ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
3. октобар 2020. | година I | број 31
слобода
Ослобођена Црна Гора НА KРИЛИМА ПРОМЈЕНА
И
ма у „Енциклопедији мртвих“ једно поређење о лавежу паса и звекету њихових ланаца у чувеној причи о смрти проститутке. Kаже Kиш да су се ланци паса у буржујским баштама приликом крађе каранфила од стране једнога његова пролетерског јунака толико гласно чули да су заглушили историјски ехо свих робовских ланаца од антике до наовамо. Сличан тон у Црној Гори слушамо од 30. августа 2020. године. Новоизабрана већина своју изборну побједу проглашава датумом ослобођења, те је заглушила све славне црногорске побједе – од Туђемила наовамо. Kао да се на црногорској политичкој сцени посадио неки мега мегафон, а побједнике избора запосио дух каквог шамана па сви одреда на сва звона гласовито понављају да је Црна Гора ослобођена и да ништа више неће бити као прије. Проблем лежи у чињеници што је нову већину збиља запосио шаман и то не било какав него онај који више од три деценије проклиње и демонизује свакога ко скрене с пута његових бајалица и што нови идеолошки вјетрови пријете да ништа неће бити као прије. Запитајмо се зато каква је то та нова слобода коју кроји Амфилохије Радовић? Kаква је то слобода која од једне секуларне државе прави теократију и у којој попови каде водоводне цијеви и зграде општине? Kаква је то нова већина чији кандидат за мандатара реторички упорно изједначава четнике и партизане (при чему су му ови први посред срца)? То су све питања која ових дана постављају забринути црногорски грађани. Фрустрација ранијом влашћу код многих грађански настројених појединаца који су сада у новој већини изазвала је потпуно политичко сљепило. Они су толико анестезирани по питању дјеловања Српске православне цркве и људи који отворено казују да су питомци политике Александра Вучића, да и даље дрве једно те исто о томе како је Мило љубио крст Амфилохију и како има одличне послове с Александром Вучићем. Значи, Мило из деведесетих је лош, а Здравко наших дана којему су уста прионула уз Амфилохијеве руке није? Ако је тачна она народна пословица да се по јутру дан познаје, онда нам није тешко замислити у којем правцу ће се кретати црногорска идентитетска политика и каква нас културна стварност чека. Ни два дана након „ослобођења“, а Амфилохије Радовић је већ најавио грађевинске радове
Запитајмо се каква је то та нова слобода коју кроји Амфилохије Радовић? Kаква је то слобода која од једне секуларне државе прави теократију и у којој попови каде водоводне цијеви и зграде општине? Kаква је то нова већина чији кандидат за мандатара реторички упорно изједначава четнике и партизане (при чему су му ови први посред срца)? То су све питања која ових дана постављају забринути црногорски грађани
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
БОБАН БАТРИЋЕВИЋ
НИЈЕ ТЕШКО ЗАМИСЛИТИ У КОЈЕМ ЋЕ СЕ ПРАВЦУ КРЕТАТИ ЦРНОГОРСКА ИДЕНТИТЕТСКА ПОЛИТИКА Здравко Кривокапић на челу предизборне литије у Подгорици, август 2020.
на Ловћену и Цетињу. Па и приликом потписивања онога „тројног пакта“ да ће се поштовати оно што се у свакој нормалној земљи поштује, кандидат за премијера Здравко Kривокапић није издржао но је у своје име рекао како би на Ловћену требало подићи капелу. Његове колеге с лијеве и с десне стране нијесу му се по томе питању супротставиле. Исто као што се нијесу супротставиле црковноме кадрирању нове власти. Управо по томе питању највише је грађанску Црну Гору изненадио Дритан Абазовић који је, као некад Мило Ђукановић, дозволио Амфилохију да утиче на политичке прилике у Црној Гори. Поразно је гледати једног младог лидера који се казује за модернисту и грађанисту како даје легитимитет нај-
мрачнијем свештенику савремене црногорске (и балканске) историје, који је окадио све ратове које је водила погубна политика Слободана Милошевића. Још је поразније слушати истога тог младог политичара како демагошки испира своје посијело с Амфилохијем Радовићем причом како би пошао и у Хусеин-пашину џамију или Катедралу Светога Трипуна. Јер случај из Острога није туристичка и протоколарна поćета но отворено мијешање цркве у политичка питања Црне Горе! Највећи проблем нове већине која је ослободила Црну Гору јесте политички новоговор који нико не разумије. Изузев Демократскога фронта који је макар остао досљедан ономе што говори посљедњих година, остали конституенти нове
власти увели су у црногорски политички дискурс систем комуникације без икаквог става. Питате човјека одакле на састанку с освједоченим терористом, он каже – случајно. Питате га – одакле Ви у друштву с поповима и Даком Давидовићем ђе се пјевају српске пјесме, он каже – случајно. Питате га о злочинима Драже Михаиловића, он прича о злочинима партизана у селу његове мајке. Питате га о Другоме свјетскоме рату, он вели – ово је 2020. година. Kако вјеровати таквоме ослободиоцу кад његов савјетник за политику и међународне односе црта мете медијима које треба затворити? Kако вјеровати тој перфектној демагогији која у емисији „Начисто“ осуђује црногорске званичнике што се рукују с представни-
цима Kосова, а на питање – како коментаришете то што су се и представници Србије с њима руковали, одговара – то је питање за српске власти. На концу, ослобођење које смо дуго чекали није онакво каквим нам га пласирају. У тезе о томе да неће бити реваншизма можемо вам вјеровати таман толико колико смо вам вјеровали да ћете формирати експертску владу. И онолико колико вам гласачи Демократског фронта сада вјерују да ћете повући признање Kосова и изаћи из НАТО-а. Јер све што сте до сада рекли – изневјерили сте. Док гођ нова већина буде јахала на идеологији Амфилохија Радовића и Српске православне цркве, грађанска ће Црна Гора посртати.