ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
17. октобар 2020. | година I | број 33
отпор Открића Ђордана Бруна у 16. вијеку без помоћи технолошких средстава, која су накнадно вјековима потом потврдила истинитост његових открића, показала су трајну моћ микрокосмичке величине генијалног ума. У исти мах његов отпор догми заробљеног ума, црквеног или било које друге провенијенције, уздигао је кроз вријеме слободну мисао отпора културе сваком покоравању, потврђујући Ничеову мисао да је „слобода стање духа“
Ј
едном је римски император Веспазијан забранио неком сенатору да дође у сенат. Овај је, онда, том свемоћном владару који је говорио са и у име богова судбине, одговорио да може да му одузме звање сенатора ако баш то жели, али да све док је званично то што јесте мора да буде тамо гдје му то титула налаже, дакле у сенату. На то се Веспазијан умилостиви и ипак му даде дозволу да оде у сенат, али му, при том, затражи да тамо држи језик за зубима. И на томе би се цијела епизода у вези са динамиком између владарске самовоље и институционалне одговорности, голе моћи и грађанске дужности, вјероватно и завршила, у корист онога ко иза сцене вуче конце тананих људских судбина и још нестабилнијих политичких каријера, да римски сенатор о коме је ријеч није био личност посебног кова. На Веспазијанову привидно великодушну дозволу да се врати у сенат, неумољиво досљедни сенатор му је одговорио да ће он тамо ћутати само ако га владар не испровоцира да нешто каже. „Али ја сам по закону обавезан да питам за мишљење сваког сенатора па и тебе“, закукао је бијесно власник већег дијела тада познатог свијета. „Па и ја сам обавезан да кажем оно што мислим да је право“, био је сенаторов одговор. „Ако кажеш оде ти глава.“ упозори Веспазијан. „А зар сам ти ја икада рекао да сам бесмртан?“ био је коначни хладни сенаторов одговор. Ову сцену као примјер досљедног држања упркос неиздрживог притиска „виших сила“ описује стоички филозоф Епиктет у једном од својих предавања. Он говори да је проналажење себе у животној
Култура почиње отпором НАЈМИРОЉУБИВИЈИ ОБЛИК РЕВОЛУЦИЈЕ
улози која је човјеку додијељена кључ људске слободе. Тијело је пролазно и глава може лако да слети са рамена било у симболичком или непосредном смислу, али по Епиктету, људски дух је божански и тиме зрно универзалости и постојаности у свијету свом сазданом од пролазности. Ал’ зар та врста храброг моралног става, снаге духа и спремности на самоодрицање није, на неки начин, у основи и кључна одлика сваке успјешне културе? Култура, заправо, почиње тамо гдје не-култура престаје, гдје отпор слабости, дволичности, самовољи и недосљедности постаје начин живота. Култура је тако врста истине, могућег и општеприхваћеног облика битисања у коме се људи међусобно препознају. Управо зато без одрицања и саможртвовања, заправо, тешко да може да буде и културе. Она је увијек у вези са надом, са вјером у себе али и друге, као и плод неке врсте наивног идеализма. Она је отпор стихији дионизијске елементарности и корупцији ситних, импулсивних личних интереса. И баш зато у једној својој опасци у познатој књизи „Будућност је наша ствар“, модерни француски филозоф Де Ружмон напомиње да је „култура најмирољубивији облик револуције...“
Он је, у ствари, назначио њену суштину отпора према statusu quo друштвене летаргије, уврежених предрасуда, лажи традиција и инертности сујевјерја, као и коруптивној, антикултурној моћи интересних група, кланова и личних самовоља. Узмимо зато за примјер културног револуционара, личност каква је научник, астроном, филозоф, математичар, пјесник – Ђордано Бруно. Необична је његова биографија као и његова достигнућа. Бруно се, заправо, школовао у доминиканском манастиру и са 24 године постао свештеником. Али, његов радознали, истраживачки дух водио га је у нова поља сазнања, па како је цијенио разум и слободу, није се могао покоравати црквеним хијерархијским ауторитетима. Ђордано Бруно је као филозоф заступао пантеистичко схватање да је природа бесконачна, односно да је „...природа или бог или божанска моћ која се јавља у свим стварима“, тврдећи да се природа мијења и да ништа не нестаје, што је брзо изазвало негодовање црквених великодостојника. Посебно је сметала његова СПОМЕНИК ЂОРДАНУ БРУНУ У РИМУ НА МЈЕСТУ ЂЕ ЈЕ СПАЉЕН изјава да се
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ бесконачан свемир састоји од безброј система као што је наш и да је земља само мали камен у свемиру разних свјетова, који нестају и настају. Прихватао је хелиоцентрични систем и да је човјек микрокосмос и огледало космоса. Не хотећи да се одрекне својих сазнања, дубоко увјерен да се „истина неће промијенити, због тога, ако у њу вјерује или не вјерује већина људи“, бачен је девет мјесеци у Венецијански затвор гдје је мучен, а потом је седам година провео у тамници у Риму, када је на крају јавно спаљен на Цвијетном тргу. Уништен је изузетан човјек Ђордано Бруно. Али његова открића у 16. вијеку без помоћи технолошких средстава, која су накнадно вјековима потом потврдила истинитост његових открића, показала су трајну моћ микрокосмичке величине генијалног ума. У исти мах његов отпор догми заробљеног ума, црквеног или било које друге провенијенције, уздигао је кроз вријеме слободну мисао отпора културе сваком покоравању, потврђујући дословно кроз вјекове потом Ничеову мисао да је „слобода стање духа“. Ми смо, међутим, данас далеко од ренeсансне врсте личности слободног духа, каква је била Бруно, али смо, исто тако, и још болније, све даље и од самих себе као слободних духовности овјенчаних културом, култивисаних идентитетских цјелина у широј, смисленој цјелини заједнице, друштва и државе. Можда је разлог у томе што је Бруно видио виши морал свуда, па и иза науке којом се бавио, а космос је доживљавао као чин универзалне архитектичности. Његов приступ науци је био несумњиво визионарски али и културан; самобитан, оригиналан, својеглав чак, али никада барабаро-генијалан. Бруно је дјеловао на своју руку, али и са пуном свијешћу о моралним ограничењима које препознавање себе у свијету значи. И можда се баш сада и овдје, у тренутку када се формира нови сазив црногорског парламента и Црна Гора добија новог мандатара владе, вриједи подсjетити Епиктетовог примјера римског сенатора Хелвидија Приска, са почетка овога мини-есеја, коме је посланичка дужност, лична одговорност према грађанима и држави, не посланички мандат као такав, не сједиште у сенату, не пуста слава сцене, не дуг према власти или страх од ,,виших сила“, шаптача иза завјесе или богова судбине, била милија од сопствене главе.