21. март 2020. | година I | број 3
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
Миракли или црквена приказања ЛИТИЈЕ КАО НОВЕ СЦЕНСКЕ ФОРМЕ ДОСТОЈНЕ ФИАТ-А
Благота ЕРАКОВИЋ
Ц
ио један дио позоришне историје, у раном средњем вијеку, везан је за цркву. “Позоришна приказања” или Миракли /Миракули/ су се одређених, “благих дана”, из вечери у вече приказивали у црквама, манастирима, катедралама... или за то уприличеним објектима, али увијек везаним за цркву или у за то уприличеним црквеним објектима. Миракли се изводе и данас /Њемачка, на примјер/, али углавном у туристичке сврхе. Миракли су се писали и изводили и код нас, конкретно у Боки Которској. Један од најчувенијих миракла је “Како је Јуда издао Христа” - Ивана Антуна Ненадића свећеника из Доброте, који сам имао част да поставим на сцену седамдесетих година, нека ми буде дозвољено да се похвалим, представа је изузетно примљена и од публике и од позоришне критике.
Иста ствар је и новим обредом крштења, који је такође “иновација” Митрополита господина Амфилохија Радовића. Никад се у историји Црне Горе нијесу приређивала и дешавала колективна крштења и колективно ускакње у воду, па макaр то било и пливање за часним крстом, како га је он назвао. У том смислу, ја му као редитељ са универзитетском дипломом завидим на авангардним потезима у једној по свему окошталој дјелатности као што је религија, поготову када је у питању православље што и сама изворна ријеч
ортодокс сугерише. У таквој ситуацији бити иноватор за мене је прворазредни театарски чин. Мислим да имам пристојно теолошко образовање, а и довољно памтим, али данашње литије како их организатори, црквени великодостојници називају, НИКАДА се до доласка на мјесто Амфилохија Радовића нијесу дешавале. Од његовог доласка у Црну Гору се у исповиједању православља много што шта измијенило, па и литије. Обратио сам пажњу на литије које су се раније дешавале у Подгорици, Никшићу, Будви… углавном су биле вјерског карактера, али се ту и таму улазило у домен актуелних политика и грађанских права и слобода. Међутим, одједном промјена! Литије које се одржавају од скора, у црногорским градовима све су друго осим вјерске, религијске… Да ли намјерно или се то “отело” црквеним великодостојницима, литије какве виђамо и доживљавамо од краја прошле године мало по мало постале су политичка манифестација “par exelans”. Треба само бацити поглед на
иконографију, заставе, паное са исписаним порукама, људе који поред црквених достојанственика “марширају” улицама црногорских градова, и препознати и ту иконографију, пароле, присутна лица... као кад изађу на протесте испред Скупштине, Владе, Предсједништва Црне Цоре. Узалуд су сва “тумачења” и исприке организатора Литија, јер по оној народној “ако лаже коза, не лаже рог” све се лијепо да видјети и чути. У мојој дугој редитељској каријери увијек сам се борио за позориште које се тиче савременог гледаоца. Због тога сам западао у сукобе са актуелним властима у времену у којему су се те моје представе дешавале. Нећу да идем у далеку прошлост поменућу само примјер представе “Марко Миљанов” коју сам по сценарију за ТВ серију Новака Килибарде у мојој адаптацији и режији поставио на сцену Црногорског народног позоришта. Тада је једно цијело племе “скочило” да забрани извођење представе, па су морали специјални одреди полиције да обезбјеђују ЦНП на дан премијере. Касније, када су видјели представу на телевизији и највећи моји “противници” су долазили да ми честитају и захвале. Ово
све говорим да бих посвједочио да имам истанчана сазнања и стручну моћ да у јавним окупљањима проникнем у њихову суштину. Подгорица баштини један од најбољих фестивала позоришне умјетности ФИАТ/Фестивал интернационалног авангардног театра/ не само у нашим просторима него и шире и “најшире” тако и да редовна ФИАТова публика у Литијама у овом времену и простору доживљава савремени “ПЕРФОРМАНС” подстакнут религијом и Српском православном црквом. Та “иновација” спада у сами врх нових сценских форми и достојно може да конкурише идејама ФИАТ-а. Оно што посебно треба подвући је, одувијек сам то тврдио, потврда да сцена итекако може да утиче на друштво у цјелини и актуелну политику. Љубоморан сам на господина Амфилохија Радовића, јер он за разлику од мене има на располагању централне просторе градова Црне Горе, а ја само такозвану сцену “Кутију” од пар стотина квадрата, а понекад ни толико, па сналази се мајчин сине како ћеш продријети до свијести и спознаје гледалаца, због којих и господин Амфилохије и ја “радимо што радимо”. Има једна битна разлика у нашим пословима. Без обзира, на горе поменуте моје неспоразуме са неким друштвеним, партијским, племенским, естетским, критичарским... све је то “лук и вода” у односу на његов сукоб са цијелим једним народом, који он не само да не признаје, него и грди, проклиње у “камен затуца”. То је својеврстан апсурд: Бити поглавар Црногорске Митрополије, а не признавати Црногорце као народ и НАЦИЈУ. Са таквом чињеницом многи велики писци “Театра апсурда” би се о “јаду забавили” чак ни њима ништа не би било јасно.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Црквене литиргује, које се од средњег вијека до данашњег дана не мијењају (осим када је ријеч о трајању па су градске прилагођене запосленом човјеку и трају краће у односу на манастирске од по 4 сата), имају апсолутно договорени позоришни чин, начин извођења, мизансцен, костим, музику, па и хор и соло дионице, као у сваком добром позоришту. Међутим, соло дионицама савремене литије удаљавају се од позоришта, па и цркве, и црквеног чина, јер су оне једноставно политичке трибине на којима се без имало зазора јуриша право на државу Црну Гору и њене све законом успостављене елементе власти а промовише се идеја светосавља. По свој прилици овим савременим литијама требало би дати неко друго име, произашло из савремених политичких вокабулара, а не збуњивати са називом литије народ и људе који познају религију.
Љубоморан сам на господина Амфилохија Радовића, јер он за разлику од мене има на располагању централне просторе градова Црне Горе, а ја само такозвану сцену „Кутију“ од пар стотина квадрата, а понекад ни толико, па сналази се мајчин сине како ћеш продријети до свијести и спознаје гледалаца, због којих и господин Амфилохије и ја „радимо што радимо“
ГЛУМЦИ, ПУБЛИКА, РЕЖИСЕР, СЦЕНА И КОСТИМИ: Светосимеонска литија у Подгорици (фебруар 2020.)
Пошто господин Амфилохије воли да подвуче да сједи “на Трону Светог Петра Цетињскога” завршићу са два цитата Светог Петра: када се у његово вријеме на сјеверу Црне Горе појавио извјесни „светитељ“ Авакум он пише тамошњим главарима: „Бог у своје заповиједи забрањује свако злочинство и безакоње, па нека Авакум иде у Шумадију да тамо чудеса чини и нека тамо господство добије које иште, јер ја ниједнога злога човјека не држим за људско биће“.