽIĆ STANOJEVIĆ

Moja prijateljica Maja ima prijateljicu Natašu.

Natašu znaju svi i ona sve zna.

Uvek je na pravom mestu u pravo vreme i ni jedan događaj ne propušta.

Oblači se po poslednjoj modi i vrlo je prepoznatljiva po svom stilu, koje žene posle pokušavaju da prekopiraju.

Stalno doterana, kosa baš onakva kakvu bih ja volela da imam, zgodna i okružena udvaračima.

“Šta bi moglo da nedostaje takvoj ženi”, pomislila sam u nekoliko navrata.

Možda sam malo ljubomora na tu njenu spoljašnost i činjenicu da nikada neću imati tako duge noge.

Ona ima sve.

A onda mi je Maja ispričala njenu priču, uz kaficu.

Nataša je bila povređena.

U poslednjih deset godina se nikada nije zaljubila.

Imala je par propalih pokušaja i onda je prestala da pokušava.

Svaki muškarac je povredio na najteži način i ostavio pečat u njoj.

Zatvorila je sve portale kako je možda opet nanovo neko ne bi povredio.

Tako se spasila.

Njena fasada bila je sušta suprotnost njene napaćene i povređene duše.

Izgorela je.

Čuvši ovu priču, sve mi je bilo jasnije.

Njen glamur je iščileo i bilo mi je žao.

Počela sam da je drugačije doživljavam.

U njenim očima sam videla baš tu tugu, bez sjaja i sreće.

Nataša je sve uspešno krila iza perfektne kose, odeće i parfema.

“Ah, a ko nije povređen”, govorim Maji.

“Čudna je stvar kako izgled ume da prevari, zar ne?”

“I kako to da smo svi vremenom postali neke fasade”, pitam se.

Zabacujem kosu na stranu i nemam odgovor.

Bio je letnji dan.

Sunce je pržilo visoko na nebu, a ja sam kroz poluotvorene oči i slamnati šešir gledala mišićave momke.

Skakutali su po plićaku tamo-amo.

Reklamirali su svoje trbušnjake, bicepse i tricepse.

“Vidim da se zimi nije dangubilo”, zaključujem kroz smeh.

Odnekud su dopirali vrući ritmovi koji mi nisu davali mira.

Levo stopalo, bez mog znanja, poče da udara ritam.

I dok je ono sledilo tempo, oko je pratilo nešto drugo.

Na njemu nije bilo mane.

Lep, zgodan i prezgodan.

Na glavi naočare za sunce.

Svestan svog izgleda, uživao je u pažnji koju izaziva.

“Ah, kako se lepo smeje”, pomislih i razvukoh osmeh od uveta do uveta.

Bio je potreban samo jedan susret očima.

Legla sam na peškir, nabivši svoj slamnati šešir sebi u usta.

Da sam mogla da vrisnem, vrisnula bih.

Umesto da vrištim, brže-bolje sam ustala i otišla da se prošetam.

Talasi su me malo rashladili, ali u glavi je sve ključalo.

“Smiri se, smiri se, smiri se”, ponavljala sam u sebi stotinjak puta.

Do nasipa koji veliku plažu deli na dve manje sam došla u trenu ili se meni tako činilo.

Graške znoja su mi izbijale iz kose i kotrljale se preko čela i nosa.

Naslonih se na ogroman kamen koji je pravio senku samo da se priberem i malo odmorim.

Ali srce, o srce...

Lupalo je kao da sam klinka.

Oslonila sam se dlanovima o kolena i pustila glavu da visi.

I taman kada sam se pribrala, ispred mene se pojavio baš on!

Leptirići počeše da divljaju po stomaku!

Tu nije bilo mozga i razuma.

Privukao me je k sebi i poljubio tako strastveno da sam u momentu zaboravila kako se zovem i odakle sam!

Bio je to divni ples u senci i toplo more koje se odbijalo o njegovo i moje telo.

Sada se bez razloga smejem i svi su primetili kako imam lepe bele zube.

Gledam jednu mladu i lepu devojku.

Guste crne trepavice joj oivičavaju krupne maslinaste oči.

Zatvorena je od glave do pete.

Četrdeset je stepeni, a ona sedi na suncu.

Izgleda mi kao da je obukla odelo za ronjenje. Četvoro male dece koja liče na nju motaju joj se oko nogu i svako nešto hoće i pomalo kmeči.

Smireno im odgovara i na njenom licu ne vidim ni trag ljutnje.

Mirna i neverovatno poslušna, ona je znala gde joj je mesto.

S druge strane, njen muž u majici na bratele, šortsu i papučama, sedi ispod suncobrana i gleda u mobilni telefon.

Nema svađe ni krupnih reči.

Svako obavlja svoj deo zaduženja, što bi u ovom slučaju značilo da on ništa ne radi, a ona radi sve ostalo.

Onda “pater familias” skida siledžijku i odlazi na kupanjac.

Za to vreme, ovaj smaragdni biser orijenta u svom ronilačkom odelu iskorištava priliku da se malo ohladi ispod suncobrana.

Kada se on vrati, moraće opet na sunce. Sinčić je gura iz stolice da on sedne.

Mama ko mama, pušta ga da joj se popne na glavu, a i na stolicu.

Ja već vidim sebe u toj situaciji kako otšrafljujem glavu maloj razmazotini i vodim ga u sobu da ljudi ne gledaju dalju predstavu.

Prolaze sati, a ona je i dalje na suncu.

Napokon ustaje da se i ona jadna bućne u to more.

Vidim joj osmeh na licu i sreću što će se napokon ohladiti.

Gledam joj stopala.

Lagano, na prstima, kao da ne želi nekoga da probudi, ulazi u vodu.

Kako se kvasi, centimetar po centimetar, tako joj se one kupaće bukagije dižu i ona sad podseća na veliki plutajući balon.

Smeju joj se neki stranci, već vidno pijani.

Voda je sad prodrla kroz tkaninu.

I opet joj se deca kače oko nogu.

Začarani krug se nastavlja.

I vidim joj i umor i bes i nezadovoljstvo.

Žena je uvek žena.

“Da li smo spremni da skočimo u nepoznato ili da idemo već poznatim stazama”, to od nas zavisi.

Žena je uvek žena.

Možda ovim putem šaljem poruku nekoj maloj zvezdi na nebu, nekoj maloj meni, u amanet.

Možda joj ovo bude mali priručnik.

Šta je život i šta ga čini životom?!

Neka vrsta “Patinog kuvara” kada u frižideru nemaš baš mnogo namirnica, a potrebna je gozba!

“Grešila sam, volela, mrzela, plakala, smejala se, putovala, vraćala, odlazila, plaćala po kafanama, ostajala negde do jutra, gledala u nečije crne ili zelene oči, družila se, svađala, pevala, pisala, selila se, rađala...!”

Pa sve na n-ti stepen i sve na repeat.

Plus još malo.

PHOTO:

YOUR IDEAS

REFRESH

MOJA DRAGA JA

PIŠE: SNEŽANA STRANATIĆ STOJANOVIĆ

Moja mala devojčice, pitam se tiho gde bi sada bila da su te pustili da se igraš.

Da budeš ono što jesi.

Do tvoje pete, šeste godine, oči tvoje su se radovale, blistale su zvezde u njima, maštala si i verovala u bajke.

A onda su ti jednog dana rekli da više nisi mala da bi se igrala lutkicama i da je vreme da se uozbiljiš.

Prerano su te svrstali u ozbiljnu i odgovornu devojčicu.

*

Devojčicu koja je dobijala zadatke, od koje se očekivalo da bude mirna, poslušna, tiha, da ne smeta i da se brzo prilagođava.

A ti si samo želela da te nežno i toplo zagrle i pitala se: “Zar je mene tako teško voleti?”

*

Dok si posmatrala drugu decu, okruženu toplom ljubavlju, često si zamišljala da te grle, uzimaju u naručje i govore ti reči pune ljubavi i podrške.

Ali u stvarnosti, ti si se uklapala, čitala njihove želje iz očiju i maštala da će te konačno videti i prepoznati sve darove koje si u sebi nosila.

*

Dok si tako osluškivala šta ti je sledeći zadatak, jedna rečenica ostala je urezana u celo tvoje malo biće:

“Neće od nje ništa biti.”

*

Slušajući je i sama si poverovala da je tako.

Verovala si da svi mogu i znaju bolje, puštala ih da prolaze ispred tebe.

A ja sam čekala nju... da mi se vrati i da joj se vratim.

* I vratila se iskra srca moga, koja se nikad ugasila nije.

Vratila si se ti, mila moja draga devojčice, ti koja nikad otišla nisi.

* U godinama dok smo bile odvojene, tumarala si kroz tamu i tražila svetlost.

Nisi imala strah od mraka, hrabro si nastavila da tražiš vrata istine.

*

Dok sam te sa druge strane tih vrata čekala, nestrpljivo iščekujući naš susret, konačno su se otvorila ta teška vrata!

Tada sam prepoznala sebe u tebi i tebe u meni.

*

Poletele smo jedna drugoj u zagrljaj.

Naš susret bio je emotivan, uz mnogo suza radosnica.

*

Zajedno, ruku pod ruku, zakoračile smo preko mosta koji je spajao vrata istine.

Premostila sam duboki jaz između moje male

Ja i odrasle, zrele žene.

One koja sada pruža ruke, kroz Brainspotting, svim onim malim devojčicama u odraslim ženama koje se još uvek sakrivaju u mraku i veruju da ne vrede i da ne zaslužuju da budu viđene i voljene.

*

Podržavam ih uz puno ljubavi, pružam sigurnost i osnažujem ih da se i one vrate svojim malim devojčicama.

Da nastave da zajedno plešu ples svog života.

*

Zahvalna sam ti, draga moja mala devojčice.

Ti si moje malo čudo.

Bez tebe ne bih bila ovde gde sam sada.

*

Ti si verovala kada drugi nisu, kada sam i sama posustajala.

Možda nisam postala ono što su drugi očekivali od mene, ali sam sada po merilu srca i duše svoje.

Tvoja vera, volja i snaga sada su mi svetionik kroz život u kojem imamo pravo da zajedno maštamo i još uvek verujemo u bajke.

*

Preživele smo, moja mala velika devojčice. Hvala ti.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

YOUR JAZZ

PONTA LOPUD JAZZ FESTIVAL

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: PONTA LOPUT JAZZ FESTIVAL

Jazz je više od muzičkog pravca – on je jezik slobode i improvizacije. Nastao je početkom 20. veka u New Orleansu, kao spoj afričkih ritmova, bluesa i evropske muzičke tradicije, a vrlo brzo postao je globalni fenomen. Ono što jazz čini posebnim jeste mogućnost da se svaki put iznova svira na drugačiji način – isti komad nikada ne zvuči isto jer je improvizacija njegova suština.

Jazz povezuje različite kulture i generacije, briše granice između izvođača i publike i pretvara koncert u dijalog – razgovor instrumenata i emocija. Zato se često kaže da je jazz “muzika trenutka”, jer nastaje i nestaje pred nama, u živom susretu energije, virtuoznosti i spontanosti.

Na festivalima poput Ponta Lopud Jazz Festivala, ova muzika pokazuje svoju punu snagu – stvarajući most između tradicije i savremenih izraza, između svetskih majstora i mladih talenata, i između publike i umetnika, koji zajedno proživljavaju magiju muzike pod zvezdanim nebom.

Ponta Loput Jazz Festival je održan od 28. do 30. avgusta 2025. godine i doneo je na Lopud novi talas muzičke slobode i energije. Tri nezaboravne noći ispunjene jazzom pod zvezdama, energijom improvizacije i intimnom atmosferom u vrtu Grand Hotela i u palati Rektora na Lopudu.

Učesnici su bili:

• Terri Lyne Carrington – Master in Residence, dvostruka uzastopna dobitnica Grammy nagrade, NEA Jazz Master i istaknuta edukatorka.

• Sofia Rei – dobitnica Grammy nagrade, nastupila uz gitaristu JC Maillarda i perkusionistu Tupaca Mantillu.

• Ben Wendel Quartet – sa Shai Maestrom, Joe Sandersom i Antoniom Sánchezom.

• Michael Mayo – uz Andrewa Freedmana, Nicka Campbella i Robina Baytasa, u stilu koji spaja R&B i jazz.

Festival je organizovao intenzivne četvorodnevne masterclass radionice i večernje jam sessione za pažljivo odabranu grupu talentovanih muzičara (2–3 po instrumentu). Ove radionice uključivale su direktan rad i saradnju sa umetnicima kao što su Terri Lyne Carrington, Antonio Sánchez, Sofia Rei, Shai Maestro, Joe Sanders, Ben Wendel, Michael Mayo i drugi.

Upravo na festivalima poput Ponta Lopud Jazz Festivala jazz pokazuje svoju pravu magiju – povezujući tradiciju i savremeni izraz, majstore i mlade talente, muziku i publiku pod zvezdanim nebom.

YOUR FILM FESTIVAL

ZLATNI TORANJ 32. FESTIVALA EVROPSKOG

FILMA PALIĆ FILMU „DVA TUŽIOCA“

SERGEJA LOZNICE

PIŠE: PROMO

Na završnoj konferenciji za medije 32. Festivala evropskog filma Palić, 23. jula na Velikoj terasi proglašeni su dobitnici nagrada Zlatni toranj za najbolji film, Palićki toranj za najbolju režiju, specijalno priznanje žirija Glavnog takmičarskog programa, nagrada za najbolji film u selekciji Paralele i Sudari, specijalno priznanje u ovoj selekciji, i nagrade žirija FIPRESCI za najbolji film u Glavnom takmičarskom programu, kojima će priznanja biti uručena na svečanoj ceremoniji zatvaranja festivala.

Žiri glavnog takmičarskog programa 32. Festivala evropskog filma Palić, u sastavu: Nikola Joce (Nemačka), Holi Danijel (Velika Britanija), i Zoran Amar (Srbija), dodelio je nagradu Zlatni toranj za najbolji film Glavnog takmičarskog programa ostvarenju „Dva tužioca“ reditelja Sergeja Loznice.

Žiri je u svom obrazloženju naveo: „Dva tužioca je tragična priča koja pokazuje da nada u veću pravdu nema izgleda. Iskrenost jeste plemenita,

ali Sergej Loznica snažno ističe zašto ona ne može / i ne funkcioniše.”

Nagradu Palićki toranj za najbolju režiju žiri je dodelio Paolu Marino-Blanku za film „Sanjati lavove“.

Žiri je svoju odluku obrazložio rečima: “Sposobnost da uravnoteži nadrealno sa stvarnim emocijama i intimnošću u okviru ovako važne i aktuelne teme svedoči o tome da je Paulo Marino-Blanko autentičan, relevantan i obećavajući autorski glas”.

Žiri je dodelio specijalno priznanje filmu „Samo mi reci da me voliš“, u režiji An Le Ni. U obrazloženju nagrade, navedeno je da ovo ostvarenje “pruža uzbudljiv uvid u to kako moć može da preoblikuje i iskrivi ljudske odnose”, i da “umesto da nudi lake odgovore, film neprestano istražuje granice između dominacije i ranjivosti, žrtve i počinioca, i poziva nas da se zapitamo ko u datom trenutku zaista drži moć – i po koju cenu”.

CRNA RUPA - KADAR IZ FILMA

Žiri u sastavu: Piter Veber (Velika Britanija), Bernd Buder (Nemačka), i Tomi Salkovski (Severna Makedonija), doneo je odluku da za najbolji film u takmičarskom programu Paralele i sudari odabere film „Medeni mesec“ u režiji Žane Ozirne.

U svom obrazloženju, žiji je istakao da se nagrada dodeljuje „ostvarenju koje snažno humanizuje brutalni i zastrašujući rat – onaj koji se odvija svega 300 kilometara od mesta na kom se trenutno nalazimo, na Paliću“. Žiri je u odluci o nagradi dodao: Kroz pažljivo osmišljene detalje i uzdržane glumačke interpretacije, film nas podseća da se cena rata najčešće plaća u tišini, slomljenim srcima i razbijenim iluzijama običnih ljudi. Žiri ima čast da oda priznanje umetnosti i otpornosti filmskih stvaralaca suočenih sa nedaćama – što predstavlja moćno svedočanstvo

o snazi filma da sačuva istinu i empatiju, čak i u najtežim vremenima.“

Specijalno priznanje žirija programa Paralele i sudari dodeljeno je filmu „Crna rupa“ Monike Simec. U svom obrazloženju žiri je istakao: „Specijalno priznanje dodeljuje se filmu koji je svoje teme nosio sa lakoćom, podsećajući nas da je smeh podjednako važan kao i suze. Ponosni smo što priznanje dodeljujemo delu koje pokazuje da crni humor, čudnovatost i radost imaju svoje zasluženo mesto na velikom platnu filmskih festivala, zajedno sa sluzavim vanzemaljcima i krivim zubima“.

Žiri FIPRESCI 32. Festivala evropskog filma Palić, u sastavu: Davide Manjizi (Italija), Kata Đirke (Mađarska) i Li Singer (Velika Britanija),

SANJATI LAVOVE - KADAR IZ FILMA

MEDENI MESEC - KADAR IZ FILMA

nagradu FIPRESCI za najbolji film Glavnog takmičarskog programa dodelio je ostvarenju „Miran život“ Aleksandrosa Avranasa, „za izuzetnu snagu u prikazivanju surovih uslova života jedne izbegličke porodice u severnoevropskoj zemlji, spajajući poetsku osetljivost sa nemilosrdnom realnošću birokratske mašinerije.“

Festival evropskog filma Palić tradicionalno podržavaju Ministarstvo kulture Republike Srbije, Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, Grad Subotica, Evropska unija kroz program Kreativna evropa MEDIA, kao i mnogobrojni prijatelji i medijski partneri.

Gorki List, kao višedecenijski partner Festivala evropskog filma Palić, već 29 godina s ponosom stoji i uz filmsku umetnost koja nadahnjuje i povezuje. Verujući u snagu autentičnog izraza i značaj dijaloga sa publikom, Gorki List će i ove godine tradicionalno dodeliti Nagradu publike za najbolji film. Osluškujući glas gledalaca, Gorki List prepoznaje njihov značaj kao saveznika umetnosti, koja živi kroz one koji je istinski cene i razumeju.

SAMO MI RECI DA ME VOLIŠ - KADAR IZ FILMA

MIRAN ŽIVOT - KADAR IZ FILMA

REFRESH YOUR POEM

KRINOVI BELI

PHOTO: UNSPLASH.COM

PIŠE: ALEKSEJ DANIEL GERMANOVICH

Krinovi beli pokazuju put našeg stradanja, vir nebesa tamnih, čudesno plavetnilo naše lude nerazumne ljubavi, nevera, hodočašće prosvetljenja naše ubogosti. Slep čovek plače, krvari za lepotu duše. Divno je uhvatiti iskru, siluetu duše u ljubavi.

Elohim...

Vetar te jutrom umiva, topole te bele i sneže tvoje obraze, čipkaste maslačaka lutke plešu sa plavetnim biljem, polja izmišljaju čajeve, dok krošnje slikaju tvoj lik.

Sve to jeste ili nikada neće biti, opijeni u snu, rađamo se.

Elohim...

Vesnik ljubavi piše istinu vazduhom, oblacima odslikava duše pokrete, srca dvorana spava i crvenilom devojčice iščekuje. Koja je tvoja bajka, tajna? Istina skida velove duše i bajkovitih tajni, dok vesnik grli te krilima.

Elohim...

Polomljenih krila u večnost, puzim, bavim se klečanjem, molitva, duša pulsira. Gde ste svi iščezli u ovoj tmini? Pričam meduzama, čudnovato pozorje. Pulsacije čine muziku vode, hranim se azurnim.

Lepotom oblikujem stvarno.

Elohim...

Kako uđoh u ogledalo, bodlje prodiru svuda, otrov ječi u venama, srce implodira bolom, duša prozire, sozercava, baca latice u vodenom veličanstvu predvorja očišćenja. Miris je nepoznat, ne postoji, nije odavde, nalik je ledu, čistota, zvezda, mesec, školjka, oblak, pahulja, suza, iskra...

Da, to je Iskra rađanja, pupoljak–lepota–ljubav–večnost.

Umij me.

Elohim…

Močvarno zelena laž, opijum odraza, lokvanj, grimizna lokva, cvetovi lebde, pomisao, misao, tvrdnja, glina, vajamo sebe same, skulpturu života, krunu svedočanstva od krvi, žila i mesa. Novi Adam, nova Eva, u ljubavi rođeni porađaju novu reč, Logos.

Susret sa sopstvom.

Elohim…

Govoriću vetrom, vetar će biti nove reči, propovedi muzike šuma, ono što drveće, nebo i voda žele da kažu, a zemlja tihuje od bola, zemlja je utočište mučenika, maslačak je oreol mučeništva koji razveje muzika vetra svukuda.

Elohim...

YOUR ŠPAJZ

PISMO MENI

PIŠE: MIA MLADENOVIĆ

Septembar u Beogradu ima posebnu energiju. Vraćamo se poslu, obavezama, novim planovima i navikama. Grad ubrzava, a mi pokušavamo da pronađemo balans između onoga što moramo i onoga što želimo. U tom ritmu, ponekad zaboravimo na sebe. Zato „Dear little ME“ nije samo tema – to je podsećanje da zastanemo i napišemo pismo svojoj mlađoj verziji, onoj koja je verovala da zdravlje i briga o sebi nisu sporedne stvari.

Draga mala ja,

Naučila sam da veliki grad može biti zahtevan, užurban i nepredvidiv. Ali naučila sam i da tvoje telo mora biti tvoj saveznik, a ne teret. Ne hrani ga onim što je samo „na brzinu“, već onim što mu daje snagu da izdrži gužve, rokove i kasne večeri. Naučila sam da voda osvežava bolje od bilo koje kafe, da sezonsko voće sa pijace ima više moći nego industrijski slatkiš i da domaći obrok može biti tvoja najbolja zaštita u ovom gradu punom izazova.

Naučila sam da zdravlje nije luksuz, već temelj svega. Da ishrana nije dijeta od sedam dana, nego svakodnevni izbor – da biraš namirnice koje ti daju energiju, da misliš unapred i brineš o svom telu čak i kada kalendar nema razumevanja za tvoje potrebe. Proteini, povrće, integralne žitarice, sezonska hrana – to nisu trendovi, već tvoj način da izdržiš tempo i sačuvaš osmeh.

Naučila sam i da posao nikada ne može biti važniji od tvog zdravlja. Rokovi se završavaju, mejlovi se šalju, ali tvoje telo pamti svaku sitnicu koju si mu pružila – ili uskratila. Zato nauči da kažeš „ne“. I ljudima, i obavezama, i hrani koja ti ne prija.

Da mogu da ti pošaljem jedno pismo, pisalo bi: Čuvaj se, neguj, uspori, slušaj svoje telo i veruj da zdravlje nikada nije luksuz – već temelj. Sve ostalo u ovom gradu, u poslu i životu, gradi se na tome. Nauči da biraš ono što te hrani, a ne samo ono što te zasiti. Jer tvoje najveće bogatstvo nisu sati provedeni u kancelariji, već snaga, mir i vitalnost koje nosiš sa sobom.

Telo ti neće tražiti brzu hranu posle dugog dana, ono zapravo žudi za hranom koja mu daje snagu – povrćem punim boja, integralnim žitaricama koje ti drže energiju, proteinima koji ti pomažu da ostaneš fokusirana. To su mali izbori koji,

kada se ponavljaju iz dana u dan, postaju tvoje najveće ulaganje u sebe.

Biraj sezonsko i sveže – namirnice iz prirode u pravo vreme godine imaju najviše ukusa i hranljivih materija. Pij dovoljno vode, jer hidratacija je temelj tvoje energije i koncentracije. Jednostavne i prirodne namirnice uvek imaju prednost nad industrijskim proizvodima, a redovni obroci čuvaju tvoju snagu i stabilan nivo šećera u krvi.

Stavi više boja na tanjir – povrće i voće donose vitamine i minerale koji ti pomažu da ostaneš vitalna. Dodaj proteine u svaki obrok iz ribe, mahunarki, jaja ili mlečnih proizvoda, jer oni ti daju sitost i energiju za naporan dan. Umesto brze grickalice, izaberi šaku oraha, badema ili jogurt – male, ali moćne užine koje te održavaju usredsređenom.

Ne zaboravi kretanje i odmor – zdrava ishrana je važna, ali jednako važno je da šetaš, dišeš i dovoljno spavaš. I, najvažnije, ne traži savršenstvo nego balans. Zdrav život nije u potpunom odricanju, već u svesnim izborima koji te čine snažnijom, smirenijom i bližom sebi. Zapamti, zdravlje nije dijeta od nedelju dana, već odnos prema sebi koji gradiš godinama. Nije odricanje, već pažnja – da oslušneš kada ti telo kaže da mu je dosta šećera, a kada mu nedostaje vode, sna ili odmora.

A najveći luksuz? To je trenutak kada kažeš: „Danas biram sebe.“

PHOTO: UNSPLASH.COM

PHOTO:

YOUR HOROSCOPE

ZA ZNAK I PODZNAK, MESEC, MERKUR, VENERU.

DEAR LITTLE ME

Podznak Ovan

Dear little me,

Uvek ćeš osećati da moraš da budeš prva, najhrabrija i najjača. Ali znaj – nisi manje vredna ako zastaneš i odmoriš. Ne moraš stalno da ratuješ. Ljubav i nežnost ti stoje isto onako dobro kao i snaga.

Bilo je trenutaka kada si mislila da moraš dokazati svetu koliko vrediš, ali zapravo tvoj plamen nikada ne može da se ugasi. Tvoje srce je hrabro i zato će uvek naći pravi put – i onda kada se izgubiš.

Podznak Bik

Dear little me,

Uvek ćeš želeti sigurnost, toplinu i nešto što je tvoje zauvek. Nauči da pustiš ono što ti više ne hrani dušu. Sigurnost nije u stvarima, već u tvom srcu. Ti si vredna i kad ostaneš praznih ruku.

Tvoje strpljenje je tvoj dar, ali ne zaboravi da život voli pokrete i promene. Ne boj se da napustiš staro kako bi napravila prostor za novo. Seti se koliko si bila ponosna kada si napravila promenu. Tvoja vrednost je neuporediva i ona nikada ne zavisi od onoga što poseduješ.

Podznak Blizanci

Dear little me,

Bićeš radoznala i često će ti govoriti da si „previše“. Ali tvoja znatiželja je dar. Samo ti možeš pretvoriti reči u mostove između ljudi. Ne zaboravi – ne moraš svima da objašnjavaš sebe.

Tvoje misli su kao vetar – brze, žive i pune života. Umesto da te plaši njihov intenzitet, nauči da im veruješ. Ne moraš se bojati da izgubiš fokus jer tvoja sposobnost da vidiš više puteva odjednom je tvoj najveći talenat.

Podznak Rak

Dear little me,

Tvoje srce je tvoja supermoć. Biće dana kada ćeš misliti da si previše osetljiva, ali znaj da tvoja ranjivost daje veliku podršku i tebi i drugima.

Nikad se ne stidi što voliš toliko jako.

Osetljivost nije slabost – ona je tvoje najsvetlije oružje. Ponekad ćeš želeti da se sakriješ u svoj oklop, ali tvoja toplina je upravo ono što leči svet. Budi hrabra da ostaneš meka u svetu koji često slavi hladnoću.

Podznak Lav

Dear little me,

Tražićeš priznanje i potvrdu, ali zapamti – tvoje svetlo sija i kada te niko ne gleda. Ne moraš dokazivati da si posebna. Tvoja radost je tvoja kruna. Imaš posebnu harizmu kojom osvajaš.

Neće uvek svi aplaudirati, ali znaj da aplauz nikada nije bio mera tvoje vrednosti. Ti si rođena da voliš, da stvaraš i da svetliš. Kad god zaboraviš ko si, seti se da tvoje srce jeste tvoje sunce – i ono nikada ne prestaje da sija.

Podznak Devica

Dear little me,

Često ćeš misliti da nisi dovoljno dobra i da moraš još da se popraviš. Ali znaj – ti si celovita već sada. Tvoje oko za detalje nije mana, već poklon. Nemoj da zaboraviš da budeš nežna prema sebi.

Nauči da se raduješ nesavršenostima jer one čine tvoj život živim. Ti si rođena da unosiš red, ali ne zaboravi da ponekad najveća magija dolazi iz haosa. Tvoje ruke i um su alati isceljenja – prvo ih upotrebi za sebe. Dozvoli sebi da u nesavršenosti otkriješ savršenstvo i umeće življenja.

Podznak Vaga

Dear little me,

Tražićeš harmoniju i ljubav u drugima, ali tvoja ravnoteža počinje unutar tebe. Nauči da budeš svoj oslonac. Tek tada ćeš videti koliko su tvoje veze čista lepota. Previše si se prilagođavala drugima i tako gubila sebe.

Uvek ćeš osećati svet i druge ljude kroz svoje srce, i često ćeš staviti tuđe potrebe ispred svojih. Ali prava ljubav počinje onda kada izabereš sebe. Ti si umetnost u pokretu i život je lepši jer kroz tebe uči šta znači ravnoteža.

PHOTO:

Podznak Škorpija

Dear little me,

Bićeš ranjena, a tvoje rane će postati tvoja snaga. Tvoje dubine često plaše druge, ali u njima se krije istina koju svi traže. Ne boj se transformacija – one su tvoj put. Tako slojevita otkrivaš predivne dubine i boje života.

Tvoja sposobnost da umreš i ponovo se rodiš je dar koji malo ko ima. Iako ćeš ponekad osećati bol kao teret, znaj da si ovde da pokažeš koliko je moćno pretvoriti tamu u svetlost. Ti si alhemija u ljudskom obliku.

Podznak Strelac

Dear little me,

Tvoje srce će uvek želeti slobodu. I znaj – nije greh želeti više. Tvoje putovanje je smisao samo po sebi. Ne moraš uvek da znaš kuda ideš, dovoljno je da ideš sa verom. Kada veruješ u sebe i pustiš se da otkrivaš daljine i različitosti, najbolje živiš sebe.

Neka tvoji snovi budu veći od tvojih strahova. Svet će ti nuditi granice, ali tvoje srce nikada neće prestati da sanja horizonte. Gde god da kreneš, tvoj osmeh i tvoja vera osvetliće put i tebi i drugima.

Podznak Jarac

Dear little me,

Od malena ćeš nositi osećaj odgovornosti. Ali zapamti – nisi ovde samo da gradiš zidove i dostižeš ciljeve. Tvoja nežnost i ranjivost su jednako moćne kao tvoja snaga.

Ti si planina, ali planina zna i da bude utočište. Dozvoli sebi da uživaš u onome što stvaraš, da se nasmeješ i da odmoriš. Tvoj put je put strpljenja i izdržljivosti, ali znaj – ti zaslužuješ i radost, ne samo postignuće.

Podznak Vodolija

Dear little me,

Uvek ćeš se osećati pomalo drugačije. I to je tvoj dar – da vidiš ono što drugi ne mogu. Tvoja posebnost je lek za svet. Samo ne zaboravi da ponekad pripadaš i sebi, ne samo idejama.

Tvoj um će često trčati daleko ispred drugih i možda ćeš misliti da si usamljena. Ali istina je – ti si svetionik za one koji tek dolaze. Nauči da tvoje srce ima jednaku vrednost kao i tvoja vizija. Ponekad se prepusti običnim stvarima i svakodnevnim sitnicama, ne moraš uvek da živiš svoju genijalnost.

Podznak Ribe

Dear little me,

Tvoj svet snova je stvarniji nego što misliš. Biće onih koji to neće razumeti, ali ti ne odustaj od svoje magije. Tvoja empatija i saosećanje su svetlost koja menja sve što dotakneš.

Ponekad ćeš osećati bol celog sveta na svojim leđima, ali to nije tvoja kazna – to je tvoj blagoslov. Ti si ona koja inspiriše i motiviše druge živeći svoje snove na javi. Uči da postavljaš granice, ali ne zatvaraj svoje srce. Ti si pesma duše i sećanje na to da ljubav nikada ne prestaje da postoji.

PHOTO: UNSPLASH.COM

NADA

Nada je možda najtiše, ali i najupornije osećanje koje čovek može nositi u sebi.

Ona ne traži velika obećanja, već se zadovoljava i najmanjim znakom da je promena moguća. U trenucima kada se svet oko nas ruši, nada ostaje kao nevidljivo sidro koje sprečava da potonemo.

Njena snaga ne leži u sigurnosti, već u veri da neizvesnost može doneti i dobro. Nada nas uči da budućnost nije gotova priča, već rukopis koji se još piše.

Ona je most između bola sadašnjosti i radosti koje tek treba da stignu. Ljudi koji neguju nadu postaju svetionici za druge, često i nesvesno. I kada se sve čini izgubljeno, nada šapuće da nijedan put nije završen.

Ona ne obećava da će sve biti lako, ali nas uči da je vredno nastaviti dalje. I upravo zato, nada ostaje najdragoceniji dar koji možemo nositi kroz život.

Piše: Sofija Antonijević