Родриго Бланко Калдерон Бијариц
То није наслов. То је једина прецизна одредница која ми је остала са путовања за које бих, да није овог кишобрана који још увек носим са собом, мислио да је било само сан. Жак, директор малене, независне и, наравно, већ ишчезле издавачке куће, која је превела на француски језик мој први роман, инсистирао је да одем: – То је једна од најлепших бања у Француској. – Новембар је – рекао сам му. Жак је одглумио гест изненађења, којим се обично служио док ми је давао савете, и одговорио ми је: – Запамти да више не живиш на Карибима. У овој земљи сунце и море имају неко друго значење. Овим неодгонетљивим аргументом ме је убедио. Авион је полетао из Орлија у два поподне. Проверио сам временску прогнозу на интернету и видео сам да је за тај дан у Бијарицу било деведесет посто шансе за кишу. – Понеси кишобран – рекла је Лус Марина. – А шта ако ми не буду дали да га унесем у авион? – Мислиш? – Не знам. У сваком случају, сачекаће ме неко тамо. Решио сам да га не понесем. Како је то био први пут да сам летео с тог аеродрома, изашао сам из куће раније него што је било потребно. Наравно, није било никаквих проблема и имао сам времена на претек пре уласка у чекаоницу. Потражио сам киоск са храном и купио порцију тортиље и пиво. Сео сам за сто, појео тортиљу и отпио први гутљај. Извадио сам мобилни телефон и, отпивши други