GALERIJA ŠTAB
INTERDISCIPLINARNOST
KAO KUSTOSKA VEŠTINA
UMETNICI: Ana Simić, Marija Dilparić, Teodora Nešković, Ananije Bešović, Aleksandar Smederevac
KUSTOSI IZLOŽBE: Teodora Popadić, Miona Knežević, Dušan Mićović
KOLEKTIVNA IZLOŽBA PROJEKTA
INTERDISCIPLINARNOST KAO KUSTOSKA VEŠTINA
AUTORI PROJEKTA:
Ana Kršljanin, istoričar umetnosti
Smiljka Čabraja, istoričar umetnosti
„Interdisciplinarnost kao kustoska veština“ predstavlja projekat galerije ŠTAB izveden kroz seriju predavanja tokom 2023. godine kojima su prisustvovali mladi umetnici (Ana Simić, Marija Dilparić, Teodora Nešković, Aleksandar Smederevac, Ananije Bešović) i istoričari umetnosti (Miona Knežević, Teodora Popadić, Dušan Mićović), prezentovanih od strane istaknutih stručnjaka iz različitih domena savremene umetnosti. Predavanja debatnog karaktera okupila su niz gostujućih predavača, sa ciljem pokretanja dijaloga između mladih kustosa i umetnika, artikulacije njihovog odnosa u praksi neobuhvaćenoj akademskim okvirima iz kojih obe grupacije dolaze. Značajan deo projekta činili su predavači: Marko Vukša, docent na Fakultetu primenjenih umetnosti, Marko Bogdanović, istoričar umetnosti, Milena Jokanović, naučna saradnica u okviru Seminara za muzeologiju i heritologiju na Odeljenju istorije umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Isidora Branković, konceptualna umetnica i vlasnica galerije savremene umetnosti Vagon u Banja Luci, Isidora Banjac, kustoskinja Muzeja savremene umetnosti Republike Srpske i Danijela Mihić, vizuelna umetnica.
Koncepti predavanja obuhvatali su odnos umetnik – kustos, profesionalizaciju kustosa savremene umetnosti, transformaciju kolekcionarskih praksi i značenja, savremene kustoske prakse. Osvetljene su pozicije kustosa kao čuvara i autora, hroničara savremenika, izložbe kao autorskog dela, umetnika kao kolekcionara, ali i aproprijacije, citatnosti u delima umetnika, odnosa institucija prema mladim umetnicima, kao i regionalne saradnje. Nakon održanih predavanja koja su poslužila za upoznavanje (savremenih) kustoskih praksi, istraživanje se nastavilo u domenu organizacije izložbe, kao krune saradnje polaznika projekta, koja zaokružuje teorijski uvid i stupa u domen empirijskog, na sopstvenom tlu.
Umetnost je disciplina neuhvatljivosti. Prolazna, nestalna, u konstantnom umnožavanju i nastajanju. Ona ne zavisi i ne stoji sama za sebe, konteksti koji to ne dopuštaju su društveni, sociološki, lični, taktilni, nedodirljivi, interpersonalni, eluzivni. Nijedan umetnik ne stvara potpuno otuđen od sveta, on je podređen istoriji, ali i budućnosti, svojom individualnošću i konekcijom sa svetom u kome živi, balansom eksperimentacije i izučavanja.
Tekst kataloga jeste manifestacija i pokušaj da se približimo ovoj neuhvatljivosti kroz radove mladih umetnika, da je preobličimo u nešto tek dovoljno blisko, zrak koji se nazire u dubini njihovog stvaralaštva, njihove relacije i intertekstualnosti. Oni nemo govore jedni s drugima jezikom koji se čini nedostižnim, u komunikaciji ne samo sa svetom savremene umetnosti u regionu, već i širim domenom, tako da selektovani radovi upijaju uticaje iz raznih prostora i vremena, a da pitom obeležavaju sadašnji i naziru budući svet kroz najrazličitije interpretacije.
Komunikacijom sa umetnicima i diskusijom na predavanjima prošireni su pojmovi eklektičnog i interdisciplinarnog u umetnosti i njoj srodnim disciplinama. Kao mladim istoričarima umetnosti pružena nam je drugačija perspektiva u pogledu direktne saradnje sa savremenim umetnicima koji izlažu svoje radove nastale u aktuelnom vremenu, a koji problematizuju ili tek svedoče preispitivanjima savremenog čoveka. Perspektiva umetnika neretko je izazov koji se postavlja pred istoričare umetnosti kao jedan vid neuhvatljivosti, zato što se obično radi o vremenima prošlim, čija poetika nam nije uvek bliska – shodno tome je priča o savremenosti i napuštanje onoga što prethodi pružilo potencijal za izlaz iz tog kruga. U praksi je to značilo osvrt na taktilna pitanja prostora, organizacije, logistike rada na jednoj izložbi i njenim zahtevima, stavljajući akcenat na pitanja koja treba postavljati van teorije umetnosti, ali i pronaći mesto za njih inkorporirajući ih u nešto konkretno, opipljivo. Verujemo da svaki umetnik o kome će biti reči, ponaosob, ima svoj svetli udeo u budućoj istoriji umetnosti regiona, kao trag generacije koja se trenutno oblikuje, prenosi i proširuje. Obrise takve neuhvatljivosti pokušavamo da definišemo u sledećim prilozima.
Miona Knežević i Dušan Mićović
Ana Simić (2001, Beograd), student je četvrte godine OAS na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo. Završila je Školu za dizajn 2020. u Beogradu, smer likovni tehničar. Kroz svoju umetničku praksu problematizuje socijalni položaj žena u patrijarhalnom društvu, a kroz njihovo predstavljanje crtežom vizualizijuje realnost u kojoj one žive. Tehnika koju korisi je tuš i pero na papiru i pamučnom platnu. Svoju prvu samostalnu izložbu pod nazivom “Insignije” ostvarila je tokom prošle godine u galeriji Štab u Beogradu, dok je ove godine realizovala sam dve samostalne izložbe u galeriji Doma omladine Beograd i Galeriji Savremene umetnosti Pančevo. Takođe je učestvovala u brojnim grupnim izložbama u Srbiji i regionu. Tokom svog obrazovanja osvojila je nekoliko nagrada, a za seriju radova “Insignije” dobila je Nagradu za crtež „Stevan Knežević”, za 2023. godinu od Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.
Hromatski svedene figuralne predstave ženskih likova došle su do punog izražaja na radovima Ane Simić. Obilje likovnih, simboličkih elemenata odlikuje ova dela inspirisana stilovima prošlosti, nastala u vremenu začudne sakralnosti kome pripadamo. U sebi sažimaju unikatne vrednosti jer su svedočanstva univerzalne borbe i transgeneracijskog ženskog pitanja o pripadanju određenim kategorijama koje su za njih vekovima rezervisane. Reinterpretacija poznatog vokabulara pronalazi svoje mesto svedočeći o raznolikim ženskim identitetima, pretrajavajući kroz epohe sa istom upitanošću i vapajem za izmicanjem od poželjnog. Predstave (polu)obnaženog ženskog tela na Aninim platnima slobodne su da budu nesavršene, prirodne, neopterećene narativom muškog pogleda. Voajeristički pristup zavodljivim odaliskama ili predstavama pasivnih posmatračica (po pravilu omeđenih ženskim privatnim prostorima, krećući se po krhkoj granici koja deli tek svedoka te senzualnosti i onog kome takva žena pripada), sada smenjuju bezgranični prazni prostori u koje su smeštene samodovoljne figure, u slavu njihove (ne)običnosti, bez pretencioznosti i glasne nametljivosti posmatraču. Jedino kao takve, one imaju dar transponovanja poruka lepote nežnosti i krhkosti, ali i obespravljenosti, drugosti, skrajnutosti kojoj slutimo kraj. Umetnička dela više ne pronalaze svoju svrhu u zadovoljenju posmatrača, koji sada postaje podređen bajkovitoj viziji, posvećeno čitajući njene brojne slojeve. Posmatrač je prisutan, nadahnut njenim pralikom. Evom. Obrisom praslike ženskog, nezasluženo skrajnutog i konačno oslobođenog u ovom trenutku, pred nama, iznova i iznova kad god ga pogledamo.
Teodora Popadić
Marija Dilparić rođena je u Beogradu 1999. godine. Završila je Školu za Dizajn 2018. godine kao tehničar grafičkog dizajna. Na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu osnovne studije završava 2022. godine na odseku slikarstva u klasi prof. Simonide Rajčević. Naredne godine završava master akademske studije na Fakultetu likovnih umetnosti, od kojih jedan semestar provodi na akademiji finih umetnosti
Jan Matejko u Krakovu kao stipendirani Erazmus student slikarstva. Trenutno je student prve godine doktorskih umetničkih studija na Fakultetu likovnih umetnosti. Učestvovala je na mnogim izložbama i projektima u Srbiji, Hrvatskoj i Poljskoj. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja.
Kada se nađete pred obrisima snoviđenja, znate da ste se zatekli ispred radova Marije Dilparić. Umetnica deli intimni utisak spoljnog sveta kroz sliku i crteže koji plutaju oslobođeni stega vremena i prostora. Njihova prostornost je autonomna, umetnička, istovremeno vrlo narativna i udaljena od svakog pokušaja definicije. Emanacija svetlosti prisutna na svakom Marijinom radu ujedno je i oda umetnosti, životu i sećanju, koje ponosno nose predstavljeni predmeti, sanjivi obrisi životinja ili drveta bez krošnje. Folklorni motiv bestelesnog jeleka blizak je tendenciji čitanja ličnog, ali i kolektivno nasleđenog relikta prošlosti, očima savremenog sveta. Trenutak u kome on biva izmešten iz ustaljenih predstava i tek u naznakama zadržava svoj etnološki karakter, trenutak je u kome se rađa crtež kao predstava univerzalnog motiva male prošlosti čiju sakralnu auru često zaboravljamo. Obeležje dostojanstva ženskog identiteta prošlosti biva neobezvređeno preneseno u savremeni svet, dodatno oplemenjeno kao obris puta zahvalnosti. Motivi Marijinih slika postaju arhetip snage nežnosti, predskazanje onoga što treba da bude. Tome svedoči i crtež Predigra za pismo, čiju potonju sadržinu tek naslućujemo, jer se upravo sa nje smelo skida akcenat i prenosi na predigru, iskon, prapočetak u (meta)fizičkom smislu. Drvo čija krošnja ostaje u ogledalskom odrazu i izmiče kao priviđenje, snoliki je pejzaž koji zahteva kontemplaciju. U naznakama onozemaljskih prostora osvrće se ka nama srna iz sna, i što je duže posmatramo u iskušenju smo da postanemo njeni pratioci, uvučeni u prisni svet praćenjem šuma koraka. Suptilna igra reči kao najfinija poezija poprimila je smelo svoje obličje u Marijinim radovima i pozvala nas da poneseni pesmom njenih obrisa nastavimo tu igru. Teodora Popadić
“Srce
Teodora Nešković (2001, Beograd), student je četvrte godine Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo, u klasi profesorke Simonide Rajčević. Prethodno je pohađala Školu za dizajn na smeru tehničar dizajna tekstila. Godine 2020. se opredeljuje konkretno za slikarstvo. Pored slikarstva bavi se i vajarstvom korišćenjem silikonskih i keramičkih materijala, grafikom, instalacijom od tekstilnih i prirodnih materijala i animacijom. Godine 2023. počinje da radi i kolektivno u mnogim umetničkim grupama. Bavi se i scenografijom. Učestvovala je u više grupnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Potraga za identitetom nastavlja se punokrvno, živahno i smelo kroz radove Teodore Nešković. Ispunjeni humanim i animalnim formama koje zauzimaju centar kompozicije, okruženi motivima drevne egipatske umetnosti i apstrahovanim simbolima, radovi provociraju posmatrača igrajući se sa vremenom i prostorom koji postaju irelevantni. Nova mitologija pronalazi svoj vizuelni izraz kroz metamorfozu egipatske sfinge, cveta lotosa ili mačijeg božanstva, i pretrajava prvenstveno zahvaljujući širenju izvornog konteksta. Napušta se praksa pojedinačnog tumačenja simbola koja sa sobom povlači zanemarivanje individue, kako bismo stupili u tajni svet one koja umetnost ne stvara kao objektivnu sliku stvarnosti okićenu suptilnim ili naprotiv eksplicitnim / lako čitljivim simbolima. Umetnica nas uvodi u razigrani svet životinjskog, nagonskog, podsvesnog i potisnutog, a potom ispljutunog na površinu savremenosti. U takvom procesu spoznaje se moć i lepota savremene umetnosti oslobođene suvišnog narativa, učitanog značenja, istorijsko-umetničkih paralela, u korist auteničnog emotivnog doživljaja u odnosu slika-posmatrač. Radovi koji rađaju magijsku auru obogaćeni su univerzalnim simbolima prošlosti, dovoljno daleke da ostane neopterećena potonjim brojnim ideologijama i pravcima. Iskonsko i naivno, u ključu iskrenog, ono od čega smo postali, ujedno je i tačka oko koje se naš svet vrti, dok se vrti. Prošlost koja nikada nije bila bliža, nikada nam nije ni lakše izmicala iz ruku, rugajući se veri u novo.
Ananije Bešović je rođen 1996. godine u Podgorici, Crna Gora. Studirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je završio četvrtu godinu u klasi Dobrice Bisenića. Njegova umetnost se najviše fokusira na istraživanje slikarske tehnike ulja na platnu. Postigao je zapažen uspeh na grupnim izložbama u Srbiji i inostranstvu. Godine 2023. njegova grafika je dobila pohvalu na internacionalnoj izložbi grafike malog formata u Varšavi, kao i dve studentske nagrade: nagradu “Ljubica Sokić” za najbolju sliku malog formata i nagradu “Vrt dobre nade” za mozaik. Ananije Bešović nastavlja da se posvećuje umetnosti s punim entuzijazmom i trudi se da izrazi jedinstveni umetnički izraz kroz svoja dela.
U odabranim radovima Ananija Bešovića susrećemo se sa dvostrukim rendgenskim pristupom slikanom sadržaju. Prvi podrazumeva vividne predstave autoportreta ostvarene kontrastima plave i zelene boje, tako da podražavaju PET screening.* Drugi pristup usmeren je ka našem prepoznavanju umetnikovog hrabrog osvrta na svoj prošli i sadašnji identitet, koji zahteva izvesnu ogoljenost pred kolektivno svesnim. Potraga, u radu Blue inner child, za onim već ustanovljenim, prepričanim i preživljenim gradi sliku u slici, dajući drugačiju perspektivu prošlosti. Neodraslo dete zadržano u našoj podsvesti isplivava na površinu i daje nam putokaz ka nadogradnji identiteta kroz druge radove. Dekorum portretne fotografije iz detinjstva preliva se u odabrano, nenametnuto sopstvo rada Blue lights, oplemenjenog akcentima ružičaste boje. Svoj ishod će pronaći u trećem, možda i najintimnijem radu, pod nazivom Blue PTSDs kick, koji u sebi sažima kratak protok vremena. Reč je o pomisli, gotovo krizi, identiteta koji je sam sebe izrodio i u nekoliko trenutaka zastao zapitan, uzurpiran prošlošću. Pogleda usmerenog u neizvesno, on uznemiruje i uzbuđuje posmatrača kao drugog aktera, čime se probija intimna aura predstavljenog. Ananijevi autoportreti komuniciraju neposrednošću i slave metamorfoze identiteta umetnika, neminovno angažujući i onoga pred čijim očima se predstava odvija. Ako se u vrtlogu tog traganja i nađe nešto nepripadljivo, ostaće tek kao fragment sećanja bića koje će se roditi ponovo, ali ovog puta kao svedok obrisa prošlog.
*Pozitronska emisijska tomografija (PET) je slikovna metoda nuklearne medicine koja se koristi u otkrivanju ranih naznaka malignih oboljenja. Odabir ove metode u umetničkom pristupu može se povezati i sa traganjem ili preispitivanjem prethodnih sopstava, kao izvesan screening intimnih sećanja, kako bi se nagovestila eventualna odstupanja od nametnutog obrasca, ali i nepoverenje u realnost.
Teodora Popadić
Sa obrisima fragmenata prošlosti susrećemo se među radovima A. Smederevca. Isparčani svedoci zamišljenog, ali i stvarnog identiteta potentno su područje likovnog istraživanja umetnika, koji svoje nadahnuće pronalazi u umetničkim tokovima prošlosti. Vizantijska ikonografija spaja se sa impresionističkom paletom čineći galeriju distorziranih likova i apstraktnih pejzaža malih formata. Posmatrajući umetnikov rad stičemo utisak o jasnim predstavama identiteta voljene prošlosti, ali nam njihovi nazivi ruše taj mir i ponovo nas upućuju na neuhvatljivost značenja, koje podrazumeva koegzistenciju svega onoga što biva probuđeno u nama pri tom susretu. U sažvežđu odabranih radova tek slutimo konture prepoznatog potencijala drevnosti transponovane kroz prizmu telesnog, prirodnog i apstraktnog identiteta. I slutnja postaje dovoljna. Duga tradicija traganja za sigurnim tlom izmestila se tamo gde pripada, dok je domen savremene umetnosti na sto doneo omaž slobodi i lepoti, ali i kriku savremenog čoveka, kroz koncepte koji nemaju veliko početnu slovo i tačku na kraju. Asocijativni nazivi Aleksandrovih slika upućuju na jedno sasvim drugačije čitanje – ikonografski prepoznatljiv lik svetitelja nazvan “Orange face” vrlo je koncizan, moderno glasan i istinit. Pred nama zaista jeste predstava orange face koja nam nagoveštava da se igra i moguće suprotstavljanje koncepta minulog i savremenog ne može prenebreguti lako. Slobodni smo da se zapitamo kakve bismo tek reči čuli kada bi njegove slike mogle da govore. A možda nam je upravo i tišina najbolji putokaz čitanja umetnosti koja se ne miri sa postojećim, iznova se rađa i taman kada pomislimo da imamo ključ – on nam tek usputno izmakne. Kada zaboravimo sve što znamo dolazimo u carstvo naznaka, sluteći diskrepanciju između vizuelnog i imenovanog.
BEOGRAD, jun 2024.
