MagazIN 48 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година I * Број 48 * 9. јун 2013 * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевачки

Пред одлуку Европске комисије

МАГАЗИН

9.6.2013.

ЕВРОПСКА УНИЈА ПРИОРИТЕТ СРБИЈЕ

- Датум за формални почетак преговора требало би да буде одређен у октобру, када буде готов нови извештај европског комесара за проширење Штефана Филеа о напретку наше земље. - Одлука Европског савета 28. јуна највероватније ће садржати и клаузулу да се датум званичног почетка преговарања може одлагати, уколико се процени да имплементација споразума Београда и Приштине не иде очекиваним темпом. -На овај начин, биле би помирене различите струје унутар саме Европске уније и одато признање Србији за огроман напредак у нормализацији односа са косовским Албанцима.

МАГАЗИН

9.6.2013.

а је чланство у Европској унији спољнополитички приоритет Србије потврдио је, у разговору са групом социјалиста и демократа у Европском парламенту, председник Владе Србије Ивица Дачић истакавши да су европске интеграције од изузетне важности за интеграцију читавог региона. У Влади Србије истичу да се европски саговорници слажу се констатацијом да Србија постаје стуб стабилности региона и заслужује да што пре, без додатних условљавања, добије датум почетка преговора о чланству у Европској унији. И док се српски званичници и даље залажу за разговоре о коначном статусу јужне покрајине косовска министарка за европске интеграције Флора Читаку потврдила је да држављани 87

земаља на територију Косова не могу да уђу без визе. Визни режим не односи се за држављане САД и Европске уније са биометријским личним картама. Визни режим ће у потпуности бити примењен до краја године, а Приштина стварајући безбедан систем контроле уласка и изласка жели да се одбрани од лажних азиланата и реинтегрише грађане протеране из земаља Европске уније као део припрема за чланство у шенгенску зону. Систем ће, као пилот пројекат, почети да функционише у Генералном конзулату Косова у Истанбулу преко кога углавном долазе путници из Азије и Африке. Нова виза ће се штампати на посебном папиру који се користи за израду новчаница и имаће главна обележја Косова.

Резултат дијалога Београда и Приштине биће нешто о чему ће се преговарати месецима, ако не и годинама, верује председник Клуба за спољну политику Ветон Сурои уз оцену да је на политичкој сцени Косова највеће присуство криминала у Европи, а да је мешање владе у рад правосуђа у вези Дреничке групе интервенција без преседана. На састанку са амбасадорима земаља Европске уније косовски премијер Хашим Тачи је обећао да Приштина неће кочити имплементацију бриселског споразума, а верује да ће исти однос према њему имати и Београд иако догађаји око охридске конференције директно доказују да Србија тек треба да прихвати суштину и дух споразума.

Премијер Србије Ивица Дачић је, након посете Москви, потврдио да је за Србију неприхватљиво да уђе у Европску унију уколико би морала да призна независност Косова иако постоји велики број земаља које би желеле да истовремено виде улазак Србије у ЕУ и њену одлуку да призна Косово. Да су грађани Србије, који већ 12 година подржавају европске странке, заслужили да земља коначно почне преговоре о чланству у Европској унији верује и потпредседница Владе за европске интеграције Сузана Грубјешић. Иако не може да зна каква ће бити коначна одлука Савета Европске уније сигурна је шта Београд треба да учини да би добио јасну и прецизну одлуку о почетку преговора без додатних

услова. Подсећајући да је Србија потписала споразум о нормализацији односа са Приштином и отворила план његове примене, потврдила је спремност руководства да испуни све преузете обавезе, а да су имплементационе групе у Бриселу близу договора о почетку процеса примене споразума. Ако Србија буде примењивала споразум са Приштином Сједињене Америчке Државе ће охрабрити пријатеље у Европској унији да јој одобре датум за почетак преговора о чланству. То је потврдио амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби уз подсећање да се глас његове земље чује иако нема право гласа. Иако би добијање датума био угаони камен у односима Европске

уније и Србије посао тек онда почиње, а ако Србија добије датум, то ће бити велико искушење за опуштање и осећај да је посао урађен. Датуму се нада и први потпредседник Владе Србије Александар Вучић уверен да ће за Европску унију, и земље чланице, бити немогуће да објасне зашто Србија не заслужује датум. Србија je поправила позицију у региону и постала извор и извозник стабилности, а са свим земљама региона има суштински боље односе, па би добијање датума било веома добро пролазно време и сигнал да је као уређена земља на европском путу, а то треба значајно да утиче на веће инвестиције. Као једно од могућих решења помиње се да ће лидери држава Европ-

9.6.2013.

МАГАЗИН

ске уније крајем јуна наложити Европској комисији да изради платформу о приступању Србије тој асоцијацији. Датум за формални почетак преговора требало би да буде одређен у октобру, када буде готов нови извештај европског комесара за проширење Штефана Филеа о напретку наше земље. Одлука Европског савета 28. јуна највероватније ће садржати и клаузулу да се датум званичног почетка преговарања може одлагати, уколико се процени да имплементација споразума Београда и Приштине не иде очекиваним темпом. На овај начин, биле би помирене различите струје унутар саме Европске уније и одато признање Србији за огроман напредак у нормализацији односа са косовским Албанцима. Фракција владајуће немачке коалиције ЦДУ-ЦСУ спремна је да у Бундестагу прихвати препоруку своје

владе да се Србији одобри почетак преговора, али ће инсистирати да се тачан датум услови применом бриселског споразума. Са друге стране српски државни врх очекује да став Европског савета у јуну буде јасан и недвосмислен, јер се само на тај начин постиже даљи напредак на европском путу. Директор Канцеларије за европске интеграције Милан Пајевић потврдио је да ће Европски савет, највероватније, уместо тачног датума, наложити Европској комисији да предузме кораке неопходне за почетак преговора. По њему датум и зелено светло за започињање техничке припреме преговора су, у суштини, иста ствар. У случају позитивног сценарија Европска комисија би утврдила тачне смернице преговарања и започела скрининг усаглашености наших прописа са европским.

Жељу да резултат европског самита 28. јуна буде позив Србији за отварање преговора о приступању Европској унији, без одуговлачења и додатних услова, изразио је и министар иностраних послова Словачке Мирослав Лајчак. После састанка са Ивицом Дачићем у амбасади Словачке oн је захвалио Влади Србије на напорима да оствари сан, пуноправно чланство у Европској унији, a посебно на одлукама које су донете у дијалогу Београда и Приштине. Te oдлуке су тешке и храбре, али су одговорне и потребне, истакао је Лајчак и указао да је Србија прихваћена у Европској унији као конструктиван партнер, а да је њен углед бољи него што је икад био. Словачка подржава отварање преговора, и добијање датума без додатних услова, уз разумевање да ће све што је договорено бити испуњено. Уједно подржава

Иако садашњи Устав Србије има мањкавости, у неким деловима није у складу са реалношћу, недоречен је када се ради о заштити људских права, али о његовој евентуалној промени треба водити озбиљне дебате и грађанима објаснити како се и зашто мења, оценили су учесници округлог стола „Уставне промене“. Члан 207, тачка 3, јасно каже да се мора организовати референдум ако је у питању поступак промене целог Устава, преамбуле или дела који се односи на заштиту људских права, па није добро водити јавне расправе пре него што грађани нису јасно упознати са процедуром промене, ко могу да буду предлагачи и када се и како организује референдум. У садашњој Европи је за уставне промене надлежна Венецијанска комисија, а Србија би, као мала земља, морала о томе да води рачуна. Устав из

2006. године донет је у потпуно затвореном кругу тадашњих политичких странака, при чему грађани нису били укључени у процес, а из стенограма се види да многи од 247 посланика који су тада гласали нису били упознати са целим текстом Устава. Са скупа је поручено да друштво у коме се 20 година говори о Уставу није добро, јер није у стању да јасно дефинише заједничке циљеве и вредности. Устав има и нелогичности, јер у једном члану каже да је територија Србије недељива и неотуђива, а у другом да се границе могу мењати уз његову ревизију. О мишљењима и ставовима учесника округлог стола у уторак 11. јуна расправљаће Скупштински Одбор за уставна питања. Т. Радовановић

Фото: М. Радовановић

европску перспективу Западног Балкана и не мисли да је у интересу било кога да има црну рупу која се зове Косово, где не важе европски стнадарди и закони. Зато што очекује да 18. јуна Кетрин Ештон и Штефан Филе упуте заједничко писмо државама чланицама и важно je да се до тог датума уради што више ствари које се наводе у плану имплементације. Средином овог месеца нови извештај генералног секретара Бан Ки Муна о ситуацији на Косову разматраће и Савет безбедности Уједињених нација. Очекује се да седници Савета присуствује косовска делегација на челу са премијером Хашимом Тачијем, који почиње званичну посету Сједињеним Америчким Државама састанком на високом нивоу у Вашингтону, након чега иде у Ајову која је војни партнер Косова.

ВАНРЕДНА СЕДНИ

МАГАЗИН

9.6.2013.

позиционе странке у Скупштини града не одустају од намере да траже одржавања ванредне седнице, па су одмах након неуспеле једанаесте затражили нову. У складу са Пословником о раду, а на основу потписа 24 одборника, иницирали су одржавање нове упркос сазнању да ће већ следеће недеље бити одржана редовна седница. Ни на састанку са председником Скупштине града, и представницима странака које чине већину у локалном парламенту, није могла да се постигне сагласност око дневног реда због залагања да се тачке предложене за ванредну придодају онима које се планирају за редовну седницу. Код опозиционих првака и даље постоји страх да тај део на седници не би добио подршку довољног броја одборника. Разматрањем предложених тачака дневног реда обезбедила би се, верују у опозицији, јавност у раду локалног парламента и започела расправа о бројним непотребним

трошковима који оптерећују градски буџет. Томе треба да допринесе полагање рачуна о досадашњем раду појединих представника локалне самоуправе, у првом реду начелника Одељења за привреду и финансије по питању усаглашавању буџета са новим законским актима. Опозиција и даље инсистира на подношењу извештаја о ефектима путовања председника Скупштине града и појединих чланова Градског већа. - На тај начин ми би спречили неке невероватне ствари које се догађају, да се средства намењена за једну улицу усмеравају на ливаду како би њен власник, одборник владајуће већине, добио могућност да је парцелише и продаје. Друга ствар, коју са великом индигнацијом помињем, је нова систематизација радних места која показује како функционише Градско веће. Ту имате помоћника градоначелника за социјална питања који треба да има квалификацију металског радника, па се поставља питање шта

раде деца која студирају политичке науке и социјалне струке. Имамо и лекара специјалисту као предуслов да буде помоћник градоначелника за културу, човека који треба да заврши вишу школу машинског смера не би ли постао помоћник градоначелника за спорт и омладину. Владајућа већина у потпуности негира школску спрему, а лице које треба да ради на пословима омладинске канцеларије, и комуницира са Одељењем за друштвене делатности, не мора да има седми степен стручне спреме, па је он спуштен на четврти – каже председник Покрета за Краљево др Љубиша Јовашевић. Опозиција понавља позив владајућој већини да поштује струку како би одговорна места попуњавали људи којима нису потребни бројни помоћници и шефови кабинета, какве други градови немају, а који само повећавају трошкове и непотребно оптерећују градску касу. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Захтев 24 одборника опозиције

ИЦА СКУПШТИНЕ

МАГАЗИН 9.6.2013.

Питања о којима се нерадо говори

АНТИУСТАВНОСТ БРИСЕЛСКОГ СПОРАЗУМА

- Бриселски споразум је противуставни зато што предвиђа укидање српских и примену закона самозване државе Косово. - Држављани Србије са територије Косова и Метохије присиљавају се да постану држављани непријатељске државе. - Србија се обавезала да укине и последње остатке државности на Косову и Метохији, као што су општинске власти изабране по законима и Уставу Републике Србије, укине судове који су судили по српским законима, укине окружне начелнике и отпусти све службенике који су радили у служби унутрашњих послова

Коста Чавошки

МАГАЗИН 9.6.2013.

кадемик Коста Чавошки аутор је поднеска који су посланици Демократске странке Србије доставили на разматрање Уставном суду Србије, а који се односи на уставност споразума о нормализацији односа Београда и Приштине који је парафиран у Бриселу. Са трибине коју су у Краљеву претходне недеље организовале Српске Двери, поручио је да ће током ове недеље истом суду бити поднета и преставка којом се оспорава уставност плана за имплементацију бриселског споразума. Основ за овакво поступање је тврдња да се од Владе Србије, у замену за одређивање датума када би требало да отпочну преговори о ступању у пуноправно чланство Европсек уније, тражи да на северу јужне покрајине укине последње остатке државности. То би, тврди Чавошки, значило и формално одрицање од великог дела државне територије који представља стожер српске државности и духовности. Уз констатацију да су српски преговарачи већ пристали на све што је од њих тражено остаје нејасно једино још којим ће овлашћењима располагати заједница општина која ће бити успостављена по уставу и закону самозване државе Косово. Државном руководству се замера што, и поред сазнања да је терито-

рија Србије јединствена и недељива, а да су њене границе неповредиве и да се могу променити једино у поступку предвиђеном за промену устава, смишљено нарушава интегритет земље тако што укида и последње остатке српске дражавности на северу покрајине. Поступак раван велеиздаји Чавошки карактерише као тешко кривично дело које од вајкада постоји, а за које се некада изрицала најстрожа казна. Овакав став темељи на сазнању да су у Бриселу потписана два различита папира, на једном су иницијали Кетрин Ештон и Ивице Дачића, а на другом Кетрин Ештон и Хашима Тачија. Обојица премијера су уместо међусобног парафирали уговоре са Европском унијом да би се избегло тачно навођење републике Косово. - Оно што су они сметнули с ума је да је то такозвана билатерална форма међудржавног уговора која се стотинама година практиковала до 19. века. Један од првих међународних уговора који је склопљен на тај начин био је уговор из 1648. године којим је закључен Вестфалски мир, а који је настао тако што су шведски краљ, немачки цар и француски краљ разменили истоветна писма на латинском језику. Било је то време кад се није могло тако лако путовати, нити су се суверени могли састајати, па су преко посланика размењивали писма и закључивали међународне уговоре. Оно што не знају, а на шта их упозоравамо, је да се та форма данас може корисити искључиво за закључивање међудржавних уговора. Они који се баве историјом знају врло добро да је аустроугарска нагодба из 1867. године закључена тако што су парламенти у Бечу и Будимпешти донели истоветне законске чланке и тако је закључен уговор. Иначе, приватноправни и јавноправни уговори по међународном праву се искључиво закључују на једном папиру – објаснио је Чавошки. Следећи проблем је

уставно правно непостојећа страна у уговору. Ако Србија не признаје Косово као државу са њом и не може да закључи уговор. Са становишта српског устава и закона то је правно непостојећи субјект, а бриселски уговор је потписан на начин који наш устав не познаје. Уговор није по уставном закону ратификован ни у форми закона ни у форми уредбе како су ратификовани они које је склапао Борко Стефановић. Стављен је у извештај за скупштину и одлуком, а не уставним правним актом, постао прихваћен иако то нигде није објављено. Правни пропис, каже Чавошки, који није објављен у Службеном листу не постоји и не може да ступи на снагу. Закони ступају на снагу осмог дана по објављивању сем ако за неке одредбе од изузетног значаја није посебно одређено да евентуално важе ретроактивно што не може да се примени на цео закон. Чавошки противуставним сматра и доделу надлежности општинама са севера покрајине у складу са косовским уставом и законима. - Косовски закон се помиње неколико пута. Ваљда се на територији Србије примењују српски закони, они које је донела Република Србија, а не закони самозване државе. Што је још горе предвиђа се да се наши судови, који још постоје на северу Косова, интегришу у косовске правосудне структуре и суде по косовским законима. То значи да то неће бити наши судови него њихови – каже Чавошки. Након избора који до краја октобра треба да буду организовани и на северу покрајине по косовским законима општине на овом делу земље требало би да постану јединице локалне самоуправе самозване косметске државе. Чињеница да ће се на изборима Срби легитимисати са постојећим личним картама мала је утеха поготово ако се зна да до њих нова држава неће бити у ситуацији да свим грађанима са овог дела територије изда нова документа. Евентуални пристанак да то буде тако Србима са севера Косова и Метохије не гарантује да ће са тим документима моћи да оства-

9.6.2013.

МАГАЗИН

рују своја права и у наредном периоду. - Ми њих присилно отуђујемо и терамо да постану држављани државе коју сматрају непријатељском. Реч је о одрицању од Косова и Метохије и препуштању самозваној држави Косово. Зар има већег злочина од тога кад нема ни једне државе која се без рата и окупације добровољно одриче дела своје територије – каже Коста Чавошки оцењујући уговор као спроводбени пропис који мора да се реализује у веома кратком року, најкасније до краја ове године. Иако Влада Србије нигде није званично објавила уговор људи из Демократске странке Србије су са сајта Европске уније успели да скину факси-

мил на енглеском језику који је преведен, а једна верзија коју је објавила Политика налази се на сајту Слободне Европе. По Чавошком све је обавијено велом тајне, јер државни званичници нису потврдили аутентичност уговора објављеног у Политици који предвиђа формирање асоцијације, или заједнице, општина и укидање српских безбедносних структура. Под њима се подразумевају службе које воде евиденцију, од матичара до службеника унутрашњих послова код којих се пријављује боравак, добијају личне карте, возачке и саобраћајне дозволе. Након укидања само неки од њих биће интегрисани у косовске структуре. - Поставља се питање да ли ће и

даље примати плату. Колико ја знам закон човек може престати да буде полицајац, или службеник унутрашњих послова, само из три разлога, ако да отказ, стекне услов за пензију или направи неки тежи преступ, или кривично дело ,које га чини недостојним за обављање службе унутрашњих послова. Они мисле да их укину, а чак их неће ни обавестити, па ће сазнати да више нису државни службеници оног тренутка кад не приме прву плату – каже Чавошки сматрајући неадекватним однос према људима који су годинама радили за државу. Бриселски споразум предвиђа укидање српских судова на северу покрајине, отпуштање свих запослених и

поновни пријем оних који то буду желели. Шта ће бити са осталима то није сасвим јасно. Посебно проблематичним Чавошки сматра најављено постојање писане гаранције генералног секретара Атланског пакта да косовске безбедносне снаге неће ступити на север Косова. Иако први потпредседник Владе Александар Вучић тврди да такав документ постоји његов факсимил није објављен у штампи, а нису имали прилике да га виде ни знатижељни новинари. - Није јасно да ли те гаранције садрже само очекивања генералног секретара да чизма косметских Арбанаса неће крочити у северни део Ко-

совске Митровице, или претњу да ће авиони Атланског пакта бомбардовати установе самозване владе у Приштини ако се арбанаси дрзну да то учине. Шта је превара у међународним односима некад значила, а шта је данас. Данас се превара у међународним односима сматра сасвим уобичајеном, а дипломата који се њом служи сматра врхунским. У дипломатији преваре не само да су допуштене него су у случају балканских домородаца доказ велике дипломатске способности. Зато саветујем да јемства генералног секретара НАТО паката одмах обеси мачку о реп. Једино право јемство била би јавна претња да ће српска војска и полиција заштитити

наше држављане и сународнике ако оружане снаге косовских Арбанаса ступе на тле северног Косова. Ако се то ипак догоди, а снаге Атланског пакта не мрду репом, европске и америчке дипломате ће говорити о наивности и глупости – тврди Чавошки уз поновљену тврдњу да се од наших државника захтева да се одрекну најбитнијег дела државне територије, а да за узврат добију само наводни датум почетка разговора о приступању Европској унији без икаквих јемстава да ће Србија икада постати чланица. Ти разговори би, као у случају Словеније, могли да трају десетак година. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Припреме за израду Стратегије развоја централне градске зоне

МАГАЗИН

9.6.2013.

УНАПРЕЂЕЊЕ КВАЛИТЕТА ЖИВОТА

9.6.2013.

МАГАЗИН

рад Краљево и Дирекција за планирање и изградњу „Краљево“ започели су израду Стратегије интегралног урбаног развоја централне градске зоне Краљева, чија се реализација обезбеђује кроз пројекат „Унапређење управљања земљиштем на нивоу локалних самоуправа у Србији“, који по налогу немачке организације за међународну сарадњу ГИЗ, спроводи конзорцијум Амберо-Икон. Прва радионица Радне групе за израду Стратегије одржана је у среду, 5. jуна у сали Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“. Циљ израде Стратегије је дефинисање визије одрживог урбаног развоја централне градске зоне, подстицање боље понуде грађевинског земљишта, унапређење постојеће комуналне и социјалне инфраструктуре, кроз прена-

- Приоритетни пројекти по појединим областима биће усклађени са интересима јавног сектора, инвеститора и реалним потребама грађана који живе на овом простору. Активније учешће грађана, представника струке и свих релевантних институција, кроз висок степен партиципације у процесу дефинисања урбаног идентитета централне градске зоне мену, интензивирање и преобликовање недовољно коришћених и запуштених површина. Израдом Стратегије ће се формулисати основни развојни документ централне градске зоне, којим ће се омогућити провера и верификација по-

стојећих планских решења, валоризација простора. Од стратегије се очекује да створи услове за активније учешће грађана, представника струке и свих релевантних институција, кроз висок степен партиципације у процесу дефинисања урбаног идентитета цен-

тралне градске зоне. Она треба да допринесе и утврђивању мера за унапређењe квалитета живота и подизањe атрактивности централног дела града, односно стварањe услова за одрживи економски развој уз подстицање инвестиција и препознатљивости града у ширим оквирима. Мере интервенције и приоритетни пројекти по појединим областима који ће се дефинисати Стратегијом, биће усклађени са интересима јавног сектора и инвеститора, али пре свега са реалним потребама грађана који живе на овом простору. Пројекат „Унапређење управљања земљиштем на нивоу локалних самоуправа у Србији“ који финансира Влада Савезне Републике Немачке преко Савезног министарства за економску сарадњу и развој, од 2010. године успешно спроводи конзорцијум немач-

ких консултантских фирми Aмберо консалтинг и Икон институт у блиској сарадњи са локалним и националним партнерима. Главни политички партнер у реализацији пројекта је Министарство грађевинарства и урбанизма Републике Србије. Током прве фазе реализације од 2010, до 2012. године тестирана је имплементација нових инструмената управљања земљиштем у 13 пилот градова и општина, у оквиру које је у Краљеву израђен План генералне регулације за подручје „Индустријска зона – Спортски аеродром“. Гиз, Амберо и Икон су обезбедили техничку подршку кроз израду претходне Студије изводљивости и концепта намене простора, као једног од инструмената за боље и ефикасније управљање земљиштем.

У оквиру друге фазе пројекта од ове до 2015. године биће коришћен други инструмент за боље планирање ефикасније управљање земљиштем, кроз израду Стратегије интегралног урбаног развоја централне градске зоне Краљева, а искуства сакупљена на локалном нивоу треба да буде пренесена на национални ниво. На основу до сада прикупљених искустава, Министарству грађевинарства и урбанизма Републике Србије ће бити пружена техничка подршка у увођењу нових инструмената у законски оквир. Сем тога, дисеминација резултата на националном нивоу кроз увођење нових инструмената у студијске програме образовних установа и програме стручног усавршавања такође представља приоритет пројекта. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Бела куга у Срба

МАГАЗИН

9.6.2013.

ОПСТАТИ ИЛИ НЕСТАТИ?

МАГАЗИН

9.6.2013.

Последње две деценије у Србији обележава дубока државна, економска, политичка и морална криза, а њихов заједнички збир доводи до најпоразније, кризе рађања. Земља се већ деценијама суочава са овом кризом, а 2010. је деветнаеста узастопна година у којој се бележи негативни природни прираштај. Снажним депопулационим процесом са елементима демографске катастрофе захваћене су у првом реду Централна Србија и Војводина. Ово директно потврђују резултати емпиријских истраживања на које указује проф. др Гордана Живковић, професорка на Институту за европске студије и председница Центра за хришћанске студије. Озбиљни научни увиди у области српске популационе политике показују да је Србија прва земља на Балкану по стопи морталитета, а последња по стопи наталитета, док по броју живо рођене деце заузима последње место у Европи. Анализом резултата истраживања

- Од почетка 20. века до данас албански народ се бројчано увећао 7 пута, турски 4, румунски за 45%, бугарски 38, грчки 35, а једини који се уопште није увећавао је српски народ. - Србија је прва на Балкану по стопи морталитета, а последња по стопи наталитета, док по броју живо рођене деце заузима последње место у Европи. - До 2030. године Срби ће чинити мање од половине становника земље, а 2070. године имаће два и по пута више људи старијих од 65 него деце млађе од 15 година немачког демографа Алојза Фишера фон Егера о бројности балканских народа с почетка 20. века долази се до поузданог податка да се до данас албански народ бројчано увећао 7 пута, турски 4, румунски за 45%, бугарски 38, грчки 35, а једини који се уопште не увећава, него изумире, јесте српски

народ. У прилог томе говори и најновији статистички податак да на сваки брак у Србији долази мање од једног детета што значи да се не постиже ни проста репродукција. Др Живковић упозорава да ће, уколико се настави овакав тренд, Срби врло брзо постати национална мањина у сопственој

држави. Демографи предвиђају да ће, уколико се нешто битније не поправи у популационој политици, Срби за 500 година и биолошки изумрети. У којој мери бела куга прави праву пошаст најбоље сведочи српско село. Од 100 села чак 72 је нестало што значи да су у више од две трећине огњишта угашена. Неизбежна последица беле куге је константно старење нације. И док је на територији Косова и Метохије, где се последњих осам деценија бележи највиша стопа наталитета у читавом свету, сваки други Албанац млађи од 19 година, тек сваки четврти Србин је млађи од 19. година, а Војводина је, са просеком старости од 37 година, већ прешла праг када почиње старење нације. Све ово има сложене, далекосежне и несагледиво штетне последице по живот и будућност народа, јер почетак краја нације почиње када становништво старије од 65 година буде два и по пута бројније од осталог. - Што се тиче Срба све ово постаје

још озбиљније и драматичније ако се узме у обзир трагична ситуација у којој се налазимо током последње две деценије осликане грађанским ратом, миграцијама, избеглиштвом, сиромаштвим, корупцијом, бедом и крахом свих друштвених вредности, суновратом морала, недостатком етичких, естетских, било каквих путоказа и оријентира. Све то говори да се као једно од најзначајнијих питања, изнад свих економских и политичких, поставља управо питање популационе политике. Можемо рећи да је Србија у још тежој ситуацији кад се узму у обзир подаци да је у ратовима током претходног века изгубила преко 4 милиона људских живота, а да је укупно три Србије убијено абортусима. Срби, без претеривања и патетике, изумиру као нација, па иако по бројности седми словенски народ узрастно су најстарија нација Европе – тврди др Живковић. Уколико се са оваквим темпом настави Срби ће 2030. године чинити

мање од половине становника земље, а 2070. године имаће два и по пута више људи старијих од 65 него деце млађе од 15 година што представља критичну и пресудну биолошку тачку са које више нема повратка. Српске територије припашће виталнијим народима, Албанцима, Бошњацима, Ромима, а преостали Срби се утопити и интегрисати у ово становништво и асимиловати у њиховој маси. Пред стручњацима су бројна питања која се односе на узроке оваквог стања. Шта стоји у основи погубног популационог процеса и чиме се може објаснити демографски феномен због кога је земља доспела у популациони ћорсокак? Како то да се на истој територији одвијају дијаметрално супротни демографски трендови? Док у Централној Србији и Војводини имамо умирање на Косову и Метохији рађање је у експанзији до мере да угрожава квалитет живота и школовања. Често се поставља питање и да ли разлоге за трагедију једног народа треба

9.6.2013.

МАГАЗИН

тражити у економском слабљењу земље. Иако се не може заобићи значај економског фактора, животног стандарда и богатства друштва то, верују тручњаци, не може да буде одлучујуће што потврђује стање на територији Косова и Метохије. Доказано је да је на територији са ниским стандардом, у којој влада сиромаштво, наталитет највећи, а о томе сведоче и искуства популационе политике у развијеним земљама. Иако је Шведска предузела низ прогресивних мера популационе политике, којима се може поспешити рађање и подизање деце, ипак не може да реши овај проблем. Зато стручњаци верују да су нам по-

требни много дубљи и суштинскији захвати како би се на лествици животних и друштвених вредности више вредновало родитељство, посебно материнство. - То је потребно нарочито у Србији која је, уз грађански рат, доживела слом морала и других вредности, земљи у којој влада друштвена патологија, али и недостатак друштвеног консензуса, националне кохезије и социјалне солидарности. Све то лоше делује на живот и неизбежно доприноси губитку националне и личне сигурности и перспективе, страху од будућности, али и формирању човека који је ослобођен конзервативне везаности за породицу и нацију, равнодушног

према духовности, исходишту сопственог живота, оданог првенствено конзумирању потрошачких добара, хедонизму, лагодном животу, слабој социјализацији – каже др Живковић. Корени оваквом стању потичу из Брозовог времена када је позната крилатица титоистичко-комунистичке пропаганде била да еманципована жена не сме да буде тако примитивна и рађа већи број деце. Реч је о егоистичко хедонистичкој пропаганди да рађање и подизање деце представља тешку и непријатну дужност. Знатан део српског народа убрзано се приближава граници чијим прелажењем сви идеали, врхунске вредности и циљеви за њих постају

бесмислени и безвредни с обзиром да се оданост не може брзо наплатити, а да тражи читавог човека и све његово време. Бављење идеалима, врхунским вредностима и циљевима подвргнути су у једном делу политичке јавности подсмеху и тумаче се као знак губитничког менталитета, анахроног и прегаженог погледа на свет који води на историјску стрампутицу. Такав човек по природи ствари добија обличје робе која се легитимно нуди на тржишту људи по одређеној употребној вредности. Приоритетан задатак постаје бављење се собом и споственим интересима што постаје циљ савременог живота, а све друго данас излази из реалног видокруга просечног Србина.

Стога за њега рађање и подизање деце постаје жртва на коју је све мање спреман. Ако је то тако сигурно је да се Срби морају тргнути из самообмане обнављајући историјско памћење да се живи не само себе ради, него и ради породице, нације и заједнице. И професор Марко Младеновић каже да је популациона политика, изнад свих питања о значају за будућност народа, најаважнији задатак у Србији. Брига о биолошком обнављању становништва и хуманој репродукцији треба да постане један од приоритета државе од које се очекује упућивање позива свим Србима да се ухвате у коштац са белом кугом, тихим убицом пресудним за опстанак народа. У том смислу, тврде

стручњаци, неопходно је далеко веће ангажовање свих институција српског народа од Српске академије наука и уметности, универзитета, Српске православне цркве, социјалних установа и центара, медијских кућа. Др Живковић указује да је приоритет пореображавање личне и колективне свести Срба потискивањем равнодушности, апатије, безнађа, себичности, незнања и једног вида медиокритетства. Тек тада може бити речи о томе да постоје неке шансе да се на овом тлу одигра биолошка револуција која нас може спасти од историјског и биолошког ишчезнућа. Магистар Александар Митровић подсећа на Меморандум за национа-

МАГАЗИН

9.6.2013.

лну безбедност Сједињених Америчких Држава под насловом „Последице светског пораста становништва по сигурност САД и њихове интересе у страним земљама“ који је донет 10. децембра 1974. године, а написан по наруџби тадашњег председника Ричарда Никсона. У Меморандуму се открива да смањење боја становника, почевши од земаља Трећег света, мора да буде примарни циљ америчке спољне политике. Каснији председник Џералд Форд одобрио је овај Меморандум као званичну политику америчке администрације, а Уједињене нације на Конференцији о популацији, која је одржана у Букурешту августа 1974. године, усвојиле план за контролу светске популације упркос противљења свих комунистичких држава сем Румуније. Против су биле и земље Јужне Америке, Азије и римокатоличка црква.

У документу Уједињених нација под називом Меморандум Дирекције за популацију из марта 2009. године недвосмислено се говори о смањењу плодности жена у мање развијеним државама света. Саветник председника Барака Обаме др Џон Холдрен, директор Одбора за науку и технологију у Белој кући који је служио и у Клинтинтоново администрацији, залаже се за доношења Закона за контролу популације којим би се легализовао присилни абортус који је, по њему, законит и по америчком уставу. У књизи Еконаука, популација, ресурси, животна средина др Холдрен пише да треба присилно наметнути програм стерилизације становништва уз коришћење међународних полицијских снага. Држава, по њему, има право да наметне присилни абортус трудним женама и против њихове воље, а да се стерилизација може оба-

вити додавањем адекватних средстава за то у воду и храну. Уједно самохраним и тинејџерским мајкама деца треба да буду против воље одузета и предата другим паровима на подизање. О одузимању деце од родитеља, и државној бризи над њима, писао је још Платон у „Држави“. Због пада наталитета одумиру 35 европских народа, а Србија је међу пет држава са најстаријим становништвом у Европи. До 2050. године број становника ће пасти на 4,6 милиона, а број Албанаца на југу земље надмашити број Срба којих је сваке године мање за читавих 40 хиљада. Тако је од пописа из 1991. године Србија без Косова и Метохије већ изгубила пола милиона становника. Према садашњој стопи рађања у 2100. години у централној Србији би живело само 2,1 милиона становника, у Војводини 800 хиљада, а на Косову и Метохији 4,4 милиона.

Због сталне миграције из села у градове, и пада наталитета, у 2.000 српских села нема више ни једног становника, а у 200 нема млађих од 20 година. У Србији се годишње обави око 200 хиљада абортуса, а на 100 новорођених беба изврши се 133 абортуса. И поред свега је, после само годину и по дана рада, укинут Сектор за популациону политику који је средином 2008. године формирало Министарство рада и социјалне политике. Резултат кратког рада овог Сектора је Стартегија за подстицање рађања коју је усвојила Влада у јануару 2008. године, али се она због економске кризе није примењивала. Док у Србији готово да и нема економских подстицаја за пораст стопе рађања у Русији се породицама приликом рођења другог, и сваког наредног детета додељује мајчин фонд у вредности од 10 хиљада евра. Сматра се да би једно од решења за повећање

наталитета у Србији могло да буде увођење националне пензије за мајке са више деце како је још прошле године предлагао Социјалдемократски савез. Највећу стопу наталитета у Европској унији, због подстицајне политике када је реч о породиљском боловању, има Француска. У исто време у Србији жена која одлази на породиљско бовловање мора да стрепи од добијања отказа. У јавности је прихваћена идеја да је стопа наталитета у директној корелацији са степеном економског развоја и да је у сиромашним земљама баш због тога висока, а у економски развијеним ниска. Да није увек тако доказује пример Србије која, иако сиромашна, има ниску стопу наталитета, а стручњаци верују да је он везан за еманципацију полова. И док је у сиромашним државама доминантан патријархалан породични модел у Србији, где је дошло до еманципације, то није случај, па се и

поред ниске стопе економског развоја бележи и ниска стопа рађања. Покрет за еманципацију полова у свету се, тврди мр Митровић, финансира да би се омогућило опорезивање жена које би као еманциповане биле запослене, да би се деца одвојила од породице и била препуштена индоктринацији коју намеће држава и због тога што еманципована жена има нижу стопу рађања од оних у патријархалним срединама. Све наводи на размишљање да за подстицање рађања нису довољни само економски подстицаји већ и обнова моралне свести и традиционалних вредности у друштву и масовним медијима, оних вредности које се темеље не само на праву већ и на моралу, јер у људска права спада и право сваког детета да буде рођено. Т. Радовановић Фото. М. Радовановић

Пословни центар Националне службе за запошљавање

МОТИВАЦИЈА ЗА ПОКРЕТАЊ

МАГАЗИН

9.6.2013.

- За само шест месеци ове године испуњена планирана квота за едукацију. – И поред финансијске помоћи коју даје Национална служба за запошљавање мали је број оних који су спремни да самостално крену у сосптвени бизнис. – Највеће интересовање за занимања за која нису потребна велика улагања

а почетком транзиционих процеса у Србији, када велики инустријски гиганти више нису били у ситуацији да опстану на веома захтевном тржишту, дошло је до наглог отпуштања радника и све већег броја оних који су спас тражили на тржишту рада. Због све мањег броја слободних радних места смањене су могућности Националне службе за запошљавање да посредује у запошљавању, па је било неопходно да се и тржиште рада трансформише како би могло да пружи адекватну помоћ свима који су је тражили. Основна оријентација кретала се ка оспособљавању оних који су остали без посла да савладавањем

нових вештина стекну толико потребна нова знања и тако буду конкурентнији на све избирљивијем тржишту рада. Експанзија информатике, и њено укључивање у готово сва занимања, неминовно је пред све који траже посао стављало императив познавања ове области како би што лакше могли да обављају радне задатке код нових послодаваца. У то време школе још нису адекватно могле да задовоље потребе тржишта, па се незахвалне обавезе у оспособљавању за нове задатке оних који су остали без посла прихватило тржиште рада. Био је то повод за оснивање Пословног центра са задатком да људе

који долазе на тржиште рада оспособи и мотивише да проблем незапослености решавају тако што ће регистровати предузетничке радње као почетни корак ка решавању питања незапослености и за чланове породица. Колико је оснивање Пословног центра било оправдано показало се врло брзо посебно у Краљеву где се повећавао број незапослених који су долазили првенствено из Фабрике вагона, Магнохрома и Јасена, али и других предузећа која су отпуштала раднике проглашене за технолошки вишак. У то време Пословни центар је покривао пет општина, Врњачку Бању, Рашку, Тутин, Нови Пазар и Краљево, а стручни са-

ЊЕ СОПСТВЕНОГ БИЗНИСА

радници у њима, у одређеним временским интервалима, организовали обуку у време када је формирана довољно велика група заинтересованих. - У то време, у периоду између 2002. и 2003. године, и невладин сектор је препознао потребу да у Краљеву буде регистровано више предузетничких радњи, па смо дошли у ситуацију да су многе организације пласирале средства у ту сврху. Постојала је могућност удруживања средстава Националне службе за запошљавање и невладиног сектора што је омогућавало људима да лакше крену у приватана посао – прича саветник за правну помоћ у Пословном центру краље-

вачке Филијале Националне службе за запошљавање Александра Чеперковић. Посебан акценат у периоду када су незапослени долазили на едукацију имао је мотивациони део. Први део тродневне обуке био је посвећен мотивацији и препознавању предности посла који имају жељу да развијају и особинама којима би требало посветити више пажње како би резултати пословања били успешнији. Посебан задатак мотивационог дела било је подизање самопоуздања људи да истрају у настојању да региструју самосталну делатност. Како у то време није било агенција,

нити било каквих других институција које су се бавиле овим активностима, саветници Пословног центра су и појединачно радила са онима који су донели одлуку да самостално крену даље. Александра Чеперковић потврђује да је Пословни центар постао врло брзо препознатљив по услугама које пружа, а чији се спектар временом ширио. Колико су корисници услуга прихватили помоћ центра сведочи податак да је до половине ове године већ испуњена планирана квота од 300 лица за едукацију. Интересовање је до те мере велико да се обуке организују готово сваке недеље.

9.6.2013.

МАГАЗИН

У оквиру пилот пројекта за пет градова Србије саветници краљевачке филијале Националне службе за запошљавање оспособљени су за едукацију по програму који су презентирали консултанти Светске банке, а стечена знања у потпуности су променила слику о раду са људима. - У Америци, која је колевка предузетништва, а и земљама западне Европе, сматра се да у области рада са клијентима будућим предузетницима мора да се успостави пријатељски однос како би се опустили и могли слободно да изложе проблеме. Саветник их усмерава шта треба да раде, упућује на јачање самопоуздања и других карактеристика, да прихвате сараднике као некога ко је добронамеран и довољно стручан да им помогне у послу. Та промена начина у раду довела је до експанзије посета Пословном центру – потврђује Чеперковић И док се у прве две године рада за помоћ није јавио нико са највишим степеном образовања већ наредних су, са променом начина рада, и они почели да долазе схватајући колико су вредна сазнања која стичу током тродневне едукације. Едукатори су, потврђују у краљевачкој Филијали, увек настојали да едукације буду занимљиве, никад сувопарне, како би се полазници опустили и лакше прихватили оно што им се нуди. Такав приступ омогућава и онома са нижим степеном образовања да схвати суштину потребну за наставак самосталног рада. Полазницима се указује на бројне замке на које могу да наиђу током пословања, посебно на оне које се крију у уговорима о подизању кредита код пословних банака. Томе су посвећени и посебни тестови који треба да створе навику за посвећивање пажње и на наизглед неважне детаље. Евалуациони листови на крају сваке обуке на основу анонимне анкете показују велико задовољство полазника оним што су током два дана сазнали. На скали од 1 до 5 просечна оцена достиже 4,8, а они који су прошли обуку често исказују потребу да би је требало продужити.

Кроз обуку у Пословном центру пролазе две категорије незапослених, они који имају стварну жељу да се самостално баве послом, али и они други којима је то само услов да остану на евиденцији Националне службе за запошљавање. И док су први спремни да чују и више података него им се нуди код других, показало се то у пракси, још не постоји довољна доза озбиљности. Добар део њих никад нису радили бизнис план, не знају основне информације о послу који би желели да покрену, не знају ко су им купци, добављачи, колико коштају сировине и која им је опрема потребна. Без основних елемената, кажу саветници, не може да се иде даље. Међу незапосленима који се одлучују за покретање сопственог бизниса готово и да нема заинтересованих за производњу, јер су за такав вид рада потребна значајна материјална средства. Највеће интересовање се зато поклања занимањима у које је потребно уложити најмање средстава. То су најчешће ситни занати за које није потребна куповина скупоцених машина, а преовлађују аутоперионице, фризери, козметичари, књиговодствене агенције, електричари, водоинсталатери, молери. Иако интелектуалне услуге имају предност и даље је мали број оних који су спремни да малим средствима које обезбеђује Национална служба за запошљавање крену у сопствени бизнис. - Обука под називом Пут до успешног предузетника први ниво обавезна је за све који имају намеру да конкуришу за субвенције за запошљавање. Траје два дана, а први теоријски је мотивациони део намењен онима који нису сигурни да ли је повољан тренутак да крену у сопствени посао. Он представља или потврду онога што желе или након тога донесу одлуку да треба да сачекају са регистрацијом и кретањем у сопствени посао. Поред мотивационог постоје правни и економски део. У оквиру правног ради се комплетна правна регулатива предузетничке радње, или привредног

друштва, указује на предности и недостатке једног и другог облика регистрације, упознаје са разним врстама дозвола и сагласности које су потребне да би се регистровала предузетничка радња или предузетничко друштво. Трећи део је економски, а у оквиру њега су сагледане све пореске обавезе предузетника и привредних друштава након регистрације. Говоримо о доприносима за власнике и раднике, свим врстама олакшица које могу да се користе, фискалним касама и порезу на додату вредност. Када се, после првог теоријског дана, заокружи слика о потребама да би привредни субјекат опстао на тржишту требало би да се људи прерачунају колико су способни и да ли могу да преузму све обавезе – каже Чеперковић. Искуство оних који се већ баве предузетништвом показује да се најбољи бизнис планови праве уз стручну помоћ људи са стране, а превасходни циљ сваког саветника је да тај план, као основ на конкурсу за субвенције, буде правилно попуњен. Рад са незапосленима у Пословном центру је, каже на крају, леп зато што се помаже људима да проблем незапослених решавају на други начин. Они сами крећу у посао зато што имају већи ниво самопоуздања и мотивације од оних који га траже код другог послодавца. Зато је са њима много лакше радити него са осталим делом незапослених којих је много у односу на малу понуду послова. Осим рада са онима који су одлучили да самостално крену у посао Пословни центар се бави и решавањем проблема технолошких вишкова, а једну од активности представља и мениторинг програм у оквиру кога стручни сарадници прате пословања клијената који су користили средства Националне службе за запошљавање. У раду са њима настоје да укажу на кораке које би требало предузети како би пословни резултати били бољи. Т. Радовановић

Фото. М. Радовановић

Александра Чеперковић

Пред почетак лета

НОВИ ПЛАЖ

МАГАЗИН

9.6.2013.

складу са Одлуком о постављању мањих монтажних објеката на јавним површинама, Програмом за постављање плажних барова и Програмом о измени Програма за постављање плажних барова Градско веће је расписало јавни оглас за прикупљање затворених понуда у поновљеном поступку давања у закуп јавне површине за постављање плажних барова. Заинтересованима су понуђене четири локације поред Ибра, две на градској плажи површине од по 200 квадратних метара и по једна код Мирине чесме и на ушћу Рибнице у Ибар површине од по 150 квадратних метара. Јавне површине се издају у закуп на период од пет година с тим да се у току једне календарске године оне користе од 1. априла до 31. октобра. Почетна висина укупне закупнине за локације на градској плажи износи 500, за локацију код Мирине чесме 300, а на ушћу Рибнице у Ибар 200 хи-

љада динара. Одлуком Градског већа одређено је да се закупнина плаћа у пет једнаких годишњих рата и то уплатом пре почетка коришћења јавне површине за постављање плажног бара, а чије ће се усклађивање вршити на основу раста потрошачких цена што ће бити регулисано уговором између Града Краљева и најповољнијег понуђача. У складу са законским прописима на износ закупнине не плаћа се ПДВ, а озбиљност учешћа у поступку понуђач доказује уплатом гарантног износа од 100 хиљада динара за локације на градској плажи, 60 код Мирине чесме а 40 на ушћу Рибнице. Гарантни износ дужни су да уплате на уплатни рачун јавних прихода 840-742143843-93приходи од закупнине за грађевинско земљиште у корист нивоа градова, у позиву на број одобрења по моделу 97 45050 за правна и физичка лица, а гарантни износ уплаћује се за сваку локацију понаособ с тим што учесници у

поступку који нису изабрани као најповољнији понуђачи имају право на повраћај положеног гарантног износа. Најповољнији понуђач који одустане од понуде до коначности одлуке, односно закључења уговора, нема право на повраћај положеног гарантног износа. Свако од заинтересованих за коришћење наведених локација дужан је да достави доказ о уплати новчаних средстава на име гарантног износа за озбиљност понуде, оригинално писмо о намерама банке за издавање неопозиве и безусловне банкарске гаранције за добро извршење посла издате на први позив без приговора у износу од 20% од вредности почетне висине закупнине и са роком важности 60 дана од истека уговореног рока за давање у закуп, доказ о обављању угоститељске делатности понуђача и изјаву да је упознат са изгледом, условима, начином постављања и коришћења плажног бара као и са Графичким

ЖНИ БАРОВИ

делом Програма за постављање плажног бара. Уз то у обавези је да достави само једну понуду за одређену локацију с тим што може доставити понуде за више локација, али мора поштовати принцип да се за сваку понаособ мора дати појединачну понуду која се предаје у посебним ковертама. Понуда мора бити написана читко и недвосмислено у погледу локације и износа, са назнаком на полеђини коверте пуне адресе и броја телефона понуђача, а разматраће се једино исправне. Исправном се сматра понуда која је благовремена, садржи доказ о уплати гарантног износа за озбиљност понуде, оригинално писмо о намерама банке за издавање неопозиве и безусловне банкарске гаранције, доказ о обављању угоститељске делатности понуђача, изјаву понуђача да је упознат са изгледом, условима, начином постављања и коришћења плажног бара као и са Графичким делом Програма за постављање плажног бара и

која је попуњена на начин који је дат у огласу. Понуде се достављају Одељењу за урбанизам, грађевинарство и стамбено-комуналне делатности Градске управе града Краљева у канцеларији број 5 зграде Скупштине града Краљева ради издавања потврде о пријему понуде са датумом и временом приспећа, а благовременом се сматрају све које пристигну до 13 часова 21. јуна. Неблаговремена понуда се неће отварати, већ ће се као затворена вратити понуђачу. Лица заинтересована за учешће у јавном надметању могу да изврше непосредан увид у Графички део Програма за постављање плажних барова од дана објављивања јавног огласа сваког радног дана у времену од 8,00 до 13,00 часова у канцеларији број 5 Градске управе. Рок за подношење понуда за локације наведене у огласу почео је 7. јуна, а отварање понуда обавиће се 24. јуна од 11,00 часова у канцеларији број 5, Скупштине града.

Као најповољнији изабраће се онај који је понудио највиши износ закупнине за локацију означену у понуди. У случају да више учесника достави понуде са истом висином закупнине предност ће имати понуђач који је први доставио понуду, а у случају да више лица у исто време достави понуде, предност се даје учеснику који је дуже регистрован за обављање делатности. Одлука о избору најповољнијег понуђача доставиће се свим учесницима у поступку писаним путем. Најповољнији понуђач је у обавези да у року од 3 дана од дана пријема Одлука о избору достави доказ да има пријављен почетак рада обављања делатности уколико приликом достављања понуде није имао. Са оним ко то није учинио неће се закључивати уговор о закупу. У случају да се поступак давања у закуп не оконча у роковима предвиђеним у огласу, понуђена закупнина ће се умањити сразмерно периоду давања јавне површине у закуп. Т. Радовановић

МАГАЗИН 9.6.2013.

МАГАЗИН

9.6.2013.

Завршница пројекта „Новопазарски начин живота“

ЗАЉУБИ СЕ У НОВИ ПАЗАР

Фото. М. Радовановић

- У првој фази пројекта „Новопазарски начин живота“ овај град представљен у седам градова Србије. – Поклон Краљевчанима „Хасанагиница“, представа новопазарског регионалног позоришта

МАГАЗИН

9.6.2013.

рви део пројекта „Новопазарски начин живота“, вредан 35 хиљада евра, који су заједнички реализовали град Нови Пазар и Програм европског партнерства са општинама „ЕУ Прогрес“ завршен је обиласком седам градова у којима су волонтери Канцеларије за младе, укључени у Караван младих, афирмисали становнике Србије да посете Нови Пазар и, како кажу, заљубе се у њега. Реализација је започета у Суботици, а настављена у Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Лесковцу, Врању и Краљеву. Представљање Новог Пазара једном је већ одложено због лоших метеролошких услова током маја месеца, а почетком минуле недеље млади овог града делили су Краљевчанима флајере, брошуре и друге пригодне поклоне. Подршка гостима у реализацији активности пружали су млади из локалне Канцеларије за младе. Током петочасовног гостовања, за тренутак прекинутог јаком кишом, представљене су бројне новопазарске манифестације, културно историјски споменици, али и још много тога што овај град чини јединственим. Рад на пројекту трајао је скоро годину дана, а његова реализација се састоји из две фазе. Прва се односи на обилазак седам градова Србије, док ће у другој Нови Пазар посетити новинари, блогери и твитераши из целе земље како би стекли прави утисак о овом граду и позитивне утиске пренели својим читаоцима, односно циљним групама. Делегацију Новог Пазара, у којој су били члан Градског већа Сеадетин Мујезиновић и помоћник градоначелника Нихад Хасановић, примио је градоначелник Краљева Драган Јовановић са сарадницима и са њима разговарао о могућим видовима са-

радње два географски блиска града. Нови Пазар је град младих људи у коме је више од половине становништва млађе од 30 година. У њему се спајају две културе и две цивилизације, хришћанство и ислам, а на његовој територији налазе се значајни културно историјски споменици, најстарија православна цркву на Балкану Петрова црква, манастири Сопоћани и Ђурђеви ступови, Алтун-алем и Арап џамија, бедеми са кулом мотриљом и многи други. - Нови Пазар је град где ћете најбоље јести врло специфичне специјалтете којих нема у остатку Србије и место где ћете најјефтиније шопинговати. Ово је добра прилика да се превазиђу евентуални стеротипи и предрасуде, јер се највећи проблем јавља кад се људи међусобно не познају. Оног тренутка кад се упознају сви проблеми престају да постоје – каже Мујезиновић. Да Краљево и Нови Пазар имају изванредне односе потврдио је и градоначелник Драган Јовановић уз констатацију да је Пазар интересантна мултиконфесионална и мултукултурна средина која може да послужи као пример суживота на једном месту. Осим културолошке сусрети званичника два града добијају и економску димензију која се манифестује кроз реализацију заједничких пројеката којима се конкурише код предприступних фондова Европске уније. У Новом Пазару се, као и у остатку Србије, тешко живи, а 22 хиљаде незапоселних чини половину радно способног становништва. Лоша приватизација довела је до пропасти бројне индустријске капацитете и готово уништила текстилну индустрију по којој је овај град био препознатљив и ван граница земље. Остало је само још неколико фирми које се боре да

опстану у све тежим условима привређивања, а неповољном тренду, уз недовољно стимулативну законску регулативу, у многоме доприноси и нелојална конкуренција. - У Новом Пазару нема ништа од индустрије, цела привреда се заснива на приватном сектору, а разни намети, дажбине и инспекције додатно отежавају живот привредницима који представљају једини реалан извор прихода и место где се људи могу запослити. Надам се да ће они који воде ову државу знати то да мењају и олакшавају положај посебно онима који упошљавају људе – каже Мујезиновић. Осим прераде текстила, која се огледа у производњи лаке конфекције, у Новом Пазару се производи обућа и намештај, али пласман производа на тржишта бивших југословенских република отежавају границе нових држава. Некада познати произвођач намештаја „Дежева“ дели судбину свих лоше приватизованих предузећа, а произвођачи намештаја „Тахировић“ и „Нумановић“, који запошљавају велики број радника, већ су освојили тржишта нових држава у региону. У Новом Пазару је све присутнија прича о производњи здраве хране. Одсуство индустрије омогућило је да се одржи здрава средина за надалеко познато сточарство, а производња здраве хране је тек у зачетку због великих улагања, али и усаглашавања са европским стандардима. Поред квалитетног меса, производње млека и млечних производа у околини Новог Пазара успевају малине и друго бобичасто воће. Све ствара повољне услове за развој туризма који се као развојна шанса помиње у стратешким докуметима локалне заједнице. - Покушавамо да искористимо чињеницу да се на овом простору налази велики број најзначајнијих културно-

Сеадетин Мујезиновић

9.6.2013.

МАГАЗИН

историјских споменика у држави. Сви су изузетно гостопримљиви и ако дођете видећете пуно младих, насмејана лица и људе који ће се потрудити да вас угосте. Видећете и манастир Сопоћане и Ђурђеве ступове, Петрову цркву и Стару чаршију са улицом пуном златара са најјефтинијим златом, велики број ашчиница, чевапџиница са специјалитетима којих нема на другом месту, попут мантија, јахније, ћевапа, овчег киселог млека које се кисели у нашим кућама. Посластица попут алве и кадаифа има само у Новом Пазару – каже Мујезиновић.

Срећних година на само неколико километара од извора реке Рашке у рибњаку предузећа „Војин Поповић“ гајена је пастрмка, а комплетан производња извожена у Италију. Већ годинама се предузеће налази у процесу приватизације, а од некада модерне кланице грађене по европски стандардима остала је руина. У процесу приватизације је и Текстилни комбинат „Рашка“ који је некад запошљавао читавих 5.000 радника. Један део је продат, а пословни контакти са представницима турског бизниса наговештавају боље дане. Сарадња са Турском интензивирана

је последњих година о чему сведочи нова спортска хала Пендик у центру Новог Пазара, дар истоименог братског града. Турска развојна агенција са седиштем у Београду са око два милиона евра учествује у изградњи нове основне школе у граду који има великих проблема за рад више од 2.000 ученика. У Новом Пазару постоје два универзитета, приватни и државни, са око 6.000 студената који престављају велики капитал, а пред локалну управу стављају обавезу да им обезбеди што извеснију будућност и стално запослење, што је у овом тре-

нутку велики проблем. Пазар је велики територијални, регионални, политички и културни центар Санџака у коме се у последњих двадесетак година број становника удвостручио. - Отварање државе и укидање виза је добра ствар, али и прилика за одлив мозгова и одлазак људи који покушавају да пронађу своје парче неба. Плашим се да ћемо, ако држава под хитно не нађе нека системска решења, имати све више младих, паметних и образованих људи који ће ићи у свет – каже Мујезиновић. Свих седам градова у којима је представљен Нови Пазар на поколон су добили позоришну представу „Хасанагиница“ по тексту Љубомира Симовића, а у режији Андријане Виденовић. Представу је реализовало пазарско регионално позориште, а у главним улогама појавили су се Анђела Марић, Душан Живанић, Рифат Рифатовић, Албин Салиховић, Лемена Бећировић, Сандра Миљковић и други. Хасанагиница је једна од пет најбољих представа у оквиру програма ТВ театар, који реализује Радио-телевизија Србије.

Порука „Каравана“ из Новог Пазара... „Заљуби се… У град у коме се преплићу културе, сусреће традиционално и модерно, град настао на раскршћу путева одакле су друмови вековима водили и на исток и на запад. Доживите шта заиста значи богаство различитости док гледате људе разлилчитих културних наслеђа како живе мултикултуралност као заједничку вредност. Заљуби се у стари и нови Нови Пазар, град који сваким кутком сведочи о дугој историји Заљуби се у пријатељски Нови Пазар, град отворених врата Заљуби се у гостољубиви и топли Нови Пазар, град добре хране и посебних мириса. Заљуби се у град сусрета, град у коме се преплићу културе…. Заљуби се у модеран и ведар Пазар, град младих спорта И забаве…. Заљуби се у град да би му се вратио… Заљуби се, упознај, заволи Нови Пазар”

- Мислим да је пројекат прави погодак због непосредности људи кад разговарају било да се зову Марко, Јанко, Хасан или Мухамед. Сви они имају исте жеље и проблеме, желе исте ствари, више новца, посла, љубави и забаве. Ово је добар начин да се боље упознамо после ратова који су разбили велику државу, а коју сада

кроз пројекте покушавамо да спојимо. Бизнис, профит и економија не познају ни име, ни нацију, ни веру, ни границу. Чини ми се да смо нешто научили из блиске прошлости и надам се да ћемо имати довољно памети да сарађујемо – каже на крају Мујезиновић. Т. Радовановић

МАГАЗИН

9.6.2013.

НЕИЗВ СЛЕДЕЋЕ Ш

Штрајк просветних радника

Фото: М. Радовановић

ВЕСТАН ПОЧЕТАК ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ

- Уколико током летњег распуста не буде постигнут договор између министра просвете и репрезентативних синдиката просветних радника наредна школска година неће почети 1. септембра. - Просветни радници траже лимитирање броја ученика на 25 по одељењу и обавезно средњошколско образовање. - Целих 97 процената буџета за образовање троши се на плате запослених у просвети, а само 3 за све остале потребе. - Већина захтева просветних радника је саставни део Стратегије развоја образовања до 2020. године, а у складу са њом ће бити и рализовани

Живан Пешић

МАГАЗИН 9.6.2013.

акон 22. маја када су просветни радници чланови Уније просветних радника по ко зна који пут исказали незадовољство стањем у области образовања, и 30. маја са поновљеним захтевима, трећи пут су се окупили испред зграде Градске управе и новим штрајком упозорења најавили потпуну обуставу рада. Како је за највећи број ученика основних и средњих школа ова школска година завршена просветари упозаравају на опасност да следећа не почне 1. септембра уколико се током лета не постигне задовољавајући споразум са министром просвете. И ма колико представници синдиката просветних радника тврдили да повод за штрајк није повећање зарада између редова се може прочитати да је баш то узрок највећем незадовољству. У време транзиције када су стотине хиљада запослених у Србији остале без посла, а просветни радници били добро заштићени, чак и најава да би поједини могли остати без посла довела је до узбуне која би могла да резултира најављеним штрајком на почетку нове школске године. Кривца за поражавајуће стање у просвети запослени у овом сектору виде првенствено у Министарству просвете науке и информатичког друштва и његовом челнику министру Жарку Обрадовићу. Он, тврде краљевачки просветари, није учинио ништа од онога што је раније договорено и тако директно утицао на повећан степен незадовљства запослених у просвети. Захтеви просветних радника темеље се на препоруци Европске уније о броју ученика једног одељења који не би требало да буде већи од 25, а залагање министра да се тај број креће између 30 и 35 упућује на размишљање о могућности отпуштања једног броја просветних радника. Са овим се повезује и раније највљено финансирање школа на основу броја ученика које би требало да се примењује од 2016. године, а страх просветних радника појачан је сазнањем да би овај план могао да се примењује већ од следеће године. Трећи захтев везан је за средњошколско образовање које би, по њима, требало да буде обавезно, а овакав став темељи се на чињеници да велики број грађана нема завршену основну, а камоли средњу, школу.

Чињеница да ученици из године у годину у школама стичу све мање знања упућује на неопходност реформе образовног система са којом се, иако је најављена, стало. - Хоћемо да се изврши реформа образовања и да се не производе кадрови који ће одмах да иду на завод за запошљавање, него кадрови који ће имати где да се запосле. Тражимо оно што не кошта, јер ако остане овако онда ће бити отпуштен велики број наставника. Постоји могућност да се већ следеће године усвоји број од 25 ученика по одељењу, па ће Министарство просвете и школске управе да запошљавају партијске кадрове – каже Живан Пешић, председник Уније просветних радника Краљево са упозорењем да још није донет протокол по коме школе раде у овој години, као ни план за евентуално повећање плата, а све активности током летњег распуста биће усмерене ка тежњи да се са министром просвете постигне задовољавајући договор. Стање у просвети је, упозорава Пешић, катастрофално, а министру просвете замера што не спроводи оно што је договорено са просветарима. Уместо да разговара са представницима репрезентативних синдиката, међу којима је најбројнија баш Унија просветних радника, министру се замера што се бави партијским пословима. - Требало је да се разговара о броју ђака, ступању на снагу закона о плаћању по ученику и усвоји комплетна стратегија за основно и средње образовање и домове ученика у Републици Србији. Од тога није урађено ништа, а министар и нова влада нас на силу терају да остане садашњи број ученика, а одељење испод 30 ученика се не признаје. Деца нам остају необразована, а 47 процената ђака имају непотпуну основну школу. Ове године треба да се отпусти што више просветних радника и уштеде средства из буџета који је исти као и прошле године – каже Пешић. Само три процента буџета за образовање планирано је за одржавање школа и набавку наставних средстава, јубиларне награде, стручно усавршавање, путне трошкове ученика и наставника. Али, замерке се упућују и на рад локалне самоуправе која не извршава обавезе према

9.6.2013.

МАГАЗИН

школама. Због таквог стања, каже Пешић, у Основној школи „Јово Курсула“ прошле године није било основних средстава за рад, па су чак и креде куповали наставници и ученици. Ситуација је ове године још гора, а локална самоуправа не плаћа више ни стручно усавршавање, па су просветни радници принуђени да трошкове сносе сами. И ма колико да покушавају да зараде ставе у други план просветари подсећају да је просечна плата у просвети од 38 хиљада динара далеко испод републичког просека који зноси десетак хиљада више. Школама је ускраћена и могућност да јубиларне награде исплаћује из средстава које убира издавањем просторија тако да и та средства морају да проследе министарству. - Иако говоре о децентрализацији централизација је тотална, а често су

блокирани и рачуни школа. На преговорима у јануару, када се говорило о платама у повећање је улазила и половина износа инфлације. Инфлација је по њиховим подацима била 12 до 14 процената, па је само по том основу требало повећати плату за 6 процената. Међутим повећана је само за 2 процента уз претњу да нећемо добити ни то – каже Пешић. Подсећајући на давно изречен став министра просвете да је земља која не улаже у просвету осуђена на пропаст Пешић подсећа да се у земљама окружења у ову област улаже макар шест одсто бруто домаћег производа. У исто време у Србији је тај износ скоро упола мањи. Све то неминовно се одражава на зараде које су, иако то просветни радници негирају, изгледа опет основни мотив за незадовољство. - Ми смо посткомунистичка оп-

љачкана земља у којој политичари праве бизнис. Они нису ту да би урадили нешто за народ него да би обезбедили себе, породицу и рођаке. Што се томе не стане на пут, зашто се не наплати порез, доприноси, зашто држава прашта милијарде које нису уплаћене у буџет, а хоће да узме од просветних радника? Зашто лекар има 100 хиљада динара плату, а просветни радник 40? Ми не тражимо плате, на то се не односи ни један наш захтев, тражимо од државе оно што њу не кошта – каже Живан Пешић уз напомену да ће ова школска година бити завршена регуларно, а да почетак следеће зависи само од добре воље министра да разговара о проблемима образовања како би се пронашло решење које би задовољило све заинтересоване стране. Т. Радовановић

УРЕДБА ЗА КОЕФИЦИЈЕНТЕ Министар просвете, науке и технолошког развоја Жарко Обрадовић и председници и представници пет репрезентативних синдиката у просвети и предшколском васпитању и образовању, на састанку у понедељак договорили су да се формира комисија за доношење уредбе о коефицијентима. Комисија би требало до 1. септембра да сачини предлог Уредбе о коефицијентима, а министар је позвао представнике синдиката да повуку одлуку о једнодневном штрајку упозорења најављеног за сутрадан са образложењем да после разговора нема сврхе да се ремети завршетак наставне године, саопштено је из Министарства просвете, науке и технолошког развоја. На састанку са министром учествовали су представници Синдиката образовања Србије, Уније синдиката просветних радника Србије, Гранског синдиката просветних радника Србије Независност, Синдиката радника у просвети Србије и Самосталног синдикат предшколског васпитања и образовања. Са министром је разговарано и о унапређивању материјалног и статусног положаја запослених у просвети, као и о захтевима синдиката који се односе на измену појединих чланова закона везаних за образовање. Представницима синдиката дата су објашњења да је већина њихових захтева саставни део Стратегије развоја образовања до 2020. године, те да ће у складу са њом бити и рализовани.

9.6.2013.

МАГАЗИН

Јелена Марашевић

Краљевчанка у Њујорку

ЗАЉУБЉЕНА ДО УШИЈУ (2)

У ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ М

а колико студирање у иностранству било примамљиво, и на први поглед бар за одличне студенте било извесно, две недеље до толико жељеног одговора за Јелену Марашевић изгледали су као вечност. Тачно после две недеље стигла је потврда о пријему на ЕПФЛ у Лозани, а за студирање је обезбеђена и потпуна стипендија. У том тренутку све је наговештавало да би Јелена усавршавање у области телекомуникација могла да настави у Швајцарској што је и родитељима, с обзиром на близину, изгледало као повољнија варијанта. И по ко зна који пут јавља се дилема са почетка ове приче, ићи у Швајцарску или чекати повољне вести из Њујорка. Јелена је у мислима већ дуго у Њујорку из кога не стижу никакве информације. Мало светла у све туробнију атмосферу унео је меил са извињењем професора који још није донео коначну одлуку. - После два дана стигне дугачак меил са информацијом да сам примљена, а целокупна понуда је чак боља него другим студентима. Уз оно

што је нормално укључено, да су покривени сви трошкови школарине, додатно је одобрено 2.000 долара за куповину књига. Када се саберу школарина и трошкови живота у Њујорку Колумбија уложи у мене око 80 хиљада долара. Више ме ништа није занимало иако сам у међувремену примљена и на Делфт – прича Јелена. Иако је програм за који се определила почињао тек у септембру стигла је у Њујорк две недеље раније како би обавила све формалности око смештаја, канцеларије, рачунара и других техничких ствари. Студије на америчким универзитетима карактерише прилично флексибилни програми без обавезних предмета који се могу изабрати из било које инжењерске школе. Јелена се определила за математику, алгоритамске предмете и оне који су се бавили рачунарском науком. И после две године у Њујорку не може да заборави прву ноћ у овом граду током које је због узбуђења, временске разлике и велике влажности тешко долазила до даха. - Било ми је тешко због породице и

свега осталог, али сам се мирила и рекла себи да је то моја одлука, знам зашто сам овде и да у том тренутку није било бољег места на коме бих могла да будем. Била сам врло решена када су у питању студије и тачно знала шта желим. Већ наредних дана све ми је деловало нормално, настојала сам да научим где се шта налази и доста времена провела купујући ствари које нисам понела из Србије – прича Јелена. И док студенти основних студија станују у домовима докторантима и осталима су на располагању станови који припадају универзитету, а налазе се у истом делу града. Деле их по две или три особе од којих свака, поред заједничких просторија, има засебну собу. Сваки од доктораната из шесточлане групе трудио се да помогне колико може како се новајлија не би осећала усамљеном у новој средини. И унуверзитет је организовао различите догађаје за интернационалне студенте како би им помогао да боље упознају град, сазнају што више о програму који су изабрали, схвате како

МАГАЗИН 9.6.2013.

функционише систем рада и сазнају што више о личној безбедности. Иако је у Њујорк стигла са довољном количином знања, које стиче најбољи студент београдског Електротехничког факултета, признаје да је прва година студија била изузетно тешка. Систем рада се знатно разликује од онога у Србији, студентима је препуштено много више слободе, а домаћи задаци су изузетно захтевни и ни мало слични онима на које је навикла током основних студија. Након што професор изложи грађу која се односи на основне области изучавања пред студентима се нађу веома тешки задаци чији је основни циљ да их натера да самостално размишљају и исто тако уче. И поред свега Јелена је успела да у року од годину дана са успехом заврши мастер студије и дипломира у октобру прошле године. Док је била на заслуженом одмору у Краљеву стигла је пријатна информација да је добила награду универзитета као један од најбољих студената. Иако пријатна вест о наградама за њу није ништа ново јер је и раније добијала награде за резултате које је постигла радећи као асистент у настави предмета основних студија. - У првом семестру сам радила на предмету основних студија који сам јако добро знала, а у другом питала ментора да радим са њим тако да сам била асистент студентима који су били на истој години као ја. Мој ментор, који је веома захтеван, задао је да организујем лабораторијску вежбу са базном станицом коју је Колумбија добила, а коју је желео да укључи у наставу. Било је јако тешко наћи све потребне материјале, па је прошло неколико месеци док нисмо успели све да организујемо како треба. На крају смо о томе написали рад који је објављен и добили награду за најбољи едукативни рад, јер се испоставило да је та била прва лабораторијска вежба намењена учењу концепта везаних за мобилне мреже – објашњава са поносом Јелена. Иако време трајања докторских студија није временски прецизно ограничено у просеку траје пет година. Након завршене друге Јелену чека бар још три године напорног и озбиљног рада. За то, каже, постоји довољно јак

разлог јер је потребно доста времена да се млад човек изгради као озбиљан научник. Треба научити много тога да би се бавио научним радом који, да би био квалитетан, захтева велику дозу креативности. - На сваком проблему који неко ради, ради још много паметних људи, а када радите на нечем новом то уопште није лако. То је само један од разлога зашто је потребно толико времена, не само да би се дошло до идеје и написали радови. Наравно да то узима највећи део времена, али рад треба лепо написати и објавити негде, а прође одређено време и док се он прегледа и буде прихваћен или одбијен – каже Јелена. Стипендија за студије обнавља се сваке године, висина зависи од студијског програма и ментора, а на Колумбији се разликује и за поједине факултете. Како држава и индустрија показују велики интерес за електрохнику професорима је пружена прилика да на основу пројекта које пишу добију новац од националног фонда за науку, војске, индустрије и великих фирми, па тим средствима спонзоришу студенте. И факултети имају интерес да улажу на докторанте јер њихови истраживачки пројекти и радови подижу углед високошколске установе, а самим тим и број будућих студената који плаћају школовање на програму основних или мастер студија. Број студената на одсеку за електротехнику Колумбија универзитета варира, а тренутно уз 200 мастер студената има и 20 доктораната међу којима је и Јелена Марашевић пред којом су још три године озбиљног рада пре него донесе коначну одлуку шта даље, остати или се вратити. За сада су све опције отворене, а до краја студија треба дефинисати шта је то што заиста жели. Након тога отвара се могућност за наставак рада на факултету, у неком од истраживачких центара у оквиру већих фирми, преоријентација на пројект менаџмент, консалтинг или финансијски сектор. Студенти електротехнике интересантни су и за велике инвестиционе банке првенствено због начина на који размишљају. - За сада не знам, али ми делује да се нећу вратити. Не видим ни једну позицију у земљи на којој бих могла да радим, а из ове перспективе ми изгледа да много више могу да остварим ако останем у Америци, или некој од већих развијених земаља. Мислим да је то корисније не само за мене него и за моју државу јер могу да будем од много веће ко-

9.6.2013.

МАГАЗИН

ристи Србији ако сам негде другде, уз услов да задржимо контакт и сарадњу – каже Јелена. И после толико година у контакту је са неким од бивших професора у земљи, али и друговима из гимназије који су пошли различитим путевима, једни остали а други каријеру наставили у иностранству. Америка је тренутно, верује Јелена, као још неке од већих европских земаља, прави избор за студенте сличног профила који желе да се посвете науци. Осим тога што је битно са ким се ради научни рад захтева и значајна улагања а то се, не без разлога, може реализовати у само малом броју економски јаких земаља. Досадашњи резултати младе Краљевчанке последица су одређених предиспозиција, али и нарави. - Одувек сам била јако радознала, све ме је интересовало и желела сам све да научим. Имала сам јако добар почетак у школи, а пре него сам и кренула умела сам да читам, пишем и рачунам, па је постојала опција да прескочим први разред. Моји родитељи нису били за ту варијанту, јер су се плашили како ће то друга деца прихватити, а ја сам била много емотивна и било ми је битно како ћу бити прихваћена. Од самог старта сам била најбољи ученик, а како су долазили каснији разреди било је срамота да немам одбре резултате јер су сви то очекивали од мене. Од мене се очекивало највише, ја сам увек пружала највише, а волела сам да имам добре резултате. Али, није све било ни само због резултата. Занимале су ме разне ствари, волела сам да учим и ништа ми није било тешко. Иако од почетка нисам знала чиме ћу се бавити ишла сам корак по

корак и када је требало да донесем одлуку доносила сам ону која је у том тренутку деловала најисправније. Тако ми бар сада изгледа – каже Јелена уверена да различити људи имају различита интересовања и циљеве, па свакоме и није циљ ни да буде добар. Они који су желели да раде, и који су радили, можда и нису имали изванредне резултате, али су довољно успешни да могу себи да приуште комотан живот. Код оних са талентом изнад просека разлику од осталих прави рад и посвећеност учењу. Зато су, каже Јелена, врло успешни бројни вршњаци са којима се дружила током школовања, а који су већ постигли значајне резултате у већим београдским фирмама. У основи сваког успеха је, поред талента, жеља да се ради уз чињеницу да и у Србији свако ко жели да постигне успех, и да се образује, има прилику за то. Образовање је практично бесплатно и понуђено без дискриминације свакоме. У развијенијим држава то, каже, није тако јер се образовање плаћа много, па услов да се дође до најбољих школа није само рад и резултати рада. Са прилично искуства за своје године може да поручи онима који желе натпросечне успехе да првенствено изаберу оно што их занима, да не уче за оцену већ да би научили и да никад не питају за шта ће им требати то што уче, јер то не могу да знају. Иако им 99 посто онога што науче у школи никада неће користити на послу врло је битно да науче како да размишљају и да се посвете ономе што највише воле. Ако то успеју резултати неће изостати. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Краљевачка медијска сцена

ОД ПРОФЕСИЈЕ ПОНОСА ДО ПРОФЕСИЈЕ ПОНОРА

МАГАЗИН

9.6.2013.

(1)

- На радију и телевизији много се водило рачуна о језику, а од дописника тражена говорна култура и акцентологија која задовољава строге критеријуме у информативном програму. - Кад је 1996. године у Краљеву победила коалиција Заједно логично је било да новинари извештавају шта каже та коалиција, а не само СПС. - Претила је опасност да оне који су о томе писали скину са програма и пошаљу у пензију. - Није било ни мало лако у то време бити новинар у Краљеву

ада је почетком друге половине прошлог века почела да се профилише краљевачка медијска сцена мало ко је могао да претпостави да ће у првој деценији новог, као ни много шта друго, доживети потпуни колапс. Недељама у назад Краљевачки МагазИН покушава да са онима који су на њој провели деценије, али и онима са много мање искуства, открије узроке таквом стању и начинима који би могли да доведу до побољшања.

Током нешто више од пола века продефиловало је овом медијском сценом стотине оних који су на њој оставили дубљи или плићи траг. Један од оних који је најдуже остао је дугогодишњи дописник Радио Београда из Краљева Марко Марковић. Награда за животно дело, коју додељује Савез новинара Србије, и пет објављених књига довољан су разлог да компетентни саговорник баци мало више светла на дешавања у медијској сфери.

Испод огранака насмејаног Копаоника жубори Расина коју су деца овог краја одвајкада волела као рођене мајке. И баш ту, у забитом селу Будиловини, у четрнаесточланој патријархалној породици са десеторо деце, рођен је Марко Марковић. Од најранијег детињства васпитаван је да на посној и сиромашној земљи копаоничког беспућа нема хлеба без тешког и упорног рада, па су сви који нису физички стасали за мотику, будак, плуг

Марко Марковић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 9.6.2013.

или рало били принуђени да као чобани крстаре за овцама поткопаоничким пространством стрепећи да чопор гладних вукова не налети на стадо. Такав амбијент, уз сиромаштво и невиђену породичну конкуренцију, пресудно је утицао на спознају да се у вртлогу сиромаштва треба борити за боље сутра. И после толико година у Марковим ушима одзвањају речи руског песника Љермонтова да је живот без борбе само једно велико ништа. До првог циља у животу, места директора осмогодишње школе у Плешу код Александровца, стигао је захваљујући борбеном духу. После пет година службовања у овом месту испод Жељина ступиће на место директора основне школе у Ћићевцу. И баш кад је каријера у просвети незаустављиво водила ка врху почели су да се нижу први текстови објављени у крушевачкој „Победи“, а нешто касније у „Борби“ и „Вечерњим новостима“. Питање дана било је када ће просветни радник од угледа закорачити у професионално новинарство. Новинарска професија је у то време, прича Марко Марковић, уживала невиђен углед. Потврдио је то и тадашњи председник САД Џон Фицџералд Кенеди када је изјавио да би више волео да падне у провалију са Капитол Хила него да се нађе на удару седме силе. Првог дана јула 1963. године, након аудиције и детаљне анализе свих објављених текстова у новинама, ступио је Марко Марковић у стални радни однос на радном месту дописник репортер Радио Београда из краљевачког региона по територији већем од Црне Горе. И ма колико да се то очекивало није све ишло тако лако. Марко Марковић и данас носи горки укус првог сусрета са краљевачким новинарима који су га дочекали са невиђеним презиром и мржњом иако им за такво понашање није дао никаквог повода. Иако нерадо морао је да призна да Срби тешко праштају туђе успехе, али уживају у туђим неуспесима. - Једино ми је Воја Благојевић рекао да наставим да радим, јер ће си-

гурно доћи мојих пет минута. Не знам зашто су ме игнорисали и омаловажавали. Имао сам солидно образовање, а они који су овде радили нису имали ни средње, већ су се доказивали по кафанама уз чашицу ракије – прича Марковић. Краљево је у привредном смислу било јак центар, после Крушевца и Чачка трећи у овом делу Србије. Велики су били „Магнохром“, „Фабрика вагона“, „Јасен“, трговинске куће „Стотекс“, „Тргопромет“ и „Гвожђар“. Имало је шта да се пише, па иако се млад и амбициозан новинар превасходно оријентисао на привредна збивања није запостављао ни културу, спорт, пољопривреду, а омиљени текстови били су му репортаже и коментари. Прокрстарио је села по Драгачеву у Таковском крају до Равне Горе, по Жупи и копаоничким врлетима. На радију и телевизији много се водило рачуна о језику, а говорна култура и акцентологија новог дописника нису задовољавали строге критеријуме на којима се инсистирало у информативном програму. После 10 година упорног вежбања, уз легендарну спикерку Радио Београда Драгу Јонаш и телевизијског спикера Миодрага Здавковића, и језички проблем је био решен. Гвоздена воља и енергија навирале су као богато извориште са пијаћом водом и велики труд се исплатио. - Новинар мора да разликује акценте и интерпункцију, а то је била моја слаба страна. Али, постојала је невиђена воља да све то савладам, па сам сваке среде одлазио у студио и слушао како Драга Јонаш чита текстове. Ишао све док нисам савладао говорну културу, а после тога су почеле са стижу плате и хонорари, а пара је било на претек. После две године почео сам да радим и на Телевизији Београд снимајући камером сва важнија политичка и привредна збивања на овим просторима. Никада нећу заборавити оно што ми је једном приликом рекао легендарни спортски коментатор Радивоје Марковић. Кад сам рекао да

сам завршио Вишу педагошку школу и био најмлађи директор осмогодишњих школа у крушевачком крају констатовао је да је то мало међу ајкулама у Радио Београду. Била је то сугестија правог човека у право време, па сам за нешто више од две године упоредо са радом студирао и дипломирао на групи за историју београдског Филозофског факултета. Да су тражили још један факултет чини ми се да би и то било услишено – сигуран је Марковић. Краљево је почело да стагнира после осамдесетих година, јер самоуправљачи нису водили довољно рачуна о томе шта ће бити сутра. Трошили су до миле воље и делили вишкове, а плате нису биле сразмерне економској моћи колектива, тако да су и они доприносили привредној стагнацији и све тежој економској ситуацији у коју је западао град. Ситуација је додатно погоршана распадом земље почетком деведесетих година прошлог века када је сужено тржиште за пласман производа, а међународна заједница Југославији увела санкције које су катастрофално деловале на привреду. Након избацивања из Уједињених нација наступила је галиопирајућа инфлација, а све се то одражавало прво на привреду чија је кичма полако почињала да попушта све до потпуног слома. - Поента је била да се у незахвалној економској ситуацији траже позитивна решења, да стимулишемо да се крене брже и боље тамо где има услова, али је тих примера било све мање. Једноумље у време Слободана Милошевића је до те мере било карактеристично да критика није наилазила на повољан одјек код власти. У време када смо 1982. године снимили једну репортажу у Фабрици вагона још је могло да се говори и о ономе што не ваља и што није било добро. Говорио сам како се ООУР-и понашају као самосталне државе, а радници из једног не дозвољавају радницима другог ни да пију воду на чесми. Телевизијска репортажа је објављена у југословенском дневнику, али је годину дана после тога репризирана на ТВ Загреб, Сарајево и тако даље. У време Милоше-

МАГАЗИН

9.6.2013.

вића такав пример је био незамислив, па ми је претило да будем скинут са програма. Кад је 1996. године у Краљеву победила коалиција Заједно логично је било да новинари извештавају шта каже та коалиција, а не само СПС. Мој уредник каже да ће да ме скине са програма и пошаље у пензију, јер жели да се чује само име Слободана Милошевића и СПС, а не занимају га коалиција која је овде освојила власт. Није било ни мало лако у то време бити новинар у Краљеву – прича Марко Марковић. Прву телевизијску репортажу објавио је далеке 1965. године. Амбиција која не јењава ни данас када је у пензији појачавала је жељу да се доказује у различитим медијима. Јутарњи дневник Радио Београда у то време слушало је милион и по, а „Новости

дана“ у 15 сати чак три милиона слушалаца из целе земље. Телевизија је била медијска кућа број један, па је Марковић одбио понуду да постане дописник „Политике“. Било је то делом због тадашњег дописника Воје Благојевића, кога цени као изузетног новинара, а делом и због чињенице да је више волео радио и телевизију. - Прво сам купио једну камерицу па почео да бележим догађаје и сам пишем текст. Филм пошаљем поштом, а он тек сутра стигне у Београд. Касније се телевизијско новинарство мало модернизовало, а снимљене емисије слате аутобусом и истог дана стизале у Београд да би биле емитоване у телевизијским програмима. Филмска трака је у то време била скупа, један метар је коштао један долар, па смо морали да водимо рачуна шта се снима, и уна-

пред одредимо да ли то има значај и да ли то може програмски да конкурише – објашњава наш саговорник. Тешко је по било којим параметрима упоређивати начин рада у време када се телевизија тек развијала са данашњим када је развој технологије омогућио свакоме ко има и мало интересовања да комплетну телевизијску монтажу има у својој кући. Зато се ваљда у то време све планирало до најситнијих детаља. У време када је у Крушевцу отварана фабрика радијалних ауто гума „Трајал“ очекивало се да у град под Багдалом стигне и француски председник Жискар д’Естен. Како је у последњем тренутку одлучио да репортажу са отварања погледа у француској амбасади краљевачкој екипи је поверено да је сними, а снимљени материјал до-

преми у Београд најкасније до 15 сати истог дана како би увече прилог био емитован у телевизијском Дневнику. - Мислим да смо ишли аутопутем брзином од 150 километара на сат. Кад сам стигао уредник ме је само погледао и рекао да ме чекају као озебли сунце. Тада сам имао највећу трему у каријери, јер сам знао да ми се не пише ништа добро ако се обрукам пред француским председником. Срећом све је било добро, а шеф дописничке службе рекао да сам положио испит пред француским председником – објашњава Марковић који је током радног века сарађивао са највећим именима југословенског новинарства. Најбољи телевизијски водитељ у време када је београдски телевизијски Дневник емитован на територији целе Југославије без конкуренције је, каже

Марко Марковић, био Горан Милић, а његов шарм, најаве и коментари зрачили су посебном енергијом која је у време емитовања испред телевизијских екрана држала добар део становника земље. Кад је крајем осамдесетих година прошлог века био на врхунцу већ се назирала криза, па је после различитих смицалица скинут са програма. Било је то време, прича Марковић, када на телевизији више ништа није било сигурно и није се знало шта носи дан, а шта ноћ. Није било неуобичајено да неко у току само једног дана засија као звезда, а већ сутра потамни и оде у заборав као да никада није ни постојао. - Да није отишао у ТВ Загреб мислим да би доживео исти фијаско као што су доживели Омер Карабег, Душан Митевић, Предраг Витас и многи

други. Колико је имао озбиљан приступ послу сведочи репортажа из трстеничке „Прве петолетке“ коју сам предложио. Препоручио ми је да пре него направим сценарио за снимање прочитам часопис на енглеском језику са упоредним подацима о продуктивности светских фирми које се баве истоветном производњом. Био је то професионалац од кога је много могло да се научи, а тражио да проналазим теме интересантне не само за локалну средину, већ за целу Југославију. Мада су готово сви новинари тога времена били југословенски оријентисани мислим да је то највише био Горан Милић. И поред свега једног тренутка се нашао на удару оних којима је сметао – прича Марковић. - наставиће се Т. Радовановић

Сведочанство о НАТО агресији (10)

ЗАПИС О НЕМОГУЋЕМ Петак, 16. април 1999. Дан двадесет четврти

МАГАЗИН

9.6.2013.

згубио сам сваку представу о времену, а да не пишем дневник не бих знао ни када је који дан. Први су минути новог дана када на Бранковом мосту у Београду наступају Бајага и Инструктори. Напољу је мирно, а на тамно плавом небу видим тек неколико звезда. Излазим све чешће на терасу и увек тражим исту ствар на небу. Она која је дуго сијала на западу нестала је, а друга се мало више померила, па ми се чини да је на нешто већој висини. Можда то и није оно што слутим. А шта ако јесте? Да ли неко тамо негде, ко зна где, на свом монитору види баш мене како стојим на тераси и зурим у празно? Зурим у њега и не видим га, а он гледа у мене и цери се. Да ли је ово могуће? Јесмо ли већ ушли у будућност? Већ у 2,10 буде ме прве детонације, па понављамо већ уходани поступак у оваквим ситуацијама. Децу носимо у приземље, отварамо прозоре и врата. Избројао сам три детонације и чуо јако хукање авиона који одлазе. Убрзо се све стишава, па поново излазим на терасу. Небо је тамно, без звезда. Успевам да на брзину запишем неколико података о досадашњим губицима. У акцијама је до сада учествовало 750

агресорских авиона, од чега 450 борбених. Пријављено је око 500 цивилних жртава и око 5.000 рањених. Од тога у Куршумлији 13 погинулих и 25 повређених, у Панчеву 2/4, Чачку 1/7, Врању 2/23, Алексинцу 12/40, Ораховачком крају 11/5, Приштини 10/8, у возу у Грделичкој клисури 65/16... У опасности је 3 милиона деце, милион људи је остао без воде, пола милиона без посла због срушених постројења, два милиона грађана без средстава за живот. Све се брзо смирило. На телевизији се понављају снимци масакра избеглица на путу Ђаковица-Призрен. На програму Телевизије Краљево је „Битка на Неретви“, а „Десетка“ и „Мелос“ реемитују сателитски програм РТС-а. Ни рушење многих предајника није могло да заустави емитовање програма државне телевизије која током свих 24 часа емитује програм преко сателита. Преузима га мрежа локалних телевизија и тако обавештава грађанство. Сваки град има минимално једну локалну телевизију. У Краљеву их има три. Да ли је залагање западних политичара претходних година за ослобађање медија у Југославији било везано са њихове наде да ће они у оваквим ситуацијама емитовати неки други програм? Да ли су се и у овој области очекивале поделе и нејединство? Да

ли је то још једна у низу претпоставки које су нас довеле у ситуацију у којој се налазимо? Сада је 2,40. Ваздушна опасност је на снази још од јуче у 9,00. Има ли ово везе са тражењем Весли Кларка да се интензивирају дејства? Приближава се дан када је заказана прослава педесете годишњице постојања НАТО савеза. Хоћемо ли доживети тај дан? Хоћемо ли им улепшати или загорчати прославу? Шта ће се још десити у следећих неколико дана? Било је у страним медијим шпекулација да су напад на избеглице извршили наши авиони. Из поузданих извора сазнајем да они уопште више не лете над Косметом. Тамо је завршен посао и нема потребе за њиховим ангажовањем. У 2,47 чујем једну далеку детонацију. Да нисам био на тераси не бих је ни чуо. Љиља спава. Деца су још у приземљу. Очекујем да ми се Вања јави поново, па често проверавам пошту, али нема ничега. У 3,00 су „Вести“ на ТВ Краљево. Десетак пројектила пало је у реону Мрсаћа, а са виших зграда у граду види се пожар, али нема података о томе да ли има повређених. Гађани су још Суботица, Нови Сад, Панчево, Даниловград, мост између Смедерева и Ковина, „Петрохемија“ и „Азотара“ у Панчеву, као и већ разорена „Рафинерија“. Делови авиона пронађени су и

9.6.2013.

МАГАЗИН

на територији Румуније. Немачка је признала губитак и треће беспилотне летилице, па ће убудуће престати да их користи у борбеним дејствима. Био сам увелико будан кад је у 6,15 оглашен крај опасности. Користим пре подне да коначно одем до Богутовца. У односу на стање после првог напада ситуација је, на први поглед, знатно неповољнија. Складиште је гађано са 23 пројектила који сигурно вреде више него што је штета коју су направили. Сви су пали у широком реону што показује да се систематски уништавало метар по метар комплетне површине. Интересантно је да су коришћене ракете другачијег дејства од претходних. Разорна моћ им је много већа и, што је најинтересантније, нема никаквих остатака пројектила. Делови лимене конструкције магацина су по читавој површини

плаца, а има их и ван ограде складишта. На једном месту је огроман кратер, а једна стара празна цистерна капацитета педесет тона преполовљена је. Друга половина је негде у брду, неколико стотина метара даље, а све може да се види са пута. Још док смо били у Богутовцу, јављено нам је да је од 8,55 поново на снази сигнал за почетак опасности, па журимо да завршимо посао и што пре се вратимо кући. Скоро је подне. Ведро је али без сунца. У вестима нема ништа ново. У току претходне ноћи гађани су циљеви у Мрсаћу, Самаилима, Дракчићима, Врдилима, а оштећене су многе куће у овим селима. Од почетка ратних дејстава на територији Космета извршено је 150 терористичких напада на јединице и објекте МУП-а. У истом периоду ухапшено је 208 извршиоца

кривичних дела на овој територији, изјавио је анализирајући стање јавног реда и мира на Космету републички министар за унутрашње послове Влајко Стојиљковић. Председник Србије Милан Милутиновић поново је у Београду разговарао са Ибрахимом Руговом. НАТО-у више нико не верује, тврди се у Лондону. Формулације НАТО-а ућиће у историју, посебно објављена изјава пилота да је бацио бомбе на конвој избеглица у доброј намери. Клинтон не мисли да одустане од агресије. Протести се одржавају у Атини, Хамбургу, Тел Авиву, Лисабону, Подгорици, Пожаревцу, Шиду, Новом Саду, Зрењанину, Смедереву, Вишеграду, Приштини, Београду... На телевизији гледам обраћање председника Скупштине општине гра-

доначелницима земаља које нам шаљу ракете. Не могу да се у овом тренутку не вратим годину или две у назад када је као велике пријатеље српског народа примао у Краљеву немачког амбасадора Вилфрида Грубера, америчког Ричарда Мајлса, француског ???... Јесу ли они тада долазили у Краљево да би помогли српском народу? Можда се српски народ од њихове последње посете до данас толико променио и угрозио сигурност света да се само бомбама може довести у ред? Је ли у то време помоћ америчке амбасаде Телевизији Краљево, у виду три камере, имала за циљ унапређење информисања или нешто друго? Да ли се зато ова информативна кућа понашала мало различито од осталих, па је морала бити уведена ратна управа? Данас је изашао нови број Ибарских новости. У импресуму на другој старни

пише: Уређује Ратна редакција. Да ли још има оних који не знају да смо у рату? Мандат снага Уједињених нација у Македонији није могао да буде продужен због вета који је уложила Кина након што је македонска влада признала Тајван. Зато су припадници оружаних снага светске организације само променили униформе. Сада су то војници НАТО снага. Није ли и ово још једна потврда онога о чему се толико прича? Битно је само негде сместити толику војску. До сада је у нашој земљи срушено или оштећено 300 школа. Тако је и са основном школом у Богутовцу коју сам видео у току преподнева. Остало је само згариште. Ове године неће бити пријемног испита за упис ученика у средње школе и на факултете. Ранг листе за упис формираће се на основу

успеха током претходног школовања. У Европском парламенту Лепенови посланици поново дижу мете за време гласања. Време се погоршава. Мало је облачније него пре једног сата и нема ниједне звезде на небу. Нема ни оних тачака које одређују шта ће бити гађано. До 20,30 нема никаквих наговештаја ваздушне опасности. Колико ће мир потрајати? Сазнаћемо ускоро. У 22,05 тамо негде у правцу Врњачке Бање на тамном небу само оно једно светло. Кога ли тражи? Хоће ли га наћи? Заспао сам раније него обично.

Субота, 17. април 1999. Дан двадесет пети Не знам у које време сам заспао синоћ. Знам само да је било пре поноћи. Пред полазак на починак поново

9.6.2013.

МАГАЗИН

сам кроз одшкринута врата на тераси погледао према небу. Мало је ведрије, а појавиле су се и звезде. Међу њима је и оно што сигурно није звезда. Ноћ је протекла мирно и није се чуло ништа што би указивало на опасност. Био сам већ увелико будан кад су сирене у 6,36 наговестиле нешто спокојнији период. За ових двадесет пет дана интензивирао ми се условни рефлекс па чим чујем сирену, узимам оловку и записујем време. Кад нисам код куће то по инерцији раде деца, а потом ме извештавају. Не знам када је поново дат знак за почетак опасности, јер уопште нисам чуо сирене. Не знам колико је опасност трајала и шта се догађало у времену између завијајућег и једноличног звука сирене. Иако нема шири карактер, црна берза ипак ради. Појединци изгледа још не схватају у каквој се ситуацији налазимо. Тек када неко буде ухапшен почиње да схвата. Највероватније да и није у сваком случају оно што зовемо организовани криминал или ратно профитерство, али, увек прво страдају ситни. Пре неколико дана сам чуо податак да је у току радног времена, у фабрици, ухапшен човек који је препродавао нафту по 10 динара за литар. На пумпама литар кошта само 4 динара. Колику је количину горива могао да има? Колико је могао да заради? Не верујем да су цифре велике. Снабдевеност продавница је добра. Не осећа се недостатак било којих артикала. Првих дана агресије створила се вештачка несташица неких производа, јер је народ почео да ствара залихе. Испоставило се да није било потребе за тим. Има и појединачних искакања и неоправданог подизања цена, али не могу да прихватим чињеницу да је профитерство повећање цена прашка за пециво са 0,5 на 1 динар по кесици. Није то производ који се продаје у великим количинама на коме може да се заради. Грађани су врло осетљиви и велики број оваквих случајева пријављују инспекцијским службама. У Краљеву је пре неколико месеци отворена продавница Таково, убедљиво најјефтинија од свих па поједини власници самосталних трго-

винских радњи купују робу у овој продавници а продају у својима по вишим ценама. Ноћас је опет падала киша. Олуци се још по мало цеде. По први пут чујем звук звона који допире из правца цркве у Краљеву. У мирно време на то уопште нисам обраћао пажњу. Опет је прорадио дугх народа, па су се појавили и први вицеви који се односе на тренутну ситуацију. Увек сам се питао ко је тај који тако брзо реагује на актуелна збивања. Од почетка рата на телевизији се приказују углавном домаћи филмови. Некада је већина људи гунђала кад год би се на програму појавио неки од филмова старијег датума, посебно ако је био са темом из рата. Било је и вицева на ту тему. Као, кад год је ситуација у земљи проблематична, кад год треба да дође до великог поскупљења, до инфлације и слично, емитује се ратни филм да би видели да може да буде и горе. Сада, кад их гледамо видимо да то што је у њима и није тако страшно. Гледамо неке филмове и по неколико пута. Дума је подржала став Југославије да ступи у савез са Русијом и Белорусијом. У овом тренутку то је, кажу, политичка одлука која треба да доведе до прекида агресије. У 11,50 оглашавају се сирене. Питам се до када ће се оглашавати. Неко каже - док се не покваре. Током претходне ноћи поново је гађан „Крушик“ у Ваљеву. Све што је остало пре неколико дана сада је уништено. Нисам до вечерас знао ни то да је неколико пројектила поново пало на Лађевце. Ако изгубимо рат на Балкану, следећи ћемо бити ми, рекао Лукашенко. Акција НАТО-а је само заузимање стратешких позиција за даље ширење према истоку. Пре неколико дана сам поменуо професора Николу Рацкова који је свирао „Оду радости“. Већ неколико дана размишљам да ли сам написао Пета или Девета симфонија. „Ода радости“ је из Девете симфоније Лудвига ван Бетовена. Представници Дипломатског кора из 24 земље посетили су пострадала подручја у Крагујевцу, Ћуприји и Алек-

синцу. Група америчких новинара упутила је протест Пентагону због непрецизних информација којима их засипа. Један амерички Ф-15 је, враћајући се са задатка, избацио два неексплодирана пројектила у језеро Горда у Италији покушавајући да се спусти у базу у Авијану. Према изјави команданта Треће армије само су припадници ове формације оборили 16 авиона, пет хеликоптера, 46 ракета и 4 беспилотне летелице. Чврсто држе фронт, а морал је на висини. Под оружјем, како каже, има 150 хиљада људи па ако сваки трећи погоди циљ... Колико су ови подаци тачни? Шта ако је број војника много већи? ОВК више не постоји. Зато НАТО и формира нове снаге у Албанији и Македонији. Југославија је одбацила мировни план Кофи Анана који још ни једном речју није осудио агресију. НАТО треба да призна да бомбардује Југославију без разлога изјавио СИ-Ен-Ен-у Вук Драшковић у емисији Лари Кинг Лајв. Направио сам још једну лепу фотографију, зна се већ какву. Деветнаест парова младенаца у Београду заједнички рекло судбоносно „да“ након чега су се прикључили концерту на Тргу Републике. Дошао нам је и Пеђа. Разговарамо. Многи његови другови су мобилисани. Звала је и Мира да види шта радимо. Успут каже да је чула да постоји могућност да буде гађан „Магнохром“, па је због тога трећа смена и претходне ноћи враћена кући. „Магнохром“ је у односу на циљеве који су гађани до сада, најближи, па се плашимо реакција деце на детонације које морају да буду јаке. Плашимо се и лома стакла у стану. Па је Љиља је скинула и слике са зида изнад троседа на коме спавају деца. До касно у ноћ седимо и разговарамо са Пеђом који није одавно долазио. Сада нема обавеза на факултету, па је мало свратио да види шта радимо. Током вечери нисмо гледали ништа од информативних емисија. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 9.6.2013.

Краљевачке рок легенде: Милорад Петровић Кими

„КРАЉЕВИ РИТМА“ ПИОНИРИ РОКА - Када је шездесетих година прошлог века у „Политици Експрес“ најављено да су у Краљево стигли краљеви, а да се чeка краљица, први је реаговао мајор Пејић из Дома ЈНА и забранио даље наступе на игранкама. - Услов за наступ био је скидање са инструмената свих ознака које су асоцирале на запад. - На првим плакатима који су најављивали наступ „Краљева ритма“ круна са етикете „Туборг“ пива. - Краљевчани Кепа и Кими у првој постави „Смака“, једне од најбољих југословенских рок група свих времена

МАГАЗИН

9.6.2013.

ије баш уобичајено да неко још у првим годинама живота добије надимак по коме ће бити познат деценијама. Још мање је уобичајено то да му надимак даје нека од познатих личности. То се ипак десило почетком друге половине прошлог века када је данас познати извођач и композитор народних песама Драган Живковић Тозовац тек двогодишњем комшији Милораду Петровићу дао надимак Кими. У то време су у две суседне куће у Обилићевој улици живеле породице Живковић и Петровић, први на броју 38, а други 34. Краљево је тих година било мали град, а међу комшијама постојала изузетна везаност и пријатељство каквог се Кими сећа из периода када је као четворогодишњак био гост на свадби Драгана Живковића Тозовца. На дан када је склопио брак са Мирјаном дочекивао је са хармоником госте на капији дворишта у коме се налазила породична кућа. У дворишту су била два састављена стола а за њима гости, међу којима и Кимијеви родитељи, које је читавог дана свирком и песмом забављао младожења. Поједине је, сећа се Кими, уз свирку испраћао све до католичке цркве или вуновлачаре на чијем је месту касније смештена кафана „Нови Сад“. - Све се то догађало почетком педесетих година. Ја сам имао тек 4 године, а већ сам имао надимак Кими. Били смо клинци у његовој мафији, а Тозовац који је већ свирао хармонику, био је старији и свима нам дао надимке. Моји родитељи су тада продали неки виноград у Пироту, а мама је 1957. године, када се у Србији појавила телевизија, купила први телевизор. Сећам се да су на програму биле народне песме, а Тозовац са великим магнетофоном тракашем марке „Грундиг“ на леђима долазио код нас и снимао емисије о народној музици да би касније научио неке песме – сећа се Кими. Баш некако у то време почела је да ради Основна школа „Светозар Марковић“ којој је, по географском принципу, припадала и Обилићева улица. Стицајем околности учитељица Нада Марковић је омаленог Кимија сме-

стила у клупу са вршњаком који ће врло брзо утицати на друга да се упусти у авантуру која траје више од пола века. Био је то Милорад Ђорђевић звани Миде Сода, син чувеног клавиристе Милоша Ђорђевића. Још пре поласка у школу свирао је хармонику са распоном тонова од само две октаве, а жеља да се бави музиком јавила се и код друга из клупе. Школу „Светозар Марковић“ од „4. краљевачког батаљона“ дели само ограда, а са друге стране ограде је био Мидин брат Слободан Стојановић Кепа који је тек завршио први разред. Као син хармоникаша Љубише Стојановића Кепе и он је врло рано загазио у музичке воде. Миде и Кими су већ маштали о музичкој каријери, па како нису могли сами да направе оркестар најбољим решењем сматрали су да Кепа промени школу и пресели се код њих, а само три године касније њих тројица постаће стандардни чланови школског оркестра. И док је Кепа, као и његова мајка Рада, већ свирао бубњеве, а Мида клавијатуре Кимијев задатак је био да пева. Пре него је сео за праве бубњеве касније један од најбољих југословенских бубњара вежбао је ударајући двема гранчицама у даире постављене на столици. - Од другог разреда основне школе учио сам код професора Ракића енглески језик. Крајем педесетих и почетком шездесетих година на западној обали Америке појавили су се рок музичари Чак Бери и Литл Ричард, а и ми почели да свирамо рокенрол. Слушали смо Радио Луксембург, а ја сам сваку ноћ проводио уз радио на средње таласној дужини 208 мегахерца слушајући песме са најновије листе 20 најпопуларнијих. Пошто сам знао енглески скидао сам текстове и вежбао са другарима. Крајем шездесете и почетком шездесет прве године појавили су се Ерик Бардон и Енималси, Битлси и Ролингстоунси – прича Кими са нескривеним одушевљењем. Некако у то време добили су и нове инструменте, Миде мале оргуље, Кепа од мајке бубњеве, а Кими први микрофон. Све до завршетка основне школе наступала су три другара на школским

приредбама да би након тога под именом „Краљеви ритма“ почели да свирају прве игранке у Дому ЈНА, а чланови бенда повремено су били гитариста Света Томић Каубој и бас гитариста Момо Митевски. Били су то касније познати музичари чланови ансамбла „3+3“ који је годинама свирао надалеко познате игранке у великој сали краљевачког Електрокомбината. - Они су се одушевили нашим репертоаром. Свирали су домаћу забавну музику, а ми већ од 1963. свирамо Вилсона Пикета, Арету Френклин, Спенсер Дејвис групу, ритам и блуз програм. Заволели су то па смо наступали заједно – прича Кими. Испоставило се да је највећа препрека „Краљевима ритма“, а касније и другим бендовима, био мајор Пејић из Дома ЈНА од кога је било потребно обезбедити дозволу за наступ. Тек стасали тинејџери покушавали су да направе рекламни плакат за бенд, а са етикета Туборг пива које се тек појавило скидали круну са крстом испод које су исписивали назив и назнаку да се ради о бенду који гаји ритам и блуз. Први проблеми појавили су се када је на пола стране у новинама освануо чланак да су у Краљево дошли краљеви, а да се чека краљица. - Одмах после тога појавило се и у „Политици Експрес“ да су у Краљево стигли краљеви са круном, чека се само краљица, па је настала фрка због које смо имали доста проблема. Мајор нас је звао због тога, а полудео је кад је видео да на бубњевима имамо енглеске заставе и круне. Истера нас напоље, а ми га клечећи уз плач молимо да нам дозволи да свирамо без круне и заставе – каже Кими. Три године су под именом „Блуз пројекција“ другари свирали рок, ритам и блуз уз помоћ два Зорана, Милојчевића и Пантовића, који су у међувремену напустили „Безимене“. Иако је све било скромно, и публика и музичари, тада још отворени кошаркашки стадион у центру града био је култно састајалиште младих жељних забаве, а гостовали су и први београдски рок бендови „Силуете“ и „Џентлмени“.

Фото: М. Радовановић

Милорад Петровић Кими

МАГАЗИН 9.6.2013.

Уз соул музику Џемса Брауна и Арете Френклин почела је „Блуз пројекција“ да гаји и атрактиван мало тврђи рок који је публика добро прихватала. Тих година појавио се и „Џубокс магазин“, први југословенски часопис посвећен овој врсти музике, а после фотографије краљевачког рок бенда Радио Београд је емитовао њихове прве демо снимке направљене на пробама. Све популарнији Краљевчани почели су да свирају и на познатој „Коцки“ у Врњачкој Бањи. На годину и по дана свирка се прекидала само кад су Кепа и Миде отишли у војску, па је и Кими био принуђен да направио паузу. Врло брзо ће се, по повратку из војске, Миде одметнути у воде народне музике и достићи највиши домет у време када је пуне четири године, као најбољи оргуљаш у народној музици на просторима Југославије, пратито хармоникаша Мирољуба Аранђеловића Кемиша. У Мостару је Кепа служио војни рок са Чачанином познатим као Биска. Слободно време прекраћивали су причама о музици, а Кепа је сазнао да у Чачку постоји добар гитариста који свира рок музику, Радомир Михајловић Точак. Био је то повод да по повратку из војске са Кимијем прво отпутује у Чачак. - Испричали смо му шта свирамо и шта радимо, он се одушевио са нашим програмом и дошао у Краљево где смо почели да вежбамо. Почеле су свирке по парковима, а онда смо прешли у Чачак да вежбамо свирали прве игранке на које је, да гледа и слуша, долазио и сада веома популарни Бора Ђорђевић, фронтмен „Рибље чорбе“. Касније смо прешли у Крагујевац где нам се придружио басиста у то време најбоље крагујевачке групе „Џентри“ Зоран Милановић. Наставили смо са хард роком и соулом, а под именом „Смак“ свирали игранке и учествовали на гитаријадама све док 1971. године нисам отишао у војску – прича Кими. По повратку из Армије 1973. го-

дине Кими се враћа у „Смак“ који учествује на Гитаријади у Пожаревцу са које се враћа као победник. „Смак“ је тада био надалеко познат по песми Ерика Бардона „Тобако роуд“. Након гитаријаде у „Смак“ је из Лондона дошао Борис Аранђеловић који је више одговарао концепцији бенда, па је Кими одлучио да певачку каријеру настави у „Безименима“ са Драганом Јањићем и Лазом Ристовским. „Безимене“ је управо напустио Драгослав Вучковић Вучко, изванредан певач балада и љубавних песама који се придружио београдској групи „Заједно“. „Безимени“ су гајили рок и соул који је Кими посебно волео да пева све до распада групе и одласка Лазара Ристовског у „Смак“. - Када је Лаза прешао у Смак позвао ме је саксофониста Дарко Валчић из Београда да се придружим његовом квартету као певач и клавириста. Певао сам евергрин, а са нама су били још бивши бубњар подгоричке групе „Монтенегро фајв“ и Ненад Стефановић Јапанац, некада најбољи басиста на просторима бивше СФРЈ који је радио са Душком Прелевићем, Оливером Мандићем, „Бијелим дугметом“ и свим комерцијалним певачима тога времена – сећа се Кими. Пуне две године наступао је квартет у београдском „Мажестику“ и „Лотос бару“, пратио Бети и Боба Ђорђевића, наступао на Светом Стефану, у Милочеру, Дубровнику, Цавтату и Будви у којој је Хотел „Авала“ био састајалише свих музичара који су наступали на црногорском приморју. У ексклузивним хотелима препуним странаца на црногорском и далматинском приморју свирао се углавном евергрин, песме Френк Синатре, Ал Мартина, танго и валцери. - Лепо смо провели те године, живело се лепо, плате су биле велике, а забављале су нас Немице и пијане Енглескиње. Са Слађом Милошевић, која ме је касније одвела у америчку амбасаду, упознао ме је

менаџер Срећко Феликс. Била је гост бенда, а након седам соло песама отпевали смо заједно моју песму „Ау“ коју је она снимила касније по повратку из Русије док сам ја скоро пола године био одсутан из Београда. На мој текст и музику аранжман за композицију направио је Лаза Ристовски – објашњава Кими. Десет наредних година Слађана Милошевић и Кими наступаће сваког викенда у клубу Амбасаде Сједињених Америчких Држава у Београду уз наступе у „Мажестику“ и „Метрополу“ током преосталог дела недеље. Мењао се састав оркестра, а гости клуба сваког викенда биле су искључиво стране дипломате. Певао је Кими и на забавама у резиденцији америчког амбасадора на Дедињу, и у преподневним часовима док му је пудлица скакутала по крилу пијуцкао деведесет година стар француски коњак отпоздрављајући председнику Југославије Титу који је са супругом Јованком махао преко ограде из суседног дворишта. - Било је правило да се свира до један сат по поноћи. У један је крај, а онда свако на своју страну. Свирали смо на озвучењу од 100 вати и никад се нико није жалио да се слабо чује. У Хотелу „Интернационал“ пред 800 људи свирали смо на „Фендер“ озвучењу од 100 вати са само две звучне кутије. Чак је и прво озвучење на коме смо свирали као група „Смак“ имало снагу од сто вати, а сви су лепо чули и били задовољни. Кад завршимо свирку амбасадор нам дели поклоне, а ја сам се увек трудио да добијем неку старудију, коњак стар бар шездесетак година. Било је међу поклонима пића и цигарета, а све је трајало до почетка осамдесетих година када је почео да се мења стил политичког живота. Морао је да се стегне каиш, у амбасади више није било атмосфере као раније, па су нам отказали јер су прекинули да ангажују нашу музику – прича Кими. Т.Р. - наставиће се -

МАГАЗИН 9.6.2013.

БЕОГРАДСКА Ф

Фото. М. Радовановић

ИЛХАРМОНИЈА

МАГАЗИН 9.6.2013.

Фото. М. Радовановић

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Агенција за визуелне комуникације „АРТ“, 36000 Краљево, Пионирска 19 Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs