Kraljevski MagazIN

Page 1

МАГАЗИН Година IX * Број 507 * 8. август 2021. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевски


2

МАГАЗИН 507

Хвала што читате

8.8.2021.


Краљевски

МАГАЗИН

3


8.8.2021.

МАГАЗИН 507

4

У оквиру истоименог пројекта МагазИН открива

Град Краљево подржава Садржаји изне


реализацију пројекта „Непознато Краљево“ којим се остварује јавни интерес у области јавног информисања ети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

5


6

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


12 20 30 38 46 56 62 68 70 72 74 76 82 Фото: М. Радовановић

У овом броју: СЗлочин који још траје Људи из колоне Елитни род ваздухопловства Историја на Тргу српских ратника Флота вредна поштоавња Магична привлачност писане речи Озбиљан рад на три фронта На репертоару Биоскопа “Кварт” Филмови које смо гледали Наличја српског лица Из Мињине кухињице Кобни последњи корак Времеплов

7


8

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


9


10

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


11


Двадесет шест година од војно полицијске акције у Хрватској

МАГАЗИН 507

8.8.2021.

ЗЛОЧИН КОЈ

12


- У Хрватској је пре „Олује“ живело више од шест стотина хиљада Срба да би тај број до данас био сведен на четвртину. - Према власничким листовима Срби поседују више од тридесет одсто територије Хрватске. - Републику Српску Крајину напало око сто педесет хиљада припадника хрватске војске и око тридесет хиљада припадника Петог корпуса Војске Босне и Херцеговине. - Крајишке снаге су бројале тридесетак хиљада припадника којима се придружило око десет хиљада бораца Аутономне покрајине Западна Босна. - Од свих оптужених у Србији за ратне злочине сто деведесет су Срби, седамнаест Албанци, четири Бошњаци а два Хрвати. - У хрватским затворима тридесет Срба осуђених за ратни злочин без права на правну помоћ Србије, јер им то хрватски правни систем не омогућује. Иницијатива о изградњи меморијалног центра у Београду посвећеног свим српским жртвама, са посебним делом о страдањима током „Олује“

Фото: Медија центар

И ЈОШ ТРАЈЕ

13


бележавање четвртвековног страдања српског народа из Хрватске у акцији хрватске војске и полиције названој Олуја други пут заредом је обележено на начин какав се разликује од свих претходних, првенствено због ограничења која је наметнула епидемија корона вируса. Ове године то је конференција за медије Удружења избеглих, расељених и досељених Завичај-Београд, и Координације Удружења избеглих и расељених у Републици Србији. Циљем је означена жеља да се ода почаст свим жртвама ратних збивања на територији Хрватске у периоду од 1990. до 1995. године и освежи сећање на убијене међу којима је било највише оних који нису могли да се бране. Била је то прилика за још једно подсећање на погром и прогон српског народа са вековних огњишта и бескрајне тихе колоне јада, чемера и неизвесности. Милан Жунић из Координације Удружења избеглих и расељених у Републици Србији подсећа да почетак августа сваке години у срцима Крајишника буди тешка осећања на оно што им се догодило 4. августа 1995. године. Тада су, у највећем егзодусу после Другог светског рата, праћени ватром артиљерије и бомбама авијације чак и на територији друге државе, бежећи испред каме и јаме, протерани са својих огњишта. Они који нису успели да се убаце у несрећну колону од двеста педесет хиљада људи нису ни преживели акцију којом је Хрватска успела етнички да очисти простор од староседелаца Срба и оконча процес започет током Другог светског рата. Разочаравајуће делује податак да су Европа и западни свет, коме су уста пуна хуманости и демократије, равнодушно посматрали клања и убијања немоћних људи. - Тако су своје руке до лаката окрвавили нашом крвљу, а без обзира што су на те руке навукли рукавице наша крв им се и дан данас цеди. Ми смо опстали и подигли се као феникс, из ватре и пепела, и сваке године 4. августа их подсећамо на њихову немирну савести, сведочимо и указујемо на злочине које су починили над невиним наро-

МАГАЗИН 507

8.8.2021.

О

14

дом. Никада нећемо заборавити и сваког августа ћемо подсећати на те злочине. Рачунали су да ћемо нестати са лица земље али, на њихову жалост, нису успели да нас униште ни физички, нису успели да униште крајишки идентитет о чему сведоче традиционалне августовске конференције на којима сведочимо о њиховим зверствима и злочинима. Упркос њиховим злурадим очекивањима да ћемо нестати, и заборавити нашу голготу, наша деца из те колоне ужаса данас су успешни пословни људи у Србији, велики научници, врсни лекари, способни и доказани спортисти који су увелико помогли Србији да напредује, и има већи бруто друштвени производ од Хрватске, а то је наша победа у свем злу које нас је снашло, каже Жунић и подсећа да Хрватска сваке године у Книну 5. августа слави злочине извршене над Србима, а злочиначку акцију проглашава за победу којом је досањала свој сан. Овакви ставови међу Крајишницима појачавају огорчење и дилему кога су победили, против које су се војне силе борили, како су изгледале битке у којима су дошли до славне победе и слободе и на којим бојним пољима су се одигравале битке за ослобођење Хрватске. Дилему продубљује питање како се у цивилизованом свету, и стручној војној литератури, зову дела у којима су војници јуначки убијали оне који нису успели да се склоне и побегну. Биле су то, каже Жунић, углавном немоћне и ненаоружане особе, цивили, жене, деца и старци који су у том тренутку били под заштитом Уједињених нација. Ефекат „величанствене победе и досањаног сна“ огледа се у више од шест стотина хиљада протераних грађана, што у „Олуји“ што пре ње, и потврди да је из Хрватске до данас побегло још осам стотина хиљада младих Хрвата са комплетним породицама. Управо то је разлог за предлог да се то нагласи у оквиру овогодишњег обележавања годишњице „Олује“ у Книну. Годишњица „Олује“ је за Србе дан жалости што је повод за апел њиховим политичким представницима у Хрват-

ској да се уздрже од учешћа у таквим манифестацијама као прошле године кад то нимало није утицало на промену положаја преосталих Срба. У том контексту чин одласка Бориса Милошевића на прославу се не тумачи као жртва која би допринела побољшању положаја српске заједнице у Хрватској већ као жртва за хрватске интересе са циљем да се спере љага са злочина почињеним над српским народом и добије опрост за највеће етничко чишћење после Другог светског рата. Одсуство спремности да се подрже такви поступци српских представника у политичком животу заснива се на податку да је у Хрватској пре „Олује“ живело више од шест стотина хиљада Срба да би тај број до данас био сведен на четвртину. То је и повод за питање где је нестало четири стотине педесет хиљада Срба из Хрватске и шта треба да обележавају на прослави у Книну. - Ми протерани из Хрватске, актерима и извршиоцима злочина које називају херојима домовине, децу опростити нећемо и не можемо. Операција „Олуја“ почела је у зору 4. августа 1995. офанзивом хрватских снага, у садејству са муслиманским снагама из Босне и Херцеговине и Хрватским већем одбране, уз обилату помоћ НАТО пакта и снага Уједињених нација распоређених на простору Републике Српске Крајине. Према подацима Комесаријата за избеглице Србије само у тој акцији протерано је преко двеста педесет хиљада Срба, хиљаду осамсто педесет шест је убијено а осамсто тридесет шест особа се и даље воде као нестали. Све што се дешавало током акције „Олуја“, и четврт века по њеном окончању, разлог је за жељу да се обраћањем јавности скрене пажња на тежак положај Срба у Хрватској, посебно протераних. Међу протеранима не јењава жеља за проналажењем начина којим би се Хрватска присилила на решавање проблема грађана које је истерала из сопствених кућа, а Европска унија и Уједињене нације мотивишу у пружању помоћи при решавању нагомиланих проблема. Интензивније активности очекују се и од Србије, што је повод да


Милан Жунић

15


16

Ненад Абрамовић

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


се од председника и владе затражи помоћ како би се на државном нивоу отворило питање решавања проблема протераних и евентуалног повратка на вековна огњишта. Добра основа је податак да, према власничким листовима, поседују више од тридесет одсто територије Хрватске. Кључним проблемом протерани оцењују упорно и кршење основних људских права које у континуитету траје пуних двадесет шест година, појединцима из урбаних средина и пуне три деценије. - Децидно захтевамо и тражимо повратак српског становништва на вековна огњишта, економску и политичку одрживост повратка, пуну безбедност повратника и економски опоравак бивше Републике Српске Крајине чија је територија потпуно ненасељена, девастирана и зарасла у шикару и коров. Тражимо надокнаду штете учињене пљачком приватне имовине и пљачкашком приватизацијом фирми са тог простора, како би се тим средствима обновила производња и омогућило запослење повратника. Уништене фирме и фабрике на том подручју радиле су пуним капацитетом до 4. августа 1995. када су Срби протерани, а данас не ради ни једна једина. Све су опљачкане и уништене, а објекти након „Олује“ порушени у њиховој слободи и досањаном сну. Тражимо све неисплаћене, а зарађене, пензије, пуно признавање и потпуно повезивање радног стажа, повратак и обнову кућа и надокнаду штете за опљачкану покретну и непокретну имовину. Тражимо повратак станова и станарских права у урбаним деловима Хрватске, и омогућавање откупа по условима, и на начин, како су то учинилио остали хрватски држављани. Тражимо да се стане са пројектом отимања српске имовине кроз процес израде нових земљишних књига где се приватна имовина Срба једноставно упише на општине и државу, без обзира на документацију о власништву. Процес је у Хрватској готово завршен, а тај

принцип примењују у Федерацији Босне и Херцеговине и простору Косова и Метохије, јер су видели да то пролази а институције Србије упорно ћуте. Ми не тражимо много, нити нешто што је туђе, већ само оно што је било наше а што нам је отето као ратни плен. Власти Хрватске се понашају као да је то њихово, као да никада није ни било наше, што је непојмљиво по мерилима Европске уније. Хрватска власт се понаша као варварска племена а то је у двадесет првом веку, и централном делу Европске уније, непојмљиво у цивилизованом свету, каже Жунић. Да „Олуја“ није једини злочин у Хрватској сведочи Ненад Абрамовић и подсећа на многе друге с почетка деведесетих година двадесетог века. Први су страдали Срби у Госпићу, Сиску, Вуковару, Задру и Сплиту, а у мањем или већем обиму и у готово свим другим градовима. Први већи прогон српског народа догодио се у акцији „Откос“ када је из четрдесет западнославонских села протерано око четири хиљаде а убијено тридесет цивила. Абрамовић подсећа да је Република Српска Крајина по Венсовом плану представљала подручје под заштитом Уједињених нација што је, до доношења коначног политичког решења, требало да буде препрека свим ратним операцијама у грађанском рату. Иако је спровођење плана поверено мисији УНПРОФОР, хрватске оружане снаге га нису поштовале па су оружане акције, по систему спржене зеље, имале за циљ да се становништво протера и никада не врати својим кућама. - Следећа је акција 22. јуна 1992. где је хрватска војска ушла у заштићену зону Миљевачки плато и том приликом на превару убила четрдесет бораца Војске Републике Српске. Следи акција Масленица, далеко већег обима, 2. јануара 1993. године у којој хрватска војска заузима масленички мост, задарско залеђе, аеродром Земуник и Равне котаре. У тој акцији је страдало петсто тринаест особа, ма-

хом Срба, а десет хиљада људи је протерано. У септембру 1993. хрватска војска напада села у Лици, Дивосело, Медак, Почитељ и Читлук, а у акцијама у такозваном Медачком џепу није било заробљених. Сви су свирепо побијени, а поједине жртве набијене на колац и живе спаљене. Укупно је било осамдесет осам жртава, а за злочине је на седам година затвора осуђен бригадни генерал Мирко Норац. Какав је био најбоље говори податак да је, док је био у затвору, завршио факутет, оженио се и добио двоје деце. Упркос резолуцијама које су позивале на повратак на почетне положаје хрватска војска се није повукла, па 1. маја 1995. године напада Западну Славонију и за трисесет сати протерује двадесет хиљада људи а двеста осамдесет троје бива убијено, од тога педесет седам жена и деветоро деце. У међувремену мисија УНПРОФОР мења назив у УНКРО, што је значило како ће да стоји на границама Хрватске, чиме се мења њихова сврха и надлежност. Потписивањем Вашингтонског споразума о прекиду сукоба између Хрватског већа одбране и Војске Босне и Херцеговине у марту 1994. све акције ових војски ће се усмеравати против српског народа. Касније ће споразум бити допуњен Сплитским споразумом од 22.7.1995. по коме ће регуларна војска Републике Хрватске моћи да изводи акције на територији Босне и Херцеговине. Морам да поменем и акцију хрватске војске коју називају „Зима 94“ и „Скок“ 1 и 2 у којима успевају заузети положаје на Динари и Ливањском пољу. Заузимањем положаја на планинама изнад Книна хватске снаге су дошле иза леђа граду и он се стратешки већ тада могао тешко бранити, објаснио је Абрамовић. Иако су војска Републике Српске и снаге Аутономне покрајине Западна Босна, под вођством Фикрета Абдића, махом концентрисне у околини Бихаћа, Сребренице и Жепе отпочела

17


8.8.2021.

МАГАЗИН 507

18

је сатанизација Срба због наводних злочина у Сребреници. Политичку одлуку о нападу на Крајину хрватска власт је донела на Брионима где је поглавник Фрањо Туђман потврдио како ће Србима нанети ударце од којих се никада неће опоравити. Иако је српска страна, под притиском, прихватила „План З4“ он никада није заживео, па је инвазија на Крајину почела бомбардовањем релејног чворишта Ћелавац чиме је прекинута веза између команде корпуса и јединица војске. У акцији је учествовала авијација НАТО пакта, а Републику Српску Крајину напало око сто педесет хиљада припадника хрватске војске и око тридесет хиљада припадника Петог корпуса Војске Босне и Херцеговине. У то време крајишке снаге су бројале тридесетак хиљада припадника којима се придружило око десет хиљада бораца

Аутономне покрајине Западна Босна. Истог дана почело је неселектирано бомбардовање циљева у градовима са српском већином у којима је страдао велики број цивила. Организовани отпор пружен је на Банији и Кордуну, све док се хрватске и снаге армије Босне и Херцеговине 6. августа нису спојиле у Слуњу и пресекле Крајину на два дела. Народ и војска повлачили су се преко Срба, Петровца, Костајнице и Двора на Уни, а колоне избеглица нападали су хрватска војска и припадници Петог корпуса. - Почињени су страшни злочини и масакри над српским цивилима, а покољ би био и већи да се генерал Миле Новаковић и његова тенковска јединица пар пута нису враћали из Двора да блокира избеглице и омогућили да се извуку преко Двора на Уни. Мост у Двору на Уни је срушен 13. августа, а Кор-

дунашки корпус предао се хрватским снагама. Иако им је био омогућен пролаз аутопутем до Савезне Републике Југославије, на путу су били нападани и каменовани од хрватских цивила. Колоне избеглица су на подручју Републике Српске нападане и из авиона, а на Петровачкој цести страдале су целе породице. Војска Републике Српске нашла се у проблему, јер су пале западнокрајишке општине Грахово, Дрвар и Гламоч, а Крајини нико није помогао јер Војска Југославије није деловала. Источнославонски корпус Војске Републике Српске, са око двадесет пет хиљада људи, није реаговао а вест о паду Српске Крајине емитована је у седаманаестом минуту дневника на РТС. Бројне колоне избеглица кренуле су према Србији где их нису одмах пуштали све док се није десио несрећан


случај кад се један човек убио из пиштоља. Народ Србије је, као и увек у историји, топло примио паћенике, пружио им уточиште и топлу реч а политичке елите које нису желеле Крајшнике у Београду усмеравале су их на Косово и у Војводину. Мало се говори и да је Министарство унутрашњих послова хапсило те људе и присилно одводило у Ердут одакле се многи нису вратили, иако су мислили да су спашени. Тек потписивањем Ердутског споразума, 11. новембра 1995. године, Крајишници су могли слободно да изађу на улице градова у којима су боравили, а за злочине „Олује“ нико никада није одговарао, иако су хрватски генерали Маркаћ и Готовина првостепеном пресудом осуђени на осамнаест и двадесет четири године а другостепеном ослобођени, каже Абрамовић. Удружења избеглица покренула су

иницијативу да се 4. август у црквеном календару означи као дан страдања српског народа у „Олуји“. О њиховом положају сведочи податак да после двадесет шест година прогонства још има породица без решеног стамбеног питања. Иако је регионалним стамбеним програмом до 2018. требало да буде збринуто шеснаест хиљада породица из Хрватске и Босне и Херцеговине збринута је само половина. Планирано је да у Београду буде завршено три хиљаде социјалних станова, који би помогли решавању стамбеног питања исто толико избеглих породица, а податак да је изграђена половина повод је за апел Влади Србије и представнике главног града да наставе са реализацијом програма. Од свих оптужених у Србији за ратне злочине сто деведесет су Срби, седамнаест Албанци, четири Бошњаци а два Хрвати, а у хрватским затворима је

тридесет Срба осуђених за ратни злочина без права на правну помоћ Србије јер им то хрватски правни систем не омогућује. Зато се од Владе Србије очекује дипломатска акција како би се помогло свима који су осуђени на основу лажних оптужница. Велике наде полажу се у Министарство културе од кога се очекује да заштити крајишку културу утемељену на аутентичности која је опстајала вековима, а од Народне скупштине Србије да изгласа резолуцију о осуди геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској. Листу очекивања затвара иницијатива о изградњи меморијалног центра у Београду посвећеног свим српским жртвама, са посебним делом о страдањима током „Олује“. Прилика за сећање на злочин који траје и данас је парастос страдалима у Цркви светог Марка у Београду. Т. Радовановић

19


МАГАЗИН 507 8.8.2021.

ЉУДИ ИЗ КОЛОНЕ

20


21


22

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


23


24

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


25


26

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


27


28

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


29


На аеродрому у Лађевцима обележен Дан рода авијације

МАГАЗИН 507

8.8.2021.

ЕЛИТНИ РОД ВАЗ

30

- Дан рода авијације обележава се у знак сећања на дан кад је, „Уредбом о формирању целе војске“ од 2. августа 1893. године, предвиђено увођење балонских чета у састав сваке дивизије српске војске. - Раме уз раме са малим бројем земаља у свету које су имале војно ваздухопловство и употребиле га у борбеним дејствима. - Прва летачка искуства српски пилоти су стицали у балканским ратовима и Првом светском рату, а на Солунском фронту извршили више од три хиљаде борбених летова током којих су дали значајан допринос пробоју и коначном ослобођењу Србије. - Подигнут ниво оспособљености Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране за извршење свих наменских задатака. - Бригадном генералу Зорану Продановићу и потпуковнику Добросаву Дрндаревићу звање инструктора летења


Фото: М. Радовановић

ЗДУХОПЛОВСТВА

31


вечаним постројавањем јединица, интонирањем химне Боже правде и одавањем почасти преминулим припадницима Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране, на аеродрому у Лађевцима је првог радног дана минуле недеље отпочела свечаност обележавања Дана рода авијације. Свечаном чину присуствовали су заменик команданта Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране генерал Жељко Билић, командант Друге бригаде Копнене војске бригадни генерал Жељко Кузмановић, командант 126. бригаде Војин пуковник Александар Јоксимовић, заменик директора Ваздухопловног завода „Мома Станојловић“, представник Техничког ремонтног завода Чачак, представници Министарства унутрашњих послова, Безбедносно информативне агенције, Јавног предузећа „Аеродроми Србије“,

МАГАЗИН 507

8.8.2021.

С

32

градоначелник Краљева, председник општине Врњачка Бања, представници Српске православне цркве, Удружења учесника ратова 1991-1999, локалних заједница и медија, пријатељи јединице и пензионисани припадници 98. ваздухопловне бригаде. Као и претходних година празник је прилика за подсећање на почетке овог рода оружаних снага и развојни пут у често тешким временима, али и сумирање резултата остварених између два празника, уз указивање на планове који стоје пред припадницима рода у наредном периоду. Празник авијације обележава се у знак сећања на дан кад је, „Уредбом о формирању целе војске“ од 2. августа 1893. године, предвиђено увођење балонских чета у састав сваке дивизије српске војске. Од визије до формирања Војног ваздухопловства у Србији морало је да прође скоро две децени-

је кад је, 24. децембра 1912. године, на основу одлуке Војног министарства и Главног ђенералштаба, војвода Радомир Путник донео Решење о формирању Ваздухопловне команде са седиштем у Нишу у чији су састав ушли сви сегменти тадашњег ваздухопловства, Аеропланско и Балонско одељење, Водоничка централа и Голубија пошта. Србија је већ тада стала раме уз раме са малим бројем земаља у свету које су имале војно ваздухопловство и употребиле га у борбеним дејствима. Група официра Краљевине Србије упућена је на школовање, обуку за пилоте у Француску, а упоредо извршена и набавка авиона. Прва летачка искуства српски пилоти су стицали у балканским ратовима и Првом светском рату, а на Солунском фронту извршили више од три хиљаде борбених летова током којих су дали значајан допринос


пробоју и коначном ослобођењу Србије. У годинама и деценијама које су следиле авијација се развијала у складу са степеном научно-технолошког развоја друштва, економским могућностима државе и војно-политичким приликама у региону. После Првог светског рата, и формирања Југословенског ваздухопловства, краљевим указом од 1924. године 2. август, црквени празник Свети Илија „Громовник“ дефинисан је као ваздухопловна слава која се обележавала до 1941. године када је традиција прекинута да би, на иницијативу ваздухополоваца, на аеродроме била враћена 1992. Од почетних корака развој авијације је зависио од степена научно-технолошког развоја друштва, економских могућности државе и војно -политичких прилика, а иако су успони и падови на том путу увек зависили од бројних

унутрашњих и спољних фактора, никад није доведена у питање јасна свест о све већем значају авијације и потреби да се она сачува и унапређује. Искуства из претходних ратова примењена су у Другом светском рату током пружања снажног отпора непријатељу, а након рата ваздухопловство је прошло кроз неколико фаза. Од 1953. до 1959. године извршена је прва фаза велике модернизације, у наоружање уведени борбени авиони са којима је отпочела ера млазне авијације, а формиране су и прве хеликоптерске јединице које су 1954. ушле у састав авијације. Почетком шездесетих година прошлог века у наоружање су уведени надзвучни ловачки авиони, а отпочео је и иинтензивни развој домаће авио индустрије. Јунаштво и чојство, храброст понос и пркос, нису изостали ни 1999. године током НАТО агресије кад је пилотски и технички састав, за-

једно са целокупним народом, пружио отпор надмоћнијем непријатељу. - Зато нас данашњи празник обавезује да се с посебним осећањима сетимо свих генерација пилота, техничара и других летача специјалиста који су градили и бранили род авијација, у њега уградили своје знање и младост а неретко и своје животе. Јуначка дела пилота који су на олтар отаџбине принели оно најсветлије и највредније, своје животе, остају трајна инспирација и пример садашњим и будућим генерацијама ваздухопловаца како се брани част професије и како се воли и брани отаџбина. У овако сложеним условима и превирањима на глобалном међународном плану, и условима пандемије изазване вирусом ковид, наставили смо са опремањем, преобуком за новонабављене ваздухоплове, преобуком кадета, одржавањем ваздухоплова

33


34

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


35


МАГАЗИН 507

8.8.2021.

и извођењем вежби. Данашњи дан авијације обележавамо и прослављамо имајући прилику да са оптимизмом гледамо у будућност, нагласио је генерал Билић уз захвалност државном и војном руководству које је обезбедило услове да се, укорак с временом, буде на висини задатка. Након опремања авионима МиГ 29, вишенаменским хеликоптерима МИ17 и СА145, борбеним хеликоптерима МИ35, авионима „ласта“, наставком модернизације авиона „орао“, набавком даљински пилотираних ваздухоплова и средстава за одржавање и опслуживање, те извођењем националних и мултинационалних вежби, подигнут је ниво оспособљености Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране за извршење свих наменских задатака. Припадници рода авијације обележили су свој дан свесни сопствених могућности, одлучни и спремни да уз максималне напоре сваки задатак изврше безбедно и квалитетно. Због тога им је још једном одато признање за постигнуте резултате са жељом да наставе

36

са стручним и одговорним извршавањем задатака који су, уз расположиви кадар и савремена средства, гарант да ће свака следећа година бити још успешнија. Командант Ратног ваздухопловста и противваздухопловне одбране генерал потпуковник Душко Жарковић је бригадном генералу Зорану Продановићу и потпуковнику Добросаву Дрндаревићу доделио звање инструктора летења. Повод је допринос развоју Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране, дугогодишње успешно обављање дужности наставника летења и постигнути резултати у летачкој обуци младих пилота у јединицама авијације. Допринос развоју Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране, достигнути највиши степен стручне и борбене оспособљености и дугогодишње успешно обављање летачке службе повод је да мајорима Бојану Стојановићу и Зорану Зељајићу буде уручен Златни летачки знак пилота.

Честитке Припадницима рода авијације празник је честитао начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић уз нагласак да као елитни род сто двадесет година са поносом негују традицију успешним унапређењем обуке, увођењем и модернизацијом ваздухоплова најновије генерације. - Ова година ће бити упамћена по завршетку радног века и одласка у историју ловца МиГ 21. који је скоро шест деценија био чувар нашег неба. Захваљујући доброј обуци и савременијим борбеним средствима овај дан можете прославити одважно поносно и подигнуте главе. Данашњи дан Свети Илија је за дуги низ година био слава авијатичара и летача. Пилоти и летачи, честитам вам празник и славу уверен да ћете и у наредном периоду дати пун допринос јачању оперативних способности Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране, и Војске Србије у целини, поручио је генерал Мојсиловић.


Уз жељу за пуно среће и успеха у даљем раду, добро здравље, личну и породичну срећу, празник је честитао и командант Ратног наздухопловства и противваздухопловне одбране генерал потпуковник Душко Жарковић. - Свакодневно потврђујете вредности као авијација, као елитни род Ратног ваздухопловства и противваздухоплове одбране и Војске Србије. Поседујете, и на тај начин чувате и негујете, традицију дужу од једног века. Одговорним извршавањем свих постављених задатака показали сте способност да успешно обезбедите сигурност неба изнад Републике Србије, као и да одржите и унапредите оперативне способности јединица. Преданошћу и радом припадника рода авијације ове године празник прослављамо са знатно већим бројем ваздухоплова у својим саставима, са већим бројем сати налета, али и са унапређеном инфраструктуром и условима за живот и рад. Уверен сам да ће опремање и модернизација рода за вас бити додатни мотив да и даље професио-

нално и стручно обављате све задатке и оправдате поверење које уживате. Уз уверење и жељу да ћете и у нареном периоду одржавати и утврђивати оперативне способности ваших јединица, Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране у целини, свим припадницима рода авијације честитам празник, поручио је генерал потпуковник Жарковић.

Ратно ваздухопловство и ПВО Ратно ваздухопловство и противваздухопловна одбрана је високоманеварски вид Војске Србије намењен за контролу и заштиту суверенитета ваздушног простора, одвраћање од агресије, противваздухопловну одбрану територије, важних објеката, административних и индустријских центара и снага Војске Србије од дејства из ваздушног простора, ватрена дејства из њега и подршку копнених снага у

извођењу операција. Одликује га способност да ефикасном и флексибилном применом ваздухопловне моћи одлучујуће утиче на ток оружаног сукоба, пре свега због деструктивног ефекта на способност и вољу непријатеља да изводи операције. Као основни задаци Ратног ваздухопловства и ПВО дефинисани су изградња оперативних и функционалних способности, контрола и заштита суверенитета ваздушног простора, одвраћање од агресије ваздухопловним снагама и спречавање изненађења, противваздухопловна одбрана територије и снага Војске Србије, извиђање из ваздушног простора, ваздухопловна ватрена подршка, ваздушни транспорт и учешће у извођењу десаната, трагање и спасавање, учешће у међународној војној сарадњи и мултинационалним операцијама, подршка цивилним властима у супротстављању унутрашњем оружаном угрожавању и супротстављању неоружаним претњама безбедности. Т. Радовановић

37


Петнаести рели олдтајмера

МАГАЗИН 507

8.8.2021.

ИСТОРИЈА НА ТРГУ С

38


СРПСКИХ РАТНИКА - Олдтајмери су саобраћајна возила на моторни погон стара најмање тридесет година, сачувана су и одржавана у исправном стању, не користи се као свакодневно превозно средство а део су техничке и културне баштине. - У петнаестој години одржавања траса олдтајмер релија продужена до Краљева. - На Тргу српских ратника шездесетак од око стотину аутомобила из свих крајева Србије, и неколико из других република бивше Југославије. - Следеће окупљање на завршетку седмодневног међународног релија олдтајмера „Лагано Србијом“ који се завршава у Врњачкој Бањи 14. августа

39


а историјско возило, веома стар аутомобил или мотоцикл, у народу се одавно одомаћио назив олдтајмер. У такве се сврстава свако возило на моторни погон старије од тридесет година, које што приближније одговара оригиналном моделу. Тачна старосна дефиниција класичног аутомобила варира широм света, али је свима заједничко да возило прелази тридесет година старости због чега се сврстава у групу историјских. Светска федерација за историјска возила дефинише их као саобраћајна возила на моторни погон која су стара најмање тридесет година, сачувана су и одржавана у исправном стању, не користи се као свакодневно превозно средство а део су техничке и културне баштине. Према годинама старости, односно почетка производње одређеног модела, и стању очуваности примерка олдтајмери се групишу у седам класа. У прву A ancestor сврставају се возила произведена пре истека 1904. године, B veteran између 1905. и 1918. а C vintage од 1919. до 1930. Возила произведена између 1931. и 1945. године сврстана су у класу D post vintage, од 1946. до 1960. E postwar, 1961. до 1970. F oldNmer а након тога, ако су старија од тридесет година, у класу G oldNmer. Према стању примерка деле се на савршен, одличан, врло добар, добар, некомплетан и стање база делова. Љубав према моторним возилима старијег датума производње, колико аутомобила толико мотоцикала и других, један је од разлога за формирање Олдтајмер клуба Врњачка Бања као непрофитног удружења грађана које окупља власнике и љубитеље старовременских аутомобила са циљем да их у што већем броју очувају од пропадања и складиштења на отпаде. Клуб окупља седамдесетак чланова који поседују више од стотину историјских аутомобила међу којима је најстарији „мерцедсес кабрио“ произведен 1928. године. Највећи број њих је из Врњачке Бање и оближњих градова, Краљева, Крушевца, Чачка и Крагујевца, али и из Београда, Новог Сада, Апатина, Сомбора и Будве. Председник клуба Горан Барлов подсећа да је највише ових аутомобила произведено након четрдесете године прошлог века, а број оних који су у возном стању свакодневно се увећава након озбиљних радова усмерених ка жељи да добију изглед из периода кад су били у редовној употреби. Једна од ретких прилика да се покажу ве-

МАГАЗИН 507

8.8.2021.

З

40


41


8.8.2021.

МАГАЗИН 507

42

ликом броју грађана су повремени скупови власника на различитим дестинацијама, а у Врњачкој Бањи ауто рели олдтајмера који је ове године, као тродневна манифестација, одржан петнаести пут на траси која је, после четрнаест година, продужена до Краљева Учесници ауто релија окупили су се прошлог петка у Вранешима, у време обележавања празника Огњена Марија, а следећег дана наставили до Врњачке Бање. Рели је у недељу завршен у Краљеву где је стигло шездесетак од око стотину аутомобила из свих крајева Србије, и неколико из других република бивше Југославије, колико је учествовало у овој несвакидашњој манифестацији. Иако је сакупљање старовременских аутомобила изузетно скуп хоби то није спречило Барлова да у сопствени возни парк уврсти петнаестак возила старијих од тридесет година. Поред два његова фолксвагена, наранџасте и жуте „бубе“, у релију су учествовала и два мотоцикла БМВ произведена 1951. године, а Барлов верује да ће их, након детаљне реконструкције као услова за регистрацију возила, већ у наредном каравану следеће године бити и више. Да заљубљеника у старе аутомобиле има и у другим срединама сведочи интензивна сарадња са клубовима у Србији, али и ван ње, из Мађарске, Бугарске и скоро свим државама насталих од република бивше Југославије, а прилика за дружење и потврду умешности да аутомобиле старе више деценија одржавају у возном стању су скупови у Мађарској, Бугарској, Македонији, Босни и Херцеговини... - Правимо добру километражу па за два до три дана пређемо по хиљаду километара, а деси се и више. По који пут има проблема током вожње, мењају се свећице и каблови, долива се вода, али кад кренемо у колони са десет петнаест аутомоби-

ла нама је то увек интересантно. Ако стане један станемо сви, док не крене тај не креће нико па се путовање мало одужи али углавном прођемо без озбиљнијих кварова, каже Барлов и најављује следеће окупљање на завршетку седмодневног међународног релија олдтајмера „Лагано Србијом“ који се завршава у Врњачкој Бањи 14. августа. Задовољство овогодишњом манифестацијом подигнуто је на виши степен након потврде да је рели, после петнаест година активног рада успео да дође до Краљева. Покушаја је било и претходних година али није било разумевања градских челника све до ове кад је добијена сагласност градоначелника и остварен контакт са Туристичком организацијом Краљева. Услов за учешће на олдтајмер релију Вранеши-Врњачка Бања-Краљево био је да возило буде верно оригиналном из периода кад је произведено, а да је од тада прошло више од тридесет година. Реакције оних који су током три сата на Тргу српских ратника присуствовали јединственом скупу сведочи о великом интересовању Краљевчана за манифестације овог типа. То је и разлог за речи критике онима који током претходних четрнаест година нису били спремни да у овој средини дочекају олдтајмере уз услов да само обезбеде ручак за све учеснике релија. Уверење да у гаражама и бројним другим забитим местима постоји значајан број старих возила које је могуће оспособити за вожњу и регистровати како би учествовала у манифестацијама ове врсте повод је за позив власницима да се јаве клубу из Врњачке Бање. То је, каже Барлов, један од најбољих начина да им посвете више пажње, а помоћ за довођење у стање приближно оном из времена кад су произведена могу добити баш на овом месту. Т. Радовановић Фото. М. Радовановић


43


Мере заштите од инфекције корона вирусом

МАГАЗИН 507

8.8.2021.

БУДИМО ОДГОВОРНИ

44

• Редовно перите руке сапуном и водом најмање 20 секунди. • Кашљите и кијајте у марамицу или савијени лакат. Марамицу одмах баците и оперите руке. • Избегавајте блиски контакт са особама које имају симптоме прехладе. • Избегавајте руковање и љубљење, а са саговорницима одржавајте раздаљину од најмање jeдног метра. • Избегавајте боравак у затвореном простору са већим бројем људи. • Проветравајте просторије на свака два сата у трајању од пет минута. • Уколико имате више од 60 година или сте хронични болесник, избегавајте гужве, а за лекове које редовно узимате контактирајте лекара телефоном. • Уколико имате више од 60 година нека вам млађи чланови породице или комшије помогну око редовне набавке хране и лекова. • Ако кашљете, имате повишену температуру или отежано дишете, позовите 064 8945 235 (24 сата дневно) или 011 2684 566 060/018-02-44 (активни од 8 до 22 сата). Више информација на COVID19.rs • Заједно можемо да смањимо ризик уколико се придржавамо ових мера.


45


Изузетна остварења краљевачких бродомоделара (1)

МАГАЗИН 507

8.8.2021.

ФЛОТА ВРЕДНА

46


А ПОШТОВАЊА

- До првог брода материјалом са леђа ормара. - Први бродови браће Радичевић квалитетнији од експоната Поморског музеја у Котору. - Серија изложби у градовима на црногорском приморју. - Месец и по дана у дворцу краља Николе. - Десетак макета први експонати музеја у будванској Цитадели. - Екипни победници такмичења бродомоделара у Чешкој. - После пуних седамнаест година на међународном такмичењу бродомоделара неко са ових простора. - Међу светским заставе Србије и Краљева. - Краљевчани најмлађи учесници. - Значајна пажња на сајмовима наутике и намештаја. - Метар и четрдесет дуга макета крузера резултат жеље да се искочи из стандардних оквира градње једрењака и провери могућност рада са другачијим материјалима

47


ако нема море Србија се одавно доказала као земља у којој се праве изузетно квалитетни бродови различитих типова и величина. Додуше, у питању су макете а најзаслужнији за то су близанци Милош и Марко Радичевић који су, након четврт века савладавања тајни градње, достигли ниво на коме им нема равних уземљи, и шире. Интересовање за бродове први пут се јавило током давнашњег летовања у Прчњу где је Марка привукла градња седам метара дуге барке власника куће у којој су Радичевићи били смештени. Иако му ни до данас није довољно јасно зашто је то урадио, од градитеља је затражио да му скицира основне делове конструкције необичног пловила како би непосредно по повратку кући почео да прави сопствено. То се поклопило са периодом кад је Центар за ваздухоловно моделарство производио сетове делова за склапање намењене најмлађим градитељима, што је Марку омогућило да направи први чамац. Основу су чинили делови од шпер плоче и фурнира, а значајним се показао рам са тестерицама као основна алатка ученика основних школа за радове у оквиру предмета техничко образовање. Да по који пут случај дода јак ветар у леђа Марко је био у ситуацији да се увери кад се за његов рад заинтересовао деда Крсман Дачовић Кићо, и предложио да заједно потраже планове на основу којих би градили озбиљније моделе. Ентузијастима није требало много времена да дођу до планова за градњу „Санта Марије“ и „дубровачке наве“, а позајмљене фотокопирају пре него оригиналне врате власнику. У време кад још није било техничких могућности за копирање тако великих формата решење се нашло у деловима на којима је, након састављања, било неопходно доцртавати недостајуће елементе. Без довољно техничког искуства, чак и за читање цртежа, градњи „Санта Марије“ су, са оскудним алатом који су допуљавали клешта и чекић, приступили Марко и Кићо. Сваки је радио сопствену макету за коју се добрим материјалом показала шпер плоча одваљена са леђа ормара. Без икаквог искуства, и представе како брод треба да изгледа, посао је приведен крају а Марко био задовољнији од

МАГАЗИН 507

8.8.2021.

И

48

деде, јер је његова макета била боља. Сазнања о постојању првог удружења бродомоделара у Србији, „Панон“ из Панчева, била су довољна за контакт са њима због потребе за разменом искустава и могућности набавке што више нових планова. Почетни резултати охрабрили су неколико минута старијег Милоша да се укључи у рад, а кад је број заинтересованих нарастао на петнаестак јединим логичним путем показало се формирање удружења бродомоделара. Било је то 15. фебруара 1998. године кад су постављени темељи „Кормила“ чије је крајње домете и данас тешко предвидети. Пре тог датума заљубљеници у бродове су страст према градњи задовољавали у Макетарском клубу „Спинер“ о чему сведоче заједнички наступи на изложбама, прво у Краљеву а потом и другим местима. Први месеци градње бродова обележени су одсуством могућности за набавку погодних материјала, и одговарајућих алата, али и великим ентузијазмом у трагању за адекватним плановима чији је број у кратком периоду нарастао на више од осамдесет. Због тога је било изузетно важно да свако на неки од редовних састанака донесе оно што се нашло код куће, и енергију која је мотивисала на велика дела. Са дистанце од скоро четврт века није лако разумети колико су бродомоделари били ускраћени информацијама са интернета који је на овим просторима пуштао прве корене. Са сваким новим бродом јачали су свест о високим дометима и жеља да оно што је настало у породичном дому у Рибници види и неко ван макетарског света. Сазнање да у Котору постоји Поморски музеј, и у њему макете бродова, било је довољно за контакт и предлог да баш тамо изложе давдесетак модела који су до тада завршени. - Они нису знали са чиме ће да се сретну, а кад су видели квалитет наших бродова занемели су, што је приликом отварања изложбе у изјави за РТС потврдио и кустос музеја Петар Палавршић. У музеју су имали збирку макета бродова који су постојали у том крају, а ми амерички „ConsNtuNon“ и познате руске бродове. На крају су све своје макете изнели да би нашим посветили цео спрат, а најбоља потврда квалитета огледа се у подат-

ку да је изложба била једна од најпосећенијих до тада, каже Милош. Нешто речитији Марко сведочи како је гостовање у Котору било добра прилика за сусрете са особама из овог краја које се баве проучавањем бродова и прикупе значајну количину података која ће се показати изузетно вредним у даљем раду. И лаицима је било јасно да се краљевачки бродови одликују знатно већом прецизношћу израде и детаљима каквима није посвећивано довољно пажње при изради двадесетак макета у власништву музеја. Након месец и по дана у Котору изложба је кренула на турнеју по градовима црногорског приморја, Будви, Перасту и Тивту након чега је уследио позив из Бара за једно и по месечно гостовање у дворцу краља Николе. Жеља да се бродомоделарство омасови, пре свега међу најмлађима, резултирала је формирањем секција у основим школама „Свети Сава“, „Вук Караџић“, „Димитрије Туцовић“ и „Светозар Марковић“ у којима су ученици савладавали почетне кораке градње једноставнијих макета. Врхунац задовољства била су, каже Милош, школска такмичења из предмета техничко образовање као посебна прилика да се у базену провери пловност и квалитет израде чамаца. Прекретницом у раду браћа Радичевић сматрају 2002. годину након изложбе у будванској Цитадели чији је власник откупио десетак бродова као прве експонате музеја у оснивању. Ма колико да новчана надокнада није била адекватна награда за уложени рад оцењује се значајном за куповину алата, материјала и књига заснованих на потреби да свака нова макета до најситнијих детаља одговара броду који је постојао у одређеном периоду. Да се добар глас далеко чује било је јасније кад су почели да се јављају заљубљеници за бродомоделарство из околних градова, пре свих Ниша и Крушевца, са жељом да искористе бар део искуства које су упорним радом током неколико година стекли Милош и Марко. Прилика за нове контакте увек су изложбе у Нишу, Београду, Панчеву, Новом Саду које су биле посећеније него било која у тим срединама раније. Посебно значајном


Милош Радичевић

49


50

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


51


52

Марко Радичевић

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


Радичевићи оцењују изложбу у Краљеву 2003. која је обележена интензивним маркетиншким активностима и посетама ученика краљевачких основних школа са жељом да се наставници техничког образовања мотивишу како би их довели. Колико је расло интересовање за бродомоделарство најбоље сведочи пример Основне школе „Свети Сава“ са јаком секцијом од педесетак чланова од којих је добар део и по завршетку школовања остао веран „Кормилу“ Податак да светска социјација бродомоделара сваке године организује изложбу најновијих достигнућа у овој области појачао је жељу за поређење са градитељима бродова из целог света. Једна таква у Чешкој била је добар мотив да исте године, уз подршку власника комбија који се задовољио подмирењем трошкова горива, на пут крене седмочлана експедиција са десетак макета бродова. - Били смо млади, и без икаквог искуства, али смо решили да идемо па шта буде. Нико се није надао ничему посебно јер смо хтели да видимо како то раде други, видимо где смо у односу на њих и како да наставимо. Кад смо изнели макете прошетао сам да видимо остале и охрабрио се, јер су били израђени са знатно мање прецизности него наши бродови. Изложили смо школски брод Југословенске ратне морнарице „Јадран“ чију макету до тада још нико није имао прилику да види. Импозантно је деловао амбијент са заставама земаља учесница и бродомоделари из целог света који су се окупили у Чешкој. Радове су оцењивале судије Немац, Бугарин и Чех а ми презадовољни јер смо у појединачном пласману заузели позиције између четвртог и једанаестог места. После пуних седамнаест година на међународном такмичењу бродомоделара појавио се неко са ових простора а ми као екипни прваци са највишим бројем макета добијемо златну медаљу као потврду квалитета за оно што радимо, каже Марко и подсећа да је краљевачка екипа била најмлађи учесник овог

изузетног догађаја. Значајнијом од награда оцењена је потврда да се не заостаје за Европом и податак да су достојно представили средину из које долазе, посебно што су се међу заставама из целог света завијорила знамења Србије и Краљева. Врхунац задовољства краљевачки бродомоделари су доживели последњег дана кад су их на пут повратка испратили сви учесници светске изложбе. Од тог тренутка, каже Милош, све се чинило знатно лакшим након, делом због појачаног самопоуздања а делом због довољне количине квалитетнијег материјала, литературе и планова за градњу бродова. Кад је следеће године стигао позив за гостовање у Темишвару није било дилеме да ли још једном кренути на пут ван граница земље. Због ограничених смештајних могућности на пут су пошли само Милош и Марко за које су организатори преузели одговорност непосредно при преласку државне границе. Велики број планова атрактивних модела био је добра основа за избор оних чија израда пружа највише могућности за потврду умешности аутора, избор материјала и завршну обраду. Све више информација, и знања из ове области, сведочи да се и планови истог модела брода по који пут разликују, а да аутор сваком даје лични печат потврђује податак да се два модела истог брода, израђена од истих материјала, по који пут знатно разликују. Кад је бродомоделарима ускраћена могућност да се састају у Дому Војске Србије рад са најмлађима дислоциран је у радионицу коју су браћа саградила у дворишту породичне куће. Жеља да нове бродове види што већи број људи водила је ка учешћу на сајмовима, пре свих наутике и намештаја, на којима је штанд браће Радичевић привлачио велику пажњу посетилаца из целог света. Од прве макете брода израђене пре скоро пола века искуство је обогаћено до нивоа да нема ничега што, у прецизној размери, Милош и Марко не би могли да направе. Услов је да постоји довољно прецизан цртеж или сет фото-

графија из различитих углова како би се на најбољи начин сагледали сви елементи неопходни за израду макете. Тако је настала и осамдесет сантиметара дуга јахта какву су пријатељи пожелели да поклоне њеном власнику за рођендан. Посебан изазов била је градња крузера за швајцарску компанију која поседује бродове овог типа. - Направили смо макету дугу метар и четрдесет, јер смо желели да искочимо из стандардних оквира градње једрењака и проверимо да ли можемо и нешто овако, тим пре што се бродови овог типа праве од другачијих материјала. Димензије смо одредили због жеље да прикажемо што више детаља па је са једне стране крузера триста прозора на исто толико кабина, на палуби столови, столице, сунцобрани, лежаљке дуге само три сантиметра, базени и многи други детаљи. Сваки део је израђен ручно, а фотографисали смо их да би то и доказали. У коначни изглед уложили смо осам месеци стрпљивог рада а власник је, иако је планирано да крузер буде у канцеларији компаније, одлучио да макету однесе кући. Према договору брод смо у исправном стању допремили до Пожаревца, али је доживео пех и оштећен приликом даљег транспорта, па смо путовали у Швајцарску да санирамо квар. Радили смо читав дан и успели да брод у договореном року дође до власника, прича Милош и подсећа да о различитим захтевима сведочи градња поклон макете мале „пинте“ са ковчегом у коме је веренички прстен. Да се у Краљеву праве квалитетни бродови добро је познато и изван земље, а најбоља потврда су чланови удружења из Македоније, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Иако су сусрети са њима у последње време изостали због ограничења која је наметнула епидемија корона вируса у „Кормилу“ не губе наду да ће ускоро бити надокнађено све што је пропуштено током претходних годину и по дана. Прва прилика је велика изложба у Београду која се припрема за крај ове, или почетак наредне, године Т. Радовановић

53


54

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


55


56

Душан Стојић

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


In memoriam: Душан Стојић (3)

МАГИЧНА ПРИВЛАЧНОСТ ПИСАНЕ РЕЧИ - Од „Магнохрома“ су остале рушевине које подсећају на Вуковар, поготово стари део као руина какве су виђане током рата. - Све оно што се дешавало у друштву неминовно се одражавало на медије који нису могли да остану изван транзиционих процеса, а почео је да клеца и РТС као најчвршћа државна медијска кућа. – Има међу власницима медија занесењака који из љубави према професији иду главом кроз зид иако нису равноправни у тој борби. Због свега у овој области и влада хаос, а на све у великој мери утиче и нешто што доноси технолошки напредак. – На локалним телевизијама има врло мало сопственог програма, а информативни се углавном своди на конференције за штампу или разговоре у студију са неком личношћу из јавног живота, а то није телевизијска производња. - Тешко је очекивати квалитетније садржаје од запослених који не примају плате, па се новине своде на преписивање оног што је било на телевизији са закашњењем од неколико дана. - Локални буџет за информисање личи на чинију са ретком чорбом која треба да нахрани много гладних

57


правдана жеља сваког човека је да створи више и живи боље. Она се посебно појачава у тешким временима каквим се у Србији највише сматра оно из последње деценије прошлог века. Након у свету невиђене инфлације почетком деведесетих 1994. је уследило извесно смиривање, а онда крах. Зато су ваљда 1996. године широм земље почели све агресивнији протести и захтеви за промену власти као увод у промену система. Педантни хроничар тог времена Душан Стојић подсећа на чињеницу да су Краљевчани били први међу онима који су тражили брзе промене. Скоро две деценије касније и даље постоје различите оцене о томе колико су промене биле делотворне, а најбоље су их осетили радници предузећа која су почела да посустају да би коначно била угашена. Све теже стање у привреди неминовно се одражавало и на медијску сцену. Некада значајни и угледни писани медији су нестајали, појављивали су се неки нови, а од ломова није поштеђена ни локална медијска сцена. Краљевачке „Ибарске новости“, у оквиру њих лист са вишедеценијском традицијом, радио и телевизијска станица, дуго су заузимале значајно место на медијском простору целе државе. Бурна дешавања на простору целе земље давала су довољно повода за извештавање и са ових простора, а дописник „Вечерњих новости“ из Краљева, након повратка из Вуковара, и неуспелог пута у Босну, био пред новим изазовима. Матична кућа није имала дописнике из свих градова, па је извештавао са простора од Врњачке Бање и Трстеника до Сјенице и Тутина. Све више посла повод је за ангажовање фоторепортера, а најпогоднија личност у то време био је Горан Шљивић. - Лоша транзиција је настављена и после победе опозиције у Србији. Пропадање се наставља и нестају огромни колективи попут диносауруса какав је био „Магнохром“ о коме сам написао књигу текстова. Од приватизације па до поништења и протеривања индијских богаташа браће Митал из Краље-

МАГАЗИН 507

8.8.2021.

О

58

ва то је била луда кућа. Од „Магнохрома“ су остале рушевине које ме подсећају на Вуковар, поготово стари део као руина какве сам виђао током рата. „Фабрика вагона“ је споља изгледала нешто боље, а све сам тешко преживљавао јер сам је сматрао својим животним универзитетом у коме сам провео најлепше године живота. Иако су се дешавања у два највећа краљевачка колектива поклопила у сећању ми је остала „Фабрика вагона“, а и данас на улици препознајем старије раднике које доживљавам као браћу. Утисци су још тежи кад одем у фабрику где осетим тугу и чемер, па се питам шта ли мисле мајстори који су за машинама радили теже послове него ја који сам као млад постао главни уредник листа „Наша фабрика“. Као новинар и данас могу да уђем у „Фабрику вагона“, а многи не могу – прича Стојић. У текстовима које је из Краљева слао „Вечерњим новостима“ од почетка транзиције доминирале су привредне теме уз стално подсећање да је „Фабрика вагона“ у срећна времена производила више од 1.000 вагона годишње, а „Магнохром“ и по 130 хиљада тона опеке и ватросталног материјала не рачунајући хиљаде бојлера, термоакумулационих пећи, бојлера и грејних плоча из ФЕТП-а. „Магнохром“ је доминирао светском ватросталном индустријом и био један од највећих европских колектива, баш као што је и „Фабрика вагона“ била један од најпризнатијих произвођача теретних, а „Гоша“ из Смедеревске Паланке путничких вагона. Трстеничка „Прва петолетка“ је запошљавала 17 хиљада радника и била појам индустрије производа са високим степеном обраде у којој су први пут у Југославији инсталисане нумеричке ЦНЦ машине и компјутерски стругови који су производили делове за „Боинг“ и војну индустрију. Ништа мање успешни нису били крушевачки „ 14. октобар“, чачанске „Слобода“ и „Фабрика резног алата“. Гро онога што је произведено пласирано је на инострано тржиште, а највећи број становника бивше Југославије живео најблаже речено при-

стојно, док је земља са више од 20 милиона становнима била задужена мање него данас Србија. Посебно тешко сваком новинару пада сазнање о тешком положају куће у којој је радио, или оној за коју је на било који начин емотивно везан. Таквом је Душан Стојић сматрао „Ибарске новости“ у којима је објављивао значајне текстове, а био принуђен да пише о катастрофалном утицају транзиције на ово предузеће. - Волео сам те новине и инсистирао код уредника да буду што локалнији, јер што сте локалнији то сте бољи. Немој да почињеш вести са Џибути, почни од Самаила, Лађеваца, Богутовца... Нема потребе да имитираш „Вечерње новости“ или „Политику“. Дуго сам био везан за „Ибарске новости“ као Краљевчанин, а кад је у пожару изгорео студио „Вечењерње новости“ су прве прискочиле у помоћ значајном количином новца зато што сам се увек залагао да помогнемо колегама на различитим фронтовима, локалном и општем. Нисам претпоставио да ће све до те мере да се толико раздроби. То је била политика државних органа, па није могло ни Краљево да буде изузетак и сачува „Ибарске новости“ као јавно предузеће – каже Стојић. У време када су запослени очекивали спас, исплату заосталих зарада и боље плате у будућности, нису ни претпостављали да нови власник нема везе са информисањем, а да медијска кућа треба да послужи за личну промоцију. Све оно што се дешавало у друштву неминовно се одражавало на медије који нису могли да остану изван транзиционих процеса, а почео је да клеца и РТС као најчвршћа државна медијска кућа. На рушевинама старих јављају се нови медији са мањим или већим утицајем и у великом броју случајева непознатим власницима. Има међу њима и занесењака који из љубави према професији иду главом кроз зид иако нису равноправни у тој борби. Због свега у овој области и влада хаос, а на све у великој мери утиче и нешто што доносе цивилизација и техноло-


шки напредак. У таквој ситуацији штампани медији, поготово дневни, све су мање тражени на тржишту којим владају електронски према којима се оријентише све већи број грађана. Чврсто уверење да је писана реч незаменљива наводи на закључак да ће новине, часописи и књиге, макар у другом облику, морати да опстану без обзира на све трансформације. Последње деценије показују да је и представницима власти атрактивнија телевизија као начин комуникације са грађанством што је довело до оснивања чак четири у Краљеву. - Не пратим све потпуно како би требало, али мислима да је то превише за Краљево. И да је Краљево оно што је било осамдесетих година прошлог века било би много, али би финансијски могло да се издржи. Са друге стране свако има право да ради, иако ни тржиште не може да буде једини критеријум да ли нека задовољава уређивачки и концепцијски. Рампа је дигнута и сви су на стази – каже Стојић. Краљевачка медијска сцена је по много чему специфична. У жижи интересовања јавности су телевизије на којима има врло мало сопственог програма, а информативни се углавном своди на конференције за штампу или разговоре у студију са неком личношћу из јавног живота а то, верује наш саговорник, није телевизијска производња. Ништа боља ситуација није ни у једином локалном листу чији садржај диктира интересовање читалаца. Да је разноврснији и квалитетнији, осим малобројних локалпатриота који новине купују по инерцији, био би и већи број оних који би показали интерес за читање. Са друге стране тешко је очекивати квалитетније садржаје од запослених који не примају плате, па се новине своде на преписивање оног што је било на телевизији са закашњењем од неколико дана. У односу на времена кад су новине биле основно средство информисања запажа се одсуство новинарске креације што је условљено пре свега дикатом нових власника. - Емотивно могу да реагујем иако више нема рационалног размишљања,

59


8.8.2021.

МАГАЗИН 507

60

нити закључка о комплетној регенерацији српског друштва и државе и побољшању услова од државног до локалног нивоа. И велике државне медијске куће имају проблеме са радним стажом и редовном платом, а то је много драстичније изражено на локалном нивоу. Многима прети нестајање, матица носи, па како се ко снађе. Локални буџет за информисање личи на чинију са ретком чорбом која треба да нахрани много гладних. Не могу да оптужим локалне власти, али могу да им упутим примедбу у смислу да и за то мало што имају не створе критеријуме и направе нешто што ће гарантовати колико толико објективност. Ако се већ узима из заједничке чиније морају да постоје критеријуми. Ако се ти наједеш ја ћу остати гладан, ако ти имаш велику кашику па поједеш пола чиније шта ће

остати овом другом – каже Стојић. Небројано пута је исказан став о неправедној расподели средстава којима се из градског буџета субвенционише рад медија, а додатно поразно делује сазнање да доносиоци одлука, сем што ни не покушавају да процене шта треба финансирати а шта не, у великој мери и не знају који медији постоје у локалној средини. Иако се то не чини превише логичним тачно је, а о положају медија сведочи податак да је количина средстава која се додељују свима мања од оне која су добијале „Ибарске новости“ док су биле јавно предузеће. Све је у крајњој мери повезано са снагом привреде, па се оправдано поставља питање да ли би ситуација била оваква да највећи краљевачки колективи раде онако како су радили до последње деценије прошлог века.

Политичка сујета потврђује да су медији само телевизијске станице, па највећи део пара из буџета усмерава баш према њима и поред чињенице да су оне у положају да знатно више средстава уберу са тржишта. Пракса развијених земаља потврђује да субвенције треба усмеравати према онима који пласирају информације од јавног значаја, а не могу то на адекватан начин да валоризују на тржишту. Парадокс посебне врсте је податак да свака од три телевизије које врше пренос седница Скупштине града за само један добије више новца него онлајн медиј за шест месеци интензивног рада што наводи на размишљање о различитим интересима који могу бити политички, страначки, чак и лични због симпатија према некоме. Поред чињенице да највише доби-


штву, неће тако брзо поправити. Све то наводи на закључак да би, ако не незадовољни, грађани могли бити мање задовољни информисањем од некадашњег. - Мислим да су Краљевчани некада имали боље информисање. Нажалост млађи немају од кога ни да уче, а и неће, па кад виде каква је ситуација у медијима беже од тога као ђаво од крста. Иако звање новинар, поготово телевизијски, звучи привлачно врло брзо се разочарају кад виде да то није примамљиво ни финансијски ни статусно. Новинари са више од четрдесет година радног стажа су ригидни, конзервативни и заједљиви, а млађима остаје да се на време ману овог посла да не би узалуд трошили своје и туђе време, сем ако нису истински занесењаци који воле тај посао свесни да од њега не

могу да живе. Боље је то и за њих, а и за читаоце, јер неће ништа битније да се промени док се не промене привредни амбијент и политичка ситуација, а за то треба најмање десетак година – каже Стојић. Времена су се променила, промене су се дешавале брзо, а на нагле промене се треба прилагодити. Они мало слабији су у таквим условима испадали из игре због нарушеног здравља условљеног наглим друштвеним променама, или завршавали живот пре времена. Рад у медијима допринео је да Стојић пропутује пола света, упозна многе људе и присуствује догађајима које у другим околностима не би водео. То је лепша страна новинарства и оно због чега се оно воли. Т. Радовановић

Фото: М. Радовановић

јају из буџета телевизије знатна средства намичу по основу уговора са јавним предузећима, па оно што се сматра јавним интересом наплаћују два пута. Недостатак јасних критеријума за расподелу наводи на потребу ангажовања стручних кадрова са стране који би помогли да расподела буде правичнија. Најопаснијим од свега Стојић сматра паушалну поделу свима којом се, у ситуацији кад је сваки динар добродошао, стварају зависници који много морају да воде рачуна о томе како ће информисање до наредне расподеле утицати на власт. Иако се годинама уназад најављује доношење закона који би колико толико средио стање у овој области код оних који имају дуже искуство у послу преовладава уверење да се оно, имајући у виду комплетну ситуацију у дру-

61


8.8.2021.

МАГАЗИН 507

62

Александар Перишић


Седам деценија позоришног живота у Краљеву: Александар Перишић (2)

- Стендап је форма која тражи отворен мозак, праћење дешавања у најближем окружењу и импровизацију за коју је битно успоставити адекватан однос са публиком. - Однос стендапа и позоришта као одбојке на плажи и одбојке. – У друштву нема довољно разумевања за врсту одрицања какву тражи стендап. - Победа на Вечери отвореног микрофона отворила пут према стендап комедији. - Рад на три поља, стендап комедији, телевизијским емисијама „Вече са Иваном Ивановићем“ и „Треће вече“. - Телевизија је озбиљан тимски рад у који је укључен велики број људи који се не виде. - Краљевачке установе културе, с обзиром на количину средстава, раде прилично добро. - Култура је и у срећнија времена била на претпоследњем, ако не и последњем, месту. - Ко хоће нађе начин, ко неће нађе изговор

Фото: М. Радовановић

ОЗБИЉАН РАД НА ТРИ ФРОНТА

63


64

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


тендап као специфична театарска форма подразумева појаву комичара са микрофоном, по који пут столичицу на коју може да седне или спусти чашу воде. Зато се и каже да је однос стендапа и позоришта као одбојке на плажи и одбојке. Средства која користе стендап комичар и глумац су иста али су другачија правила, прво је да сам пише текстове а они који су отишли неколико корака даље за то ангажују и друге. Пре само неколико година појава стендап комичара је у Србији била реткост, а могућност да сам креира комплетан програм, без бојазни да би неко могао да се испречи на том путу, Александру Перишићу била добар повод за размишљање да се упусти у ову авантуру. Пресудним се показао октобар 2010. године кад се појавио оглас и позив за учешће у вечери отвореног микрофона. До крајности опрезан наступ са текстом написаним специјално за ту прилику био је добра основа за победу и улазак у нови свет, убрзо и неколико других појављивања у трајању од пет до десет минута у „Битеф арт“ кафеу као увод у прву двадесетоминутну и низ каснијих дужих представа. - Кажу да комичар обично прича о себи, о својим манама и проблемима. Ја сам углавном измишљао и од почетка кренуо у сталнију страну хумора по темама, а гледао шта од тога могу да убацим на шта ће бар половина присутних да се смеје. Публика још није била спремна на то, на наступе у клубу „Блоу ап“ је долазило до тридесетак људи, а изгледа да смо били довољно добри па је постајао све пунији. Лепота је у томе што смеш да пишеш о чему год хоћеш, јер нам то публика дозвољава. Не пратим дневне политичке догађаје, јер је политичка сцена естрадизована па је свака вест после три дана бајата што би значило да сваке недеље морам да пишем нових тридесет минута, а то је физички немогуће. Много озбиљније питање је где смо као друштво, зашто смо толико уплашени, зашто пасемо вести које су ту да се не би мислило о нечему дру-

С

гом, зашто је овај народ пристао да се понаша глупље... – каже Перишић. Искуство из неколико последњих година потврђује појаву све више стендап комичара, а иако је стендап најчешће солистичка дисциплина није неуобичајена ни појава вишечланих тимова. До тренутка кад је, почетком новембра 2010, катастрофални земљотрес оштетио зграду Краљеваког позоришта до мере да није била безбедна ни за извођаче ни за публику представа „Гнев божји“ доживела је тек неколико извођења. Иако ни касније није извођена остала је у сећању као драга посебно због уверења да је, за разлику од периода с краја деведесетих година, Перишић у сваком тренутку знао шта и зашто ради, а шта и због чега неће. И управо то осећање учинило је да се увек осећа комотно на позорници због чега и жали што представа више није на репертоару. Један од најтежих периода у вишедеценијској историји позоришта трајао је пуне две године током којих су представе извођене на сценама бројних других широм земље. Прилика за стицање нових искустава је сарадња са сличним установама из најближег окружења, а прилика да се представи ужичкој публици, после представе „Чишћење идиота“ по тексту Милана Марковића а у режији Александре Ковачевић, била је „Прича“ настала у копродукцији са позориштем из овог града. Свака од представа остала је у лепом сећању понајвише због чврстог уверења да доприносе стицању нових знања, ако не повезаних са позоришном техником и бон-тоном онда бар са нечим на чему може да се изгради принцип. Повремена гостовања у земљама региона, учешће на фестивалу у Марибору и другим, прилика је за учвршћивања положаја на српској стендап сцени и позив за чланство у екипи сценариста телевизијске емисије „Вече са Иваном Ивановићем“. - Прва помисао ми је била да нећу знати. Никад ме то није интересовало јер сам врло половично знао ко је ко у за мене страном естрадном свету. Иа-

ко је у првом тренутку било спорно да ли ћу похватати све ралације врло лако се укапира да ова певачица не говори са овом из овог тривијалног разлога, а ова са оном другом из неког другог тривијалног разлога. После пробног рада од месец и по дана постао сам члан екипе што је значило да дневно треба да пошаљем пет до десет фазона на једна маил, а онда се изаберу најбољи које Иван говори на почетку емисије. Првих годину дана ми је то био једини посао, све док прошле сезоне није кренула емисија „Треће вече“ у којој сам био један од сталних гостију. У овом тренутку радим на три поља, на свом стендапу, емисији „Вече са Иваном Ивановићем“ и „Треће вече“. Одговара ми група људи са којима радим је су врло отворени, а нису сујетни, а свиђа ми се и метод рада па бих волео када би већи број људи могао да га примени. Телевизија је озбиљан тимски рад у који је укључен велики број људи који се не виде, и то треба ценити, а колико год деловали пространо студији су јако мали због чега редитељи бирају углове како би изгледали много веће него што реално јесу. Не једем јастоге, али и не умачем кифле у јогурт. Живим нормално, а исту плату бих могао да зарадим радећи и нешто друго, али је разлика што радим нешто што волим и волим оно што радим. Бавим се литерарним стваралаштвом, за себе и друге пишем текстове представа које трају сат и за то потрошим много више живаца него за друге ствари – каже Перишић уз подсећање да је одавно раскрстио са даљим школовањем, али не и са усавршавањем у послу који ради јер има још много тога што би могло да се научи. Стендап је форма која тражи отворен мозак, праћење дешавања у најближем окружењу и импровизацију за коју је битно успоставити адекватан однос са публиком. Нагомилано искуство и даље не пружа адекватан одговор на питање да ли би, у случају да је завршио академију, био дипломирани глумац који се никада не би бавио глумом као што је пре само неколико го-

65


8.8.2021.

МАГАЗИН 507

66

дина био сигуран да ће бити правник који се никада неће бавити правом. Ма колико последња сезона била напорна стиче се утисак да има простора за размишљање о новим ангажманима. У том контексту се гледа и на понуду за једну позоришну улогу чије је прихватање условљено потребом да се у наредном периоду склопе бројне коцкице У овом тренутку највеће задовољство изазива писање у процесу којим се оно што је замишљено преноси на папир, још веће уверење како то публици најбоље може да представи сам. Иако један од значајних мотива за бављење било каквим послом представља настојање да се обезбеде средства за нормалан живот код уметника се апсурдном сматра спремност да прогута и истрпи много зарад сат времена позоришне представе, два сата пуне галерије или концерта. Спремност на велике жртве сматра се посебном врстом мазохизма који постоји у ствараоцима различитог профила, посебно кад, као у тренутној ситуацији, у друштву нема довољно разумевања за врсту одрицања какву тражи стендап. У таквим околностима они који почињу треба да буду свесни опасности да неће успети без обзира да ли су, и где, завршили школовање. Јака жеља да се изграде на било који начин добар је повод за пут у том смеру уз довољан ниво свести да неће бити лако. У то се на најбољи начин уверио и Перишић док је, иако већ препознатљив комичар, као зидарски помоћник носио малтер. Године искуства довољне су за чврст став да не треба обесхрабривати било кога да се бави уметношћу, без обзира колико она не пружала довољно сигурности за лагодан живот. Пред дилемом да ли се посветити само глуми или овоме што сада ради није требало превише времена за доношење коначне одлуке. - Осам радних сати бих проводио у размишљању о ликовима које су неки други написали. Сада размишљам о својој персони, какав желим да будем и какав утисак желим да оставим на публику, шта је оно што хоћу да кажем.

Уколико би се и десило да добијем неку улогу онда бих то време морао да поделим, па да мало размишљам о писању, а половину времена посветим неком другом пројекту – каже Перишић. Превелико бреме обавеза не дозвољава да се дешавањима на краљевачкој позоришној сцени посвети онолико пажње колико заслужују. Оно што се на њој дешавало последњих неколико година потврђује знатан напредак, посебно након сазнања да је већи акценат стављен на представе за децу. Сем чињенице да најмлађи посетиоци највише доприносе да сала буде попуњена до последњег места годи и сазнање да од малена стварају навику за одлазак у позориште. У време кад код припадника одређених генерација она све више бледи значајним се чини улагање у оне чије време тек долази. Није далеко од истине констатације да је позориште функционисало на други начин у време док је ситуација на привредној сцени била знатно стабилнија, а сваки од значајних привредних субјеката могао без превише проблема да стане иза било ког пројекта ове врсте. Није без значаја ни чињеница да је највећи број запослених, а било их је много више него данас, примао плате које су омогућавале и задовољавање потреба из области културе. Ситуација је у данашње време знатно неповољнија, па највећи број оних који би и пожелели да оду у позориште није у ситуацији да задовољи на прави начин ни најелементарније потребе, још мање оне из области културе. И поред свих недаћа није далеко од истине констатација да краљевачке установе културе, с обзиром на количину средстава, раде прилично добро, посебно кад се зна да је култура и у срећнија времена била на претпоследњем, ако не и последњем, месту. Разлог што је мало они од којих се очекује значајније занимање за позориште налази се у чињеници да су били деца почетком деведесетих година које су негативно утицале на колективну психу и оставиле трајне последице на генерацију која је постала размаженија него све претходне. На такво ста-

ње је значајно утицала појава интернета који је, верује Перишић, донела зла колико и добра. Могућност да се у просперитетнијој средини гради каријера умањује шансе за повратак и поред неспорне жеље да у локалној средини буде укључен у неки од будућих пројеката. У таквим околностима је још један од оних који су отишли а које за ову средину везује само још породица са различитим погледима на живот. - Добар проценат наших родитеља и даље мисли да је Тито жив. Заврши факултет, па ћемо на државне јасле! Са друге стране не могу да кривим ни генерацију која је живела у систему који је функционисао. Зато не могу оца, или некога ко има толико година, да убедим како су се времена променила и није више питање каква је моја генерација, него шта ће да уради кад буде имала своју децу. Имам 34 године и капирам да, шта сам се формирао, формирао сам се. Остатак живота ћемо да изгурамо, али је питање како ћемо да васпитавамо децу и које ћемо вредности да им пренесемо. У следеће две године настојаћу да будем боље организован, да више времена проведем са битним људима, да не робујем послу до те мере, да направим бољу организацију, да не радим неке ствари на уштрб времена са људима које волим. И даље играмо „Рогоњу“, пре неколико година било је речи да ће се обновити „Гнев божји“, а расположен сам за сарадњу кад год ме позову, јер је ово место на коме сам порастао. Видим овде младе али не видим, а волео бих, да млађа генерација узиме ствари у своје руке, не да ми скандирају и седе у истом кафићу два сата и лижу једну киселу воду, него да направе представу. Уместо да седим и кукам како ме нико не примећује, јер нема где, онда ћу да створим прилику да ме неко примети. То ми се десило са стендапом кад сам, игром случаја, чуо за оглас, загризао, пријавио и искористио шансу – каже Перишић. Од тада је прошло пуних седам година током којих се профилисало до


не тако давно сасвим непознато занимање стендап комичара. Искуство показује да се пресудним показала иницијатива каква није често присутна код највећег броја младих, па велики број њих, бар кад су у питању глумци, и даље чека шансу. Много пута се потврдило да се не пружа свима, посебно не у великим позоришним ансамблима. Са друге стране довољан број уметника без посла води ка потреби да нешто учине сами. Најбоља потврда је подсећање да ко хоће нађе начин, ко неће нађе изговор. Т. Радовановић

67


68

МАГАЗИН 507 8.8.2021.


На репертоару Биоскопа “Кварт” Неукротиви Спирит

два минута мање од сат и по, а Илејн Боген ју је режирала према сценарију који су написали Ори Волингтон, Кристин Хан и Џин Фјуско. У верзији на српском језику улоге тумаче Ирина Арсенијевић, Ивона Рамбосек, Дарија Врачевић, Марко Марковић, Александар Глигорић, Милан Антонић, Драган Вујић и Душица Новаковић, а филм се приказује до 11. августа у пројекцијама које почињу у 18 сати.

Одред отписаних: Нова мисија

Лаки Прескот никада није упознала покојну мајку Милагро Наваро, неустрашиву каскадерку из малог града Мирадеро близу отворене границе. Попут своје мајке, Лаки баш и није љубитељ правила и ограничења, што код њене тетке Коре изазива доста брига. Лаки је под Кориним будним оком одрасла у граду на источној обали, а кад претера са искушавањем среће кроз превише ризичних вратоломија, Кора их обе сели у Мирадеро код Лакиног оца Џима. Лаки је дефинитивно импресионирана поспаним градићем, а живот јој се промени када упозна дивљег мустанга Спирита, који дели њену страст за независношћу, и спријатељи се са две локалне јахачице, Абигејл Стоун и Пру Грејнџер. Пруин отац, власник стаје Ал Грејнџер, најбољи је пријатељ Лакиног оца, а када безосећајни каубој и његов тим пожеле да ухвате Спирита и његово стадо, и осуде их на тежак рад у заточеништву, Лаки окупља нове пријатељице и креће у авантуру како би спасле коња који јој је дао слободу и сврху и помогао да открије везу са мајчиним и мексичким наслеђем које није очекивала. Породична авантура у 2Д формату, синхронизована на српски језик, траје

Џејмс Ган доноси наставак суперхеројске пустоловине у којој се налазе највећи негативци у постави ДЦ света. Бел Рејв је затвор са највишом стопом смртности у Сједињеним Америчким Државама где се држе најгори супернегативци који ће учинити све да изађу, чак ће се придружии супертајној, супермрачној мисији. Ко преживи причаће, а задатак је окупити Бладспорта, Писмејкера, Капетана Бумеранга, Реткечера 2, Саванта, Кинг Шарка, Блекгарда, Џавелин и свима омиљену Харли Квин, наоружати их и дословно бацити на удаљено, непријатељско острво Корто Малтезе. Као и до сада, један њихов погрешан потез и мртви

су од руку својих противника, саиграча или Валера. Акциону авантуру у 2Д формату, чије трајање за дванаест минута премашује два сата, Џејм Гин је режирао према сопственом сценарију а водеће улоге тумаче Маргот Роби, Идрис Елба, Џон Сена, Џоел Кинаман, Џеи Кортни. Фил се приказује до 11. августа у пројекцијама које почињу у 20 сати.

Стари Визионар и филмски стваралац Најт Шјамалн представља нови застрашујући, мистериозни трилер о породици која проводи одмор на тропским острвима, и открива да осамљена плажа на којој су се неколико сати одмарали доводи до тога да на необјашњив начин убрзано остаре ... сводећи читав живот у један једини дан. Психолошки хорор трилер у 2Д формату, и трајању од сто осам минута, Шјамалан је режирао према сопственом сценарију, а главне улоге тумаче Гаел Гарсиа Бернал, Вики Крипс, Руфус Соел, Томасин МеКензи, Аарон Пир. Филм се приказује до среде 11. августа у пројекцијама које почињу сат и по пре поноћи.

69


МАГАЗИН 507

8.8.2021.

Филмови које смо гледали - 1964.

70


71


МАГАЗИН 507

8.8.2021.

Групишу се у влад спремају се, да

72

„Србија, на првом месту“! Гледано од краја табеле!


Добрица Кобрица

ЧАКАНОВИЋ

дајуће „чопоре“; нас растржу! Није нужна способност! Пресудна је – подобност.

„Будућност“ - одмах!? Крајње неизвесна!

73


МАГАЗИН 507

8.8.2021.

www.minjina-kuhinjica.com

74


Из Мињине кухињице

ФЕРЕРО ЧИЗКЕЈК Потребно: I део 2 паковања наполитанки са укусом лешника (320 г) 125 г маслаца/маргарина

II део 400 г крем сира 250 г масцарпоне сира 300 г нутеле 250 мл слатке павлаке 1 желатин + 50 мл воде

III део 100 г чоколаде 50 г нутеле 125 мл слатке павлаке 1 кашичица глукозног/бомбонског сирупа 50 г печених исецканих лешника I део: У блендеру уситните наполитанке,

па додајте истопљен маслац/маргарин. Промешајте па сипајте у калуп пречника 22 цм. Пребаците у фрижидер на хлађење. II део: Желатин прелијте са 50 мл хладне воде и оставите да набубри. У суд сипајте крем сир, кратко измиксајте па додајте масцарпоне и нутелу. Све заједно умутите. Сипајте слатку павлаку и наставите са мућењем. Набубрели желатин загрејте у микроталасној на 4-5 секунди. Ако немате микроталасну, загрејте на рингли, али пазите да не ври. У желатин сипајте кашику чиз фила, добро промешајте па све сипајте у фил. Измиксајте, па сипајте преко И дела. Вратите у фрижидер на хлађење. III део: Сједините отопљену чоколаду и нутелу. Додајте врућу слатку павлаку и добро промешајте да се све уједначи. Додајте глукозни сируп и на крају печене исецкане лешнике. Промешајте, па сипајте преко чиза. Оставите мало да се прохлади, а онда исеците на жељене парчиће. Декоришите по жељи иили оставите како јесте.

75


8.8.2021.

МАГАЗИН 507

76

Славиша Марковић Маре


Фудбалско Краљево, између жеља и могућности: Славиша Марковић Маре (1)

КОБНИ ПОСЛЕДЊИ КОРАК - За разлику од ранијег периода родитељи, мотивисани различитим интересима, главни заговорници идеје о неопходности да им се деца баве фудбалом. - Такмичења школа прилика за селекцију фудбалских талената. - У време одигравања финалних утакмица и школе престајале са радом. - Српска лига, у којој се такмичио први тим Слоге, седамдесетих година прошлог века била значајно квалитетнија него данашња Суперлига. - Публика на мосту и брдима око стадиона. - И осамдесетих година је, поред подршке навијача, добре управе и амбиције, недостајао још један корак. - На гостовања са аутобусима пуним навијача. - И поред свих недаћа које су је пратиле на путу ка врху фудбалске лествице Слога је личила на добро организован клуб

77


о почетка такмичења у оквиру западне групе Српске лиге остало је само још неколико дана, а прва искушења фудбалера Слоге почињу у суботу пет и по сати након поднева на гостовању у Сушици против истоименог клуба. До краја јесењег дела првенства краљевачким фудбалерима предстоји укупно петнаест таквих искушења а међу навијачима, и фудбалским стручњацима, и даље нема сагласности о шансама да се врати степеницу више у ранг из кога је испала након само једне сезоне. Разлоге проблема у коме се нашао клуб покушава да објасни некада дугогодишњи капитен краљевачког лигаша Славиша Марковић Маре који, и поред потврде да нема блискијих контаката са клубом у коме је провео најлепше године живота, прати дешавања у њему уверен у опоравак до кога води предан рад заснован на искуствима из ранијег периода. Марковићево искуство почело је да

МАГАЗИН 507

8.8.2021.

Д

78

расте од првих фудбалских корака у Жичи у условима који се битно разликују од данашњих. Био је то период кад је љубав према фудбалу надјачавала страх од реакције родитеља по повратку кући након што се продужио одобрен изостанак. Само неколико деценија било је довољно да се ситуација у овој области промени из корена а родитељи, мотивисани различитим интересима, буду главни заговорници идеје о неопходности да им се деца баве фудбалом. То је, каже Марковић, један од главних разлога што је фудбал ту где јесте, а не би требало да буде. У време кад је љубав према фудбалу почела да пушта дубље корене први кораци прављени су на пољанама у околини или градским улицама због чега је, у појединим случајевима, био заустављан и саобраћај. Прилика да се провери колико је ко одмакао у савладавању фудбалске вештине била су школска такмичења, а колико су у појединим срединама сматрана значајним

најбоље потврђује податак да су у време одигравања финалних утакмица и школе престајале са радом. Баш то се десило у време кад су основци из Жиче, након победе над вршњацима из школе „Чибуковачки партизани“, добили шансу да на терену Слоге одиграју утакмицу против селекције школе „Димитрије Туцовић“ чији је директор све ђаке, уместо у школу, упутио на игралиште. Значајнијим од победе резултатом три према два Марковић оцењује игру која није могла да промакне фудбалским стручњацима при опредељењу да га позову на први тренинг. Тренер фудбалера Слоге Зоран Милошевић добро је знао да су турнири овог типа добра прилика за селектовање будућих фудбалера, за шта је била задужена посебна екипа његових сарадника. Те 1970. године, која се због пропуштене шансе за улаз у Прву савезну лигу и после толико времена сматра значајном за историју Слоге, Марковић је


био матурант Основне школе „Живан Маричић“ у Жичи, а да приступи клубу пристао и поред чврстог уверење да за то неће имати подршку родитеља као огорчених противника ове одлуке. Игру омладинског погона Слоге креирао је Богдан Пантелић Шундо који је после првог тренинга Марковића увео у први тим и пружио шансу да већ следеље недеље дебитује у друштву старијих фудбалера међу којима су били Расим Билаловић, Ђорђе Коковић, Александар Трифуновић, Борис Буњак... Са дистанце од неколико деценија не јењава уверење како је то био готово идеалан тим у изузетно јакој лиги која се пореди са данашњим друголигашким рангом. То је добра основа за уверење да је тадашња Српска лига, у којој се такмичио први тим Слоге, била значајно квалитетнија него данашња Суперлига. Пуне две године је жички основац провео у омладинском погону Слоге, а

на тренинге долазио пешице задовољан чињеницом да је у клубу у коме су костур првог тима чиниле легенде краљевачког фудбала, добар део учесника легендарне утакмице против Црвенке коју годину раније. - Дебитовао сам у првом тиму у коме су били Лазић, Поповић, Чичић, Ђурић, Митић, Трифуновић, Вукићевић, Младеновић, Павловић и Петронијевић. Кад је тернер Станоје Николић издиктирао састав тима за утакмицу против Тимока из Зајечара, који је био изузетно јак, пет минута нисам могао да вежем пертлу на ципелама јер нисам очекивао да ћу играти, чак ни да ћу добити прилику да размишљам о томе. Било је то 1973. године кад је Слога била у Другој лиги, ја у шоку нисам могао да схватим како ми се пружила прилика да играм са таквим играчима, а напољу пун стадион. Биле су то атмосфере које данас не могу да се дочарају јер више никада од тог времена нису достигнуте, иако много деце

заслужује, каже Марковић. О томе какве су личности чиниле костур тима најбоље сведочи поштовање млађих играча које је исказивано на сваком кораку, почев од распореда туширања после утакмице до редоследа по коме је вршена исплата обавеза које је клуб имао према њима. Вредности ове врсте одавно су изгубљене и само су један од детаља који чини слику укупног стања у оном и овом времену. Ма колико се чинило мање важним старији играчи верују да и у томе треба тражити узроке стања у краљевачком фудбалу које се најбоље види у тренутној позицији најбољег клуба у граду. У време кад је све видљивије да су новчане награде основни мотив за залагање на утакмицама млађи играчи тешко могу да поверују како су оне некада биле много мање значајне од мотива за упоран рад, а то је љубав према фудбалу. Да је била присутна и код посетилаца најбоље сведочи податак да су са околних брда, или мостова који-

79


8.8.2021.

МАГАЗИН 507

80

ма су радници оближњих фабрика одлазили на посао, редовно посматрали тренинге фудбалера у време кад је улаз на трибине био затворен. Осећај поштовања и однос према старијима развијао се од првих дана у клубу, код Марковића у време кад је имао само петнаест година и схватио да ни на тренингу не сме оштрије да стартује на неког од играча из првог тима. Оно што је усађено у свест у том периоду било је значајан фактор у васпитавању млађих играча током читаве тренерске каријере. - По повратку из војске одиграо сам полусезону, а онда ме је тренер Борца из Чачка Бојовић одвео у Приштину где сам остао годину дана. Руководство Слоге је имало добар однос са овим клубом, а ја у то време нисам био везан уговором па није било проблема за папире. У то време осећало се ко воли фудбал. За фудбалом су лудели фризери, кројачи, посластичари, пекари, па ниси могао да уђеш у неку од њихових радњи и платиш услугу, јер би се увредили. Емотивно сам био везан за Краљево па сам се вратио пре истека уговора, можда и што нисам имао подршку родитеља. Слога је осамдесете година била близу оне од пре десетак година кад је играла квалификације за улазак у Прву лигу против Црвенке. Имала је много моћан тим, а најбоља потврда је позиција при врху табеле и податак да се публика вратила на стадион. Имали смо велику подршку навијача, као и пре десет година, и добру управу, било је и амбиција али нам је увек недостајао још један корак. После неколико година настао је период вакума када је, после турнира у Краљеву на коме су учествовали Железничар, Сарајево, Будућност и Слога, за тренера дошао Јосип Букал. Доста играча већ није било у Слоги, дошло је доста нових па је наступила смена генерације. После само пет минута пријатељске утакмице у Јовцу сломио сам леву ногу и направио паузу од скоро четири месеца, иако

је било предвиђања да ћу одсуствовати годину дана. Слога је била у тешкој ситуацији, борили смо се за опстанак па су дошли играчи из Новог Пазара, а ја почео самоиницијативно полако да трчкарам на стадиону да би, иако после две три недеље није било побољшања, тражио да играм. Некако сам их убедио да ме ставе у тим, а да је потез био оправдан сведочи податак да сам био играч утакмице која је означила мој повратак фудбалу. Слога је неколико наредних година грцала и никако нисмо могли да се опоравимо, сећа се Марковић. Последњи покушај да се заустави даље пропадање, и Слога полако врати у колосек који води ка вишем рангу такмичења, било је избор Бранка Вукићевића за вођу стручног штаба. Поверење је било довољан разлог да за помоћника узме Марковића који је због тога морао да се опрости са наступима у Трговачком и радом у школи фудбала „Бубамара“. О почетним резултатима сведочи поверење гледалаца који су, као две деценије раније, на гостовања полазили у неколико аутобуса. Да ни то није довољно сведочи податак који потврђује како се по који пут може мало учинити кад истом циљу стреме финансијски јачи клубови. У то су могли да се увере управа и играчи краљевачког лигаша кад су им се на путу према толико жељеном циљу испречили крагујевачки Раднички и смедеревски Сартид. У завршници првенства нерешен резултат у сусрету са Крагујевчанима највише је одговарао Сартиду за кога се касније потврдило да је активно уечствовао у креирању оваквог исхода. После тога, каже Марковић, више није било могућности за опоравак. Није тајна да се у сфери фудбала преламају бројни интереси, али ни да се често не бирају средства како би се остварили. Активности се интензивирају пред крај првенствене трке кад недостаје по који бод да би се пласирало у виши ранг, или обез-

бедио опстанак у лиги. Иако су у таквим ситуацијама притисцима подједнако изложени и управе и играчи мало ко је спреман да призна умешаност. У таквим околностима довољно убедљивим оцењује се став Славише Марковића да ни као играч ни као капитен Слоге није имао сазнања да је клуб у коме је провео толико година учествовао у намештању резултата. И поред тога не спори предлог да, у ситуацији кад једна изгубљена утакмица није могла да утиче на позицију Слоге на табели, помогне клубу коме је претила опасност како би опстао у лиги. - Непријатно смо се осећали кад су нас молили и преклињали да их пустимо, јер ће један тим да им уступи бодове у последњем колу. Тих деведесет минута не можеш да играш јер публика навија за Слогу, а они преклињу да их пустимо. Нисмо их пустили, играли смо нормално психолошки изузетно тешку утакмицу али смо изгубили а они, после пораза у последњем колу, испали из лиге, каже Марковић и подсећа да су током две и по године у стручном штабу Слоге, под вођством Бранка Вукићевића, чланови управе помно пратили развој ситуације и настојали да обезбеде повољне услове за рад, пре свега финансијске. Финансијску подршу пружили су краљевачки привредници Мирослав Тлачинац, Радиша Грабовац, Зоран Стаменчић, Бранислав Крунић и Демир Јетула, а посебно значајним оцењује се допринос Мише Мијатовића. Иако се и рад управе у том периоду оцењује квалитетним да изостану значајнији резултати допринели су бројни пехови и сумња да је Сартид уз помоћ представника у фудбалском савезу успео да обезбеди предност у одлучујућим тренуцима. И поред свих недаћа које су је пратиле на путу ка врху фудбалске лествице Слога је, каже Марковић, личила на добро организован клуб. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић


81


ВРЕМЕПЛОВ ДОГОДИЛО СЕ У ПЕРИОДУ ИЗМЕЂУ 8. И 14. АВГУСТА

МАГАЗИН 507

8.8.2021.

8. август

82

870 — Западнофраначки краљ Карло Ћелави и источнофраначки краљ Лудвиг Немачки склопили су Мерсенски споразум о подели Средње Франачке после смрти Лотара II. 1539 — Турци су преотели Херцег Нови од Шпанаца. Посредовањем Француза Млечани су се због свега тога издвојили из Светог Савеза. 1570 — Француски краљ Шарл IX и вођа хугенота Гаспар де Колињи су потписали мир из Сен Жермена којим је окончан Трећи хугенотски рат. 1588 — Енглеска флота под командом лорда Хауарда и сер Франсиса Дрејка поразила шпанску Непобедиву армаду код Гравелена. 1918 — Почела је битка код Амијена која је означила почетак савезничка Стодневне офанзиве на Западном фронту у Првом светском рату. 1929 — Немачка летелица Граф Целепин започела је пут око света. 1881 — Основана је Гимназија „Бора Станковић“ у Врању. 1945 — Склопљен Лондонски споразум о Међународном војном трибуналу. 1949 — Бутан је постао независна

држава. 1963 — Петнаесточлана банда је украла 2,6 милиона фунти из воза који је ишао од Глазгова ка Лондону. 1967 — Индонезија, Малезија, Филипини, Сингапур и Тајланд су основали Удружење држава југоисточне Азије. 1974 — Амерички председник Ричард Никсон је у телевизијском обраћању нацији најавио да ће сутрадан поднети оставку због афере Вотергејт. 1986 — Премијера дугометражног цртаног филма Трансформерси. 2008 — У Пекингу су отворене XXIX. летње олимпијске игре.

9. август 480. п. н. е. — Персијанци су, под вођством краља Ксеркса, победили у тродневној бици код Термопила војску спартанског краља Леониде. Та победа омогућила је Ксерксу да освоји Атину. 48. п. н. е. — Гај Јулије Цезар је однео одлучујућу победу над Помпејем у бици код Фарсала у грађанском рату. 378 — Готи су тешко поразили Римљане у бици код Хадријанопоља, у којој је погинуо је источноримски цар


Валенс. 1842 — САД и Велика Британија потписале су споразум којим је одређена граница између САД и Канаде од Мејна до Великих језера. 1942 — Током кампање “Напустите Индију” Свеиндијског конгреса, британске власти су у Бомбају ухапсиле индијског националног вођу Махатму Гандија и још 50 његових следбеника. Ганди је у затвору 21 дан штрајковао глађу, а пуштен је из затвора 1944. под притиском јавности. 1945 — Американци су бацили атомску бомбу на Нагасаки. Погинуло је 73.000 људи, а хиљаде су умрле током наредних година од последица радијације. Јапан је капитулирао 15. августа, чиме је рат окончан. 1945 — На трећем заседању у Београду АВНОЈ проглашено је за привремену Народну скупштину Демократске Федеративне Југославије. 1954 — Као одговор на претње Совјетског Савеза и источног блока Југославији, Грчка, Турска и Југославија закључиле су на Бледу Балкански савез о политичкој сарадњи и узајамној помоћи у наредних 20 година. Отопљавањем совјетско-југословенских односа после 1956. године, тај савез је губио на значају, иако формално никада није отказан. 1965 — Малезија је избацила Сингапур из свог састава због жестоког идеолошког сукоба њихових владајућих странака. 1969 — Следбеници Чарлса Менсона су убили глумицу Шерон Тејт, жену филмског редитеља Романа Поланског, и још четири особе у њеној кући на Беверли Хилсу. 1974 — Потпредседник САД Џералд Форд постао је председник, након што је Ричард Никсон, због умешаности у аферу Вотергејт, поднео оставку. 1992 — У Барселони су завршене 25. олимпијске игре, на којима је учествовало 15.000 спортиста из 172 земље. Спортисти СР Југославије, због санкција УН, нису могли да учествују у екипним спортовима, али су медаље изборили стрелци. Јасна Шекарић сребрну, а Аранка Биндер и Стеван Плети-

косић бронзану. 1998 — У сукобу са индијском полицијом у Кашмиру погинуо је Али Мохамад Дар, самопрокламовани заменик врховног команданта забрањене сепаратистичке исламске оружане групе Хизб-ул-Муџахедин, која тежи да Кашмир припоји Пакистану. 1998 — Кошаркашка репрезентација СР Југославије постала је светски шампион у кошарци. 2000 — У катастрофалним поплавама у Индији, Непалу, Бутану и Бангладешу живот је изгубило 300 људи, а милиони су остали без домова. 2004 — Тери Николс осуђен је у Америци на 161 годину затвора, односно на доживотну робију без права на помиловање и скраћење казне, због постављања бомбе у згради државних органа у Оклахома Ситију 1995. године, када је погинуло 168 особа.

10. август 955 — У бици на Лешком пољу, свети римски цар Отон I је поразио Мађаре, окончавши педесетогодишњу мађарску инвазију у средњој Европи. 1519 — Магеланових пет бродова је испловило на пут око света. 1628 — Шведски војни брод Васа је потонуо у стокхолмској луци после само 20 минута свог првог и јединог путовања. 1792 — Париска руља је током Француске револуције заузела палату Тиљерије и масакрирала краљеву Швајцарску гарду. 1793 — Музеј Лувр је званично отворен у Паризу. 1809 — Кито, данас главни град Еквадора, је објавио независност од Шпаније. 1821 — Мисури је признат као 24. америчка савезна држава. 1878 — Српски кнез Милан Обреновић издао је указ о оснивању Војног музеја у Београду. 1904 — Одиграла се битка у Жутом мору између руске и јапанске флоте током Руско-јапанског рата. 1913 — У Букурешту су Грчка, Румунија, Србија и Црна Гора потписале с пораженом Бугарском уговор о миру,

83


МАГАЗИН 507

8.8.2021.

којим је окончан Други балкански рат и прецизиране границе Бугарске према Румунији и Србији. 1936 — Почео је шаховски турнир у Нотингему, Енглеска. Победио је Михаил Ботвиник. 1940 — Путнички брод РМС Трансилванија потонуо је након торпедовања одневши 36 живота. 1948 — Премијерно је приказана на америчкој телевизији Еј-Би-Си емисија “Скривена камера” Алена Фанта. 1990 — Свемирска сонда „Магелан“ је стигла до Венере. 2017 — Отворена прва Икеа у Србији, код Београда.

84

11. август 480. п. н. е. — Персијанци су победили удружену грчку флоту у тродневној поморској бици код рта Артемизиј. 355 — Римски војсковођа Клаудије Силван прогласио се за цара у Келну. 490 — Теодорих и његов савезник Аларих II су поразили Одоакрову војску у бици код Аде. 1492 — Прва папска конклава сазвана у Сикстинској капели је изабрала Родерика Борџију за папу Александара VI. 1804 — Франц I проглашен за првог цара Аустријског царства. 1870 — Основана Палилулска полугимназија, касније Друга београдска гимназија 1898 — Америчке трупе улазе у град Мајагез у Порторику за време Шпанско-америчког рата. 1918 — Први светски рат - Амијенска битка се завршава. 1919 — Усвојен је Устав Вајмарске Републике. 1934 — Отворен федерални затвор на острву Алкатраз у Калифорнији.

1943 — Други светски рат - Прва конференција у Квебеку почиње. На њој присуствују Винстон Черчил, Френклин Д. Рузвелт, Це Вен Сунг и Вилијам Лион Мекензи Кинг. 1951 — Рене Плевен постаје Премијер Француске 1952 — Краљ Хусеин је проглашен за краља Јордана. 1960 — Чад проглашава независност. 1966 — Џон Ленон одржава конференцију за штампу у Чикагу и извињава се за „Исус Аферу“. 1972 — Последња америчка војна копнена јединица напушта Јужни Вијетнам. 1979 — Два Тупољева Ту-134 компаније Аерофлот су се сударили изнад града Дњепродзержинска, усмртвиши свих 178 особа у оба авиона. 1984 — Амерички председник Роналд Реган, за време тестирања звука за интервју у једној радио-станици је рекао „Драги грађани, данас сам потписао закон који уништава право Русије да постоји. Почињемо са бомбардовањем за пет минута.“ 1999 — Тотално помрачење Сунца у Европи и Азији. 2003 — НАТО преузима команду над мировним снагама у Авганистану. То је прва интервенција изван Европе у 54 године дугој историји НАТО-а.

12. август 1099 — Крсташи под командом Готфрида Бујонског су бици код Аскалона поразили фатимидску војску предвођену Ал-Афдалом Шаханшахом. 1450 — Енглези у Стогодишњем рату Французима предали лучки град Шербур, чиме је француски краљ Шарл VII завршио освајање Норманди-


је. 1687 — Аустријска и мађарска војска под командом Лудвига Вилхелма Баденског у одлучујућој бици код Мохача победила турску војску Мухамеда IV. 1708 — Отпочела опсада Лила током Рата за шпанско наслеђе. 1759 — Руске трупе генерала Салтикова и аустријске под Лаудоном у бици код Кунерсдорфа, у Седмогодишњем рату, поразиле пруску армију, коју је предводио краљ Фридрих II Велики. Дрезден пао у аустријске руке. 1813 — Аустрија објавила рат Наполеону. 1849 — Аустријска војска уз помоћ Русије угушила Мађарску револуцију, национални лидер Лајош Кошут напустио земљу. 1898 — Потписивањем протокола, којим је Шпанија уступила САД Кубу и Порторико, завршен Шпанско-амерички рат. САД истовремено анектирале Хаваје. 1914 — Велика Британија у Првом светском рату објавила рат Аустроугарској. Почела Церска битка, завршена 20. августа победом српске војске над аустроугарском. Прва српска и савезничка победа у Првом светском рату. 1916 — Кости Петра II Петровића Његоша пренете на Цетиње. 1944 — Прорадио први нафтовод под морем, којим је испод Ламанша нафта испоручивана савезничким снагама у Француској. Кроз нафтовод дневно пролазило 700 тона нафте. 1960 — САД лансирале први комуникацијски сателит Ехо 1. 1970 — У оквиру нове источне политике, канцелар Немачке Вили Брант у Москви потписао споразум којим су се Западна Немачка и СССР одрекли

силе у међусобним односима и признале постојећу границу између две немачке државе. 1976 — Припадници либанске деснице, после једномесечне опсаде и жестоких борби, освојили палестински логор Тел ел Затар. 1978 — Јапан и Кина у Пекингу потписали споразум о миру и пријатељству. 1981 — IBM је представио IBM Personal Computer, први у низу IBM-компатибилних персоналних рачунара. 1982 — Мексико је објавио да није у стању да плати свој велики страни дуг, што је изазвало дужничку кризу која се раширила широм Латинске Америке. 1984 — У Лос Анђелесу завршене 23. Олимпијске игре на којима је учествовало 140 земаља. Репрезентација Југославије освојила седам златних медаља, четири сребрне и седам бронзаних. 1985 — Џапан ерлајнс лет 123 се срушио на врх планине Такамагахара у јапанској префектури Гунма, усмртивши 520 од 524 људи у авиону у највећој авионској несрећи у којој је учествао један авион. 1992 — Република Српска променила име из Српска Република Босна и Херцеговина у данашњи назив Република Српска САД, Канада и Мексико постигли споразум о стварању јединствене зоне слободне трговине, чиме је створен највећи светски трговински блок. 2000 — У Баренцовом мору потонула руска нуклеарна подморница Курск, после две експлозије узроковане кваром, у којој је погинуло свих 118 чланова посаде. 2001 — Краљ Камбоџе Нородом Сиханук парафирао закон којим је

85


установљен специјални камбоџански суд међународног карактера за суђење бившим вођама Црвених Кмера за злочине против човечности, почињене током владавине од 1975. до 1979. Више од 11.000 становника јапанског острва Окинава евакуисано пре демонтирања америчке бомбе тешке 36 килограма, преостале из Другог светског рата.

МАГАЗИН 507

8.8.2021.

13. август

86

1521 — Шпански конкистадор Ернан Кортес је након тромесечне опсаде заузео астечки град Теночтитлан и заробио краља Квотемока. 1532 — Војводство Бретања је припојено Француској. 1624 — Француски краљ Луј XIII за премијера поставио кардинала Ришељеа. 1792 — Француски револуционари ухапсили чланове краљевске породице три дана по укидању монархије и збацивања краља Луја XVI. 1806 — Српски устаници су поразили османлијску војску у бици на Мишару. 1814 — Уједињено Краљевство и представници Низоземске републике су потписали споразум којим су Холанђанимаа враћене територије у поседу пре Наполеонових ратова осим Рта довре наде. 1868 — У Перуу и Еквадору серија земљотреса усмртила око 25.000 људи. 1898 — Америчке снаге у Шпанскоамеричком рату заузеле Манилу. 1898 — Карл Густав Вит је открио 433 Ерос, први откривени астероид близак Земљи. 1914 — Француска у Првом светском рату објавила рат Аустроугарској. 1914 — Путнички брод СС Барон Гауч ударио је у морску мину 8 mi (13 km) од Ровиња усмртивши 250 путника. 1923 — Мустафа Кемал Ататурк постао први председник Турске. Током владавине, до смрти, 1938, спровео

радикалне реформе у земљи, приближивши Турску Европи. 1961 — Власти Источне Немачке затвориле границу између Источног и Западног Берлина код Бранденбуршке капије и почеле изградњу 155 km дугачког зида према граници са Западном Немачком. 1964 — У Уједињеном Краљевству извршене последње смртне казне вешањем два затвореника у Ливерпулу и Манчестеру, осуђених на смрт због убиства. 1993 — Више од 120 људи погинуло када се у Тајланду срушио шестоспратни хотел. 1998 — Швајцарске банке и јеврејске групе постигли споразум којим је предвиђена сума од милијарду и 250 милиона долара компензације за жртве холокауста у Другом светском рату. 2001 — Политички лидери Македонаца и Албанаца у Охриду потписали мировни споразум којим су окончани вишемесечни сукоби у Македонији. 2003 — Либија и породице жртава бомбашког напада на авион Пан Ама над језером Локерби у Великој Британији, око 20 година раније, постигли договор о надокнади штете од 2,7 милијарди долара. У експлозији авиона страдало 270 особа. 2003 — Непознате особе су убиле двоје српске деце у селу Гораждевац док су се купали у реци Бистрици. 2008 — Руска војска је заузела град Гори током рата у Грузији.

14. август 1248 — Отпочела је изградња катедрале у Келну. 1385 — Победом у бици код Алжубароте, португалске снаге осујетиле су инвазију краља Кастиље Хуана I, чиме је осигурана независност Португалије. 1457 — Гутенбергова штампарија у Мајнцу издала је Мајнцишки псалтир, прву штампану књигу у боји. 1784 — На острву Кодијак поред Аљаске основана је прва руска колони-


ја. 1816 — Уједињено Краљевство је формално анектирало архипелаг Тристан де Куња. 1867 — У покушају да створи велики балкански савез против Отоманског царства, кнез Србије Михаило Обреновић склопио је уговор са Грцима. 1878 — Аустроугарска војска је умарширала у Љубиње, у склопу анексије Босне и Херцеговине. 1893 — У Француској су, први пут у свету, уведене регистарске таблице за моторна возила. 1900 — Снаге европских велесила, САД и Јапана, заузеле су Пекинг, чиме је окончан Боксерски устанак у Кини. 1920 — У Београду је потписан уговор о стварању „Мале Антанте“, војноодбрамбеног савеза Чехословачке и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца против рестаурације Хабзбурговаца и ревизионистичких тежњи Мађарске после Првог светског рата. 1934 — У први нацистички концентрациони логор Дахау, код Минхена, стигли су први затвореници, противници режима Адолфа Хитлера. 1941 — Британски премијер Винстон Черчил и председник САД Френклин Рузвелт потписали су Атлантску повељу, којом су се заложили за право сваког народа да изабере власт у својој земљи и да се изјашњава о територијалним променама. 1945 — Јапан је прихватио савезничке захтеве за безусловну капитулацију. 1947 — Формирана је држава Пакистан, настала по завршетку британске владавине у региону и поделе индијског потконтинента на исламски Пакистан и Индију насељену претежно Хиндусима. 1949 — У Западној Немачкој су одржани први избори после Другог светског рата. Конрад Аденауер је постао први канцелар Западне Немачке. 1969 — Влада Велике Британије одобрила је улазак британских трупа у Северну Ирску да би спречила ескала-

цију сукоба између католика и протестаната. 1970 — СФР Југославија и Ватикан обновили су пуне дипломатске односе после 18-годишњег прекида. 1980 — Лех Валенса и његове колеге у бродоградилишту у Гдањску започели су штрајк, који је водио до оснивања покретата Солидарност у Пољској. 1986 — У експлозији аутомобилабомбе у источном делу Бејрута погинуло је 19, а рањено 90 људи. У Пакистану је избила побуна против власти председника Зије ул Хака. Неколико људи је убијено, а лидер опозиције Беназир Буто је ухапшена. 1994 — Суданске власти су предали француским агентима Карлоса Шакала, траженог за бројне терористичке нападе у Европи. 1996 — Јужноафричка Национална партија, носилац политике апартхејда у Јужној Африци, у парламенту је прешла у опозиционе клупе, после 48 година. 2000 — Руска православна црква прогласила је за свеце последњег руског цара Николаја II Романова и чланове његове породице, који су убијени током Октобарске револуције, 1918. године. Савет безбедности УН донео је резолуцију о формирању посебног суда за злочине почињене током грађанског рата у Сијера Леонеу. 2003 — Велики испад електроенергестског система се догодио на североистоку САД и у канадској покрајини Онтарио, оставивши више од 50.000.000 људи без електричне енергије. 2006 — Уједињене нације су склопиле примирје у Либанском рату између Хезболаха и Израела. 2013 — Египатске службе безбедности су напале два кампа присталица збаченог председника Мухамеда Морсија у Каиру, што је довело на најмање 683 мртвих и увођења ванредног стања.

87


Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs


Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.