RYL e-magazin, broj 7 by Refresh

www.mediteraneo.rs www.grckaostrva.rs YBC, Novi Beograd â&#x20AC;˘ Bulevar Mihaila Pupina 10v, lok. 9 Tel. 011/2144 144, 2139 999 069/2144 144 e-mail: info@mediteraneo.rs CENTAR, Beograd, Ä&#x152;ubrina 5 Tel. 011/2626 099, 069/2626 099 e-mail: informacije@mediteraneo.rs

broj 7 ISSN 2406-2030

REDAKCIJA NE ODGOVARA ZA SADRŽAJ OGLASA

IMPRESSUM

IZDAVAČ AGENCIJA REFRESH, SUBOTICA DIREKTOR BORIS CUPAĆ GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ (ANIMA MUNDI) DIZAJN refresh.rs LEKTOR DIJANA KRTINIĆ DARA JELIĆ I MARTA VOJNIĆ PURČAR (za tekstove na engleskom) SARADNICI U OVOM BROJU ANĐELKA KOLAREVIĆ ALEKSANDRA UBOVIĆ MIODRAG TOMIĆ SVETOZAR RADIŠIĆ MARGARETA VESNA MILENA NIKITOVIĆ ALEKSANDAR ĐELIĆ SASHA SIMOVIĆ SENKA STOJANOV FABIO MASSIMO FAGGI STELA KNEŽEVIĆ PHOTO ZOOM PHOTO - SUBOTICA PIXABAY.COM TOMISLAVA MILIĆEVIĆ PREDRAG ILIĆ GIUSEPPE DEVITO DRAGANA MILOSAVLJEVIĆ KONTAKT 063/353-756 rylmagazine@gmail.com refreshyourlife

AUTORI U OVOM BROJU

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

ALEKSANDRA UBOVIĆ

ANĐELKA KOLAREVIĆ

ŽIVOT ME VOLI 54

LIČNI IDENTITET 12

SANJA ILIĆ BALKANIKA

EMMA FICK

ČUVAR TRADICIJE BALKANA 24

SNIPPETS OF SERBIA 16

SVETOZAR RADIŠIĆ

ENESA MAHIĆ

IDENTITET I DUŠA 36

SVI MOŽEMO PLESATI 48

UVODNIK

PERSONAL IDENTITY Znala sam od malena da je moj lični identitet moje ime, prezime, nadimak, sve ono što me fomalno određuje. U dubini duše još kao mala znala sam da, kada se udam, nikada neću moći ostaviti svoje prezime. Prezime koje određuje moje korene, tradiciju, sudbinu. Ono je deo mene i živi kroz mene. Ime ti je sudbina - govorio je Dostojevski. I jeste. Moja majka, dok je bila trudna, očekivala je i silno želela dečaka. Kada je otišla na porođaj, nije imala ime za devojčicu. Sva sreća da je sa njom u kolima bila moja tetka Nada, koja joj je tada rekla: “Ako bude devojčica, neka se zove MIOMIRA.” I bi devojčica i bi Miomira. Čitala je tih dana tetka Mirjanu Jakovljević Mirjam, posleratnu srpsku spisateljicu, i njen roman “Nepobedivno srce”, i ljubavnu priču između Miomire i Ninoslava. Upisaše me u knjigu rođenih kao Miomiru, ali sam odmah dobila i nadimak Mia. Tako da su ime i nadimak živeli zajedno u meni. A onda je došla era FB i ja sam u dubini duše želela da stavim ime ANIMA MUNDI. Osećam se ‘DUŠOM SVETA’ i 2009. sam ga uzela kao pseudonim, koji je 6 godina bio prisutan na FB profile kao moj ID. Dok se neko iz FB kuće nije setio da preispita moj identitet. Blokirali su mi profil i zamolili me da potvrdim ID. OK! Ali Anima Mundi je u duši, kako dušu da potvrdim i materijalizujem? Kako dušu da im pokažem na papiru, s obzirom na to da su potvrdu identiteta tražili kroz pasoš, ličnu kartu, člansku kartu biblioteke, isečak lekarskog nalaza na kojem stoji ime i prezime, datum rođenja. Bile su

ponuđene razne alternative, ali ne i kako potvrditi ID duše/dela mene. ANIMA MUNDI nije bio lažan profil, bila je stvarna kao što ja jesam, i živela je svoj virtuelno/realni život, koji su identični. Predrage/i moje/i čitateljke/oci virtuelni i realni, tema ovog septembarskog broja je LIČNI IDENTITET Udruženim snagama, nakon lenjih odmora na raznim stranama sveta, grupa autora se posvetila pisanju kako bi nam pojasnila pojam ID sa psihološkog, ličnog, životnog aspekta. Sve smo to mi kada se pogledamo u ogledalo, kada stanemo pred drugima, kada kažemo jasno i glasno ono što mislimo, ono što jesmo. Bitan je dobar osećaj u sopstvenoj koži. Svi smo MI posebni. Naše ličnosti su autentične, originalne i različite. I svako nosi svoj ID kao svoju životnu priču. I da zaključim ovaj uvodnik citirajući prof. Svetozara Radišića, čiji tekst možete pročitati na stranama RYL-a: “Imati svoj identitet znači posebnost koju treba negovati i sa ponosom je ugraditi u raskoš života. Tako se čuva zvezdolikost.” Anima Mundi

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: pixabay.com

“Duboko verujem da samo jednom u svom životu nađeš ljude koji su u stanju da celi tvoj svet okrenu naopačke. Pronalaziš snagu u spoznaji da imaš pravog prijatelja i verovatno srodnu dušu koja će ti ostati verna do kraja života. Život ti izgleda potpuno drugačiji, uzbudljiv i vredan življenja. Tvoja jedina nada i sigurnost je u uverenju da su oni deo tvog života....” Bob Marley

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your sOUL

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

LIČNI IDENTITet Lični identitet predstavlja trajno osećanje sopstvene celovitosti i otpornosti, bez obzira na sve promene i iskušenja sa kojima se susreće osoba u sebi samoj, ili u okolini u kojoj protiče njen život. Gete u jednom stihu kaže: “Najveća sreća dece ovog sveta jeste sama ličnost.“ I jeste najveća sreća za čoveka, koji nastaje od deteta, ali i najvažniji zadatak da istraje u formiranju i postizanju ličnog identiteta. Osećanje ličnog identiteta počinje da se izgrađuje od ranog detinjstva, a svoj egzistencijalni vrh doživljava u adolescenciji, kada postoje i najveće krize, kroz stalna pitanja: Ko sam JA? Čemu težim? Kako me drugi vide? Psihoanalitičar Lacan opisuje prvi čovekov susret sa samim sobom kroz stadijum ogledala. To je period u kome dete, po prvi put, vidi sebe u ogledalu, i već tad čini fundamentalnu grešku misleći da je ta slika, na neki način, superiorna, i teži da postane ta idealizovana osoba. To je trenutak prvog konflikta identiteta. Nakon ove početne traume, sledi niz događaja u životu koji pomažu ili odmažu formiranje sopstvenog identiteta. Potraga za identitetom zapravo je pokušaj da se steknu, izdvoje i zadrže, sve one odrednice koje nas čine onim što jesmo. Lični identitet se stvara kroz mnogobrojne izbore, ali i kroz dileme, kroz proces

prilagođavanja i zadržavanja tih izbora, ali i odbacivanja svega onog što nije na korist i rast ličnosti. Mlada osoba, od ranog razvoja, usvaja razna uverenja okoline, mnoga prihvata kao aksiome, iako će kasnije u životu da se potvrde kao loša i pogrešna. U tim tačkama vremena, zapravo, leži smisao identiteta. To je momenat da se prepozna sve ono što jeste u arsenalu ličnosti, ali da treba odbaciti, sve ono što je ostalo neobrađeno u realnosti i nepotvrđeno u osećanju dobrog izbora. Prihvatanje obaveza, kao i razvoj stavova i uverenja koji će osobu određivati, prate razvoj identiteta, ali i pomažu da ličnost na najbolji mogući način razume sebe. Još jedan psihoanalitičar koji se, takođe, bavio problemom identiteta jeste Erikson. I po njemu, ključni period za razvoj identiteta je doba mladosti, na prelazu iz detinjstva u odraslo doba. To je period u kome osoba otkriva sredinu i zahteve koje ona nameće, ali i svoje potrebe i stremljenja. Nakon toga, pokušava da uskladi sva ta nova saznanja, birajući društvenu ulogu u koju se uklapa. Međutim, ovo nikako nije lak zadatak, pogotovo u vreme otkrivanja svojih želja i sposobnosti. U stalnom preispitivanju sebe i sveta koji je okružuje, pod pritiskom okoline da izabere svoju ulogu, osoba može okolinu doživeti kao preteću i povući se u sebe. Osećanje nespremnosti za sledeći razvojni korak, tj.

PIŠE: prim.dr. Anđelka Kolarević, prihijatar, psihoterapeut

za određivanje sopstvenog identiteta, mladu osobu može dovesti do krize. Ona se tada oseća izgubljeno u mnoštvu uloga, ne prepoznajući nijednu od njih kao suštinski svoju. Upravo je razumevanje sebe, i okruženja u kome se osoba nalazi, jedan od glavnih preduslova za formiranje stabilnog, intimnog odnosa sa drugima. Ličnost kao potpuno ostvarenje celovitosti našeg bića predstavlja, u suštini, nedostižan ideal. Međutim, sreća da ideali nisu ciljevi, već putokazi, pa nedostižnost i ne predstavlja prepreku da se razvijamo i izgrađujemo tokom života. Biti određen, celovit i sazreo je delo najviše životne hrabrosti, kaže Jung, a i apsolutne potvrde individualnog postojanja, i na

PHOTO: pixabay.com

U stalnom preispitivanju sebe i sveta koji je okružuje, pod pritiskom okoline da izabere svoju ulogu, osoba može okolinu doživeti kao preteću i povući se u sebe. kraju krajeva, predstavlja uspešnu adaptaciju na uslove univerzuma oko nas. S druge strane, ono što je dostižno je uspostavljanje autonomije ličnosti, na koju nas upućuje Erik Bern. Smisao dobrog bitisanja u tom istom univerzumu i jeste postignut kroz sposobnost da budemo svesni sebe, drugih i sveta oko sebe, i da najzad naučimo da budemo bliski. kao i da svojoj spontanosti damo slobodu u dobrom izboru svega što želimo. Na tom putu nikako

ne smemo da zaboravimo da se u svakom odraslom krije dete koje se još formira, i kome su potrebni stalna potvrda postojanja, moći, ljubavi, pažnja i svrha postojanja. U potrazi za svojim identitetom, jedan od najvećih zadataka je da stalno proveravamo uverenja koja smo stekli kroz prvo ogledalo sopstvene provere, ali prateći kao normalno da možemo stalno da rastemo, i da to bude sve do kraja života. Ako

je naše ogledalo u detinjstvu bilo zamagljeno, sada i ovde ne mora da bude. Sada ugledan lik koji postoji, ne mora da bude lik iz zamagljenog ogledala. Život nas vodi tačno ka sve sličnijem ogledalu, treba samo izdržati prepoznavanje i ne pobeći mu, shvatiti da je to sasvim nov odraz sebe, koliko toliko zrelijeg, a naročito ga ne treba razbiti. Znate, i narod veruje u nesreću od 7 godina :) 13

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015. PHOTO STORY:

AUSTRALIA Territori sconfinati... Correre, sentirsi liberi... Respirare insieme alla natura, lasciarsi accarezzare dal vento... I colori brillanti del cielo che si riflettono nell'oceano, lasciarsi inebriare dalle onde fluttuanti, chiudere gli occhi e guardarsi dentro... Ricalcare le orme del passato, riportare nel presente la profondità di ciò che è stato, proiettare lo sguardo verso il futuro con la consapevolezza di sé... Sentirsi forti, sentirsi liberi... Far vibrare nel proprio corpo la dinamicità di un ambiente in continua evoluzione ma, in fondo, sempre fedele a sé stesso... Far risuonare la propria voce tra lussureggianti foreste, nel vuoto tra le montagne: esplodere di felicità. Luccica la vista nel volgere lo sguardo intorno... Non è poi difficile lasciarsi avvolgere dalla sensazione di essere in armonia con il mondo. SCRIVE/ LE FOTO: GIUSEPPE DEVITO

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

ona,

탑ena zmaj

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

INTERVIEW: EMMA FICK

SNIPPETS OF SERBIA Emma Fick was born in Louisiana, she graduated in the English Literature and The History of Art. In Serbia, she arrived as the Fulbright scholar to teach English in 2013 but she started illustrating Serbia in her own way. She was travelling across Serbia a lot and found interesting motives and details. She reminded us of our identity. Emma´s fascinating story, Snippets of Serbia, presents an impressive illustrated book by the same name. With contours, colors, a few lines of text, she presents us the way we are, our traditions, daily life etc.

WORDS: Anima Mundi Illustrations from Snippets of Serbia collection by Emma Fick

Her family history is connected to Serbia. During World War II, her grandmother’s aunt was married to a Serb who managed to get her family of Jewish descent out of Vienna, where they lived, to Belgrade, and then paid for their trip to America, saving them from what was happening in the Europe. Snippets of Serbia actually represents an extraordinary guide to this country, its people, culture and traditions – here you can find fine details about Vranje, the public transport portraits, Knjaževac, Niš, Stara Moravica, kačamak, krajputaši, lunch on the Tara mountain, obućar, baba Desanka, baba Jovanka, my favorite baba Bosiljka, and much more. With the great support and the project of the US Embassy, Fick spent four months exploring Serbia. She visited eight cities where the American Corner has its libraries (Subotica, Novi Sad, Kragujevac, Novi Sad, Belgrade, Vranje, Niš and Bujanovac). She ran workshops in the field of illustration on the topic of visual impressions of the US culture and Serbia.

She has had two illustration exhibitions and she has published a book. Snippets of Serbia is an illustrated journey by Emma Fick. What is your personal Serbian truth? My personal Serbian truth is constantly developing and morphing. Like any truth, it’s never complete, and I’m always adjusting it as I get more information and hear more stories and see more places. Right now, my Serbian truth is the remarkable combination of generosity and scarcity. On the one hand, Serbian culture fosters generosity beyond anything I’ve seen. People share their homes, stories, food, drink, resources, and time. On the other hand, there’s a great scarcity to Serbia: the economy creates an atmosphere of desperation and fatigue, because people are grappling with short resources on a daily basis. Most of the time at the beginning—especially for me as a foreigner—this desperation and fatigue was hidden, swept behind feasts and hospitality. But slowly, as I stayed here longer, it started becoming more and more apparent. The

PHOTO: Helvio P Gregorio

hospitality and daily joys are still there (Serbs know how to enjoy life!), but it exists in tandem with these other, darker realities. (Luckily, Serbs are also equipped with a dark humor that helps them through). My other Serbian truth is related to the 90s wars. The 20th century was not kind to Eastern Europe, and there’s a lot of residual pain and anger and guilt associated with those wars. Again, I feel like most Serbs harbor two seemingly incompatible feelings: indignant,

on the one hand, for lives lost and the crimes Milosevic committed, and suppressed guilt, on the other hand, for what happened in their name. Serbs are temperamental, strong and sensitive, and that makes them very difficult to understand! My Serbian truth right now shows people who don’t want to apologize because, to do so, would be admitting guilt for the actions of a man they themselves were fighting. I think Serbs want to be recognized as innocent before they apologize for what happened in their name, but that’s not pos19

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

sible—it has to go the other way around (if history is any indication). Serbs also feel like they weren’t recognized for the terrible things that happened to them during the war, because history tends to paint “good guys” and “bad guys” with broad strokes. All this makes for a very complicated truth. What did you notice as the most striking, interesting, amazing, strange or funny in everyday Serbian life? Most things I react to you can see in the illustrations. I can’t explain what or why certain things are funny; they just are. I’m most drawn to extremes, of course, the extremely traditional grandmother with headscarf and wool socks, or the extremely stereotypical young woman with sky-high heels and lots

of sparkly clothing. I also like details that represent some larger phenomenon: for example, I’ve done illustrations about the cigarette burns in all the ‘kafana’ tablecloths and the signs that proudly proclaim “smoking allowed” instead of “no smoking,” both to speak to the prevalence of smoking in Serbian culture. How do you notice details for drawing snippets? Observation is a way of life. I’ve noticed details my whole life; it’s just that now I have something to do with those observations. Before I was putting them into illustrations, they just flew from my mind after a while and disappeared. But now they have a home and a way to become more permanent. What are the snippets for you in the artistic way and

in your life? It depends. When I was in the middle of the project, they were my life. They were my way of expression. I was working 7-8 hours a day on them. Now, I’m taking a break from Snippets in that particular form, and doing more observational illustrations (with less didactic, explanatory text) in a smaller format. But, like everything, it’s cyclical— once I have enough time off from the Snippets, I’ll be excited to get back to drawing them, which I’ll do in October this year in New Orleans. What is the personal identity of the nations where you spent some time and showed us the main characteristics of? (Serbia, Bosnia, Macedonia, Montenegro, Croatia, Budapest, Vienna, Krakow, Turkey)

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: Milena Đorđević

This question is much too loaded and complex to answer in a few sentences! If I could answer it, even. I don’t think my understanding is complete enough to summarize the main characteristics of so many nations. How do you recognize your own identity living at so many different places? Well, I have only lived for an extended period of time in Serbia. The other places I was just traveling through, so my understanding of their cultures is much more surface-level. My identity is the same everywhere I go, though. It’s like that quote, “no matter where you go, there you are.” I always feel like an observer, someone slightly on the outside peering in. I felt like this my whole life, though. Even living at “home” in Louisiana, I never felt so much part of the culture as a separate observer of it. My identity is always primarily artist-observer, secondarily participant.

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: pixabay.com

on,

ostvaren i uspešan

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

INTERVJU: ALEKSANDAR SANJA ILIĆ

PHOTO: Petar Vujanić

ČUVAR TRADICIJE BALKANA 26

Aleksandar Sanja Ilić, srpski kompozitor i arhitekta, osnivač grupe “Balkanika”, rođen je 1951. godine u Beogradu. S obzirom na to da potiče iz porodice u kojoj se negovala muzika i medicina, ipak je diplomirao arhitekturu. Iako je zamišljao da će jednoga dana negde u svetu imati veliki biro u staklu, na ogromnom spratu, sa pogledom na neku luku, ne kaje se što nije to uradio, ali je zato ponosan što se bavi muzikom. Seća se da je prvu nagradu – bombonjeru, dobio sa 12 godina, kada je napisao kompoziciju koju je izvodio glumac i pevač Dragan Laković. Danas, sa grupom “Balkanika”, na najfiniji način prezentuje izvornu muziku, negujući svest o srpskoj tradiciji.

PIŠE: Milena Miletić FOTO: Petar Vujanić, Dunja Dopsaj

Koliko nas porodica određuje, koliko je važno odakle potičemo? Dolazite iz umetničke/ muzičke porodice gde se muzika negovala. Mislim da je to najpresudnija stvar u životu svakog pojedinca. Iz porodice iz koje si potekao vučeš trag celog života. Porodica je ta koja utiče na tvoj život, a često se dešava da čovek možda i nije svestan zašto mu se neke stvari dešavaju. Upravo nas taj osećaj natera da pomislimo na svoje pretke, šta su radili, šta im se dešavalo, i tako nađemo neku analogiju i uspevamo da se u životu snalazimo zbog tih dešavanja u prošlosti. Veoma je važno ono što ponesete iz kuće. Sećam se kako je majka brata i mene učila da se pravilno ponašamo za stolom, učila nas je kako da jedemo. Na osnovu sitnica, kao što je to kako držite nož i viljušku, da li znate pravilo da jedete, možete da shvatie iz kakvog okruženja ta osoba dolazi. Uticaj familije od malih nogu je veoma važan. Danas roditelji nemaju dovoljno vremena da se bave decom, a ako bi se makar malo potrudili, ona bi bila još bolja. Porodica je bila ta koja je uticala i na neke moje odluke. Kod nas se negovala muzika i medicina. Od malih nogu, stalno sam u kući slušao priče glumaca, pevača, komponovale su se pesme, pa je nekako bilo normalno da krenem tim putem.

Po obrazovanju ste diplomirani arhitekta, a po opredeljenu kompozitor. Kako sebe doživljavate, kako sebe lično identifikujete: ko ste vi? Želja mi je bila da negde u svetu imam veliki biro u staklu, na ogromnom spratu, sa pogledom na neku luku. Sećam se da sam tada otišao kod tatinog prijatelja u Njujork , i kada sam ga pitao da li ja mogu da dobijem posao kod njega, rekao mi je da ću, osim posla, imati i smeštaj na Menhetnu, dobra automobil, garderobu, ali i da neću imati „prebijeni dolar“ u džepu ako pogrešim. Onda ću propasti. Posavetovao me je da se lepo vratim u Jugoslaviju i da u Ameriku dolazim samo na odmor. Tako sam i uradio, vratio sam se i tada mi je bilo jasno da se neću baviti arhitekturom. Međutim, nešto se desilo, počeo sam da se družim sa muzičarima, tražili su mi neke pesme i tako je sve počelo. Nikada do sada se nisam pokajao. Kada uporedite muziku i arhitekturu, postoji velika sličnost. Dobijete želju da nešto uradite, pa napravite skicu, kao što je u muzici demo, zatim sve uobličite, razradite, doterate, pa krene izgradnja, tj. snimanje. Kada se završi snimanje, snimak je gotov, ali treba da se skine oplata, a to je trenutak kada ploča izađe u radnje. To je gotovo i nemate nikakve veze sa tim. Samo možete da uživate u onome što ste stvorili. 27

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: Dunja Dopsaj

Šta nikada nećete moći da zaboravite, šta je obeležilo vaš život privatno, a šta profesionalno? Nikada neću zaboraviti svoju prvu nagradu. Sećam se da sam na klaviru našao neki tekst koji je Duško Radović ostavio za mog oca. Tada sam bio peta-šesta godina niže muzičke škole, i s obzirom na to da sam dobro svirao klavir, iskomponovao sam muziku za taj tekst. Dragan Laković je tada rekao mom ocu da ne mora da se muči da piše muziku, već da će on otpevati pesmu koju sam ja uradio. Bio je prezadovoljan, čak mi je poklonio i bombonjeru. Tada, kada sam imao svega 12 godina, rekao mi je da uvek kada budem govorio o svojim počecima spomenem da sam prvu nagradu dobio od njega. Voleo sam slatkiše, tako da je bombonjera dobrodošla. Što se tiče privatnog aspekta, sve se promenilo u trenutku kada mi se rodio sin. Tada sam shvatio da treba da vodim drugačiji život, ne

tako nonšalantan, ne tako lepršav, već da vodim računa da ostatak života živim zbog nekog drugog. I danas, iako ima 30 godina, to radim, iako on to ne traži. To me nije omelo u poslu. Možda se baš tada javljaju neke emocije. Sećam se da sam te 1984. godine, kada se rodio sin, napisao pesmu „Princeza“. Verovatno su tada emocije bile dosta moćnije. Takođe, ne mogu da zaboravim kada smo bili u Kairskoj operi. Sa nama je nastupao njihov mešoviti hor i gudači. U tom horu je bilo pola žena koje su bile 90 odsto zabrađene, dve su imale šalove, a dve su bile pravoslavke. Pevali su moju pesmu „Hilandar“ na srpskom jeziku. Za jednu karijeru dovoljno je i samo to veče. U šta verujete? Verujem samo u jednu stvar, a to je da mora da postoji vera. U životu može da vam se desi samo ono u šta verujete. Važno je da budete

prizemni, ali zacrtajte ciljeve dosta visoko i uložite veliki napor da do toga dođe. Ta vera je prosto neverovatna. Oduvek sam želeo da imamo koncert u gradu Asizi. Znao sam da je to ambijent predivan za „Balkaniku“. Kada smo dobili poziv da nastupamo u tom gradu, nisam mogao da verujem.. Silno sam želeo da tamo sviramo i to se dogodilo. Sa „Balkanikom“ se vraćate muzičkim korenima balkanskog podnevlja, muzici i tradiciji Balkana. Kakvo ste nasleđe pronašli u sebi? U mojoj porodici svi su bili pragmatični, tradicija je podrazumevala slavljenje slave, poštovanje praznika i reda. Kao mali, dosta sam čitao o tradiciji. Međutim, 90-e su bile presudne da prestanem javno da se bavim muzikom. Nisam mogao da gledam sve te festivale na kojima učestvuju netalenotvani pevači koji nisu zaslužili prva mesta i nagrade. Znao sam da hoću da radim neku novu muziku, nešto instrumentalno. Čitao sam dosta o Vizantiji, o dešavanjima na Balkanu kroz vekove. Godinu i po dana sam uživao u svetu koji se polako otvarao preda mnom, svetu koji me pre nije toliko interesovao. Počela je da se stvara neka nova muzika i za Srbiju i za mene. Skupio sam mlade ljude koji su svirali neke čudne instrumente. Kada je „Balkanika“ 2000. godine izašla na tržište, ponudili smo publici nešto što do tada nije bilo viđeno. To su bili mladi ljudi koji sviraju muziku čija je osnova balkanski melos. Verovao sam da to može u svetu da napravi veliki uspeh. I dan-danas, kada se osvrnem, čudno mi je kako smo uspeli da prođemo sve te zemlje. Nisam mogao da se bavim muzikom za koju nisam bio spreman, samo sam znao da ću raditi nešto što ima dosta crkvenog pojanja. Prva kompouzicija bila je „Hilandar“, koju i danas izvodimo samo u drugačijem aranžmanu. Koliko je bitno pamćenje naroda i svest o sopstvenoj tradiciji? Jako je važna svest o tradiciji, a ljudi su zbog trke sa vremenom i novcem potisnuli te stvari. Ima velikih svetskih zemalja koje ne mogu da se pohvale tradicijom, bogate su, moćne, ali ne

PHOTO: Petar Vujanić

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

daj Bože da se nešto desi što je vezano za to pitanje ko smo i šta smo. To bi se sve raspršilo kao sapunica. Kada bismo mogli samo malo da se posvetimo sebi i tradiciji, ova zemlja bi se bolje osećala. “Moj Bog ima plave oči, moj Bog je protiv kraljeva noći, da letim ko drugi tražim pravo, sklopiću ruke i misliti plavo“. U kojoj boji mislite i koje su boje očiju vašeg Boga? Pesma je sve rekla. Tu pesmu smo napravili Irfan Mensur i ja kada smo radili predstavu

PHOTO: Petar Vujanić

„Plava ptica“ . Irfan je došao na ideju da u pauzama na probama zasviramo gitaru i malo pevušimo. Tako je nastala ta pesma. Onda smo je ubacili u predstavu, a kasnije je urađen i spot. Postala je pravi hit. Međutim, kada je posle tri meseca vlast shvatila o čemu se radi, zabranili su je. Danas se sluša sa istim uživanjem kao te 1992/93. godine. Sa „Balkanikom“ je izvodim po inostranstvu i to je fenomenalno kako su pesme „Plava ptica“ i „Princeza“ prošle kod publike u Italiji. Oni su se raspametili kada su čuli melodiju. Tekst nije toliko bitan ako muzika ima tu emociju i vibraciju. To je ono što je najvažnije na koncertima.

Spremate novi album, publiku ćete obradovati nečim skroz drugačijim. Šta možemo da očekujemo? Album će se zvati „Stand up“. Tako će glasiti i naslovna kompozicija koja će se prva pojaviti. Planiramo da 15 dana pre izlaska pesme najavimo tačno vreme i medij gde će publika moći da je čuje. Razmišljamo da to bude radio stanica koja pušta muziku na engleskom jeziku. Pesme su završene, sve je spremno i trebalo bi da album izađe u novembru. Tu je elektronika, truba, balkanski narodni instrumenti. Nešto potpuno drugačije, ali sam siguran da će se svima svideti.

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

MI PRAVIMO WEB SAJTOVE

l www.refresh.rs

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your MIND

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

IDENTITET I DUŠA Sve na našoj divnoj planeti vezano je za odnose među dušama. Iz tih odnosa proizilaze nesporazumi, sukobi, ratovi, ali (što je najlepše) i istinska ljubav. Budući da je duša, prema shvatanjima dr Branislava Petronijevića, apsolutno nesvesno, važno je da se zna da je osvešćivanje duše vezano za njeno prepoznavanje od strane njenog dvojnika – ličnosti. Svaka ličnost je posebna, jer ima svoju samobitnost, što podrazumeva personalnost, odnosno identitet – ono što je razlikuje i izdvaja od drugih ličnosti. To što je identifikuje kao posebnost je njen identitet. U kosmosu ne postoji ništa isto, te tako ne postoje ni dve identične ličnosti. Ličnosti nastaju imenovanjem novorođene duše. Razvojem duše stiču se sve bolji uslovi da ličnost shvati da ima dušu i da o njoj treba da brine. Neki ljudi odžive svoj život i nikada ne pomisle na svoju dušu. Ko brine o svojoj duši (tako misle svi produhovljeni pojedinci i narodi), ne može da mrzi druge i pazi šta misli, govori (piše), kako se ponaša, šta zastupa, vodi računa o svojim navikama, svom karakteru i temperamentu, i svestan je da sâm stvara svoju sudbinu. Suština svih problema u odnosima između duša je odnos

identiteta prema sopstvenoj duši. U procesu samoosvešćivanja i dovršavanja duše, najveći uspeh je usaglašavanje između primarne i sekundarne duše, koje su suština svake ličnosti. Poznato je da je svaka novorođena duša, čije je trajanje jedan život, neka vrsta kodiranog, teškopromenljivog programa, jer

IMENOVANJEM NOVE DUŠE POSTAJE IDENTITET, KOJI SE OBLIKUJE I REGISTRUJE KAO POSEBNA LIČNOST. KADA INDIVIDUA SHVATI DA IMA DUŠU, A SVAKA DUŠA IMA IME, DOLAZI DO SAMOSPOZNAJE.

PIŠE: prof. dr. Svetozar Radišić

je određena primarnom dušom, genetskim i kosmičkim kodom, imenom, unikatnom primarnom ćelijom, i za svaku jedinku posebnim iskustvom, koje se povećava od začeća do smrti. Stoga, nameće se pitanje: zašto bi neko mrzeo bilo kojeg drugog čoveka, kada zna da je on kodiran (programiran), i tek nakon dovoljnog samoosvešćivanja – samopromenljiv. Imenovanjem nove duše postaje identitet, koji se oblikuje i registruje kao posebna ličnost. Kada individua shvati da ima dušu, a svaka duša ima ime, dolazi do samospoznaje. Nova

PHOTO: pixabay.com

(sekundarna) duša od roditelja dobija samo temperament. Primarna duša je večna, kroz niz života se dovršava, odraz je karaktera, a usavršava se programom primarne ćelije, kosmičkim kodom, imenom i iskustvom. Slobodnom voljom čovek može da menja samo sebe, odnosno svoju strukturu ličnosti, ukoliko to čvrsto odluči i ostvari nizom u kojem su najvažniji želja, volja, vera u sebe, i posebno, živom mentalnom predstavom novog sebe – kao cilja. Pri tome, ne može neposredno da menja uslove života, odnose među ljudima, niti životnu predstavu u kojoj ima posebnu ulogu. Menjanjem sebe posredno

utiče na sva ostala bića. U tome se kriju čar i svrha života. Onog momenta kada se imenovana nova duša (identitet, ličnost) i stara, primarna duša, prepoznaju, počinje dovršavanje duše i njen ubrzani napredak. Od tog momenta ljudi postaju plemeniti, mudri, velikodušni, vrli, prepuni ljubavi i dobrote. Zato ja veoma važno da identitet (osoba koja je prema shvatanju teozofa Božanstvena zvezda) što pre to shvati i ličnim primerom pomogne i drugim dušama da se osveste. Sve duše imaju isti cilj – povratak Izvoru. Imati svoj identitet znači posebnost koju treba negovati i s ponosom je ugraditi u raskoš života. Tako se čuva zvezdolikost.

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your CULTURE

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PIŠU: Aleksandar Đelić & Milena Nikitović FOTOGRAFIJE: www.nisville.com

21. NIŠVILLE DŽEZ FESTIVAL

MAGIČNO MUZIČKO PUTOVANJE

Nišville festival, koji se održao od 13. do 17. avgusta, na niškoj tvrđavi, nije ostavio ravnodušnim ni najzahtevnije ljubitelje džeza. Tokom četiri dana, muzički sladokusci su imali priliku da isprate 90 koncerata, na kojima se predstavilo oko 600 muzičara svetske i domaće džez scene. Procene organizatora su da je, tokom Festivala, glavni program videlo oko 20.000, a prateće programe, koji su inače bili besplatni, oko

125.000 posetilaca.

u veče, ređala važna imena house i jazzy DJ scene, a našu pažnju su naročito privukli Joey Negro, domaćin programa - niški DJ Funky Junkie, Florian Keller i DJ Ćile.

Iako su se na scenama smenjivala vrsna domaća i svetska muzička imena i bendovi, najjače utiske na autore ovog osvrta na ovogodišnji Nišville, ostavili Prvi dan festivala su Vladimir Četkar, Monty obeležio je Vladimir Četkar, Alexander, San Ra Arkestra i nasmejani momak sa Ohrida, Duško Gojković. koji danas gradi karijeru u Americi. Pravo žanrovsko Na Midnight Jazz Dance osveženje na džez-soul-fank sceni su se, po završetku muzičkoj sceni, predstavio glavnog programa, iz večeri je publici svoj novi album

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

“Heavenly”. Četkar vidi svoje sviračke uzore u umetnicima kao što su George Benson i Wes Montgomery, ali on ne samo da odlično svira, već talentovani gitarista poseduje i veoma prijatan glas. Izdvajamo i dobre vibracije Portugalke Carmen Souza, koja je publiku povela na putovanje kroz Kapo Verde, Portugal, preko Kube i Brazila. Carmen je u svojim numerama spojila fado sa fankom, soulom I etno muzikom.

učinivši da publiku prenesu preko severnoafričkih pustinja, blisko-istočnih obala, i natrag do užarenih balkanskih tvrđava. Kolumbijski basista Juan Garcia-Herreros aka Snow Owl je pokazao zašto je osvojio latinoamerički Grammy. U kombinaciji sa balkanskim ritmovima koje je isporučivao Stoyan Yankoulov iz Bugarske, i divnom pratnjom vrsnih muzičara iz celog sveta, a posebno vedre i nasmejane violinistkinje Alejandre Marie, Snežna sova je osvežio Nakon odličnog prvog publiku na Main Stage-u muzičkog dana, imali smo svojim nadahnutim setom. priliku da nastavimo da Jedna od glavnih zvezda uživamo. Drugog dana festivala, pijanista Monty festivala magiju nam je preneo Alexander sa svojim triom sastav Eftekasat iz Egipta. je zvučao kao da je na sceni Publici su se predstavili čitava postava big benda. kombinacijom orijentalnog U trenucima jamajkanskih i folka i savremenog džeza, i kreolskih narodnih motiva koje svoje numere nenametljivo je ispredao na melodici, uz utkali u vruće letnje veče, fantastičnu pratnju sa bubnja

i kontrabasa, Monty Alexander je za sat vremena, koliko je trajao koncert, priredio publici spontanu vožnju od klasičnih jazz nastupa za akustični trio, preko reggae, pa čak i dubovanih deonica, do pomenutih narodnih motiva Montijevog rodnog kraja. Da čovek ne poveruje, iste večeri nastupili su i pioniri acid jazz zvuka, britanski bend Incognito, koji je zapalio publiku i podigao je na noge u već sitne sate. Njima je ovo bio treći nastup na Nisville festivalu, ali su zapeli iz sve snage kao da tek treba da se dokažu, ili još bolje, da ne razočaraju svoje fanove u Nišu. Šta više, bili su opet energični, iskreni i nadahnuti. Ima neka tajna veza između Incognita i niške, rekli bismo, i srpske publike. Jedan

najpoštovanijih

džez muzičara, naš Duško Gojković, nastupio je trećeg dana festivala sa najpoznatijim srpskim džez orkestrom Big Band RTS. Da li su vreli dani, tople večeri i intenzivne emocije, koje su izazivali nastupi muzičara do ovog koncerta uticali da čula vaših izveštača budu dodatno izoštrena i osetljiva, tek ova postava i program koji su odabrali za Nišville, ostavili su snažan utisak. Možda jedno od najboljih izdanja Big benda i Duška Gojkovića, zahvaljujući senzibilitetu kojim su obojili ovaj nastup, a koji se najbolje može dočarati delikatnim izvođenjem kompozicija Quo vadis Samba i Samba Tzigane. Iako je bio predviđen da sa našim majstorima nastupi i bugarski jazz prvak Milcho Leviev, nažalost, njegov nastup je izostao. Duško Gojković bio je ovogodišnji

dobitnik nagrade za doprinos razvoju džez muzike "Car Konstantin". Uz holandski Jazz Connection, koji su mlađu publiku razdrmali posle nastupa Duška Gojkovića i Big Benda, na nišku tvrđavu se spustio Sun Ra Arkestra. Legende avangardnog džeza, Sun Ra Arkestra, svojim muzičko–scenskim performansom, proveli su publiku kroz šest decenija dugu tradiciju i nekoliko hiljada godina stvaranja sveta. Nakon smrti nekadašnjeg frontmena i osnivača, čuvenog Sun Ra, orkestar je preuzeo 91-godišnji saksofonista Marshall Allen, koji je osvojio publiku energijom koju, uprkos godinama, nosi. Ovaj gospodin, inače i najstariji izvođač u istoriji Nišvila, ovogodišnji je dobitnik

nagrade “Šaban Bajramović”, koja se dodeljuje za fuziju džeza sa drugim muzičkim pravcima. Poslednje festivalske večeri, 16. avgusta, nastupili su Wayne Escofery Quartet, Sotavento big bend iz Argentine, i zvezde večeri, Amira Medunjanin, Bojan Zulfikarpašić i Nenad Vasilić. Jaka kiša je pretila da će pokvariti poslednje festivalsko veče, ali zahvaljujući najistrajnijima u publici, nastupi Sotavento Big Benda i britanskog saksofoniste Escofery-a ispraćeni su pod kišobranima. Kiša je stala, a Amira Medunjanin i njeni virtuozni pratioci su uzeli publiku pod svoje, i podarili joj zajedničko muzičko iskustvo ovih podneblja, utkano u džez klavirske slike i inteligentne ritmičke pratnje na kontrabasu. Ovaj trojac

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

često sarađuje na zajedničkim projektima čiji je zajednički imenilac – savremeni džez pogled na muzičku tradiciju sa ovih meridijana. Takva kombinacija je ispraćena ovacijama, kako svi izvođači Nišvilla ističu, najbolje publike na svetu.

sa DJ pulta u sitne sate narednog dana, posetioci Nišvilla zaista postaju građani Nišvilla – Nišvillijanci. Sve je teklo savršeno, od ulaska u Tvrđavu, preko perfektnog zvuka na koncertima i odlične organizacije, do bezbednosti za koju su se brinuli brojni momci, kao i pripadnici žandarmerije, ali koji nisu bili u prvom planu da proizvedu kontra efekat, do izlaska i rano jutarnjih okrepljenja – o nama je tih nekoliko dana brinuo gradonačelnik Nišvilla Ivan Blagojević i veliki broj ljudi iz organizacije i volontera, koji čine da se Nišville upisuje u mape i kalendare, iz godinu u godinu, već 21. godinu.

Nišville se mora uvrstiti u sam vrh najznačajnijih kulturnih događaja koje Srbija danas ima u ponudi. Ovo je festival muzike, festival dobre publike, festival dobrog raspoloženja, festival dobre organizacije, festival pristojnosti. Imali smo osećaj da se neko veoma potrudio da nam bude dobro na Nišvillu. Od atmosfere u gradu koja odiše letnjom svečanošću i Niš je srpska prestonica dobrim raspoloženjem preko dobre muzike, pristojnih ljudi dana, do poslednjih tonova i dobrih kafana. Uz Nišville,

Niš postaje i letnja destinacija za kvalitetan letnji odmor. Preko dana se uživa uz kafu u nekom od mnogobrojnih kafea, iz kojih se čuje dobra muzika, latino, soul ili jazz, posle se može okrepiti u nekoj od brojnih kafana, kafanica, restorana, bistroa, kafeterija sa klopom ili fast food restorana, da bi se požurilo na spremanje i ulazak u carstvo muziciranja na Tvrđavi. Upišite i vi u svoje kalendare nekoliko slobodnih dana - negde oko polovine avgusta 2016. godine. Svi za Niš!

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO STORY:

JUST MARRIED! Na obroncima šumovite, svežom vodom i čistim vazduhom bogate, planine Goč, zaustavljeni su jedinstveni i, iznad svega, dragoceni trenuci, bez kojih bi život bio samo sivo i pusto bitisanje… Kao da je u datom trenutku poziralo sve ono najlepše što je od Boga stvoreno: priroda u svom raskošnom sjaju, umivena jutarnjom rosom i obasjana Suncem, verni i privrženi ljubimci sa iskrenom i neskrivenom srećom što su deo ove piktoralne scene, dvoje mladih koji isijavaju iz sebe onim najvećim i najvrednijim što postoji u vaseljeni - ljubavlju. TEKST: DOBRIVOJ RADOJČIĆ FOTOGRAFIJE: PREDRAG ILIĆ

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

yourself

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

SVI MOŽEMO PLESATI Gabriella Roth “Najbrži način da umirimo um jeste da pokrenemo telo”.

PHOTO: Katarina Karakaš Spiroski

Enesa Mahić je licencirana učiteljica plesa 5Ritmova i terapeut. Već deset godina istražuje međusobni odnos tela i psihe, od telesno orijentisane psihoterapije kroz Pet ritmova, do rada s traumom. Upoznala sam je na radionici 5Ritmova EROS i SRCE, u Beogradu, pre par meseci, i sa njom je uvek neizvesno kuda i kako će se razvijati sam proces plesa, dokle ćemo stići. Njene radionice su prevashodno istraživačka laboratorija, akcenat nije na muzici nego na unutrašnjem impulsu koji svaki plesač/ica nosi u sebi. Ali, naravno, muzika je neizostavan deo radionice. Ova nadasve šarmantna žena smatra da ples nije rezervisan samo za scenu i pozornicu, već da se može plesati dok se kuva kafa ili ručak. “Ritam svake osobe je poput njegovog ili njenog otiska prsta. Način na koji se ljudi kreću je oblik njihovog postojanja. Budući da smo složena bića možemo se umešati u žestoku mešavinu ritmova poput tečnog/ haos, lirskog/stakata, duboka tišina ili neku drugu kombinaciju”

Garbijelle Roth, autorka plesa Pet Ritmova. Šta je za tebe ples 5Ritmova i kada si ih počela praktikovati? 5Ritmova Gabrielle Roth sam upoznala krajem 90ih, i za mene je to jedna od najjednostavnijih i najdubljih mapa za samospoznaju koje sam ikad upoznala. Praksa slobodnog plesa koja ima vrlo jasan okvir, no dovoljno širok da se izbjegne dogma; optimalna kombinacija dubokog rada i zabave; praksa koja protresa tijelo, stvarajući time tektonska pomjeranja u srcu i umu; portal do stanja u kojem nijedan dio mene nije otcijepljen od drugih. Kako dolazimo do središta sebe plešući? Ples sam po sebi nije garancija samospoznaje, važna je namjera. Svatko u plesnu dvoranu dolazi s drugim ciljem: netko u plesu vidi vrstu fitnessa, netko traži priliku za flert, netko želi osjećajnu katarzu, a nekome je plesna dvorana mjesto ekstaze i spoznaje. Vjerujem da je u svemu što

radimo namjera ta koja određuje smjer – priprema obroka, vođenje ljubavi ili razgovor s nekim tko nas plaši, također, mogu biti put u središte sebe ako im pristupamo kao duhovnoj praksi. Ples 5Ritmova je praksa koja podjednako komunicira s našim tijelom, osjećajima, umom, dušom i duhom. Ples bez zadanih koraka nas beskompromisno suočava s onime što se u nama uistinu događa, otapa nam maske i slama uvjerenja, pomaže da otpustimo kontrolu, krutost tijela, srca i uma. Suočava nas sa svime što si ne želimo priznati da jesmo i da otpustimo sve što nismo. Uči nas da se naučimo smijati vlastitoj slijepoj identifikaciji s komadićima sebe. I ako imamo sreće i predano plešemo dovoljno dugo i dovoljno duboko, poklanja nam povremena iskustva prepuštanja plesu koju je veći od nas, trenutke u kojima ne plešem JA, nego ples pleše mene. Da li je lako shvatiti šta je ono što nas određuje, ko smo MI? Ako tražim konačni odgovor na to pitanje, nije nimalo lako.

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

Ako se fokusiram na to tko sam SAD i OVDJE, te se pomirim s time da najvjerojatnije nikad neću dobiti kompletan odgovor, postaje mrvicu lakše. Ko je Enesa Mahić? Mnogo je fragmenata s kojima se mogu identificirati: strpljiva sam majka, strastvena plesačica, putnica zaljubljena u svijet i prirodu, terapeutkinja koja je zahvalna na prilici za rast... No isto tako sam i sebična, lijena, hladna, oštra... Obje strane su podjednako istinite i obje strane su samo površina mene. U rijetkim trenucima mi je dano da osjetim da ispod ovog tijela i osobne povijesti postoji ne-ja koje je čisti ritam, energija i pulsacija, bez ega. No ego se vrlo brzo pobrine da se vratimo u crno-bijele priče :) Kao što reče Walt Whitman, jedan od omiljenih mi pjesnika (s kojim slučajno i dijelim rođendan): “Proturječim li sebi? Onda u redu, proturječim

PHOTO: Tomislav Marić

sebi.

Golem sam, u meni su mnoštva.” Koje je tvoje prirodno stanje - PLES ili stanje MIROVANJA? Ili je to isto? U živom tijelu nikad ne postoji stanje mirovanja – od trenutka rođenja do trenutka smrti, mi neprekidno dišemo, naše srce desetljećima ne prestaje kucati, stanice se obnavljaju, crijeva probavljaju, tekućine kolaju tijelom, um skakuće s misli na misao, emocije nas obuzimaju ili napuštaju... Mijenja se samo ritam – nekad smo mirniji i introspektivniji, nekad žešći i silovitiji, no ples je uvijek prisutan. Vještina je znati se prepustiti promjeni ritma, umjesto da se uvijek držimo sigurnog i poznatog. Kada kroz ples zaroniš u sebe, da li dolaziš i osvešćuješ onaj najbolji/najgori deo koji ti nedostaje? Ne vjerujem u podjelu na najbolje i najgore dijelove. Mi ljudi smo toliko opsjednuti ocjenama i izborima: dobro/loše, tijelo/duh, ekspresija/introspekcija, mi/oni... Neke prakse nas uvjeravaju da trebamo aktivno transformirati svoj negativitet, druge da je dovoljno prihvatiti sebe s manama, no mene u radu uvijek zanima ZAŠTO smo takvi kakvi jesmo, ne zanima me ocjenjivanje i težnja imaginarnim idealima. Ako npr. u plesu izbjegavam kontakt, besmisleno je stavljati ocjenu na to (loša sam jer bih trebala biti otvorena za druge ili dobra sam jer to pokazuje da nikog ne trebam) – stvarno pitanje je ZAŠTO me ples vodi tamo. Zašto smo okrutni, zašto smo nesebični, zašto smo ljubazni, zašto smo lažljivi... Moje je iskustvo da kada tzv. najgore dijelove gledamo na taj način, s dubokim interesom, obično otkrijemo da iza njih postoji stvarna bol čije zaliječenje

dovodi do spontane promjene negativnog ponašanja. Meni je ples prečica do istine, ogledalo za trenutnu stvarnu Ja i pokazatelj smjera promjene – a obično je promjena u onom smjeru kojim mi se najmanje ide. Kada kažem 5 Ritmova, koji ti ritam prvi pada na pamet: tečni/flowing, stakato/staccato, kaos/chaos, lirski/lyrical i duboka tišina/stillness? Kad kažem 5Ritmova, uvijek mislim na Val, cjelovitu sekvencu svih 5Ritmova. Svaki ritam nosi učenja bez kojih bih bila nepotpuna. Grčevito držanje za jedan ritam koji mi je najugodniji stvara neravnotežu, kao što bi boravak u predivnom vječnom ljetu na koncu doveo do suše i propadanja. Ego voli čvrste definicije i ne voli biti rastegnut preko svojih granica – zato je tu Val, gimnastika za svaki dio našeg Ja. Kroz koju tvoju radionicu bi osoba mogla da osvesti KO JE, ustvari, ONA? 5Ritmova su praksa, a praksa znači spremnost da se godinama uvijek iznova pojavljujemo u plesnoj dvorani s umom početnika. Jedna radionica nikako nije dovoljna ako nam je krajnji cilj samospoznaja. Svaka radionica nam može pokazati komadić onoga što jesmo, no beskorisno je poistovjetiti se s djelićem slike. Pema Chödron je napisala: “Ako želiš spoznati ono što je neuništivo u tebi, moraš se uvijek iznova izlagati razaranju.” Za mene je to esencija svake psihološke ili duhovne prakse. Predlažem da probate ples 5Ritmova i ako vas dira, posvetite mu se jedno vrijeme redovito. Ako ne, tragajte dalje dok ne nađete praksu koja rezonira s vama. PIŠE: Anima Mundi

PHOTO: Tamara SertiÄ&#x2021;

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your spirit

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

ŽIVOT ME VOLI Prihvatiti svoj lični identitet i suštinu jeste jedan od najvećih zadataka svakoga ko je na putu promene, i što je možda i još važnije, prvi korak u metafizičkom svetu za bilo koju promenu je da prihvatimo to gde smo sada da bismo uopšte stekli uslove za promenu... Čitav svoj život sam se stidela jednog segmenta svoje ličnosti i uporno pokušavala da ga sputam, smirim, obuzdam, disciplinujem, primirim, i konačno, ugušim. Danas, sa svojih četrdeset godina, ja puna srca i sa velikom radošću, upravo taj deo sebe negujem, hranim i podržavam. Jer to sam JA. A da bih u najsažetijoj formi objasnila o čemu se radi, citiraću reakciju mog sina tinejdžera u tim situacijama: ''Daj, mama, nemoj da se ložiš!'' ''Nemoj da se ložiš'' je poruka koju sam sebi slala kroz celu osnovnu i srednju školu, a na fakultetu sam već bila ''iskulirana'' urbana devojka kojoj je sve ravno do Kosova. Bez pokazivanja bilo kakve strasti i borbenosti, jer to nije ''cool''... 56

Danas znam da je to što trčim po ceo dan, što afektivno reagujem, što se glasno smejem i oduševljavam, što otvorenih usta slušam kada mi neko prepričava svoje dogodovštine, što volim da budem prva u redu na koncertu, što čim otvorim oči proveravam šta ima novo na fejsbuku, što jedva čekam da izađe novi gedžet, bilo da je kompjuter/telefon/tablet, što opčinjeno trčim ulicama grada u kom sam prvi put u životu i euforično fotografišem, ne želeći da propustim niti jedan sekund lepote koja me okružuje, što satima kreiram i dizajniram nove afirmacione kartice i pripremam svoje radionice, što verujem svima... potpuno u redu... Potpuno je u redu da budem to što jesam, jer sam vremenom naučila da je upravo u tome osnova lične sreće i zadovoljstva - da zavolimo i prihvatimo sebe ovakve kakvi smo sada, i da upravo to ko smo nas čini posebnim, jedinstvenim i neponovljivim. Lični identitet doživljavam kao esenciju onoga što mi jesmo, sa čim smo se rodili i sa čim ćemo preći u drugu dimenziju.

PIŠE: Aleksandra Ubović, Heal Your Life trenet&life coach

To i jeste ono nešto što nas čini neponovljivim i jedinstvenim. Razni slojevi uverenja, kodova ponašanja, učenja, okolnosti, utiču na nas u određenoj meri, grade nas, kreiraju i modeluju, ali ono što JESMO, kada se svi ti slojevi skinu, upravo je ono JA koje nas i čini posebnim i drugačijim od svih. Osnova rada Lujze Hej, po čijoj metodologiji sam licencirana da vodim radionice i lajf-koučing susrete, upravo je ukazivanje na značaj ljubavi prema sebi

i prihvatanja sebe upravo takvima kakvi jesmo. Vrlo često, ljudi su zbunjeni kada dođu na koučing susrete, jer s jedne strane žele da se poboljšaju i promene, a sa druge strane radimo na tome da prihvate sebe baš takve kakvi su. A u stvari, za mene poboljšati sebe znači biti u miru sa tim što jeste. Poboljšati sebe znači i biti u skladu sa svojim odlukama i sa svojim osećanjima. Poboljšati sebe znači i verovati sebi i svojim instiktima, poštovati svoje potrebe i inspiracije. I to je nešto na čemu radim sa svojim klijentima. JA, DANAS, srećna sam žena koja svesno kreira svoj život i uživa u svakom njegovom akspektu. Ja, danas, sa lakoćom donosim odluke i pratim svoj unutrašnji emocionalni vodič koji me nepogrešivo vodi ka svemu onome što je za mene najbolje u tom trenutku. Ja, danas, verujem sebi, poštujem i volim sebe. Ja, danas, znam da je sve dobro i da me život voli. I kao što kaže jedan od prvih motivacionih pisaca, Og Mandino: ''Ja sam neponovljivo čudo prirode. Ja nisam na ovoj zemlji slučajno. Ovde sam sa ciljem da izrastem u planinu, a ne da se skupim u zrno peska.''

PHOTO: pixabay.com

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

AZZO

ECCOMI

. . . Azzo !

Eccomi, arrivo, sono qui, lo sento.

Quanta fatica nel non fare un cazzo :

E resto in piedi

. . . fuggire da ogni tipo d’ imbarazzo

pronto come mai :

senza far danno o metter gente in mezzo,

più duro di frane più peso dei sassi

pagando il prezzo di sembrare un pazzo

più forte dei guai . . .

per sopravviver questo mondo rozzo . . .

( Ooom . . . )

Sicuro di voler salvare il mazzo, eludendo il da farsi e i vari impegni sfuggendo il pizzo e non lasciando segni . . . Fabio Massimo Faggi

. . . E con i calli parto fischi di nuove note .... Per disegnare un senso a cose vuote . . . Fabio Massimo Faggi

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

YOUR SPORT

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

FABIO PALERMI

Fabrizio Clemente della classe 1965 e Fabio Palermi della classe 1966. Due ragazzi romani cresciuti con una grande passione che hanno coltivato sin da piccoli: la vela. L’uno con il fratello ha partecipato alle campagne olimpiche in Tornado e ha sempre amato la velocita' in acqua. Da li nasce la sua passione per i multiscafi, conseguendo numerose vittorie nonche' il titolo nazionale. E l' altro, si appassiona delle derive con cui ha regatato sia a prua che al timone con Fabrizio raggingendo un discreto palmares e un titolo nazionale. Entrambi appartenenti al medesimo club, hanno deciso quest'anno di vedere insieme all'eta` di 49 anni dove potevano ancora arrivare. Hanno preso un Hobie Cat 16 e hanno iniziato una campagna senza darsi un obiettivo. Risultato delle tre nazionali disputate nel 2015 per i piazzamenti conseguiti e avendo vinto la nazionale di Pescara . Sono riusciti 62

FABRIZIO CLEMENTE

a qualificarsi per l'europeo assoluto nella golden fleet e sono arrivati noni all'europeo master e 38 esimi su 128 al campionato europeo assoluto Hobie Cat spingendoli a riprovarci il prossimo anno. E buon vento. COME AVETE INIZIATO A PRARICARE LO SPORT DELLA VELA? FABIO PALERMI: Ero piccolo e facevo giretti con i miei amici che avevano una barca a vela, un 470, poi il padre della mia prima ragazza a 18 anni regalo` a lei una deriva per due con cui fare le regate, iniziammo con delle regate sociali presso il circolo velico dove era la barca, andavamo a istinto, la voglia di migliorare ci fece 'studiare' la questione, allenarsi e migliorare, e cosi' venne il resto, vari stage con campioni come Tomas Musil Jan Pinnel e Diego Romero su barche diverse mi hanno migliorato molto.

FABRIZIO CLEMENTE: Avevo 5 anni, mio padre d’estate portava me e mio fratello al mare su una piccola barca a vela con randa e fiocco (Zef) a fare brevi tratti di navigazione davanti alla spiaggia. Ci portava sulla barca a vela perché era l’unico posto in cui stavamo buoni e non litigavamo tra noi. Insieme a mio fratello mi sono appassionato e da allora non sono più sceso. A 12 anni con mio fratello siamo passati sui catamarani, e l’anno successivo abbiamo vinto il nostro primo titolo nazionale. Allora non c’era la distinzione tra juniors e seniors, si correva tutti insieme. Andavamo a vela solo d’istinto, non avevamo seguito nessun corso di vela. Solo a 16 anni, convocati in squadra nazionale con il Tornado, abbiamo iniziato a fare anche preparazione tattica e allenamenti mirati con un allenatore.

PHOTO: pixabay.com

QUANDO SIETE IN BARCA, COME VI SENTITE? QUALI SONO LE VOSTRE SENSAZIONI QUANDO AFFRONTATE UNA REGATA? FABIO: Sono molto tranquillo prima della regata, non m’interessa affatto il risultato, ci metto tutto l'impegno che posso, non sono mai ansioso, l'agonismo viene fuori durante la gara, odio quando gli altri commettono scorrettezze. FABRIZIO: Quando non c’è

regata mi sento bene a casa, nel mio ambiente, qualunque sia il meteo e il posto dove sono. Prima delle regate sono un po’ teso, non riesco a rilassarmi…poi quando parte la regata mi tranquillizzo e mi diverto, tranne quando… ho diritto di passo e non mi danno la precedenza!

concentrati...piu' degli altri . Cercare di capire cosa succede nel campo di regata, leggere il campo. FABRIZIO: Togliere tutto dalla testa, sentire solo il mare, il vento e ascoltare quello che dice il compagno di barca.

QUALI SONO I SEGRETI PER VINCERE?

VOSTRI

A QUALLE CAMPIONE FAI RIFERIMENTO?

FABIO: Nessun segreto, dare il massimo, essere attenti e

Fabio: Per la dedizione il cuore e le motivazioni, un campione 63

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

che pero` non e' un velista, Jury Chechi. Fabrizio: Paul Elvstroem. Il più grande di tutti i tempi. Ha vinto sia sulle derive che sui catamarani, dimostrando che anche sui multiscafi non conta solo la velocità ma anche la tattica e la strategia. In Francia, al termine di una regata internazionale di Tornado, dove superò me e mio fratello a pochi metri dalla linea d’arrivo dopo due ore di dura lotta in regata, ci aspettò subito dopo l’arrivo per complimentarsi con noi. Sono passati quasi 30 anni, ma lo ricordo come se fosse ieri. QUALLE E IL TUO CAMPO DI REGATTA PREFERITO? FABIO: Acquafresca lago di Garda, c'e' un fantastico panorama. FABRIZIO: Quello dove c’è il sole e non fa freddo, come in Costa Azzurra o nell’Italia del Sud. QUANTI TROFEI AVETE VINTO? E QUALE E' QUELLO PIU' IMPORTANTE PER VOI? QUALI SONO I VOSTRI OBBIETTIVI PER IL FUTURO? FABIO: Il piu' importante psicologicamente è stato il primo campionato regionale vinto, poi il campionato italiano nel 2001 su una deriva per due. Vincere un’altro titolo italiano in qualsiasi classe. FABRIZIO: 9 titoli Italiani assoluti (di cui 1. in classe olimpica Tornado). Il più importante per me è stato quello del 2009, perché arrivo`esattamente 30 anni dopo il primo titolo italiano, vinto nel 1979. Vincere un titolo italiano dopo aver compiuto 50 anni. INTERVISTA DI ANIMA MUNDI, MILENA NIKITOVIĆ LE FOTO: ARCHIVIO PRIVATO

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

YOUR CRYSTAL

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

Kristali PIŠE: Stela Knežević, IPHM professional Crystal Therapist

Mi smo napravljeni po Božjem obličju. Kako mi pronalazimo i doživljavamo ovu sliku? Otkriće ove ronilačke slike u nama može biti inicirano posmatranjem obrazaca i oblika iz prirode. Data nam je moć kreativnog razmišljanja. Razmišljati i doneti ovaj misaoni proces u vidljivom obliku je dragocen dar ljubavi i Boga. Da bi se ova veština razvila, moramo dopustiti da dete u nama radi, oslobođeno vremena i prostora. Mi obično govorimo o tome kao o svojoj mašti. To je istina. To je naša mašta, ali kada se pomeramo iz ovog ograničenja, vremenskog i prostornog, mi se pomeramo u beskonačno (ako smo strpljivi i ljubazni prema sebi). Pravi test našeg bića jeste sposobnost da se radi u vremenu na racionalan, sistematičan način, sa idejom da smo dati. Potrebna je samodisciplina za razvoj naše 68

veštine. Ova veština će biti u obavezi da prevede svaku ideju u finalni proizvod.

ljubavi i njenu sposobnost da pokrene transformativne promene u psihi.

Danas, većina nas zna da postoji energija povezana sa mislima. Misao može pulsirati, energija povezana sa njom postaje koherentna i ima moć kao laser.

Fizičko telo ima svoju suštinsku formu i koštanu strukturu. Analogna energija postoji oko tela i održava ravnotežu i totalno funkcionisanje fizičke forme. Ovo energetsko polje postoji kao sistematski niz oscilirajućih energetskih tačaka koje imaju slojevitu strukturu i definitivnu simetriju. Iste izjave oličavaju definiciju normalnog kristala u materijalnoj formi.

Najveća povezujuća supstanca je LJUBAV! Čak i maskirana u odeću termina kao što je rezonanca, ona je bila i jeste čista sila. Mi je svakako doživljavamo kao emociju, ali mi ovde iskušavamo nešto što je izvan emocija. Mnogi od nas su počeli da uče proces prenošenja misli, naročito ljubaznih misli, bezuslovno. To nam je donelo još veću sposobnost da cenimo snagu uma da utiče na bolest, moć da izleči. I što je najvažnije, poštujem prisustvo bezuslovne

Ako postanemo vezani za misaoni proces koji ima visok emocionalni sadržaj, taj obrazac razmišljanja biće zaključan u ovom energetskom obrascu koji nas okružuje, i fizičko telo će se manifestovati u obliku distorzije oblika, kao što su pad, skraćenja

PHOTO: pixabay.com

noge, uvijanje mišića oka ili usta. Ako se nastavi duže vremena, oni će ostati hronični i zaključati se u telu. Jedan od principa lečenja kristalima je da se raskine sa ovim obrascima, sa energijom dobijenom preko kristala, do normalne kristalografske strukture. Kristal je kvantni konvertor koji je u stanju da prenese energiju u obliku koji ima diskretne biološke efekte. To je rezonantno dejstvo. Ova kristalnost je očigledno i suptilna energija ili kvantni nivo, kao i makro nivo. Kosti, tkivo, ćelije i tečnosti tela imaju definitivnu kristalnost. Struktura tečnosti, ćelija i tkiva tela je sklona da postane nestruktuirana i nekoherentna kada su prisutni oboljenje ili stres. Fizičko telo se sastoji od tečnih kristalnih sistema u membranama ćelija,

intercelularnim tečnostima, kao i u većim strukturama, kao što su masno tkivo, mišićni i nervni sistem, limfa, krv i tako dalje. Upotrebom odgovarajućeg podešenog kristala na koji te strukture odgovaraju, balans i koherentnost mogu da se vrate dostavljanjem potrebne informacije ili energetske hranljive materije koja je potrebna. Kristali su čista solarizovana sunčeva svetlost kojoj je bilo potrebno više miliona godina da se formira. Svaki ima svoju rezonancu i vibracije. Danas učimo da koristimo kristale (drago i poludrago kamenje) kao preventivni i isceljujući oblik lečenja koji generiše isceljujuće vibracije, radeći na telesnom energetskom polju. Kristali se mogu koristiti da kanališu isceljujuću energiju preko

isceljivača prema pacijentu, ili se mogu položiti na specifično mesto na telu kome je potreban tretman. Kristali su tu da nas uče i da nam služe, ali njihova energija je uspavana dok se ne probudi njihova elementarna svest bezuslovnom ljubavlju. Minerali, biljke i većina životinjskog sveta su vezani za grupnu svest. Kao što je bez psihofizičkog sazrevanja, svaki čovek, samo pojedinac sa potencijalom da se realizuje ili ne, tako i kristale i drago kamenje treba usmeriti da bi služili. Samo neke više životinje i čovek imaju individualnu svest. To je individualna svest našeg ega koja nas vezuje za trodimenzionalni svet. Ego sa sobom donosi razdvajanje od naše intuicije i višeg ja. Mi smo retko svesni našeg istinskog unutrašnjeg bića 69

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

koje nas povezuje sa svim drugim oblicima života. Ovo isključenje uzrokuje većinu naših problema. Mi zanemarujemo svoju intuiciju, jer su nelogične i nevažne za našu dnevnu rutinu i aktivnosti. Stoga mi suzbijamo ekspresije našeg višeg ja i zamenjujemo ih mislima logike i rezonovanja. Intuitivno ima sposobnost da unapred upozori, predviđa i vodi nas, i karakteriše je nesebična ljubav, saosećanje i radost. Kristali nam mogu pomoći da se uspostavi ravnoteža između podsvesti (više ili intuitivno ja) i svesnog uma. Kao sva carstva na zemlji, mineralno carstvo je u stanju evolucije. Stanje evolucije kristala je prikazano njegovom svetlošću. Tupi kristali su manje evoluirali, dok su jasni, svetli, kao što je dijamant, visoko evoluiralo. Svaki je podešen u određenom zraku i ima određenu svrhu i namenu. Kada smo postali svesni ove suptilne energije, možemo naučiti da se zaštitimo od loših vibracija i naučiti da privučemo dobre vibracije. Radijantna energija dolazi sa zemlje u obliku čisto bele sunčeve svetlosti koja sadrži elektro-magnetnu energiju koja putuje prema Zemlji u različitim talasnim dužinama. Samo kada životvorna bela svetlost protiče kroz nas, povezujući nas sa univerzalnom životnom silom, mi smo živi i u savršenom zdravlju. Kada je ova svetlosna energija blokirana, uzrokuje se nesklad između tela, uma i duše, prati ga stanje nesklada. Ove energetske blokade su uglavnom uzrokovane našim savremenim

PHOTO: pixabay.com

stresnim načinom života, lošom ishranom i nedostatkom prirodne svetlosti, negativnih misli i raznih vrsta zagađenja. Čovek nije samo komad materije, njega drže na okupu električni impulsi iz mozga. On je oličen duh i ima dušu. Njegova duša ga povezuje sa duhovnom dimenzijom, jer je on energetsko biće koje ima potencijal da spoji svoje fizičke i duhovne aspekte da bi postao celovito i duhovno biće. Kako težimo za samospoznajom, tako se naš nivo svesti povećava. Mi smo i materija i duh, i kada možemo da razumemo ovu vezu, možemo biti celoviti i zdravi. Mi treba da stupimo u kontakt sa svojim višim i duhovnim ja u cilju povezivanja sa kristalima i buđenjem njihove isceliteljske moći. Sami kristali nam mogu pomoći u tome. Ove Božje stvari su tu za našu upotrebu. Morate naučiti da postanete disciplinovani da biste ih primenjivali. Naše želje će se promeniti iz onoga što smo hteli u ono što nam je potrebno. Opet ćemo biti u plesu života. Mi smo svi ovde da bismo služili. Ako to znate, to je sjajno. Ako to radite, to je još bolje. Neke proces uspona tera da žele da pobegnu. Za druge, mi pitamo šta možemo uraditi da bismo bili na usluzi. Držite ovu Ljubavnu Svetlost Istine u službi tako da bude dostupna onima koji se kreću u tu svest.

PHOTO: pixabay.com

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO STORY:

LONDON Neko će se zaputiti u London zbog Stonsa, neko zbog Bitlsa (“Abbey Road”), neko zbog Kleša, ili Koje (Disciplina Kičme), neko će zbog Šekspira, neko zbog Oskra Vajlda, a neko možda zbog Pekića ili Crnjanskog, neko zbog prvih glumačkih koraka Čarlija Čaplina, a neko zbog glumačkog iskoraka Radeta Šerbedžije, neko zbog Šerloka Holmsa, a neko zbog Agate Kristi, neko zbog sentimenata vezanih za početak učenja engleskog jezika (“London bridge is falling down...”), a neko zbog poliranja istog, neko zbog romansirane biografije kraljevske porodice (ondašnje i/ili ovdašnje), a neko zbog anarhiji sklonog panka, neko zbog čaja u pet, a neko zbog piva u bilo koje doba dana, neko zbog Van Gogovih suncokreta (National gallery), a neko zbog Camden street art-a, neko zbog rodbine ili drugara u pečalbi, neko zbog ljubavi života svoga i lunjanja u “Notting Hill” ili “Četiri venčanja i sahrana” tripu (može i po kiši), neko zbog žara (window) shopping-a hot kolekcija u Regent/Oxford ili Bond/Carnaby ulici - od tričarija (suvenira), preko večnih Martinki, do ozbiljnih Alexander McQueen komada.... a neko (što da ne) baš zbog ovih mojih fotki. Ako se ukaže prilika, ugrabite je, aplicirajte na vreme za vizu i uživajte. AUTOR FOTKI/TEKSTA: TOMISLAVA MILIĆEVIĆ

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

YOUR BODY

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

ZDRAVO TELO

PIŠE: Snežana Rafailović, wellness terapeut

ivni Branislav Nušić je u svom predgovoru za komad “Gospođa ministarka” napisao, i kroz sam komad pokazao, da uživanje u životu, bez preteranih uspona i padova, podrazumeva i samopoznavanje ličnih potencijala. Da je to uobičajena situacija u životu, verovatno ne bi bilo ni samog komada, kao ni previše euforičnih ili tužnih životnih situacija, ljudi bi znali šta mogu i tako bi živeli, a pitanje energije, snage, baš je pitanje samopoznavanja, tj. usaglašenosti potencijala sa energijom koja se koristi. Odluka da neko bude dobar, ili pak odluka da ne bude dobar, odluka je za koju je važno da prati svest o tome šta mi to možemo, šta je naš potencijal. Energija je ključna reč, ona koja je dobra za nas, nije za nekoga drugog, i obrnuto. Ako nešto nedostaje, čime se može nadomestiti, i da li naše emocije, naš intelekt, naša fizička spremnost, mogu da prate ono što nam se nudi kao mogućnost. Oduvek sam želela da najpre ja živim, a onda pomognem drugim ljudima da žive svoj potencijal. Potraga za ličnim identitetom se odvijala kroz potraga za potencijalima koje nosim u svojoj genetici. Sećanje na rano detinjstvo je sećanje na život u prirodi, na smenu godišnjih doba, praćenje promena u energetskom smislu kroz besprekidnu i zanosnu igru, pokret i istraživanje šta ja sve mogu, na koliko visoko drvo se mogu popeti,

niz koliko strmu nizbrdicu se smem sankati, o koliko životinja mogu brinuti, i čudesno otkriće da moje ruke mogu da nečiji telesni bol učine manjim, učiniti da ga nestane. U mojoj porodici su postojali ljudi koji su se bavili zdravljem drugih ljudi. Jako sam želela da pomognem drugim ljudima, pomažući im, osećala sam se dobro, a definitivno kultivisanje te potrebe sam ostvarila najpre kroz osnovne kurseve masaže, a kasnije i wellness akademiju. Biti wellness terapeut znači imati sveobuhvatan pristup celokupnom zdravlju čoveka. Uporedo sa mojom potrebom da se susretnem sama sa sobom u svakom smislu, da moja ishrana bude potpuno prilagođena mojim bazalnim potrebama, odvela me je prvo u makrobiotiku, koja mi je otvorila potpuno novi uvid u količinu slobode koju imam, predočila veliku sreću u saznanju koliko je malo hrane potrebno za kvalitetan život, kao i apsolutnu slobodu da mogu pomoći, savetovati druge ljude, jer uvesti red u svoj život znači uvesti red i u svoju ishranu. Danas, posle skoro deset godina intenzivnog bavljenja zdravom ishranom, vidim da je moguće, ali da ni malo nije lako osloboditi se navika koje su, veoma agresivnim uplivom u naš život, potisnule prirodan način ishrane. Žene mogu puno učiniti za sebe, svoju porodicu, a

PHOTO: pixabay.com

samim tim, i svoju naciju. Ples i antistresne radionice, koje su bile obavezni deo moje obuke, pretvorile su se u stalnu potrebu i praktikovanje pokreta kao važnog dela moje prirode i važnog dela vežbe komunikacije. Biti wellness terapeut znači vladati različitim manipulativnim tehnikama i imati svest o tome koliko je važan dodir. Dodir je prvo taktilno iskustvo koje

BITI WELLNESS TERAPEUT ZNAČI IMATI SVEOBUHVATAN PRISTUP CELOKUPNOM ZDRAVLJU ČOVEKA. imamo, topao dodir, dodir koji nam kaže da nismo sami, koji nas štiti, daje nam snagu da rastemo i pomaže našoj sigurnosti. Dodir je star i važan koliko i život, a savremeni način života nas poprilično udaljava od ove osnovne potrebe, kako prema čoveku, tako i prema životinjama. Masaža je stara koliko i dodir, koliko i život. Bebe masiraju njihove mame, tate, a kasnije bi kultura odlaska na masažu trebala da postoji, jer bi jako olakšala odrastanje mladog čoveka, smanjujući zbunjenost i bol koji se dešava naglim rastom i sazrevanjem. Sve što nam se dešava naše telo će zapamtiti, pa je terapeutu lako da samo dodirom shvati stanje zdravlja klijenta.

Imam običaj da kažem klijentima da mogu svašta misliti o sebi, ali njihovo telo ih odaje. Energetski blok, na ma kom delu tela, reflektuje se na čitavom telu, pa je potreban tretman celog tela da bi se izbalansirala energija. Preterana energetska otvorenost takođe nije poželjna, potreban je balans. Postojana vera u život, u ljude, ljubav prema njima, samim tim, optimistički stav, važan je deo mog rada sa ljudima, važno je imati empatiju za njihove probleme, a u isto vreme im pokazati, samim tretmanom, da je svako stanje promenjivo, ponekad je važan samo drugačiji pogled na trenutne probleme. Važno je da klijent ima svest o tome da sve što oseća tokom masaže je deo njega, njegovo trenutno stanje, terapeut je samo tu da pomogne da se trenutno stanje osvesti, koriguje, balansira, i to je prvo što će klijent čuti od mene kada se sretnemo, protokol tretmana će učiniti da se oseća uvaženo i sigurno. Jedna od najvećih zabluda, a i dilema, baš su naše lične potrebe i naši potencijali, bolesti su upravo posledica njihovog nepoznavanja i nepoštovanja, i zato je jako je važno biti zdrav i spremno se suočavati sa svakodnevnim stresom. Zdrav čovek može sve, ima priliku da učestvuje u životu u svakom smislu, a ići utabanim stazama koje ne donose radost i zdravlje je besmisleno.

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

YOUR MOTOR

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

AH, TA VESPA! PIŠE: Miodrag Tomić u ime članova Vespa kluba Srbija FOTOGRAFIJE: Privatna arhiva

Ovo je priča čiji početak nije ništa dobro obećavao. S izgledom na propast od početka, ali s dobrom idejom, i još boljom namerom, stvoren je mit koji i danas traje. Jedna italijanska fabrika posrnule posleratne industrije, njen vlasnik pred bankrotom, jedan aeronautički inženjer, koji nikada nije vozio motor, niti su ga zanimala takva prevozna sredstva. Fabrika „Piaggio“, osnovana daleke 1884. godine, bavila se uglavnom proizvodnjom aviona, šinskih vozila i opremanjem brodova. Krajem II svetskog rata, njen veći deo bio je uništen, pa su naslednici porodice Pijađo bili primorani da posao pokrenu iz početka. Vlasnik fabrike, 80

Enriko Pijađo, dao je zadatak (aeronautičkom) inženjeru, Koradinu Daskaniju, da od onoga što zatekne u fabrici, konstruiše jednostavno i jeftino prevozno sredstvo na dva točka, male potrošnje, lako za upravljanje i dopadljivo ženama. Osmislivši vozilo na kojem se sedi kao na stolici, s menjačem brzina na volanu, Daskani je za pogon iskoristio motor za pretpaljenje avionskog motora, prednju viljušku sa amortizerom, točkove je preuzeo takođe sa aviona, kao i još neke delove koji su mu poslužili za ogibljenje. U aprilu 1946. godine predstavljeno je novo prevozno sredstvo. Enriko Pijado je u prisustvu ministra industrije i trgovine oduševljeno uzviknuo:

"Sembra una vespa!" (lzgleda kao osa!). Samo deset godina kasnije, fabrika "Piaggio" u Pontederi slavila je proizvodnju milionite vespe. Ovaj dvotočkaš postaje italijanski nacionalni projekat, koji je do danas ostao primer odličnog marketinškog predstavljanja jednog brenda. Već prvi plakat oglašavanja vespe iz I946. godine, na kojem je prikazana dama na skuteru, bio je prilično smeo za zemlju u kojoj su te godine žene prvi put glasale. Vespa postaje i junak stripova mladog Benita Jakovitija, a verovatno najveću popularnost stiče prikazivanjem čuvenog filmskog ostvarenja Vilijama Vajlera "Praznik u Rimu", sa Odri Hepbern i Gregorijem Pekom u

glavnim ulogama. Ova holivudska romantična komedija doprinela je planetarnom uspehu vespe. Njena populamost raste tokom Olimpijskih igara u Rimu 1960, kada je fabrika "Piaggio" organizatorima dala na raspolaganje l10 vespi sa nacionalnim obeležjima zemalja učesnica. Šezdesetih godina "Piaggio" ima pogone za proizvodnju u gotovo svim zemljama Evrope, kao i u Brazilu i Indiji. Vespa postaje ne samo italijanski ponos,

nego i sastavni deo nacionalnog imidža. Među brojnim reklamnim kampanjama, ostao je upamćen slogan "Chi vespa mangia le mele chi non vespa no", koji je i danas

popularan na Facebooku. Nakon pojavljivanja vespe u filmu "Praznik u Rimu" (1953), vespa više nije mogla da se otrgne iz kinematografskog zagrljaja. U 52 godine "filmske karijere", u prevoznoj "ulozi" našla se u 82 filma: u Felinijevom ostvarenju "La dolce vita" (1959), Lukasovim ''Američkim grafitima" (1973), De Palminom "Skarfejsu" (1983), Levinsonovom "Dobro jutro, Vijetname" (1987), Moretijevom "Intimnom dnevniku'' (1993),

Sajerovom ''Alfiju" (2004), Polakovom "Prevodiocu" (2005), Spilbergovom "Minhenu" (2005) i drugim.

Mnoge poznate ličnosti su doprinele popularnosti ovog dvotočkaša pozirajući na fotografijama. Tako u dokumentaciji Vespa muzeja u Pontederi nailazimo na neverovatne fotografije. Recimo, glumca koji se proslavio jašući konje u kaubojskim filmovima, Džona Vejna, na vespi! Ili Čarltona Hestona u kostimu Bena Hura u ambijentu I veka nove ere, u rimskom Cirkusu Maksimusu, takođe, na ovom motoru. Gari

Kuper, Žan Pol Belmondo, prva Bond devojka - Ursula Andres, Bred Pit, Mihael Šumaher, Dženifer Lopez, Paris Hilton... nižu se popularna lica iz različitih perioda.

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

Najviše vespa klubova postoji u Italiji. Njih 260 je zvanično registrovano. Oni organizuju brojne manifestacije i okupljanja, koja počinju od 8. marta: "Obilazak mimoza" ili "U susret proleću" u Varezeu, "Prvi maj na vespi" u blizini Torina, "Putevima vina u Avelinu", "Maskenbal na vespama u Pontederi", "Vespama na golf", "Kaljari na vespi", "Između mora i planina Karare"... Ovi skupovi, osim vožnje s vetrom u kosi i druženja, imaju za cilj i turističku promociju mesta u kojima se održavaju. Najznačajniji i najmasovniji su svakako "Svetski dani vespe", koji se organizuju još od 1956. godine, svaki put u drugoj državi, s obzirom na to da klubovi ljubitelja ovog prevoznog sredstva postoje i van Italije, na kojima se obično okupi nekoliko hiljada akreditovanih učesnika. Ove godine je održan početkom juna, u Biogradu na moru, u 82

Hrvatskoj. Dogodine, u isto vreme, domaćin ovim okupljanima će biti San Trope, u Francuskoj. Ozbiljnost organizacije ovakvih skupova najbolje ilustruje podatak da do 2021. godine postoji odluka o mestima narednih održavanja ove manifestacije.

Izraziti zaljubljenici u vespe su članovi oldrajmer klubova, koji sa pasioniranom pažnjom održavaju svoje dvotočkaše, prikazujući

ih na ovom, ali i posebnim skupovima. Stari primerci prolaze različite preglede, kako bi se ustanovila verodostojnost delova, i na taj način ocenila vrednost svakog komada. Danas više vrede stare i konzervirane vespe koje nikada nisu ofarbane, s vidljivim tragovima patine prošlih vremena, nasuprot potpuno restauriranim, koje odaju utisak kao da su upravo proizvedene u fabrici „Piaggio“ u Pontederi. MUZEJ VESPI U BEOGRADU Vespe u Srbiji postoje duže od pola veka. Prva organizovana okupljanja su otpočela u Beogradu, kod Francuskog kulturnog centra, na uglu Knez Mihailove i Zmaj Jovine ulice. Prvu vespu iz Francuske je 1953. godine provozao arhitekta Mihailo Mitrović. Ta vespa, ofarbana i „podmlađena“, krasi Muzej

vespi u Beogradu, koji je nastao entuzijazmom i predanošću brojnih beogradskih vespadžija. Ovaj jedinstveni Muzej proizašao je iz ideje da se posetiocima predstavi nesvakidašnja „Piaggio“ kolekcija

vespi na jednom mestu, gde se mogu videti različiti modeli, koji su zaslugom poštovalaca ovog skutera dovedeni u besprekorno stanje. Muzejska kolekcija se prostire na 120 kvadrata i pruža hronološki uvid u razvoj ovog dvotočkaša, od najstarijih modela

iz 40-ih godina prošlog veka, pa sve do poslednjeg iz 2000. godine s ručnim menjačem. Inicijativa za osnivanje muzeja vespi kod nas, koja poseduje najveću i najvredniju kolekciju na prostoru eks – Jugoslavije, potekla je od članova Vespa kluba Srbije, po ugledu na Vespa muzej u Pontederi. Izložba „55 godina vespe u Srbiji“, koja je održana u oktobru 2012. godine, u Galeriji Progres, u Beogradu, izazvala je veliko interesovanje, sada je dostupna na internetu, i u Muzeju vespamuzejsrbija.rs. Za ovu godinu planirano je izlaganje nove postavke na istom mestu, uz prigodnu pozorišnu predstavu, o čemu će čitaoci e-magazina RYL biti na vreme obavešteni.

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

Refresh

your ORMAN

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

Black & PIŠE: Milena Nikitović FOTOGRAFIJE: Instagram

Ja sam čovek od mode, a moda nije samo garderoba. Moda se odnosi na sve vrste promena. Karl Lagerfeld Modna ikona, jedan od najcenjenijih modnih kreatora današnjice, Karl Lagerfeld je nemački modni kreator, umetnik i fotograf sa sedištem u Parizu. Kada je tačno rođen, ne zna se, dostupni podaci na biografskim stranicama variraju od 1933. do 1938. godine. Na početku karijere radio je za Pierre Balmain, Jean Patou i Chloe, takođe 86

je radio i kostime za pozorište i operu. Decenijama unazad, Karl Lagerfeld je glavni dizajner i kreativni direktor modne kuće Chanel, italijanske kuće Fendi, kao i modne imperije koja nosi njegovo ime. Važan događaj u skorijoj modnoj istoriji desio se 1983. godine, kada je Lagerfeld postao kreativni direktor za Chanel. Chanel je tih godina bio na zalasku, a ime slavne Coco bilo

je gotovo zaboravljeno. Lagerfeld je uspeo da oživi Chanel u kratkom roku. Tako je legendarna mala crna haljina, istinski pečat Coco Chanel, ponovo postala simbol za eleganciju. Ekscentrični Karl je poznat i po svom glamuroznom stilu ličnog odevanja i siluete. Zaštitnog znaka bele kose, crnih naočara i formalne visoke kragne. Kad je reč sopstvenom izgledu, Lagerfeld kaže

& White da za njega “karneval u Veneciji traje cele godine”. Ja sam sopstvena karikatura i to mi se sviđa. To je kao maska, kaže za svoj “mumificirani” imidž odelo-kosa-naočare, koji čini da izgleda kao aristokrata koji je vremeplovom stigao iz 18. u 21. vek. Kosu vezuje u rep još od 1976. i dnevno je izbeljuje suvim šamponom. Gotovo uvek je u beloj košulji sa visokim okovratnikom, u crnom sakou i farmerkama. Nosi i

kravate, rukavice bez prstiju, i - uvek - čizme od krokodilske kože. I nakit: broševi, prstenje, a dizajn nakita zavisi od raspoloženja - od srebrnih srca do vintaž kolekcija u gotskom i art deko stilu. Iako je, pre svega, poznat po svojim kreacijama, Karl Lagerfeld je i renomirani fotograf. A ne smemo propustiti da pomenemo

i njegov britak jezik, kultni sarkazam i česte izjave kojima pleni i zabavlja javnost. On ima stav o svemu i skidamo mu kapu što se ne libi da ga iskaže. Crna i bela uvek izgledaju moderno, šta god ta reč značila. Black-and-white always looks modern, whatever that word means. Karl Lagerfeld 87

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your špajz

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

ŽIVA HRANA ZA VITALNO TELO I ZDRAV DUH PIŠE: Margareta Vesna, aktivistkinja za prirodniji način života i ishranu

Svi smo svesni da je hrana, pogotovo danas, izgubila svoje osnovne karakteristike. Prerada joj, gotovo u potpunosti, denaturiše i menja strukturu. Tako smo zaboravili ulogu hrane – da ishrani i da daje energiju. Svesni toga ili ne, svi već jedemo sirovu biljnu hranu – jer jedući salatu i voće, hranimo se po modelu presne ishrane, samo je pitanje u kojoj meri. Koja je to hrana koja hrani i daje

PHOTO: pixabay.com

energiju? Očigledan odgovor dobijamo posmatrajući svoju anatomiju. Koju hranu možemo da obezbedimo i obradimo samo onim alatom koji nam je dat rođenjem? Sirova biljna hrana, u integralnom izdanju, za čoveka je i hrana i lek. Idealan koncept – hraniti se integralnim plodovima voća i povrća, zelenolisnim povrćem, i pomalo, semenkama, obrađujući ih samo onim alatom koji nam je dat rođenjem – vid, miris, ukus, šake, zubi, i naravno,

naš digestivni sistem. Ipak, zbog nedovoljne dostupnosti sveže hrane, čovek je na sve moguće načine obrađuje i skladišti. Koje karakteristike mora da zadovolji namirnica da bismo je nazvali prirodnom hranom za čoveka: • Lako dostupna – možemo je konzumirati bez obrade bilo kakvim alatima, osim našim šakama i zubima • Vrhunski ukusna – konzumiramo je bez potrebe da

PHOTO: pixabay.com

začinjavamo, jer je savršenog ukusa takva kakva jeste i kako dolazi iz prirode • Usvojiva – lako se vari i apsorbuje u naše ćelije • 100% dostupna oku i šakama • 100% mirisna i ukusna nosu i ustima • 100% jestiva zubima • 100% bez potrebe začinjavanja i bilo kakve obrade • 100% prihvatljiva želucu i crevima • 100% usvojiva našim ćelijama U presnoj ishrani, koja je i prirodna ishrana, najzastupljenije namirnice su plodovi voća i povrća – sve što nosi semenku u sebi – jabuke, kruške, jagode, trešnje, lubenice, paradajz, tikvice, krastavac, paprike, maline, šljive – spisak je veoma dug. Važno je i mekano i sočno zeleno-lisnato povrće – zelena salata, bebi spanać, matovilec... Jedna od važnih zajedničkih karakteristika plodova voća i povrća i zelenolisnog bilja – to su namirnice koje su u najvećoj meri izložene sunčevoj svetlosti – i kao takve su najpoželjnije u našoj ishrani. Sve ostale biljne kulture moramo obrađivati i jedemo ih umerenije. Semenje – sve vrste – orašasto, uljarice, mahunarke i žitarice – obrađujemo potapanjem u pitku vodu, poželjno od 8 do 12 sati, ili najjednostavnije, preko noći. Ovim postupkom semenka oživljava, počinje proces klijanja. Zbog biohemijskih procesa koji se tada odigravaju u semenju, ono za nas postaje hranljivije, ukusnije i lakše se vari. Semenke se koriste

umereno – jedna šaka dnevno. Osim kod semenki, obradom sveže biljne hrane, mi ne postižemo veću hranljivost, koja je glavna funkcija hrane. Obrada služi tome da se zadovolji ukus, potreba za skladištenjem i unošenjem obroka, kao i da se prevaziđe trenutna nedostupnost sveže hrane. Kako bismo očuvali strukturu, enzime, vitamine, minerale, aminokiseline, proteine i sve ono što hranu čini hranom, ukoliko je neophodno prerađivati je, preporučeni načini obrade su seckanje, blendanje, sušenje, zamrzavanje, mariniranje, isklijavanje. Ako sušimo i zagrevamo – vodimo računa da to bude do maksimum 45 stepeni Celzijusa. Marniranje radimo prirodnom fermentacijom ili limunovim sokom. Sušimo u za to predviđenim aparatima, ili još poželjnije, na suncu i vazduhu. Blendiranje nam omogućava razigrane recepte, od biljnih mleka do perfektnih torti. Vodimo računa da tako spremljenu, kašastu hranu, konzumiramo sporije, i da je dobro mešamo sa pljuvačkom, jer varenje počinje već u ustima. Pored ishranjivanja organizma, jedna od veoma važnih funkcija koju može da podrži upravo sveža biljna hrana je i čišćenje organizma od otrova – detoksikacija. Jedino sveži plodovi voća olakšavaju eliminaciju otrova. Zato je najpoželjnija hrana – sočno, slatko voće! Voće nam daje i preko potrebnu energiju. Voće se jede obavezno na prazan stomak, najbolje jedna vrsta po obroku – monoishrana. Količina – do pune

sitosti i zadovoljenja. Na primer, jedna dinja od 1,5 kg je obrok. Važno je da ste siti, a da se ne prejedete. Jedite kad ste gladni, zaustavite se kad ste siti. Jedan od važnih faktora čišćenja i detoksikacije je voda. Poželjno je piti živu vodu, kojoj je uspostavljena prirodna struktura. Pijemo je na temperaturi tela, pola sata pre jela, ne pijemo je tokom jela, i pijemo je jedan i po do tri sata nakon jela, u zavisnosti od sadržaja obroka. Obavezno je pijemo u malim gutljajima, sobne temperature! Naravno, ukoliko uzimamo dovoljno svežeg sočnog voća, u kome se nalazi najbolja “voda”, potreba za pijenjem obične vode se značajno smanjuje. Voće možete jesti uvek, vodeći računa da ga jedete na prazan stomak, slobodno do pune sitosti! Jedite voće koliko vam duša hoće! Koje koristi možete da očekujete? Više vitalne energije, životne snage, jačanje imuniteta – podsticanje urođenih isceliteljskih sposobnosti organizma, kao i regulaciju telesne težine, kvalitetno spavanje, dobar metabolizam i redovnu stolicu, čistu i glatku kožu, sjajnu kosu, jake nokte, bolju koncentraciju, jaču intuiciju i volju za životom, životnu radost i bolje raspoloženje, čišćenje na svim nivoima! Vodite računa o svom telu, ono je jedino mesto u kome ste prinuđeni da živite!

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your HOROSKOP

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

MAJANSKI PEČAT

PIŠE: Senka Stojanov, astrolog za majanski horoskop

Svako od nas, u određenom životnom razdoblju, preuzima ulogu „kopača zlata“ u potrazi za ličnim identitetom. Potraga za sobom je put koji najčešće traje. Prati ga dosta uspona i padova, neprestanog preispitivanja i izazova, koji su kako pokretač, tako i iskušenja. Ne postoji univerzalni recept, niti instant rešenje. Potraga je deo našeg koda i vraćanja sećanja na ono ko zapravo jesmo. Potraga je put do nas samih, čistih i svetlosnih bića, koja nisu obeležema statusnim simbolom, bojom kože, verom i sličnim parametrima, koji nas u svakodnevnom življenju etiketiraju i odvajaju jedne od drugih. Naprotiv, potraga za ličnim identitetom, koliko god bila stvar pojedinca, u isto vreme nas ujedinjuje, jer jedni drugima ulazimo u život u cilju razmene i pomoći na razne načine. Svako ko je deo našeg puta, donosi 96

nam odgovore, osvetljava deonice puta, pruža ruku u danima kada sve deluje nedostižno. Univerzum se uvek pobrine da u trenutku previranja naiđemo na prijateljsko lice, podršku i spoznamo da nismo jedini na putu koji nam se ponekad učini besmislen.

Kako svako ima svoj način i biramo po osećaju, pratimo znakove pored puta ili savet prijatelja, tako su, sasvim sigurno, učenja drevnih Maja najbolji izbor za neke od nas. Samo jedno učenje u nizu, ni bolje ni lošije od drugih. Drugačije, sa posebnim pristupom, koji osoba koja traga prepozna kao svoj ili ode drugim putem. Drevne Maje su deo učenja bazirale na 20 solarnih pečata, a svaki od njih ima 13 različitih obeležja. Ukupno 260 različitih kombinacija uz dodatne karakteristike, koje do najsitnijih detalja razjašnjavaju sve ono što je svakom od nas rođenjem darovano. Svaki pečat od 1-20, uz određen ton od 1-13, ima drugačiji zadatak, drugačiji put i drugačija iskušenja, olakšana darovima i energijom koja je dominantna za svaku od 260 kombinacija. Majansko učenje je usko povezano sa prirodnim ciklusima da nas, posle izvesnog vremena, vraća prirodi, uči kako da se vratimo sopstvenoj vibraciji koja je usklađena sa pulsom prirode. Svako od nas, kao određen majanski pečat, ima pozitivne i manje

pozitivne karakteristike, baš kao što smo svi satkani od dobrih i manje dobrih osobina. Naravno, uz svest, manje dobre osobine pretvaramo u prednost, i iz tih lekcija izvlačimo maksimum da bismo dalje mogli da napredujemo na putu do sebe. Sve je kod Maja proračunato do perfekcije i greška ne postoji. Sve je u savršenim

ciklusima i vibracionim talasima koji nas usmeravaju, što svesno, što nesvesno, gde treba da idemo i šta je sledeće. Shodno svojoj dominantnoj energiji, po majanskom pečatu, postoje i putevi koji su najbolji i najkraći za svakog od nas. Neko uči kroz neprestanu transformaciju, neko kroz partnerski odnos, neko kroz realizaciju, i tako redom. Ne postoji ni jedan od majanskih saveta i znanja koja nisu primenjiva u svakodnevnom životu. To i jeste cilj, da sve ono što je deklarisano kao duhovno, zaživi u realnom životu. Kao što svaka godina nije savršena za sve, nego za tačno određene ciljeve, upravo tako svako od nas u sebi nosi energiju koja nam daje naš način, naše učitelje i naše puteve, koji su nevezano od drugih, savršeni za nas. Nevezano od mišljenja okoline, Maje daju najbolju opciju, shodno našem biću i vibraciji kojom pulsiramo. U majanskom horoskopu-tumačenju nema loših aspekta, samo izazova koje je potrebno prevazići i prednosti koje su tu da nam olakšaju put. Ne postoji greška, niti možemo zakasniti, jer svako vreme u kome

se pokrenemo je savršeno vreme, jer smo osetili talas koji je naš i koji nas vodi putem kojim pulsira naša duša. Jednostavnost je majanski princip koji olakšava svaku prepreku, pojednostavljivanje u zamenu za kompleksno i nemoguće. Ne postoji nerešivo, po majanskim načelima, samo vibracija koja je naša, ili vibracija drugih koju smo preuzeli, ne znajući da je to duži put za nas. Jednostavno i lako, to je moto drevnih Maja, koje su upravo po principu lakoće stizale do velikih otkrića i istina koje je bilo nemoguće nevideti. Izradom majanskog horoskopatumačenja puta duše, dobijamo precizne smernice koje u nekom trenutku deluju kao univerzalno učenje, koje naizgled ni na šta posebno ne ukazuje. Ali, zapravo, Maje od svakog ko se opredeli za taj put, traže posvećenost, upornost i udubljivanje u ono što je preciznim matematičkim proračunima naznačeno upravo za određenu osobu. Neretko se dogodi da shvatimo da smo, žargonski rečeno, „promašili temu na pismenom“, ali i to je bio deo našeg puta, kako god nam izgledalo. Onog trenutka kada spoznamo da život koji smo živeli ne čini da nam duša radosno treperi, i kada shvatimo da je strast veliki pokretač i mogućnost za sreću, tada smo sasvim sigurno krenuli putem spoznaja do sopstvenog identiteta. I tada imamo izbor, da ostanemo tu gde jesmo, ili da se menjamo i pratimo pravac vetra koji će nas nežno pokrenuti, dodati malo snage u jedra, i pomoći da svaki sledeći korak napravimo sigurno u želji da živimo ispunjen život pun radosti, čak i kada to nije opšteprihvaćen način. Hrabri se pokreću, hrabri se sreću i hrabri se udružuju na putu do raja koji nije „tamo negde“, već u svakom trenutku, tu gde stojimo. Uz blagoslov Maja, krenimo na put na kome ćemo istraživati svoje granice, prebroditi sve prepreke, u cilju unutrašnjeg ispunjenja i pronalaženja ličnog pečata, koji nas čini posebnom karikom u lancu zvanom život.

BROJ #7, SEPTEMBAR 2015.

LJUBAV, VERA, NADA

PHOTO: pixabay.com

VERA Vera = život Vera = kiseonik za našu dušu. Vera diže vibraciju i daje nam krila, vera vraća osmeh na lice i život u naše srce, um, dušu i telo kad mislimo da je svemu kraj. Vera nam donosi nove ljude, nove ljubavi, nove mogućnosti. Vera nam pomaže da budemo najbolja verzija sebe. Vera nas usmerava da drugima pomognemo da vide koliko mogu i da ih podupremo da ostvare svoje snove. Verujem životu i univerzumu da mi svakog dana dolazi nešto izuzetno što će mi život unaprediti u svakom pogledu. Verujem da je sreća samo stvar našeg ličnog izbora. Verujem u ljubav. Prava ljubav dolazi tek kad mi zavolimo sebe na onaj najfantastičniji način - bezuslovno. Sasha Simović

VIDIMO SE U OKTOBRU!