Драган Јовановић
слике
Драган Јовановић
слике
Змају који је освелио моје небо
Миленко Пајић
Партија шаха са Творцем
МЕГА. XX век био је доба умножавања ствари.
Објекти су бескрајно мултипликовани без праве потребе и без икаквог смисла. Уз њега пристао је (прирастао, срастао с њим) један епитет, а то је: МЕГА. Атомска бомба имала је разорну моћ мерену у МЕГА-тонама. Градови су толико нарасли да су постали МЕГА-полиси. Светска слава актера у области забаве и шоубизниса постала је тако велика да су препознати као МЕГА-звезде. Колос са Родоса сада личи на дечију играчку у односу на МЕГА-солитере. Корпорације или МЕГА-трустови, постале су моћније од држава. А банке, тзв. МЕГА-банке, увек гладне профита и камата, промовисале су један МЕГА-тренд у политици, по имену глобализам... И сам сам дао мали допринос духу времена смисливши и направивши серију великих колажа (димензија 1,10x0,90m) које сам, наравно, назвао: МЕГА-колажи. Мало, микро, мини, је презрено и одбачено. Уникат је замењен мултиплом. Само је нешто велико било вредно помена, коментара и дивљења. Бројао се само безлични умножак нечега без карактера и физиономије. Од милионера, осванули су милијардери. Филмске пљачке изражаване су пленом са небројеним нулама: 0000000000000000000000... ВИШЕ. Омиљене су биле само велике серије истоветних предмета који су силазили са покретне траке. У игри великих бројева сви су радо учествовали. Множина предмета декларисана је све краћим роком употребе. Период од смештаја готовог производа у складиште до његовог одлага-
ња на ђубриште бивао је све краћи и краћи. Тако да многе ствари нису ни доспевале до продавница, тих МЕГА-пазара, него би одмах бивале послате на МЕГА-ђубришта, на којима би била подвргнута процесу рециклаже (која је постала један од најновијих и најпрофитабилнијих МЕГА-бизниса). Човек, купац, корисник, идеалан МЕГА-конзумент, поистоветио се са предметима који су га окруживали. Без мора МЕГА-објеката, без предмета за једнократну употребу, без тих глупих и ружних ствари, био је изгубљен, приморан да призна себи да би без њих око себе био савршени нико и ништа. Ма колико се напрезао да што више купује, да учествује у МЕГА-шопингу, бивао је све чешће збуњен и изубљен у самоослузи (С. Басара). А гомила (колекција?) предмета које је прикупљао око себе претила је да га затрпа и, на крају крајева – сможди. Каталог предмета, који су сви од реда на продају (који се могу купити на попуст или још повољније ако се сачека сезонско снижење цена), бесконачан је. Били смо невољни сведоци познате библијске сентенце: Чеа је мало, биће а мноо... ПРЕВИШЕ. Почетак XXІ века (који се, у ствари, још није ни завршио, него
ОТВАРАЊЕ
је нека врста продуженог XX века) не доноси ништа ново. Оно чега је било много – МЕГА! – сада га је – ПРЕВИШЕ. МЕГА је постало само једна заборављена ситница. Сада је оно од у неколико скромног и подношљивог МЕГА насилно увеличано, надувано, изђикљало, метастазирало... до енормно увећаних димензија и до тоталног бесмисла. Степени поређења сада гласе: МЕГА, ВИШЕ, ПРЕВИШЕ. Нема ничега што би могло бити мало, ситно, скромно, ретко. Не. Све је гломазно, габаритно, превелико, нагомилано, пренатрпано, претерано у сваком погледу. Цео Свет се разлетео у експлозији претеривања. Није довољно бити умерен и одмерен. Важно је - претеривати! Менаџери су презапослени, а незапосленост радника енормна. Богаташи су безобразно (пре)богати, њихова похота је незајажљива, а сиромаси непојмљиво (пре)сиромашни. Политичари су (пре)лажљиви. Банкари – (не)засити. Отворите новине (какав часопис, сајт, тв, рекламни летак) и видећете један предизајниран свет. Претерује се свуда, на свим пољима: глумци – преглумљују, спортисти су – претренирани, жене су постале пренашминкане (пренакићене, премодиране). Мушкарци: они су или мачо типови – пренабилдовани; или, супротно томе – преосетљиви, у проблему са набујалом анимом (уместо оца појављује се још једна тзв. мушка мајка). Новинари – преобавештени. Музичари – пренавежбани. Студенти су учили, учили и преучили. Филозофи су се тако дубоко замислили да су превидели суштину... Преериваи, то је тренд и империтив. Не чини ништа одмерено и умерено. Потруди се и претеруј, као и сви остали. Само Аокалиса о Јовану најаМАТ
вљује испуњење другог дела пророчанства: Чеа је мноо, биће а мало... РЕД И МЕРА. Постоји један сликар у Србији који покушава - и успева, да уведе ред. Ред и меру у овај наш Свет без реда из без мере. Број и мера, моја вера! – девиза Друштва инжењера и техничара Краљевине Србије из 1892. године. И, оно што је најважније: да осмисли тај ред и ту своју меру Света. Њему мноштво бића, ствари, предмета и објеката не представља сметњу. За њега је мноштво = обиље, а обиље – право богатство (а не ноћна мора). Све што се не може тачно пребројати, као што је број влати траве на оближњој ливади, број листова у крошњи липе или број капи воде у летњем пљуску, то је мноштво чудесних детаља од који се састоји смисао и лепота Света. Зато је врло важно посветити се запажању, истраживању, регистровању, бележењу бесконачног низа елемената од којих је наш Свет сачињен. Ништа није толико неважно да не нађе своје право место на сликама Драгана Јовановића. И он сам је прихватио своје неутрално име и презиме, тешко препознатљиво у мноштву истих таквих имена и презимена у Србији. Колико има Драгана Јовановића исто толико има Павла Павловића и Петара Петровића. У склоништу своје анонимности овај Драган Јовановић, сликар, инсталирао је чудесну осматрачницу. С ње
он пажљиво и упорно осматра Свет око себе. Свет у себи, такође. Свет у књигама, уџбеницима, монографијама, такође. Упустио се у тежак и неизвестан, али и неизмерно леп, посао: Пребројати рибе у (Западној, Великој и Јужној) Морави... Насликати по једну птицу из сваког јата (заједно са вредном птицом колибри, која лебди у средишту цвета перунике, као што се извидник-ловац налива горивом у лету сишући виме авиона МЕГА-цистерне)... Дати шансу инсектима, тим древним становницима планете. (Шта значи наших неколико хиљада година, наспрам њихових еона?!)... Авион-играчка права је неугледна скаламерија наспрам способности и дуговечности једног вилиног коњица или сребрно-зеленог скакавца... По морима (не већим од какве баре или мочила за конопљу) плутају МЕГА-градови названи „Титаник 2X“... Кинески змај добричина одмара се на обронку једног кумулуснимбуса. Око њега лепршају цепелини са натписом Coca-Cola, около зује дечији балони пастелних боја, лебде пинг-понг лоптице које се смеју. Објекти, жива бића, рекламни слогани, филозофске сентенце, изреке афористичара-аматера – оно у уметниковој глави, оно што види око себе или у себи, оно што чини играјући се - као и симболи-метафоре, све то заједно налази се у истом трену-простору слике. И све је, ипак, у хармонији... Шаховске табле-кулисе имају на себи неколико поља-прозора за осматрање бескраја. На почетној позицији стоје модро-сребрни опнокрилци беспрекорно исполираних оклопа. Чини се да мирују, али њима је дата моћ кретања у свим правцима (у свим просторно-временским димензијама), слобода коју имају само краљице на пустарама архишаха... Овај сликар није ни мало пристрасан, није ни хомоцентричан. Његова позиција блиска је поступку
научника, математичара, филозофа или геометра. Неистражене могућности Света њега преокупирају и мотивишу. Шта је све могло да се деси (а није)? Ко је све и са ким могао да се сретне (и срео се)?! Шта је заувек пропуштено, изгубљено? А шта је сачувано само у сну и у машти уметника!? Многе слике овог необичног и посебног Драгана Јовановића су нека врста менталног експеримента са неизвесним исходом. Он приказује фазе бескрајне партије шаха коју је Природа започела са човеком у неко давно, прадавно доба. Та је партија још увек у фази Отварања. Свет се отвара, колеба и није сигуран куда ће да пође. Шта је добро за њега, а шта за нас? Ко ће то знати?! Није добро ни (са)занти целу истину. Шта ће радити наши потомци, наследници наших ноћних кошмара, пита се овај смерни Драган Јовановић. Од Свих Драгана Јовановића у српској култури, међу којима има свих фела, од инжењера до пробисвета, од песника до рибара, од фудбалера до глумаца итд итд, баш овај Драган Јовановић започео је један бесконачан и периодочан посао – завести уметнички ред у наш Свет! Али, при том не изгубити његову посебност и његову лепоту. Он игра дивну партију шаха са Творцем. И не моли за милост, не враћа потезе, не тражи предах. Ах, каква је то партија?! Какво чудо од игре! Драган Јовановић не помишља на реми. Он хоће праву, игру сфера, колико виртуелну, толико и животну... Можемо му казати да здраво ризикује и да је на сасвим неизвесном Путу. И можемо му пожелети да га на том Путу прати срећа. Ништа друго му и не треба; све већ има или ће се убрзо опскрбити свиме што му је неопходно. 19. арила о 2. маја 2013. оине у Пожеи
МЕГАПОЛИС 4
Миодраг Даниловић
Распевани змај српског сликарства
Сликарство Драгана Јовановића, које се одвојило од магистралног тока
МЕГАПОЛИС 5
његовог досадашњег стваралаштва, и које је у последње три године нарасло бројем и ширином тема које захвата, захтева озбиљну критичку валоризацију. Дугујући пуно свом дводеценијском бављењу иконописом, и не одступајући од традиционалног медија којим суверено влада, Јовановић се упустио у смео подухват да на поукама и искуству које је стекао изгради једну другачију, мање канонску визију васељене, али визију која тим више што одговара његовом темпераменту није ништа мање пуна истинског патоса и созерцања. Уместо хијератичних и архетипских форми којима икона приказује онострано, Божију премудруст, утешну истину о крају свих мука, пред нама је лирски размахнут простор испуњен чудноватим збивањима: селидбама и сеобама, окончаним и неокончаним шаховским партијама, необичним путницима који лутају небеским и космичким пространствима, па-
уколиким цртачима и патрљцима оловака, играчкама и инсектима. Смештени у једну особену сценографију, пред небеску кулису која се прозорима отвара у небо иза неба, зближени вечним путовањем, одласком и сусретањима, ови мотиви представљају основ Јовановићевог ликовног вокабулара и непрестано надахњују његову ведру, химничну визију. На таквом, нестабилном простору који се непрестано преображава, отвара у нове хоризонте и оживљава умножавањем Јовановићевог „бестијаријума“, и на игри мотива који стоје на граници између портрета и симбола почива изазов тумачења, али и драма и спасење Јовановићеве уметности. Куда путују џиновски кукци, делфини и корњаче? У коју далеку земљу бродови и аутомобили који броде и возе онуда куда се само може летети, одвозе шарена јаја и шаховске фигуре? Ко вуче потезе у шаховским партијама које се одвијају на неким нама тешко схватљивим разинама, и ко су становници мегалополиса никлих на
труповима бродова који, као чардак из бајке, почивају “ни на небу ни на земљи”? Одговор на ове, и многе друге загонетке које пред нас поставља Јовановићево сликарство крије се у самом том сликарству, у његовом бићу и природи, у слојевима боја које почивају на дрвеној дасци, градиране и одмерене тако да у творењу укупности његове визије стварају утисак сјаја, прозрачности и лакоће. У тој визији пауколики цртач, у коме препознајемо самог сликара, распиње своје невидљиве нити и у његовој мрежи почива укупност свега постојећег: на прозрачном, небеском фону све блиста окупано надземаљским сјајем венчања небеског и земаљског света. Са те стране сагледано, Јовановићево сликарство и даље стоји на терену иконе и иконописања: његови мотиви су без разлике и у истој мери оживотворени, а портретисани ликови више од каратеристика особених црта у својим појавама откривају карактеристике идеалних типова. Истовремено, крећући се корак даље, оно на почетку нашег столећа почива као сведок сусрета минулих епоха и складиште вишевековног знања и искуства,
због чега у његовој генеалогији међу бројним утицајима препознајемо трагање за синтезом и интегралним у стваралаштву у чему су му претходници уметници из групе Медиала. Поставимо, на послетку, још једно питање: ко је Драган Јовановић? Паук који вуче невидљиве линије цртежа на овим сликама, патрљак оловке која истовремено може бити и заметак читавог једног универзума, или распевани змај који се одвојио од земље и ушуњао тамо где не допиру наши упорни погледи, и где наше проницање открива јаловост својх напора? И једно и друго и треће, а понајпре вечити дечак и немирни номад, који је као и Ноје саградио своју барку и отиснуо се у бескрајно лутање космичким пространствима како би у сталном игрању, чуђењу и откривању сачувао своје дечаштво.
THE CHESS MATCH WITH THE CREATOR
Milenko Pajić
MEGA. The 20th century was a period of multiplying things. Objects were endlessly multiplied without a real need and without any sense. An epithet that fits this period (becomes very close, grows together with it) is: MEGA. The atomic bomb had a destructive power measured in MEGA-tons. The cities grew so much that they became MEGA-polis. The world fame of the actors
in the field of entertainment and show business became so big that they were recognized as MEGA-stars. Now the Colossus of Rhodes looks like a toy compared to MEGA-skyscrapers. Corporations or MEGA-trusts became more powerful than countries. And banks, socalled MEGA-banks, always having a hunger for profit and interest, promoted a MEGA-trend in politics,
named globalism… I myself gave a modest contribution to the spirit of the time by thinking up and creating a series of large collages (dimension 1.10x0.90m) which, of course, I named: MEGA-collages. The terms: small, micro, mini were despised and refused. The unique item was replaced by the multiple. Only something big was worthy of our memory, comments and РЕМОРКЕР
САМ
УСАМЉЕНОСТ
САМA
admiration. The only thing that counted was the reproduction of something without any character or physiognomy. Millionaires were replaced by multimillionaires. Film robberies were expressed as a prey with endless zeros: 00000000000000000… MORE. Only big series of the same objects which came down from the assembly line were favourite. Everyone willingly took part in the game of big numbers. The multiple of the objects was declared with shorter and shorter best-before date. The period of the finished product storage to its throwing away to the dump was shorter and shorter. In this way, a lot of objects didn’t even reach the shops, those MEGA-markets. Instead, they were immediately sent to MEGA-dumps, where they were subjected to the process of recycling (which became one of the newest and most profitable MEGA-businesses). A person, a customer, a user, an ideal MEGA-consumer identified with the objects which surrounded him. Without numerous MEGA-objects, without throwaway things, without these stupid and ugly things, he would be lost, forced to confess himself to be a perfect nobody and nothing without all these things around him. No matter how much he made an effort to buy more and more things, to take part in MEGA-shopping, he was more and more often confused МАЈА
and lost in the supermarket (S. Basara). And the collection of the objects that he collected around him threatened to bury him and eventually – smash him. The catalogue of the objects, which were all for sale (which could be bought with discount or even more convenient if you waited for seasonal sales), was endless. We were reluctant witnesses of the well-known bible sentence: If there is just little of something, there will be abundance of it. TOO MUCH/MANY. The beginning of the 21st century (which, in fact, hasn’t finished yet, but is a kind of the prolonged 20th century) doesn’t bring anything new. What was a large amount of – MEGA! Now it is – TOO MUCH/MANY. MEGA became a forgotten child’s play only. Now it is forcefully enlarged, blown up, sprung up, metastasis has spread from, in a way, modest and bearable MEGA to enormously enlarged dimensions and to the total absurd. Degrees of comparison are: MEGA, MORE, TOO MUCH/MANY. There’s nothing that could be small, tiny, modest, rare. No. Everything is glamorous, of big dimensions, too big, accumulated, too crowded, and exaggerated in every respect. The whole World hustles around in the explosion of exaggeration. It’s not enough to be moderate and balanced. It’s important to exaggerate! Managers are too busy, and workers’ unemployment is enormous.
The rich are insolently (too) rich, their lust is insatiable, and the poor are inconceivably (too) poor. Politicians are (too) lying. Bankers - (too) greedy. Open a newspaper (a magazine, a site, TV, a leaflet) and you’ll
see a redesigned world. Everything is exaggerated everywhere, in all fields: actors – overact, sportsmen are overtrained, and women are with too much make-up (with too much jewelry, too modern). Men: they are either macho men, too body built or, on the contrary – too sensitive, in a problem with the raised anima (instead of father, another, so-called mail mother appears). Journalists – too much informed.
Musicians – too much practiced. Students studied, studied and overstudied. Philosophers are absorbed in thought so much that they failed to see the essence… Exaggerating, it is a trend and imperative. Don’t do anything in a balanced and moderate way. Make an effort and exaggerate, like all others. Only The Apocalypse of St. John the Apostle announces the fulfillment of the other part of the prophesy: If there is abundance of something, there will be just little of it. ORDER AND MEASURE. There is a painter in Serbia who is trying – and succeeds in putting things in order - order and measure in our World without order and without measure. The number and measure, my belief with pleasure! – the motto of the Association of Engineers and Technicians of the Kingdom of Serbia from 1892. And what is the most important thing is to give meaning to that order and your measure of the World. It doesn’t mind numbers of beings, things, objects and structures. As for the World, a large quantity = abundance, and abundance is a real wealth (not a nightmare). All that can’t be exactly counted, like the number of blades of grass in the nearby field, the number of leaves in the crown of the nearby lime-tree or the number of water drops in the summer shower, these are numbers of mysterious details from which the sense and
the beauty of the World are made of. That’s why it’s very important to be devoted to observing, exploring, registering, noting an endless number of elements from which our World is created of. Nothing is so unimportant that it can’t find its proper place in the paintings of Dragan Jovanović. He himself accepted his neutral name and surname, hardly
recognizable in numbers of such names and surnames in Serbia. There are as many Dragan Jovanovićes in Serbia as John Smiths in England. In the shelter of his anonymity this Dragan Jovanović, a painter, installed a mysterious watch tower. From it, he carefully and persistently watches the World around him. The World in himself, too. The World in books, textbooks, monographs, as well. He entered into a hard and uncertain, but an extremely attractive job: To count the fish in the rivers (Zapadna, Velika and Južna) Morava
To paint one bird from each flock (together with the hard-working humming bird, which floats in the centre of the iris flower, like a fighter-plane which is fed by fuel in the air sucking the udder of the plane Mega-truck)… To give a chance to insects, the ancient inhabitants of the planet. (What do our several thousand of years mean compared to their eons?!) The plane-toy is a real plain contraption compared to ability of long life of a dragonfly or a silver-green grasshopper … MEGA-cities called ‘Titanic 2X’ float over the seas (not larger than a pond or a hemp dip) … The Chinese good-natured dragon is having a rest on the slope of a cumulus-nimbus. The zeppelins with the inscription Coca-Cola are fluttering around it, children’s balloons of pastel colours are buzzing, ping-pong balls, which are smiling, are floating. Some objects, living creatures, commercial slogans, philosophical sentences, sayings of amateur writers of aphorisms – the thing that is on the artist’s mind, what he sees around him or in himself, what he does while playing – as well as symbols and metaphors, all these together are in the same moment-space of the painting. Yet, all is in harmony … The chessboards – stage scenery have several squares – МЕТАФИЗИКА 2
windows for watching infinity. In the starting position there are dark blue-silver hymenoptera with perfectly polished shields. They seem to be still, but they’ve been given the ability to move in all directions (in all spatial-time dimensions), freedom which only the queens in the barren areas of archaic chess have … This painter is not partial at all; he isn’t homo-centric either. His position is close to the procedure of scientists, mathematicians, philosophers or land surveyors. He is occupied and motivated by unexplored possibilities of the World. What could have happened (and it didn’t)? Who could meet whom (and he did)? What has been missed and lost for ever? And what has been saved only in a dream and imagination of the artist!?
A lot of paintings of this strange and special Dragan Jovanović are a sort of mental experiment with an issue in doubt. He presents phases of an endless chess match that Nature started with Man at some ancient time. That match is still in the phase of Opening. The World is opening, hesitating and is not sure where to go. What is good for it, and what is good for us? Who knows it?! It’s not good even to learn the whole truth. ‘What will our descendants, inheritors of our nightmares do?’ Wonders the modest Dragan. From all Dragan Jovanovićes in Serbian culture, among whom are people of all sorts: from engineers to tramps, from poets to fishermen, from football players to actors, and so on; just this Dragan Jovanović started an endless and periodical job – to establish artistic order in
A RHAPSODIC DRAGON OF SERBIAN PAINTING Painting of Dragan Jovanović (1964), which separated from the magisterial course of his former creative work, and which in the last three years has been increased in number and various topics, demands a serious critical evaluation. Owing to his two-decade long occupation with icon-painting, not deviating from the tradiМЕТАФИЗИКА 3
tional medium where he is perfect, Jovanović goes into a venture to create a different, less canonical vision of the world based on morals and experience he has gained, but a vision that the more it suits his temperament, the more it is full of genuine pathos and meditation. Instead of hieratic and archetypal forms with which the icon
our World! However, while doing this it mustn’t lose its particularity and its beauty. He is playing a beautiful chess match with the Creator. He isn’t asking for mercy, he isn’t returning its moves, he isn’t asking for a break. Oh, what a match it is! What a miracle of the play! Dragan Jovanović doesn’t have the very thought of a draw. He wants a real play of spheres, both virtual and living one… We can tell him that he risks a lot and that he is on an uncertain Road. And we can wish him to be followed by happiness on that Road. He doesn’t need anything else; he already has everything or he will supply himself with all he needs. 19 April – 2 May 2013 in Požega
Miodrag Danilović
presents something lying beyond, God’s over-wisdom, a comforting truth about the end of all pains, in front of us there is a lyrically spread space, filled with strange happenings: removals and migrations, finished and unfinished chess matches, strange travelers who wander around celestial and cosmic wide space, spider-like drawing
artists and very short pencils, toys and insects. Having been set in a special scenography, in front of the heaven’s stage whose windows open into the heaven beyond the heaven, brought together by an endless journey, departure and meetings, these motifs represent the base of Jovanović’s visual vocabulary and endlessly inspire his joyful, hymn-like vision. In such unstable space which is always changing, opening into new horizons and reviving, owing
moves in chess matches that take place at some levels we can hardly understand, and who are the inhabitants of megalopolis built on the ships’ hulls who, like a castle in the air from a fairytale, lie ‘hanging in the air’? The answer to these and many other enigmas that are placed before us by Jovanović’s painting is hidden in his painting itself, in its being and nature, in the coats of paints that lie on the wooden board, graded and measured in the way
to the multiplication of Jovanović’s ’bestialities’, and in the play of motifs that are on the edge between a portrait and a symbol lies a challenge of interpretation, but there is also a drama and salvation of Jovanović’s art. Where do gigantic insects, dolphins and turtles travel? In which distant country do ships and cars, which go where it’s only possible to fly, carry colourful eggs and chess-pieces? Who draws the
that in the totality of his vision they make the impression of brightness, airiness and lightness. In that vision, the spider-like drawing artist, in whom we recognize the painter himself, spreads his invisible threads and in his net lies the totality of everything that exists: in the airy, heavenly sound everything shines, washed with the celestial brightness of wedding of the heavenly and temporal world. From this po-
int of view, Jovanović’s painting still stands on the ground of the icon and icon-painting: all his motifs are materialized in the same way, and portrayed faces reveal the characteristics of ideal types more than the characteristics of personal features in their appearances. At the same time, moving a step forward, at the beginning of our century, his painting lies like a witness of the meeting of last epochs and a storage of long lasting knowledge and experience, because of which in its genealogy among numerous influences one recognizes searching for a synthesis and the integral in the creative work where his forerunners are the artists from the group Mediala. Let’s finally ask one more question: who is Dragan Jovanović? A spider that draws invisible lines of the drawing in these paintings, a short pencil which can be, at the same time, an embryo of the whole universe or a rhapsodic dragon that separated from the earth and sneaked into the space where our persistent glances can’t reach and where our understanding reveals the uselessness of its efforts? All these three and above all an eternal boy and a restless nomad, who, like Noah, built his boat and set out into the endless wandering around cosmic spaces, so that he can save his boyhood in a constant play, wondering and discovering. ЗАУВЕК ЗАЈЕДНО
Самосталне изложбе: 2006. „Цртежом до иконе“, Галерија Народног музеја, Чачак 2011. „Изложба икона“ , галерија Full Art , Чачак 2013. „Метафизика радости“, изложба слика, Ликовни салон Дома културе, Чачак „Метафизика радости“, изложба слика, Центар за културу Гроцка, Београд
Драган Јовановић из Чачка рођен у Госпићу 1964. године. Студирао Факултет ликовних уметности у Београду. Бави се иконописом и сликарством. Иконопис ради од 1993. године. Ради на цртежу у техникама пера и лавираног туша. Контакт: Драган Јовановић Немањина 68/7 32000 Чачак, Србија
Contact: Dragan Jovanović Nemanjina 68/7 Čačak 32000 Srbija
draganjovanovic1609@gmail.com www.ikonograf.co.rs www.draganjovanovic1609.blogspot.com www.facebook.com/pages/Dragan-Jovanovic/ 129384303929272 www.saatchionline.com/draganjovanovic ВЕЧЕРЊА ПЛОВИДБА
Групне изложбе: 1993. „Жика Максимовић и његови ђаци“, Галерија „Рисим“, Чачак 2005. „Ikonodialog“, Кућа Светог Духа, Копенхаген 2008. „Икона у 21. веку“, Галерија Прогрес, Београд 2008.„Ликовни уметници Чачка“, Галерија Рисим, Чачак 2009. „Свети Апостол Павле јуче, данас и сутра“, Галерија Прогрес, Београд 2009. „Свети Апостол Павле на иконама“, Музеј наивне уметности, Јагодина 2009. „Култура икона у савременој Србији“, катедрала Алмудена, Мадрид 2010. „Дани иконописа у Србији“, Народни музеј, Чачак
Прорамски саве: Оливера Вукотић, Божидар Плазинић, Стоја Рађеновић, Ивона Рајачић Барандовски и Весна Петровић Оранизација изложбе:
Уреник ликовно рорама: Весна Петровић Обликовање каалоа: Мирослав Марић Прево ексова: Светлана Симеуновић Фоорафије: Милисав Бошковић и Александар Јовановић Порре Д. Ј: Маријана Ракићевић, цртеж пером и лавираним тушем Шама: Графички центар, Чачак Тираж: 300 комада септембар, 2013.
ПАРТИЈА ПИЈАНА ОД СМЕХА