MagazIN 111 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година II * Број 111 * 11. мај 2014. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевски

МАГАЗИН 11.5.2014.

Србија и европске интеграције

ПРЕГОВАРАЧКА ПОГЛАВЉА ПОГЛАВЉЕ 8 – КОНКУРЕНЦИЈА

равила о конкуренцији важе за све учеснике тржишне утакмице на једнак начин, а задатак им је да омогуће боље функционисање тржишта, које ће обезбедити већу понуду роба и услуга по најповољнијој цени. Ова правила штите грађане забрањујући предузетницима склапање споразума којима би се договарале цене, ограничавала производња, развој и улагање или делила тржишта и извори набавке. Она такође спречавају злоупотребу доминантног положаја предузећа и онемогућавају спајање предузећа које би могло имати утицаја на конкуренцију на тржишту. Oдобравање државне помоћи предузећима забрањено је када нарушава конкуренцију, односно ствара неправедну предност у односу на сличне секторе на тржишту. Поглавље о конкуренцији састоји

се из три дела, политике конкуренције у ужем смислу, која подразумева борбу против монопола и концентрација, политике контроле државне помоћи и либерализације државних предузећа. Ове области подразумевају правила и процедуре за борбу против антиконкурентског понашања компанија, као што су ограничавајући споразуми између предузећа и злоупотреба доминантног положаја, за испитивање спајања предузећа и за спречавање одобравања државне помоћи која нарушава или може да наруши конкуренцију на унутрашњем тржишту. Правне тековине конкуренције засноване су на члану Уговору о функционисању Европске уније. Правила конкуренције се, у начелу, директно примењују у целој Европској унији, a државе чланице у циљу њиховог спровођења морају у потпуности да сара-

ђују са Генералним директоратом за конкуренцију Европске комисије. У области борбе против монопола национални органи који се баве конкуренцијом морају да блиско сарађују и са Комисијом о питању процедура Европске уније о конкуренцији, a национални судови могу директно да примењују правила о борби против монопола како би заштитили индивидуална права поверена грађанима на основу Уговора. У области државне помоћи само Европска комисија може донети одлуку о томе да ли је помоћ коју је држава чланица одобрила компатибилна са заједничким тржиштем, јер се даном приступања Евроспкој унији сва овлашћења за испитивање мера државних помоћи преносе на Европску комисију. Термин либерализација се односи на протокол у коме је наведено да унутрашње тржиште де-

11.5.2014.

МАГАЗИН

финисано Уговором о функционисању Европске уније обухвата систем који онемогућава нарушавање конкуренције. С тим у вези, постоји посебан систем за надзор у случају јавних предузећа и предузећа којима државе чланице одобравају посебна или искључива права. У односу на либерализацију појединих сектора, железнице, поштанских услуга, телекомуникацијa и других, у току преговора се упућује на поглавља релевантна за ове области. Преговарачку групу за конкуренцију воде представници Министарства за спољну и унутрашњу трговину и телекомуникације, a pредседник, заменик председника, секретар и заменик секретара именују се из реда представника овог министарства које је, према Закону о министарствима, задужено за предлагање прописа из области заштите конкуренције. Остали чланови Преговарачке групе су представници Комисије за заштиту конкуренције, Министарства финансија, Министарства привреде, Министарства културе и информисања, Комисије за контролу државне помоћи, Министарства правде и државне управе, Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, Министарства природних ресурса, рударства и просторног планирања, Министарства грађевинарства и урбанизма, Министарства енергетике,

развоја и заштите животне средине, Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Министарства саобраћаја, Министарства унутрашњих послова, Министарства одбране, Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, Министарства регионалног развоја и локалне самоуправе, Народне банке Србије, Агенције за енергетику, Републичке агенције за електронске комуникације, Националне агенције за регионални развој, Агенције за страна улагања и промоцију извоза, Републичког секретаријата за законодавство, Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом и Канцеларије за европске интеграције.

Корист и резултат за Србију Поглавље о конкуренцији убраја се у једно од најзахтевнијих и најсложенијих у преговарачком процесу. Хрватска је ово поглавље затворила међу последњим и то уз закључивање два протокола који се односе на сектор бродоградње, a може се очекивати да ће Србија имати исти проблем због сектора челика. Ово је једно од поглавља за које се често траже прелазни рокови, и то највише због политике државне помоћи. Пред сектором јавних предузећа, као и предузећима која имају другачију правну форму, али обављају делатност од општег интереса, пре ступања у чланство Еvropske уније предстоји процес структурних ре-

форми који подразумева њихово организационо и финансијско реструктурисање, корпоративизацију и потпуну или делимичну приватизацију. Конкуренција има као повољну последицу за грађане ниже цене, бољи квалитет роба и услуга, ширу могућност избора. Правне тековине из ове области су у великој мери повезане са обавезама из Споразума о стабилизацији и придруживању између Републике Србије и Европске уније који је тренутно на снази. Споразума о стабилизацији и придруживању укључује одредбе упоредиве са правним тековинама Европске уније о конкуренцији и регулише споразуме супротне правилима конкуренције, злоупотребу доминантног положаја на тржишту и државну помоћ. Осим тога, њиме се регулишу и специјална правила која важе за јавна предузећа и предузећа са посебним и ексклузивним правима и забрањују се квантитативна ограничења увоза из Европске уније у Републику Србију. Споразумом се захтева од оперативно независних органа, за заштиту конкуренције и контролу државне помоћи, да надзиру примену правила о конкуренцији у Републици Србији. Поред тога, Протокол 5 Споразума о стабилизацији и придруживању успоставља правила за државну помоћ која важе у случају да се одобрава помоћ за реструктурисање индустрији челика у Републици Србији.

ПОГЛАВЉЕ 9 – ФИНАНСИЈСКЕ УСЛУГЕ Најважнији циљеви правних тековина Европске уније у области финансијских услуга су обезбеђивање финансијске стабилности, финансијске стабилности предузећа која послују у финансијском сектору и адекватна заштита потрошача, инвеститора и осигураника. Правне тековине Евроспке уније у области финансијских услуга обухватају области банкарства, осигурања, реосигурања, добровољних пензијских фондова, тржишта капитала и инфраструктуре финансијског тржишта, правила за добијање дозволе, рад и надзор финансијских институција и регулисаних тржишта. Уређена су и питања заштите потрошача финансијских услуга, као и начин сарадње тела задужених за надзор финансијског тржишта. Финансијске институције могу да послују широм Европске уније у складу са „системом јединственог пасоша“ и са начелом „контроле матичне земље“ , било кроз успостављање филијала или кроз пружање прекограничних услуга. У области банака и финансијских конгломерата, правне тековине Европске уније утврђују захтеве у погледу одобравања, пословања и пруденцијалног надзора кредитних институција, као и захтеве у погледу адекватности капитала који се односе

на кредитне институције и инвестициона друштва. Правне тековине Европске уније у овој области такође утврђују правила у вези са додатним надзором финансијских конгломерата и прихватањем, обављањем и пруденцијалним надзором пословања институција за електронски новац. Истовремено, предвиђена су и правила у односу на годишње и консолидоване финансијске извештаје банака и других финансијских институција. Оне такође усклађују одређене одредбе у вези са реорганизацијом и ликвидацијом кредитних институција које имају филијале у више од једне државе чланице. У области осигурања и пензија, неколико директива утврђују правила која се односе на одобравање, пословање и надзор над привредним друштвима за животно и неживотно осигурање. Правне тековине Европске уније утврђују правила за додатни надзор осигуравајућих група. Поред тога, оне успостављају надзор реосигуравача од стране надлежних органа у њиховој „матичној држави“, захваљујући којем могу да раде на простору Европске уније. Преговарачку групу за финансијске услуге предводе председник и секретар Преговарачке групе који се именују из реда представника Народне банке Србије, а заменик председника и за-

меник секретара именују се из реда представника Министарства финансија. Чланови Преговарачке групе су представници Народне банке Србије, Министарства финансија, Министарства привреде, Комисије за хартије од вредности, Агенције за осигурање депозита, Агенције за привредне регистре, Републичког секретаријата за законодавство и Канцеларије за европске интеграције.

Корист и резултат за Србију? Потпуним усклађивањем законодавства са правном тековином Европске уније и његовом правилном применом стварају се предуслови за висок степен стабилности финансијског система. Истовремено, утиче се на побољшање положаја учесника на финансијском тржишту, као и корисника финансијских услуга, кроз уређење питања обављања делатности у овој области, омогућава се разноврснија понуда услуга на тржишту. С тим у вези, посебан сегмент чини заштита потрошача, која се огледа кроз њихово информисање о услугама које пружају финансијске институције, што, између осталог, укључује услуге у области осигурања, кредита или платног промета.

11.5.2014.

МАГАЗИН

Александар Вучић

Експозе мандатара за састав Владе Србије Александра Вучића (2)

пре него него што пређемо на промене које ће ова влада спровести, желео бих да кажем неколико речи о стварима које ћемо наставити да радимо, а које је започео претходни сазив владе. Претходна влада је била успешна. Успела је да се одвоји од тајкуна, започела је озбиљну борбу против организованог криминала и корупције, покренула је многе процесе као што су преговори о чланству у Европској унији, нормализацију односа са Приштином, повратила је међународни кредибилитет Србије, и делимично повратила поверење грађана у државне институције. Претходна влада је постигла многе важне успехе, али за спровођење коренитих реформи, које нас чекају, била нам је потребна нова демократска легитимација грађана. Дакле, њен први успех је тај што Србијом последње две године више не управљају отуђени центри финансијске моћи, тајкуни и интересне групе уместо владе коју је народ изабрао. А управо је то био случај у Србији до 2012. године. Имали смо храбрости да се сукобимо с тим моћним финансијским интересним групама. Наша обавеза пред опљачканим народом је да кажемо истину о томе ко је имао користи тако што су народни ресурси стављани у руке тих људи. Дакле, први пут у последњих двадесет година Србијом владају они које је народ изабрао, а не

тајкуни, и први пут је власт у функцији народа, а не милионера који су се обогатили на народној грбачи. Тако ће бити и убудуће. Њен други успех је борба против корупције и организованог криминала. Један од најзначнијих корака у тој борби био је Закон о јавним набавкама који смо као странка предложили још у кампањи за изборе 2012. године. Сада се виде велике уштеде у јавним набавкама које је донео овај закон, а чија је вредност више од 100 милиона евра. Уз овај закон, који ћемо унапређивати, доносићемо друге системске мере неопходне за борбу против корупције. Корупција је уништила наше друштво. Она је један од узрока што смо подељени на једну велику сиромашну мањину и једну малу, пребогату већину. Та подела подрива стабилност наше нације и наше државе. Када је у питању борба против организованог криминала, у протекле две године је решено неколико великих привредних афера у којима су учествовали и многи политичари, ухапшене су убице Славка Ћурувије, Дарко Шарић је иза решетака и покренути су поступци за многа кривична дела која нико пре нас није смео ни да истражује. Тако ће бити и убудуће. Неће бити заштићених, без обзира на то колико имају новца или коју партијску књижицу поседују!

Трећи успех претходне владе јесте почетак преговора о чланству у Европској унији. Желим јасно да кажем – Европска унија није идеална заједница, јер и она има мана и проблема. Али то је најбоље удружење држава које тренутно постоји на свету и нама је место у њеном чланству. Већ током преговора о чланству у Унији наше друштво ће се модернизовати и променити, јер ћемо усвојити бројне стандарде у јавној управи, судству, школству, здравству, привреди и друштву. Мала и сиромашна друштва, попут нашег, ове стандарде сама никада не би достигла и зато је за нас чланство у ЕУ велика предност и шанса. Преговоре настављамо у доброј вери да ћемо их до краја мандата ове владе привести крају. Овај процес је наш приоритет и уколико будемо вредно радили, верујем да би Србија до краја ове деценије могла да постане чланица Европске уније. Наш четврти успех је почетак процеса нормализације односа са Приштином. Ту желим да будем јасан и прецизан. Ми нисмо створили косовски проблем. Он је настао пре много деценија и наша данашња ситуација на Косову и Метохији је последица многих грешака које су чинили бројни српски лидери и владе. Такође, желим да кажем јасно – сваки дан нерешавања косовског проблема коштао нас је још теже ситуације у овој покрајини.

Фото: М. Радовановић

ШТА ЋЕМО НАСТАВИТИ

11.5.2014.

МАГАЗИН

Ми смо одговорна власт која је то прекинула. Храбро смо ушли у преговоре, изборили се за споразум који Србима гарантује поштовање основних права и поправили смо своју међународну позицију. Ми нећемо признати независност Косова и Метохије, али треба да живимо заједно у миру са Албанцима. Зато хоћу да радим на решавању проблема и нећу да забијам главу у песак. Сви који нас критикују у вези са Косовом и Метохијом нека предложе боље решење. Овај процес ће се наставити, а лично ћу заступати Србију на разговорима у Бриселу. Наша пета победа је то што се Србији поново верује у иностранству и што смо повратили свој међународни кредибилитет. Српској влади се поново верује, зна се да ћемо оно што кажемо и да урадимо. А озбиљна и кредибилна влада је услов за долазак страних инвеститора. Осим тога, поправили смо односе са земљама региона. Влада коју ћу водити наставиће са развојем добрих односа са земљама региона, поспешиваће сарадњу у региону, како привредну, тако и културну и спортску. И на крају, претходна влада је заслужна што народ поново верује државним институцијама – влади, полицији, војсци… Својим поштеним радом људе смо уверили у то да ми, као представници државних институ-

ција, радимо свој посао одговорно и поштено. Велика подршка грађана, коју је листа коју сам предводио добила на прошлим изборима, доказ је да смо радили вредно и другачије од наших претходника. Ми смо победили на изборима, јер су грађани дали натполовичну подршку нашем програму реформи и промена. Сада је тренутак да прионемо на посао. Да бисмо рекли шта ће влада да ради, потребно је да знамо какву Србију желимо. Ми не желимо Србију која живи од данас до сутра, Србију у којој се све што ради власт своди на решавање свакодневних проблема и где се власт сматра успешном ако има нешто хране, струје, лекова или ако некако крпи рупе на путевима, и све то лепо и успешно представља на својим медијима. Ми желимо Србију јаке средње, грађанске класе, добре привреде, стабилног пензионог осигурања, доброг школства и боље здравствене заштите. Желимо сигурну Србију у којој ћемо знати да нашем детету неће неко понудити дрогу на улазу у школу. Србију, у којој нико не може некажњено да врши насиље над слабијима, женама, мањинама или деци. Желимо Србију јаких и независних институција, некорумпиране полиције и ефикасног судства. Дакле, Србија какву желимо није

једнака стварности у којој данас живимо. Они који су међу вама дугогодишњи посланици сећају се, вероватно, да су и неки други мандатари који су у овом високом дому образлагали програм својих кабинета имали добре жеље у ком правцу Србија треба да се развија. Нажалост, њихови програми су остали само на жељама или мртво слово на папиру, а Србији је ретко било боље на крају њиховог мандата. За разлику од њих, ми знамо да испуњења наших циљева нема без промена у друштву, привреди, али и менталитету људи, њиховом понашању и радним навикама. И ми имамо снажну политичку вољу да промене спроведемо. Један од највећих предуслова за напредак Србије јесте да променимо наш начин размишљања. До сада смо важили за народ који зна против чега је, али не зна за шта је. Тако даље не можемо. Земља је исцрпљена и само заједно можемо да јој помогнемо. Дубоко верујем да су нам грађани дали велико поверење, јер су препознали да ми није циљ јачање странке коју водим или лична корист, него јачање и опоравак Србије, визија како треба да изгледа њено друштво, које желимо да изградимо заједно. Та реч ЗАЈЕДНО јесте есенцијална и њу желим још једном да подвучем. Циљ наше владе је да заједно са грађанима

омогућимо просперитетну и успешну нацију засновану на кооперативној заједници у којој ваш успех не зависи од других, већ од вашег сопственог труда и залагања. Незапосленост, економски проблеми, друштво неједнаких шанси, незадовољавајући здравствени и образовни систем проблеми су и опасност по сваку породицу у Србији. Када Србија постане земља једнаких шанси за све, када предност добију они међу нама који размишљају како могу радом да поправе свој положај и да дају допринос развоју друштва, а не они који имају највише новца или имају праву чланску партијску књижицу, моћи ћемо да кажемо да је Србија победила. Зато нам је потребна промена менталитета. Да наша деца науче да се све у животу постиже радом, да се у школи учи да бисте се спремили за будућност, а не да бисте добили оцену, да је знање највећи капитал и да ће их држава подржати ако покажу иницијативу, индивидуалност и имају идеје. Будемо ли успели у томе, можемо да очекујемо да млади људи остају у Србији. Зато су млади и побољшање њиховог положаја, али и промена њиховог размишљања један од циљева нове владе. Желимо да пронађемо начин да помогнемо младима да добију посао овде, да приуште себи дом,

да подижу и образују своју децу, да воде рачуна о својим родитељима и да остану да живе у Србији. Желим да ова влада покаже да је способна и зрела да створи разлоге због којих ће млади остати у Србији. Кључне речи нашег програма су промене и модернизација. • МОДЕРНИЗАЦИЈА је кључна реч за Србију у наредној деценији, без обзира на то да ли говоримо о економским реформама, реформама правосуђа, реформама здравственог или образовног сектора или када говоримо о нашем односу са ЕУ. Уколико, као влада, не успемо да модернизујемо земљу, изневерићемо Србију. У интересу Србије није искључиво економски опоравак. Ми желимо да људи што пре схвате да није довољан само економски опоравак ако њега не прате културни и социјални опоравак друштва. Свестан сам да ће бити много оних који ће од почетка рада нове владе наставити да говоре против реформи, али сам истовремено спреман да прихватим на себе сав терет тежине реформи, дубоко уверен да су последице опстанка истог, непромењеног стања застрашујуће по нашу земљу. Ја, верујте ми, немам страх од реформи и модернизације. Једини страх који имам јесте страх од будућности у којој нисмо били довољно одговорни и храбри да реформе спроведемо. Цитат је Тонија Блера, али нисам био до-

вољно паметан да смислим нешто боље или прикладније. Промене су, као што је рекао Бенџамин Дизраели, чувени енглески премијер пре скоро једног и по века, неизбежне и константне у напредним земљама. Ми желимо да Србија постане напредна земља. Желимо да Србија напредујући постане лидер региона и велика регионална радионица. Замислите Србију која је пример развоја и социјалног благостања у региону. Можете ли? Ја то могу да замислим, јер желим и борим се сваког дана за земљу где ће сви грађани бити победници, а против земље у којој је њих неколико, обогативши се, победило све нас остале. И ово је моје прво обећање вама, даме и господо, а мислим и најважније – све док сам ја председник владе ове земље, ми у влади, а пре свега ја лично, делаћемо одговорно и поштено. Нећемо трошити више него што имамо. Борићемо се против лоповлука и победити га, у републичкој влади и јединицама локалне самоуправе и у свакодневном животу. Нећемо лагати народ и радићемо напорно сваког дана како бисмо пронашли решења и живот људи учинили бољим. Ово јесте и требало би да буде основа сваког уговора између народа и његове владе – јер без поверења било која реч и папир не вреде ништа.

Дан победе над фашизмом

МАГАЗИН

11.5.2014.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

олагањем венаца на Споменик отпора и победе представници локалне самоуправе, Војске Србије, полиције, удружења бораца који су учествовали у ратовима од 1991-1999. и оних који негују традиције ослободилачких ратова и ове године су подсетили на 9. мај 1945. године када је, након капитулације Немачке, окончан шестогодишњи рат. Иако је капитулацијом формално завршен Други светски рат у Европи остаци немачких трупа су још неколико дана пружали отпор, а са простора некадашње Југославије протерани 15. маја. У ратним операцијама на простору више од 60 држава учествовало је око 110 милиона војника, а иако коначан број жртава никада није утврђен процењује се да се креће између 55 и 60 милиона, а да је 35 милиона људи из рата изашло са лакшим или тежим повредама. На један од најзначајнијих датума у новијој светској историји је, након полагања венца, подсетио је председник Скупштине града Сретен Јовановић, а након сазнања да је у нашој земљи неправедно запостављен указао на потребу да се, зарад најмлађих генерација, увек подсећа на дан када је Немачка признала историјску грешку. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 11.5.2014.

Значајан помак у приближавању потребама грађана

МАГАЗИН

11.5.2014.

ФУНКЦИОНАЛНА ГРАДСКА УПРАВА

- Највећи број запослених у Градској управи има средњу стручну спрему, неки и нижу, а просечна старост прелази 53 године. - Само троје запослених млађи од 30 година. - Од 25 месних канцеларија на подручју града у само 17 постоје лица која могу да обављају посао матичара. – У поступку решавања захтева грађана избачене све непотребне процедуре, смањен износ такси, а оне укинуте тамо где не треба да се плаћају. Електронски регистар административних процедура постављен на званичном сајту града. Регулаторна реформа прописује административне процедуре којима се елиминише свака импровизација. - При доношењу решења запослени у Градској управи руководили су се прописима који су давно престали да важе, па су у другостепеном поступку она оспоравана пред редовним судовима. - Радило се по инерцији без праћења честих промена закона и других прописа што је стварало бројне непријатности

Фото: М. Радовановић

Милош Петровић

МАГАЗИН

11.5.2014.

д дана када је успостављена модерна српска држава, а на њеној територији локалне самоуправе, постојала је тежња да буду организоване тако да на најбољи начин задовоље потребе грађана. Мењале су се временом владајуће гарнитуре, а свака покушавала да прописе који се односе на рад локалних самоуправа прилагоде актуелној ситуацији. Све до усвајања последњег Закона о локалној самоуправи Градска управа је била само служба која је пружала логистичку подршку осталим органима, а по тренутно важећем је, уз скупштину, градско веће и градоначелника, посебан орган у систему локалне управе. Начелник Милош Петровић сведочи да, иако је закон ступио на снагу 2007. године, краљевачка Градска управа још није у пуном капацитету стекла статус органа па су, схватајући важност нове концепције, од прошле године интензивирани напори за стварање функционалне управе којом би се поново успоставиле покидане везе између појединих одељења.

Поред јединственог органа, у општинама и градовима са више од 60 хиљада становника закон дозвољава могућност формирања више управа, па Чачак има осам а Ужице четири. Иако се у прошлости нико није бавио анализом рада са циљем да утврди који вид организовања највише одговара потребама грађана у Краљеву је политички врх сматрао да то треба да буде јединствен орган, а показало се да то има и предности и мане. Када је крајем марта прошле године у Скупштини града усвојена нова Одлука о Градској управи дошло је до промене њене структуре која је богатија за два нова одељења па је, на основу закона који је локалним управама први пут пружио могућност да имају својину, формирано Одељење за управљање својином и информативне технологије. Србија је последња земља у Европи у којој је република била власник свега, а локалне управе нису имале ништа у својини. Када је пред крај 2011. године усвојен нови закон пружена им је могућност да, током три на-

редне године на територији коју покривају, евидентирају својину и укњиже је код одговарајуће службе. - У складу са искуствима западних земаља повезали смо управљање имовином са информационим технологијама, јер смо као резултат једног пројекта имали ГИС центар. То је информациони алат којим се управља геопросторним подацима и јединицама, а уско је везано за управљање имовином. Формирали смо и ново Одељење за послове одбране и ванредне ситуације, што посебно долази до изражаја у ситуацији у каквој смо сада, а Одељење за отклањање последица земљотерса трансформисано је у ово ново. Формирали смо Канцеларију за брзе одговоре као начин за комуникацију локалне самоуправе са јавним предузећима и установама. Раније се дешавало да грађани траже помоћ, а да се нико на то дуго није обазирао. Ова Канцеларија има задатак да у најкраћем року проследи сва питање службама којима су намењена, а треба

да пружи помоћ и потенцијалним инвеститорима да на једном месту добију информације о свему што их интересује, почев од локације до добијања грађевинске дозволе за које пружа стручну помоћ. Новина је и формирање Канцеларије за младе и преузимање послова саветника за заштиту права пацијената – објашњава Петровић Иако је под плаштом децентрализације република покушала да на локални ниво пренесе нове надлежности није створила могућност за финансирање тих послова и пријем нових радника, који је лимитиран максимумом броја запослених у локалној самоуправи, па је за ново запошљавање неопходна сагласност владе као највишег извршног органа. Градска управа је оптерећена бројним проблемима између осталих и недостатком потребног броја стручних кадрова. Иако је број запослених довољан кадровска структура не задовољава, јер највећи број запослених има средњу стручну спрему, неки и

нижу, а просечна старост прелази 53 године. Поражавајуће делује податак да су само троје запослених млађи од 30 година, а док велики број чека одлазак у пензију нема могућности запошљавања нових који би се до тада на адекватан начин приремили за адекватну замену. Закон о матичним књигама прописује да матичар може да буде само лице са високом стручном спремом друштвено-политичких наука, положеним државним и посебним стручним испитом за матичара. Да би полагао будући матичар треба да има годину дана радног искуства у струци, а проблем посебне врсте су запослени у месним канцеларијама који обављају и посао матичара. Због тога од 25 месних канцеларија на подручју града у само 17 постоје лица која могу да обављају посао матичара. Стална конференција градова и општина Србије је крајем новембра 2012. године Краљеву понудила сарадњу са Центром за добро управљање Оптимус

у реализацији пројекта „Унапређење пословног окружења на локалном нивоу кроз регулаторну реформу“. Пројекат вредан 147 хиљада швајцарских франака финансира влада Швајцарске преко Секретаријата за економске односе и развој, а Градска управа је ослобођена плаћања првобитно договореног учешћа од 10 одсто вредности пројекта чија реализација траје 16 месеци. Пројекат је у завршној фази а до сада је, каже Петровић, пописано 175 административних поступака који се воде код Градске управе. - Они су анализирани и тачно детектоване лоше стране и слабости сваког од њих. Дешавало се да се у појединим дуплира документација, па смо избацили све непотребне процедуре и увели стандардне обрасце, а то значи да чиновник у Градској управи више не може да импровизује и води поступак како жели. Тачно смо прописали који је образац потребан за поједини поступак, шта треба приложити, а шта Градска управа може да прибави по службеној дужности и ко-

11.5.2014.

МАГАЗИН

лика се такса наплаћује. Раније су таксе наплаћиване по више основа, јер локална самоуправа нема право да наплаћује таксе за послове које јој је поверила република. Избацили смо све непотребне процедуре, смањили износе такси, укинули тамо где не треба да се плаћају, направили електронски регистар и поставили на сајту града. Још увек је у пробној фази и није у потпуности заживео јер су потребне неке мање интервенције у техничком смислу да се ураде. После тога никакав поступак неће моћи да се води ако није регистрован као такав – каже Петровић. Једна од најважнијих предности регулаторне реформе је скраћивање свих рокова, посебно оних за утврђивање исправности докумената и решавање захтева грађана. Скраћени су сви рокови прописани законом на период од 30 до 60 дана, а свуда где је то било осам смањено је на пет. Начелник Градске управе много

значајнијим сматра рок за преглед исправности документације који је по новим прописима скраћен на три дана. У том периоду службеник је дужан да утврди да ли је захтев исправан, шта недостаје и позове странку да допуни ако је потребно. Установљено је да су раније захтеви по фиокама стајали месецима све док се странка не заинтересује за њихову судбину, а из Градске управе поручују да ће убудуће сваки запослени морати да се придржава свих прописаних рокова. Искуство показује да је све ново у почетку увек наилазило на отпор запослених, па тога има и сада. Петровић верује да ће га бити све док запослени не схвате да је регулаторна реформа и у њиховом интересу, јер прописује процедуре којима се елиминише свака импровизација. Установљено је да су се при доношењу решења запослени руководили прописима који су давно престали да важе, па су у другостепеном поступку она оспоравана пред ре-

довним судовима. Радило се по инерцији без праћења честих промена закона и других прописа што је стварало бројне непријатности. Регулаторна реформа то елиминише и ствара правни оквир за далеко функционалнији рад Градске управе. - Ових дана ћемо организовати састанак на коме ћемо представнике јавних предузећа упознати са предно стима регулаторне реформе и понудити да потпишу протокол о размени докумената по службеној дужности. То практично значи да кад неко поднесе захтев за добијање грађевинске дозволе неће морати да иде у „Водовод“, „Електродистрибуцију“, или неко друго јавно предузеће да тражи потребне услове. Мало ће теже да буде са републичким предузећима, али ће сва локална, након потписивања протокола о размени података по службеној дужности, имати обавезу да их достављају електронским путем. У свакој организационој јединици на нивоу

спроведеног поступка јавне набавке отворене су понуде и констатовано да је најповољнија за читава три милиона динара нижа од процењене вредности радова. Рок за завршетак је деведесет дана након увођења извођача у посао, па се очекује да зграда правим сјајем заблиста до јесени. Из реконструкције је изузето приземље које ће бити реконструисано у другој фази кад буду обзбеђена средства, а постоји могућност да се до њих дође и ребалансом буџета за ову годину. Обимни радови подразумевају и скидање свих 127 клима уређаја, који битно нарушавају изглед зграде, да би након реконструкције поново били постављени, али испод посебних брисолеја тако да ће бити сакривени од погледа споља. У не тако давној пршлости извршени су знатни радови на адаптацији радног простора и делимично опремљене скупштинске сале један и три, а комплетно реконструисана сала

два. Донаторским средствима набављено је једно возило које се већ налази у употреби. Током прошле и ове године умрежено је дванаест месних кланцеларија, па становници удаљенијих делова територије града не морају да долазе у Краљево за сваки од потребних докумената која ће им бити доступнија већ од октобра кад сви подаци из матичних књига буду унесени у систем. Кад Телеком створи потребне услове у систем ће бити укључено и преосталих дванаест канцеларија. Запосленим Краљевчанима је посебно значајна чињеница да је уведено клизно радно време и да ће одговарајуће службе, пре свих матична и за оверу докумената, уместо до 15 радити до 17 сати. Увођењем двосменског рада инспекцијских служби и Комуналне полиције обезбеђује се дуже присуство на терену ових одељења Градске управе.

Т. Радовановић

управе решењем сам одредио по једно лице задужено за размену докумената по службеној дужности по тачно утврђеном начину, а на основу одговарајућег правилника. У једном тренутку ћемо направити пресек и физички избацити све обрасце захтева који постоје, па иако циљ електронског регистра није да га користе грађани који имају рачунар он представља правну сигурност. Кад се објави на сајту града свим заинтересованим лицима ће бити доступно шта је потребно за остваривање неког права, а то обавезује запослене да не траже ништа ван онога што је прописано – каже Петровић. Од када је 1963. године направљена зграда у којој се налази Градска управа у њу ништа значајније није улагано. Оронула фасада са које отпадају делови представља опасност за пролазнике, па је расписан тендер за избор најповољнијег извођача радова на реконструкцији објекта. Након

МАГАЗИН

27.4.2014. 11.5.2014.

Прва година рада Фонда за развој пољопривреде

ЗНАЧАЈНА ПОМОЋ ПОЉОПРИВРЕДИ - Од осам хиљада регистрованих пољопривредних домаћинстава на подручју града средства за регресирање трошкова осигурања усева, животиња, расадника и малих вишегодишњих засада користило тек њих пет стотина. – Држава подмирује 40 одсто трошкова осигурања док преосталих 60 пада на терет локалне самоуправе. – За вештачко осемењавање око 5.000 крава и јуница утрошено више од седам милиона динара. – Погодност суфинансирања камата на кредите којима се поспешује пољопривредна производња искористило 145 пољопривредника. - За поспешивање пољопривредне производње у овој години планирано 82 милиона и 750 хиљада динара

Фото: М. Радовановић

Драган Чорбић

МАГАЗИН 11.5.2014.

ако је формиран у децембру 2011. године за време мандата коалиције која на локалним изборима наредне није успела да понови успех из ранијих година Фонд за развој пољопривреде града Краљева није успео да профункционише у пуном капацитету ни у првој половини владавине актуелне владајуће већине у Скупштини града. Након што је у новембру 2012. Скупштина усвојила Статут Фонда створили су се сви услови да почне са радом већ почетком наредне године са почетних 58 милиона и 850 хиљада динара буџетских средстава. И док су припадници владајуће већине рад Фонда за развој пољопривреде у протеклој години оцењивали високим оценама опозициони одборници су имали озбиљне замерке на рад што је био повод да од председника Управног одбора Драгана Чорбића потражимо одговор на бројна питања, пре свих оно које се односи на закашњење везано за почетак рада, али и начин трошења средстава на који су указивали представници опозиционих странака. И поред чињенице да су усвајањем статута створени услови за рад на почетак се чекало због усвајања Закона о пољопривреди и руралном развоју који је ступио на снагу последњег дана јануара прошле године. Тек тада дато је зелено светло да средства која су намењена поспешивању пољопривредне производње, на основу плана и програма Фонда са којим се сагласило Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде, буду усмерена према крајњим корисницима. Демантујући све наводе опозиционих одборника Драган Чорбић уверава да је током целе претходне године Фонд радио искључиво према плану и програму о чијој се рализацији брину Управни и Надзорни одбор који чине представници свих странака владајуће већине у Скупштини града. Именује их и разрешава Скупштина града, а радом Фонда као одговорно лице по статуту руководи председник Управног одбора. Фонд за развој пољопривреде има статус правног лица са посебним текућим рачуном код Управе за трезор

преко кога се средства усмеравају према крајњим корисницима. Председник Управног одбора је дужан да извештај о раду за претходну годину достави до краја марта наредне, па се тако и онај који се односи на 2013. нашао пред одборницима на последњој седници Скупштине града. Сем што пласира средства из буџета намењена унапређењу пољопривредне производње Фонд је у обавези да контролише начин трошења и предузима санкције према онима који то не чине наменски. Од укупне количине средстава током претходне године 43 милиона динара је пласирано за регресирање трошкова осигурања усева, животиња, расадника и малих вишегодишњих засада. Закон је тачно дефинисао износ средстава којима се регресира осигурање, а држава обезбедила рефундацију 40 одсто укупног износа осигурања. Преосталих 60 обезбедила је локална самоуправа из градског буџета преко Фонда за развој пољопривреде, а поред чињенице да је пољопривредним произвођачима обезбеђено покривање укупног трошка осигурања остављена им је и могућност да сами изаберу осигуравајуће друштво код кога ће осигурати усеве, животиње и засаде. Да би поступак био поједностављен у згради Градске управе отворен је посебан шалтер на коме сваког радног дана у времену од 8 до 12 сати пољопривредни произвођачи могу да добију сва потребна обавештења, преузму потребне формуларе за сваку од услуга које пружа Фонд за развој пољопривреде и по испуњењу прописаних услова поднесу захтеве. Драган Чорбић посебно истиче да све локалне самуправе у Србији нису биле у могућности да регресирају удео у осигурању, а да је Краљево међу првима пољопривредницима понудило овај вид помоћи за који је у претходној години планирано 15 милиона динара. Од осам хиљада регистрованих пољопривредних домаћинстава на подручју града средства је користило тек њих пет стотина, а потрошено је 10 милиона и 800 хиљада динара. Иску-

ство из претходне године упућује на размишљање да би, уколико ове године буде конкурисао већи број пољопривредних произвођача, количина средстава могла да буде увећана. - Фонд за развој пољопривреде је учествовао и у регресирању трошкова вештачког осемењавања уматичених крава и јуница са 1.500 динара по грлу, а ову повољност искористили су власници око 5.000 грла за шта је потрошено 7 милиона и 230 хиљада од планираних 10 милиона динара. Свакоме ко је на шалтер број 5 Градске управе донео валидан рачун у року од 10 до 15 дана од подношења исплаћена је одговарајућа надокнада. Ове године смо за исту сврху обезбедили 9 милиона динара, а на основу претходног искуства верујем да ћемо подмирити потребе пољоприврдника – каже Чорбић. Трећа мера која је реализована током претходне године, а која је дала позитивне резултате, односи се на суфинансирање камата на кредите којима се поспешује пољопривредна производња. Преко три пословне банке рализовано је 145 кредита под повољним условима, а од износа камате који се крећу између 16 и 20, па и више, одсто обавеза крајњих корисника своди се тек на два процента. Законом је дефинисано за шта могу да се користе ова средства, а први пут је пружена могућност да се поред нове набавља и половна механизација чија се куповина доказује купопродајним уговором. Кредит се може користити за куповину репро материјала, вештачких ђубрива, средстава за заштиту, сточне хране, садног материјала, система за наводњавање, а од ове године и за копање бунара. Четврта мера је усмерена на реализацију пројеката из области примарне пољопривредне производње, а од предвиђених 18 око 12 милиона динара је искоришћено за набавку различитих грла стоке, куповину садног материјала, система за наводњавање, противградних мрежа као и пројекте из области сточарства и производње печурака. Услов за коришћење средстава је да носилац има регистровано

11.5.2014.

МАГАЗИН

пољопривредно газдинство, а да му је пољопривредна производња основна делатност што подносилац захтева документује здравственом књижицом. Средства је прошле године користило 56 пољопривредника, а у случају њих четири води се поступак утврђивања свих околности по којима су утрошена средства. Уколико се утврди да је то било у супротности са предлогом пројекта на основу којих су добијена пољопривредници ће бити у обавези да их врате. - Фонд је формирао посебну комисију која на терену проверава сваки од 56 пројеката и реализацију у складу са пројектом на основу кога се одобравају средства. По потписивању уговора сваки добитник већ у року од 15 дана има на располагању средства која је дужан да искористи до истека тридесетог дана. У укупној вредности пројекта фонд учествује са 30 одсто, у брдско планинским са 45, а највише са 300 хиљада динара – каже Чорбић. Фонд за развој пољоприведе је из периода претходне власти наследио обавезу да Пољопривредно-саветодавно стручној служби исплаћује милион и по динара годишње за праћење програма раније набављених јуница, а служба да редовно подноси извештај члану Градског већа задуженом за пољопривреду. Спровођењу саветодавно стручних послова и организацији едукације за пољопривреднике, посебно током зимских месеци, али и подршци свих манифестација из области пољопривредне производње које укључују и посете сајмовима, намењено је додатних два милиона динара. Све што се током протекле године показало позитивним, и дало очекиване резултате, наставља се и током ове у којој је за поспешивање пољопривредне производње планирано 82 милиона и 750 хиљада динара. И док је учешће у регресирању трошкова осигурања остало на нивоу прошле године, а за вештачко осемењавање уматичених крава и јуница планирано 9 милиона, камате на кредите ће бити регресиране са читавих 25 милиона

динара. Истим средствима као и ранијих година финансираће се рад пољопривредно саветодавне стручне службе, а значајно повећање планирано је за финансирање различитих пројеката пољопривредне производње за које је уместо прошлогодишњих 18 предвиђено 25 милиона динара. Седница Скупштине града на којој је разматран извештај о раду Фонда у прошлој години остаће запамћена по примедбама којима се указује на ненаменско трошење средстава. Драган Чорбић парадоксалним сматра да замерке упућују представници партија које су учествовале у потписивању уговора са Пољопривредно саветодавном стручном службом „Краљево“ којим су преузели обавезу плаћања договореног годишњег износа. - Помињали су се и неке дневнице иако чланови Управног и Надзорног одбора не добијају никакве дневнице. По статуту Фонда за развој пољопривреде председник Управног одбора има право на надокнаду у износу од 35 процената од републичког просека што износи двадесетак хиљада динара месечно. У исто време чланови одбора имају право на само 4 процента просечне зараде остварене у одређеном месецу, али само за седнице на којима су учестовали, а износ од око 1.500 динара мањи је и од износа гарантоване дневнице. Право на надокнаду имају и чланови комисија које раде на терену, а припада им само три стота дела вредности пројекта чију реализацију контролишу – каже Чорбић са посебним нагласком на важност контроле утрошка средстава којима располаже Фонд за развој пољопривреде. За различите активности у претходној години потрошено је тек нешто више од једног процента укупних средстава, а најмање за услуге по уговору. Иако је за то било предвиђено два милиона потрошено је 987 хиљада динара што је мање од половине. Важније од тога је сазнање да ни један динар није потрошен без одлуке Управног одбора Фонда. Већ почетком овог месеца очекује

се расписивање конкурса за регресиране кредите уз обавезу банака да врше контролу. Председник Управног одбора Фонда обећава тромесечне извештаје како би се онемогућило да се, као у неким ранијим временима, знатна средства троше без икакве контроле, а да иза њих не стоје очекивани резултати. За сваког корисника средстава за реализацију било ког пројекта постоји досије у Секретаријату за привреду и финансије који је у сваком тренутку доступан свим надлежним органима. У том смислу веома је важна контрола свих токова новца на терену и реализација сваког појединачног пројекта. Ако је у питању гајење стоке свако уматичено грло мора бити обележено на законом прописан начин, а уз фотографију у досијеу су и други подаци, копија пасоша и подаци о здравственом стању у складу са Законом о ветерини. Замерке критичара Фонда за развој пољопривреде засноване су на неповерењу везаном за нека ранија времена када се много обећавало, а ништа од обећаног није поштовало. У Фонду тврде да се таква пракса неће понављати и да ће средства за развој пољопривреде моћи да користе сва регистрована пољопривредна газдинства која испуне потребне услове. Колико је за годину дана постојања порастао углед Фонда за развој пољопривреде сведочи податак да се сваког дана на шалтеру у згради Градске управе за одређене повољности интересује и до 30 пољопривредних произвођача. Од тренутка расписивања конкурса за доделу средстава намењених пољопривредној производњи у Фонду обећавају агресивну медијску кампању како би до што већег броја пољопривредника стигле информације о повољностима које могу да користе. Осим информација на каналима свих локалних телевизија сва дешавања од расписвања конкурса до завршетка пројекта могу да се прате на посебном веб сајту. Т. Радовановић

Покрет Југословенски центар Тито

МАГАЗИН

11.5.2014.

ЈУÃÎÍÎÑÒÀËÃÈ× È ЈУÃÎФУÒУÐÈÑ

ÀÐÈ ÑÒÈ

- Југословенски центар Тито постоји од 2005. године са задатком да негује традиције антифашизма, социјалистичке револуције и изградње у Југославији до њеног нестанка са политичке карте Европе, али и тековине Народноослободилачке борбе, лика и дела Јосипа Броза Тита. - Циљ организације је обнављање братства и јединства, али и јаке државе каква је Југославија некада била. - Светска економска криза показује колико је пројекат Европске уније рањив, подложан рушењу, променама и спољним утицајима. - Југословенски центар Тито улаже сву енергију и снагу да Србија буде земља која ће имати светлу будућност, а не она из које ће да одлази омладина и високо образовани кадрови

11.5.2014.

МАГАЗИН

ада су након демократских промена у земљи после 2000. године једна за другом нестале готово све организације познате као друштвено-политичке почеле су да се јављају организације цивилног друштва. Све присутнија прича о евроинтеграцијама у први план ставља значај таквих организација које се, стављајућу у први план различите интересе, баве различитим облицима друштвеног живота. Пажњу малог броја Краљевчана који су се другог празничног дана у мају затекли у Омладинској и Улици октобарских жртава привукла је група од стотинак пролазника са заставама и обележијима која подсећају на период

некада велике државе са више од двадесет милиона становника од којих за сада мали број верује да би таква заједница могла поново бити успостављена. На такве тенденције указује генерални секретар београдског Покрета Југословенски центар Тито Борис Петковић који је са гостима из Словеније путевима Народноослободилачке борбе стигао и у Краљево. Југословенски центар Тито постоји од 2005. године са задатком да негује традиције антифашизма, социјалистичке револуције и изградње у Југославији до њеног нестанка са политичке карте Европе, али и тековине Народноослободилачке борбе, лика и дела Јосипа Броза Тита.

- Ми нисмо само југоносталгичари, а за себе волимо да кажемо да смо југофутуристи. Залажемо се за радничка права, социјалну правду, обнављање Југославије каква је била искључиво на бази равноправности и добровољности народа и република које су настале из Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Циљ тог дела наше борбе је обнављање братства и јединства, али и јаке државе каква је некада била. Зато сарађујемо са организацијама, удружењима, партијама, покретима са простора целе бивше Југославије. Сарађујемо са СУБНОР Словеније и њиховом секцијом АВНОЈ Словенија чији су представници посетили Кра-

љево, у Хрватској са друштвима Јосип Броз Тито и Комунистичком партијом Хрватске, а у Босни и Херцеговини са Народном комунистичком партијом БиХ, Друштвом Јосип Броз Тито Босна и Херцеговина. У Србији имамо сарадњу са другим сродним организацијама, у Македонији са Друштвом Јосип Броз Тито Кочани, Покретом Титови следбеници из Скопља, партијом Сојуз на Титовој леви сили, у Црној Гори са СУБНОР Црне Горе, Југословенском комунистичком партијом Црне Горе и тако даље – каже Петковић. Сродне организације залажу се за исте ствари, а посебно задовољство ствара сазнање да су чланови покрета домаћини истомишљеницима из Сло-

веније који су четвородневну турнеју по Србији завршили 4. маја у Кући цвећа одавањем поште бившем доживотном председнику Југославије. Југословенски центар Тито већ пету годину заредом на дан када је 1980. године преминуо Јосип Броз, традиционално организује комеморативни скуп на коме се окупљају југоносталгичари са простора целе бивше Југославије, највише из Словеније. Досадашње искуство сведочи о правом југословенском скупу који доказује да међу народима на овим просторима још није заборављено дуго присутно братство и јединство, другарство и пријатељство. Борис Петковић верује да је светска економска криза показала колико је

пројекат Европске уније рањив, подложан рушењу, променама и спољним утицајима, који лако може да се сломи исто колико и капитализам. Иако постоји мала вероватноћа да би то могло да се догоди у скорије време није мали број оних који верују да би систем потрошачког друштва могао да се сам уруши за деценију или две. - Нико од нас није ни луд ни блесав да прижељкује нове ратове, револуцију и нова страдања. Једна српска пословица која каже „Ко жели рат у кући му био“. Ми то не желимо. Ми желимо да народи и републике бивше Југославије на добровољној бази сами одлуче да се поново уједине у неку нову државу, а наш циљ је да то буде со-

МАГАЗИН

11.5.2014.

цијалистичка југословенска држава исто онолико јака као што је била. Не желимо да правимо никакве револуције, страдања и убијања, већ да мирним путем обновимо и вратимо оно што нам је отето. Мислимо да је то могуће, јер ко би трошио време, енергију и новац на нешто за шта не мисли да може да успе. Нико. Радимо ово зато што верујемо у то и што мислимо да то може успети – каже Петковић. Чланство Југословенског центра Тито организовано је у општинске и градске комитете еквивалнетне одборима као што су они у Краљеву, Ковачици, Београду, Панчеву, Бачкој Паланци, Пријепољу, Новом Саду. Иако још нема снагу организације која би значајније могла да утиче на друштвене токове окупља истомишљенике каквих има у готово свим републикама бивше Југославије. Пар хиљада чланова који су приступили покрету у ових неколико година од оснивања даје довољно наде да би у наредном периоду могао да прерасте у значајну снагу способну да утиче на политичке промене. Инфраструктура покрета се, каже Петковић, шири и учвршћује ,као и сарадња са сличним удружењима, организацијама и партијама. У Србији

су то Комунисти Србије, Савез комуниста Југославије у Србији, Комунистичка партија, СУБНОР Србије и друге. Значајнији утицај на друштвена кретања изостао је због раслојености левичарског антифашистичког тела на више организација, али је сарадња са сродним које деле исте вредности довољан подстицај на ширењу левичарских идеја које заступају. Колико су заједничке идеје присутне међу народима некадашње земље сведочи податак да се на местима значајним за стварање друге Југославије окупља све већи број присталица идеје о новој заједничкој држави. Једно такво одржава се сваке године у Јајцу на дан када су у овом месту 1943. године ударени темељи државе који су почели да попуштају почетком последње деценије двадесетог века. Борис Петковић потврђује да се на том месту окупи и више од десет хиљада истомишљеника из свих бивших република, сада независних држава. - Сваке године се окупљамо и делујемо у два сегмента. Окупљамо се као поштоваоци догађаја из прошлости везаних за Народноослободилачку борбу и Социјалистичку Федеративну

Републику Југославију, а са друге стране подржавамо захтеве студената за бесплатно школовање и образовање, и заштиту права радника. Подржавамо све радничке протесте јер смо левичарска, социјална организација која се залаже за социјалну правду. Делујемо тако што поштујемо датуме из прошлости, али подржавамо и захтеве обичних људи за бољим животом у садашњости и будућности – каже Петковић. Према структури чланства Југосло-

венски центар Тито спада у ред најмлађих организација у Србији. Иако би се могло помислити да би идеја југословенства могла да буде присутна углавном међу старијим становницима држава са ових простора демантује је податак да су само двојица од чланова, председник и генерални секретар, старији од тридесет година. Ова констатација односи се само на активне чланове чији број варира, а који су стари између 20 и 30 година. Они старији, међу којима су и преживели

учесници Другог светског рата, имају и по више од 90 година, па нису у могућности да учествују у бројним активностима покрета. У наредном периоду Југословенски центар Тито очекује учвршћивање сарадње са постојећим и проширивање на друге организације које заступају сличне идеје и деле исте вредности. Жеља већине чланова је да једног дана, кад се за то створе услови, организација прерасте у јак јединствен, левичарски, комунистички и

општејугословенски покрет са циљем да утиче на промену стања у земљи. Отуда и порука свима који су незадовољни, и желе да се боре за своја права, боље данас и сутра деце и унука, да се прикључе Југословенском центру Тито у настојању да сву енергију и снагу уложи да Србија буде земља која ће имати светлу будућност, а не она из које ће да одлази омладина и високо образовани кадрови. Т. Радованвић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 11.5.2014.

Слободан Дане Лукић 1948 - 2014

МАГАЗИН 11.5.2014.

Опроштај од др Слободана Лукића

ВЕЧИТИ ДЕЧАК У ТЕЛУ ОДРАСЛОГ ЧОВЕКА - Доктор Слободан Лукић је спасао многе, али није могао себе. - Кад је положио Хипократову заклетву положио је живот пред пацијенте и јавност која је често унапред незадовољна и припремљена на осуду свега што лекари раде спремни да спашавају животе док их околина омета у обављању посла. – Током двадесет година постојања Пливачког ватерполо клуба „Краљево“ Дане Лукић је на месту председника провео пуних седамнаест. - За дугогодишњи упоран рад Спорстки савез Краљева је др Лукића два пута прогласио за најуспешнијег спортског радника

ва дана након што је покошен мецима у близини зграде у којој је становао заувек отишао од др Слободана Лукића су се опростили пријатељи и колеге из Здравственог центра „Студеница“. На комеморативном скупу који је тим поводом одржан у Хируршкој болници директор др Зво-

нимир Веселиновић је подсетио на успешну каријеру врсног хирурга који је након гимназије у родном Трстенику завршио Медицински факултет у Београду. После само две године рада у краљевачком Медицинском центру пружена му је прилика да оствари дечачки сан и специјализира општу хи-

рургију. Након завршетка 1982. требало је да прође тек неколико година да би постао директор Опште болнице, затим шеф Операционог блока и Одељења интензивне неге и Хируршког одсека Опште хирургије да би 2006. постао начелник овог одељења. Кад је прошле године стекао услов за одла-

МАГАЗИН 11.5.2014.

зак у пензију самоиницијативно се повукао са места начелника, а на инсистирање млађих колега остао да им помаже још годину, или две. Сем максималне посвећености хирургији због које није штедео ни себе ни сараднике имао је особину великих да се издигне изнад свакодневице и улаже у све што је ново, а применљиво у локалним условима. То га је мотивисало да буде оснивач Удружења ендоскопских хирурга Југославије и да на први миг ухвати прикључак и здушно се укључи у имплементацију лапароскпије у Краљеву чији је Здравствени центар постао трећа установа у Србији која је применила ову методу лечења. Вишедеценијски рад на оперативним процедурама и припреми пацијената за дијализу, које нико није волео да ради, издвајао га је од других колега, а стечено искуство је преносио на тимове млађих колега. - Отели су те и убили. Ја још увек нисам сигуран ко. Да ли метак, да ли сиромаштво друштва, да ли медијска и свака друга хајка која се више од десет година води против нас у белом. Одговор мора да да неко други. Жртва можда покрене лавину која ће покопати све ратне секире између нас и наших пацијената, покрити мржњу и бес усмерену ка нама у белом, вратити достојанство лекара и сестара, достојанство које си ти носио – рекао је др Веселиновић. Опраштање од драгих пријатеља и сарадника изазива тужна осећања, а опроштај од великог хуманисте, учитеља лекара и сестара, који је цео живот посветио борби против болести дајући све од себе, некада и узалудно, повод је за подсећање на достојанственог представника професије од кога су сви сарадници много научили. Дивили су се сви спонтаном и ненаметљивом шарму вечитог дечака у телу одраслог човека. На давно изречену констатацију да се за неког ко је убио човека може рећи да је убио цео свет подсетио је начелник Одељења хирургије из Новог Пазара др Изет Тутић закључивши да се за онога ко је целог живота спашавао животе људи може рећи да је спа-

шавао свет. Др Лукић је спасао многе, али није могао себе. У тренутку кад је положио Хипократову заклетву положио је живот пред пацијенте и јавност која је често унапред незадовољна и припремљена на осуду свега што лекари раде спремни да спашавају животе док их околина омета у обављању посла. Колико је др Лукић целог живота несебично помагао пацијентима и колегама сведоче тешки тренуци ратних страдања кад је прискочио у помоћ новопазарским здравственим радницима, поготово 31. маја 1999. године кад су страдали бројни становници овог града. Том приликом су први у помоћ прискочили краљевачки хирурзи које је послао др Лукић. - Др Лукић је нашао свој мир а ми, људи у белим мантилима, морамо управо због њега наставити мисију помагања онима који су болесни, којима је тешко и који од нас често очекују немогуће заборављајући да нисмо ти који управљају животом и смрћу, већ лекари који смо ту да олакшамо и ублажимо. Једино бог може да удахне и одузме живот, али пацијенти то често заборављају. Заборављају то и новинари који креирају јавно мњење које опет од нас очекује немогуће. Ако ће то помоћи болеснима сви смо спремни да попут др Лукића положимо свој живот, да следимо пример човека, доктора, пријатеља, хирурга, који је цео живот посветио помагању и спашавању света и људи од болести и страдања. Лукић је живот ставио у службу хуманости, а позив обављао савесно и достојанствено водећи бригу о сваком болеснику, а колеге му биле браћа – рекао је др Тутић. У име Ватерполо пливачког клуба „Краљево“, Ватерполо савеза Србије и свих спортских радника од врсног лекара, заљубљеника у спорт и дугогодишњег председника клуба опростили су се др Александар Мацан, др Милан Матијевић и генерални секретар Ватерполо савеза Србије Немања Маријан. Последњег дана марта Пливачки ватерполо клуб је прославио двадесет година постојања и успешног рада, а

др Лукић је на месту првог човека провео читавих 17 година током којих је оставио неизбрисив траг у спорту који је изнедрио клуб цењен и поштован у земљи и иностранству. Такав рад постаје још значајнији кад се зна у како тешким условима клуб ради, а Дане Лукић је успео да преданим педагошким и спортским радом, са управом и тренерима, створи изузетне спортисте и добре људе који представљају понос града. Ватерполисти су свих тих година постизали врхунске резултате, прва екипа седам пута била победник летње лиге, а пливачи освајали бројне медаље на бројним такмичењима док се Дане Лукић посебно залагао за рад са млађим категоријама спортиста. Велики задатак који је себи давно поставио био је изградња затвореног базена, али је трагични догађај то спречио и као легат оставио наследницима да заврше посао и на тај начин му се одуже за све што је урадио за спорт и клуб. За дугогодишњи упоран рад који је био део његовог живота Спортски савез Краљева је др Лукића два пута прогласио за најуспешнијег спортског радника. - Ватерполо спорт је изгубио великог човека и великог пријатеља, а људи таквог квалитета заслужују да им се пружи свака врста пажње иако има и оних који не сматрају тако. Дане је хуманост испољавао водећи ПВК „Краљево“, а сву децу усмеравао да пливају, да се баве спортом и одвоје од улице. Недосањани сан је да сва краљевачка деца науче да пливају, а за то му је био неопходан зимски базен – истакао је Маријан уз обећање савеза да помогне да се то оствари, а нови спортски комплекс понесе име др Слободана Лукића. Одлуком колегијума начелника краљевачког Здравсвеног центра од уторка до петка, од 11 до 13 сати све амбуланте у Краљеву су обуставиле рад у знак сећања на врхунског лекара и хуманисту. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

11.5.2014.

МАГАЗИН

Др Слободан Лукић

На вест о смрти др Слободана Лукића

ÍÅÏÎÏÐÀÂЉÈÂÈ ÎÏÒÈÌÈÑÒÀ

Др Слободан Дане Лукић двадесет година сe налазио на челу Пливачког ватерполо клуба „Краљево“. Кад је 30. марта ове године обележаван значајан љубилеј последњи пут је говорио о љубави која ни за нијансу није попуштала пуне две деценије - Пре двадесет година у Министарству за спорт и омладину регистрован је Пливачки ватерполо клуб „Краљево“ и постао члан породице спортских клубова како у нашем граду, тако и републици. Неформално оснивање било је нешто раније 9. марта, али се папиролошки од тада рачуна да је клуб основан. Иницијативу су покренули ентузијасти и заљубљеници у пливачке спортове и ватерполо и кренули у авантуру у времену за које добар део суграђана и не зна како је било. Све је ишло у суноврат и рушење, а ми смо одлучили да кренемо у нешто правилно. Најапсурдније је било да смо правили нешто за шта нисмо имали никакво искуство. Имали смо само добру жељу опхрвани одличном идејом да овом граду и деци подаримо изузетно важан садржај у коме могу да се нормално развијају и максимално искажу. Скоро нико у тадашњем клубу није знао како то изгледа и идеја би вероватно потонула да није било једног изузетног човека чије је искуство, знање и упорност да нас научи како се то ради оставило дубоког трага, јер смо предано учили да устројимо клуб

и да по том устројству радимо. Колико су ти савети били корисни показује се и 20 година касније, јер још радимо по истим принципима, а мислим да су то прави у мору погрешних путева и странпутица. То је Тома Гочанин коме неизмерно дугујемо велику захвалност. Био је први селектор и тренер и први који нас је научио како се води клуб и како се са њим ради. Сви смо ми имали само велику жељу, али никакво искуство у томе. Већ 10. јула 1997. године Ватерполо клуб се појавио као такмичарска екипа, а прву утакмицу играо у Зрењанину. Прва која је икад одиграна у Краљеву, и званично верификована у Ватерполо савезу Србије, одиграна је седам дана касније, 17. јула 1997. године. Пионирски посао је започела екипа момака, а на томе се све даље наставља и стиже довде. Њима није било дато да постигну врхунац, али је било дато да буду записани као људи који су први заиграли ватерполо у Краљеву. То су Тома Ћирић, Никола Мајсторовић, Вукашин и Војислав Лукић, Милан и Милош Генчевић, Дарко Сојевић, Бранко Стојанов, Никола Комадинић,

Коста Тадић, Владимир Пешић, Марио Шпоња, Владимир Кораћ, Бранислав Сојевић, Владимир Петровић и Марко Арсенијевић који ће остати у аналима спорта као први који су почели да играју ватерполо. Краљево је град спорта, а овај спорт иако нов постао је врло атрактиван. Око базена, који није имао ни светла ни трибине, било је мало места за све који су дошли да гледају тренинге и утакмице, а наше утакмице су у то време биле посећеније него код традиционалних спортова где се посета мери десетинама гледалаца, док су код нас биле стотине. Како смо по Томиним упутствима озбиљно и бескомпромисно радили тако смо полако почињали да сазревамо и у играчком смислу и као клуб озбиљнији, па 2010. године постајемо први пут прваци Србије у нашем рангу. То је било право чудо да клуб који је био најмлађи у Србији, и имао најмање предуслова да постоји а камоли да се такмичи, поред свих осталих који су имали отворене и затворене базене и велику традицију, освоји првенство. У међувремену кренуле су иницијативе, па су изграђене

11.5.2014.

МАГАЗИН

трибине, осветљење на базену, па је тај објекат почео да личи на прави спортски, а не само комунални објекат за купање. Још тада смо покренули иницијативу за изградњу затвореног базена. Радећи озбиљно и предано 2006. до 2007. бивамо узастопно прваци Друге лиге Србије. У међувремену лига се дели на север и југ, па се финални победник добија на турниру четворице, а ми бивамо домаћини 2007. и 2011. године. Сваке године учествујемо у овом финалу а 2012. смо, мимо свих очекивања, супериорно поново освојили првенство Србије. Данас у клубу поред сениорске имамо још три млађе селекције, а само ватерполо селекција броји око 100 чланова. Прича о клубу је много дужа од приче о ватерполу. Заједно са активностима ватерполиста крећу и активности пливача, а са истим мукама са

којима се срећу ватерпости сусрећу се и пливачи, недостатком терена, простора и термина, а свакоме ко прати спорт јасно је да без континуираног рада не може да се постигне изиузетан резултат. Ми смо и у таквим условима изнедрили једног првака државе у пионирским категоријама. То је Срећко Стефановић који је освојио првенство Србије у такмичењу на отвореним базенима. На тим такмичењима су учествовали и клубови који имају далеко дужу традицију и далеко боље услове. Све говори о томе колико смо озбиљно и предано радили. Овај град лежи на три реке што је велика привилегија, а један од циљева које клуб треба да оствари је да у Краљеву нема непливача, јер је велика трагедија кад се неко удави у реци. Од самих почетака организујемо школу пливања, или почетно пливање, а у просеку за два и по

летња месеца, колико можемо да остваримо активност, кроз школу пливања прође око 500 деце. По броју лепих дана рекордна је била 2012. година када је кроз школу пливања прошло 600 деце. Све смо остварили озбиљним и предним радом, уз помоћ изузетних спортиста који су се нашли у редовима нашег клуба као људи коју су тренирали или играли за нас. У првом реду помињем Игора Гочанина који је код нас први пут дошао да игра ватерполо у времену кад је био професионални играч у Италији. У великим градовима велике спортисте срећете сваког дана. У мањим, поготово где нема традиције, свака таква величина представља магнет за децу. Друго велико име био је Предраг Зимоњић, такође прослављени репрезентативац, а треће млади репрезентативац Страхиња Рашовић.

Ми нисмо чекали Закон о спорту који је рекао да сви спортски радници и тренери морају да буду лиценцирани. Ми одавно имамо све лиценцирано, а помоћ у раду имамо од клубова у окружењу из Крушевца и Крагујевца. Да није помоћи тих клубова имали бисмо велике прекиде у тренирању, а и сада кад се тренинзи одржавају на недељном нивоу то није довољно. Ми више не можемо, јер су наша деца због одласка на тренинг прелазила и по 120 километара у одласку и повратку. Двадесет први век је, а ми нисмо хтели да гасимо клуб и нисмо хтели да одустајемо. Било је напорно, али је било вредно труда. Друштвена заједница је помагала са мање или више средстава зависно од гарнитуре која се налазила на власти, али је то увек далеко испод објективних потреба клуба. Девет месеци се

тренира у другом граду, девет месеци треба финансирати аутобус, плаћати базен и све остале дажбине, а трудимо се да одговоримо на позиве на сва такмичења која постоје у нашим селекцијама. Пливачи учествују на турнирима, првенствима пливачким фестивалима, и иду одакле где имамо позив. Средства су далеко испод наших потреба, а да није људи у овом граду, појединаца, предузећа и установа који препознају добар рад, да нам помогну без обзира на наше пливачке способности ми би се подавили. Шта даље? Ми смо капацитете које имамо на располагању искористили до максимума, а ни приближно нисмо остварили оно што смо зацртали. Зацртали смо школу пливања целе године да би се остварила идеја да у граду нема непливача. Нисмо оставрили женски ватерполо, синхроно пли-

вање и да ни један војник из овог града не оде као непливач. Нисам данас овде позвао градске челнике да би им било шта спочитавао. Није прилика за то, али искуство говори да нико из градске власти није остварио ни приближно од оног што је обећао. У крајњој линији ако су могли да се обрукају они ранији могу и ови сада. Ако су 20 година све гарнитуре власти знале шта и како радимо, и заклињале се у оца и мајку да ће доћи до реализације, ништа од тога није било. Зато могу и ови, али се надам јер морамо да живимо у нади. Надам се да ће једна гарнитура да оствари оно што је обећала, а ја бих желео да буде ова. Никоме до краја не верујем, јер ме 20 година учи нечему, али опет стојим у нади да ће то да се деси.

11.5.2014.

МАГАЗИН

Марија Мијајловић

Међународни дан медицинских сестара

Фото: М. Радовановић

НОВА УЛОГА МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕ

11.5.2014.

МАГАЗИН

ваког 12. маја медицинске сестре широм света обележавају свој дан у част Флоренс Најтингел зачетнице савременог сестринства која је 1860. године у болници Свети Тома отворила прву школу за болничарке, сачинила стручну и филозофску концепцију позива, написала прве уџбенике, установила заклетву и фонд за образовање сестара и развој сестринства. Половином 19. века је у Кримском рату организовала болнице при британском експедиционом корпусу и знатно реформисала санитетску службу и негу рањеника и болесника, и тако допринела да смртност у британским пољским болницама са 40 буде смањена на два одсто. Ученице Флоренс Најтингел су после Првог светског рата лечиле српске војнике и помогле

оснивање школе у Београду из које је прва генерација медицинских сестара изашла 1924. године. Међународни дан сестара ове године се обележава темом „Сестре: група за промене - витални ресурси за здравље“. Главна сестра Здравственог центра „Студеница“ и Болнице Краљево Марија Мијајловић наглашава да промене које се дешавају у здравству не заобилазе ни медицинске сестре, здравствене техничаре и бабице. Природа и темпо промена у здравственој заштити, промене у очекивањима и захтевима пацијената, као и промене у самом сестринству, захтевају да здравствена нега, која се темељи на уобичајеним принципима, поступцима и рутини, више није примерена и прихватљива.

- Савремена организација здравствене неге налаже да медицинске сестре-техничари и бабице адекватно примењују стечено знање, да га непрестано обогаћују новим садржајима и проширују већим сазнањима, а да садржај, обим и резултате рада исказују адекватним показатељима. Страх од промена отвара многа питања, између осталих да ли ће нова организација наметнути промену ставова, система вредности, етичког кодекса, аутентичности и емпатичности, односно да ли је то осиромашење или обогаћење професионалног индентитета медицинских сестара – техничара и бабица – каже Мијајловић. Од нове организације здравствене службе се очекује да обезбеди боље и рационалније обављање посла уз већа шанса за реализацију знања и способ-

ности, али и да омогући бољу усклађеност захтева струке и реалних услова рада и прецизно дефинише делокруг рада и степен професионалних компетенција. У новој позицији медицинске сестре очекују да коначно заузму право место и добију одговарајући значај, а да њихов број буде прилагођен потребама пацијената и њиховом здравственом стању. Уколико не буду много више цењене и плаћене, и не добију нове могућности и перспективе, може се догодити да буду у много неповољнијој ситуацији него сада. - Ако сестринство дефинишемо као професију која има за циљ бригу о здравом и болесном човеку, породици и заједници, онда није нескромно рећи да је мало професија које од човека траже потпуно професионално

припадање као што је то професија сестре. Улога сестара је да своје активности усмере на промоцију здравља, здравих стилова живота, превенцију болести и пружање квалитетне здравствене неге. Уколико свака од 13 милиона сестара широм света делује као узор, едукатор и иницијатор промена у породици, међу пријатељима, на радном месту и у заједници, заједно могу помоћи у борби против бројних болести. Свет сестринства обилује бројним изазовима, а отворен је за све који желе да учествују у изграђивању спознаје најплеменитије професије на свету. Повећање мотивације за професију, могућност интердисциплинарног приступа сестринству, истраживање и трајно стручно усавршавање су мере које очекујемо да буду подржане како

би се развијале кроз различите активности – каже Мијајловић. Медицинске сестре су распоређене на свим нивоима здравствене заштите почев од примарне преко секундарне до терцијарне, а за њихово школовање је потребно, поред свега што захтевају други профили, да поседују интуитивност, осећајност и хуманост. Да би одржале професију на одговарајућем нивоу сестре и техничари кроз процес рада се уче да те квалитете граде радом на перманентној едукацији и усавршавању кроз разне семинаре и дошколовавање. Иако најављено свечано обележавање Међународног дана медицинских сестара је у Здравственом центру „Студеница“ одложено због познатих догађаја везаних за смрт др Слободана Лукића. Т. Радовановић

Уз Дан медицинских сестара и техничара

ПРВА МЕЂУ СЕСТРАМА

МАГАЗИН

11.5.2014.

(1)

- Позив медицинске сестре је довољно драматичан да особа која се опредељује за те послове треба да буде физички и психички зрела и наоружана знањем да може да поднесе све напоре који је очекују у раду. – У крагујевачку Медицинску школу, као најпрестижнију у земљи, долазили су представници здравствених установа из целе Југославије да за своје клинике ангажују свршене ученице. Нова зграда болнице у Краљеву, првобитно намењена особљу Завода за социјално осигурање, била је знатно комфорнија у односу на претходне, имала електричну струју, водовод, канализацију, терацо под, грејала се пећима на дрва, а у свакој је било по десет болесничких кревета. - Колико је рад био напоран потврђује податак да је за три сата требало дати по педесет инјекција кристалног пеницилина са само два шприца и петнаест игала. Кад би се која иступила, и отежавала употребу, оштрена је турпијом и дезинфикована откувавањем

Фото: М. Радовановић

Милосија Богуновић

МАГАЗИН

11.5.2014.

еђународни дан медицинских сестара обележава се сваке године 12. маја у знак сећања на дан када је у Фиренци 1820. године рођена Флоренс Најтингејл која се целог живота борила за унапређење своје професије и права жена. Након школовања пријавила се за одлазак у Турску где је са групом од 38 медицинских сестара бринула о рањеницима у оквиру прве групе жена које су као медицински радници отишли на фронт. Од тог периода до данас бројне медицинске сестре и техничари су давали немерљив допринос побољшању здравствених услуга и као први сарадници лекара различитих специјалности у многоме олакшавали положај пре свега најтежих болесника. У краљевачком здравству, које бележи интензиван развој последњих неколико деценија, међу здравственим радницима је најпознатије име дугогодишње главне сестре Здравственог центра „Студеница“ Милосије Богуновић. У време када се након четири године основне школе у родном Милочају, и још толико у Краљеву, опредељивала за позив здравственог радника требало је завршити и два разреда више гимназије пре него крене у трогодишњу медицинску школу. У то време се сматрало да је позив медицинске сестре довољно драматичан и да особа која се опредељује за те послове треба да буде физички и психички зрелија и наоружана знањем да може да поднесе све напоре који је очекују кад почне да ради. Пред крај педесетих година прошлог века у Краљеву није било одговарајуће образовне установе, а најближа се налазила у Крагујевцу, па је детету из сиромашне породице која није могла да обезбеди средства за касније студије посебно одговарала школа интернатског типа за коју може да се добије и стипендија. У време кад још ни из далека није било довољно здравствених радника овог профила посебан мотив представљало је сазнање о сигурном запослењу након завршеног школовања. Иако је зграда Медицинске школе конципирана да обезбеђује довољан степен функционалности за рад меди-

цинских сестара све израженија је била носталгија због првог дужег одвајања од куће, па се у свакој прилици са особитим задовољством чекао распуст. Зграда школе са строгим критеријумима зидана је према потребама образовања180 ученица које су долазиле из целе Србије, а дисциплина се није много разликовала од оне у војсци. Више од пола века касније сестра Милосија се добро сећа четворокреветних соба са полицама за смештај ствари, витрина и по једном фотељом за сваку од ученица. - Тешке сомотске завесе и прекривачи чинили су да се кад уђеш осећаш као у дворцу. Упркос томе све смо много радиле, јер смо се припремале за професију која захтева максималну посвећеност током целог дана. Нисмо имале чистачицу, па је устајање било у пола пет како би могле да спремимо собе. У кухињи су биле само три старије куварице а ми смо као дежурне помагале, јер је све морало да функционише као у војсци. Доручак се служио у пола седам, а ми смо у беспрекорно уштирканим униформама у колони ишле у болницу која је била у близини. Практични део наставе завршавао се тек пола сата пре ручка који је почињао тачно у подне. Сервирале су га дежурне ученице на столовима прекривеним столњацима од белог дамаста које смо саме прале и пеглале. На столу је био и комплетан есцајг, пред сваком ученицом салвета, а директорка је све време оброка штрапацирала између столова и контролисала како која седи. Учила нас је бонтону, како се седи за столом и како се једе. Није могло да се срче ни мљацка, нити да се руке ослањају о сто, јер стално нас надгледа и опомиње. Иако је дисциплина била на изузетно високом нивоу никад се нисам жалила на тај период, јер сам знала колико ће ми такав однос према послу значити кад почнем да радим – прича сестра Милосија. Будућим медицинским сестрама није остајало превише времена за излазак у град сем недељом и четвртком између 4 и 6 поподне. Онима које из било којих разлога направе и најмањи прекршај ускраћена је и ова привиле-

гија. Посебна пажња посвећивана је хигијени и прању у школском вешерају након чега је све морало бити добо уштиркано и опеглано. Једно од строгих правила прописивало је да ништа не сме да буде окачено на прозор да се суши. За то је служило поткровље, а свака од ученица знала који јој канапчић за сушење веша припада. Све је на том узрасту изгледало огромно, и хол и фискултурна сала, сала за различите програме са позорницом, светле учионице за извођење наставе и ваннаставне активности. Директорка школе Маринка Раславчевић била је медицинска сестра која је после Другог светског рата отварала медицинске школе у Нишу и Косовској Митровици. Ученице прве генерације крагујевачке школе спавале су на душецима постављеним на поду све док ова установа није израсла у једну од најпрестижнијих у земљи, па су представници здравствених установа из целе Југославије долазили да за своје клинике ангажују свршене ученице које су касније, у највећој мери, биле на руководећим местима у различитим светским клиникама. - Током три године школе општег смера учило се све, а посебно ме импресионирало што смо поред стручних предмета учили комуникацију кроз вежбе које су биле као позоришне представе. Разговарамо најчешће на непријатну тему и учимо да на прихватљив начин кажемо нешто што није пријатно, и може да доведе до сукоба, али нас тера да нађемо одговарајуће речи и то превазиђемо негујући стил који смо научили. Кад директорка позове у канцеларију покуцаш, отвориш врата и питаш да ли можеш да уђеш, а не смеш да окренеш леђа ни кад излазиш него идеш натрашке руку иза леђа, отвараш врата лицем према директорки. Не смеш да нагазиш праг него мораш да прескочиш преко њега – прича Милосија. У време кад је требало уписати трећу годину отворена је Медицинска школа у Краљеву што је било велико олакшање за родитеље на ивици финансијских могућности. Као најбољој у првој генерацији

МАГАЗИН 11.5.2014.

медицинских сестара др Љубинко Ђорђевић је Милосију позвао на разговор и понудио место на одељењу хирургије. Пред првим генерацијама медицинских сестара после Другог светског рата од почетка школовања су били нови изазови. Она којој је припадала Милосија Богуновић била је прва која је полагала пријемни испит за упис, али и прва која је радила дипломски рад на задату тему. - Кад сам дошла на хирургију тамо су биле само две или три сестре са завршеном школом. Остали су били приучени и полуписмени болничари које су лекари обучавали да раде врло тешке и одговорне послове. На челу хирургије је војни хирург, чувени доктор Ђуковић, и опет војна дисциплина. Радиш по седам сати, а кад после треће смене треба да изађеш не можеш да погодиш врата колико је било тешко и напорно. Из рата смо изашли сиромашни, а болница усељена у зграду намењену социјалном осигурању кад је дотадашња у школи „Димитрије Туцовић“ постала мала. Отпочела је индустријализација, у Краљево се доселио велики број људи, па је и болница постала мала – прича сестра Милосија. Нова зграда је била знатно комфорнија у односу на претходне, имала електричну струју, водовод, канализацију, терацо под, грејала се пећима на дрва, а у свакој соби по десет болесничких кревета. Када је 1946. године почео да се употребљава пеницилин било је то револуционарно откриће. У земљу се увозио кристални пеницилин, а курир из краљевачке болнице сваког дана путовао у чачански дистрибутивни центар и доносио потребну количину на сонову спецификације. Изузетан хирур доктор Ђуковић тражио је дисциплину на високом нивоу. Све је морало да буде беспрекорно намештено и затегнуто, медицинске сестре у беспрекорним униформама у болесничким собама у које се улазило по тачно утврђеној хијерархији. Сви запослени су били веома дисциплиновани, једни из страха а други зато што су тако школовани. Сестра Милосија се сећа и непријатних ситуација када су онима којима се начин

рада и дисциплина не свиђају, или не могу да издрже, увек била отворена врата. Колико је рад био напоран потврђује податак да је за три сата требало дати по педесет инјекција кристалног пеницилина са само два шприца и петнаест игала. Кад би се која иступила, и отежавала употребу, оштрена је турпијом и дезинфикована откувавањем. У данашње време готово је незамисливо да су још у време школовања будуће медицинске сестре правиле системе за инфузију, паковале цевчице и капаљке и дезинфиковале у аутоклавима. - Било је много тешко на хирургији. Није нас било много, а они који су дошли брзо су бежали јер нису могли да издрже. Повољност је што су имали могућности да се запосле где пожеле. Остала сам две године, а кад више нисам могла примили су ме за инструкторку у Медицинској школи у којој сам остала неколико година. После удаје одселила сам се за Титоград и тамо радила на дечјој хирургији и ортопедији врло добро снабдевене клинике на којој сам доста научила. Кад сам се вратила после шест година отворена је урологија, а мене поставе за главну сестру свих хирушких служби. Дечја хирургија је већ почела са радом, ортопедија за одрасле такође, придружи се и урологија и све западне мени. Уз добар остали здравствени кадар, и знање које сам стекла, уз велики напор који смо сви улагали осетио се напредак у квалитету услуга. Долазе школовани лекари и сестре, уводе се нове ствари у медицину, усавршавају се људи, а кад понекад бацим поглед преко рамена видим како се у кратком времену из беде шездесетих година дошло до хируршког блока у коме усред зиме можеш да радиш у кратким рукавима. Све је чисто, уредно и комфорно, има пунктова за одржавање хигијене болесника што је било незамисливо у неким ранијим временима – прича Милосија Богуновић која је читавих 27 година била главна сестра на различитим одељењима. На урологији су, као и другим одељењима, освајане нове дијагностичке методе без могућности да се види како

то други раде. Искуство показује да ништа није тешко кад неко може да покаже како се нешто ради, а др Томо Јовановић и сестре Милена и Милосија су пуних шест година са великим успехом извршавали све задатке на урологији. Много година касније, после неколико година у пензији, признаје да је било тешко, али бих све то поновила. Краљевачко здравство је напредовало крупним корацима. Реновирана је стара болница и дограђивана по хоризонтали и вертикали. Изграђен је Дом здравља, породилиште и респектабилни вешерај који су срушени кад је зидана зграда нове Хируршке болнице са просторном сепарацијом према принципима прописаним за здравствене установе тог типа. Деведесете године прошлог века обележене немаштином смениле су санкције међународне заједнице које су наговештавеле све ближу олују. У то време Милосија Богуновић је као најискуснија постала главна медицинска сестра болнице са задатком да како зна и уме састави крај са крајем. - Санкције су биле страшне, и када би постојало светско такмичење медицинских сестара у импровизацији неке медицинске радње коју немаш са чиме да обавиш по прописаној процедури ми бисмо били прваци света. Мораш за све да се снађеш са оним што имаш, а имаш мало – каже сестра Милосија. Највећи проблем у време санкција било је обезбеђење исхране за велики број пацијената на болничком лечењу. У то време је у кухињи Здравственог центра „Студеница“ скувано 4.500 килограма џема од шљива купљених на пијаци. Тих година је Милосија Богуновић открила да су и диње лепе кад се скувају. Воће је добро понело у околини Краљева, а сестра Милосија обезбеђивла раднике да беру. На сличан начин обезбеђивани су парадајз, паприке и каце пуне купуса. Нашло се ту и нешто пиринча, тестенине и маслиновог уља из Грчке па су у болничкој кухињи прављене пите од кромпира, купуса и пиринча, посна сарма јер нема меса, разне чорбице и ко зна шта све само да би прехранили болеснике. Т. Радовановић

11.5.2014.

МАГАЗИН

Славица Попадић

Заборављени хероји: Славица Попадић (3)

- Једина жена ратни војни инвалид у Рашком округу дуго после експлозије противтенковске мине није знала да има пет сантиметара крви у стомаку, попуцала ребра и бубне опне, седам поломљених зуба, излетео десни скочни зглоб... - На први поглед није препознала себе у огледалу. - После 1992. године у боре на лицу записано све што је преживљавала. - Они који нису прошли косовску голготу не могу да схвате да је човеку који се након ратних страхота врати кући у једном комаду довољно да има кров изнад и мало памети у глави - Власт се у Краљеву често мењала, а нови увек заборављали обећања претходних да хероју ратова омогуће лакши живот. - У време кад бенефиције уживају само они обојени јачим страначким бојама боли сазнање да метак није гледао ко је из које странке

Фото: М. Радовановић

КРАЉЕВЧАНКА КОСОВКА ДЕВОЈКА

МАГАЗИН

11.5.2014.

адовољство због изненадног побољшања расположења тешког рањеника до те мере је охрабрило Славицу Попадић да је понудила крв за његову операцију, али ју је исто толико изненадило одбијање здравствених радника због констатације да је у шоку. Није помагало убеђивање и тврдња да јој ништа не фали, а много година касније још јој у ушима одзвањају речи лекара који је потврдио да су најгори баш ти којима ништа не фали. Све нервознијој због исхода операције није преостало ништа друго до да се умије и освежи након једног од најтежих дана у животу. - Има у близини једна мала просторија са лавабоом и огледалом. Кад сам погледала у огледало прво сам се окренула уназад, јер нисам препознала особу у огледалу. Нисам препознала себе. Нисам била плава Славица. Била сам црна, љубичаста и свих могућих боја од барута који је ушао у кожу и очи, а на глави су се само зуби мало назначавали. Ништа нисам осећала иако сам изгубила седам предњих зуба. Крв се скорела на мени, прошла кроз униформу, прслук, кошуљу и мајицу све до коже. Нађем крпу којом су чистили под и почнем да се трљам по лицу, али осетим да више немам

снаге у рукама, па помислим зашто се уопште перем. Одједном ми постаје свеједно, а јавља се осећај лаганог пропадања као кроз паперје у неке душеке. Свеједно ми је и немам појма где су ми мисли, јер радим нешто што нема сврху. Нисам хтела да останем у Призрену у болници и ако треба да

умрем хоћу да умрем у Ораховцу где су моји – прича Славица. Повратак пинцгауером до Круше заувек ће остати обавијен велом тајне, јер се возило у тренутку кад је стигло пред станицу полиције покварило. Више него било шта друго Славица је мислила само на једну ствар. Шта би било да се то десило док су возили рањеног возача према Призрену путем којим нико не пролази, а у близини нема живе душе. Ни колега Граде са гелерима у телу није био превише расположен да остане у Призрену због жеље да буде са борцима у бригаде која је чинила његову породицу на ратишту. На само 60 километара од Призрена у јединици Војске Србије као активан војник на положају био је Славичин старији син Игор. Четрнаест месеци је провео на ратишту, а последњи пут су се видели пред његов рођендан у мају. Ни на дан његовог рођења мајци нису дозволили посету, јер су знали да је место у коме се налази под сталном ватром са копна и из ваздуха. - Полицаци ми дају храну, а ја немам потребу ни да једем, ни да пијем, све ми је свеједно. Нема ни страха, нема ничега у мени, а не знам

ни да ли треба да једем. Све што радим радим механички, једем оно што ми дају, а не знам да ли треба да једем, и тако све док не стигне Благоје из Ораховца да нас узме. Кад је после пола сата седења требало да устанем осетим да не могу. Неће дупе са столице. Граде ми помогне да прођем кроз дуги пролаз између две куће широк тек колико су рамена. Ходам, а нећу никоме да кажем колико ме боли. Одупирем се о један и други зид само да уђем у возило, јер знам да сам безбедна у Ораховцу где је моја бригада. Лежим на носилима, око мене цела чета и сви плачу. Први пут сам тада заплакала зато што они плачу. Неко ме је изнео из кола, а ни данас не знам ко је то био. Тад ме је све болело, а нисам ни знала да имам пет сантиметара крви у стомаку, да су ми попуцала ребра и бубне опне, десни скочни зглоб излетео, а у глави нешто зуји. Могао је тада било ко да ме сече на комаде, мени је било свеједно. Дају ми тродон, ја на секунду заспим али се у секунди и будим, а у мојим очима постоји само Ацо – прича Славица Попадић, једина жена ратни војни инвалид у Рашком округу.

Читава кожа је била црна од барута који се тешко пере, униформа испирана шест пута током два дана након повратка, да би јунак наше приче већ трећег дана у поноћ поново транспортовала рањенике до болнице јер су се други плашили да крену. Ништа током дугог боравка на ратишту није било теже од сазнања да има тренутка кад тешком рањенику нема помоћи. Са сваким ко се растајао са животом нестајао је и део хероине последњих ратова која је након свега што је преживела престала да се смеје. После 1992. године више није исти човек о чему најбоље сведоче боре у које као да је записано све што је преживљавала. Ратне грозоте, а са највећима су се сретали баш људи као што је Славица, оставиле су неизбрисив траг у души, али и сазнање да за срећу није по-

требно много. Више него куле и градови потребно је да се човек након ратних страхота врати кући у једном комаду, да има кров изнад и мало памети у глави што је довољно да заради за хлеб. Они који нису прошли косовску голготу то не могу да схвате и даље теже материјалним стварима. Иако је била рањена до последњег дана ратних збивања на простору Косова и Метохије Славица је провела у својој бригади, а тамо се дешавало много шта што је тешко описати. Дуго је била једина жена у бригади све док у санитетску чету није распоређено неколико Нишлијки. - Једна ставила нож у чизму, а све глуме нека фаце. Док сам била једина у бригади нико ме није третирао као жену, ја сам била докторка, њихов друг и брат. Сад се појављују неке друге, а војска се окупила око њих и погубила

11.5.2014.

МАГАЗИН

главу због 4 да не кажем шта, хоће да се побију. Видим да изби рат међу војском око њих, а тог дана настрадају неки полицајци, један рањен у руку, а други умре. У амбуланти све крваво, а оне пуше цигарете и смеју се као да су дошле на летовање и да заводе војнике. Ја бих кукала кад ми је умро човек на рукама, излазим сва крвава јер су ми руке биле на његовим грудима из којих је шкљала крв. Била сам толико љута и бесна да нисам размишљала да ли им требају рукавице кад сам их потерала у амбуланту да чисте. Како су виделе крв почеле су да повраћају, па сам морала да их склоним и кажем команданту да их распореди на друго место да му због њих не изгине 75 људи – прича Славица. Кад је потписано примирје била је љута на председника државе, јер су војници са посебном мотивацијом укопани чекали напад страних војника о коме се све више говорило. Свесни да бране своју земљу, јер друге немају, сваки од њих је веровао да вреди као десет других. Васпитавана у породици у којој су част и понос најважнији срце увек задрхти кад помисли да треба бранити земљу. У таквим тренуцима све је важније од живота, посебно због сазнања да је мала земља рекла не групи од 19 најјачих на свету. И управо због тога ни једног тренутка, ни после свега што је преживела, није зажалила што је била на месту на коме се осећала људским бићем. Тек по повратку кући схватиће колико је такво осећање било исправно. Довољно су борци на косовском ратишту упознали терен да схвате како страни борци на њему у герилском рату немају шансе. Сваки од њих веровао је у то осуђујући све чешће апеле различитих удружења да напусте линију фронта. А тамо се водио рат у коме је пре снаге требало показати памет и сналажљивост због које су авиони агресора били навођени да гађају лажне мете, реке од најлона, тенкове од материјала који се налазио у близини. И ма колико да провејава уверење да је рат на Косову изгубљен Славица није склона да верује у то.

Врло брзо се по повратку у миран живот уверила колико хвалоспеви трају кратко. Као ратни војни инвалид провела је два и по месеца на лечењу, а након тога пензионисана, јер више није била способна да ради. Због оштећеног слуха гласније прича да би боље чула себе у комуникацији са другима. Власт се у Краљеву често мењала, а нови увек заборављали обећања претходних да хероју ратова на просторима бивше Југославије доделе било какву кућу на коришћење. - Где год да кренем ударам у зидове, јер у овом друштву не значи ништа што сам била у рату. Иако ми неки кажу да је то срамота не стидим се што сам била тамо. Уз пензију примим и 5.000 хиљада динара инвалиднине, некад који динар више, а некад и мало мање. Не види ме нико, осећам да сам у овом друштву нико и ништа, а иако би неки желели да се све заборави ја не дам да се заборави – каже Славица подсећајући на бројне браниоце који су дали живот, или изгубили део тела, да би неко имао много у време док други живе у крајњој беди. Славица верује да је још увек у рату и да није изашла из ратног стања. Живи у викендици купљеној од надокнаде за штету претрпљену у рату у којој нема воду, јер јој не дозвољавају да се прикључи на сеоски водовод, па ни могућност да се окупа као сав нормалан свет. Иако је тешко не жали се превише, јер не жели ни да зидови омалене викендице примете колико је тешко. Не показује то ни кад изађе међу људе од којих више и не очекује помоћ. Тешко се подноси мука и у ситуацијама кад би морала да се насмеје да нико не види колики је бол у души. А опет стоји на располагању свакоме коме је потребна лепа реч. У време кад бенефиције могу да уживају само они обојени јачим страначким бојама боли сазнање да метак није гледао ко је из које странке. - Срамоте ме је и да питам, јер имам осећај да се понижавам кад нешто тражим, а унапред знам да ће одговор бити негативан. Првих година после рата су из бригаде позивали на

прославу Дана војске, сада више не. Молим да ми дистрибуција одложи плаћање дела утрошене струје да бих купила детету књиге. Зими путујем пешке 9 километара да бих стигла до школе и не знам колико ће организам да издржи док га изведем на пут. Да сам код Шиптара на Косову ја бих имала где да живим, имала бих свој стан и добру пензију и не бих се осећала овако бедно – јада се Славица приморана да сваке године поново подсећа да као војни инвалид има право за изнајмљивање тезге у центру града без надокнаде. Ни код лекара више не иде јер се плаши да би могли да открију нешто због чега би се још више секирала. У селу живи окружена старцима који су одавно прекорачили осамдесету годину живота, а од старог бојлера направила казан из кога пуни машину за прање веша стару педесет година. И дрва сече сама кад умоли по кога да јој довуче. После толико година по који пут се покаје што је отишла у пензију иако није била способна да ради. Скоро трећина пензије од 25 хиљада динара одлази на отплату кредита, па се сваког месеца унапред задужи чековима да би преживела. У „југића“ сипа тек толико плина да може да одведе и врати кћи Василису из школе. Кад падне велики снег принуђене су да пешаче. - Ако ми се заледи техничка вода која није за пиће морам да се купам у њој јер другу немам. Помаже једино комшија који дозвољава да узмем воду за пиће. Кућа није ни материсана, а кад је прошле године све заледило месец дана сам отапала лед са зидова. Напуним пуну шерпу снега и ставим на шпорет, а добијем само десет сантиметара воде којом сам купала дете док се није одледило. У рату сам била срећнија зато што сам била човек и што су ме поштовали као људско биће, а данас сам ништа. Бивши муж каже да сам криминална, психопата коме треба одузети дете. А ја и данас скупљам људе по улици и водим их по хитној служби – каже Славица. Т. Радовановић Фото. М. Радовановић

МАГАЗИН 11.5.2014.

Фото: М. Радовановић

Душан Стојић

МАГАЗИН 11.5.2014.

Краљевачка медијска сцена: Душан Стојић (3)

МАГИЧНА ПРИВЛАЧНОСТ ПИСАНЕ РЕЧИ - Од „Магнохрома“ су остале рушевине које подсећају на Вуковар, поготово стари део као руина какве су виђане током рата. - Све оно што се дешавало у друштву неминовно се одражавало на медије који нису могли да остану изван транзиционих процеса, а почео је да клеца и РТС као најчвршћа државна медијска кућа. – Има међу власницима медија занесењака који из љубави према професији иду главом кроз зид иако нису равноправни у тој борби. Због свега у овој области и влада хаос, а на све у великој мери утиче и нешто што доноси технолошки напедак. – На локалним телевизијама има врло мало сопственог програма, а информативни се углавном своди на конференције за штампу или разговоре у студију са неком личношћу из јавног живота, а то није телевизијска производња. - Тешко је очекивати квалитетније садржаје од запослених који не примају плате, па се новине своде на преписивање оног што је било на телевизији са закашњењем од неколико дана. - Локални буџет за информисање личи на чинију са ретком чорбом која треба да нахрани много гладних

МАГАЗИН

11.5.2014.

правдана жеља сваког човека је да створи више и живи боље. Она се посебно појачава у тешким временима каквим се у Србији највише сматра оно из последње деценије прошлог века. Након у свету невиђене инфлације почетком деведесетих 1994. је уследило извесно смиривање, а онда крах. Зато су ваљда 1996. године широм земље почели све агресивнији протести и захтеви за промену власти као увод у промену система. Педантни хроничар тог времена Душан Стојић подсећа на чињеницу да су Краљевчани били први међу онима који су тражили брзе промене. Скоро две деценије касније и даље постоје различите оцене о томе колико су промене биле делотворне, а најбоље су их осетили радници предузећа која су почела да посустају да би коначно била угашена. Све теже стање у привреди неминовно се одражавало и на медијску сцену. Некада значајни и угледни писани медији су нестајали, појављивали су се неки нови, а од ломова није поштеђена ни локална медијска сцена. Краљевачке „Ибарске новости“, у оквиру њих лист са вишедеценијском традицијом, радио и телевизијска станица, дуго су заузимале значајно место на медијском простору целе државе. Бурна дешавања на простору целе земље давала су довољно повода за извештавање и са ових простора, а дописник „Вечерњих новости“ из Краљева, након повратка из Вуковара, и неуспелог пута у Босну, био пред новим изазовима. Матична кућа није имала дописнике из свих градова, па је извештавао са простора од Врњачке Бање и Трстеника до Сјенице и Тутина. Све више посла повод је за ангажовање фоторепортера, а најпогоднија личност у то време био је Горан Шљивић. - Лоша транзиција је настављена и после победе опозиције у Србији. Пропадање се наставља и нестају огромни колективи попут диносауруса какав је био „Магнохром“ о коме сам написао књигу текстова. Од приватизације па до поништења и протеривања ин-

дијских богаташа браће Митал из Краљева то је била луда кућа. Од „Магнохрома“ су остале рушевине које ме подсећају на Вуковар, поготово стари део као руина какве сам виђао током рата. „Фабрика вагона“ је споља изгледала нешто боље, а све сам тешко преживљавао јер сам је сматрао својим животним универзитетом у коме сам провео најлепше године живота. Иако су се дешавања у два највећа краљевачка колектива поклопила у сећању ми је остала „Фабрика вагона“, а и данас на улици препознајем старије раднике које доживљавам као браћу. Утисци су још тежи кад одем у фабрику где осетим тугу и чемер, па се питам шта ли мисле мајстори који су за машинама радили теже послове него ја који сам као млад постао главни уредник листа „Наша фабрика“. Као новинар и данас могу да уђем у „Фабрику вагона“, а многи не могу – прича Стојић. У текстовима које је из Краљева слао „Вечерњим новостима“ од почетка транзиције доминирале су привредне теме уз стално подсећање да је „Фабрика вагона“ у срећна времена производила више од 1.000 вагона годишње, а „Магнохром“ и по 130 хиљада тона опеке и ватросталног материјала не рачунајући хиљаде бојлера, термоакумулационих пећи, бојлера и грејних плоча из ФЕТП-а. „Магнохром“ је доминирао светском ватросталном индустријом и био један од највећих европских колектива, баш као што је и „Фабрика вагона“ била један од најпризнатијих произвођача теретних, а „Гоша“ из Смедеревске Паланке путничких вагона. Трстеничка „Прва петолетка“ је запошљавала 17 хиљада радника и била појам индустрије производа са високим степеном обраде у којој су први пут у Југославији инсталисане нумеричке ЦНЦ машине и компјутерски стругови који су производили делове за „Боинг“ и војну индустрију. Ништа мање успешни нису били крушевачки „ 14. октобар“, чачанске „Слобода“ и „Фабрика резног алата“. Гро онога што је произведено пласирано је на инострано тржиште, а највећи број становника бивше Југо-

славије живео најблаже речено пристојно, док је земља са више од 20 милиона становнима била задужена мање него данас Србија. Посебно тешко сваком новинару пада сазнање о тешком положају куће у којој је радио, или оној за коју је на било који начин емотивно везан. Таквом је Душан Стојић сматрао „Ибарске новости“ у којима је објављивао значајне текстове, а био принуђен да пише о катастрофалном утицају транзиције на ово предузеће. - Волео сам те новине и инсистирао код уредника да буду што локалнији, јер што сте локалнији то сте бољи. Немој да почињеш вести са Џибути, почни од Самаила, Лађеваца, Богутовца... Нема потребе да имитираш „Вечерње новости“ или „Политику“. Дуго сам био везан за „Ибарске новости“ као Краљевчанин, а кад је у пожару изгорео студио „Вечењерње новости“ су прве прискочиле у помоћ значајном количином новца зато што сам се увек залагао да помогнемо колегама на различитим фронтовима, локалном и општем. Нисам претпоставио да ће све до те мере да се толико раздроби. То је била политика државних органа, па није могло ни Краљево да буде изузетак и сачува „Ибарске новости“ као јавно предузеће – каже Стојић. У време када су запослени очекивали спас, исплату заосталих зарада и боље плате у будућности, нису ни претпостављали да нови власник нема везе са информисањем, а да медијска кућа треба да послужи за личну промоцију. Све оно што се дешавало у друштву неминовно се одражавало на медије који нису могли да остану изван транзиционих процеса, а почео је да клеца и РТС као најчвршћа државна медијска кућа. На рушевинама старих јављају се нови медији са мањим или већим утицајем и у великом броју случајева непознатим власницима. Има међу њима и занесењака који из љубави према професији иду главом кроз зид иако нису равноправни у тој борби. Због свега у овој области и влада хаос, а на све у великој мери утиче и нешто

што доносе цивилизација и технолошки напредак. У таквој ситуацији штампани медији, поготово дневни, све су мање тражени на тржишту којим владају електронски према којима се оријентише све већи број грађана. Чврсто уверење да је писана реч незаменљива наводи на закључак да ће новине, часописи и књиге, макар у другом облику, морати да опстану без обзира на све трансформације. Последње деценије показују да је и представницима власти атрактивнија телевизија као начин комуникације са грађанством што је довело до оснивања чак четири у Краљеву. - Не пратим све потпуно како би требало, али мислима да је то превише за Краљево. И да је Краљево оно што је било осамдесетих година прошлог века било би много, али би финансијски могло да се издржи. Са друге стране свако има право да ради, иако ни тржиште не може да буде једини критеријум да ли нека задовољава уређивачки и концепцијски. Рампа је дигнута и сви су на стази – каже Стојић. Краљевачка медијска сцена је по много чему специфична. У жижи интересовања јавности су телевизије на којима има врло мало сопственог програма, а информативни се углавном своди на конференције за штампу или разговоре у студију са неком личношћу из јавног живота а то, верује наш саговорник, није телевизијска производња. Ништа боља ситуација није ни у једином локалном листу чији садржај диктира интересовање читалаца. Да је разноврснији и квалитетнији, осим малобројних локалпатриота који новине купују по инерцији, био би и већи број оних који би показали интерес за читање. Са друге стране тешко је очекивати квалитетније садржаје од запослених који не примају плате, па се новине своде на преписивање оног што је било на телевизији са закашњењем од неколико дана. У односу на времена кад су новине биле основно средство информисања запажа се одсуство новинарске креације што је условљено пре свега дикатом нових власника. - Емотивно могу да реагујем иако

11.5.2014.

МАГАЗИН

више нема рационалног размишљања, нити закључка о комплетној регенерацији српског друштва и државе и побољшању услова од државног до локалног нивоа. И велике државне медијске куће имају проблеме са радним стажом и редовном платом, а то је много драстичније изражено на локалном нивоу. Многима прети нестајање, матица носи, па како се ко снађе. Локални буџет за информисање личи на чинију са ретком чорбом која треба да нахрани много гладних. Не могу да оптужим локалне власти, али могу да им упутим примедбу у смислу да и за то мало што имају не створе критеријуме и направе нешто што ће гарантовати колико толико објективност. Ако се већ узима из заједничке чиније морају да постоје критеријуми. Ако се ти наједеш ја ћу остати гладан, ако ти имаш велику кашику па поједеш

пола чиније шта ће остати овом другом – каже Стојић. Небројано пута је исказан став о неправедној расподели средстава којима се из градског буџета субвенционише рад медија, а додатно поразно делује сазнање да доносиоци одлука, сем што ни не покушавају да процене шта треба финансирати а шта не, у великој мери и не знају који медији постоје у локалној средини. Иако се то не чини превише логичним тачно је, а о положају медија сведочи податак да је количина средстава која се додељују свима мања од оне која су добијале „Ибарске новости“ док су биле јавно предузеће. Све је у крајњој мери повезано са снагом привреде, па се оправдано поставља питање да ли би ситуација била оваква да највећи краљевачки колективи раде онако како су радили до последње деценије про-

шлог века. Политичка сујета потврђује да су медији само телевизијске станице, па највећи део пара из буџета усмерава баш према њима и поред чињенице да су оне у положају да знатно више средстава уберу са тржишта. Пракса развијених земаља потврђује да субвенције треба усмеравати према онима који пласирају информације од јавног значаја, а не могу то на адекватан начин да валоризују на тржишту. Парадокс посебне врсте је податак да свака од три телевизије које врше пренос седница Скупштине града за само један добије више новца него онлајн медиј за шест месеци интензивног рада што наводи на размишљање о различитим интересима који могу бити политички, страначки, чак и лични због симпатија према некоме. Поред чињенице да највише до-

бијају из буџета телевизије знатна средства намичу по основу уговора са јавним предузећима, па оно што се сматра јавним интересом наплаћују два пута. Недостатак јасних критеријума за расподелу наводи на потребу ангажовања стручних кадрова са стране који би помогли да расподела буде правичнија. Најопаснијим од свега Стојић сматра паушалну поделу свима којом се, у ситуацији кад је сваки динар добродошао, стварају зависници који много морају да воде рачуна о томе како ће информисање до наредне расподеле утицати на власт. Иако се годинама уназад најављује доношење закона који би колико толико средио стање у овој области код оних који имају дуже искуство у послу преовладава уверење да се оно, имајући у виду комплетну ситуацију у друштву, неће тако брзо поправити.

Све то наводи на закључак да би, ако не незадовољни, грађани могли бити мање задовољни информисањем од некадашњег. - Мислим да су Краљевчани некада имали боље информисање. Нажалост млађи немају од кога ни да уче, а и неће, па кад виде каква је ситуација у медијима беже од тога као ђаво од крста. Иако звање новинар, поготово телевизијски, звучи привлачно врло брзо се разочарају кад виде да то није примамљиво ни финансијски ни статусно. Новинари са више од четрдесет година радног стажа су ригидни, конзервативни и заједљиви, а млађима остаје да се на време ману овог посла да не би узалуд трошили своје и туђе време, сем ако нису истински занесењаци који воле тај посао свесни да од њега не могу да живе. Боље је то и за њих, а

и за читаоце, јер неће ништа битније да се промени док се не промене привредни амбијент и политичка ситуација, а за то треба најмање десетак година – каже Стојић. Времена су се променила, промене су се дешавале брзо, а на нагле промене се треба прилагодити. Они мало слабији су у таквим условима испадали из игре због нарушеног здравља условљеног наглим друштвеним променама, или завршавали живот пре времена. Рад у медијима допринео је да Стојић пропутује пола света, упозна многе људе и присуствује догађајима које у другим околностима не би водео. То је лепша страна новинарства и оно због чега се оно воли. Т. Радовановић М. Радовановић

МАГАЗИН 11.5.2014.

Фото: М. Радовановић

Ђорђе Каровић

МАГАЗИН 11.5.2014.

Краљевачка музичка сцена: Ђорђе Каровић (1)

- У недостатку електричних на акустичне гитаре су уграђивани магнети, а проблем техничке природе био кад усред свирке престану да раде. – Тамбурашки оркестар Основне школе „Светозар Марковић“ престао да ради кад је Ђорђе Каровић, који је свирао прим, пошао у гимназију. – Појачала домаће производње нису могла да задовоље захтеве нове музике, а увоз није био ни најмање једноставан. - Проблеми су савлађивани захваљујући великом ентузијазму, а једини начин да се заради по који динар за куповину инструмента биле су омладинске задруге. – Ђорђе Каровић и Лепа Брена освојили прво место на такмичењу Седме армијске области у Тузли

Фото: М. Радовановић

ÌУЗÈ×ÊÀ ÐÀÄÈÎÍÈÖÀ ÊÀÐÎÂÈЋ 69

МАГАЗИН 11.5.2014.

узичко образовање, оно формално или било какво друго, најчешће почиње у најранијој младости када деца под притиском родитеља, ређе сама, савладавају прве ноте. Током вишемесечног истраживања стања на краљевачкој музичкој сцени, и покушаја да откријемо како се она стварала, било је и једних и других случајева. Показало се да бројни музичари који су на њој оставили дубљи или плићи траг потичу из музичких породица, или оних у којима је музика заузимала истакнуто место, а у једној таквој одрастали су браћа Зоран и Ђорђе Каровић. И док је првом музика остала само велика љубав, и начин изражавања у једном периоду живота, други се у дужем времену бавио њом као професијом. Отац Аврам, професор биологије, свирао је неколико инструмената, а иако је први контакт са музиком успоставио у најранијем детињству Ђорђе је тек у четвртом разреду основне школе почео да свира прим у тамбурашком оркестру који је водио његов отац. Од почетка је оркестар учествовао на бројним такмичењима и освајао значајне награде, а кад су се Каровићи из Каоне преселили у Краљево сличан је формиран у Основној школи „Светозар Марковић“. Предан рад заљубљеника у музику врло брзо се показао делотворним, па су уследила такмичења и нове награде. Деци је најконкретнија била она из фабрике

„Краш“, у виду велике количине бомбона и других слаткиша, након сазнања да је оркестар направио рекламу за производе овог предузећа. Свирали су краљевачки основци исто што и остали тамбураши уз додатак комерцијалних песмица између староградске и поп музике. Све је трајало само до завршетка школовања када је јунак наше приче кренуо даље, а оркестар престао да постоји. Прва година у краљевачкој гимназији прилика је за нова познанства са вршњацима сличних интересовања и схватања музике. У то време у моди су увелико биле гитаре а Каровићева, и жеља другова са којима је маштао о наступима на великим сценама, била да превазиђу оквире простог репродуктивца и публици понуде оригиналне композиције. Стварали су их новопечени гимназијалци уз инструменте које су имали, у првом реду акустичне гитаре. Онолико изненада колико су настајали тако су доживљавали трансформацију или нестајали бендови у којима је краће или дуже свирао и Ђорђе. Било је међу њима мање или више значајних, па је тешко са дистанце од неколико деценија сетити се сваког. Ипак из неких удаљених кутака извиру имена група „ТНТ“, „Трг“, „Кораци“, „Траг“, „Најт“, „Отпадне воде“, „Ново јутро“... - Сви смо били средњошколци кад смо почели да компонујемо и правимо нашу музику. Од група „ТНТ“ и „Траг“

настало је „Ново јутро“, а највећи проблем свима нама био како да дођемо до инструмената, па смо на акустичне гитаре уграђивали магнете, радили то сами или уз помоћ некога ко је знао нешто више, а мој брат Зоран се по мало бавио електроником и помагао нам у техничком делу. Звук је личио на електричну гитару, али смо често имали проблема кад магнет прекине усред свирке – каже Каровић. У време кад је у највећем броју краљевачких породица био запослен само један члан није било једноставно одвојити довољну количину новца за куповину у то време скупих, и тешко доступних, квалитетних инструмената. Они мало боље ситуирани су се са мало више храбрости упуштали у кредитно задужење, или неке друге начине да би деци купили инструменте. И док је гитара могла уградњом магнета да се преправи на нешто што звуком подсећа на електричну много већи проблеми била су одговарајућа појачала. Они мало сналажљивији успевали су некако да повежу гитаре са старим радио пријемницима лампашима, а радости није било краја кад се из њиховог звучника зачуо звук који је личио на електричну гитару. Краљевачка „Механика“ и нишка „Електронска индустрија“ производиле су појачала, али не она која су по техничким карактеристикама могла да задовоље захтеве нове музике. За нешто квалитетније сви су били усмерени ка иностранству, а увоз није био ни најмање једноставан. Сви проблеми су савлађивани захваљујући великом ентузијазму, а једини начин да и сами зараде по који динар за куповину иснтрумента, који су љубоморно скривали од укућана, биле су омладинске задруге. Стан Каровића преко пута школе „Светозар Марковић“ био је у непосредној близини Ватрогасног дома у коме су репертоар за наступе у оближњем Дому ЈНА или Електрокомбинату врло често увежбавали већ легендарни „Безимени“. - Ми смо стајали доле у црквеној порти и слушали. За нас који смо почињали њихове пробе су биле величан-

11.5.2014.

МАГАЗИН

ствене, а у нешто старије музичаре гледали смо као у божанства и питали се да ли ћемо једног дана направити нешто слично, напредовати и доћи до инструмената који су за нас представљали сан – сећа се Каровић. У време када се на игранке одлазило у белим тенис патикама офарбаним кредом од које се дизала прашина поштовала су се правила, а основно је забрањивало улаз на игранку млађим од утврђене старосне границе. И док су обични љубитељи музике то преживљавали лакше онима који су маштали да засвирају на неком слично месту то је представљало праву ноћну мору, па су се на различите начине сналазили да уђу у салу да би само гледали старије како свирају. У време када је свака од група које су се смењивале на локалној музичкој сцени гајила посебан стил, најчешће само репродукујући популарне композиције иностраних аутора, Каровић је од почетка тежио да прави оригиналне, а прва је настала чим је савладао неколико акорда. Врхунац је био позив групи средњошколаца окупљеним под називом „Ново јутро“ да у студију

Радио Краљева сниме три композиције за емитовање у програмима ове радио станице. У свесци у којој Каровић од првог дана бављења музиком педантно записује све што се дешавало стоји да је са друговима ушао у студио у среду 17. маја 1978. године. Иако су млади у то време као средњошколци испољавали бунтовни дух,

који је на неки начин одражавала рок музика, а они који су је изводили у локалним оквирима себе сматрали значајнијим од осталих, улазак у студио био је потпуно нов доживљај. - За нас је студио изгледао као свемирски брод. Иако смо пре тога вежбали дан и ноћ требало је обузет тремом ући и остати прибран. О на-

Фахрета Јахић и Ђорђе Каровић

ступу постоји запис на магнетофонским тракама, а иако смо правили грешке сматрали смо да је то најбоље што може да се направи. У Краљеву је одувек био присутан проблем простора за вежбање, па смо након више покушаја да пронађемо слободну гаражу успели да дођемо до Покрета горана који је имао просто-

рије у Улици цара Лазара број 71. У подруму зграде у којој су поред Општинске конференције Савеза социјалистичке омладине били смештени извиђачи, феријалци, планинари, горани, стрелци и друге друштвено-политичке организације била је просторија коју смо звали пећина. У њој смо од јутра, па све док смо могли,

Наступ за Дан младости

настојали да вежбамо и правимо неке своје композиције у којима се стално осећао позитиван набој. Ми музичари кажемо да је најтеже правити најједноставнију песму, а баш у то време смо правили најједноставније, па ми је и данас драго да чујем кад неко из генерације подсети на њих – каже Каровић. Текстове песама које је изводила група „Ново јутро“ углавном је писао Драган Денчић. Највећи број њих биле су љубавне, мада је било и оних које су везане за друга дешавања у граду. Неко је морао од њих да прави композиције, а незахвални посао по правилу је била обавеза Ђорђа Каровића из чије су музичке радионице излазили хитови попут „Дуге за рај“, „Мати“ и других. Иако је на пробама свако од чланова групе додавао још по нешто није било музичких узора који би значајније утицали на компоновање. Са довољно велике дистанце Каровић верује да би можда било боље да је мало више слушао друге ауторе. На значајније музичко стваралаштво у највећој мери утицало је одсуство формалног музичког образовања, јер у Каони није било музичке школе, а по

МАГАЗИН 11.5.2014.

доласку у Краљево је било касно за почетак, па је једини начин за усавршавање био да то чини самоиницијативоно у мери колико је то било могуће. Настајале су нове композиције на различитим местима, а увек кад би неко од чланова групе донео музичку тему дограђивали су је остали и сваки на свој начин доприносио коначном звуку ритмом, променом темпа, рефренима, синкопама, па је настајало оно што је у одређеном тренутку изгледало најлепше. У том периоду настало је двадесетак композиција које су извођене у различитим приликама, игранкама, рођенданима, гитаријадама... - Са великим нестрпљењем смо очекивали гитаријаде, а наступали смо и као предгрупе на концертима афирмисаних извођача. Мој брат је свирао соло гитару у групи „Кеј“, па смо наступали пре „Ју групе“ код „Дансинга“ на обали Ибра. Касније смо ишли на турнеје типа „Сећам се Елвиса Прислија“ у Трстеник, Крушевац, Врњачку Бању, Чачак, Краљево ... Гост нам је био мој друг из војске Жељко Манце, познати композитор и кантаутор из Загреба који је чак и на неким фестивалима освајао прва места. Служио сам војску у Брчком у коју је Манце дошао из

Тузле, па смо направили добар оркестар и као војници лепу музичку каријеру. У Брчком смо упознали многе добре музичаре, свирали са Фахретом Јахић, касније познатом као Лепа Брена, и као добри пријатељи дружили се док је певала у групи „Топлотни удар“, а са њом сам наступао и на такмичењу Седме армијске области у Тузли где смо освојили прво место – прича Каровић. У време кад још није било кафића једина места за окупљање биле су игранке по домовима културе и сличним местима, а у Брчком на њима редовно свирао у то време веома популарни „Топлотни удар“. На позив пријатеља наступио је и војни оркестар, а Жељко Манце, као велики обожавалац Елвиса Прислија и добар познавалац целокупног његовог опуса, отпевао неколико песама пропраћен овацијама присутних. Брчко је у то време сврставано у ред мањих градова у којима се вести, добре или лоше, врло брзо шире, а она о наступу војника доспела и до команданта касарне који их је позвао на рапорт. Искуство из боравка у Брчком сведочи о Фахрети Јахић као особи која је певала искључиво песме у рок маниру. Њен брат је као клавијатуриста био вођа класичног рок састава са још две

гитаре и бубњевима, а испред њих Фахрета са другарицом плесачицом која је привлачила пажњу присутних. Једина успомена на те дане, поред две фотографије у једном од бројних албума, је и тонски запис на магнетофонској траци који се после много година негде изгубио. Поред суботичког најпрестижнији фестивал младих у то време одржавао се у Књажевцу. У лето 1977. године Краљево је на њему представљала група гимназијалаца „Наша ствар“, међу њима и Каровић који је после само једне године у гимназији те године завршио Шумарску школу. Бас гитару је свирао Душан Сретовић, соло Слободан Николић, клавијатуре Слободан Немчевић, бубњеве Драган Денчић. Вокални солисти су били Владимир Илић и као гост Ђорђе Каровић са својом композицијом „Мати“. На фестивал подсећа награда и горко сазнање да дежурни џез оркестар није увежбао другу композицију према раније послатим партитурама, па је Каровић морао да је изведе уз пратњу позајмљене гитаре што тек свршеном средњошколцу обузетом тремом није било ни мало једноставно. Т. Радовановић

У петак 23. маја тачно у подне на Тргу српских ратника

ДЕСЕТИ МАТ

МАГАЗИН

11.5.2014.

угогогодишње пријатељство два партнерска града, Марибора и Краљева, после периода стагнације због санкција међународне заједнице постепено се враћало на некадашњи ниво све док 2005. године у град на Драви није стигла делегација Краљева коју је предводио Хаџи Момир Бакрачевић, председник Удружења грађана „Пријатељство за нова времена“. На позив тадашњег градоначелника Марибора Бориса Совича допутовао је у Словенију да се са представницима Градске општине Марибор договори око учешћа краљевачких матураната у познатом плесу четворки. Руди Коцбек, организатор плеса позвао је Краљевчане да помогну у обарању Гинисовог рекорда по броју парова који у истом тренутку у педесет европских градова уз исту музику плешу исти плес. Краљевачка делегација је прихватила позив, па је 20. маја исте године младост заплесала на Тргу

српских ратника, а Краљевчани уписани у златну књигу Гинисових рекорда. Од тада се сваке године постављају нови рекорди, а Краљевчани су преко Словеније укључени у европске интеграције. У петак 23. маја Матурски плес се у Краљеву одржава десети пут, а тачно у подне ће на Тргу српских ратника у центру града заплесати више од 1.000 матураната из свих краљевачких средњих школа. На челу Организационог одбора овогодишњег Матурског плеса је народни посланик др Радослав Јовић који је у време одржавања првог 2005. године био председник општине. - Те године после деценије с краја двадесетог века, кад је земља прошла кроз страшне санкције и изолацију, свако отварање Србије према свету било је велики корак за све. Када је краљевачким матурантима понуђено да учествују у овој за то време при-

лично необичној манифестацији оберучке су прихватили изазов и на тај начин симболично утицали на отварање граница Србије. Та слика са нашег трга је нешто најлепше што памтим из времена када сам био на челу овога града. Био је то фестивал лепоте, младости, полета, а деца су са толико воље желела да уложе своју младост и енергију у једну нову причу и лепшу будућност града и земље. Захваљујући пријатељству са Марибором наш град је учествовао у обарању Гинисовог рекорда, а на то су били веома поносни млади људи који су учествовали у томе, а и ми који смо тада управљали овим градом – каже др Јовић. Најлепша слика ће и ове године у традиционалном директном укључењу камера Радио телевизије Србије у прве подневне Вести са Трга српских ратника бити послата у све домове широм земље и тако показати да Кра-

ТУРСКИ ПЛЕС - Краљево је први град у Србији који се укључио у манифестацију Матурски плес. - За девет година на Тргу српских ратника плесало више од 10 хиљада матураната. - Матурски плес 2005. године први излазак Србије у свет након дуготрајних санкција међународне заједнице. – Градоначелник Краљева и ове године матурантима поклања концерт извођача које сами изберу љево не одустаје од идеје да буде део света. Др Јовић подсећа да је учешће у овој манифестацији најбољи начин да млади, који ће у догледно време преузети одговорност за будућност земље, покажу ентузијазам и љубав према граду и земљи. Уочи јубиларног Матурског плеса неправедно би било не поменути Хаџи Момира Бакрачевића председника Удружења „Пријатељство за нова времена“ на чију иницијативу је одржан први Матурски плес, а које је пуних шест година, уз помоћ краљевачких предузећа „Радијатор инжењеринг“, „Амига“ и „Апотекарска установа“, било организатор ове манифестације. Кад су исцрпене могућности спонзора генералног покровитељства прихватила се Градска управа, а „Пријатељство за нова времена“ учешћем у Организационом одбору пружа само логистичку подршку. Упућујући поздраве и позив за

учешће најновијој генерацији краљевачких матураната др Јовић подсећа на речи Мартина Лутере Кинга који је пред смрт указао на велики сан. - Сви ми данас имамо сан, а ја бих желео да сан ове генерације младих људи буде лепа, отворена и напредна Србија у којој ћемо бити срећни људи. Ми старији који смо прошли многе ствари у животу имамо задатак да у ово трајања што нам је остало учинимо све што је у нашој моћи да помогнемо тој деци да изграде земљу какву имају у својим сновима – поручује др Јовић. Из године у годину број учесника се повећавао тако да ће ове године са Краљевчанима заиграти матуранти из Београда, Јагодине, Зрењанина, Врњачке Бање, Трстеника, Панчева, Зајечара, Беле Цркве, Нове Вароши, Варварина, Чајетине, Горњег Милановца и Ћуприје. Словеначки матуранти играће у Марибору, Мурској

Соботи, Копру, Крању, Новом Месту, Новој Горици, Ајдовшчини, Лендави, Птују, Љутомеру, Чрномељу, Трбовљу, Словенским Коњицама, Севници, Домжалама, Кочевју, Сежани, Пирану, Сентјернеју и Литија. Уз младе Словаке из Кошица, Банске Бистрице, Жилине, Јацовца и Трнаве манифестацију ће симболичним учешћем употпунити матуранти из чешког града Волари, естонског Тарту и мађарског Шомбателија. Из бивших југословенских република играју млади Вараждина у Хрватској, Мостара у Босни и Херцеговини, Пљеваља у Црној Гори и Неготина у Македонији. Градоначелник Краљева ће и ове године матурантима поклонити концерт у хали спортова, а улазница ће као и свих претходних година бити мајица као доказ учешћа у манифестацији. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Јединствено издање Историјског архива (2)

МАГАЗИН

11.5.2014.

МОНОГРАФИЈА „ГОКЧАНИЦА“

- У монографији Гокчаница Милољуба Арсића коју су издали краљевачки Историјски архив и Православни духовни центар „Свети владика Николај Велимировић“ исправљене бројне неистине и фалсификати везани за период између 1941. и 1945. године. Аутор се више бави историјом области сагледаном кроз призму историје српског народа уз коришћење архивске грађе и турских извора. - Кроз историју српског народа као црвена нит провлачи се историја Гокчанице као специфичне области удаљене од свих путева о којој се мало знало, а и о ономе што се знало говорило се у негативном контексту. - И познати научници су имали погрешну слику о Гокчаници

МАГАЗИН

осебно поглавље монографије посвећено је Другом светском рату на просторима Гокчанице и исправљању бројних неистина и фалсификата везаних за период између 1941. и 1945. године. Аутор књиге историчар Милољуб Арсић наводи низ примера из литературе по којима су бројни мештани овог краја погинули као припадници четничких одреда после рата сврставани у партизане.

службовао између 1936. и 1942. године, а кога су припадници злогласне дивизије Принц Еуген, као и његова два сина, стрељали 1942. у Међуречју. Делови ове јединице су пошли из Краљева 11. октобра те године са задатком да униште Расински четнички одред са 1.500 добро наоружаних војника у Кривој реци којима је командовао мајор Драгутин Кесеровић. Дивизија састављена од банатских

пут на тло Југославије ступила важна војна личност као што је Химлер који је дошао у Краљево да би након казнене експедиције поделио ратна одликовања официрима дивизије Принц Еуген. - На тој плочи стоји да је Михајло Авић жртва фашистичког терора, а погинуо је 1946. године несрећним случајем кад га је убио друг док је чистио пушку. Међу именима нема ни Гок-

Доказ томе је књига Рада Јоветића „Револуција на камену“ у којој пише да је Радојко Обреновић погинуо у априлу 1941. године као партизан у околини Куманова, а познато је да се партизани помињу тек после 7. јула те године. Слично је и у случају Добривоја Обреновића за кога се до појаве монографије тврдило да је као партизан погинуо у априлу 1941. године, али и да је био члан СКОЈ-а што није тачно. Међу именима жртава фашистичког терора на спомен плочи у Гокчаници нема имена свештеника Симе Маниташевића који је у овом месту

фолксдојчера кренула је под командом генерала Артура Флипса преко Каменице и преноћила у Гокчаници. Симо и његови синови Тихомир и Крста су ухваћени и стрељани 12. октобра када су Немци запалили село након што су убили 300 мештана. Повод за операцију против четника Расинског одреда било је сазнање да су им Енглези доставили велику количину наоружања које је било смештено у цркви у Црној реци. Немци су се плашили да четнички одред не нападне рудник Трепчу, или пресече комуникацију Ибарском долином. Тада је први

чанца Милана Јаковљевића који је био командант општине гокчаничке, а погинуо маја 1944. године бранећи село од разбојничке банде. Убили су га Белогардејци који су чинили посаде бункера у долини Ибра са задатком да штите тунеле и мостове. Белогардејци су долазили у Гокчаницу и често пљачкали село, узимали ракију и месо, а у једном сукобу је у 32. години страдао и Јаковљевић. Његовог имена нема на плочи само због тога што је припадао Равногорској организацији. На улазу у Рашку, на путу који иде поред Матове чесме, СУБНОР је подигао споменик

партизанима страдалим 1941. године у овом месту, а на плочи се налази и име Доборосава Шибалића који није би партизан. У црквеној књизи умрлих цркве дубовске пише да је погинуо 11. октобра 1941. године у 10 сати пре подне испред болнице у Рашки у обрачуну са партизанима. Био је припадник четника Машана Ђуровића, а лаж је да је погинуо као партизан. Кад је његова мајка Грозда пошла саоницама

школа отворена 1876. године. У књизи су наведена имена свих учитеља од те па све до 1967. године. Предмет интересовања историчара била је црква у Дубову, а пажљивом читаоцу су понуђени подаци о свим, до сада непознатим, свештеницима који су у овом месту службовали између 1835. и 1967. године. Међу њима је и име Митрофана Романова који је умро и сахрањен у Гокчаници, а веровало се да

тима из 19. века професор Љушић наводи назив Гакчаница, други аутори Глочаница или Гочаница. У 19. веку није било куцаних докумената, па је на основу писаних често погрешно идентификована. Професор краљевачке гимназије Радослав Љ. Павловић написао је 1924. године књигу „Подибар и Гокчаница“ у којој је много нетачности јер аутор није са ових простора, и не по-

у Рашку да преузме тело сина са њом је отишла и моја баба. Причала ми је да су отишле по зимском времену а Грозда, откопавајући гробове погинулих четника, познала сина по чарапама које је плела. То су историјске неистине које сам у овој књизи хтео да исправим – каже Арсић. Цело поглавље посвећено је школи у Гокчаници за коју се до појаве монографије веровало да је почела да ради 1863, односно 1874. године. У Државопису Кнежевине Србије Арсић је пронашао податак да је први учитељ у Гокчаници био Илија Кнежевић, а да је

потиче из царске породице Романов. Милољуб Арсић доказује да је Митрофан рођен у Харкову и да нема никакве везе са породицом цара Николаја кога су убили бољшевици заједно са супругом, четири кћери и сином Алексејем 1917. године. Монографија Гокчанице обухвата период од 1220. годне, када се први пут помиње област Гвочаница, све до 1970. јер се у историји не обрађује време последњих 30 до 40 година. Гокчаница је специфична и по томе што се њено име врло често погрешно писало и изговарало. Тако у докумен-

знаје најбоље топономатику, па прави кардиналне грешке и за читаве родове наводи погрешна имена. - У Гокчаници постоји род Ђурађевића које он обрађује као Ђурашевиће каквих никада није било у овом крају, а нема их ни данас. Те неистине су се шириле у литератури, па много нетачних података има и о пореклу становништва. Ја сам потврдио оно што је утврдио Јован Цвијић, а и Радомир Илић који је 1900. године проучавао Ибар и насеља око њега, поготово студенички крај. За разлику од Шумадије, у коју је становништво у 18. и 19. веку,

11.5.2014.

МАГАЗИН

углавном досељено из Херцеговине, Црне Горе, Санџака, Македоније и Косова ја сам утврдио да Гокчаницу, поткопаоничка села Јелаце, Боће, Црна Глава и друга, насељава староседелачко становништво које води порекло из средњег века. Када је професор Павловић писао књигу питао је једног старог житеља Ушћа одакле су досељени. Пандрц му је потврдио причу старих мештана да су њихови преци правили манастир Студеницу што доказује да воде порекло из средњег века и да то становништво није овде досељено као што неки историчари сматрају. За род Војмиловаца сам на основу поузданих писаних података утврдио да воде порекло од Војмила Зубовића који је сахрањен у цркви у Плани 1679. године пре Велике сеобе Срба, а данас се читав део код села Ковача зове Војмиловићи. Добар део Војмиловића данас живи у Гокчаници, а вероватно су стално живели ту али су под налетом турских освајача стално бежали у планине Жељин и Копаоник, да би се касније враћали на стара огњишта. Ин-

тересантно је да сви Војмиловци славе светог Јована, а да се данас презивају различито. Од Војмила Зубовића настали су Трифуновићи, Кекерићи, Гајовићи, Жарковићи, Војмиловићи, Љубичићи, Танасковићи и тако даље – објашњава Арсић. Писани документи потврђују да је предак Војмила Зубовића Ђорђе био у пратњи Стефана Лазаревића када је 1427. умро у месту Главица. На споменику пише да је Ђорђе, или Ђурђе како су га неки историчари називали, подигао споменик на месту где је Стефан Лазаревић пао са коња од можданог удара. Споменик и данас стоји у цркви Стојник у општини Сопот, а на њему је записано да га подиже раб божји Ђурђе Зубовић у знак захвалности према Стефану Лазаревићу. У црквама су могли да буду сахрањени поред ктитора само још људи племићког порекла што јасно говори какав је статус имао Војмил Зубовић. Мали број становника Гокчанице досељен је у другој половини 18. века са планине Рогозне, још мање из Дежеве, а једна породица из села Поно-

рац код Кладнице на Пештерској висоравни. Према сазнању аутора монографије крајем 17. века населили су села Добра буква и Црвањ у коме се данас налазе њихови потомци Милојевићи, Мионићи, Вукомановићи и Ружићи. Све их повезује иста слава Мратин дан и сви припадају роду Кулиза о коме је посебну књигу написао Радослав Павловић обрађујући ове области са географског и етнографског а мање историјског аспекта. Милољуб Арсић се више бави историјом области сагледаном кроз призму историје српског народа уз коришћење архивске грађе и турских извора. Кроз историју српског народа као црвена нит провлачи се историја Гокчанице као специфичне области удаљене од свих путева о којој се мало знало, а и о ономе што се знало говорило се у негативном контексту. Тако ни данас није неуобичајено да се за неког ко није глуп каже да није из Гокчанице. То је још 1924. године запазио професор Павловић и установио да је Гокчаница била изолована, а да су је и средњовековни путеви обилазили.

Читава област позната је по великом броју извора и великој количини воде, али и одсуству бунара. Познато је да у тој води није било јода што је код бројних становника овог краја изазивало увећање штитасте жлезде, па је велики број житеља био гушав што је провоцирало назив гушави Гокчанци. Кад је почела да се користи јодирана со обољење је искорењено, па више не може да се сретне човек који има гушу. Још за време студија историје Милољуб Арсић је почео да прикупља податке о крају у коме је рођен и дошао до поразног сазнања да су и познати научници имали погрешну слику о Гокчаници. Тако је још Јован Цвијић тврдио да село Црвањ води порекло од црва, а Арсић доказује да име потиче од руде црвац. - Између села Црвња и планине Вучака био је рудник бакра, а на Црвањској реци топионица у којој је топљена руда. Као нуспроизвод топљења јављала се руда црвац од које потиче назив Црвањ, а таквих погрешних закључака има много. И назив Гокчанице

се изводио од руде гвожђа иако се у средњем веку гвожђе звало железо, па ме је и то иницирало да исправим нетачности. И професор географије у Рашки Радослав Павловић, који је написао одличну студију о селима у околини овог места, такође прави грешке кад сматра да становништво на тој територији углавном води порекло из Црне Горе. Нашао сам јаке доказе за то, јер сам пишући књигу користио углавном архивску грађу и писане документе. Нисам се освртао много на сећања људи, али сам их проверавао кроз писана документа. Детаљно сам користио матичне црквене књиге које се за Гокчаницу воде од 1841. године, истраживао документа која се чувају у Архиву Србије и користио документацију из фонда Министарства финансија коју нисам могао да игноришем – каже Арсић. Рецензију за књигу у издању Историјског архива и Православног духовног центра „Свети владика Николај Велимировић“ написао је професор Владан Виријевић. Поред докторска

дисертације о Краљеву између 1918. и 1941. године написао је веома добру студију о Рашки, а како се Гокчаница налази између Краљева и Рашке нико није био позванији од њега да напише рецензију. Други рецензент је магистар Драгољуб Даниловић који за јун ове године спрема одбрану докторске дисертације. Радећи на књизи која има све карактеристике озбиљног научног дела Арсић је настојао да пронађе што више података и њима поткрепи причу о Гокчаници. Књига је писана стилом разумљивим свим структурама читалаца, а представља прву монографију области која није мењала административну управну поделу, јер је још од периода Немањића припадала жупи Јехошаници са седиштем у Јошаничкој бањи, а касније Брвенику. Гокчаница је у саставу Јошаничког среза остала све до 1887. године када улази у састав Среза краљевског, односно Жичког, и од тада се везује за Краљево. Т. Радовановић

На репертоару биоскома „Кварт“

МАГАЗИН

11.5.2014.

Нимфоманка 2. део

„Нимфоманка“ је страсна, поетска прича о животном путу жене од рођења до педесете године која себи поставља дијагнозу нимфоманке. Једне хладне зимске ноћи шармантни нежења Селигман наилази на претучену Џо. Доводи је у своју кућу како би јој помогао. Током осам поглавља филма нараторка реконструише замршени, вишеструки живот који врви од асоцијација и испреплетаних догађаја У другом делу филма главна јунакиња Џо наставља да приповеда о свом животу, док Селигман пажљиво слуша њену дивљу и поетичну причу о сексуалним искуствима. Она се присећа како је са партнером Жеромом водила наизглед срећан живот после рођења сина. Међутим, Џо изненада губи сваку сексуалну сензацију и трага

за новим искуствима која би то променила. Жером напушта заједнички дом, а сина даје хранитељској породици. Верни слушалац Селигман признаје да разуме њене акције, а Џо почиње да верује да је он њен прави пријатељ. Филм садржи експлицитне сцене оралног и аналног секса, а још током снимања филма режисер Ларс фон Трир је најавио да ће филм јасно кокетирати са порнографијом, а сцене секса бити сасвим аутентичне и никад раније виђене. Филм је на репертоару до 14. маја, пројекције почињу од 22 сата, а за улазницу треба издвојити 250 динара.

Лоше комшије Деведесетшестоминутна урнебесна комедија и очекивани блокбастер у којем Сет Роген, Зек Ефрон и

Роуз Бурн предводе екипу у филму „Лоше комшије“ је прича о младом брачном пару који је приморан да живи у кући поред студентског братства које прави константне журке и то недуго након што су добили бебу. Филм се приказује у вечерњем термину од 20 сати по цени улазнице од 250 динара.

Другачија Авантуристички акциони филм „Другачија“, заснован на популарном роману Веронике Рох, је трилер набијен напетим одлукама, мелодраматским издајама, неочекиваним последицама и необичном љубавном причом. Радња је смештена у будућност, где је свет подељен у фракције према типовима појединих личних посебности. Беатрис „Трис“ Прајор живи

у Чикагу, који се распада а подељен је на пет фракција, у складу са уверењима и страстима. Трис се суочава са најдубљим страховима кад открије да је различита и да је због тога мета опасних лидера. Паралелно се упушта у романтичну и насилну везу са инструктором, а прича се претвара у непредвидљиву и неизбежну авантуру. Она и новостечене колеге морају да прођу кроз веома оштар процес иницијализације да би могли да живе у свету који су изабрали. Веома захтевни физички и психички тестови су пред њима. Али, Трис крије тајну да је дивергент што значи да не припада ни једној групи. Да ико то сазна, била би осуђена на смрт... Критика оцењује филм као предуг, преспор и неамбициозан да донесе било шта ново у схватању ангажованог дистопијског тренутка. Прави љубитељи овог жанра видели су много

боља остварења на задату тему, а ово није чак ни тинејџерски научно фантастични филм, мада то вероватно претендује да буде. Пројекције почињу у 17,30 а улазница стаје 250 динара.

Кућа великог мађионичара Мађионичарев дом је место препуно најразличитијих справица, изума, механизама, кутија… Када се томе дода анимирани медиј у коме њихови животињски помагачи добију људске особине, а многобројна бића која су створена за забаву деце и одраслих оживе, настане неодољива прича коју су најбољи аниматори предочили у прекрасан цртани филм „Кућа великог мађионичара“. Тражећи заклон од олује напуш-

тено маче се ушуња у тајанствену кућу власништво пензионисаног мађионичара Лоренца, познатијег под именом Славни Лоренцо који дели бајковити свет с бројним животињама и мноштвом бљештавих механичких направица и робота које могу припремити доручак изводећи спектакуларну музичку и плесну тачку. Кад домаћин пожели мачету добродошлицу, али Зека и Миш кују заверу како да га избаце на улицу. . Ствари постају још горе када стари мађионичар оде у болницу, а његов похлепни нећак схвата да има прилику да добро заради тако што ће продати кућу. Мали јунак је одлучан да себи избори место у необичном друштву, па помаже откаченом мађионичаревом помоћнику у борби за спас свог новог дома. Филм се приказује у првој поподневној пројекцији од 16 сати, а за улазницу је довољно одвојити 300 динара.

Из Полицијске управе Краљево

МАЈ ОТПОЧЕО УБИСТВОМ

МАГАЗИН

11.5.2014.

а колико да се на основу последњег седмичног статистичког прегледа стања јавне безбедности на подручју Краљева за период од 28. априла до 4. маја може закључивати о мирнијем пажњу јавности широм земље привукле су вести које су медији почеле да објављују већ од радног јутра у недељу 4. маја. Први штури полицијски извештај потврдио је да је дежурној служби Полицијске управе Краљево око 8,30 часова пријављена пуцњава из ватреног оружја у Улици Војводе Степе. Када су припадници полиције изашли на место догађаја затекли су једну рањену особу коју је екипа хитне помоћи превезла у Здравствени центар „Студеница“. О догађају је обавештена заменик Вишег јавног тужиоца, а увиђај потврдио да је Б.М. (1938) из Краљева хицима из пиштоља ранио краљевачког хирурга Слободана Лукића (1948), након чега је покушао самоубиство. Рањени хирург, који је пре доласка увиђајне екипе превезен у Здравствени центар и подвргнут хируршкој интервенцији, преминуо је након три сата. Проверама је утврђено да је убица имао одобрење за држање оружја издато у ранијем периоду, а потврђено да се наставља рад на расветљавању свих околности и утврђивање мотива за извршење овог

тешког кривичног дела. Број осталих кривичних дела током претходне недеље за скоро трећину је повећан у односу на седам дана раније, а у структури преовладава 18 из области општег криминала. Извршиоци два од њих су познати док ће околности везане за извршење преосталих шеснаест највероватније бити познате у наредном периоду. Иако може да радује податак да број туча није повећан 12 евидентираних у Полицијској управи не даје оптимистичку слику о стању у овој области поготово што је број повода за нарушавање јавног реда и мира који се карактеришу као остали повећан. У области безбедности саобраћаја бележи се смањење броја саобраћајних незгода, а од пет евидентираних три су као последицу имале повређена лица док је у две проузрокована само материјална штета. Једна особа је теже повређена, четири лакше, материјална штета процењена на 135 хиљада динара, а број од 173 прекршаја у области безбедности саобраћаја истоветан оном од седам дана раније. Најмирније је и током претходне недеље било у области заштите од пожара, а припадници Ватрогасноспасилачке јединице нису имали по-

требу да интервенишу. Између последњег дана марта и четвртог дана маја педантни статистичари Полицијске управе Краљево евидентирали су 107 кривичних дела од којих се само три сврставају у област привредног криминала док преостала спадају у општи. Инспектори криминалистичке полиције успели су да открију починиоце тек трећине ових дела, а колико ће извршиоци преостале две трећине моћи да верују да су сигурни показаће време. Више од чињенице да је евидентирано 106 нарушавања јавног реда и мира забрињава податак да 58 отпада на туче са последицама о којима нема информација у статистичком прегледу. Од 43 саобраћајне незгоде више од половине имало је за последицу телесне повреде које су код 25 особа окарактерисане као лаке, а код 7 као тешке. У саобраћајним незгодама причињена је штета која премашује милион и по динара, а педантни статистичари забележили су да је Закон о безбедности саобраћаја прекршен 1.348 пута. У два мања пожара причињена је штета која за 80 хиљада премашује пола милиона динара. Т. Радовановић Фото: Г. Шљивић

УХАПШЕН ДИЛЕР Настављајући активности на сузбијању трговине наркотицима, припадници Полицијске управе Краљево су ухапсили и задржали до 48 сати О.Д. (1995) из Краљева, због постојања сумње да je извршиo кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога. Кривичном пријавом обухваћен је и А.Г. (1995) из Краљева због постојања основа сумње да је извршио кривично дело недозвољено држање опојних дрога. Полицијски службеници су у послеподневним сатима у четвртак, у објекту бивше дискотеке „Статус“ у Краљеву, пронашли најлон-кесу са 9 пакетића марихуане која припада А.Г. који се ту налазио у друштву више пунолетних и малолетних особа. Сумња се да је пронађену биљну материју првоосумњичени О.Д. продао А.Г.

МАГАЗИН 11.5.2014.

Фото: М. Радовановић

11.5.2014.

МАГАЗИН

„Спортикул“ је удружење које је као циљ прихватило унапређење и развој спорта, културе, уметности, образовања, екологије, економије и цивилног друштва и представљање, заступање и подршку организација и програма ових сегмената у свету, али и борбу против расизма, верске и националне нетрпељивости, као и свих облика насиља. Пројекат „Street Football Srbija“, започет у септембру прошле године и реализован до сада у пет градова, има за циљ популаризацију фудбалског спорта, али и борбу против расизма, верске и националне нетрпељивости, алкохолизма, наркоманије, као и свих облика насиља на спортским теренима. Дечаци и девојчице из основних школа укључени у пројекат, осим учешћа на турниру у малом фудбалу, информисани су о многим девијантним понашањима у друштву и начину борбе против њих.

Краљевски МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs