Joškin Šiljan (Nebojša Stojković) rođen je 1953. godine u Pirotu. Slikarstvom se aktivno bavi od 1987. godine, a zvanično izlaže od 1994. godine. Pripada generaciji umetnika, koji se na umetničkoj sceni formiraju devedesetih godina prošlog veka.
Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja i jedan je od najprepoznatljivijih autora na srpskoj umetničkoj sceni. Izlagao je u mnogim značajnijim galerijskim prostorima u Srbiji i regionu, a izlaganje u svetskim muzejima i galerijama, čini ga međunarodno vidljivim i priznatim. Učesnik je velikog broja samostalnih i grupnih izložbi, umetničkih kolonija i rezidencijalnih programa u zemlji i inostranstvu.
Njegovi radovi nalaze se u značajnim muzejskim, korporacijskim i privatnim kolekcijama širom sveta. Jedan je od najznačajnijih srpskih savremenih umetnika.
Dobitnik je više značajnih nagrada među kojima su: Zlatna paleta – nagrada za slikarstvo na prolećnoj izložbi ULUS-a (2006), Velika nagrada - 14. Bijenale naivne i marginalne umetnosti (2009), Glavna nagrada za slikarstvo na papiru OSTEN (2016), Zlatni OSTEN za crtež (2018). Živi i radi u Grdelici i Beogradu.
Srbi narod najcrnji
Jednom se Šiljan zatvori u sopstveni kavez i tako beše vekovima zarobljen s njegovu si samoću, kad jedan dan niotkuda dolete crna čavka pa progovori:
– Šiljane, Šiljane, vragolane, daj pusti me u taj tvoj kavez da se malo zgrejem s tuj tvoju samoću.
A Šiljan joj odgovori:
– Izvinite, drugarice Crna Čavko, al’ ne mogu – čekam da mi stigne prosvetljenje.
Joškin Šiljan
Šiljan svoju poetiku opisuje kao ozbiljnu igru, pri čemu pod “igrom” podrazumeva apsolutnu slobodu. Svojim stvaralačkim sistemom neprekidno teži razgradnji strogih vizuelnih i jezičkih struktura. One u takvom sklopu, dobijaju duhovitost i vrcavost slobodoumlja koje ne traži objašnjenja, definisanja, ni opravdanja. Dekonstruisanjem ozbiljnosti autor slavi gest oslobađanja. Sloboda se u ovom kontekstu nikako ne treba shvatati olako već kao snažan gest otpora svim oblicima normi i očekivanja.
“Jess malo sutra” u sebi spaja modernu, potpuno neprirodnu pozitivnost koja je ušla u sve pore naših života – reč je o nepodnošljivom sistemu euforije, afirmacija i pozitivnom razmišljanju i delovanju čak i kada se tako ne osećamo, obliku novog fetišizma ogrnutog velikim očekivanjima, koja će sigurno nešto dobro doneti. Jess kao reč posle koje sledi uzvičnik i zagarantovani uspeh; ali tu je i malo sutra. U duhu našeg naroda i Šiljanove satire nastavak istoimene slike, koja je poslužila kao inspiracija na novi pogled Joškinovog stvaralaštva sledi – Srbi narod najcrnji. Koliko puta smo čuli frazu jes’ malo sutra, kao slatku utehu i neverovanje sagovornika u neku našu neverovatnu priču. “Kako da ne” – jednom donosi nelagodu, a drugom nasladu. U ovom odnosu jess malo sutra može se tumačiti kao djalog očekivanja i mogućnosti.
Elementarnom idejom autora možemo smatrati nepredvidivost i činjenicu da ne zna šta slika, da ne postoji recept, skica, šablon ili uputstvo za upotrebu već samo ovaj trenutak.
Ovakav stvaralački diskurs nije rezultat racionalnog promišljanja, već procesa automatskog slikanja i zapisivanja, koje oscilira na granici svesnog i nesvesnog. Njegovim opusom dominira intuicija, automatizam i vizuelna i jezička kakofonija što, paradoksalno, stvara harmoničnu i prepoznatljivu celinu. Ovakva umetnost je smela i odvažna u svojoj neopterećenosti sadržajem – haotična bujica koja neprestano nadire, ne birajući precizno šta će u svom vrtlogu poneti i složiti u jedinstvenu sliku.
Izložba objašnjava trenutak u kojem mislimo da znamo ili imamo sve, taj strašan i važan momenat u kojem bivamo demantovani. Poput života, Šiljanova slika je aktivna na svom putu od početka stvaranja do samog kraja, ona ga vodi i nosi u nešto novo što je i njemu kao stvaraocu i nama kao učesnicima nepoznato, u neistraženo polje stvarnosti.
U ovom kontekstu bitna je autorova prisutnost i posvećenost samom stvaralačkom činu, eksperimentalnost, radoznalost i nepresušnost kreiranja koje konačno ovaploćuje činjenicu da je nemoguće kontrolisati stvaranje i proračunati život. Prosvetljenje o kome Šiljan piše zapravo je konceptualne prirode i odnosi se na oslobađajući čin stvaranja bez opterećenosti sadržajem i porukom, bez daljeg pokušaja uklapanja i sistematizacije.
Predstavljeni radovi su Šiljanovo prosvetljenje oličeno u prepuštanju bez oklevanja.
Ana Kršljanin Istoričar umetnosti
Uzbudljiva i duhovita priča iz umetnosti o životu i obrnuto
JES’ – MALO SUTRA
Joškin Šiljan na izložbi u Salonu grada Beograda predstavlja na tri nivoa svoje radove nastale u poslednjih nekoliko godina. I to od čistih apstraktnih narativa pa sve do asamblaža, dvostruko slikanih platana, uključujući instalacije i prostorne objekte. Ovom izložbom on sebe izdvaja kao individualnu ličnost, umetnika utopljenog u stvarnost u permenentnoj borbi za očuvanje sopstvenog identiteta pa na kraju i života.
Jes’ – malo sutra, je autentični srpski žargon koji reprezentuje sumnju, otpor i pravo na sopstveno mišljenje i rad. Kada smo kod njegovog rada, potrebno je reći da njega karakterišu mnoge paralelne ili bolje rečeno slojevite osobine. On koristi princip slobodnog psihičkog automatizma dozvoljavajući da ga, ka cilju, vodi pouzdani instinkt i snažna želja da otkriva nepoznato, te je stoga njegovo slikarstvo dinamično i u smislu poteza i u smislu kolorita, a kontekste slaže povinujući se principima toka svesti koje hvata u letu iz okolne stvarnosti ili ih priziva iz duboke podsvesti. Ali on ne dozvoljava da instinkt vodi u ćorsokake – naprotiv, on ga povezuje sa stvarnošću upravo onom jezičkom osobinom po kojoj je postao poznat. To je autentični lokalni jezik juga, tako da reči ispisane njime doživljavamo kao pravu istinu u smislu činjenica i emocija, a ne fabrikate i stereotipe masovnih medija. Uprvo zato Šiljan stiče svoje posebno mesto u našoj kulturi ostvarujući onu slavnu maksimu Bonita Olive: lokalno-globalno.
Mislim da bi u ovoj fazi razvoja umetnikovog iskaza trebalo napraviti jedan mali skok unazad, kako bi se razjasnili postupci koje umetnik praktikuje i sadržaji kojima nas na izgled bombarduje. Javnoj interpretaciji njegovog dela nekako izmiče činjenica da je jednu od svojih prvih samostalnih izložbi napravio u Studentskom kulturnom centru – leglu konceptualne umetnosti i Nove umetničke prakse i to nije slučajno, jer Šiljan svakako nije konceptualni umetnik, pa interpretatori ne žele da mešaju ili možda čak i mire dva, po formi naizgled, različita sveta. Ipak, Šiljan je veoma svesno prihvatio iskustva konceptualne i postkonceptualne umetnosti
da bi na tim i takvim platformama gradio svoj autentični iskaz, jer upravo je široka i veoma značajna platforma konceptualne umetnosti omogućila da se umetnost razigra i oslobodi stereotipa modernizma koji se zaglavio u bespućima forme i estetike. Kako je najvažniji doprinos konceptualne umetnosti bio taj da rastavi umetničko delo na njegova suštinska svojstva, rekao bih sveta trojstva, da bi pokazao da je umetničko delo i objekat i predstava i jezik, odnosno da ima svoj vizuelni, objektni i lingvistički aspekt. Odnosno da je fizički prisutan-stvaran, da je vidjiv što podrazumeva i estetska svojsva i konačno da ima kontekst koji obavija ova dva druga svojstva dela.
Šilljanov kopernikanski obrt sastoji se u tome što on ovo trojstvo ponovo sastavlja u jednom slobodnom, razigranom i rekao bih neobuzdanom toku na jasan i nedvosmislen način, te se njegovo delo mora posmatrati i kao objekat (ciklus “Duplo golo”) i kao slikovita predstava i kao kontinuirana priča definisana lingvističkim osobenostima njegovog rodnog kraja. Poštujući njegov stejtment da istražuje nepoznato da bi kroz konkretno iskustvo rada na slici proširio kako granice svog znanja i drugih aspekata koji proističu iz umetničkog rada, moramo se zapitati pa i odgovoriti na pitanje šta zapravo Šiljan traži i šta nam otkriva svakom novom izložbom.
Ako je André Breton teorijom o simultanom psihičkom automatizmu podstakao nadrealizam da istražuje svet izvan banalne stvarnosti ali zapravo suštinski definisao drip painting Džeksona Poloka i druge aspekte gestualne apastrakcije, čini se da je Šiljan ovu teoriju usavršio kroz sopstvenu praksu, koja ga povezuje sa onim savremenicima koji kroz svoje delo dozvoljavaju da se oslobodi tok svesti i utopi u umetničko delo. Iz toga proističe kako energija same slike, kao objekta koji još uvek postoji nezavisno od onih praksi koje se trude da iz sveta digitalnog i sveopšteg konzumerizma umetnost prenose preko QR kodova i drugiih načina digitalnih reprezentacija, tako i energija jezika koja povezuje lične, lokalne i globalne istorije.
Slavko Timotijević
„Slika sama sebe slika... i ja svakog trena osećam veliku zahvalnost što mi je dato da učestvujem u tom procesu.“
Ko je Joškin Šiljan?
Iskreno, pojma nemam. A čemu i da znam. Bolje je izmišljati stalno iznova, ovako ili možda onako se od Stojković Nebojše došlo do Joškina Šiljana. Ali i to više nije bitno. Joškin Šiljan, izmišljen, sad postoji i slika ono što ne zna i ne zna ni ko to slika.
Po zanimanju ste građevinski inženjer, međutim, od 1987. slikate i imate vrlo prepoznatljiv stil. Šta Vas je uvelo u svet slikarstva i da li ste zažalili zbog izbora?
Ne, nisam ja ušao u slikarstvo. Slikarstvo je ušlo u mene. Sam sam se svesno uhvatio u kolo stvaranja i nisam lud da iz kola izlazim. Nek se samo vrti.
Za Vas kažu da ste autentični. U čemu se ogleda Vaš jedinstveni umetnički izraz?
Moj likovni izraz, bolje rečeno, moja likovnost takva je kakva je. Niti je poznajem, niti ona mene. Iznova se igramo žmurke. Kad mene nema, likovnost se pojavi, kad se ja pojavim, likovnost se sakrije. I tako Jovo nanovo.
Kako nastaju Vaše slike, crteži i skulpture? Šta Vas motiviše da stvarate?
Slika sama sebe slika. Linija, boja, oblik… pojavi se samo ako sam ja linija, boja, oblik… Ako sam prisutan. Sitan šraf u procesu stvaranja, odnosno, u procesu samostvaranja. Ništa više i ništa manje. Onoliko da se slika sama pojavi. Odnegde. Ko bi znao odakle.
Nazivi Vaših dela su nesvakidašnji, podstiču na razmišljanje? Kako nastaju?
Kad se slika pojavi, dođe i ime. Slika sama sebe krsti. Kako bez imena da krene u svet. Šiljan je tu samo zapisničar.
Kakav je Vaš odnos prema prostoru? Koliko je važno gde stvarate i koliko su Vaša dela omeđena prostorom?
Bez prostora nema ni postojanja. Bez likovnog prostora nema ni slike. Bez ljudskog prostora nema ni čoveka. Bez prostora slobode – rob si. Proces stvaranja je proces samostvaranja prostora. A gde se stvara? Bilo gde. Svuda. Sve je stvaranje.
Šta za Vas predstavlja vreme i kako biste opisali Vaš odnos prema njemu?
Vreme je jednostavno GLE. A i to predugo traje. Trenutak. Sve je trenutak koji ne postoji i koji neće postati. Naročito kad si prisutan u procesu stvaranja, odnosno u procesu samostvaranja.
Šta biste želeli da poručite mladim umetnicima?
Da li se od umetnosti može živeti lepo?
Svaki savet, kome, obično je čista sujeta, gordost, kao ja znam, ja sam pametan… Kamen oko vrata. Svako ima svoj put. Naročito ako je posut trnjem. Usponi i padovi. Gore-dole.
Za kraj, možete li nam otkriti šta nam spremate dalje u neobičnom svetu Joškina Šiljana?
Sve u vezi sa Joškinom Šiljanom je sigurno da ništa nije sigurno. Niti šta hoće, niti šta neće. Ne zna da nešto zna. Samo postoji. Joškin Šiljan, izmišljen. A i to nije sigurno, ako se ne samostvori.
Autorka intervjua
Ljubica Stanković Gvozden
„UMETNIK NIJE IZ OVOG SVETA, ON JE NEVIDLJIV, NEMA NACIJU, POL I NE
PITA DA LI TVOJE
TELO MOŽE DA IZDRŽI ONO ŠTO TE
NATERA DA RADIŠ.
UMETNIK JE SILA
KOJA TE TERA DA
Joškin Šiljan
Nešto mi ne deluju poznato, 2025. Kombinovana tehnika na platnu, 95 x 99 cm
„Oko imena slika ili bolje rečeno naziva sami sebe nazovu nemaju vreme da čekaju mene da se premišljam najverovatnije rezonuju kad smo mogle same da se rodimo možemo valjda i same da se krstimo“.
„Boginja bez sandala“
„Otkud ja znam što Đoka nije tu“
„Rumba tumba“, „Toza end Laza“
„Nemoj reći idi mi dođi mi“
„Liči na gospodina u roze čarapama“
„Kuj si pa ti?“
„Crni crnci čekajući voz za tam, tam negde“
„Liči na gospodina u crvenim čarapama“
„Ne to nije Nebojša ali nije ni njegova tetka“
„Cipele broj 43 bez pertle“
ŠILJANOVE MISLI
„Slikar je pronašo mene iako sam ja ko svako pametan teo da pobegnem al on mislim na Slikara čvrsto zgrabio pa ne pušta eve još me drži i još poveće steza što bi rekla pokojna baba Mileva a ne tetka Sinko od koje begaš kad te niki ne juri ovo s baba Milevini zapisi je koncept na temu savremene komunikacije kao pokojna baba Mileva mi šalje poruke od onaj svet za ovaj ovde svet a ja sam zapisničar i još malko nešto našvrljam. Vreme ko vreme oće da nas proguta i moj način da se iz te zamke izvučem je OZBILJNO ZEZANJE što je i ideja vodilja mog stvaranja stvaram kad mi se oće kad imam alal kad imam dovoljno radosti za stvaranje i tad vreme nije bitno može da bude 5 sekundi ili 33 dana“.
„Vrlo dobra strana umetnosti što traži zapoveda da bi ušo u njen svet je iskrenost prema sebi a iskrenost ne trpi nikakvu cenzuru samo slobodno kreativno biće oslobođeno pola uzrasta nacionalnosti imena, rase, mase, pameti i gluposti od ovoga ili onoga ono stvara. SAMOSTVARA slika sama sebe slika za opis mog slikarstva je da činim sve što je u mojoj moći da ne sprečavam moje biće mene da se pojavi da budem dobar sluga da me nema da se uvek iznova rađam kao slika samorođena a ja tu dođem nešto više kao babica a manje kao dežurni ginekolog što se tiče instinkta gde me vodi smatram da je moje da pronađem izvor a voda si sama zna da teče, a izvor je svuda i oko nas i u nama, u ptici u drvetu, u oku u dečjem smehu u... a tu je i odgovor za kreativni impuls sve što postoji i sve što ne postoji sve što je rođeno ili što tek treba da se rodi može a ne mora da pokrene proces stvaranja. Mogućnosti su beskonačne pa ko voli neka izvoli i ja svakog trena osećam veliku zahvalnost što mi je dato da učestvujem u tom procesu“.
Detalj slike – Svi putevi vode u duboku šumu, 2025. Kombinovana tehnika na platnu, 194 x 194 cm
Jednom Šiljan srete sebe al ni za tren ne zastade nego si produži pa ga ljudi upitaše
što se Šiljane praviš važan pa neće da se javiš na samoga sebe jes ja nemam drugu rabotu
nego s budale da se zanosim odgovori Šiljan na ljudi i nastavi da vata zjala i to šarena.
SRBI NAROD NAJCRNJI
Akril
Serija
2018. godine
Serija crteža „Face“, 2017.
na novinskom papiru, 53 x 37 cm
„Face“ nagrađena je nagradom za crtež zlatni OSTEN
NEGDE JE CRN IL NA NEĆE
A NI STALNO. GLASA
ILI JE ŽUT MIRIŠE OSKORUŠE
NEĆE NA SVETLO
U MRAK TU JE
NIGDE BEZ PRIČA NEPREKIDNO
Detalj slike – Mušica na dohvat ruke, 2018. Kombinovana tehnika na papiru, 44 x 34 cm
JOŠKIN ŠILJAN JE UČESTVOVAO NA
PRIBLIŽNO 200 KOLEKTIVNIH IZLOŽBI
U ZEMLJI I INOSTRANSTVU KAO I NA VELIKOM BROJU UMETNIČKIH KOLONIJA.
NAJZNAČAJNIJE KOLEKTIVNE IZLOŽBE
Zvona Metohije, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd Gallery Shadow museum, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad Niški crtež – retrospektiva, Galerija savremene likovne umetnosti, Niš
INSITA 2010, Slovenska narodna galerija, Bratislava, Slovačka Outsiders, Kulturni centar Srbije, Pariz, Francuska 16. Bijenale naivne i marginalne umetnosti, Velika galerija Doma Vojske Srbije i Muzej naivne umetnosti, Jagodina Naive and Marginal Art of Serbia, Galerija „Pjazza Teatru Rjal“, Valeta, Malta Umetnost autsajdera u Srbiji, Galerija Karlovog mosta, Prag, Češka Zajednički zaštitnik, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd
Umetnost u duhovnom egzilu, Velika galerija Doma Vojske Srbije, Beograd Prvi trijenale umetnosti samoukih vizionara, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd Knjiga – umetnički objekat 3: Za budućnost, Galerija Žad, Muzej primenjene umetnosti, Beograd
OSTEN – Bienale crteža, Nacionalna galerija Makedonije (Čifte Hamam), Skoplje Turbulences dans les Balkans, Halle Saint Pierre, Pariz, Francuska
Collecting is Connecting, Kuća Legata, Beograd Magična vitalnost marginalnih, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd
