RYL E-MAGAZINE, #121

Milorad Miško Mišković

UVODNIK

PHOTO: SAVKA MIĆIĆ

PERSPECTIVE CHANGES EVERYTHING

Sve je stvar pogleda. Jer kada promeniš pogled na svet, sve se promeni. Nije svet postao svetliji, ja sam postala zrelija, umilnija, senzualnija, hrabrija, iskrenija, bolja. Put unutrašnje transformacije doneo je smisao promene. Doneo je dah koji menja sve prethodne zapise. Koliko je veliki tvoj san? Koliko su velike tvoje ideje i ljubav prema svetu? Toliko je veliki i pogled kojim gledaš svet ispred sebe. I bitan je taj momenat i trenutak u kojem ćeš zastati i sagledati i shvatiti.

„Bogata sam koliko mi stane u zenicu oka“ je rečenica koju često koristim kada opisujem svoja putovanja koja mi pružaju i proširuju moj unutrašnji pejzaž. Jer ono što posedujem ne može se izbrojati, preneti, kupiti. Jer u zenici ne vidim zlato, već svetlost. Ne vidim materiju, već sposobnost da vidim smisao. U jedan treptaj staje taj horizont koji je isped mene. Kojem sam došla da se poklonim. I u mom oku je svet kakav je um dopustio da bude.

Iz moje perspektive modernog nomada, žene koja hrabro hodi u 21. veku, oslonjena na sebe, svoja znanja, spoznaje, ideje, misli, snove, gledam svet očima srca, bez zadrške, iskreno i sa puno ljubavi, i to one univerzalne koja pripada svima i svemu. Oduševe me mostovi Menhetna i Bruklina, jer ih gledam iz ravni iz koje se mogu sagledati oba sa balkonskih stepenica Kevina Kelija, skulptora iz Njujorka. Zastane mi dah pred riznicom u Petri u Jordanu, jer onako mala stojim u ravni sa njom sa pogledom ka visini, oduševe me ravnice Vojvodine posmatrane iz balona kojim jezdim hvatajući kadar i dah i sreću i gledajući ta naša cvetna polja žita, suncokreta, uljane repice. Koliko li je bilo tih AHA momenata koji su mi oduzimali dah, samo zato što sam ih gledala iz neke druge perspektive koja menja narativ. Ona ga ili pojačava ili ga uništava. Nakon tri nedelje boravka u Njujorku, moja energija se uvećala, ubrzala. Jer NY je takav grad – „pojačivač“. Pojača ti osećanja i daje ti snagu. Sve zavisi

kako se osećaš. Ako si down, onda te spušta još dublje.

Svet je to veliko igralište kojim hodim i to je moj smisao koji otkrivam, tražeći odgovore svoje duše. Jer ono što gledam – postajem, ono što primetim – raste u meni. U mom oku svaka ulica može postati svetilište, svaki čovek učitelj, svaki pogled univerzum. I sve dok vidim i idem, živim bogatstvo koje se ne može izgubiti.

„Bogata sam koliko mi stane u zenicu oka.“ A ti?

Moja perspektiva posmatranja stvari je iz slobode. Iz prostora gde sagledavanje stvari nije zatvoreno, konačno ili zadato. Sloboda mi je okvir, a pogled alat. Zato i vidim dalje, dublje i nežnije. Jer u moju zenicu stane ceo komos, mir, praznina, tišina i blistavost postojanja. Ja nigde ne žurim. Put se ili otvori ili zatvori. Ja ne propuštam. Ne osvajam, jer i ne posedujem. Ne želim ništa ni da dokazujem jer već jesam. Samo hodam kao da je to moj dijalog sa samom sobom, sa životom koji bojim. Sloboda je moje merilo, a zahvalnost moj neizgovoreni jezik.

I zato je važna perspektiva iz koje se posmatra i koja sve menja. Jer svet ostaje isti, ali pogled kroz koji ga sagledavamo može ga učiniti beskonačnim ili zatvorenim. Do pogleda je i do stava. Podignem ruke visoko, otvorim svoje grudi, udahnem duboko i poklonim se. Osmehnem se, stavim ruku na srce i kažem „Hvala“.

I kako bolje zaključiti ovaj tekst nego kroz rečenicu Anais Nin koja me opisuje: „Ne vidimo stvari kakve jesu, vidimo ih takve kakvi smo mi.“

Anima Mundi

RYL 121

IMPRESSUM

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

TEHNIČKA UREDNICA

Jelena Ademi

LEKTORI

Dijana Krtinić, Adrian de Groot (za tekstove na engleskom)

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU:

Danijela Marković

Domagoj Juričić

Mima Kovačević

Goga Grubješić

Alma Softić

Ksenija Lea Ronai

Dunja Cigić Gavrilović

Anna Kononenko

Jelena Jović

Maja Rogan

AUTORI:

Milica Radović

Milorad Miško Mišković

Ivana Lovrić Jović

Nikola Žigon

Ivan Gračner

Luis Enrique Rivero Leyva

Stefan Sokolovski

Marija Maksimović

Ivana Stanisavljević

Samir Ramović

Lola Janković

FOTOGARFIJE: Anima Mundi Unsplash.com

Naslovnica: Milorad Miško Mišković

Photo: Ondřej Pýcha

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

LIČNOSTI U OVOM BROJU

MILORAD MIŠKO MIŠKOVIĆ

MILICA RADOVIĆ

SAMIR RAMOVIĆ

IVANA LOVIĆ JOVIĆ

MARIJA MAKSIMOVIĆ

DUNJA CIGIĆ GAVRILOVIĆ

PHOTO: DOMAGOJ JURIČIĆ

REFRESH

YOUR PERSPECTIVE

PERSPEKTIVA MENJA SVE

PIŠE: DOMAGOJ JURIČIĆ, KONSULTANT ZA UPRAVLJANJE POLITIČKIM RIZICIMA

Još uvek se sećam upečatljive scene iz filma Društvo mrtvih pesnika kada profesor Keating svojim učenicima kaže da se popnu na stolove da bi videli učionicu iz druge perspektive.

Ta me je scena pratila celog života.

U njoj ima nešto jednostavno, a duboko istinito.

Kao da je u tom trenutku izrečeno ono što sam kasnije u životu morao sam da naučim — da svet ne menja svoje oblike, već naš pogled.

Oduvek me je vodila znatiželja.

Zbog nje nisam samo menjao poslove nego i karijere.

Nikada nisam mogao ostati na jednom mestu, ne zato što sam tražio više, već zato što sam želeo da razumem dublje.

Hteo sam da vidim svet iznutra i spolja, da otkrijem šta povezuje ono što se na izgled ne dodiruje.

Politiku i ekonomiju, moć i ljudskost, institucije i pojedinca.

Sve te uloge bile su različiti pokušaji da razumem isto pitanje: kako svet zaista funkcioniše i gde u njemu stoji čovek?

U mladosti sam verovao u red.

U sisteme, planove, pravila.

Mislio sam da ako dovoljno znaš, ako dovoljno radiš, ako poštuješ strukturu, sve mora imati smisla.

Verovao sam da jasnoća dolazi iz kontrole.

Danas znam da to nije tako.

Svet ne mari za naše planove.

On ima svoj ritam, ne objašnjava se i ne prilagođava se nama.

Na nama je da naučimo da ga vidimo, a ne da ga preoblikujemo po svojoj meri.

Radio sam u institucijama koje oblikuju odluke i određuju pravila.

Video sam moć izbliza.

Nikada nije onakva kakvom je zamišljamo.

Ne dolazi sa glasom, već sa tišinom.

Ne oslanja se na sigurnost, već na odsustvo sumnje.

Tada sam shvatio da tačnost i istina nisu isto.

Jedna pripada sistemu, a druga čoveku.

Kada sam iz tog sveta otišao, činilo se kao da nešto gubim.

U stvari, tek tada sam počeo da vidim.

Tišina, koja me je ranije plašila, postala je prostor u kojem sam napokon čuo sebe.

Bez naslova i protokola, bez dnevnog reda, naučio sam da razlikujem ono što je važno od onoga što je samo prisutno.

Shvatio sam da smisao ne nastaje u strukturama, već u svesti.

Da institucije i titule vrede samo onoliko koliko su ljudske.

Da svet ne pokreće moć nego svest.

A svest počinje tek kada naučiš da gledaš. ***

Perspektiva menja sve.

Ne menja činjenice nego ono što iz njih naučimo.

Ono što si nekada zvao gubitkom postane lekcija.

Ono što si smatrao porazom postane pomirenost sa sobom.

A ono što si mislio da znaš izgubi važnost.

Jer s vremenom naučiš da razumevanje ne znači posedovati odgovore.

Znači prihvatiti tišinu.

***

Ponekad pomislim da se u čoveku ništa ne menja spolja.

Menja se samo pogled.

Sve ostaje isto, isti grad, isti ljudi, ista svetlost.

Ali jednog dana vidiš drugačije.

Ništa novo se ne pojavi, samo prestaneš da prolaziš pored onoga što je oduvek bilo tu.

Možda je to prava promena — ne u onome što vidiš nego u načinu na koji vidiš.

***

Velike promene ne dolaze iznenada.

Dolaze polako, gotovo neprimetno.

U mislima koje se vraćaju, u rečenicama koje si čuo mnogo puta, ali tek sada razumeš.

U trenutku kada prestaneš da tražiš smisao i počneš da ga osećaš.

U tom pogledu, tihom i mirnom, sve se menja.

***

Često mi se vraćaju stihovi pesme benda The The:

„Ako ne možeš da promeniš svet, promeni sebe.

Ali ako ne možeš da promeniš sebe, promeni svoj svet.“

Nekada sam mislio da su to reči utehe.

Danas mislim da su istina.

Jer svet se neće promeniti da bi se uklopio u našu nesposobnost da ga razumemo.

On se pojavljuje onakav kakav jeste, ne onakav kakvim bismo želeli da ga vidimo.

Zato prava promena ne počinje u svetu nego u pogledu.

Onog trenutka kada prestaneš da tražiš objašnjenja, počinješ da vidiš. ***

Kada se danas osvrnem, sve mi izgleda jednostavnije.

Ne zato što je bilo lako, već zato što više ne tražim smisao u svemu.

Dovoljno mi je da ga osetim.

Možda se na kraju sve svodi na to da naučiš gledati mirno, čak i kad ne razumeš.

Jer u tom pogledu, tihom i čistom, svet konačno postaje tvoj.

PHOTO: MIROSLAV PETROVIĆ

ONA, ŽENA ZMAJ

U PROLAZU OBLAKA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: MIROSLAV PETROVIĆ

MILICA RADOVIĆ, AKADEMSKA SLIKARKA, ROĐENA JE 1989. GODINE U KRAGUJEV-

CU. OSNOVNE I MASTER STUDIJE ZAVRŠILA JE 2013. NA KRAGUJEVAČKOM FILOLOŠKO-UMETNIČKOM FAKULTETU, NA ODSEKU ZIDNO SLIKARSTVO, U KLASI PROFESORA GORANA RAKIĆA, STEKAVŠI ZVANJE MASTER PRIMENJENI UMETNIK.

IZLAGALA JE NA GRUPNIM I SAMOSTALNIM IZLOŽBAMA U SRBIJI I INOSTRANSTVU. DO SADA JE ORGANIZOVALA 13 SAMOSTALNIH I 30 GRUPNIH IZLOŽBI U ZEMLJI I REGIONU. NJENI RADOVI NALAZE SE U PRIVATNIM KOLEKCIJAMA ŠIROM EVROPE I SAD. UČESTVOVALA JE U DRUŠTVENIM AKTIVNOSTIMA KAO ŠTO SU: DONACIJA UMETNIČKIH SLIKA, HUMANITARNE IZLOŽBE, LIKOVNE RADIONICE I KOLONIJE, SAJAM SAVREMENE UMETNOSTI, KOORDINACIJA KREATIVNIH RADIONICA ZA DECU. ČLAN JE ULUS-A OD 2015. GODINE. IMA STATUS SAMOSTALNOG UMETNIKA U OBLASTI SLIKARSTVA OD 2016. GODINE. ŽIVI I RADI U BEOGRADU. MILICA RADOVIĆ IMAĆE SVOJU SAMOSTALNU IZLOŽNU „U PROLAZU OBLAKA“ U GALERIJI „NIKOLA RADOŠEVIĆ“ U BEOGRADU OD 3-17. DECEMBRA 2025. GODINE.

UMETNOST — KAKO BI OPISALA SVOJU UMETNOST?

Umetnost shvatam kao životni pokret koji je suštinski kreativan. Moje slikarstvo okrenuto je čoveku, njegovom unutrašnjem životu, kao i mom doživljaju samog života, pre svega mislim na osećanje koje imam o životu. Radovi predstavljaju intimna likovna istraživanja i ekspresiju mojih ličnih životnih trenutaka. Teme koje su mi bliske i kojima se bavim su intimne i jednostavne. To su teme koje me okružuju i sa kojima sam u svakodnevnom kontaktu — pejzaži, porteti i mrtve prirode. U pitanju su asocijacije na spomenute teme, podsticaj a ne puko kopiranje stvarnosti. Težim da svojim slikama dam karakter vedrine kroz izraz cele slike, gde je boja moje glavno izražajno sredstvo i način komunikacije sa publikom. Izbegavam uznemirujuće sadržaje jer u svetu ima već puno tame i bola. Želim

da kroz svoju umetnost donesem mir i radost, da probudim plemenitost i rast duše. U poslednje vreme moje stvaralaštvo je usmereno na pejzaže.

PEJZAŽ KAO POLAZIŠTE — ŠTA TE NAJVIŠE PRIVLAČI PEJZAŽU KAO UMETNIČKOM DELU?

Za mene je pejzaž polazište zato što u njemu vidim mogućnost da obnovim pokidanu vezu između čoveka i prirode. U vremenu u kom se sve više udaljavamo od prirodnih ritmova, povratak prirodi znači povratak sopstvenom unutrašnjem biću i jednostavnosti života.

Sviđa mi se dvosmerna dinamika koju ova tema nudi: priroda za mene nikada nije nepromenljiva realnost, statična slika spoljašnje realnosti, već stalna, živa komunikacija između mene i slikanog predela.

Izbacujem sve što je suvišno, bez mimetičke upotrebe prirode, pokušavam da zabeležim taj unutrašnji susret— trenutak kada se spoljašnje i unutrašnje prepliće. U toj razmeni osećam da se vraćam sebi, jer priroda otvara prostor kontakta i intimnosti sa sobom koji u svakodnevnom životu često gubimo. Zato je pejzaž više od teme. On je prostor dijaloga, most spajanja čoveka sa prirodom, a mene sa sopstvenim osećanjem postojanja.

UNUTRAŠNJI PEJZAŽ — KADA

POSMATRAMO TVOJE SLIKE, STIČE SE UTISAK DA PEJZAŽ NIJE SAMO PRIRODA, NEGO I UNUTRAŠNJE STANJE. DA LI PEJZAŽ POSTAJE METAFORA UNUTRAŠNJEG ODNOSA I KOMUNIKACIJE?

Slikati prirodu ne znači kopirati je, za mene to znači realizovati svoja osećanja. U prirodi ne tražim rešenje kao takvo, već istražujem sebe, ali i platno kao polje delovanja asocijativnih pejzaža. Sve kreće od kontakta sa prirodom odakle se slika razvija shodno okolnostima. Stvaranje slike se sastoji od moje potrage za načinom da izrazim ono što osećam, da osećanja sklopim u ličnu estetiku. Tako prirodu prilagođavam sopstvenim potrebama i ukusu. Osećam potrebu da svoje unutrašnje impulse iskažem u slikama koje neposredno opažam.

Na taj način pejzaž postaje ogledalo koje odražava moj unutrašnji svet.

DIJALOG SA PRIRODOM — NA KOJI NAČIN PRIRODA „ODGOVARA“ KADA JE PRENESEŠ NA PLATNO?

Odgovor prirode je u večnom kretanju. Kretanje spolja ka unutra i iznutra prema spolja. Kada slikam pejzaž, osećam da je odnos sa prirodom dijalektički. On se kreće u u dva smera. S jedne strane — priroda “govori” svojim sirovim jezikom, a sa druge — moj unutrašnji odgovor u vidu čulnih doživljaja, misli i osećanja, artikulišem kroz raspored i organizaciju čitave slike: bojom, formom, ritmom.

Kada je prenesem na platno, njen odgovor postaje vidljiv u načinu na koji ona oblikuje moj doživljaj. Tako dijalog postaje večno kretanje, razmena unutrašnjih i spoljašnjih impulsa, u kojem se moje unutrašnje stanje i priroda međusobno preobražavaju.

BOJE I EMOCIJE — KAKO BIRAŠ SVOJE BOJE KOJE JASNO KOMUNICIRAJU SA PUBLIKOM I DA LI DOLAZE INTUITIVNO ILI IZ UNAPRED PROMIŠLJENOG ODNOSA PREMA EMOCIJI KOJU ŽELIŠ DA PRENESEŠ?

Smatram da se do odabira boja dolazi osobenim načinom na koji se umetnik oseća i izražava na sebi svojstven način. U mom slikarstvu, boja je glavno izražajno sredstvo. Njen izbor dolazi intuitivno, odnose boja više osećam nego što ih neposredno opažam. Izbor dolazi iz unutrašnje potrebe, ona je određeno htenje, ono što vidim u prirodi, ne samo kao sredstvo obojenosti nekog objekta, već kao vid komunikacije višeg reda. Svoje emocije beležim uspostavljajući odnose među bojama. Što su tonovi brojniji i raznovrsniji, to je efekat snažniji i prijatniji oku. Stvaranjem kontrasta boja ja slikam. Svaka boja ima snagu koju nosi u sebi. Njenu unutrašnju snagu želim da osetim, sačuvam i usmerim u želji da kroz nju dotaknem dušu posmatrača.

MISTERIJA — DA LI ZA TEBE UMETNOST MORA DA SADRŽI I DOZU MISTERIJE I MISTIČNOG?

U životu, kao i na slici, ne postoji jasan odgovor i jedno jasno značenje koje je izvesno. Isto važi i za sliku. Na slici uvek postoji nešto što je zagonetno, što pobuđuje radoznalost i pretpostavku. Slika poziva na otkrivanje. Za mene je upravo ta tajanstvenost ono što slici daje dubinu i život— ono što čini da se istinski oseti.

TIŠINA I PROSTOR — PEJZAŽI ČESTO NOSE TIŠINU. KAKO TI DOŽIVLJAVAŠ PROSTOR TIŠINE U SVOJIM SLIKAMA?

Za mene, tišina je stanje unutrašnjeg mira i prisutnosti. Prostor u kome se stvari mogu zaista osetiti i doživeti. Posmatranje mojih radova, ali i drugih umetničkih dela, za mene je način da se približim toj suštini i pronađem ravnotežu. Tišina u mojim slikama odražava stanje duha, trenutak u kome se sve utišava. Cilj mojih slika jeste uzdizanje duha. U tom smislu je umetnost neka vrsta religije.

SAVREMENI TRENUTAK — U VREMENU BRZINE I TEHNOLOGIJE, KOLIKO JE PEJZAŽ JOŠ UVEK VAŽAN I MEDITATIVAN MOTIV DA SE ČOVEK VRATI SEBI?

Savremeni čovek opterećen je svetom kakav je stvoren, lišen dragocene lepote prirode u modernom gradu, okružen bukom, užurbanim svetom gde digitalne slike neprekidno proleću, moje slike bi bile sredstvo duhovnog odmora i spokojstva svim poslovnim ljudima, umnim radnicima i čoveku koji je pritisnut svakodnevicom. Osećam radost što mogu da pokažem svoje oduševljenje prirodom. Posmatrajući ih, drugima želim da pružim trenutke čiste radosti, da podstaknem na razvoj i mogućnost da svako obogati svoj život i život svoje okoline. Verujem da na taj način preobražavam svet.

IZLOŽBA „U PROLAZU OBLAKA”

Na svojoj 13. samostalnoj izložbi predstaviću se upravo pejzažima. Radovi su rađeni u tehnici ulje na platnu, srednjeg formata. Iako sam primarno i duboko povezana sa šumadijskim predelima, moji pejzaži izlaze van okvira tog podneblja. Ovi radovi predstavljaju intimna likovna istraživanja i ekspresiju ličnih životnih trenutaka. Izložba koju organizujem nastala je iz potrebe da se umetnošću podsetimo na snagu darivanja. Ona je moj dar društvu, poziv na promišljanje i kreiranje boljeg sveta. Pozivam sve ljubitelje umetnosti da dođu i posete izložbu „U prolazu oblaka” od 3. do 17. decembra u umetničkoj galeriji Nikola Radošević.

TEMA BROJA „PERSPECTIVE CHANGES EVERYTHING“ — KOD PROMENE PERSPEKTIVE, DA LI JE TO NOVO IŠČITAVANJE TVOJIH SLIKA ILI SEBE SAME?

Da bismo uživali u umetnosti, najvažnije je biti otvorenog i jednostavnog duha, jer su umetnička dela neiscrpna i nepredvidiva kao istinska ljudska bića. Samo na taj način nam se menjaju perspektive i viđenje sveta u kom živimo. Verujem da moje slike mogu da podstaknu publiku na novu perspektivu i unesu novu radost u svakodnevni život.

Zahvaljujem magazinu RYL na prostoru, podršci i veri u umetnost.

PHOTO: ONDŘEJ PYCHA

ON, OSTVAREN USPEŠAN

KADA POBEDA POSTANE NAČIN ŽIVOTA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: ONDŘEJ PÝCHA, MIA MIRRELLI

MILORAD MIŠKO MIŠKOVIĆ, ROĐEN 1. SEPTEMBRA 1970. U BEOGRADU. NAKON STUDIJA NA MAŠINSKOM FAKULTETU UNIVERZITETA U BEOGRADU 1993. GODINE, OTIŠAO JE NA STUDIJE U PRAG, GDE JE ZAVRŠIO ANGLO-AMERICAN UNIVERSITY.

KARIJERU U NEKRETNINAMA POČEO JE 1995. KAO VIŠI SAVETNIK U KOMPANIJI MÜLLER INTERNATIONAL, A POTOM I KAO DIREKTOR KOMPANIJE JONES LANG LASALLE, SVETSKOG LIDERA U KOMERCIJALNIM NEKRETNINAMA. U TO VREME JE RADIO NA NEKIM OD NAJVEĆIH

PROJEKATA U SEGMENTU KOMERCIJALNIH NEKRETNINA U PRAGU. U KOMPANIJU KARLIN GROUP, ČIJI JE GLAVNI FINANSIJER BIO MARC RICH, SVETSKI POZNATI INVESTITOR, IZMEĐU OSTALOG I OSNIVAČ KOMPANIJE GLENCORE, STIGAO JE 2000. GODINE KAO KOMERCIJALNI

DIREKTOR, A KASNIJE JE UNAPREĐEN U DIREKTORA I PARTNERA U KOMPANIJI. OSNOVAO JE 2012. INVESTICIONU I DEVELOPERSKU KOMPANIJU KARLIN PORT REAL ESTATE. GODINU DANA KASNIJE ZAJEDNO SA BIVŠIM ČEŠKIM PREMIJEROM I JOŠ PAR PARTNERA OSNIVA ECP CORE+ FUND.

PRE TRI GODINE, MIŠKO I NJEGOV PARTNER MIKI GOLDSTEIN FORMIRAJU OPPORTUNITY REAL ESTATE FUND. KROZ OVAJ FOND, IZMEĐU OSTALOG, PLANIRA INVESTICIJU OD PREKO 32 MILIONA EVRA U REVITALIZACIJU POSTOJEĆE ZGRADE ŽELEZNIČKE STANICE U CENTRU PRAGA, U „ART NOUVEAU“ STILU, PRETVARAJUĆI JE U JEDINSTVENI STAMBENI KOMPLEKS SA 142 MIKROAPARTMANA.

U OKVIRU SVOJE KARIJERE U SEKTORU NEKRETNINA, MIŠKO JE UČESTVOVAO U PREKO 50 USPEŠNO REALIZOVANIH STAMBENIH I KOMERCIJALNIH PROJEKATA U PRAGU U RAZNIM ULOGAMA. KAO VIZIONAR I DEVELOPER, ZAJEDNO SA SVOJIM PARTNERIMA, REALIZOVAO JE REVITALIZACIJU KARLÍNA, INDUSTRIJSKE ČETVRTI U SAMOM CENTRU GRADA, UZ REKU VLTAVU, ČIME JE OSTAVIO PREPOZNATLJIV PEČAT U URBANOM PEJZAŽU. ZAJEDNO SA SVOJIM POSLOVNIM PARTNERIMA, BIO JE I PIONIR POŠTO SU SVETSKU ARHITEKTONSKU ELITU DOVELI U PRAG I NA TRŽIŠTE UVELI TZV. ARHITEKTONSKE ATELIERE (RADIONICE).

POD NJEGOVIM VOĐSTVOM, ARHITEKTURA DOBIJA NOVE DIMENZIJE, KOMBINUJUĆI VIZIJU, INOVACIJU I VISOK KVALITET IZGRADNJE.

DOBITNIK JE MNOGOBROJNIH PRIZANJA, A NEDAVNO JE NOMINOVAN ZA 26. ERNST AND YOUNG “EY PREDUZETNIK GODINE 2025” U ČEŠKOJ REPUBLICI, U KATEGORIJI “EY DRUŠTVENO-ODGOVORNI PREDUZETNIK 2025”.

MIŠKO JE VIZIONAR I LIDER U OBLASTI NEKRETNINA, ČIJE ISKUSTVO, STRATEŠKO RAZMIŠLJANJE I POSVEĆENOST KVALITETU OBLIKUJU URBANE PROSTORE I OSTAVLJAJU TRAJNI PEČAT NA TRŽIŠTU NEKRETNINA U ČEŠKOJ REPUBLICI I ŠIRE.

DVA PUTA SI POBEDIO KANCER. KAKO SE ČOVEK IZNOVA GRADI NAKON TAKVOG ISKUSTVA?

Volim da kažem da sam pobedio dve prepreke. Imao sam dva puta kancer: nosa i glave. Operacija (glave i nosa) koja je trajala 14, 5 sati bila je vrlo kompleksna. Imao sam 10% šanse da preživim (to sam saznao tek par godina nakon operacije) i sa najboljim lekarima u Češkoj Republici uspeo sam sve da prevaziđem. Kada sam prevazišao drugu, akutnu leukemiju (istu vrstu kao naš upokojeni Siniša Mihajlović), bio sam sedam dana u komi, jer sam u toku lečenja dobio sepsu.

Obojica primarijusa koji su me lečili i koji i dan-danas kontrolišu moje stanje (11 i 9 i po godina od prepreka) su mi rekli: “Gospodine Miškoviću, mi

smo u to vreme uradili sve što smo mogli, ali vi ste odlučili da pobedite i ostanete na ovom svetu. Vi ste svojim pristupom prevazilaženju, rehabilitaciji i pogledu na život nakon te “dve prepreke” pomogli nama da dođemo do željenog rezultata.” Često to ističem ljudima, jer od kada sam imao te dve prepreke i uspešno ih prevazišao, rekao bih da sam postao još svesniji sebe. Kako kažu moji doktori, ubrajam se u 1% ljudi koji se nakon pobede nad preprekama promene. Ali nisam usporio, već sam se sa 150 ubrazao na 300 km na sat, što je dijametralno drugačije od tipične reakcije tipičnog pacijenta u svetu, koji nakon tih prepreka gleda da promeni život na neki način. Kod mene je to izgledalo da sam “ubrzao i počeo da usisavam (“grabim”) život u svakom smislu reči 24/7”.

MICHLE TOWERS KOLLAROVA

DA LI JE TVOJA MENTALNA SNAGA POBEDILA FIZIČKU SLABOST?

Rekao bih da jeste. U toj igrici sa Velikim arhitektom, definitivno sam mu se približio nakon te dve prepreke. Postao sam svesniji sebe i svoje okoline. Uspeo sam da očistim svoj ekosistem, tzv. toksične ljude koji bili uz mene iz nekih svojih razloga, a da to nisu iskrena druženja, sport, putovanja. Tim resetom sam detoksikovao ne samo svoj organizam, već i celu svoju okolinu. Ja sam bio taj koji je odlučio da mi se putevi raziđu sa nekim (ne)prijateljima, jer više nisam bio isti onaj Miško, donosno Bata (pokojna majka Branka me je tako zvala). Moj život je dobio novu etapu i šansu.

znači problem. Danas kada mi neko kaže da ima problem, zamolim da mi kažu o čemu se radi i nakon nekoliko minuta moje “edukacije” i objašnjenja oni shvate da taj problem i nije problem, da faktički i ne postoji. Pomažem i sebi i drugima da probleme prvo shvatimo kao probleme, da im pristupimo “face to face” i da ih sa radošću prevazilazimo. Sebi sam dao alibi da sam slobodniji u rešavanju problema. Manje sam racionalan, a više intuitivan. To ide i sa iskustvom (poslovnim i životnim) i sa godinama.

DA LI SI AMPUTIRAO STRAH KROZ SVE ŠTO SI PROŠAO?

ŠTA TI JE DAVALO SNAGU U NAJTEŽIM TRENUCIMA?

Danas, nakon svega, ne okrećem se iza sebe niti se preispitujem zašto se to desilo baš meni. Zašto ja, zašto meni svi ovi ožiljci, fizički i mentalni? Ne, ne pitam se. Idem dalje sa poverenjem u život.

DA LI SU TE PREPREKE NAUČILE NEČEMU ŠTO PRIMENJUJEŠ U POSLU I SVAKODNEVNOM ŽIVOTU?

Prepreke i prevazilaženje tih prepreka su mi omogućile da se promenim u smislu rešavanja, suočavanja, prevazilaženja i shvatanja šta

MANESOVA

MANESOVA

MANESOVA

MANESOVA

Energijom, kako kažu moji drugari, koja je kosmička, i upornošću, koja je možda i konsekvenca borbe prevazilaženja dve prepreke. Iz nekog razloga, postao sam još hrabriji što se tiče svega. Imao sam dve situacije u kojima sam dva puta pisao testament. I prilikom njihovog pisanja, čovek se malo suoči sam sa sobom, ali nakon prevazilaženja mojih prepreka, da bi opet sve bilo pozitivno, borio sam se zajedno sa svojim računovođom i poreskim savetnikom za konsolidaciju svoje imovine. Hteo sam da vidim šta je sve to ispred mene što se tiče imovine.

KOJA JE TAJNA I FORMULA TVOGA USPEHA?

Nisam ga nikada ni imao. Nisam imao strah što se tiče sebe. Imao sam strah što se tiče moje porodice, sestre, oca, rodbine, kumova, drugara... I umem vrlo često da kažem, čak i danas, kada se sa drugarima zaigramo, da sam srećan, paradoksalno će zvučati, što moja majka nije tada (dok sam se suočavao i preskakao prepreke) bila živa. Zato što smatram da moja majka ne bi preživela tu moju borbu i suočavanje sa te dve prepreke. Majka je jedna.

KAKO DANAS BRINEŠ O SVOM ZDRAVLJU I KAKO IZGLEDA BALANS IZMEĐU

PRIVATNOG I POSLOVNOG?

Prvenstveno obrazovanje na svim poljima — sporta, života i ostalih aspekata. U češkim medijima to volim da kažem jer provocira gledaoca i čitaoca, navodi ga na razmišljanje. Kada me pitaju koja je tajna mog uspeha i koji je balans između rada, obrazovanja, znoja, volim da kažem da je 10% obrazovanje i 90% je rad, odnosno znoj. Tom izjavom mislim da probudim našu generaciju koja ima neke predrasude šta znači obrazovanje. Mi ne znamo šta znači obrazovanje, kao ni današnje nove generacije, uključujući i moju decu, mada su oni pod mojim indirektnim pritiskom i utiskom. Smatram da ne treba svako da bude visoko obra-

zovan, da ima master ili da bude profesor. Posebno u našim krajevima, mislim na zemlje bivše Jugoslavije, izuzev Slovenije, mi smo svi zbunjeni, jer se i dalje forsira da svi moraju da imaju to visoko obrazovanje kako bi dobili posao i da se u tom poslu dokažu i realizuju. Apsolutno nije tačno. Iz svog životnog iskustva, kao i mojih poslovnih partnera, velikih i malih, sa svih strana sveta (iz Amerike, Finske, Azerbejdžana, Engleske, Irana itd.), tokom 32 godine koliko sam u Pragu, mogao sam da naučim i objasniću to deskriptivno: ““Naočare” ima svako i kada gledamo kroz isti prozor, svi vidimo drugačiju sliku toga šta je napolju.” Svaki čovek je svoj i poseban i tako treba i da bude. Naš sistem obrazovanja je zastareo, a stvari se menjaju svetlosnom brzinom. Na primer, danas se u ekonomiji uče neke stvari koje su neprimenjive. Obrazovanje je neophodno, ali ne po svaku cenu. Pogotovo ako obrazovanje ne prati razvoj društva i ne menja se.

KOLIKO SU TI POREKLO I CRNOGORSKI KORENI POMOGLI DA IZDRŽIŠ TEŠKE ŽIVOTNE BITKE I DA OSTANEŠ DOSLEDAN SEBI, DA BUDEŠ PRIZNAT KAO INTELEKTUALAC I PREDUZETNIK U ZEMLJI U KOJU SI DOŠAO PRE 33 GODINE?

Studirao sam Mašinski fakultet na Univerzitetu u Beogradu. Samo tada sam bio oslonjen na svoju državu i više nikada. Ali to je bila moja odluka. Nisam se nikada oslanjao, niti tražio bilo šta u Češkoj Republici, Slovačkoj, Austriji, Crnoj Gori, Srbiji, gde god imam neki poslovni interes. Najbolje je ostati svoj i nezavisan.

Neko bi rekao da je „budalasto“ da idem protiv nekog trenda. Nemam poslovne odnose sa državom i osećam se neizmerno slobodno, što je meni jako važno. Niko me ne može staviti u cajtnot niti u neku nezavidnu situaciju.

U OBLASTI NEKRETNINA SI POSLEDNJIH 30 GODINA. ŠTA SMATRAŠ SVOJIM NAJVEĆIM POSLOVNIM USPEHOM, IZAZOVOM?

Poslovni uspeh ili izazov nakon ovih 30 godina u oblasti nekretnina u Pragu, pošto se menja ekosistem investitora, developera, ogleda se u tome što je sve više i više lokalnog kapitala i “igrača”, a sve manje stranih. To je prirodan proces svih zapadnih zemalja, ili severo-zapadnih u odnosu na naše krajeve, pa samim tim sada govorim o Češkoj i Poljskoj koje su ekonomski otišle jako daleko u odnosu na države bivše Jugoslavije. Mi smo platili cenu, ne samo što smo ratovanjem izgubili pet godina, nego smo nakon svih tih nesrećnih ratova za sve, na sve načine, dozvolili vidljivost nekim ljudima koji u normalnim sistemima i u normalnim državama ne

RIVER GARDENS

VYŠEHRAD RAILWAY STATION

bi mogli da budu vidljivi ni malo. Ljudi sa manje kvaliteta, bez dovoljno znanja i iskustva, a ono je jako bitno, došli su na neke pozicije u okviru tog našeg ekosistema, a mislim na Srbiju i Crnu Goru.

KOJI SU BUDUĆI KORACI KARLIN PORT REAL ESTATE?

Mi trenutno u Pragu sa nekim partnerima učestvujemo u 11 razvojnih projekata. Većina je stambenih projekata, jer to traži tržište, a radimo i administrativne projekte (kancelarijske zgrade). S obzirom na to da ja uvek gledam napred, mi imamo fond za nekretnine koji je star skoro tri i po godine i koji je što se tiče povraćaja na uložena sredstva broj jedan između 300 fondova za nekretnine koji postoje u Češkoj. Imamo dve vrste fondova: jedni kupuju već završene projekte na osnovu prihoda, izgrađene i iznajmljene kancelarije, izgrađeni ili iznajmljeni šoping centar. Mi smo fond koji kupuje zemljišta, kupujemo greenfieldse i brownfieldse, gradimo nove zgrade ili pravimo revitalizaciju starih industrijskih gradskih četvrti i menjamo im funkciju, ali definitivno, što je vrlo retko, posebno u Beogradu, ostavljamo “genius loci” u okviru starih indrustrijalnih objekata. Smatram da je deo arhitekture i deo našeg posla u razvoju tržišta nekretnina, ako možemo u okviru tih novih projekata koje stvaramo na mestu gde su bili stari projekti da probamo da maksimalno ostavimo neke od tih elemenata koji mogu da budu samo estetički, ali i funkcionalni. U svakom slučaju, ne bežimo od istorije. Da genius loci, “spirit of the place”, industrijskih objekata koje mi menjamo u stambene, odnosno administrativne projekte, tamo i ostane. Danas kao Karlin Port Real Estate učestvujemo u dva od pet najvećih projekata u Pragu, ne mislim ovde na projekte koje država gradi sa nekim od developera i u saradnji sa stranim ili domaćim investitorom, već na privatni sektor. Učestvujemo sa šest naših partnera na dva projekta, na dve obale reke Vltave, čiji ukupni obim posla je 880.000 metara bruto nadzemne površine i čija je ukupna investicija 1.7 milijardi evra u vremenskom periodu od otprilike 20 godina. Inače, ja sam bio i “spiritual father” ta dva pomenuta projekta u smislu pravljenja miksa partnera dovoljno kvalitetnih da možemo sve da iznesemo ne samo finansijski nego i što se tiče i urbanizma, arhitekture, dizajna.

S obzirom na to da sam nedavno napunio 55 godina, moji prijatelji i ja često pričamo o našim godinama, koliko ćemo još živeti i šta želimo da postignemo. Vrlo često kažem da ću isključiti motore za 30 godina, a oni se smeju mojoj ideji. Imam još uvek dovoljno planova ne samo što se tiče posla, već i moje porodice i putovanja, rod-

bine, prijatelja, drugara i sporta. Ima još toliko toga što želim da doživim i što ću doživeti, da će to da me motiviše da živim dovoljno dugo dok glava ne bude zadovoljna, a nakon toga dolazi do zamora materijala i čovek se polako isključuje.

Što sam stariji, volim često na oficijalnim panelima da pričam o filozofskom aspektu zašto i kako ljudi idu u penziju, jer mi to nije jasno sa ovom mojom svemirskom energijom. Smatram da je penzija izmišljena stvar na svetskom nivou, nekada u prošlosti, pošto ona za većinu ljudi svesno i nesvesno značí “gašenje motora”. Kako mentalno tako i fizički.

TI SI ČOVEK MISIJE.

Već sedam godina radim sa svetski priznatim mentalnim koučem Draganom Vujevićem. Mi smo se upoznali igrom slučaja. On je jedan od najpoznatijih ljudi u tom svetu tzv. mental couchinga. Dragan je kouč i nekoliko vrhunskih čeških sportista, uključujući i tenisera Jakoba Menšika, koga inače svakojako podržavam. On je mlad dečko koji je ušao među top 20 igrača na ATP listi. Imamo plan da za godinu, godinu i po bude među 10 top igrača na ATP listi. U tim seansama sa Draganom, koje imamo petkom od 17 do 21 časa, kada svi energetski idu dole, u radu sa njim ja idem gore. Nakon tih naših seansi, on mi sa svojih 70 i nešto godina kaže: “Da li shvataš da u nekom trenutku našeg rada ti mene svojim prisustvom i energijom i pristupom dovodiš u situaciju da se osećam da sam na suprotnoj strani stola od mentalnog kouča?” I on to smatra kao veliki uspeh nas obojice.

PRE VIŠE OD TRI GODINE, POSTAO SI OSNIVAČ OPPORTUNITY REAL ESTATE FONDA, KOJI RADI U OKVIRU KONGLOMERATA FIRMI KOMPANIJE KARLIN PORT REAL ESTATE. UPRAVO PREKO OVOG FONDA NAMERAVAŠ DA ULOŽIŠ OKO 40 MILIONA EVRA U PRETVARANJE JEDNE OD CENTRALNIH ZGRADA ŽELEZNIČKE STANICE U ‘ART NOUVEAU’ STILU U STAMBENI KOMPLEKS SA 142 MIKROAPARTMANA I 13 RETAIL JEDINICA.

Stara železnička stanica, jedna od tri centralne gradske stanice, koju smo kupili pre više od godinu i po dana će biti relativizovana. Zgrada železničke stanice će ostati kao takva ili ćemo nastojati da sačuvamo maksimum onoga što danas postoji. Uz tu zgradu pravimo dve nove stambene zgrade, tako da ćemo u ta tri objekta koji čine jedan kompleks prvi u Pragu raditi projekat mirkoapartmana u okviru istorijskog objekta kojem na neki način vraćamo život i kojem menjamo funkciju kao takvog.

TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV “PERSPECTIVE CHANGES EVERYTHING”. KAKO DANAS, NAKON PREĐENOG PUTA, IZ OVE PERSPEKTIVE GLEDAŠ NA ŽIVOT?

Sadašnjost je drugačija iz ove perspektive, ali čovek je svesniji sebe, posebno nakon dve prevaziđene prepreke i sa mojom kosmičkom energijom, uz veliki trud, rad, znoj i obrazovanje. Što sam stariji i iskusniji, mada sam vrlo pozitivan, sve sam više skeptik i sve više ličim na svog oca koji je bio jako skeptičan a vrlo obrazovan. Bili smo drugačiji, iako jači u nekim stvarima i obrazovaniji od mene, on nikad ne bi mogao da bude privrednik ili preduzetnik kao što sam ja. Moj otac je bio vrhunski direktor državnih kompanija u okviru sistema bivše Jugoslavije, ali sigurno ne bi danas mogao da radi to što ja radim — da preuzme tu vrstu izazova i da se sa njim suoči i da sam odlučuje o svemu na svakodnevnom nivou.

Moja perspektiva gledanja na stvari tiče se samo onoga što je danas. Sada i danas. Ne rešavaj juče jer ga ne možeš promeniti, ne rešavaj sutra jer ne znaš šta će ti doneti.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

YOUR HOME

NJUJORK SE NIJE PROMENIO ZBOG MENE

PIŠE: MIMA KOVAČEVIĆ

FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ, IZ PRIVATNE

ARHIVE

Najteže je kada shvatiš da više nigde ne pripadaš u potpunosti, ali upravo tu počinje tvoja nova priča. Tamo gde perspektiva počinje da menja svet oko tebe.

Kada sam se pre sedam godina preselila iz Srbije u Njujork, očekivala sam uzbuđenje, nove prilike i grad koji nikada ne spava. Ono što nisam očekivala bila je duga, tiha borba sa osećajem da nigde zaista ne pripadam — premalo prisutna u Beogradu, premalo ukorenjena u Njujorku. Život u nevidljivoj pukotini između dva sveta.

Dok sam u Njujorku pokušavala da gradim život ispočetka, osećala sam kako mi polako izmiče onaj koji sam imala. Nedostajali su mi rođendani u Beogradu i prijatelji koji me poznaju bolje nego što poznajem sebe. Svaki put kada bih se vratila u Beograd, shvatila bih da su ljudi nastavili dalje, bez mene. A u Njujorku? Bila sam nova, neprimetna i uvek korak iza.

I tako sam se godinama pitala — da li sam negde pogrešila? Da li sam donela ispravnu odluku?

Pet godina kasnije, preokret se desio kada sam promenila pogled na sve to: shvatila sam da dom ne nastaje sam od sebe. Dom je rezultat truda, izbora i želje da ostaneš. Morala sam da počnem da se ponašam kao da pripadam, da planiram budućnost ovde, čak i kada me nostalgija vukla nazad.

Počela sam da ulažem u ljude oko sebe. Da zovem, da organizujem, da se pojavljujem. Više nisam očekivala da će prijateljstva opstati sama od sebe, ja sam bila ta koja ih je gradila. I polako, ali sigurno, Njujork je prestao da me gleda sa distance i pustio me je bliže.

osećaj da si deo priče koja se svakodnevno odvija.

I, naravno, grad je ostao isti. Bučan, skup, ponekad neumoljiv. Ono što se promenilo bila je moja perspektiva: prestala sam da posmatram svoj život u Njujorku kao privremen. Umesto da budem rastrzana između dve strane, počela sam da gradim jednu novu kojoj mogu da pripadam u potpunosti.

Njujork se nije promenio zbog mene.

Ja sam se promenila zbog Njujorka.

Dozvolila sam sebi da uživam u gradu, bez osećaja krivice. U šetnjama ulicama koje sve više liče na moj kraj. U spontanom razgovoru sa komšijama (u čemu mi je moj ljubimac Rale bio najbolji ambasador). U malim ritualima: Brodvej, branč, ljudi, svetla — sve one sitnice koje ti daju

A onda je konačno postao moj dom.

Jer na kraju — svaki novi početak nije o mestu gde si, već o načinu na koji gledaš na sebe u njemu. Kada promeniš perspektivu, promeni se i ceo svet oko tebe.

PHOTO:

YOUR BOOK

VIDI KAKO LOKRUM PERE ZUBE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTO: RUĐER LOVRIĆ JOVIĆ

IVANA LOVRIĆ JOVIĆ, AUTORKA ROMANA VIDI KAKO LOKRUM PERE ZUBE, NAUČNA RADNICA I SPISATELJICA IZ DUBROVNIKA, KOJA ŽIVI I RADI U ZAGREBU. ROĐENA

JE 8. APRILA 1969. U MAJČINOJ RIJECI, U OBITELJI FIJUMANA. SA ČETIRI GODINE DOLAZI U OČEV DUBROVNIK, GDE ZAVRŠAVA OSNOVNU I SREDNJU ŠKOLU – CENTAR ZA UMJETNIČKO OBRAZOVANJE LUKA SORKOČEVIĆ (GLAVNI PREDMET: KLAVIR).

GODINE 1996. NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U ZAGREBU DIPLOMIRA ITALIJANSKI JEZIK I KNJIŽEVNOST I ŠPANSKI JEZIK I KNJIŽEVNOST. NA ISTOM FAKULTETU 2004. MAGISTIRA NA OPĆOJ LINGVISTICI, A 2011. DOKTORIRA NA KROATISTICI. U MEĐUVREMENU ODLAZI NA USAVRŠAVANJE ŠPANSKOG JEZIKA U SALAMANKU I ČETIRI PUTA NA JEDNOMESEČNU LINGVISTIČKU ŠKOLU (LABORATORIO INTERNAZIONALE DI COMUNICAZIONE, LINGUISTICA E SPETTACOLO) U ORGANIZACIJI KATOLIČKOG

SVEUČILIŠTA SACRO CUORE IZ MILANA (ČIJI JE STIPENDIST).

OD 2016. JE GODINE VODITELJKA PODRUŽNICE INSTITUTA ZA HRVATSKI JEZIK U DUBROVNIKU, ČIJE SE SEDIŠTE NALAZI NA SVEUČILIŠTU U DUBROVNIKU.

KAO AUTORKA I SUAUTORKA OBJAVILA JE SEDAM NAUČNIH KNJIGA. ZA JEDNU

OD NJIH NAGRAĐENA JE DRŽAVNOM NAGRADOM ZA ZNANOST MISNISTARSTVA ZNANOSTI REPUBLIKE HRVATSKE (2013.)

ESEJE, OGLEDE I POEZIJU OBJAVLJUJE U ČASOPISIMA DUBROVNIK, DUBROVAČKI HORIZONTI, ZADARSKA SMOTRA I LITERAT. POVREMENO REDIGUJE KNJIŽEVNE PREVODE I UČESTVUJE U POZORIŠNIM PROCESIMA KAO SARADNICA ZA STARI DUBROVAČKI GOVOR. POTPISUJE SCENARIO S MLADENOM TARBUKOM ZA OTVARANJE DUBROVAČKIH LETNJIH IGARA 2017. GODINE. OBJAVILA JE ZBIRKU PESAMA U SKUTIMA TANGO 2016. U IZDANJU DRUŠTVA DUBROVAČKIH PISACA (DUBROVNIK). OBJAVILA JE ROMAN VIDI KAKO LOKRUM PERE ZUBE 2021. U IZDANJU IZDAVAČKE KUĆE VUKOVIĆ I RUNJIĆ (ZAGREB). ROMAN JE 2023. DRAMATIZIRAN U KOPRODUKCIJI KAZALIŠTA MARINA DRŽIĆA I DUBROVAČKIH LJETNIH IGARA (U REŽIJI PAOLA TIŠLJARIĆA) I VEĆ TREĆU GODINU USPEŠNO IGRA U HRVATSKOJ I VAN NJE, ZADNJE GOSTOVANJE BILO JE U POZORIŠTU ATATURK U ISTAMBULU.

Šta je centralna tema tvoga prvenca, romana Vidi kako Lokrum pere zube?

Sve težine mojega djetinjstva, odrastanja i razvoja kao odrasloga bića. Reakcije čitatelja dokazuju da je to knjiga o svima. Kao i svaki pisac, imala sam neskrivenu želju da iznošenjem intimnih izazova i razradom pristupa svojim problemima povisim razinu svijesti kod čitatelja.

Odakle smelosti da se otkrije porodična tajna, i to baš tvoje porodice? Kako su članovi uže porodice i komšije reagovale nakon čitanja romana?

Kada je odjednom sve postalo potpisano.

Nisam otkrivala tajne, jer sve što je izneseno, a nije izneseno sve, bilo je poznato društvu i obitelji. Po tome smo bili dru- gačiji od ostalih. Činjenicu što u romanu to vadim iz naftalina opravdava, ako je opravdanje potrebno, moja želja za porukom da se iz svih nepovoljnih situacija može nešto ili mnogo naučiti. Sebe smatram radosnim i psihički cjelovitim, a to znači zdravim, odraslim bićem. Da su neugodne situacije u mojoj obitelji bile prešućene, danas bih ja bila druga osoba i ne bih bila u stanju stvoriti funkcionalnu obitelj. Bila bih ona koja šuti, skriva, laže sebi i drugima. Ipak, nisu svi sretni s tim što sam nedavno u romanu iznijela. Ali zbog onih poznatih i nepoznatih ljudi koji su me u suzama grlili nakon predstave, i zbog onih koji su mi se nakon čitanja javili zahvalni i preporođeni, lako podnosim negodovanje nekolicine prijatelja i nezadovoljstvo brojnijih koji smatraju da je šutnja i prerušivanje u sretnika najbolji izbor. Takvima je ovaj roman bio najpotrebniji.

Koje je centralna poruka koju si želela da preneseš čitaocima i kako su oni reagovali?

Ta da postoji mogućnost zdravoga razvoja i u obiteljima koje nisu idealne. Iskrenost, potraga za istinom, jaki nagon za od-

ržanjem bez pristajanja na uloge koje nam drugi nameću jer im tako odgovara – to je osnova zdravoga razvoja. Osim toga, i pomoć struke kad ne znamo odgovor pronaći u sebi. Psihologijske struke. Kad nas zaboli zub, normalno je otići zubaru, ali kad nas zaboli duša, i dalje u ovim krajevima nije normalno otići psihologu. Nekad mi se čini da je umjetna inteligencija ljudskija od čovjekove.

Rečenica iz knjige koja ti je pri srcu lajt-motiv života (ako postoji)?

„Nije zlato sve što sja, zlato sam i ja.“

Radnja romana je adaptirana i postavljena na scenu koja je oživela tvog oca, majku, baku. Kako si sve doživela?

Na više načina. Prvo kao da sam u lijepome snu, onda kao da sam u noćnoj mori (jer zašto sam mojima priuštila da iznova proživljavaju neugodne situacije). Nikako nemam stvaran dojam o recepciji predstave, iako imam jasne podatke o brojkama posjećenosti, o gradovima i državama u kojima je igrana, dosad gotovo 30 puta. Nastala je u

suradnji Kazališta Marina Držića i Dubrovačkih ljetnih igara, u režiji Paola Tišljarića. S glumcima i redateljem povezali smo se kao prava obitelj, odnedavno putujemo s njima i u privatnome aranžmanu, družimo se po kućama, tu su često i naša djeca, troje studenata, pratimo jedni druge u novim projektima. Suprug se glumici koja tumači moju majku obraća s punice. Glumci kažu da takva povezanost nije uobičajena i da im se dosad nije dogodila. Odluka da se roman postavi na kazališne daske donijela mi je mogućnost da mi pokojni članovi obitelji opet hodaju i govore, da me poslije grle i vole, a da usput steknem krasne ljude

za život. No, pomalo se pripremam i na to da će jedna izvedba morati biti zadnja i da će mi tad mama, tata i baka umrijeti po drugi put.

Kako je publika prihvatila priču na daskama koje život znače?

Različiti gradovi imali su različite reakcije. Dubrovnik je konzervativan, ali mediteranski grad, pa se kod te publike sukobljava zakopčanost i razgaljenost. Ondje su me gledatelji iznenadili jer su bili neočekivano otvoreni i strastveni, pogotovo ljudi koje ne poznajem ili smo se zadnji put vidjeli u osnovnoj školi, dok je reakcija nekolicine bliskih prijatelja potpuno izostala. Svašta sam doznala o ljudima i njihovim ćudima. Na to uopće nisam računala, na tu važnu lekciju. S druge strane, publika u turskoj Bursi, iznimno konzervativnoj sredini, imala je burnu reakciju uz stajaće ovacije. Gledati te žene u hidžabima kako brišu suze, a poslije strastveno na nogama kliču, za mene je bio kulturološki šok. Kad je hrvatska konzulica u Bursi pogledala predstavu, samo je rekla: ovo mora vidjeti Istanbul! I zaista, godinu dana poslije, uslijedio je njezin poziv, pa je Vidi kako Lokrum pere zube prije mjesec i pol zaigrao i u Istanbulu.

Da li se piše neki novi roman? Da li još nešto boli što mora izaći napolje iz tebe?

Napisala sam novi roman i sad je kod izdavača koji ga je odlučio tiskati. Oni su izdali i moj prvi roman, izdavačka kuća Vuković i Runjić, i ja sam im silno zahvalna što su prepoznali njegov potencijal.

Novi roman ni po čemu, osim po jezičnome stilu, ne sliči staromu. Radi se o fikciji koja se odvija u nekoliko gradova od kojih nijedan nije Dubrovnik. Događa se u prošlome stoljeću, junakinja je snažna žena. Kroz doživljaje likova opisujem zaokruženo razdoblje novije povijesti na onim razinama o kojima ne pišu udžbenici povijesti. Nemam više potrebu pisati o sebi, no jasno je da se moj vrijednosni sustav nalazi i u romanu o drugome.

Tema novembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Perspective changes everything”. Kako vidiš svoju perspektivu i da li ti menja životni kontekst?

Perspektiva, kao neko motrište čiji kut određuju vlastite vrijednosti i znanja, u potpunosti sudjeluje u mojim životnim izborima, ondje gdje sam slobodna birati. Ne mogu reći da ih mijenja, jer ih već i uvjetuje.

FOTO: RUĐER LOVRIĆ JOVIĆ

PHOTO: ĐORĐE TOMIĆ

YOUR ETNOLOGY

ETNOLOGY FEST

PHOTO: ĐORĐE TOMIĆ

Пише: ПРОМО

Девети по реду Еtnology Fest, међународна манифестација посвећена

очувању и промоцији нематеријалног

културног наслеђа и заштити културног

идентитета, успешно је одржан од 10. до 12.

октобра у Етнографском музеју у Београду, под покровитељством и уз подршку госпође

Тамаре Вучић, Прве даме Србије. Фестивал под слоганом „Будућност

традиције“, био је посвећен рукотворинама као универзалном симболу аутентичности, људске креативности и културног памћења.

Учесници и публика имали су прилику да присуствују изложбама, модним ревијама

израз. Гости су могли да виде како технике попут хеклања и “point lace” веза добијају

нови живот кроз високу моду и одрживи

дизајн.

Спектакуларан модни дефиле уз звуке фруле специјалне гошће вечери, Неде Николић, био је прави позив на коктел, на којем је публика уживала у качамаку, сјајним винима из винарије Деурић и Старој Соколовој ракији.

Другог дана фестивала, посебну

пажњу привукла је земља у фокусу

овогодишњег фестивала- Јапан, која је

представила традиционална комона, јукате, куро томесоде и фурисоде, као и савремена колекција младe јапанске

дизајнерке Аје Мураками (бренд AY).

Публика је такође имала прилику да

види моделе чувене јапанске модне

куће “Issey Miyake” из приватне колекције

Александре Граис, док је музички програм

употпунио хармоникаш Ненад Љубеновић извођењем традиционалне јапанске композиције „Сакура“. Амбасадор Јапана

у Србији, Њ. Е. Акира Имамура, захвалио је организаторима на позиву да Јапан буде

PHOTO:

YOUR REALITY

POSMATRANJE

PIŠE: ALMA SOFTIĆ

Perspektiva je u suštini pogled ili način posmatranja ljudi i stvari oko nas.

Ja sam tek poslije pedeset godina života uspjela osvijestiti i sagledati različite perspektive Žene — mitskog bića sa više funkcija od švicarskog nožića. Ta ista žena još juče je ustala, zoru prevarila, kafu skuhala, djecu i muža nahranila, potom mačku, psa, ribe i, naravno, svoje vlastito emocionalno stanje koje je “malo” na dijeti.

Ženu će u korporativnom svijetu nazvati “liderkom”, kod kuće “mamom”, na mrežama “godess”. A kada ona pogleda vijesti, zapita se gdje je nestala. Jer — perspektiva mijenja sve. Iz muške perspektive: ”Komplikovana si.” Žena je velika enigma sa lozinkom koju su zaboravili negdje zapisati. A naši muškarci čvrsto vjeruju da tu mora biti neko uputstvo za upotrebu. Koje zapravo ne postoji ili možda postoji, ali je promjenjive prirode i podložno je izmjenama na cirka šest sati u skladu sa hormonima, fazama mjeseca — na primjer, ako je retrogradni i ne pokušavaj. Dijalog između njega i nje će izgledati ovako: Ona: ”Ništa nije u redu!” On: ”U redu.” On: ”Šta ti je?” Ona: “Nije mi ništa!” A u tom “ništa” bar je četrnaest slojeva psihološke drame, razočarenja i latentne ljutnje. On je čuo samo obično ništa. Jer on nije vidovit. I tu počinje i završava. Iz muške perspektive, osim što je ne razumije, ali i dalje mu je seksualno privlačna ili možda i nije, žena je muškarcu neka čarobna vila koja zna i gdje su izgubljene čarape, i kako umiriti neutješno dijete, i kako od “ničega” napraviti “nešto”. Gospođa svemoguća. A ona, duša slatka, samo je želila da se on sjeti godišnjice.

Iz majčine perspektive, jer i ona je samo žena, kći je veliki projekat u izgradnji. Majke naše najdraže, poučene generacijama majki prije njih će nas mlijekom kojim su nas podojile zakleti da učimo, dobijemo diplome, da ne ovisimo ni o kome, da budemo svoje. A onda čim se diploma proslavi, ide ono blago zabrinuto pitanje: ”A gdje ti je momak? Kad će unuci?” Pa uzdah i zabri-

nuta konstatacija: ”Nećeš valjda umrijeti sama sa mačkama “ganjajući” karijere.” Iz majčine perspektive, žena pa makar to bila i njena princeza, nešto je kao Ikein ormar, ako nije dobro sve zavrnuto po uputstvima, negdje će nešto da iskoči. I najčešće to biva muž. Majke nam žele najbolje, ali teško im je shvatiti zašto bi žensko bilo samo sebi dovoljno. Da li su emocionalno disfunkcionalne ili znaju i same otvoriti teglu ili zamijeniti sijalicu? A majke i dalje vjeruju da je najbolji muškarac (muž) onaj koji te ne tuče i ne vara. I šta ti tu sada imaš da izvoljevaš?

Ako bi ženu pogledali iz korporativne perspektive, ta ista gorepomenuta “žena”, što je po majčinim uputama došla do diplome, sada se savršeno uklopila kao ”diversity asset” u još savršenije uravnoteżen tim dvadesetak muškaraca i jedna žena. Nešto kao ukrasna biljka po sistemu — dekorativna, ali ne pretjerano korisna i ne očekuj da preživi dugo. Ako bi se kojim slučajem u kolektivu našle dvije, tri ili više žena, onda ide konstatacija da je to ženski kolektiv koji pršti od disbalansiranih hormona. A ako bi žena slučajno postala šefica, tada već ide šapat po hodnicima i ćoškovima: ”Pa i nije toliko sposobna. Šta li je morala uraditi da dođe do te pozicije?”

A ako je zaista sposobna, onda je hladna kuja koja ne mari za porodicu, nemajka. Ako je dobra i požrtvovana majka, žena, kraljica, onda nema fokusa. Ako je odlučna, onda je agresivna. Ako je tiha, onda joj nedostaju liderske vještine. I da zaključimo: iz korporativne perspektive, žena u firmi mora biti stručna kao Google, dostupna kao Wi-Fi ili kao PDF dokument. I pri tome nevidljiva kao porezni inspektor.

Iz sveprisutne medijske perspektive, žena mora biti kao reklama za šampon u oluji ili kao reklama za deterdžent u kojoj ona sa širokim bijelim osmijehom riba podove toplog doma. Na televiziji naša superžena se budi već našminkana, trči bar 10 kilometara, meditira, vodi svoje troje supertalentovane djece u školu i na bar pet vannastavnih aktivnosti. Ona ima savršen brak,

PHOTO:

redovan seks, uspješnu karijeru, blistavo čistu kuću i jede svoju superzdravu salatu od rukole, avokada i čudesnih čia sjemenki. A kada sa vratimo u stvarnost, njena salata ima druga tri sastojka: Netflix, veliku kesu čipsa i tugu. Mediji prikazuju ženu pokrivenu stalnom photoshop magijom ili filterima — bez bora, bez stvarnih problema, sa širokim blistavo bijelim osmijehom, mirnu dok joj dijete vrišti i baca tantrume, muž opet traži ključeve, a čorba joj kipi. A ona totalno cool, jer je Bože — žena. I kao što neka reklama kaže: ”Žena si, ti to možeš.”

I meni najdraža — žena iz ženske perspektive. Ako si žena, znat ćeš pravu istinu. Nismo superjunakinje iako gotovo uvijek tako izgledamo. Iz naše ženske perspektive, život žene je kombinacija multitaskinga, unutarnjih monologa, hormonalnih disbalansa, PMS-a, velikih društvenih očekivanja i borbe da zadržimo vlastiti identitet usred te velike buke. Žena zna da zaista nije bitno biti “savršen primjerak svoje vrste”. Ona zna da je sasvim u redu biti “dovoljno dobra”. Ona još uvijek uči da su neuredne kuće znak da tu postoji život, a ne da se snima neki katalog. Teškom mukom uči reći “ne” bez grižnje savjesti, postaviti jasne granice i da nije slabost zatražiti pomoć. Žena ne želi više da ispunjava tuđa očekivanja, ne želi perfekcionizam. Hvala Bogu, Ona polako spoznaje da je na kraju dana najvažnija njena vlastita perspektiva. Ne tuđa, nego vlastita.

I na kraju, kako kaže stara poslovica: ”Perspektiva mijenja sve.” A ja bih dodala: ”Posebno kad ženu pitaš ko je dok nosi kese sa pijace, tašnu, uplakano dijete, osjećaje iz 1001 noći i bar dvije neplaćene rate. Ako je pitaš ko je, reći će kratko: ”Žena.” Da vam prevedem: domaćica, kuharica, bankar, terapeut, ljubavnica, majka, prijateljica i na sve to riznica mnogih nesavršenih, ali snažnih pogleda na svijet.

PHOTO: KSENIJA LEA RONAI

YOUR SPICE

PAPRIKA – SLATKA ILI

LJUTA: JEZIK IDENTITETA

I ZAJEDNIŠTVA

PIŠE: KSENIJA LEA RONAI

FOTOGRAFIJE:

IZ PRIVATNE ARHIVE

Bila sam u poseti selu Martonoš, odakle potiču moji preci s majčine strane. Zaustavili smo se ispred jednog gazdinstva gde prave mlevenu papriku, čuvenu u ovim krajevima. Gledajući tu gomilu crveno-zelene biljke, pomislila sam: svaka kultura, svaka nacija koristi ovo povrće da ispriča svoju priču kroz hranu.

Svi je zovu svojim nacionalnim dobrom. Hrana i začini nas povezuju, a paprika je daleko dogurala. Bukvalno sve nacije, religije i kulture imaju jela koja u sebi nose isto. Svaka nacija ima svoje autentično i omiljeno jelo s paprikom, ali glavni sastav je isti. Kako je fascinantno što naš mozak crta razlike, dok nas trpeza spaja!

Često zaboravljamo da se istorija ne gradi samo granicama i ratovima, već i semenkama i zajedništvom. Paprika je jedno od tih semena. Potiče iz Srednje i Južne Amerike, gde su je Maje, Asteci i Inke koristili kao hranu, lek i simbol snage. Nakon Kolumbovog putovanja 1492. godine, semenka paprike započela je svoje putovanje preko okeana. Španci i Portugalci najpre su je uzgajali kao ukrasnu biljku, ne sluteći da će postati temelj kuhinja od Mediterana do Panonije. Semenke paprike prelazile su granice, carstva i ratove tiše od ikakve diplomatije — ali s većim učinkom.

Do 16. veka paprika stiže u Mađarsku i na Balkan, gde se ukorenjuje kao sastavni deo svakodnevnog života. U Mađarskoj postaje nacionalni simbol; u Srbiji, Vojvodini i Makedoniji — osnova domaće hrane. Jedna biljka, različite zemlje, ista potreba: dati zdrav ukus životu. Hrana je najtačniji pokazatelj zajedničkih korena čovečanstva. Dok politike crtaju razlike, trpeza ih briše, kao i priroda.

Ista paprika nalazi se u španskom chorizu, mađarskom gulašu i paprikašu, turskoj ajvar salati, srpskom ajvaru i makedonskoj ljutenici. Ali njen trag se širi i dalje: u meksičkom moleu, indijskom curryju, tajlandskoj tom yum supi, etiopskoj berbere mešavini, kineskom Sichuan stir-fryju, marokanskoj harissi, italijanskoj peperonati, američkom chili con carneu, pa čak i korejskom kimchiju.

Različiti nazivi, isti miris i glavni sastojak. Paprika nas podseća da je svaki narod dodao nešto svoje, ali nit koja povezuje ostala je zajednička: seme koje putuje, menja oblik i boju, ali zadržava suštinu.

Zašto volim prirodnu hranu? Zato što hrana jeste jezik koji ne poznaje zidove, granice ni predrasude — niti alate za manipulaciju. Povezuje nas. Paprika je tu da nas podseti: na svetu razlika ima mnogo, kao i paprika, ali ona nam priča istu priču zajedništva.

To je i priča o nama.

Perspektiva menja sve kada se zagledamo šire i dublje, a ne površno i brzopleto. U svetu koji se sve više deli po granicama, religijama i ekonomijama, hrana poput paprike nudi jednostavnu lekciju: kao vazduh, zemlja i voda — svi je koristimo, bez obzira na različitosti. Jedna ovakva semenkica može povezati kontinente, kulture i generacije. Um nas može razdvajati, a opet ga svesno spojiti.

Priroda nas uči i priča na najjednostavniji način. Poenta je jasna: ova sačuvana i zdrava semena ostaju našim potomcima na korišćenje. Priroda voli da deli, voli da se širi i živi. Hrana na našoj trpezi je univerzalni jezik; paprika je jedno od njenih najglasnijih semena.

Recept: Punjene presno-veganske paprike

Iz „Zdravo Ljubavi“

• 4 crvene šilje paprike

• 200 g oraha

• 50 g crnog luka

• 1 čen belog luka

• 30 g mlevene paprike (slatke ili ljute)

• svež bosiljak, nana, peršun

• himalajska so po želji

Sve sastojke sitno iseckajte u secku i napunite paprike.

Uživajmo zdravo!

PHOTO:

YOUR BREAKFAST

UMETNIČKA PRIČA

PIŠE/FOTOGRAFIJE:

MIA MEDAKOVIĆ

DORUČAK NA ISTOJ LOKACIJI RADISSON COLLECTION OLD MILL BELGRADE, ALI U NOVOM GASTRONOMSKOM AMBIJENTU. OTVOREN JE SENJAK BISTRO & BAR – RESTORAN KOJI SPAJA NAJBOLJE IZ SVETA KULINARSTVA SA JEDNOSTAVNOM PRIČOM O TRADICIJI, KULTURI I IDENTITETU GRADA. KOLIKO JE HOTEL SAM PO SEBI SVOJEVRSNO UMETNIČKO DELO, TOLIKO JE I NOVI SENJAK BISTRO & BAR USKLADIO SVOJU ESTETIKU SA POSTOJEĆOM KONCEPCIJOM. GOSTI RYL MAGAZINA UPAVO SU UMETNICI: NIKOLA ŽIGON, IVAN GRAČNER I LUIS ENRIQUE RIVERO LEYVA.

NIKOLA ŽIGON JE ROĐEN 1958. GODINE U LJUBLJANI. DIPLOMIRAO JE NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI 1991. U BEOGRADU, ODSEK SLIKARSTVO, U KLASI PROFESORA MOME ANTONOVIĆA. U PRVOM PERIODU SVOG STVARALAŠTVA BAVI SE CRTEŽOM, KOJI SMATRA NAJVAŽNIJOM LIKOVNOM DISCIPLINOM, VIDEO-ARTOM I UMETNIČKIM INSTALACIJAMA, KOJE JE IZLAGAO NA IZLOŽBAMA U STUDENSKOM GRADU 1992. I U SALONU MUZEJA SAVREMENIH UMETNOSTI 1995. GODINE. TOKOM 2000. GODINE ŽIVI I RADI U PARIZU, U KOME SE U POTPUNOSTI POSVEĆUJE SLIKARSTVU. NA SVOJE DVE PARISKE IZLOŽBE, KAO I NA IZLOŽBI U BEOGRADU 2001. GODINE PO POVRATKU IZ PARIZA, NIKOLA ŽIGON SE POKAZAO KAO AUTOR KOJI JE PRONAŠAO SVOJ LIKOVNI IZRAZ. NJEGOVA DELA NALAZE SE U PRIVATNIM KOLEKACIJAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. IZLAGAO JE NA PREKO 20 SAMOSTALNIH IZLOŽBI U BEOGRADU, PARIZU, MINHENU, PORTUGALU, TIVTU… ŽIVI I STVARA U BEOGRADU. IVAN GRAČNER JE ROĐEN 1975. GODINE U KRUŠEVCU. DIPLOMIRAO JE I MAGISTRIRAO NA FAKULTETU PRIMENJENE UMETNOSTI U BEOGRADU, U KLASI PROF. ZORICE JANKOVIĆ. GODINE 2006. STRUČNO SE USAVRŠAVAO NA LA CITÉ INTERNATIONALE DES ARTS U PARIZU. IVAN GRAČNER JE AKADEMSKI VAJAR ČIJI UMETNIČKI IZRAZ KARAKTERIŠE MINIMALISTIČKI PRISTUP OBLIKOVANJA SKULPTURA KOJE KOMBINUJU RUSTIČNE I INDUSTRIJSKE MATERIJALE – PRVENSTVENO DRVO I METAL – U MONOLITNE I IZRAŽAJNE FORME. IZLAGAO JE NA VIŠE OD 100 GRUPNIH IZLOŽBI U SRBIJI I INOSTRANSTVU, UKLJUČUJUĆI AUSTRIJU, FRANCUSKU, HOLANDIJU, BELGIJU, RUMUNIJU. NJEGOVA DELA SE NALAZE U PRIVATNIM KOLEKCIJAMA ŠIROM SVETA.

LUIS ENRIQUE RIVERO LEYVA, BORN IN CUBA IN 1985, HAS A RICH ARTISTIC BACKGROUND. HE WORKED AS A VISUAL ARTS TEACHER AT VARIOUS EDUCATIONAL LEVELS. A GRADUATE OF THE SCHOOL OF ART INSTRUCTORS “RITA LONGA” AND THE NATIONAL ACADEMY OF FINE ARTS SAN ALEJANDRO IN HAVANA, CUBA, HE HAS EXHIBITED HIS WORK IN BOTH SOLO AND GROUP EXHIBITIONS. AFTER RELOCATING TO BELGRADE, SERBIA, ON DECEMBER 25, 2021, LUIS NOW THRIVES AS AN INDEPENDENT CREATOR, BRINGING HIS ARTISTIC VISION TO LIFE IN A NEW ENVIRONMENT.

Kaka izgleda živeti svoju umetnost u 21. veku?/What does it look like to live your art in the 21st century?

Nikola: Ja sam stupio u prostor beogradskog likovnog kruga krajem 80-ih godina prošlog veka. Nije bilo lako izgraditi svoju autentičnu umetnost u tadašnjim okolnostima odsustva „vodećih” estetskih opredeljenja. To je bilo vreme kada se gasio mit o „novoj slici” koji je bio uvezen sa zapada i predstavljao inspiraciju za mnoge umetnike.

S druge strane, to je bila i sretna okolnost da pripadam generaciji umetnika koji su gradili svoju umetnost na ličnom stavu i potpuno iskrenom pristupu. Ako taj period uporedim sa današnjim, moram priznati da je bio romantičniji i bezbrižniji. Ali 21. vek je doneo veliki tehnološki napredak i to u vrlo kratkom vremenskom perio-

du. Sve je danas nekako lakše: od napretka materijala, fotografisanja radova, štampanja kataloga, pozivanja na izložbe i događaje, do neverovatnih mogućnosti vidljivosti i za publiku i za medije, kao i za prezentaciju svojih radova u celom svetu i komunikaciju sa kustosima, galerijama i muzejima.

Luis: My art in the 21st century is, above all, my freedom. Almost everything that defines and identifies me as a human being of these times is deeply connected to the type of art I create. Everything I decide to change and improve in myself, in my interpersonal relationships, and in my way of expressing myself, also uses artistic sensitivity as the main channel, and that is something I am aware of. I am grateful to be part of this era, to have the possibility to share personal and collective concerns, and to learn as much as possible from the environments around me.

Ivan: Zbog sveobuhvatnog ubrzanja života, zna da bude veoma zanimljivo s jedne strane, a ponekad i malo naporno zbog prevelikog protoka informacija i raznih sadržaja po mrežama.

Da li ste nekad hteli da dignite ruke od svega i odete u nekom drugom životnom pravcu?/ Have you ever wanted to give up everything and go into a different direction in life?

NIKOLA ŽIGON

Nikola: Od kada sam počeo da stvaram likovna dela, nikada mi nije palo na pamet da se bavim nečim drugim. Naprotiv, smatram da se bavim najlepšim i najplemenitijim poslom. Naravno da je bilo i teškoća, teških i dramatičnih trenutaka, borbe sa sobom da se uspešno ostvari neki zadati cilj. Siguran sam da ne postoji autentični umetnik koji se nije suočio sa periodima nemoći da se dočara zadata i zamišljena ideja. U tome je čar još veća – pronaći svoje sopstveno rešenje. Još kao mlad umetnik sam u “ćutanju» mogao čuti glas koji mi je obećavao nekakvu tajnu. Danas sam ponosan na sebe što nijednog trenutka nisam odustao od puta ka otkrivanju te tajne, makar me u njenoj ljušturi čekala uobrazilja.

Luis: I have never felt like I want to give it all up, at least regarding art. Because that is an important part of me, which guides me, educates me a bit more each day, and teaches me. I have played music, practiced sports, worked as a waiter, bartender and salesperson, among other things. The only thing that has never been at risk of being eliminated is my calling for visual arts. In other words, even when I have had to perform other jobs, my art continued to develop.

Ivan: Zadnjih 30 godina sam u svojoj umetničkoj priči. Ovo naše podneblje je simpatičan limb pun uspona i padova i sam po sebi dinamičan. Više puta mi je padalo na pamet da nestanem odavde, ali nostalgija i sudbina su nešto drugo.

Koliko je Srbija pogodno tlo za razvoj i predstavljanje onoga što radite?/How suitable is Serbia for the development and presentation of what you do?

Nikola: Volim činjenicu što živim i radim u Beogradu i Srbiji. Smatram da je Beograd, a o tome bih mogao naširoko, pored Njujorka i Pariza, vodeći svetski centar savremene likovne umetnosti. Za mene je uživanje što stvaram i izlažem svoja dela u sredini koja voli, poštuje i nadasve razume savremeno likovno stvaralaštvo. To se u prvom redu odnosi na publiku, ali sve više na privatne galerije, koje sa sve većim razumevanjem, entuzijazmom i posvećenošću prihvataju umetnike i rade na njihovoj prezentaciji, a tu je i sve veći broj internet portala, kao što je ovaj vaš, na istom zadatku.

Nažalost, državna podrška malo zaostaje. Bilo bi dobro da finansiranje savremene likovne scene bude veće, a valjalo bi i da dođe do nekih zakonskih promena koje bi olakšale poziciju umetnika. Recimo, smanjenje poreske stope na umetnost, smanjenje dažbina pri prodaji umetničkih dela, ali i omogućavanje umetnicima da svoje troškove, koji nisu mali, mogu odbiti od poreske osnove. Verujem da će se u budućnosti naći bolja rešenja. Svedoci smo da Muzej savremenih umetnosti odlično radi posle dugog „zimskog sna”.

IVAN GRAČNER LUIS ENRIQUE RIVERO LEYVA

Luis: Well, I can say that Serbia, as a country, opened its doors for me to start my life again, practically from scratch. And that was exactly what I was looking for when I decided to leave Cuba. So, arriving in Belgrade, starting to see the streets, meet people, interact with a new culture for me, allowed me to see art from a different angle than before. I was blessed and helped by some friends, like doctors Nenad Dikić and Marija Andjelković (they took me to a place and gave me materials to start working on my projects). Later, I was included in a program to do my first solo exhibition on the day of the launch of one of their books. Artists Tamara Rakić, Jelena Kršić, and Nikola Žigon have also been key people so that I can learn and better understand the new cultural context in which I now live. Living and creating in Belgrade makes me feel very free because I see Serbia as an interesting society, one that is interested in knowing, dialoguing, showing, and interacting.

Ivan: Potreba za umetnošću je u Srbiji i dalje na niskom nivou i nadam se da će vremenom doći do osvešćenja mase.

Kako vidite srpsku umetničku scenu?/How do you see the Serbian art scene?

Nikola: Teško je sagledati srpsku likovnu scenu iz Beograda, koji ima apsolutni monopol kada

O LD MILL

je u pitanju savremeno likovno stvaralaštvo. Beograd, kao što sam već rekao, ne samo da je centar srpske, već je jedan od vodećih centara svetske savremene scene. Nije to zasluga samo Beograđana, nego svih srpskih umetnika koji prirodno gravitiraju prema Beogradu i ravnopravno učestvuju u građenju tog imidža. Moje mišljenje je da moje kolege ne samo da ne zaostaju za svetskom scenom, već i prednjače zahvaljujući svojoj autentičnosti i nepokoravanju modnim trendovima.

Važno je dodati da sve veći broj privatnih galerija doprinosi tom razvoju, prepoznaju kvalitet i sve više se angažuju u tom uzlaznom procesu. Raduje činjenica da to nisu samo beogradske galerije.

Luis: I see the art scene in Serbia as a place of exchange, where it is easy to notice the seriousness, talent, and respect that exists for art in all its forms. I feel it has been quite easy to let myself be embraced by an environment like this and enjoy every event as if I had lived here all my life.

Ivan: Srpska umetnička scena je relativan pojam, pored svih klanova i protežiranih ekipa od strane vlasti, galerista i kolekcionara, na čelu sa kustosima koji oblikuju trenutnu likovnu scenu, gde je teško opstati kao samostalni umetnik.

BE LGRA D E

Na čemu trenutno radite i gde biste voleli da izlažete?/What are you currently working on and where would you like to exhibit?

Nikola: Iza mene je veoma kreativan period od par godina u kome sam stvarao najnoviji ciklus pod nazivom „Slike u e-molu”. Velike formate sam izlagao u Galeriji Štab 2023. godine, a manje formate u galerijama „One&only” u Portonovom i „Sanjaj” u Beogradu 2024. godine. Izložba najnovijih radova je pre mesec dana završena u galeriji Kulturne stanice Svilara u Novom Sadu. I dalje slikam slike iz ovog ciklusa, ali akcenat stavljam na priređivanje monografije svog 40-godišnjeg umetničkog rada. Većinu materijala sam prikupio i predstoji mi ozbiljan rad na selektiranju radova, dizajniranju i osmišljavanju konačnog izgleda knjige koja će imati oko 400 strana. Uz ovaj rad se nameće organizovanje velike retrospektivne izložbe koju bih voleo da pokažem publici u Muzeju savremenih umetnosti u Beogradu.

Luis: Currently, I am working on a series of works that use light lamps as a pictorial support. This series mainly reflects on the current energy situation in Cuba, my homeland. On the other hand, among many special places in Belgrade, the first that comes to my mind to exhibit my work is the Waterfront Tower, considering what this architectural piece currently means

for Serbia. It was one of the first images I saw of this beautiful city before leaving Cuba; also, because of the life and activity flowing around that magnificent building. Later, it would be productive and interesting to bring and show my work in New York, because I know there is connection and good communication between that city and Belgrade.

Ivan: Ja sam konstantno u stvaralačkom procesu koji podseća na kružni tok, a što se tiče prezentacije svojih radova, težim ka izvođenju skulpturalnih kompozicija u otvorenim prostorima.

Tema novembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Perspective changes everything“. Kako vi vidite svoju perspektivu i šta ona menja?/The theme of the November edition of RYL magazine is entitled „Perspective changes everything”. How do you see your perspective and what does it change?

From a personal point of view, I see perspective as something that can shape and modify the meaning we give to circumstances or events. It is a useful tool. Not everything that happens is exactly how I want it or expect it to be. However, when I decide to change perspective, I find other possibilities. So I accept reality, and then I look for the best angle to make the most of it with a positive attitude.

PHOTO:

REFRESH YOUR SOUL

PROMENA PERSPEKTIVE MENJA SVE(S)(T)

PIŠE: DUNJA CIGIĆ GAVRILOVIĆ, PROFESOR, DOKTOR PSIHOLOŠKIH NAUKA, OSNIVAČ SIMBOLOTERAPIJE® I AUTOR FOTOGRAFIJE: JELENA KOLARIĆ RADOJIČIN

„Verujem u buduće razrešenje ova dva stanja, naizgled tako protivrečna – sna i jave – u neku vrstu apsolutne stvarnosti, nadstvarnosti, ako smem tako da se izrazim.”

Andre Breton, čija paradigma transcedentira granice sna i jave, ukazuje nam na dimenziju percepcije u kojoj se prepliću realnosti, u budućnosti se nadamo da će njihovo spajanje biti shvaćeno i prihvaćeno. Možete da osetite eterične mostove koji spajaju vidljivo i skriveno, svesno i nesvesno, racionalno i imaginarno.

Perspektiva je prizma kroz koju posmatramo svet. Ugao iz kojeg doživljavamo sebe, druge, odnose, događaje. Način na koji, često i nesvesno, tumačimo svet koji nas okružuje.

Umetnička perspektiva uči nas da forma zavisi od ugla gledanja. Leonardo koristi linearnu perspektivu da bi organizovao red, red kao istinu, kao racionalni zakon sveta. Pikaso tu istu perspektivu razbija i prikazuje više uglova istovremeno, podsećajući nas da je istina višeslojna, fragmentisana, promenljiva. On otvara prostor za nove svetove unutar istog sveta, stvara mentalne kolaže koji nas podsećaju da je stvarnost sastavljena od delova, nekad i neuklopivih. Dali ide još dalje, nudi nam perspektivu proširenu na svet snova i nesvesnog, uvodi nas u dimenziju nadrealnog. Leonardo nas uznosi, Pikaso nam pomera granice, a Dali opčinjava.

Pikaso je govorio da mu je trebalo četiri godine da nauči da slika kao Rafael, ali ceo život da nauči (ili da se seti) da slika kao dete.

U umetnosti, svaka perspektiva ima svoju perspektivu. Poput multiverzuma u kojem različite verzije istine mogu postojati istovremeno. Pored umetničke, postoje i filozofske, psihološke, duhovne perspektive. Sećam se jedne rasprave o komunikaciji u kojoj smo govorili o “univerzumima” koje svako nosi u sebi, lična sočiva kroz koja filtriramo stvarnost, tokom koje smo se zapitali da li se uopšte razumemo ili živimo u iluziji da smo se razumeli.

Fizika nam je već otkrila da se ono što posmatramo menja u odnosu na to ko i kako posmatra. Promenite položaj u odnosu na cifru 6 — ona postaje 9. A sad zamislite šta se dešava kada uključimo emocije, ličnu istoriju, uverenja, strahove...

Još u 4. veku pre nove ere, Čuang Ce nam je postavio ontološku zagonetku iz koje zaključujemo da suština nije u tome šta on jeste, već iz koje perspektive posmatra.

„Jednom sam sanjao da sam leptir. Lepršao sam bezbrižno, sledeći vetar, potpuno zadovoljan sobom, nesvestan da sam čovek.

Tada sam se probudio i shvatio da sam opet ja, Čuang Ce.

Ali više nisam bio siguran: da li sam čovek koji je sanjao da je leptir ili leptir koji sada sanja da je čovek?”

San i java nisu suprotnosti, oni su samo različite perspektive iste stvarnosti.

Tokom petnaest godina terapeutkse prakse, primetila sam da mnogi žele da “postanu bolji”, da se “poprave”, da “napreduju”. Takva težnja ima svoj smisao, može imati evolutivni karakter, ali i svoju senku. Jer dok jurimo postignuće, udaljavamo se od zahvalnosti, kao i od životne energije koja hoće slobodno da protiče kroz nas i ka nama.

U sufizmu postoji učenje o tajnom mestu koje svako nosi u sebi. To mesto mogu pronaći samo oni čistog srca. Kada ga pronađu, oni se sete. Isto govore i šamani, i sibirski i južnoamerički: mi ne učimo, mi se sećamo.

U Simboloterapiji®, metodi koju sam razvila, tokom procesa vodim ljude ka tom mestu. Kada se vrate, nisu više isti. Promenili su način na koji vide sebe, druge, svet. Videli su iz jednog potpuno drugačijeg ugla, iz perspektive duše. To je mesto sa kojeg se sve vidi dublje i celovitije. Kada sagledate sebe iz te perspektive, oslobađaju se stari obrasci, strahovi i ograničenja. Postajete svesni da nismo samo telo i um, da smo deo nečeg mnogo većeg. Ta promena pogleda menja ne samo doživljaj sebe, već i ceo naš život.

Zamislite astronauta koji napušta Zemlju i posmatra našu planetu iz svemira. Sa te ogromne udaljenosti, sve ono što je do tada izgledalo važno i nepromenjivo, dobija potpuno novu dimenziju i značaj. Ta slika, ta perspektiva, menja njegov doživljaj sveta i njega samog, otvara ga za razumevanje veće povezanosti i smisla.

Zemlja je živi organizam sa svojim sopstvenim potrebama i energijama. Kristali koje vadimo iz zemlje mogu se posmatrati kao njeni „proteini”, osnovni građevinski blokovi koji je drže zdravom i stabilnom. Dok ih uzimamo da bismo ih koristili za svoje potrebe, zaboravljamo da su joj baš oni potrebni da bi održala svoj balans i energiju.

Ova svest o međuzavisnosti i uzajamnom davanju nam menja perspektivu od „mi smo na vrhu“ ka „mi smo deo“ kompleksnog i suptilnog sistema života. Kad pogledamo iz te šire perspektive, počinjemo da se odnosimo prema svetu sa više poštovanja, sa osećajem zahvalnosti i odgovornosti.

Do promena perspektive može doći kroz misaoni proces. Međutim, dublja promena se dešava kroz buđenje srca. Kad sebe posmatramo iz duhovne dimenzije, spoznamo ili (o)setimo da smo deo priče koja je mnogo veća od nas samih, a istovremeno smo i njeni autori.

Tokom procesa, Čovek se seti da nije centar sveta. I druga živa bića su važna. Smrt nije kraj, samo malo veća promena. Zašto bismo je se plašili?

Ne treba da tražimo ljubav — mi jesmo ljubav. Ako nešto treba da radimo, to je da se toga setimo. I da uklonimo sve ono što nas sprečava da ta ljubav nastani naš život.

Ne treba da dobijemo dozvolu da budemo pisci, umetnici, reditelji, stvaraoci — mi to već jesmo.

Uvek se setim svog profesora iz analize snova, Ivana Nastovića, koji bi nas često podsećao:

„Vi ste i režiser, i scenarista, i glavni glumac svog sna.“

Ja često pozivam ljude da se sete da isto važi i za javu.

Ako vam se ne dopada žanr filma u kojem igrate, promenite ga. Snimite drugi.

Birajte pejzaže, pojačajte svetlo, igrajte se perspektivama.

Ne režirajte film koji ne biste želeli da gledate. A još manje da u njemu igrate glavnu ulogu.

Imate toliko filmova u sebi. Dodelite uloge i uživajte u svakom kadru.

U Simboloterapiji®, Sunce je simbol centra života. Ono svetli čak i kada ga ne vidimo i ne osećamo. To je onaj deo nas koji je uvek bio tu. I koji će i dalje svetleti i obasjavati i kad mi ne budemo tu.

Kako postati slobodan?

Setiti se da to već jesi.

Poverovati je važnije nego razumeti.

Možda vam baš ta rečenica promeni perspektivu. Meni jeste. Zato sam njom počela knjigu Granica snova, zato je delim s vama uz želju da osvestite da promena perspektive zaista menja sve(s)(t).

PHOTO:

REFRESH YOUR FAITH

ВЕШТИНА ОКА

Матурски рад у Архитектонској школи

радила сам на тему Перспектива, на

предмету Пројектовање. Деловало је, иако ми је сестра била од помоћи око одабира теме, али и у детаљима израде и знању које је већ као архитекта имала, да много тога и ја знам. Хамер у боји, паус преко делова који „јуре” тачку перспективе и слични специјални ефекти, знам да су далеко од данашње генерације пројеката, а рекла бих и перспективе. Чија је боља, ко да нам саопшти? Мишљења сам да сам пронашла добар угао за још

бољу перспективу за солидан одговор. На матурском испиту испред строге комисије добила сам петицу.

Нисам сигурна да ли је она била, како

данас називају – верујућа, иако ја не

волим тако људе да делим, јер сви су људи – људи од пута, али имала је перспективу, мени још увек непознату – на пример, да мисли да сам вредан и добар архитекта. Макар у покушају –

и то се важи. Прозрела је, сигурна сам (сада), архитектуру сањарења, за коју је, сигурна сам (сада), знала да мора, да ме одведе до тачке која је у ствари

запета, зарез или како је већ правопис данас назива.

Тачка коју смо удаљавали и приближавали, тачка коју смо изучавали којом год науком смо умели и за коју смо

светлост, боја живота, а вештине ока. ...И док све што је у нама јесте израз премудрости Божије, испред свега је око. Оно усмерава цело тело, оно му целом даје лепоту, оно украшава лик, оно је светлост свим удовима. Оно што је сунце свету, то је око телу. Ако угасиш сунце – уништићеш

PHOTO: STEFAN SOKOLOVSKI

YOUR PHOTOGRAPHY

REFRESH

SVAKA ŽENA JE MUZA KROZ MOJ OBJEKTIV

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: STEFAN SOKOLOVSKI

STEFAN SOKOLOVSKI JE MEĐUNARODNO PRIZNATI MAKEDONSKI MODNI FOTOGRAF, JEDINI IZ SVOJE ZEMLJE KOJI JE OSTVARIO ZAVIDNU KARIJERU NA SVETSKOJ SCENI. SA SAMO 27 GODINA, IZA SEBE IMA IMPRESIVNO ISKUSTVO — SNIMAO JE MODNE EDITORIJALE U 45 DRŽAVA ŠIROM SVETA, OD EVROPE I AMERIKE, DO RUSIJE, AFRIKE I AZIJE.

FOTOGRAFIJOM SE BAVI OD SVOJE PETNAESTE GODINE, A NJEGOV TALENAT I POSVEĆENOST DOVELI SU GA DO VIŠE OD 30 NASLOVNIH STRANA PRESTIŽNIH MODNIH MAGAZINA. NJEGOV RAD JE PREPOZNAT I U UMETNIČKIM KRUGOVIMA, GDE JE IZLAGAO NA MEĐUNARODNIM IZLOŽBAMA ŠIROM REGIONA.

STEFANOV FOTOGRAFSKI IZRAZ ODLIKUJU ELEGANCIJA, SNAŽNA ESTETIKA I SPOSOBNOST DA MODNI TRENUTAK PRETVORI U UMETNIČKO DELO. KOMBINUJUĆI SOFISTICIRANO

OSVETLJENJE, IZRAŽAJNU KOMPOZICIJU I ISKRENU EMOCIJU MODELA, ON STVARA FOTOGRAFIJE KOJE PREVAZILAZE PROLAZNE TRENDOVE I POSTAJU BEZVREMENI VIZUELNI PORTRETI STILA.

NA NJEGOVIM FOTOGRAFIJAMA PREPLIĆU SE SVETOVI — GLAMUR SVETSKIH MODNIH METROPOLA I AUTENTIČAN DUH BALKANA. SARAĐIVAO JE SA NEKIM OD NAJVEĆIH SVETSKIH BRENDOVA, MEĐU KOJIMA SU PHILIPP PLEIN, JOHN RICHMOND, ANDERSSON BELL, MSGM I DRUGI, KAO I SA NAJPOZNATIJIM ESTRADNIM ZVEZDAMA REGIONA.

Kako si uspeo svoj život da skockaš tako da svaki mesec provedeš i radiš na različitim destinacijama?

Samo izgleda da je sve tako skockano. U stvarnosti, to je rezultat dugog niza rada, upornosti i povezivanja sa ljudima širom sveta u poslednjih pet godina.

Da sam ostao samo u Makedoniji i radio isključivo ovde, ne bih mogao da živim život kakav želim, niti da sebi priuštim zadovoljstva koja su važna za moje mentalno zdravlje. Putovanja i snimanja na različitim destinacijama su ono što me pokreće — daju mi inspiraciju i motivaciju da završim svaki projekat, ispoštujem sve rokove i stalno napredujem.

Monotonija je za mene fatalna. Zbog toga stalno „letim” — menjam gradove, ljude i energije, jer jedino tako ostajem u balansu i zadržavam kreativnost koja mi je neophodna u ovom poslu.

Ove godine pratio si i učestvovao na Fashion Week manifestacijama u Parizu, Milanu i Njujorku. Kakvi su utisci?

Februar i septembar su meseci ženskih Fashion Week manifestacija i bez dileme najvažniji periodi godine za modnu industriju. Posebno septembar, jer predstavlja pravi „comeback“ nakon letnje pauze — tada se postavljaju trendovi i definišu pravci koji će oblikovati sezonu koja dolazi.

Ovaj septembar je za mene bio neverovatno intenzivan i naporan. U pojedinim trenucima bukvalno nisam znao u kom sam gradu. Obično idem samo u Milano i Pariz, ali ove godine sam odlučio da spojim i Njujork, što je značilo da sam išao iz aviona u avion, sa koferima koji se pakuju i raspakuju gotovo svakog dana.

Bilo je iscrpljujuće, ali istovremeno uzbudljivo i inspirativno. Ta energija modnih prestonica, adrenalin snimanja i susreti sa ljudima iz celog sveta — to je ono što me podseća zašto volim ovaj posao.

Koga najviše voliš da fotografišeš?

Najviše volim da fotografišem osobe koje imaju stav — one koje su hrabre, autentične i ne plaše se da pokažu svoju individualnost. Volim ljude

koji zrače samopouzdanjem, koji veruju u sebe i u proces. Kada mi neko pruži poverenje i prepusti se mom oku, tada nastaju najbolje fotografije.

Posebno cenim one koji imaju izražen osećaj za stil i estetiku, koji razumeju da je fotografija mnogo više od poziranja — to je dijalog između fotografa i osobe ispred objektiva, trenutak u kojem se moda pretvara u umetnost.

Sa kakvim ženama najviše voliš da radiš?

Volim da radim sa ženama koje se ne plaše da budu autentične. One koje imaju bogat, raznolik garderober i ne beže od boja, tekstura i oblika. Privlače me žene koje koriste modu kao način da izraze svoju ličnost — koje ne prate pravila, već ih same stvaraju.

Najinspirativnije su mi žene koje su svesne svoje lepote i imaju hrabrost da je pokažu. Kada osete poverenje i dozvole mi da ih transformišem, nastaju fotografije koje zrače snagom, samopouzdanjem i elegancijom. Tada moda postaje umetnost, a svaka žena — muza.

Kako biraš svoje projekte i klijente?

Biram projekte koji me inspirišu i klijente sa kojima mogu da ostvarim punu kreativnu slobodu. Važno mi je da postoji međusobno poverenje i otvoren dijalog, jer onda fotografija postaje više od posla — postaje iskustvo.

Najzanimljivije su mi saradnje u kojima mogu da eksperimentišem sa stilom, svetlom i pričom koju želim da ispričam kroz kadar. Pravi izazov je spojiti viziju klijenta i svoj estetski potpis — kada to uspe, rezultat je uvek jedinstven i nezaboravan.

Kako bi opisao svoju fotografiju?

Jednom rečju — personal. Svaka fotografija je lična i različita za svakog klijenta. Uvek stavljam personu na prvo mesto i trudim se da prikažem svakog pojedinca na način na koji nikad ranije nije viđen.

Moje fotografije, generalno, stavljaju akcenat na žensku lepotu i senzibilitet — bilo kroz portrete, modu ili stil. Volim da eksperimentišem sa hrabrim i neobičnim kombinacijama, spajajući umetnost, estetiku i modu. Upravo taj spoj je ono što nastojim da prenesem kroz svoj objektiv.

Da li ti je svet premali ili su ti fotografski apetiti preveliki?

Nedavno sam pročitao jedan citat koji mi se duboko urezao: dok smo živi, ceo svet nam je premali, kada više nismo tu, dovoljna su nam i dva-tri kvadrata u kovčegu. Brutalno, ali istinito. Ponekad znam i samog sebe da ugušim svojim ambicijama, ali to često i vodi ka nečemu dobrom. Balans je važan, kažu, ali teško ga je uvek postići u realnom životu.

Rođen sam u zemlji gde moda i umetnost nikada nisu bili na zavidnom nivou i nikada nisam

imao dovoljno prostora da se izrazim onako kako želim. Zato sam uvek tražio više — inspiraciju, prostor i mogućnost da se istaknem na svetskoj sceni. Moji apetiti za karijerom nisu mali, ali dolaze iz želje da prolepšam svet oko sebe. I ništa me više ne ispunjava nego kada ljudi to primete i cene.

Gde sebe vidiš za pet godina?

Nadam se da ću u narednih pet godina imati svoju bazu — grad u Evropi ili Americi u kojem ću provoditi veći deo godine i tako smanjiti konstantna putovanja. Želeo bih da radim sa svojim stalnim klijentima, svetskim modnim dizajnerima čiji rad zaista volim, i da istovremeno razvijam saradnju sa nekim svetskim umetnicima koje već dugo želim da uključim u svoje projekte. To bi za mene bio idealan balans između kreativnog izraza i stabilne profesionalne platforme.

Tema novembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Perspective changes everything“. Kako bi to objasnio iz ugla nomada — fotografa?

Perspektiva je ono što svako vidi drugačije i upravo na tome počiva razlika između fotografa, umetnika, pa i samog čoveka. Svaki umetnik vidi svet kroz svoj jedinstveni pogled i svaki bi drugačije prikazao isti model. Naše lično gledište se menja u zavisnosti od raspoloženja, okoline ili životnog perioda.

Dobro je zapamtiti da uvek postoje bolje i gore— kao što svi znamo primer sa polupunom ili polupraznom čašom. Za mene, perspektiva čini život lepšim i lakšim za živeti kada se fokusiramo na pozitivno. Nadam se da će i vaša perspektiva biti takva.

YOUR SAND

PERSPEKTIVA MENJA SVE

FOTOGRAFIJE: ALBINA GAVRILOVIĆ

PIŠE: ANNA KONONENKO

Ponekad se čini da je svet čvrst kao kamen: sa ustaljenim oblicima, pričama, ulogama. Ali dovoljno je da samo malo okreneš glavu, da malo opustiš ramena, i kamen postaje živa glina. Perspektiva menja sve.

Ne zato što je svet drugačiji — već zato što mi postajemo drugačiji.

Kada pogled diše

Petnaest godina prisustva različitim procesima transformacije kod malih i velikih klijenata omogućilo mi je da vidim: razumevanje ne dolazi u trenutku napetog napora nego u trenutku kada pogled počinje da diše. Kao da je neko tiho skinuo naočare navika.

U psihodrami se to dešava kada osoba stane na mesto svoje žene, nestašnog sina, požara. U terapiji peskom — kada dete pomeri omiljenu figuru koja je mesecima stajala na istom mestu. Ne zato što je odlučilo da je pomeri, već zato što je nešto u telu odlučilo.

Uzdiše čovek — i zajedno sa njim uzdahne i njegov prijatelj ili porodica. Pojavljuje se nova perspektiva — ne iz glave, već iz unutrašnjeg pokreta.

Prelaz kao umetnost

Ma pusti!... Opusti se!... Idi dalje!... Bilo bi divno kada bi reč podrške davala pravac i rešavala sve. Zašto klijenti često odbijaju da na seansi „zamene uloge”? Zašto neko ide na terapiju godinama, a logika promene ostaje nejasna?

Jedan od aspekata koji želim da osvetlim baš sada, baš u jesen — odnos prema trenutku prelaza između stanja, uloga, životnih faza.

Jedan od mojih omiljenih učitelja je rekao:

„Prelazi su umetnost glumca koji živi u svakom od nas.“

Zaista, život je niz scena i važno je znati sići sa nje kada se zavesa spušta. Ali koliko ljudi ostaje zaglavljeno — ne zbog patnje, već zbog straha da izgube ulogu.

U terapiji to često vidim. Žena koja je navikla da bude spasilac i dalje sve vuče na svojim leđima, iako joj telo šapuće: „Pusti, iskrvarilo sam.“

Muškarac koji decenijama igra ulogu jakog i ne dozvoljava sebi da zaplače, kao da je to kraj, a ne početak.

Oni osećaju da gube sebe. Ali u stvarnosti gube samo ulogu.

I to je najvažnije — promena uloge nije smrt, to je disanje.

Kao u prirodi — jesen nije tragedija leta, to je prelaz bez kojeg ne bi bilo proleća.

Ali čovek se uporno drži za zelene listove, ne verujući da će izrasti novi.

Opasnost igre

Želim promene i to brzo — ali bolje da se ništa previše ne menja. Odakle taj strah?

Ponekad se buđenje doživljava kao katastrofa. Često to vidim u psihoterapeutskom odnosu.

Osoba prvi put shvata da njeno „ja” nije jedno nego mnoštveno. Da možeš biti i nežan, i smešan, i jak, i ranjiv istovremeno.

Umesto lakoće dolazi užas: „Ako nisam onaj za kog sam se smatrao — ko sam onda uopšte?“

Tada predlažem — ne tražiti odgovor nego probati da se to pitanje oživi u prostoru ili u pesku.

Postavljamo unutrašnju scenu da bi neka se stara uloga poklonila i da izađe nova: nesigurna, smešna, kao klovn koji traži ravnotežu na ivici scene.

Kada osoba pristane da proba, u telu se pojavljuje život.

U smehu — sloboda.

I odjednom to više nije klijent na terapiji, već živ i duhovit glumac, reditelj i gledalac sopstvene transformacije.

Klovn kao filozof

U apsolutno različitim pravcima psihoterapije se podvlači da buđenje samosvesti ne dolazi kroz logičko razmišljanje nego kroz iskustvo. Moj omiljeni arhetip zadužen za životna iskustva je Trikster ili Klovn.

Klovn zna o perspektivama više nego filozof. On može da se oklizne i pretvori pad u ples.

Sve što klovn radi jeste igra sa tačkom gledišta: ono što je bilo sramota — postaje

šala, ono što je bio strah — postaje poziv na smeh.

Klovn dozvoljava publici da slobodnije diše.

Ponekad mi se čini da svaka osoba u sebi nosi malog klovna, filozofa i baštovana.

Jedan se zna smejati formi, drugi traži smisao, treći samo odgovorno zaliva ne znajući šta će tačno izrasti.

Kada ova trojica rade zajedno, čovek postaje fleksibilan, protočan, živ.

Veština okretanja

Biti živ znači umeti se okrenuti.

Ka telu, ka emocijama, ka svetu.

Kao biljka koja svakog dana traži svetlost.

U terapiji vidim koliko je to teško. Neko ne može da se okrene sebi — jer tamo je bol. Neko — budućnosti, jer se previše drži za prošlost.

Ali svaki mali okret — već je promena perspektive.

Ponekad to nije ni korak nego dah, pauza od 20 sekundi, klimanje glavom, pogled ka prozoru.

Tako počinje pokret ka slobodi.

Lekcije peska

U terapiji peskom postoji zadivljujući trenutak — kada osoba promeni kompoziciju ili obriše peskovitu sliku na svetlosnom stolu.

Ruka zastane, iznutra nešto kao žalost.

Izgleda kao da sve nestaje.

A onda pesak ponovo postaje gladak.

Kao čisti list na kojem možeš da počneš iz početka.

Svaki put je to mala smrt. I svaki put rađanje.

Retko sebi dozvoljavamo da umiremo simbolički. Bojimo se praznine.

Ali upravo je praznina — mesto gde se rađa nova perspektiva.

Bez nje, život postaje repriza stare predstave.

Poziv ručno nacrtan

Perspektiva menja sve. I svaka tačka kao meseci i dani u godini donosi nešto novo.

Novembar za mene donosi i ukusnu hranu, i pripremu za mirno vreme, i mogućnost da se regenerišemo, i prostor za kontakt sa precima i setom, i dozvolu za burno izražavanje emocija.

Dobijamo i poziv od jeseni da se ne plašimo da se opraštamo sa nečim što više ne služi i ne samo „promeniti tačku gledišta“ — već proživeti unutrašnji prelaz.

Od kontrole — ka radoznalosti.

Od težine — ka igri.

Od uloge — ka prisutnosti.

I nazad, ako ti se hoće.

Kad bi svako od nas sebi dozvolio malo više fleksibilnosti u telu, u mislima, u emocijama — život bi postao jednostavan i bogat kao disanje: udah, izdah, promena ritma.

I tada kraj prestaje da bude tragedija nego postaje okret.

Kao klovn koji je pao pa ustao.

Kao pesak koji je ponovo spreman da primi trag.

Kao filozof koji se iznenada smeje sopstvenim mislima.

PHOTO:

YOUR FREEDOM

MOJA POTPUNO

NEOČEKIVANA PERSPEKTIVA ŽIVOTA

PIŠE: JELENA JOVIĆ

“CHANGE

THE WAY YOU LOOK AT THINGS AND THE THINGS YOU LOOK AT CHANGE.”

– WAYNE DYER

“YOU MUST LOOK WITHIN FOR VALUE, BUT MUST LOOK BEYOND FOR PERSPECTIVE.” – DENIS WAITLEY

Naše životne puteve uvek planiramo iz naše trenutne perspektive, naših dotadašnjih iskustava, znanja koja smo prikupili, želja koje smo osvestili, vrlo često kroz očekivanja koja smo ili sami kreirali ili su ih drugi napravili za nas, svesno ili nesvesno nam nametnuli, a mi ih prihvatili voljno ili nevoljno kao svoja. Najvažnija stvar u tom našem planiranju jeste svesnost za koju često i ne znamo da nam je potrebna, a to postizanje i održavanje svesnosti je ozbiljan zadatak svake zrele osobe. Da bismo sagledali gde se trenutno nalazimo u svom životu, potrebno je da se izmaknemo, izdignemo, izađemo iz situacija, uloga, pogledamo svoj život očima posmatrača, jer tek tada možemo da uočimo perspektivu sopstvenog života.

To što tada primetimo može da nam se svidi ili ne. Ako nam se ne svidi, a nemamo svesnost da smo mi kreatori svog života i da preuzimanjem odgovornosti možemo tu perspektivu da promenimo, upadamo u teška stanja samosažaljenja, možda čak i depresije, krivimo i optužujemo druge ljude, okolnosti, nesrećnu sudbinu. Osećamo se zaglavljenim i vrlo često se iz takvih stanja, dugog trpljenja, potiskivanja, straha od promena, straha od uspeha ili neuspeha, straha od osude ili neprihvatanja najbliže a i šire okoline, razbolimo. Ako nam se ne svidi, a svesni smo da samo mi možemo da promenimo tu putanju, menjajući ugao

gledanja, sagledavajući trenutnu situaciju iz druge perspektive, možemo mnogo da napredujemo u životu. Na naš način i u smeru koji hrani našu Dušu.

Postoji mogućnost i da nam se svidi, naravno, ali i onda treba da se zapitamo, opet svesno, da li je to samo prihvatanje i mirenje sa postojećom situacijom i ubeđivanje sebe da svakako ne bi ni moglo da bude bolje, jer su okolnosti takve kakve jesu. U tom slučaju propuštamo priliku da možda uz minimalna prilagođavanja pravca i perspektive otvorimo jednu potpuno novu dimenziju. Svesnost, kao duboki kontakt sa sopstvenom Dušom, uvek nam nepogrešivo daje putokaz i na nama je samo da ga sledimo iz mesta zahvalnosti koju negujemo u sebi za sve ono što smo do tada doživeli i proživeli i za sva iskustva koja su oblikovala nas i naš život.

Mnogim ljudima su četrdesete prelomne godine i tada se dešava da se zaustavimo na pragu nove decenije života, osvrnemo se iza sebe ili, još bolje, zavirimo duboko u sebe, tražeći odgovor na pitanje jesmo li zaista živeli. Jesmo li zaista na pravom putu, putu sopstvene Duše i samorealizacije, i šta je to što nedostaje, ako nedostaje. Tada je ključni momenat za prvo, priznavanje onoga što jeste i kako jeste, a nakon toga preuzimanje odgovornosti za promenu perspektive ukoliko je to potrebno.

PHOTO:

Upravo u toj godini svog života, na samom pragu četrdesetih, životne okolnosti su me navele na to važno preispitivanje – jesam li na svom pravom putu? U većini slučajeva su to neki bolni trenuci, jer nas Život suoči sa raznim gubicima, nekad i bolestima, jasno nam pokazujući da je nastupilo vreme za Promenu. Iako sam i do tada bila relativno uspešna iz perspektive onih koji su me posmatrali sa strane, volela i uživala u svom poslu, volela i poštovala ljude koji su mi bili najbliži, sa do tada već dugom praksom rada na sebi i sa sobom u podizanju svesnosti, prepoznala sam glasić u sebi koji je jasno govorio – to nije tvoj Put.

Hrabrost, odlučnost i preduzimljivost koje sam gradila do tada su došle do izražaja i preuzele vođstvo. Iako ni tada nisam imala jasnu viziju budućeg toka svog života, napravila sam zaokret za 180 stepeni. Iz sigurnog ušuškanog života, stabilnog posla sa visokim primanjima, ugledom u branši koji sam sticala tokom karijere od petnaest i više godina, izabrala sam Slobodu. Promena moje perspektive je bila usmerena na to da budem slobodna, neuslovljena koliko je to moguće u civilizacijskim okolnostima. Moje odluke nisu bile prihvaćene čak ni od mnogih meni najbližih ljudi, jer se često dešava, ne iz loše namere, da ti dragi ljudi misle da znaju šta je dobro za vas, bolje od vas samih. Međutim, znala sam samo da to želim i imala apsolutno poverenje u taj glasić iz dubine koji je tada navijao i davao mi podršku. Ono što sam duboko u sebi osećala je da kuda god me ta promena perspektive vodi, biće najbolje za mene. I tako sada moj život izgleda potpuno drugačije, živim svoju slobodu i svoju istinu, jer sam se usudila na Promenu. Takođe znam i da prepoznam taj trenutak kada dođe poziv za novom promenom perspektive, ili bar potreba za nekim finim prilagođavanjima. Jedino tada, svesni sebe i svog unutrašnjeg glasa, glasa svoje Duše, spremni na promenu, i ako treba zaokret, uvek i u svakom trenutku kada to svim svojim bićem osetimo, možemo da živimo svoj autentični Život.

PHOTO:

YOUR BODY

ULAGANJE U NEGU JE LJUBAV PREMA SEBI

MASSAGE & BEAUTY CENTAR „REFRESH“

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Postoje ljudi koji svojim radom i inovativnošću pomeraju granice struke. Marija Maksimović pripada upravo toj vrsti profesionalaca koji svojom posvećenošću kreiraju nove standarde u svetu nege, terapije i lepote. Iz 25-godišnje uspešne sportske karijere, u kojoj je bila trofejni šampion, reprezentativka Srbije u karateu i nosilac crnog pojasa 4. dan, prenela je stečenu disciplinu, fokus i energiju u potpuno novo životno poglavlje.

Danas je specijalizovani terapeut i kreator jedinstvenih protokola za estetsko-medicinsku i skulpturalnu limfnu drenažu lica i tela koji su postali njen prepoznatljiv potpis u svetu esteti-

ke i wellnessa. Iza nje je više od dve decenije stručnog rada i na hiljade urađenih tretmana.

Kao vlasnica Massage & Beauty centra „Refresh”, Marija je stvorila prostor koji odiše smirenošću, luksuzom i energijom poverenja — mesto gde tretman nije rutina, već ritual usklađivanja tela, uma i duha.

Njena inovativnost i rezultati prepoznati su i nagrađeni: dvostruka je dobitnica titule Beau-

ty terapeuta godine (body & face therapist), a na svetskom MartiDerm kongresu u Malagi osvojila je prvo mesto za najbolje rezultate limfne drenaže lica i tela, u konkurenciji više od 50 zemalja.

Već 20 godina, Marija uspešno sarađuje i sa dr Ioannom Batsialou i prestižnom Ioanna Regen klinikom.

Kada je nastala ideja da otvoriš centar za negu i lepotu „Refresh” u Kragujevcu i kada si shvatila da ti je lepota drugih važna?

Još u srednjoj školi sam se dvoumila između različitih puteva — psihologije, kriminalistike... ali sudbina me je na poseban način povela ka medicinskim naukama.

Moj trener karatea u šali je rekao da posle toliko godina i uspeha u karateu mogu postati fizioterapeut i pomagati onima koje pobedim u borbi. Ta šala mi je bila zanimljiva i iz čiste znatiželje odlučila sam da krenem tim putem. Prvi susret sa medicinom bio je veliki izazov, gotovo šok nakon gimnazije. Ali od druge godine studiranja, kada sam dublje upoznala čudesan način na koji ljudski organizam funkcioniše, zavolela sam svoj put.

Tada sam shvatila da želim da radim sa ljudima na poseban način — da budem posvećena na putu do zajedničkog cilja tretmana, da negu podignem na viši nivo i da kroz svoj rad vraćam osmeh i samopouzdanje. Iz te želje rodila se ideja da stvorim prostor koji će biti utočište za telo i dušu. Tako je nastao „Refresh“. Sam naziv nosi simboliku osveženja — osveženja duha, izgleda i energije. Želela sam da svaka osoba koja zakorači u centar nege i lepote, izađe iz njega zadovoljnija i srećnija. Shvatila sam da mi je lepota drugih važna onog trenutka kada sam prvi put videla koliko se lice čoveka promeni kad se oseti negovano, lepo i posebno. Taj osmeh i iskra u očima govore više od svake reči — jer lepota nije samo spoljašnji izgled, već način na koji neko ponovo otkrije samopouzdanje u sebi. Upravo ta promena, to buđenje kod drugih, za mene je najveća nagrada i pokretač.

Koja je tvoja formula uspeha u ovom poslu i da li ima poveznicu sa sportom?

Moja formula uspeha zasniva se na jednostavnim principima: predanost, ljubav prema poslu i ljudima, stalnom usavršavanju, napredovanju. Verujem da dok me god raduje estetski rezultat, osmeh, samopouzdanje, sreća koju klijenti osećaju posle tretmana, dok god radim srcem i dok me raduje svaki pomak, uspeh dolazi sam od sebe kao prirodan tok.

Karate je bio moja velika škola života. Oblikovao me je kao osobu i naučio da uvek dajem svoj maksimum. Od šeste do trideset prve godine živela sam taj sport, bila reprezentativka, višestruka prvakinja države, vicešampionka međunarodnih prvenstava, kupova. Naučila sam koliko je važna disciplina, fokus, istrajnost, vera u sopstvene snage, ali i kako se posle svakog izazova podići snažniji. Sve te veštine utkala sam u svoj rad – jer svaki klijent nosi svoju priču, svoje borbe, a moja je uloga da pomognem da izađu iz njih zadovoljniji, mirniji, osnaženi. Zato bih rekla da je moja formula uspeha spoj profesionalne stručnosti i ljudske topline. Tehnika i znanje jesu temelji, ali ono što pravi razliku je pažnja i posvećenost svakom klijentu. Uspeh u ovom poslu je kada svaki čovek oseti da je poseban i kada sa sobom ponese ne samo rezultate tretmana, već i osećaj da je podržan u svom procesu. Upravo ta kombinacija – srce u radu i vernost najvišim standardima – čini temelje mog puta i formulu mog uspeha.

Tvoj program limfne drenaže proglašen je prvim na svetu među 50 zemalja učesnica u Malagi. Kakav je osećaj?

Osećaj je zaista poseban, jer je moj protokol limfne drenaže sa toliko vidljivim i merljivim rezultatima na telu i licu prepoznat od strane stručnjaka iz celog sveta. Odneo je pobedu na velikom svetskom MartiDerm kongresu u Malagi, u konkurenciji od čak 50 zemalja učesnica. To priznanje mi je donelo ne samo ponos, već je potvrdilo da dugogodišnji rad i konstantno usavršavanje nisu bili uzaludni, pretočeni su u jedinstvenu metodu koja daje izuzetne efekte na zdravlje i vitalnost organizma, kao i na estetiku i lepotu. Ono što mene najviše ispunjava jeste činjenica da je upravo spoj stručnosti i posebnih protokola rada ono što je prepoznato na svetskom nivou. Priznanje iz Malage za mene je ogromna motivacija, ali i odgovornost da nastavim dalje da razvijam inovativne protokole, unapređujem tehnike i prenosim znanje. Svetski standardi, trud, posvećenost i ljubav preliveni u posao, prepoznaju se univerzalno.

Na koji način kombinuješ različite metode u cilju preoblikovanja tela i osnaživanja organizma?

U svom radu polazim od individualnih stanja i potreba svake klijentkinje, jer ne postoje dva ista organizma. Kombinovanje metoda zasniva se na dubokom razumevanju fiziologije ljudskog organizma i njegovog stanja.Već dve decenije usavršavam tehniku rada i protokole koji objedinjavaju medicinu i estetiku. Proteklih pet godina primenjujem i skulpturalnu limfnu drenažu lica, koja uz tehnike oblikovanja tela čini celinu u pristupu harmoniji organizma. Limfna drenaža je temelj mog rada pošto pruža širok spektar benefita — aktivira limfni sistem, pospešuje

PHOTO: UNSPLASH.COM

eliminaciju toksina — zadržane vode, otklanja nadutost, ubrzava metabolizam. Na estetskom nivou, omogućava vidno preoblikovanje tela, redukciju celulita, zatezanje kože i definisanje kontura lica. Na zdravstvenom nivou, doprinosi jačanju imuniteta, detoksikaciji organizma. Posebnu pažnju pridajem i holističkim tretmanima — aromaterapiji, reiki tehnici, wellness ritualima — jer verujem da istinski rezultat dolazi tek kada

se telo i duh usklade. Upravo u tom spoju naučno utemeljenih metoda i toplog, pažljivog pristupa, krije se ključ mog rada. Klijent dobija ne samo vidljive i merljive rezultate, već i unutrašnji osećaj lakoće, vitalnosti i samopouzdanja. Taj multidisciplinarni pristup daje rezultate na više nivoa: fiziološkom, estetskom i energetskom. Telo je preoblikovano, unutrašnji balans postignut, imunitet podignut i u tome je prava suština mog posla. Sinergija.

Koje tretmane i programe žene najčešće biraju?

Dame koje dolaze u moj „Refresh” centar u Kragujevcu, ili dođu na tretman u Ioanna Regen kli-

niku na Vračaru, najčešće biraju tretmane koji istovremeno oblikuju telo, detoksikuju organizam i daruju osećaj lakoće. Estetsko-medicinska limfna drenaža tela kojom se bavim već dve decenije je sve vreme najtraženija — ona ne samo da preoblikuje i zateže, već i jača imunitet, čisti organizam. Skulpturalna limfna drenaža lica koju radim poslednjih pet godina sve više osvaja. Pruža prirodan lifting efekat lica, konture

postaju izraženije, a koža dobija svežinu i blistavost. Posebno mesto zauzimaju personalizovani protokoli koje kreiram — bilo da su to anticelulit programi/tretmani za preoblikovanje tela, drenaža lica ili holistički wellness rituali. Tu su i moji specijalno osmišljeni beauty protokoli za sve bitne događaje (bilo da su u pitanju mature, rođendani ili devojačke večeri) kada ih želite proslaviti kod nas. Tada kombinujemo posebno kreirane tretmane lica i tela kako biste zablistale sjajnom energijom zadovoljstva. Kada žena vidi i oseti promenu i na sebi, ona postaje zadovoljnija i motivisanija da nastavi da se neguje, ulaže u svoje zdravlje i lepotu.

Da li kroz tvoje tretmane žene pronalaze i dodatnu sigurnost i samopouzdanje?

Apsolutno. Moji tretmani nisu samo briga o koži, negovanju lica/tela. Oni su i vreme koje žena posvećuje sebi — da zastane, da se opusti i da osvesti da ona to zaslužuje. Kada vidi rezultate u ogledalu — lice koje je svežije i blistavije, drugačiju formu tela — prirodno raste i njeno samopouzdanje. Ali ono što je još važnije — taj osećaj negovanja i pažnje iznutra budi zadovoljstvo, sigurnost i snagu koja ostaje i nakon tretmana. To je ono što me najviše raduje. I upravo to je ono zbog čega volim svoj poziv. Zaista mi je bitno da dame ne odlaze od mene samo sa lepšim licem, telom, već sa osmehom koji nosi novu energiju i veru u sebe.

Svakom svom klijentu pristupaš sa apsolutnom posvećenošću i kroz holistički pristup. U svom radu koristiš i kristale koji nose vibracije, eterična ulja koja osvajaju čula, zlatne niti koje podsećaju na raskoš i vitalnost. Svaka seansa je doživljaj za sebe i povratak sebi.

Svaki moj tretman-seansa kreiran je kao raskošni ritual — spoj nauke, prirode i umetnosti dodira. Kristali kojima radim masažu nisu samo prelepi elementi prirode, oni svojim vibracijama duboko otključavaju opuštanje, usklađuju energiju tela, oslobađajući ga napetosti. Eterična ulja, pažljivo birana po najvišim standardima, mirisom bude čula, unose toplinu, umiruju emocije. Deluju holistički — da telo, duh i um zaista dišu zajedno. Zlato, simbol raskoši i vitalnosti, koristim u tretmanima lica i tela kao moćan anti-age saveznik. Deluje poput svetlosti — regeneriše kožu, vraća joj blistavost i onaj luksuzni sjaj, podsećajući svaku damu da zaslužuje samo najbolje. Moji tretmani nisu samo za lice ili telo. Oni su za dušu — iskustvo koje vraća samopouzdanje, pokreću lepu energiju i podsećaju ženu na njenu snagu i lepotu koju svaka od nas već nosi u sebi.

Koliko je važno da žene redovno ulažu u negu i prevenciju, a ne samo kada žele brze rezultate?

Nije kliše — svaka žena je zaista lepa na svoj način. Svaka nosi u sebi nešto čarobno i drugačije. Bitno je da ima svest o negovanju kao potrebi. Da voli i čuva sebe. Ulaganje u negu i prevenciju nije samo klasična briga o licu, telu, već čin ljubavi prema sebi, svojoj energiji i unutrašnjem sjaju koji moramo sačuvati. Prevencija je temelj zdravlja i lepote, dok redovna nega održava vitalnost. Brzi rezultati obraduju, budu privlačni, ali dugoročno, redovno ulaganje u sebe daje ozbiljnu promenu i budi samopouzdanje, zadovoljstvo.

Koliko je važna upornost i doslednost klijenata u kombinaciji sa tvojim protokolima?

Moji protokoli i znanje daju moćne rezultate, ali prava transformacija nastaje onda kada i klijent uloži svoju upornost i doslednost. Kao i u sportu, kontinuitet pravi razliku. Jedno je trenirati povremeno, a drugo predano i kontinuirano. Tako je i sa tretmanima tela i lica. Ništa se nije desilo preko noći. Ni višak, ni loš tonus, ni nagomilani toksini, otečenost. Kada se udruže stručnost terapeuta i istrajnost klijenta, rezultati su neizostavni. To zajedničko putovanje stvara ne samo fizičke promene, već i novu energiju, samopouzdanje i odnos prema sopstvenom biću.

Koje benefite za telo i duh pružaju tretmani masaža i limfnih drenaža?

Estetsko-medicinska limfna drenaža tela (kojom se jedina bavim u Srbiji) proglašena je od Svetske zdravstvene organizacije za najzdraviju i najefikasniju tehniku masaže. Njenom primenom poboljšava se cirkulacija i limfotok, eliminiše otečenost, ubrzava izbacivanje toksina, jača imunitet, podstiču se prirodni regenerativni procesi organizma. Rezultati su vidljivi i na estetskom planu: telo se preoblikuje, celulit se značajno redukuje, smanji se obim, koža postaje glatka, zategnutija. Posebno je značajna i u postoperativnim stanjima, jer olakšava oporavak i povratak funkcionalnosti. Skulpturalna limfna drenaža lica donosi neverovatne benefite u oblasti estetike. Ova metoda dovodi do podizanje tonusa, redefiniše konture lica, ublažava bore, eliminiše otečenost i tamne podočnjake, daje svež izgled. Što se masaža tiče, one se ubrajaju u najstarije metode unapređenja zdravlja koje donose benefite tako što na telo deluju opuštanjem mišića, oslobađanjem od napetosti, bola. Na nivou psihe imaju neprocenjiv značaj. Dodir u masaži oslobađa endorfine, smanjuje nivo stresa, vraća telu osećaj lakoće. Ovi tretmani su investicija u zdravlje. Bez obzira na godine ili način života, svako može imati koristi — kada telo funkcioniše, a duh je rasterećen, postiže se potpuna ravnoteža koja je osnova i zdravlja i lepote.

Da li si imala neki poseban trenutak u radu koji je ostavio snažan utisak na tebe?

Moj posao je satkan od posebnih trenutaka i nije samo profesija nego poziv srca. Najsnažniji utisak uvek ostavlja onaj osećaj kada klijentkinji pružim i više nego što je očekivala — kada programi preoblikovanja i anticelulit tretmani donesu rezultate koji menjaju i telo i samopouzdanje, ili kada nakon limfne drenaže lica ono zablista na način koji ih iznenadi jer nisu očekivale toliku promenu. Ti momenti kada im ogledalo potvrdi njihovu unutrašnju lepotu za mene su neprocenjivi. Snažan emotivan pečat nose i postoperativni protokoli. To su trenuci u kojima ljudi dolaze ranjivi posle izazova i borbi kroz koje su prošli i u kojima im pružam ne samo adekvatnu pomoć tretmanom, već i podršku, sigurnost, olakšanje. Njihova zahvalnost ostaje uvek urezana u sećanje. Posebnu radost doživljavam kada radim sa bebama — kombinacija vežbica i masaže je nešto što unosi neverovatnu nežnost i povezanost, a poverenje roditelja da mi prepuste svoje dete na negu doživljavam kao najveću čast. Nikada neću zaboraviti kada je klijentkinja sa svojih 73 godine došla iz Amerike u Srbiju isključivo da bi ponovo uživala u benefitima mojih tretmana i to nakon mnogo godina od našeg prvog susreta. Taj gest je za mene dokaz da ono što radim ima dubok i trajan značaj. Isto tako, uvek me dirne kada buduće mlade požele da veče pred svoje venčanje provedu kod mene pripremajući telo i lice za jedan od najvažnijih dana u životu.

Koji su tvoji dalji planovi? Šta bi poručila damama koje čitaju naš magazin — šta je bitno da bi se osećale zadovoljno?

Moji poslovni planovi uvek su povezani sa jednim ciljem — da podižem standarde u oblasti nege i estetsko-medicinskih tretmana, kao i da na domaćem tržištu ponudim ono što se svuda u svetu smatra vrhunskim tretmanima zdravlja i lepote — koncept ekskluzivnih personalizovanih tretmana. Takođe, plan je i da se posvetim razvoju drugačijeg edukativnog centra — u kom će se profesija razvijati, a standardi učenja posla biti podignuti na najviši nivo.

Moja poruka svim damama je da nikada ne zaborave da je lepota mnogo više od onoga što vidimo u ogledalu. Lepota je energija koju nosimo, način na koji hodamo kroz život, osmeh koji poklanjamo i sigurnost koju osećamo u sopstvenoj koži. Svaka od nas ima kraljicu u sebi koja uvek i sada zaslužuje najbolje. Moja nit vodilja je personalizovan pristup i dodir — onaj iskreni, svesni kontakt sa telom i licem, kao i energijom klijenata. Sve drugo može da se menja — trendovi, tehnike, ali suština mog rada ostaje ista — autentična posvećenost i poštovanje svake osobe koja mi ukaže poverenje. Upravo iz te perspektive je i konstanta mog pristupa, moj poslovni potpis.

REFRESH YOUR PATH

PROMENA PRESPEKTIVE SE UČI

PIŠE: MAJA ROGAN

„Društvo mrtvih pesnika” je američki film iz 1989. godine. Ovaj film prestavlja kultni klasik zbog dubine svojih tema i likova. U jednoj od scena, profesor engleskog jezika John Keating, koga glumi Robin Williams, poziva svoje studente da se popnu na svoje klupe kako bi pronašli nove perspektive i gledali na svet drugim očima kao što je Henri Dejvid Toro mislio kada je napisao „Univerzum je mudriji nego što naše oči to vide“.

Polazeći od pretpostavke da svako treba da prihvati da sve ne može biti onako kako želi, potrebno je promeniti perspektivu i prihvatiti da ne postoji samo jedna istina ili apsolutna sreća nego mnogo različitih i relativnih. Prihvatanje situacije koja se ne može promeniti ne znači pomiriti se sa njom, već naučiti da na nju gledamo drugačije, drugim očima i otvorenim umom.

Stvarnost je češće subjektivna nego objektivna, upravo zato što događaj može izazvati različite osećaje.

Putujem, sedim u avionu na 11.500 metara nadmorske visine. Gledam kroz prozor i vidim oblake, sunce, neku vodu i ne prepoznajem da li je reka ili jezero. Zatim u daljini snežne planinske vrhove, sela, gradove. Ovakav pregled iz aviona čini mi se kao privilegovana tačka gledišta. Zatim me ometa zalazak sunca, a to navodi na razmišljanje o tome kako se nebo menja s vremena na vreme, iz minute u minut, baš kao i naš život.

Shvatam da ljudi oko mene koji vide to isto, sve to doživljavaju na drugačiji način i da bi sve to drugačije opisali.

Volim otvorene prostore gde se oko gubi u beskonačnosti. Jednostavne metafore o tome kako je moguće i često poželjno promeniti perspektivu iz koje posmatramo složene situacije u našem životu i suočiti se sa njima sa većom kreativnošću.

Svako od nas rođen je nesavršen sa vlastitim blokadama i mišljenjima, tako i ja. Često imam stavove tako „ukorenjene“ da ih ništa ne može promeniti. Onda dolazi faza kada shvatam da me ovo statično stanje uma koči. Kao zacementirani zid u kojem sam celim telom i umom. Promena prespektive se uči vremenom. To je suočavanje sa životnim izazovima u kojima je fleksibilnost ključna reč. Posmatranje iste situacije iz druge perspektive može biti od velike pomoći i ukazuje na rešenje problema.

Pomisao da mogu da promenim svoju perspektivu nudi slobodu i pomaže da bolje komuniciram sa drugima. To ne znači da treba da promenim svoje mišljenje jer neslaganje je jedna od faza razumevanja drugih, kao i poštovanje prema onima koji drugačije misle.

Izlazak u šetnju ili bavljenje sportom, pisanje ili crtanje, bavljenje omiljenim hobijem ili pohađanje novog tečaja, volontiranje, pozivanje prijatelja sa kojim se niste dugo čuli, igranje sa decom. Sve su to načini za provođenje kvalitetnog vremena koje pomaže da se razvije proaktivan način razmišljanja. To je prilika da pogledamo sebe iznutra, stavimo sebe u „tuđe cipele“ i shvatimo da je vrlo malo potrebno da se perspektiva promeni.

Mark Tven je rekao: Putovanja su fatalna za predrasude, netrpeljivost i uskogrudost. Putovanja su najbolji način da izađemo iz okvira sopstvenih uverenja i proširimo pogled na svet.

PHOTO:

YOUR IMAGINE

BIRAJMO DA NAM BUDE DOBRO

PIŠE: IVANA STANISAVLJEVIĆ

Postoje iluzije i realna razmišljanja, sa čime tinja moja borba. Kada uložiš u sebe, svoje obrazovanje, vaspitanje i prijatno ponašanje, teško ti pada kada vidiš da rezultati, u najmanju ruku, odudaraju od truda.

Tako nekako se raspršio moj san o meni kao budućuoj glumici, koji me je zahvaljujući mojim roditeljima odveo put pedagogije, na čemu sam im veoma zahvalna, te sam prvo uz podršku roditelja, a kasnije i svog supruga, masterirala na fakultetu za vaspitače, verujući da ću nekoj divnoj deci, neshvaćenoj ili sa kojima su se roditelji-staratelji nedovoljno bavili, možda biti jedino svetlo u njihovom teškom detinjstvu i odrastanju, što mi je bila dovoljna satisfakcija više od dve decenije.

Dok jednog dana nisam osetila da sagorevam, usled prekobrojnosti dece u grupi, da plačem i drhtim kada se spremam za odlazak na posao, da isto tako opterećujem svoju porodicu i prenosim raznorazna nezadovoljstva.

PHOTO: UNSPLASH.COM

E, tada se probudila moja želja za promenom, jer sam osvestila šta je zapravo moja perspektiva. U mom slučaju, to je bila i biće — moja porodica. Naš mir, ljubav, podrška i zajedništvo su dokazali da nemaju cenu, te sam dala otkaz na tzv. sigurnom poslu i odlučila da, uz podršku supruga, budem ponosna domaćica.

Bez stida i osećaja manje vrednosti, sa diplomom o obrazovanju koja je stajala u fioci, odlazila sam u nabavke, radila kućne poslove, a na kraju krajeva, bavila sam se svojom decom i veoma aktivno učestvovala u njihovom odrastanju i sazrevanju.

Kad malo bolje razmislim, možda mogu i da zahvalim organizaciji koja me je oterala.

Da je bilo izazovno — jeste, jer od svoje sedamnaeste godine radim, da sam se ponekad osećala izgubljeno — jesam, ali ni jednog momenta nisam zažalila što sam se osmelila na promene. Imala sam gotovo čitav tim ljudi koji su me podržavali, verovali u mene, bodrili me i navijali da budem dobro sa sobom, što i jeste suština mog, a valjda i svačijeg života.

Danas pričam sa ljudima, krećem se na različitim mestima i događajima, tražeći svoju svrhu na ovom mestu, na ovoj planeti. Zadovoljna sam, jer uviđam koliko je moje mentalno zdravlje ostalo sačuvano, moj duh oplemenjen odlaskom iz loše sredine po mene, koliko se napretka desilo u mom biću zato što sam u mogućnosti da se posvetim sebi, ljudima koje volim i situacijama koje me ispunjavaju i raduju.

Da je lako izaći iz zone komfora — nije i svako ko kaže drugačije nije sasvim iskren, pošto nas utaban put dugo drži prikovanim za poznato i rutinsko. Zato je, po mom mišljenju, za svaku drastičnu promenu potrebna hrabrost, doza lucidnosti i ozbiljno verovanje da možemo da uradimo bolje za sebe kada se osmelimo, kada priznamo sebi da nam negde nije dobro, kada želimo da nam bude bolje. U suprotnom, ostajemo, najblaže rečeno, nezadovoljni, nesrećni i apatični, a onda osim što nismo dobri sebi, nismo dobri ni za bližnje, a ni za bilo koga, zapravo. Ljudi vole vedrinu, inspiraciju, pozitivnu energiju. Ljudi vole pokretače, radost i motivaciju, da ih motivišete i da vas motivišu. Pitanje je koga sam ja zapravo mogla da motivišem na bilo šta dobro ako sama nisam bila dobro, osim što sam mogla nezadovoljstvom koje sam sa sobom nosila da prepadnem sopostvenu porodicu, pokvarim naše nežne, suptilne odnose.

Zato iskreno verujem da radom na sebi, uviđanjem i prihvatanjem sebe sa određenim pogreškama, pomažući sebi, mi zapravo pomažemo kao primer i ljudima oko nas, kojima je taman toliko svetla potrebno kako bi se i sami osmelili na promene. Ništa epohalno nisam otkrila, znam, samo sam deleći svoju iskrenu priču poželela da budem primer da su promene dobre, štaviše, lekovite.

Birajmo u ovom životu da nam bude dobro, jer kada je nama dobro, iskreno verujem da dajemo skromni doprinos za boljitak bar jednog čoveka. Malo li je?

PHOTO:

YOUR LOVE

LJUBAV UVIJEK NE POBJEĐUJE

IZ DNEVNIKA HODOČAŠĆA U MEKKU

PIŠE: SAMIR RAMOVIĆ

Rano, prohladno jutro. Sunce već grije punom parom, kao da najavljuje još jedan dragocjeni oktobarski dan — pravo miholjsko ljeto. Moj pas Loki i ja uputili smo se na ritualnu jutarnju šetnju prirodom. Stojimo u koloni, čekamo da se gužva razvodni. Prepoznatljiv zvuk mog oldtajmer Mercedesa iz ’91. godine savršeno se uklapa u ritam evergrin balade koja dopire s radija. Zamišljam kako ću nakon šetnje uživati u svojoj jutarnjoj kafi u omiljenoj kafeteriji, mislima prizivam aromu kapučina sa bademovim mlijekom i cimetom. Tada, na trotoaru, ugledah siluetu žene — elegantnu, gracioznog hoda, jasno je bilo da ide na posao, kao da svaki njen korak prati nevidljivi ritam ubrzanog gradskog života.

Imam običaj da ljudima s lica čitam život. Njeno lice govorilo je o prkosu sudbini, kao da je svjesno izabrala normalan i pošten put. Sudeći po njenom izgledu i harizmi, mogla je birati različite načine života — ali odlučila je da korača tim težim, iskrenim putem. Iako su godine ostavile trag, njena prirodna ljepota i dostojanstvo bili su neupitni, poput one koja se vidi kod žena kao Monika Beluči. Zaokupirala je moju pažnju, pomno sam je posmatrao kao da gledam usporenu filmsku scenu, gdje je svaki detalj bio važan.

Mislio sam da je žena koju vidim prvi put, nepoznata i strana, ali sve se promijenilo kada je prošla tik pored mojih kola. Tada sam je prepoznao. U sekundi su pred očima počele da se nižu scene kao na ubrzanoj filmskoj traci. Bilo je to davne 2002. godine, drugi razred srednje škole. Već sam bio u punoj snazi — fudbalski golman, sa kosom ofarbanom u plavo, zbog koje su me saigrači zvali Frej, po poznatom golmanu Intera i francuske reprezentacije, koji je tada bio aktuelan. Vozio sam motor i uveliko postajao svjestan sebe i činjenice da su me mnoge djevojke gledale sa nekom posebnom pažnjom i značajem. Već tada sam volio život na drugačiji način, živio sam scene kao iz filma.

Sada, kad gledam tinejdžere, pitam se — je li moguće da sam ja u tim godinama sve to stvarno bio i doživio? Većina današnjih klinaca djeluje nezrelije nego što su mnogi od nas tada bili. Tih dana pričalo se o najljepšoj djevojci u gradu — baš po imenu i prezimenu. Nikada je nisam vidio, ali o njoj sam slušao kao o mitskoj

ličnosti. Želio sam je upoznati, saznati šta se krije iza te legende. Moj drug poznavao je njenu najbolju drugaricu. Rekao sam mu da želim da je upoznam. Bilo je nagovještaja da bi se naš susret uskoro mogao desiti. Ubrzo je stigao ljetnji raspust i otišao sam sa fudbalskim timom na pripreme u Budvu. Tek što smo stigli i šetali rivom, zazvonio mi je telefon. Javio sam se, a sa druge strane začuo se ženski tinejdžerski glas: „Ćao, Samire, ja sam — ta i ta.“

Kada sam čuo to zvučno ime i prezime najljepše Podgoričanke, srce mi je ubrzalo ritam. Rekao sam: „Nije lijepo predstavljati se tuđim imenom.“ Kroz smijeh je odgovorila: „Znam, ali ja stvarno jesam ta i ta.“

Nisam mogao da vjerujem da je ona pronašla mene. Uvijek sam cijenio žene koje znaju šta hoće — one koje ne robuju starim pravilima da muškarac isključivo mora napraviti prvi korak.

U njenom glasu osjećao sam i odlučnost i toplinu.

Bio sam zatečen, ali i ponosan. Odmah smo počeli svako malo da se čujemo i dopisujemo — ubrzo je to preraslo u nešto više od znatiželje. Mislim da je bila srijeda kada smo prvi put razgovarali, a već za subotu smo dogovorili susret. Plan je bio da ona dođe vozom iz Podgorice u Sutomore, a ja sam se dogovorio sa bratom da dođe po mene u Budvu kako bi me povezao na naš prvi susret. Svanula je ta nestrpljivo iščekivana subota i bio sam uzbuđen što ćemo se konačno sresti. Nisam se javio treneru — plan je bio da provedem kratak, ali vrijedan period s njom, pa da se vratim na vrijeme za prijateljsku utakmicu zakazanu za taj dan. Dok je brat vozio prema Sutomoru, zamišljao sam kako bi mogla izgledati ta mitska ljepotica, stvarajući slike u svojoj glavi. Sve je bilo pomalo naivno i ludo, ali srce je diktiralo ritam, ne razum. U to vrijeme nije bilo Vibera, WhatsAppa, društvenih mreža da čovjek može odraditi mini pretragu — mogla je to biti neslana šala društva, mogao se pojaviti neko sasvim treći, ili se moglo desiti da se baš niko ne pojavi. Uslijedio je čarobni trenutak prvog susreta. Bila je tako lijepa i drugačija — očarala me je na prvi pogled. Sve one priče koje sam dotad slušao o njenoj harizmi i izgledu bile su sitne naspram mog ličnog utiska.

Bila je to zaista nesvakidašnja djevojka: luckasta, buntovnički nastrojena, sva svoja i odvažna... Imala je onu vrstu prisustva koje mijenja prostor čim se pojavi — kao da sve postane življe, intenzivnije. U njenom osmijehu bilo je nečeg dječije iskrenog, a u pogledu odlučnosti i slobode. Dok smo hodali jedno pored drugog, osjećao sam se kao da sam ušao u neki paralelni univerzum ili u neku drugu realnost, onu koju sam možda priželjkivao, ali nisam vjerovao da zaista postoji. Sve je bilo ispunjeno osmijehom koji nije mogao sakriti uzbuđenje i sreću — onu vrstu sreće koju, vjerovatno, nikada ranije nismo osjetili na taj način. Kupali smo se, prskali, jurili jedno drugo, dijelili zalogaje. Ljudi su nas posmatrali kao da sam Bog piše scene ljubavnog romana pred njihovim očima. Sve je djelovalo nestvarno.

A onda — bez najave — osmijesi su nestali. Ostao je samo pogled. Dug, tih, odlučniji nego ijedan do tada. Pogled koji usporava trenutak, koji zaustavlja vrijeme. U toj tišini kao da se čulo ono što se obično samo osjeća — otkucaji naših srca. Prvo tihi, pa sve glasniji. Kao bubnjevi u ritmu nečeg važnog. Nečeg što se ne može ponoviti.

Kucali su jedno za drugo, u istom taktu, u istoj želji. Kao da su se varnice igrale po ivicama kože, pod svakim nervom. Kao da iznutra tinja vulkan osjećanja — spreman da eruptira, dok spolja sve miruje. Napeto. Tiho. U iščekivanju poljupca koji će napraviti veliki prasak akumuliranih emocija. Bez razmišljanja, moja ruka lagano, nježno i spontano pronašla se na njenom licu. Prsti su jedva primjetno klizili niz obraz, istražujući toplinu i mekoću kože, kao da želim da zabilježim svaki osjećaj u tom trenutku zauvijek.

Konačno, usne su se nježno spojile. Toplina, milina, centar univerzuma... Sve je utihnulo — samo zvuk talasa i mirisi mora i borova. Na svijetu smo bili samo nas dvoje, mladi i zaljubljeni tinejdžeri, izgubljeni u ljetnjem danu. U tom trenu kao da je sve stalo samo za nas, kao da smo bili na pustom ostrvu. Tako opijeni nježnošću, strašću i emocijama, ostali smo mnogo duže nego što sam planirao... U povratku, brat je vozio kao ludak, jureći ne bi li me dovezao na utakmicu na vrijeme. Samo čudo nas je izvuklo iz mnogih kritičnih situacija, ali ipak sam zakasnio

i na neko vrijeme bio isključen iz tima. Nije mi bilo žao — sve što se desilo s njom vrijedilo je mnogo, mnogo više. Poslije nekoliko dana, vratio sam se u Podgoricu.

Viđali smo se skoro svakog dana — išli u grad, kod mene kući kad bih bio sam, bili još par puta zajedno na moru.

Bila mi je sve, moj čarobni svijet nježnosti i strasti, izuzimanje iz realnosti. Ona bi nekada bježala kroz prozor svoje sobe, a ja bih je često vraćao pred zoru dok su njeni mislili da spava. Jasno se sjećam tih trenutaka kod mene u sobi — prigušena svjetla, romantična muzika, igrale su se sjene, a mi smo otkrivali jedno drugo, korak po korak, kao da plovimo nekim tajnim, nježnim morem osjećaja i znatiželje. Nikad nam nije bilo dosta jedno drugog. Otplovili bi predaleko, ali PHOTO:

nikada nismo otišli do kraja. I sada se sjećam svakog milimetra njenog tijela — znao sam je svu. Bio sam srećan jer sam u tim trenucima mislio da sam tako rano pronašao ženu svog života, srodnu dušu i smisao do kraja života.

Ipak, život je za nas imao drugačije planove, uslijedile su neke nepovoljne okolnosti po nas. Ona je povrijedila kičmu prilikom skoka sa velike visine u rijeku. Nosila je gips oko trupa i bila prikovana za krevet skoro mjesec dana.

Uspio sam jednom da je posjetim dok njenih nije bilo kod kuće. Divio sam joj se u svim izdanjima, bila je to moja uspavana ljepotica, i taj gips je djelovao na njoj kao najljepši čarobni korset na svijetu, bila je princeza iz moje ljubavne bajke. Kao da situacija nije bila dovoljno teška, dodatni teret nosili smo kroz tišinu i neizgovoreno —

njeni, ili određeni krug ljudi bliskih njoj, nisu podržavali našu vezu zbog vjerske razlike. U to vrijeme su mi s nepoznatih brojeva stizali pozivi s prijetnjama i uvredama zbog moje vjerske pripadnosti, uz naređenje da je izbjegavam. Nikada to nisam mogao da razumijem.

U mojoj kući postojalo je samo jedno pravilo — postoje dobri i loši ljudi, bez obzira na to kojoj vjeri, naciji ili boji kože pripadaju. Tako sam i odgajan, i tako sam još tada gledao na svijet. Nikada nisam posmatrao vjerske, nacionalne ili rasne razlike kao nešto negativno — naprotiv, uvijek sam vjerovao da je raznolikost bogatstvo.

Često sam kasnije hvatao sebe srećnog i ponosnog kada bih se našao u društvu ljudi različitih vjera i nacija. To sam smatrao uspjehom — mojim, ali i svih tih ljudi. Nečemu čemu treba težiti i što treba njegovati. Ali ona je, s vremenom, podlegla pritisku. Nismo više mogli da se čujemo kao ranije, nismo imali ni načina ni prostora da budemo bliski kao prije. Vremenom, život nas je poveo različitim stazama... Nismo bili duže od nekoliko mjeseci zajedno, ali to je bio period koji je ostavio trag — upečatljiv, iskren i vrijedan pamćenja. Sve ovo pišem inspirisan jutrošnjim susretom, nakon više od dvadeset godina.

Pišem jer me život uvijek iznova fascinira — svojim smislom za režiju, svojim tajmingom i tom neobičnom sposobnošću da naizgled nepoznata žena, u jednom običnom jutru, iznenada ponese lice nekoga ko ti je nekada bio cijeli svijet, ili barem djelić tvog života. Razmišljam koliko sitni detalji — jedan poziv, jedan pogled, jedan izbor — mogu potpuno promijeniti životni tok. Šta je sve u mnogim životima moglo biti potpuno drugačije.

Ipak, uprkos svemu, sretan sam što imam bogato životno iskustvo — bezbroj scena koje su djelovale kao da su iz romana ili filma, ali su bile moje, stvarne. Davno sam shvatio da se ne može baš svako pohvaliti tako sadržajnim životom.

Volim što sam baš ovakav — još uvijek, sa svojih skoro 39 godina, često i sam sebe fasciniram koliko imam volje za životom, uprkos svim izazovima koje mi je donio.

Najdraže mi je što sam sačuvao onog dječaka u sebi. I što sam, i dalje, sanjar.

PHOTO:

REFRESH YOUR LIFE

KOLEKTIVNA ŠARADA

PIŠE: LOLA JANKOVIĆ, SOCIOLOG

Zaglavljeni smo u sivom, surovo ironičnom vremenu, u kojem je vernost postala samo epidermis, nemarna tetovaža na krhkoj koži beskorenog doba. Nepromenljiv simbol, možda, ali lišen suštine, poput onih drevnih obreda koji gube značenje u zaboravu modernosti. Vernost? Više nije pakt tela i duše, već samo ukras obećanja koje se lomi pri prvom dahu dosade.

Ljubav, ova večna muka, nije ništa drugo do fraza okolnosti, slogan koji menja ton i lice svakim novim pokretom palca. To je gotova, ali bezdubna zastava onog sporog sagorevanja koju samo vreme i hrabrost mogu izgraditi. Danas se svako može zaljubiti, ali oni sa fleksibilnošću da vole ostaju sve ređi, žrtve fluidne ere, gde se sama vernost otkriva kao krajnji i najradikalniji prestup.

Stoga živimo u ovoj velikoj kolektivnoj šaradi: lojalnost kao tetovaža, ljubav kao prazna fraza, istina svedena na sofisticiranu laž. Era koja bi podsmešljivo igrala na ovim ruševinama, samo kad bi imala vremena da stane, razmisli i, konačno, povrati dostojanstvo pravog osećanja. PHOTO: UNSPLASH.COM

Što se tiče laži, one su zamenile istinu, ali sa gracioznošću koja je sve samo ne naivna. One više nisu povremena lukavstva nego nova valuta tržišta obmane gde je iskrenost retka i sumnjiva roba. Laganje više nije greška, to je prirodno stanje sveta koji je laž učinio svojom suštinom, transformišući je u plastifikovanu istinu. Govorenje laži je nova iskrenost, elegantan i okrutan paradoks koji uzrokuje da svaka sigurnost oscilira u ništavilo.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

YOUR TRAVEL

NEW YORK STATE OF MIND

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ (ANIMA

MUNDI)

U ovom gradu pričaju svi.

Pričaju umetnici bojama i pogledima.

Pričaju sanjari koji su stigli s koferom punim ideja.

Pričaju migranti akcentima i mirisima dalekih domova. Pričaju ulice, škripa metroa, žuti taksiji, svetla nebodera — to su priče bez reči, ali pune značenja.

Pričaju oni koji grade snove i oni koji ih tek šapuću sebi u tišini. A najviše — priča sam grad kroz svoje slojeve, kontraste i neugasivu energiju. Ona nije ni bajka ni mit, to je svakodnevna priča miliona ljudi koji je zajedno pišu.

I ja — i ja pričam.

Svojim korakom, svojim dahom, svojim pogledom.

Moj glas je kap u okeanu ovog grada u koji sam kročila prvi put u jesen 2003. godine i sada u jesen 2025. godine.

Kako sam zakoračila na aveniju pored stanice Grand Central, osmeh se razvukao sasvim sam i prirodno. Unutrašnja sreća je ključala.

New York je grad u kojem žive priče ljudi sa svih strana sveta, koji su došli kao posetioci, turisti, ljudi u potrazi za snom i srećom. Puno putujem i shvatam gradove i podneblja. Zašto je ovaj ovako poseban? Zgrade kao zgrade. Ali su glasovi i priče različite. Vibracija je

snažna, jer svaki čovek je snaga za sebe. On je ta spona koja prenosi sve što je u njegovom kodu.

Ovde um i ambicija igraju glavnu ulogu.

New York voli tvoju originalnost, ali i hrabrost. On je taj koji te izuje iz cipela, i razbuđuje, i traži akciju. Podstiče tvoju kreativnost i radoznalost, pokaži šta znaš i umeš.

Ovaj grad je kao da ga je neko izmislio i stvorio. Nema takvih gradova, nema takvih ispričanih priča u kojem se rađaju i film, i muzika, i teatar, i mjuzikl, i fotografija, i skulptura, i slikarstvo. Svi sanjaju ostvarenje na

njujorškoj umetničkoj sceni. Jer kada te NY potvrdi kao zvezdu, onda si zvezda svemira.

I zato nikada nije kasno da dođeš u ovaj grad. Da ga sagledaš i da se ogledaš u njemu. Nije kasno da kročiš na avenije i ulice, da pogledaš sa Empire State Buildinga, da vidiš svet koji se ukršta pod tvojim stopalima, vidiš ne samo ulice nego puteve sudbine. Vidiš tu tišinu iza buke i dah iz betona. Možeš da uočiš sve što je moguće i sve što tek može da bude. I zato je NY i sadašnjost i prošlost i budućnost.

Ovo je moje drugo iščitavanje ovog New Yorka i mene u njemu.

I nema boljeg zaključka od onog iz pesme — New York is state of mind.

PHOTO:

FESTIVAL

POBEDNICI NAJZNAČAJNIJIH SVETSKIH FESTIVALA

NA 31. FESTIVALU

AUTORSKOG FILMA

PIŠE: PROMO

Festival autorskog filma (FAF), koji će ove godine biti održan od 21. do 28. novembra donosi izbor nagrađivanih naslova sa najznačajnijih svetskih festivala.

Publika će imati priliku da u sali 1 mts Dvorane pogleda filmove autora čija su dela obeležila ovu festivalsku sezonu i osvojila priznanja u Kanu, Veneciji, Lokarnu, Berlinu, Čikagu…

Nagrađivani film „Sirat“ Olivera Lašea, dobitnik nagrade žirija u Kanu i španski kandidat za Oskara, jedan je od istaknutih naslova ovogodišnjeg FAF-a. Radnja filma prati oca i sina koji dolaze na rejv žurku u izolovanom planinskom području južnog Maroka. Traže Mar, ćerku i sestru, nestalu pre nekoliko meseci na jednoj od sličnih maratonskih rejv zabava. Bezuspešno pokazuju njenu fotografiju

posetiocima, okruženi elektronskom muzikom i posebnom vrstom slobode kakvu nikad ranije nisu videli. Publika će film moći da pogleda u subotu, 22. novembra od 19 časova.

Film „Jedan običan incident“, dobitnik Zlatne palme na Kanskom festivalu, u režiji iranskog autora Džafara Panahija, istražuje posledice naizgled bezazlenog događaja koji razotkriva duboke društvene i moralne tenzije. Ono što počinje kao manja nesreća pokreće niz eskalirajućih posledica. Film će biti prikazan u nedelju, 23. novembra u 19 časova.

Film „Zvuk pada“ nemačke autorke Maše Šilinski, dobitnik nagrade žirija u glavnom takmičarskom programu Kanskog festivala i nemački kandidat za Oskara, biće prikazan u nedelju, 23. novembra u 21.30 časova. Četiri

SIRAT

devojke, Alma, Erika, Angelika i Lenka, provode mladost na istoj farmi u severnoj Nemačkoj. Dok se dom menja tokom jednog veka, odjeci prošlosti ostaju u njegovim zidovima. Iako razdvojene vremenom, njihovi životi počinju da liče jedan na drugi.

Dobitnik brojnih međunarodnih nagrada i brazilski kandidat za Oskara, film „Tajni agent“ Klebera Mendonsa Filja biće prikazan u utorak, 25. novembra u 19 časova. Glavnu ulogu u filmu igra Vagner Moura, poznat po legendarnom liku Pabla Escobara u seriji „Narcos“. Radnja filma dešava se u Brazilu, 1977. godine. Marselo, tehnološki stručnjak u ranim četrdesetim, je u bekstvu. Stiže u Resife tokom karnevalske nedelje, nadajući se da će se ponovo sresti sa sinom, ali ubrzo shvata da je grad daleko od nenasilnog utočišta koje traži.

Film „Snovi“ koji je obeležio istoriju Berlinala kao prvi norveški laureat Zlatnog medveda, u režiji Daga Johana Haugeruda biće prikazan u četvrtak, 27.11. u 22h. Radnja filma istražuje Johanu i njene intimne zapise o prvoj ljubavi koji izazivaju neslaganje unutar njene porodice, podstičući njenu majku i baku da preispitaju sopstvenu stvarnost i snove.

Festival autorskog filma podržali su: Potprogram MEDIA programa Kreativne Evrope, Mreža festivala Jadranske regije, Erste Banka, Ambasada Francuske i Francuski institut u Srbiji.

Ulaznice za filmove mogu se nabaviti na blagajni mts Dvorane, kao i preko sajta: https://www. mtsdvorana.rs/filmovi/29-faf

Više informacija o programu 31. FAF-a biće uskoro dostupno na sajtu i društvenim mrežama festivala.

ZVUK PADA

TAJNI AGENT

SNOVI

JEDAN OBIČAN INCIDENT

JEDAN OBIČAN INCIDENT

PHOTO:

YOUR ŠPAJZ

REFRESH

KOLIKO NAM JE KALORIJA POTREBNO ZA JEDAN DAN?

PIŠE: GORDAN NEŠOVIĆ

FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATE ARHIVE

Danas je lako izgubiti se u moru informacija koje se vrte na društvenim mrežama. Skoro da ne postoji sfera u kojoj se ne nameću standardi — kako treba da izgledamo, kako da se oblačimo, kako da treniramo i kako da se hranimo. Pokušaću da vam kroz ovaj tekst dam ono što je, po mom mišljenju, suština svake ishrane — bez komplikovanja i pametovanja.

Ne postoji „najbolja” ishrana. Postoje trendovi koji se smenjuju, ali najbolja ishrana je ona koju možemo da pratimo 365 dana u godini. Ishrana treba da bude jednostavna da bi bila održiva. Dugo radim sa ljudima na korigovanju navika oko treniranja i ishrane. Ono što sam zapazio kao najčešći problem su uobročenost, konzistentnost, količina hrane i kvalitet hrane. Ovo su stubovi svake ishrane.

Uobročenost znači da se pridržavamo nekog obrasca ishrane tokom dana — da imamo ritam. To ne znači da morate jesti svaki dan u isto vreme u minut, ali znači da postoji okvir kojeg se pridržavate. Kada se taj obrazac ponavlja iz dana u dan, prelazi u nedelju, pa u mesec, dobijamo konzistentnost. Uobročenost bez konzistentnosti, i obrnuto, vodi u lutanje i vraćanje na staro. Ako uđemo dublje u obročenost, onda nas zanimaju sledeći parametri:

Koliko kalorija nam je potebno za jedan dan?

Koje nutrijente ćemo koristiti u okviru tih kalorija?

Kako izgleda naš dan?

Koliko obroka je realno da imamo u toku jednog dana?

Kalorije:

Potreba za kalorijama nam je svima mnogo manja nego što mislimo — prosečnoj ženskoj osobi je potrebno između 18002000 kalorija kako bi bila u balansu (održavala optimalnu kilažu), dok je muškarcu potrebno između 2000-2500 kalorija. U većini slučajeva ljudi jedu više nego što im je potrebno. Ovde ne pričamo o jednom danu, ništa se ne dešava za dan-dva, nedelju-dve, već se neki obrazac ponavlja mesecima i godinama. Da bi se nešto istinski promenilo, treba samo da traje dovoljno dugo, a da budemo realni, svi žele promenu u par meseci, što je nemoguće. Kada znamo tačan broj kalorija, a to je danas u doba interneta i aplikacija lako ustanoviti, potrebno je da odaberemo i nutrijente (kvalitet hrane) koje ćemo koristiti. Kvalitet nije poreklo hrane i sada je jako teško izbeći ono što masovna proizvodnja hrane donosi. Kvalitet znači da hrana koju jedemo jeste nutritivno bogata. Ja sam uvek za opciju da se ništa od nutrijenata ne izbacuje, jer svaki nutrijent ima svoju ulogu i izbacivanje samo remeti

kompletnost ishrane. Ovo znači — ne izbacujte ugljene hidrate niti bilo šta drugo, samo ih koristite u dobrom odnosu. Prosečnoj ženskoj osobi koja redovno trenira je potrebno 0.8 grama proteina po kilogramu telesne mase, onima koje su slabije aktivne 0.5-0.6 grama, dok je 1-1.5 grama proteina optimalno za muškarce. Ugljeni hidrati su često demonizovani, a problem je što ih većina koristi više nego što im je potrebno. Taktika nije izbaciti ih skroz iz ishrane, jer su nam oni potrebni za energiju, nego je važno dobro ih dozirati i odabrati složene ugljene hidrate. Optimalno je 2-4 grama po telesnoj masi, zavisno od količine aktivnosti. Ako ste slabije aktivni, to može biti 1.5 grama. Što se tiče masti, 0.8 grama je neki minimum, dok je maksimum 1.5-2 grama po telesnoj masi. Sve ove brojke mogu varirati u zavisnosti od nivoa utreniranosti, ali ako pričamo o osobi koja redovno vežba 2-3 puta nedeljno i ima cilj da održava svoju optimalnu kilažu, onda je vrlo verovatno da će ove brojke raditi posao.

Organizacija dana je bitna stavka i ne postoji idealna satnica za prvi i poslednji obrok, vež ishranu morate uklopiti u svoj dan. Svi saveti — jedite toliko i toliko nakon ustajanja, nemojte jesti posle 19 časova itd. — jesu gluposti. Sedite, ispišite svoj dan — kad obično ustajete, kad ležete, kad imate neku pauzu, kad nemate pauzu — i naspram toga isplanirajte obroke. Nemojte tražiti ideale, hvatati savete nekog influensera da vam je potrebno 4 ili 5 obroka itd. Sasvim je u redu imati tri obroka i u okviru njih ubaciti sve što vam treba i koliko vam treba. Naravno, užina ima svoje benefite — ako možete ubaciti bar jednu užinu, to je dodatan benefit, ako ne možete, nemojte očajavati, možete postići rezultat i na ovaj način. Ne postoji savršena dijeta, postoji samo ona koju možete da pratite dugoročno bez frustracije i prevelikog odricanja. Nemojte tražiti idealan plan na internetu. Umesto toga, naučite principe i prilagodite ih sebi. Budite uobročeni, konzistentni, svesni onoga što jedete i ne pokušavajte da prevarite proces. Promena ne dolazi preko noći, ali dolazi ako traje dovoljno dugo. Na kraju, ishrana nije kazna, već način da svom telu date ono što mu zaista treba. Kada to postane vaš standard, rezultat više nije pitanje vremena nego isključivo upornosti.

PHOTO:

LJUBAV

Ljubav je nebo, sloboda, stih.

Ljubav je Univerzum.

Ljubav je sila, lepota, duša.

Ljubav su emocije kosmičke.

Ljubav je cvetak zanovetak.

Ljubav je strast.

Ljubav je lahor.

Ljubav je igra.

Ljubav je ljubav.

Ljubav je čovek.

Ljubav je nebo.

Ljubav je sunce.

Ljubav je znatiželja.

Ljubav je zeleno i crveno.

Piše: Sofija Aćimović

PHOTO: MIROSLAV