7. новембар 2020. | година I | број 36
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
другост
Слика о себи на пољу различитости ПОТВРДА У ОДНОСУ ИЛИ ПРЕМА ДРУГОМ
Ч
овјек као друштвено и мислеће биће потврђује се у односу с другим или према другом. Кроз другог одређује себе у свијету. Стога другост по себи укључује различитост. Заснива се на њој. Без обзира гледамо ли на тај проблем с општег плана, то јест да ли човјек своју посебност, своју другост, у односу на другог заснива на Декартовом Cogitu „мислим дакле јесам“ или на оном Русоовом „осјећам дакле постојим“. Разум и осјећај, интелект и емоција иако супротстављене категорије, чине основ функционирања људског бића. Умјетност као креативна дјелатност човјековог духа подразумијева појам другости као суштинску одредницу њене природе. Оно што се перципира као другост нигдје се не изражава тако директно и учинковито као у ликовним умјетностима, у овом случају сликарству. Нити једна књижевна форма нити један литерарни жанр, натуралистичким описима, инвентивним метафорама, дескриптивним симболима не може предочити другост као што то чини визуелни језик слике. На чему се заснива та ексклузивна другост умјетничке слике као ликовног медија која се нужно реферира на стварни, реалистички свијет, на природу и човјека? Живот слике се управо рађа у другости. Када сликар слика неки предио који посматра, који се пружа пред њим, самим чином преношења на платно онога што види, тај је предио већ у процесу преобразбе. Дакле, од ока преко мозга до руке, линијама и бојама сликани предио постаје отјелотворен кроз умјетниково виђење виђеног. Својим дјелом сликар свједочи другом и другачијем. Слика која је настала из проматрања природе постаје другост у умјетничком изразу. Такође, више ће умјетника који истовремено посматрају и сликају исти предио, другачије доживјети и на платно пренијети, сваки на свој начин, оно што виде као реалистичку, такозвану објективну стварност. Та привилегија сликара чини богатство умјетности које се управо потврђује у другости.
БОГОРОДИЦА И КУРТИЗАНА Кад се слика неки традиционални мотив, узмимо на примјер мотив Богородице толико омиљен у сликарству средњег вијека, ренесансе и барока, можемо видјети колико има различитих упризорења Мајке Божје. Премда је она увијек у колективној свијести хришћана иста, света библијска жена, свако ју је вријеме, сваки сликар приказивао друкчије. Исти је случај и с Исусом Христом, његовим апостолима и разним светитељима. Овом ћемо приликом подсјетити на Богородицу коју је у XV
Оно што би измиривало другости јест управо хуманизам у пуном значењу овога појма. Можда је најљепша и најистинитија дефиниција хуманизма она Андре Малроа: „Хуманизам не значи рећи – ми можемо учинити оно што не би могла учинити нити једна животиња. Хуманизам значи – одбили смо учинити оно што је захтијевала животиња у нама“
вијеку насликао француски ренесансни сликар Жан Фуке. За лик Дјевице Марије послужила му је Ањес Сорел, љубавница француског краља Шарла VII. Дјевица је приказана у светости своје сензуалне пути и рафиниране еротике. Фуке је насликао Богородицу као страствену елегантну младу жену којој је допала милост да је оплоди Дух Свети. Мадона италијанског барокног сликара Каравађа је такође куртизана, лијепа и маркантна Филида, која је свој лик осим Богородици посудила и Светој Катарини. Колико су ове овоземаљске Мадоне далеко од оних имагинарних ликова Мајке Божје сликаних у љупким стилизацијама њежног материнства раноренесансних мајстора или оних ликова Богородица меланхоличне продуховљености са средњовјековних икона источњачке умјетности!
и створена да би се то биће могло појавити“. За француског ,,уклетог пјесника“ Артура Рембоа Христ је оличење негативног, Бог који изазива одбојност. ,,Била сам још дијете, а гађења пуно - Дах прљав од Христа понијех на уснама...“ пише у пјесниковој ,,Првој причести“. Оваквих евидентних другости било је увијек у умјетности, без обзира на ауторске приступе, били они драстично или рафинирано изнешени у сакралним или свјетовним темама, у стилским карактеристикама, у супротстављеним свјетоназорским концептима. У том је смислу најпоузданији свједок управо историја умјетности, посебно она која се односи на XX стољеће. Али човјеково урођено и неотуђиво право на другост, да се осјећа другачијим и да буде другачији отвара посебно занимљив проблем управо онда када човјек постаје свјестан другости у себи. (Ово се, наравно, не односи на ону професионалну другост својствену глумачком позиву). Када, дакле, човјек надилази границе сопствене личности, када успоставља афирмацију свог ега, према оној Рембоовој дефиницији која води преко ,,презасићености и растројства свих чула“, што ће пјесника довести до кључне спознаје ,,Ја, то је неко други“. Наравно, ово није само искуство младог, бунтовног генија који је свој револуционарни пјеснички израз у двадесет првој години живота презриво одбацио сматрајући га ,,од-
вратним и апсурдним“. Тај ,,други“ освијештен у јединки, тај другачији у истом човјеку представља најосјетљивији, рекли бисмо кључни проблем људског бића.
ДВОЈНОСТ У ЧОВЈЕКУ
Вратит ћемо се опет на кратко Достојевском да бисмо прецизније указали на специфичност проблема другости: ,,Љепота“, узвикну Димитрије Карамазов, „каква страшна и ужасна ствар; страшна ствар. Ту, у њој, ђаво улази у борбу с Богом; а бојно поље је срце човјеково“. Та двојност у човјеку, та демонска другост коју осјећа и коју освјештено осмишљава у могућности је створити такву хомогенизацију која кроз стечену моћ може постати опасна колективна другост те изналазити начине и методе да се ,,они другачији“ квалификују као непожељни, мање вриједни, инфериорни, које треба ликвидирати или у крајњој консеквенци истријебити. ДРУГАЧИЈЕ О ИСТОМ Модерни је свијет у XX стољећу два Такође о другости можемо говорити пута доживио застрашујућа искуства у домену литературе када се о искоја су управо произишла из манитом говори различито. Ако останемо јакалне опсједнутости једном ,,викод сакралних мотива можемо нашом“ другости. Како умјетност савревести као карактеристичне примјеменим начином изражавања може ре два различита, потпуно супротсимболички представити то јединстављена приступа Исусу Христу. За ство супротности, та два супротстаДостојевског је Назарећанин, како вљена пола у људском бићу? На ово читамо у Идиоту ,,биће које за себе сам увијек актуелно питање симбосамо вриједи колико и свеколика лички одговорио инсталацијом ,,Пјеприрода и сви њени закони, свекосма без ријечи“. Била је изложена у лика земља, која је једино ради тога Паризу 2014. године у Унеску у изложбеном простору Хал Сегур, у поводу интернационалног пројекта ,,Сјећање на Први свјетски рат“. Надреалистички спој клавира и пушке чини апсурдно јединство које симболизује управо та два супротстављена пола људске природе; Клавир као музички инструмент симболизује човјекову потребу за стварањем, снајперска пушка као ватрено оружје симболизује нагон за уништењем. Апсурдна хармонија инсталације изражава два профила истог лица. Управо је вријеме Првог свјетског рата било вријеме до тада незаИНСТАЛАЦИЈА „ПЈЕСМА БЕЗ РИЈЕЧИ“ Димитрије Поповић, 2014. памћених великих разарања, трагедија и
ДИМИТРИЈЕ ПОПОВИЋ смрти. С друге стране, то је вријеме такође било вријеме експанзије изузетне умјетничке креативности и великих научних открића.
НАДИЛАЖЕЊЕ СЕБЕ Да ли је након свих негативних искустава које је проузрочила другост других као у Другом свјетском рату, и толиким ратовима који су касније услиједили, до оних недавних на простору бивше Југославије, да ли су та искуства помогла да се укаже и афирмира она хуманистичка вриједност која би људско биће требала чинити онаквим какво би требало бити? То значи да слиједећи своја хуманистичка начела, освијестивши другога у себи, надиђе самог себе управо путем самоосвјешћења, које ће укротити искључивост његове другости, и створити услове за неопходну толеранцију различитости. За уважавање другог и онда када се не дијели његов став или мишљење. Тај је по многима идеалистички проблем перманентно на кушњи. Јер човјек би морао своје биће усавршити до оне мјере да би досегао толику разину свијести према којој би му другост прије помогла да препозна себе у другоме, а не да самоувјереном и безобзирном дисквалификацијом другог у ствари постаје заточеником своје ускогрудости или несвјесне ограничености. Дакле, оно што би измиривало другости јест управо хуманизам у пуном значењу овога појма. Можда је најљепша и најистинитија дефиниција хуманизма она коју сам одавно нашао у једном од текстова Андре Малроа, угледног француског писца и најбољег министра културе којег је та земља икада имала: ,,Хуманизам не значи рећи – ми можемо учинити оно што не би могла учинити нити једна животиња. Хуманизам значи – одбили смо учинити оно што је захтијевала животиња у нама“.