PSIHOLOGIJA
KAKO DA SE POKRENEM P
autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, supervizor Mense Bosne i Hercegovine, jasnab@mensa.rs
rema Perlsovoj paradoksalnoj teoriji promene: promena nastaje kad prihvatimo to što jesmo, sa svim manama i vrlinama, a ne kad pokušavamo da budemo to što nismo. Pokrećemo se kad prihvatimo sebe i nagradimo svaki pokušaj. Korene pasivnosti treba tražiti u detinjstvu. Deca funkcionišu po principu načela prijatnosti: rade šta žele, šta im prija. Procesom vaspitanja deca uče da rade i to što je neprijatno, ali korisno, a istovremeno uče da postoje stvari koje su prijatne ali štetne. To ide lakše u detinjstvu, kad dete uz pomoć roditelja i u školi izgrađuje radne navike učvršćivanjem poželjnog ponašanja za koje dobija pohvalu. Vremenom samo oseća zadovoljstvo zbog socijalno
poželjnog ponašanja. Situacija se menja u pubertetu kad testira neophodnost prethodno postavljenih granica, pokušava da dobije šta želi bez napora (vraćanje na princip prijatnosti). Svaki zahtev i ograničenje doživljava kao nedostatak ljubavi. Istovremeno ima svest o fizičkim promenama, telesna šema se menja, pa neprihvatanje sebe pripisuje drugima projekcijom. Za razliku od
ranog detinjstva kad se pohvaljuju i pokušaji, bez obzira na uspeh, očekivanja roditelja tinejdžer doživljava kao prinudu, pa se okreće društvu vršnjaka tražeći prihvatanje. Roditelju slabi moć, sad ima konkurenciju, uz to se boji da ne naudi detetu prevelikim pritiskanjem, pa često odustaje od uloge da ne „traumatizuje“ adolescenta („nema veze za učenje i druge životne veštine, samo nek je on nama živ i zdrav“). Adolescent počinje da misli da može da radi šta god želi bez posledica (što je najkreći put ka bolestima zavisnosti).
Postavljanje granica Uloga roditelja je da postavlja granice i istovremeno pokazuje ljubav. Tek nakon tog perioda se formiraju prave radne navike, rad više nije neprijatan, ne odlaže se, postaje izvor samopouzdanja („mogu znači vredim“). Insistiranje na granicama treba da je dosledno i umereno, u skladu sa uzrastom. Ako je preoštro, granice se poštuju iz straha, pa se aktivira samo dok je autoritet prisutan, što se neće ustaliti već odbaciti prvom prilikom. Strah od procene i sopstvene nekompetentnosti pro-
Roditelju slabi moć, sad ima konkurenciju, uz to se boji da ne naudi detetu prevelikim pritiskanjem, pa često odustaje od uloge da ne „traumatizuje“ adolescenta („nema veze za učenje i druge životne veštine, samo nek je on nama živ i zdrav“).
Znate šta želite, otprilike i kako se to postiže, ali nemate snage da započnete. Kako da se pokrenete?
10
PharmaMedica ⁄ broj 76
www.pharmamedica.rs