10
11. март 2011.
Др Милан Матијевић: Краљевачке кафане (2)
КРАЉЕВАЧКО УГОСТИТЕЉСТВО ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА
У двадесети век Краљево је ушло као формирана варош и административно седиште среза Жичког. Краљевачко угоститељство се трудило да иде у корак с временом и пружа што квалитетније услуге. Ово доказују бројни путописци који навраћају у Краљево. Тако је Феликс Каниц 1901. године посетио Краљево, у време посете краљевског пара Драге и Александра, и записао: „Ова жива варошица уложила је много труда да што боље дочека краљевски пар, који је посетио у септембру 1901. године на пропутовању за славне манастире Жичу и Студеницу. Сада већ странац може тамо да нађе неколико хотела на спрат, који госту пружају куд и камо бољи конфор него оне бедне механе у којима сам 1860. одсео.“ Краљево је почетком XX века имало бројне угоститељске објекте, који су, иако раније изграђени, били прилагођени новом времену. Са својом опремом и изгледом били су привлачни за госте, као што су: хотел „Париз“, гостионица „Београд“, гостионица „Студеница“, гостионица „Златан Праг“, гостионица „Лондон“, кафана Милентија Божовића, кафана „Босна“, кафана „Централ“, хотел „Европа“. Мата Петровић је 1901. године саградио гостионицу у дворишту магазе и чардак са собама за преноћиште. Касније је Мата Петровић својој гостионици дао назив „Лондон“. Почетком века формирају се крупна предузећа, међу којима је највеће Акционарско друштво „Кнежевић-Радовановић“, са акционарима Николом Кнежевићем и Исидором Радовановићем. Они су као ортаци 1902. године реконструисали воденицу у Рибници и претворили је у електричну централу. Од електричне централе су спровели електрични вод до парног млина у Рибници и тиме му повећали капацитет. Пошто су власници имали на левој обали Ибра у Краљеву своја стоваришта , то су провели електрични вод преко Ибра у правцу улице Милана Топлице. Поред осветљења
својих пословних просторија, власници акционарског друштва су дали струју за осветљавање других надлештава и локала. Пошто су Никола Кнежевић и Исидор Радовановић били власници већинског пакета акција „Краљевске акционарске штедионице“ у чијем је власништву био хотел „Париз“, то је „Париз“ међу јавним објектима у Краљеву 1903. године први добио електричну расвету. После мајског преврата 1903. године и променом власти у земљи, у Краљеву се отварају нове кафане. Један број кафана је променио име и отпочео да ради под новим именом. Тако је кафана Милентија Божовића, која се налазила на излазу из Краљева, према Рашки, променила назив и почела да ради под називом „Женева“. Милентије Божовић, као угледни краљевачки кафеџија финансијски је помагао радикале да иду у Женеву да преговарају са кнезом Петром Карађорђевићем да дође на српски престо. Приликом доласка у Краљево, на миропомазање, Краљ Петар је Милентију Божовићу поклонио своју слику са посветом, коју и данас чувају његови потомци. После 1903. године у Краљеву се граде нове кафане. Тако је Глиша Дугалић из Студенице купио 1905. године „имање са зградама“ од Бошка Миловановића-Жмуља, а 1906. године изградио гостионицу са шталом и другим помоћним просторијама. У Кафану се улазило из улице Краља Петра, која је у то време била главна улица. Упоредо са јачањем капитала у Србији, јављају се синдикални покрети запослених. У склопу ових кретања угоститељски рад-
ници запослени код кафеџија тражили су заштиту у синдикалном организовању. „Радничке новине“ у броју 96 од 15. августа 1909. године извештавају да је у Краљеву формирано „повереништво келнерских радника“. У Краљево је 21. новембра 1910. године дошао први воз узаног колосека из правца Врњачке Бање. Пуштањем у саобраћај овог железничког правца, кроз Краљево је пролазио велики број путника и пословних људи. У то време, око нове железничке станице, убрзано се граде нови угоститељски објекти: бифеи, кафане, ресторани, посластичарнице. Поред железничке станице своје место нашли су превозници рабаџије, фијакеристи, шпедитери. Њихово пословно седиште биле су кафане око железничке станице. Кафански простор у овим кафанама обогаћен је забавним и слатким животом, због чега је овај део града добио назив „Пицмала“. Током 1911. године граде се нове кафане. Тако је Шеда Лазовић 27. јуна 1911. године купио земљиште са зградама од општинског деловође Светозара Дилбера за 1242 динара, доградио зграде и отворио кафану, на крају града, на путу према Адранима. Кроз Краљево је пролазио велики број путника и пословних људи. Они су користили услуге краљевачког угоститељ ства. У свом путопису из 1912. године „Слике са Балкана“ Џон Џемс Фрејзер завршава кратким подсећањима на путовање из Студенице преко Краљева, где су му осим кафе, ракије и вечере, као послужење понудили и минералну воду.
Развој краљевачког угоститељства заустављен је по избијању Првог светског рата 1914. године. Краљевачке кафане су почетком 1915. примиле велики број избеглица. Енглески новинар Гордон Смит, путујући по Србији, обрео се у Краљеву када је записао: „Овај град поред својих 15000 становника имао је више од 50000 избеглица. Све куће и кафане биле су препуне људи.“ Након повлачења српске војске, 6. новембра 1915. године Краљево је окупирала аустронемачка војска. Већину краљевачких кафана и хотела реквирирала је окупаторска војска за своје потребе. Мали број кафана је наставио да ради. Окупаторска власт је наредила, под претњом затвором, да кафеџије промене називе кафана које су носиле имена која су асоцирала на Босну и Херцеговину коју је Аустроугарска сматрала својом територијом. Тако су гостионица „Сарајево“ Јована Сарајевчића, кафана „Босна“ Душана Прибаковића, кафана „Херцеговина“ Луке Луковића и кафана „Русија“ Бошка Станковића морале да промене свој назив. Краљевачки кафеџија Душан Прибаковић није у датом року скинуо назив „Босна“ са кафане. Због тога су га окупаторске власти ухапсиле и тукле у затвору, после чега је преминуо. За собом је оставио супругу и синове Љубишу и Милана. Такође је промењен назив гостионици „Студеница“ у „Гранд хотел“, пошто је имала 24 соба, што је био највећи број соба за госте у тадашњем Краљеву. Окупаторске власти су промениле назив Трга Краља Петра у Франц Јозеф Плац. У условима окупације недостајали су храна и пиће, кафане нису имале госте. Јавни живот у кафанама је замро, а кафане су затваране једна за другом. Након окупације Краљева 6. новембра 1915. године, аустроугарске власти довеле су стручњаке из области шумарства да испитају могућност експлоатације шума које су се налазиле у околини Краљева. Када су видели велико шумско богатство
нa Гочу, отпочели су изградњу шумске железнице ширине колосека 0,60 сантиметара од Краљева до Сокоље, изнад Каменице у дужини од 24 километра. Да би се у Краљеву сместили стручњаци који су радили на изградњи шумске пруге и експлоатацији шуме са Гоча, војне власти су наредиле да се отворе затворене гостионице које су имале собе за госте. Тако су поново отпочеле гостионице да раде у Краљеву, у условима окупације. Са Гоча су цепанице превожене до пруге узаног колосека и претоваране у вагоне којима су даље транспортоване. Трупце довлаче до Рибнице, истоварају код парног млина Кнежевића и Радовановића поред кога се налазила стругара. Резање грађе на стругари вршено је под надзором војне окупационе власти. Даноноћно су кроз Краљево пролазиле композиције шумске железнице, натоварене цепаницама и трупцима. Са вагона шумске железнице вршено је претоварање у железничке теретне вагоне узаног колосека. Од тада се ово место у сектору железничке станице и у катастру назива „Претовар“. Са „Претовара“, овом пругом је одвожено дрво у Аустроугарску на даљу прераду. Пред сам крај рата, 1918. године у Краљеву се све више отварају народне кујне. Народне кујне су се бавиле припремањем готових јела. У њима су се највише хранили окупаторски официри, који су за укусну храну добро плаћали, јер је због развоја догађаја њихова исхрана бивала све оскуднија. Вешти домаћини и њихове вредне домаћице са мало намирница знали су да праве укусна кувана јела. Краљево је дочекало ослобођење у Првом светском рату 22. октобра 1918. године са оштећеним и неодржаваним угоститељским објектима, старом и раскомплетираном опремом и инвентаром, без довољног броја послуге. Очекивао се повратак из рата бројних угоститеља који су били мобилисани у рату и учествовали у ослободилачким ратовима 1912-1918. године.