Родриго Бланко Калдерон
Бијариц
То није наслов. То је једина прецизна одредница која ми је остала са путовања за које бих, да није овог кишобрана који још увек носим са собом, мислио да је било само сан.
Жак, директор малене, независне и, наравно, већ ишчезле издавачке куће, која је превела на француски језик мој први роман, инсистирао је да одем:
То је једна од најлепших бања у Француској.
Новембар је – рекао сам му.
Жак је одглумио гест изненађења, којим се обично служио док ми је давао савете, и одговорио ми је:
Запамти да више не живиш на Карибима. У овој земљи сунце и море имају неко
друго значење.
Овим неодгонетљивим аргументом ме је убедио.
Авион је полетао из Орлија у два поподне. Проверио сам временску прогнозу на
интернету и видео сам да је за тај дан у Бијарицу било деведесет посто шансе за кишу.
– Понеси кишобран – рекла је Лус Марина.
– А шта ако ми не буду дали да га унесем у авион?
– Мислиш?
– Не знам. У сваком случају, сачекаће ме неко тамо.
Решио сам да га не понесем.
Како је то био први пут да сам летео с тог аеродрома, изашао сам из куће раније него што је било потребно. Наравно, није било никаквих проблема и имао сам времена на претек пре уласка у чекаоницу.
Потражио сам киоск са храном и купио порцију тортиље и пиво. Сео сам за сто, појео тортиљу и отпио први гутљај. Извадио сам мобилни телефон и, отпивши други
гутљај пива, усликао сам се и послао фотографију преко Вотсапа свом брату Ричарду,
који је у то време живео у Сиднеју. Иако је скоро била поноћ, одговорио ми је. Објаснио
сам му да идем у Бијариц да представим свој роман.
Каква си ти машина!
И заиста, испијајући то пиво на аеродрому Орли, чекајући авион, чекајући да се то понови и сутрадан, али у супротном смеру, пошто је то путовање било као гром из
ведра неба, осећао сам се као значајан писац.
Лет је трајао сат времена. Излазећи из авиона, још увек је кроз мене струјао
последњи гутљај пива, које је престало да испарава када сам видео да ме нико не чека.
Позвао сам Жака и он ми је рекао да га то чуди.
– Запиши адресу хотела и иди таксијем. По повратку ћу ти вратити новац. Тако је
лакше. Хотел у коме ћеш одсести налази се баш испред медијатеке у којој ће бити
промоција. То ми је рекла модераторка Рафаела.
У таксију, киша ми није дозволила да добро осмотрим град. Стигли смо за нешто
мање од петнаест минута. Не сећам се ни возачевог лица ни имена хотела. На рецепцији
није било никога. Сачекао сам десет минута и поново сам назвао Жака. Одједном се у позадини упалило светло и појавио се неки младић. Пришао сам.
Погледавши мој пасош, младић ми се обратио гласним, пофранцуженим шпанским.
Плашио сам се да ће ми рећи да нема резервације на моје име, али то је на сву срећу било у реду.
Господине Саркос, directrice медијатеке Вам је оставила поруку. Ваш догађај ће
бити у шест поподне. Довољно је да дођете пет минута раније. То је овде испред.
Киша је постајала све јача, те сам одлучио да останем у својој соби. Спавао сам
два сата. Сањао сам да шетам кроз Бијариц, по киши, тражећи кишобран. Нико ме није
разумео и нисам успео да се склоним под надстрешницу. Пробудио сам се десет минута
пре промоције. Имао сам два пропуштена позива од Жака и говорну поруку, вероватно
исто од Жака. Одлучио сам да је послушам касније. Опрао сам зубе, обуо ципеле, узео
шал и капут и изашао сам.
Поквасио сам се само мало пошто је медијатека стварно била тик испред хотела.
Те капи кише су учиниле да ми се мало разбистри у глави, али су истовремено изазвале
осећај да сам још увек у сну.
Отворио сам стаклена врата главног улаза и пропустио сам жену сумњивог
изгледа са цигаретом у устима да изађе.
Господине Саркос?
Жена је извадила цигарету и пружила ми руку.
Ја сам Рафаела. Како сте? Како је прошао лет?
Добро, хвала.
Дајте ми два минута да испушим цигарету.
Шпанкиња сте?
– Моји родитељи су Шпанци. Ја сам Францускиња. – Аха.
– Претпостављам да савршено говорите француски, зар не?
– Je me débrouille – рекао сам, присиљавајући се на осмех.
Није деловала баш убеђено.
Једва да је повукла три дима, када је кренула да гаси цигарету
Испушите цигарету на миру - рекао сам јој.
Не, људи ће постати нестрпљиви.
Пуно их је?
Једва да има неког. Била је ужасна идеја одабрати овај дан.
Засметао ми је тон пребацивања. Помислио сам на Жака и хтео сам да га позовем и извређам, али сетио сам се да је он био једини који је показао интересовање за мој
роман, до те мере да га је сам превео за издавачку кућу коју су водили он и његова
супруга.
У сали су биле четири особе. Три старице које су седеле једна до друге и један
младић од двадесет пет година, који се налазио у ћошку и изгледао као мој земљак.
Припремио сам се на најгоре. Међутим, изненадило ме је што је Рафаела одржала величанствену промоцију. Не само да је прочитала роман, већ је припремила и око шест
страница бележака груписаних по темама. На почетку је резимирала моју књигу на начин на који ни сам, до дана данашњег, нисам успео. Потом је, између мојих изјава, имала запажања која су показивала да је разрешила низ шифри и мистерија којима сам главну
причу повезао са спореднима.
– Постоји и још један аспект твоје књиге који бих желела да истакнем – најавила
је Рафаела, закључујући разговор.
У том тренутку младић је устао и изашао из сале.
Не сећам се шта је био тај последњи аспект који је Рафаела коментарисала. Сећам
се пак да је имала толико такта да није ни покушала да дȃ реч „публици“, тог непријатног
тренутка у коме се нагомилава тишина док са смешком придржаваш завесу која води до
фантастичне задње одаје, коју скрива дело сваког великог писца и за коју, дубоко у себи, нико не мари.
Завршио сам испијање флашице воде, док је Рафаела узимала своју књигу и белешке.
– Што се вечере тиче, бићу искрена према теби – рекла је изненада, прелазећи на
ти. – Имам сина и он захтева сталну пажњу. Да ли би ти сметало да побегнем? Моћи ћеш да вечераш сам?
Нисам имао појма о чему ми прича.
– Да, наравно. Нема проблема – рекао сам.
Напољу је и даље падала киша. Ушао сам у хотел и рецепција је поново била празна. Попео сам се у собу и, не скидајући капут, преслушао сам гласовну поруку. Био
је то Жак, да се увери да ли је све у реду и да ми каже да не бринем, да ће ме после догађаја модераторка одвести на вечеру.
Закрчао ми је стомак. Оно парче тортиље са пивом и снови о остварености деловали су ми као веома далека успомена.
Поново сам сишао. Младић са рецепције се вратио. Киша је још увек падала.
Имате ли можда кишобран који бисте могли да ми позајмите? – упитао сам.
Шта?
Кишобран.
Чинило се да није разумео.
– Un parapluie – рекао сам.
– Ах! D’accord. Амбрел.
– То.
Отишао је до оставе и донео велики кишобран боје црвеног вина.
Захвалио сам му се и изашао.
Наравно, рекох себи, због овога ме у сну нико није разумео.
Рецепционер ми је објаснио да, како бих стигао до центра, само треба да идем низ
улицу хотела неких десет минута.
Пала је ноћ. Киша се час појачавала, час смиривала. Све је било затворено.
Бијариц је био празан. Од толиког праволинијског спуштања стигао сам до обале и видео
црну масу мора. Окренуо сам се према некаквом огромном, прелепо осветљеном
балкону. Плажа се протезала неких педесетак метара ка доле. Са леве стране, налазило се нешто што је изгледало као најзначајнији хотел у граду, велик, такође осветљен и празан. Са десне стране, био је други хотел, мање раскошан, али такође пуст. Вратио сам
се на главну улицу и наставио да ходам.
Скоро одмах, видео сам трг заклоњен другим видиковцем. Уместо луксузних
хотела, на овом делу обале, налазила се црква. Поред цркве, упаљена светла јединог
ресторана који је био отворен у ово време. Али колико је било сати? Проверио сам
телефон и видео да је једва било осам увече.
Јеловник је био скуп, али то је ишло на Жаков рачун. Тако да сам наручио јело
дана и флашу најбољег црвеног вина.
Конобар је био Шпанац.
Искористио сам прилику да га питам због чега је све било тако пусто.
Конобар је био изненађен мојим питањем.
Уторак је. Осим тога, новембар и јануар су овде мртви месеци.
Храна и вино били су одлични. Сат и по времена касније, још увек са укусом
грилованих лигњи у устима, и мало или мало више припит, изашао сам из ресторана.
Киша је сипила. У сваком случају, отворио сам кишобран и кренуо назад ка хотелу. Празан град и то бесмислено путовање сада су у мени изазивали необјашњиву
еуфорију, у складу са окружењем.
На ћошку пре хотела, видео сам отворен локал. Била је то апотека. У пролазу сам
видео продавца са једним младићем. Крајичком ока препознао сам момка који је био на промоцији. Препознао је и он мене и поздравио ме је. Зауставио сам се и начинио пар
корака уназад.
Како је? Мало у шетњицу? – упитао ме је.
Заиста, био је земљак.
Да, шетњица.
И, како ти се чини?
Можда због тога што је био пијан, рекао сам му како ми је све изгледало. Пажљиво
ме је слушао и рекао:
Хоћеш ли код мене на пиће?
Наравно - рекао сам му.
Момак је платио продавцу и овај му је додао кесицу са лековима. Почели смо да
шетамо и након неколико минута, мало даље од хотела, застали смо испред улаза зграде.
Подигао је кесицу и рекао:
– За мог старог су. Много је болестан. Надам се да ти не смета.
Помислио сам на проблематичног Рафаелиног сина. Сада нисам тако сигуран да
се модераторка звала Рафаела. Не сећам ни младићевог имена.
Не, нипошто. Сигуран си да то није проблем?
– Никакав. Идемо горе.
Стан је био на првом спрату и због тога су плафони били веома високи. Соба је
била пуна књига и макета авиона које су висиле на неким невидљивим нитима.
– Долазим – рекао је младић и ушао у ходник који је водио до соба.
Чуо сам разговор. Једна жена од четрдесет година, црна и обучена у бели мантил, изашла је и поздравила ме. Ушла је у кухињу, по служила се чашом воде, поново је
прошла кроз собу, начинила учтив гест и нестала низ ходник.
О њему бринемо болничарка и ја – рекао је младић када се вратио.
Нема других чланова породице? – упитао сам.
Не. Било је тешко. Али неће још дуго.
Отац је имао рак. Није желео да прима хемотерапију. Они су, суштински, чекали.
Пре недељу дана отац је изгубио разум. Метастазе су захватиле мозак. Периоди
присебности били су кратки. Старац је највећи део времена проводио спавајући или
стењући, вриштећи и плачући.
– Једино што га смирује јесу Јасминине масаже. Такође, воли и да му се чита.
– Шта му читаш?
– Ратне романе. Али ни то му се више не допада. Стално му тражим нове ствари.
Због тога сам пришао кад сам видео вест да долазиш да представиш књигу.
– Претпостављам да си се разочарао.
– Нимало. Само што је, на основу онога што сам разумео из разговора, твој роман
мало компликован. А кад мој тата не разуме нешто што му читам, он се узнемири, почне
да се жали и да плаче.
Младић је отворио флашу вина и испричао ми је причу о свом кратком животу.
Вероватно ми је испричао и о очевом, али се не сећам ничега што ми је рекао. Зато ме
понекад спопадне мучни осећај да је све био сан, и то путовање, и та ноћ, као и књиге које сам захваљујући том путовању написао.
На пола друге флаше старац је почео да се жали. Младић је скочио на ноге.
Долазим.
Поново сам напунио чашу и почео да проучавам авионе. Били су то модели из Другог светског рата.
Јаукање је престало, а да нисам ни приметио. Чуо се само младићев глас, који је деловао као да се обраћа оцу. Завалио сам се на кауч и наставио сам да чекам.
Прошло је пола сата, а младић се није враћао. Више се није чуо звук његовог
гласа. Устао сам, оставио чашу на сто у дневној соби и погледао у ходник. У мраку сам
пратио светло које је водило ка старчевој соби. Соба није имала врата, већ завесу. Мало
сам је померио и видео гломазни болнички кревет и његове никловане цеви. Дозер за
инфузију и цевчице које су се губиле у кожи пацијента. Уз његово крило налазио се
младић, који је спавао на књизи. Хтео сам да се повучем уназад и да одем, али шкрипави
паркет ме је одао.
Отац и син су се пробудили.
Колико је сати? – упитао је младић узнемирено.
Не брини, већ сам кренуо.
Старац је почео да мумла и да јадикује. Младић је устао и књига је пала на под.
Пришао сам, сагнуо се и подигао је.
Земља људи – прочитао сам.
Једна од мојих омиљених.
Мој отац је обожава. Пошто је био пилот...
Старац је почео да се жали још гласније, скоро је завијао.
Сачекај још десет минута и испратићу те до врата. Да не бисмо пробудили Јасмину.
Пусти ме да му читам. Могу ли?
Заиста не мораш.
Не, али желим. Где сте отприлике стали?
И почео сам да читам старцу. Син нас је слушао неколико минута и затим се повукао.
Све је било како је младић и рекао. Старац је ћутао, полузатворених очију и у
незвесности, док је слушао приче о пилотима и бедуинима који су заједно живели у
пустињи. За разлику од тога, када би Сент Егзипери описивао или објашњавао
функционисње мотора авиона, или прописа ваздушне поштанске службе, отац би почео
да се жали и стење, јер на рубу смрти није могао да губи време на техничке детаље нити
да приушти себи луксуз да одложи суштину лепе приче, која је била као дашак свежег
ваздуха у једној ноћи која би увек могла бити последња.
– Хвала – рекао је изненада.
Био је то камени глас. Старац је деловао свесно и посматрао ме је.
– Нема на чему – рекао сам, заклапајући књигу.
Знам да сам разменио неколико речи са младићевим оцем. Међутим, сећам се
само одговора на једино питање које сам му поставио.
– А ти ожиљци? Јесу ли из рата?
Имао је два идентична ожиљка на обе руке. Права, вертикална линија, десетак
центиметара дугачка, почињала је испод рамена и сезала до мало изнад подлактица.
Старац је благо окренуо главу и када је погледао део свог тела на који сам
показивао, развукао је осмех.
То сам обећао да ћу престати да пијем – рекао је и заспао.
Вративши се у собу, видео сам да је већ покупио флаше и чаше. Младић је био заваљен на каучу.
– Знаш, раније није био такав. Читао ми је техничке описе и увек је прескакао рефлексије. Само да би ми доказао да је Сент-Егзипери био пилот који је уз то и писао. А не обрнуто.
Твој стари је без сумње мудар човек. Мора да је имао веома занимљив живот.
Један јако сјебан човек, ето шта је он.
Не сумњам у то. Та прича о ожиљцима и обећању је импресивна.
Каква прича?
Препричао сам му кратки разговор који сам имао са његовим оцем.
То ти је рекао?
Зевнуо сам и климнуо главом.
Озбиљно?
Младић се почешао по глави и отпратио ме до врата зграде.
Све док је био на ногама, мој отац је био окорела пијаница – рекао је младић.
Слегнуо сам раменима.
– Одједном се пребацио на нешто друго – рекао сам, тек да нешто кажем.
Следећег јутра сам закључао хотелску собу и сишао са својим малим кофером.
Младића са рецепције није било. Окачио сам кључ на таблу и ставио кишобран на пулт.
Напољу је пржило сунце, као да јучерашње кише и хладноће није ни било.
Вратио сам се, узео кишобран, отворио га и спустио се ка центру Бијарица.
Тамо ћу, надао сам се, наћи такси који ће ме одвести до аеродрома.
Превеле Јована Тодоровић, Сузана Милошевић, Миљана Ђурђић, Катарина
Михаиловић