108. broj biltena Progovori o pregovorima - Izbori za Evropski parlament

Prijavi se na bilten

Slušaj najnoviju epizodu POP podkasta!

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP” koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.

SADRŽAJ

REČ UREDNIKA

I Z BRISELA

Izbori za Evropski parlament

KOLIKI ĆE BITI KORACI UDESNO? ........................................................................ 6

O PARTIJAMA

U susret najvećim evropskim izborima

KO

O TAKMIČARIMA

Šta donose evropski izbori?

DRUGORAZREDNI IZBORI PRVORAZREDNE SIMBOLIKE ...............................14

LIČNI STAV

U susret evropskim izborima

O STRATEGIJI

Deset godina EUSAIR-a

IMPRESUM

Progovori o pregovorima, broj 108, maj 2024. godine

Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)

Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija www.bos.rs

Urednici: Jelena Jorgačević, Branislav Cvetković, Miljana Jovanović

Saradnik: Milan Hiber

Autori: Dušan Gajić, Igor Mirosavljević, Marko Lončar, Nemanja Rujević, Sandra Pekić

Lektura i korektura: Marijana Milošević

Dizajn i prelom: Damir Matić

Ilustracije: Dana Tasovac

REČ UREDNIKA

POSTIZBORNO BUĐENJE

JE NAJTEŽE

Kose probudio u Beogradu nakon 2. juna, nije imao puno sreće. Da nam odmah ne bi zamerili manjak decentralizacije i upiranje prstom isključivo ka prestonici, pogledali smo, čak nekoliko puta, južnije od Beograda. Tračak nade se pojavio negde oko Niša, no i on je brzo usahnuo. Usled pregovora, dogovora, preračuna i kalkulacija, i Niš je postao još jedno od mesta u Srbiji u kojem je mučno probuditi se, a na trenutak smo naivno pomislili da ima nade.

Lokalni izbori održani su u Srbiji, u nedelju 2. juna. Iako bi se moglo reći da kampanje gotovo i nije bilo, ono što je izvesno da su obraćanja pozicije i opozicije građanima toliko nesrazmerna da bi bilo suludo i porediti ih. Tokom izbora, građanke i građani bili su u nekom drugom ili trećem planu, dok su se u prvom našli sukobi s posmatračima, centri za pozivanja i podsećanja, još jednom ostavljajući gorko osećanje da su ovo još jedni izbori bez demokratije u fokusu.

Dalje od Beograda, tamo preko Horgoša, pa još dalje, gde građanima i građankama više ne treba pasoš za putovanja, takođe se spremaju izbori, ali oni evropski. Izbori za Evropski parlament počinju 6., a završavaju se 9. juna i održavaju se u 27 država članica Evropske unije. Na ovim izborima građani i građanke Evropske unije izabraće 720 predstavnika, odnosno poslanika i poslanica koji će ih predstavljati u Evropskom parlamentu. Ukoliko uzmemo u obzir dužinu trajanja izbora, broj poslanika koji se bira, broj birača, nekako se, gotovo prirodno, prosečnom srpskom glasaču pojavi crv sumnje koji poziva na premišljanje. Ipak, izborni proces dugo traje, bira se veliki broj predstavnika, treba prebrojati glasove, napraviti potencijalne koalicije i videti šta je najbolja opcija za siguran opstanak.

Da ne ulazimo u ažurnost biračkih spiskova, prebivališta i isprava o kojima slušamo svaki put kada se u Srbiji sprovode izbori. Međutim, ipak postoji nešto zajedničko i preko Horgoša i u Srbiji, a to je jačanje desno orijentisanih partija.

Partije koje se zalažu za dezintegraciju Evropske unije ili rušenje okvira Unije kakvu poznajemo danas, postale su dominantan politički faktor na ovim izborima. Evropski identitet, suverenitet država članica, konzervativizam i ostale vrednosti koje nisu ono što bi nam bila prva asocijacija kada govorimo o„zapadnim vrednostima” prisutne su u proglasima partija koje Evropski parlament izmeštaju udesno. U poslednjih pet godina, koliko traje jedan mandat Evropskog parlamenta, krize sa kojima se ovo telo Evropske unije suočavalo (i suočava se) su zaista bile velike i nesumnjivo opterećivale njegov rad i funkcionisanje. S druge strane, uz velike krize shodno moći političke zajednice kakva je Unija, trebalo bi da ide i velika moć i odgovornost svih njenih institucija. Čini se da je moć odluke Parlamentu često manjkala, pa se zato dešavalo da se usvoje rezolucije koje ne proizvedu nikakve efekte ili posledice. Nadamo se da će novi sastav Parlamenta uspeti da pozicionira ovu evropsku instituciju kao politički odgovoran glas naroda Unije.

Bilo bi preterano tvrditi da bi evropski izbori mogli u velikoj meri da utiču na političku scenu u Srbiji. Eventualno bi nam mogli pomoći da nas onaj crv sumnje manje izjeda onda kada vidimo da je negde jedan glas – jedan glas. Ni više ni manje od toga.

Možda Unija ima Bugarsku, ali nema bugarski voz.

PITANJA, ODGOVORI

„KAKO

KOMENTARIŠITE

PRIZNAVANJE PALESTINE

OD STRANE NORVEŠKE, IRSKE I ŠPANIJE?”

ALEKSANDAR ŽIVOTIĆ, profesor istorije na Filzofoskom fakultetu

Sukob u Gazi koji je u toku jasno je pokazao da postizanje mira i stabilnosti mora biti zasnovano na rešavanju palestinskog pitanja. Priznavanjem palestinske države, Norveška u prvom redu podržava arapski mirovni plan. Uspostavljanje palestinske države i normalizacija odnosa između arapskih zemalja i Izraela uključujući i priznanje države Izrael su dva odlučujuća aspekta tog plana. Norveška danas blisko sarađuje sa Saudijskom Arabijom, zajednički radeći na mobilizaciji evropske podrške za plan. Isto tako, i zvanični Oslo i Madrid su igrali važne, ali različite, uloge u mirovnom procesu početkom devedesetih.

MILOŠ HRNJAZ, profesor međunarodnog prava na Fakultetu političkih nauka

Svet je raspolućen po pitanju priznanja Palestine kao države. Iako više od 140 država priznaje Palestinu kao nezavisnu državu među njima do 7. oktobra 2023. godine", po pravilu, nisu bile države koje pripadaju globalnom Severu. Poslednje priznanje Norveške, Irske i Španije ne utiče u pravnom smislu na pitanje (ne) postojanja Palestine kao države, ali je u simboličnom i političkom smislu veoma važno, jer menja sliku koju sam prethodno pomenuo. Ukoliko još država globalnog Severa učini isto, to bi moglo da pojača diplomatski pritisak na Izrael i da značajno utiče i na rešenje odnosa Izraela i Palestine nakon završetka sukoba kojem, nažalost, prisustvujemo i koji ima nesagledive humanitarne posledice.

PAVLE NEDIĆ, istraživač saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu

Ovakav potez predstavlja odraz nemogućnosti jasnijeg i odlučnijeg delovanja EU u odgovoru na situaciju u Gazi. Pokazuje da ZSBP nije u mogućnosti da bude naročito efektivna. Postoje značajno različita viđenja među državama članicama, što se ogledalo i u disonantnim tonovima u izjavama predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen i Visokog predstavnika Đuzepa Borelja u početnim danima krize. Stoga se težište aktivnosti prebacuje na individualne spoljnopolitičke poteze država članica, bilo u pogledu protivljenja ili pružanja podrške akcijama Izraela. Iako priznavanje Palestine predstavlja relevantan vid dodatnog pritiska, za Izrael ključna ostaje podrška SAD, koja je neupitna.

IZBORI ZA EVROPSKI PARLAMENT

KOLIKI ĆE BITI KORACI UDESNO?

Čak i ako se ostvare prognoze o većem broju poslanika desnice, procene govore da će partije centra za neke važne odluke, poput pomoći Ukrajini ili politike proširenja, imati neophodnu većinu. Međutim, koalicije se u Parlamentu prave od slučaja do slučaja, i često ne okupljaju iste partije kada je reč o spoljnoj politici, ekonomiji ili životnoj sredini. Zato bi klimatska politika mogla biti glavna žrtva izbornih rezultata, jer bi krajnja desnica, u eventualnoj koaliciji s Narodnom strankom, imala većinu koja bi mogla usporiti ostvarivanje klimatskih ciljeva iz evropskog Zelenog sporazuma.

Piše: Dušan Gajić, dopisnik Radio televizije Srbije iz Brisela

Dušan Gajić, izvor: privatna arhiva

Uvideo-spotu Evropskog parlamenta „Razgovor sa mojim unucima”, ljudi širom Evrope prenose svoja bolna iskustva, traume proistekle iz burne evropske istorije, uključujući Drugi svetski rat i totalitarne evropske režima za vreme Hladnog rata. Tako Francuskinja i Holanđanin koji su izgubili svoje roditelje u Holokaustu, Čehinja koja se suprotstavila sovjetskim tenkovima 1968. godine tokom Praškog proleća, Španac koji se seća Frankove diktature – svi govore o važnosti demokratije. Spot se završava porukom: „Iskoristi svoj glas, ili će neko drugi odlučiti za tebe”. Ideja je podsticanje mladih ljudi da glasaju. Ujedno, dotiče i dva ključna pitanja na predstojećim izborima: pitanje izlaznosti i legitimiteta izbora, ali i šire pitanje poverenja u evropsku demokratiju u eri društvene polarizacije, širenja dezinformacija i rasta ekstremnih partija i pokreta.

Od 6. do 9. juna, građani 27 zemalja članica EU biraju novi saziv Evropskog parlamenta za period od 2024. do 2029. godine. Oko 370 miliona birača, od Portugala do Finske i od Irske do Kipra, imaće pravo glasa na najvećim transnacionalnim izborima na svetu. Glasanje će početi u četvrtak, 6. juna, u Holandiji, u Irskoj i Malti glasaće se u petak, u Slovačkoj i Letoniji u subotu, a u većini zemalja u nedelju 9. juna. U nekim zemljama, kao što su Belgija, Luksemburg ili Bugarska, glasanje je obavezno. U više evropskih zemalja, uključujući

Nemačku i Belgiju, glasanje je moguće već sa 16 godina.

Rezultati izbora uticaće na pravac kojim će ići politika EU u narednih pet godina – od borbe protiv klimatskih promena i migracija, do ekonomija i budućeg proširenja EU. Specifičnu težinu izborima daju dva tekuća konflikta na granicama EU – rat Izraela i Hamasa na Bliskom istoku i invazija Rusije na Ukrajinu.

Izbori i krize

Hiljade kandidata se bori za 720 mesta; predizborna kampanja ulazi u završnicu. Po svemu sudeći, kao i dosad, poslanici će i u novom Parlamentu biti raspoređeni u sedam glavnih političkih

Na izlaznost najčešće presudno utiče nacionalna, a ne evropska politika. U mnogim zemljama, kampanja za evropske izbore je samo produžetak domaćih političkih duela, bez jasne evropske dimenzije.

grupa, uz određeni broj „neraspoređenih” poslanika. Tradicionalno, dve najveće političke grupe su Evropska narodna partija (desni centar) i Progresivna alijansa socijalista i demokrata (levi centar). Na trećem mestu u sadašnjem sazivu je liberalna grupa Obnova (Renew), a zatim slede Zeleni, Evropski konzervativci i reformisti (ECR), zatim grupa Identitet i demokratija na krajnjoj desnici i Levica na krajnje

levoj strani političkog spektra.

Ovo su već četvrti izbori za Evropski parlament koji se odvijaju u kontekstu velikih, egzistencijalnih kriza za EU: godine 2009. bila je to ekonomska kriza, kada je došlo do rasta populističkih i antievropskih snaga koje dovode u pitanje same temelje dotadašnje evropske konstrukcije; pet godina kasnije, posle izbora 2014. godine, u kontekstu krize evra i pojačanog migratornog pritiska, novoizabrani predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker poručio je da je u pitanju „komisija poslednje šanse”, što je svedočilo o uzdrmanom poverenju u evropski projekat; potom, 2019. godine, posle izbora Donalda Trampa za predsednika SAD i odluke Britanaca da napuste EU, izbori su viđeni još jednom kao test vitalnosti EU –hoće li Evropljani poslati signal da žele da ostanu zajedno ili će poverenje dati onima koji se, posle Bregzita, zalažu za Fregzit, Negzit i dalju dezintegraciju EU. Ipak, do dramatičnog skoka antievropskih partija tada nije došlo, niti su u sastavu Parlamenta ove partije uspele da uspostave „blokirajuću manjinu”. Naprotiv, neki od njih su s vremenom ublažili anti ­ EU retoriku i odustali od radikalnijih stavki svog programa, poput napuštanja evra ili izlaska iz zone Šengena.

Produžetak domaćih duela

S druge strane, 2019. godine je prvi put u 20 godina ukupna izlaznost blago premašila 50% (50,7%). Zapravo, od prvih izbora

za Evropski parlament 1979. godine, kada je glasalo 62% birača, izlaznost je na evropskim izborima bila u konstantnom padu, da bi 2014. došla na najniži nivo od 42,6%. Niska izlaznost je tradicionalno slaba tačka legitimnosti evropskih institucija, a posebno Evropskog parlamenta, čija ovlašćenja su s vremenom rasla, dok je interes građana za njegove aktivnosti opadao. Mnogi analitičari veruju da bi se trend rasta s prethodnih izbora mogao potvrditi ove godine. Šta god mislili oEU, posle COVIDA ­19, u vreme geopolitičke neizvesnosti i ratnog sukoba na evropskom kontinentu, mnogi građani uviđaju da su za brojne probleme neophodni odgovori na evropskom nivou. S druge strane, na izlaznost najčešće presudno utiče nacionalna, a ne evropska politika. U mnogim zemljama, kampanja za evropske izbore je samo produžetak domaćih političkih duela, bez jasne evropske dimenzije. U Francuskoj

Na poslednja tri izbora, izlaznost je bila značajno manja u zemljama Istočne Evrope nego u nekim starim državama članicama, zbog snažnijeg uverenja građana da izbori nemaju veze s njihovim životima.

se izbori profilišu kao referendum opolitici predsednika Emanuela Makrona, u Španiji i Italiji takođe su u centru pažnje ličnosti premijera Sančeza i premijerke Đorđe Meloni. Na poslednja tri izbora izlaznost je bila značajno manja u

O PARLAMENTU

Broj poslanika koji dolazi iz zemlje članice određen je u odnosu na broj stanovnika, s tim što ne može biti veći od 96, koliko ih dolazi iz Nemačke, ni manji od šest koliko se bira na Kipru, Malti i u Luksemburgu. Francuska će, recimo, u novom sazivu Parlamenta imati 81 poslanika, Italija 76, Mađarska 21, Bugarska 17, a Hrvatska 12.

Evropski parlament je, uz Evropsku komisiju i Savet, jedna od tri glavne institucije EU. Zajedno s državama članicama, predstavljenim u Savetu, odlučuje o zakonima o životnoj sredini, migracijama, unutrašnjem tržištu, zaštiti potrošača i drugim ključnim oblastima. Poslanici odlučuju i o međunarodnim trgovinskim sporazumima i budžetu EU. Jedno od ključnih ovlašćenja je izbor nove evropske administracije: novi predsednik ili predsednica Evropske komisije, kao i pojedinačni komesari, ne mogu biti izabrani bez zelenog svetla većine u Evropskom parlamentu. Parlament nema izvršna ovlašćenja u politici proširenja EU.

zemljama Istočne Evrope nego u nekim starim državama članicama, zbog snažnijeg uverenja građana da izbori nemaju veze s njihovim životima.

Jedno od najčešće postavljanih pitanja uoči predstojećih izbora je hoće li očekivani porast partija krajnje desnice, koji najavljuju istraživanja javnog mnjenja, dovesti do promene politike EU prema zelenoj tranziciji, ratu u Ukrajini i generalno smanjiti apetit za dalju evropsku integraciju.

Životna sredina – moguća žrtva izbora

Više istraživanja od početka ove godine (Evropski savet za spoljnu politiku – ECFR, Europe Elects itd.) predviđaju da će partije desnice okupljene u grupama Identitet i demokratija ID i Evropski konzervativci i reformisti (ECR) ovog puta

dobiti značajno više glasova i poslaničkih mesta. S druge strane, socijaliste, liberale (Renew) i zelene čeka gubitak mandata. Grupa Identitet i demokratija bi po projekcijama ECFR mogla da postane treća politička snaga, odmah iza Evropske narodne partije i socijalista i demokrata. Zajedno sa konzervativcima (ECR), identitarci bi prvi put mogli da imaju više mandata nego partije levog centra.

U prilog ovakvim projekcijama govore rezultati nekih nacionalnih izbora (pobeda Gerta Vildersa na izborima u Holandiji) i brojna istraživanja javnog mnjenja koja najavljuju da su u seriji zemalja članica –Francuskoj, Belgiji, Italiji, Austriji –partije krajnje desnice verovatni pobednici evropskih izbora.

Kakve su posledice za formiranje koalicija u novom Parlamentu?

Čak i ako se ostvare prognoze o većem broju poslanika desnice, procene govore da bi partije centra (narodnjaci, socijalisti, libera -

Veći broj mandata za krajnju desnicu mogao bi da znači restriktivniju politiku migracija i azila i, s druge strane, manju podršku (kaznenim) merama protiv zemalja članica koje nazaduju u vladavini prava.

li) za neke važne odluke imale neophodnu većinu. Dobar primer za to je finansijska i politička pomoć Ukrajini: iako će u Parlamentu

verovatno biti više poslanika koji se tome protive, teško da će moći da utiču na promenu ove politike. Stvari slično stoje i s politikom proširenja. Međutim, koalicije se u Parlamentu prave od slučaja do slučaja, i često ne okupljaju iste partije kada je reč o spoljnoj politici, ekonomiji ili životnoj sredini. Zato bi klimatska politika mogla biti glavna žrtva izbornih rezultata, jer bi krajnja desnica, u eventualnoj koaliciji sa Narodnom strankom, imala većinu koja bi mogla usporiti ostvarivanje klimatskih ciljeva iz evropskog Zelenog sporazuma. U zavisnosti od konačnog

rasporeda poslaničkih mandata, moglo bi da bude teže doći do većine za mere dalje fiskalne, ekonomske i finansijske integracije. Veći broj mandata za krajnju desnicu mogao bi značiti restriktivniju politiku migracija i azila i, s druge strane, manju podršku (kaznenim) merama protiv zemalja članica koje nazaduju u vladavini prava.

Evropski parlament , izvor: wirestock/Freepik

U SUSRET NAJVEĆIM EVROPSKIM IZBORIMA

KO JE KO U EVROPSKOM PARLAMENTU?

Od 6. do 9. juna će biti održani deseti neposredni izbori za Evropski parlament, na kojima pravo glasa ima približno 370 miliona građana Evropske unije. Prethodni evropski izbori 2019. godine su konačno doneli porast ukupne izlaznosti, a s obzirom na aktuelne izazove sa kojima se Unija suočava i ovogodišnji privlače značajnu pažnju. Prema podacima Evrobarometra, 60% građana EU je zainteresovano za predstojeće izbore. Ko su glavni akteri koji učestvuju na najvećim evropskim izborima.

Piše: Igor Mirosavljević, Centar savremene politike

Igor Mirosavljević, izvor: privatna arhiva

Za ukupno 720 poslanika u novom Evropskom parlamentu glasaće se u 27 zemalja članica EU. Poslanici u Parlamentu se ne udružuju na nacionalnoj već na ideološko ­ programskoj osnovi. Na nivou EU je registrovano deset partijskih porodica, koje okupljaju partije iz zemalja članica, a koje su u prethodnom sazivu Evropskog parlamenta formirale sedam političkih grupacija. One učestvuju kao glavni akteri i na predstojećim izborima.

Evropska narodna partija (EPP) je najstarija i već preko tri decenije najveća politička porodica u EU, koja okuplja hrišćansko ­ demokratske, konzervativne, narodne i partije desnog centra. Među najvećim partijama unutar EPP su nemačka Hrišćanskodemokratska unija (CDU), španska Narodna stranka, poljska Građanska platforma, rumunski PNL, Forca Italija. Očekuje se da će zadržati status najbrojnije grupe u Parlamentu. EPP je usvojila izbornu platformu i izabrala predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lejen kao svog vodećeg kandidata za funkciju buduće predsednice Komisije. Ključne tačke platforme podrazumevaju jačanje i veće izdatke za evropsku odbranu i zaštitu granica, održavanje socijalne tržišne ekonomije uz unapređivanje evropske konkurentnosti, sprovođenje Zelenog dogovora, ali uz balansiranje interesa farmera i proizvođača, potencijalnu reformu Ugovora. EPP formalno podržava

proširenje EU uz insistiranje na ispunjavanju kriterijuma.

Tradicionalno je u dve vodeće grupacije na evropskom nivou i Partija evropskih socijalista (PES). Okuplja socijaldemokratske, socijalističke, laburističke i partije levog centra, među kojima su najveće vladajuća španska Socijalistička radnička partija, nemačke socijaldemokrate (SPD), rumunski PSD, te Demokratska partija Italije. Izborne ankete sugerišu da će PES ostati druga po veličini grupacija u Evropskom parlamentu, a njen vodeći kandidat na izborima je luksemburški političar

zajedno sa EPP i PES, bila je i liberalna, centristička grupacija Obnovimo Evropu (Renew Europe). Obnovimo Evropu je platforma koju čine Savez liberala i demokrata za Evropu (ALDE), Evropska demokratska partija (EDP) i francuska partija Preporod, koju predvodi Emanuel Makron. U Briselu su pokrenuli zajedničku kampanju Obnovimo Evropu sada, ističući tri vodeća kandidata – Valeri Ajer (Preporod), Mari ­Agnes Štrak­ Cimerman (ALDE) i Sandra Gocija (EDP). Glavne „pojedinačne članice” su francuske partije Preporod i Demokratski pokret,

U izbornoj kampanji, tokom koje joj se prognozira pad podrške, liberalno-centristička koalicija je kao zajedničke prioritete istakla jačanje evropske odbrane, investiciono-kompetitivne politike, zelenu i održivu tranziciju, borbu protiv autoritarizma i (desnog) ekstremizma, te reforme Ugovora u pravcu produbljivanja političke integracije.

Nikolas Šmit, dosadašnji evropski komesar. PES je usvojila svoj zajednički izborni manifest, pod sloganom „Slobodna, demokratska, održiva Evropa”, u kome se kao prioretna obećanja izdvajaju rešenja za ekonomsko­socijalne probleme, novi Zeleni i socijalni dogovor, odbrana demokratije i ljudskih prava, uz kritiku rastuće krajnje desnice, te značajno osnaživanje kapaciteta za evropsku spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku, kroz izmene Ugovora. U kontekstu proširenja Unije, PES izražava podršku i poziva na implementaciju efektivne politike proširenja.

Deo „vladajuće većine” u prethodnom sazivu Parlamenta,

vladajuće nemačke Slobodne demokrate (FDP), VVD iz Holandije. U izbornoj kampanji, tokom koje joj se prognozira pad podrške, liberalno ­ centristička koalicija je kao zajedničke prioritete istakla jačanje evropske odbrane, investiciono ­ kompetitivne politike, zelenu i održivu tranziciju, borbu protiv autoritarizma i (desnog) ekstremizma, te reforme Ugovora u pravcu produbljivanja političke integracije.

Na „levom” delu političkog spektra se nalaze i (evropski) Zeleni. Zeleni su ostvarili najbolji izborni rezultat u istoriji 2019. godine, postavši četvrta politička snaga u Evropskom parlamentu. U pitanju

je partijska porodica koja okuplja ekološke, zelene partije, među kojima su najjači vladajući Zeleni iz Nemačke, austrijski Zeleni, te francuski EELV. Vodeći kandidati na predstojećim izborima, na kojima se očekuje da će Zeleni za -

U pogledu proširenja, Zeleni ističu podršku za sve države koje ispunjavaju kriterijume i eksplicitno pozivaju EU da radi na prevazilaženju jednoglasnog odlučivanja u tom procesu.

beležiti bitno lošije rezultate, su Teri Rajntke i Bas Ajkhut, poslanici Evropskog parlamenta. Usvojen je zajednički izborni manifest pod nazivom „Hrabrost za promene” u kojem dominiraju teme zelene transformacije, postizanja cilja klimatske neutralnosti već do 2040. godine, socijalne pravde, zaštite ljudskih sloboda (uz snažnu kritiku desnice) i produbljivanja integracije EU. U pogledu proširenja, Zeleni ističu podršku za sve države koje ispunjavaju kriterijume i eksplicitno pozivaju EU da radi na prevazilaženju jednoglasnog odlučivanja u tom procesu. Od 2004. godine Zeleni redovno formiraju zajedničku grupu u Parlamentu sa partijskom porodicom Evropski slobodni savez (EFA). Evropski slobodni savez uključuje regionalne i partije koje predstavljaju nacije bez država ili tradicionalne manjine, i na predstojećim izborima promovišu program „Evropa za sve”, čije polazište predstavlja pravo na samoopredeljenje.

Najmanja grupacija u prethodnom Parlamentu, a čiji blagi rast se sada očekuje, jeste Levica. Evropsku levicu čine ultralevičarske partije koje su mahom opozicione u svojim zemljama ili eventualno pružaju manjinsku podršku vlastima, poput nemačke Levice, Podemosa iz Španije, Sirize iz Grčke, francuskog LFI. U zajedničkom manifestu naglašavaju stavove o borbi protiv neo ­fašizma, socijalnoj transformaciji i borbi protiv siromaštva, zajedničkom razvoju umesto kolonijalne dominacije, mirovnoj ulozi EU u kontekstu sukoba u Ukrajini i Gazi.

Predizborna istraživanja javnog mnjenja ukazuju na vrlo izvesno pomeranje Evropskog parlamenta udesno, odnosno na porast podrške partijama desnice ili krajnje desnice širom Evropske unije, koje se neretko karakterišu kao evroskeptične. One su okupljene u okviru dve partijske porodice – Evropski konzervativci i reformisti i Identitet i demokratija. Evropski konzervativci i reformisti (ECR) su partija nastala 2009. godine, koja uključuje socijalno konzervativne, desno populističke ili krajnje desničarske stranke. Vodeće među njima su vladajuća Braća Italije, na čelu s predsednicom ECR Đorđom Meloni, poljski Pravo i pravda (PiS), španski Glas, te švedske Demokrate. ECR neće imati vodećeg kandidata na evropskim izborima, ali su usvojili zajedničku kampanjsku platformu od deset tačaka, koja odslikava pozicioniranje partija, a koje se može okarakterisati kao evrorealizam

ili „meki evrospekticizam”. Zalažu se za zaštitu suvereniteta država članica od dalje centralizacije EU, osnaživanje odbrambene politike, sveobuhvatnu strategiju za migracije, podršku poljoprivrednicima i reformu postojećeg Zelenog dogovora. ECR podržava proširenje EU prema strateški važnim zemljama, ali bez automatskog produbljivanja političke integracije na nivou Unije.

Najevroskeptičnija i ujedno najmlađa evropska partijska porodica, osnovana 2014. godine, je krajnje desničarska grupacija Identitet i demokratija (ID). Čine je radikalne nacionalističke, populističke ili desničarske stranke, među kojima su najveće italijanska Liga, francusko Nacionalno okupljanje, Alternativa za Nemačku i Slobodarska partija Austrije. Za predstojeće evropske izbore nisu odredili vodećeg kandidata, niti usvojili zajednički manifest, već će biti podržane platforme nacionalnih partija. Grupu

Grupu Identitet i demokratija karakteriše tvrdi evroskepticizam i protivljenje bilo kakvom daljem prenosu ovlašćenja na nivo EU, uz zalaganje za povratak dela suvereniteta državama članicama. Lideri ovih partija povremeno „koketiraju” i sa idejom napuštanja Evropske unije.

Identitet i demokratija karakteriše tvrdi evroskepticizam i protivljenje bilo kakvom daljem prenosu ovlašćenja na nivo EU, uz zalaganje za povratak dela suvereniteta

državama članicama. Lideri ovih partija povremeno „koketiraju” i sa idejom napuštanja Evropske unije. Među kampanjskim prioritetima članica izdvajaju se zaštita nacionalnih identiteta, čvršća kontrola granica i ograničavanje imigracije,

borba protiv terorizma i islamizacije, kao i protivljenje izmenama Ugovora EU.

Pored glavnih političkih aktera, na izborima učestvuje i niz manjih nacionalnih partija i grupa građana

bez evropskih partijskih afilijacija, čiji kandidati potom deluju kao nezavisni poslanici u Evropskom parlamentu.

ŠTA DONOSE EVROPSKI IZBORI?

DRUGORAZREDNI

IZBORI PRVORAZREDNE SIMBOLIKE

Raspon mogućnosti pred Melonijevom seže od ulaska u koaliciju sa mejnstrim porodicama partija – EPP, S&D i ALDE, što bi predstavljalo istorijski presedan, jer bi se jedna desničarska porodica partija našla u vladajućoj koaliciji na nivou EU –do igranja ključne karike u povezivanju tri razjedinjena desničarska bloka – ECR, ID, Orbanovi nesvrstani poslanici – koji bi u hipotetičkom slučaju „pronalaska zajedničkog jezika” predstavljali drugu najbrojniju grupaciju u Parlamentu.

Piše: Marko Lončar, Centar za političke i društvene studije Banja Luka

Marko Lončar, izvor: privatna arhiva

Ugodini obilježenoj izbornim utrkama širom demokratskog svijeta dolaze i evropski izbori. Oni se održavaju početkom juna i na globalnom nivou, drugi su najveći izbori po veličini biračkog tela koje broji preko 350 miliona glasača. Još od prvog ciklusa, evropski izbori važe za drugorazredne, odnosno kao platforma za provjeru podrške partijama u borbi za vlast na nacionalnom nivou. U prilog tome govore podaci o kontinuiranom padu izlaznosti uprkos rastu obima nadležnosti Parlamenta: na prvim izborima 1979, broj izašlih je bio 62%, da bi 2014. godine glasalo ukupno 42% birača. Tek 2019, prvi put u ovom vijeku, usljed višemjesečne kampanje, pređen je prag od 50%.

Dodatni uzroci kriju se u tome da se evropski izbori vode u okviru nacionalnih izbornih jedinica na osnovu lokalnih tema, dok se nacionalne partije takmiče za poslanička mjesta u Parlamentu, gdje se tek potom okupljaju u evropske poslaničke klubove.

Prethodni izbori u Evropi potvrdili su trend prisutan godinama unazad – nezadovoljstvo birača tradicionalnim partijama – što je uslovilo „pucanje” tradicionalnih partijskih sistema, naročito u zemljama Zapadne Evrope. Kako evropski izbori važe za drugorazredne, manji je strah birača od pobjede neželjene opcije zbog čega se lakše odlučuju na „glas srcem”, odnosno mogućnost bezbolnog ukazivanja na nezadovoljstvo vladajućom strukturom. Davnašnja istraživanja utvrdila

su mimoilaženja u izbornim preferencijama birača na evropskim izborima koja sežu i do 20%, što često za posljedicu ima pobjedu opozicionih partija sa nacionalnih nivoa.1

Kako god, evropski izbori prilika su za presjek javnog mnjenja širom država članica EU i kao takvi predstavljaju reper aktuelnih trendova i budućih političkih kretanja. Tako se od evropskih izbo -

promjena. Njemačka semafor koalicija je već duže vremena daleko od rezultata koji im je donio većinu na parlamentarnim izborima 2021. Nedostatak lidera u vidu kancelara Olafa Šolca, masovni protesti i izlivi nezadovoljstva širom najveće države članice učinili su da u šestopartijskom sistemu, po istraživanjima javnog mnjenja, partije semafor koalicije zauzimaju od treće do pete pozicije sa ukupnim udjelom podrš -

Rast AfD-a kontinuiran je godinama unazad i, iako ova partija i dalje ne posjeduje koalicioni potencijal, nemogućnost kreiranja vlasti bez učešća AfD-a na nižim nivoima, mahom u istočnoj Njemačkoj kao najsnažnijem uporištu partije, predstavlja krucijalnu promjenu na njemačkoj političkoj mapi.

ra 2014. bilježi značajan rast populističkih/suverenističkih partija koje su mahom smještene na ideološki krajnje desnom spektru. Primjer jedne ovakve partije, čiji je uticaj minoran na nacionalnoj sceni, a popularna je na evropskoj, jeste UKIP – partija čuvenog evrofobičnog parlamentarca Najdžela Faraža iz Ujedinjenog Kraljevstva –čija je raison d’etre nestao realizacijom Bregzita.

AfD bez kočnica

Na sve aktuelnije pitanje izgleda Evrope u budućnosti evropski izbori neće dati konačni odgovor, ali će pažljivom posmatraču otkriti smjernice za godine pred nama. U Njemačkoj i Francuskoj, državama osovinama EU, evropski izbori nose miris neminovnih

1  Simon Hix, The Political System of the European Union (2 nd ed), 2015, Palgrave MacMillan

ke daleko ispod 50%. Posljedično, raste podrška demohrišćanskoj koaliciji CDU–CSU, koja se u opozicionom mandatu oporavlja od izbornog poraza i odlaska u penziju dvodecenijske liderke Angele Merkel, kao i rast krajnje desničarske partije Alternativa za demokratiju (AfD), koja je početkom godine bilježila rekordnu podršku od preko 20% udjela u istraživanjima javnog mnjenja.2 Rast AfD ­ a kontinuiran je godinama unazad i, iako ova partija i dalje ne posjeduje koalicioni potencijal, nemogućnost kreiranja vlasti bez učešća AfD ­ a na nižim nivoima, mahom u istočnoj Njemačkoj kao najsnažnijem uporištu partije, predstavlja krucijalnu promjenu na njemačkoj političkoj mapi. Posljednji mjeseci bili su izazovni po AfD s obzirom na brojna masovna okupljanja

2  https://www.politico.eu/europe-poll-of-polls/ germany/

praćena zahtjevima za zabranom rada ove partije, nastupima partijskih kadrova koji su potresali javnu scenu, a vrhunac je bila izjava Maksimilijana Kraha, lidera liste za evropske izbore, koji je istakao kako nisu svi oni koji su nosili SS uniformu nužno zločinci.3

Srećna ruka Makrona

Usljed toga se dogodio raskol u poslaničkoj grupi ID, jednoj od tri desničarske grupacije u Parlamentu.4 Marin Le Pen, prvo ime Nacionalnog okupljanja (NO),

3  https://www.dw.com/en/germany-tens-of-thousands-in-berlin-protest-far-right/a-68164252

4  https://www.euronews.com/my-europe/2024/05/23/european-parliaments-id-partyrequests-to-expel-far-right-afd

kao jedne od predvodnica ID ­ a, u susret evropskim izborima je najavila kako njen pokret više neće dijeliti parlamentarne klupe sa AfD ­ om. Ovakav potez Marin Le Pen može se tumačiti kao nastavak vođenja sve umjerenije politike koja se sa krajnje desnog spektra godinama unazad pomjera ka centrističkim stavovima. Da ovakav pristup daje rezultate, pokazuju i rezultati ispitivanja javnog mnjenja u Francuskoj. NO ubjedljivo vodi, a trenutne prognoze predviđaju im svaki treći glas, odnosno dvostruko brojniju podršku od stranke U pokretu predsjednika Emanuela Makrona. Za tri godine, kada istekne Makronov drugi predsjednički mandat,

ostaće pitanje da li je on bio najsrećniji ili najspretniji predsjednički kandidat u istoriji Pete republike, a snažni argumenti govoriće u prilog objema tezama. Naime, Makron je prvi predsjednik koji je povezao dva mandata ne našavši se u kohabitaciji, odnosno ne dijeleći vlast sa parlamentarnom većinom sa druge strane. Isto tako, Makronu je u oba navrata u drugom krugu predsjedničkih izbora protivkandidatkinja bila Marin Le

U čak petnaest zemalja desničarske partije nalaze se u vlasti, na prvom ili drugom mjestu po istraživanjima javnog mnjenja.

Ursula fon der Lajen i Đorđa Meloni, izvor: Evropska unija

Pen, koju je prvobitno lako porazio 2017. i nešto teže 2022, a izgledno je da to ne bi bio slučaj kada bi se susreli po treći put. Ovako, najveću popularnost među francuskim političarima bilježi Žordan Bardela, 28 ­ godišnji evroparla -

saradnju sa ECR­ om, konzervativcima i reformistima, čija će ubjedljivo najzastupljenija partija poslije izbora biti Italijanska braća Đorđe Meloni. Upravo su u njenim rukama brojne odluke koje će biti donesene tokom druge polovine teku -

Marin Le Pen, prvo ime Nacionalnog okupljanja, kao jedne od predvodnica ID-a, u susret evropskim izborima je najavila kako njen pokret više neće dijeliti parlamentarne klupe sa AfD-om. Ovakav potez Marin Le Pen može se tumačiti kao nastavak vođenja sve umjerenije politike koja se sa krajnje desnog spektra godinama unazad pomjera ka centrističkim stavovima.

mentarac i odskora predsjednik NO, popularan prvenstveno među mladima te neko za koga se može tvrditi da je najperspektivniji evropski političar današnjice.5

Moćna italijanska premijerka

Ako je pred Bardelom budućnost, sadašnjost pruža ruke u zagrljaj italijanskoj premijerki Đorđi Meloni. Iako dočekana na nož mejnstrim medija kada je prije dvije godine preuzela premijersku poziciju u tradicionalno nestabilnom italijanskom političkom podneblju, Đorđa Meloni predvodi jednu od najstabilnijh italijanskih vlada posljednjih decenija. Tome u prilog govori i podrška od gotovo 30% u javnom mnjenju, kao i minula izjava aktuelne i potencijalne buduće predsjednice Komisije Ursule fon der Lajen. Naime, ona je tokom prve debate nosilaca lista evropskih porodica partija izjavila kako ostavlja prostor za 5  https://www.politico.eu/article/jordan-bardella-france-far-right-european-election-2024/

će godine, a raspon mogućnosti pred Đorđom Meloni seže od ulaska u koaliciju sa mejnstrim porodicama partija – EPP, S&D i ALDE, što bi predstavljalo istorijski presedan, jer bi se jedna desničarska porodica partija našla u vladajućoj koaliciji na nivou EU – do igranja ključne karike u povezivanju tri razjedinjena desničarska bloka –ECR, ID, Orbanovi nesvrstani poslanici – koji bi u hipotetičkom slučaju „pronalaska zajedničkog jezika” predstavljali drugu najbrojniju grupaciju u Parlamentu.

Trendovi nisu umnogome drugačiji ni van najvećih država članica.6 U čak petnaest zemalja desničarske partije nalaze se u vlasti, na prvom ili drugom mjestu po istraživanjima javnog mnjenja. U ovu statistiku ulaze novoformirane vlade u Holandiji, sa premijerom koga je predložio Gert Vilders, u Hrvatskoj, Slovačkoj i Finskoj, dugogodišnji Fidesov režim u Mađarskoj, kao i odskora

6  https://www.euractiv.com/ european-elections-2024/

opozicioni Pravda i pravda u Poljskoj. Ubjedljivi lideri po istraživanjima na nacionalnom nivou su i Slobodari u Austriji, koji se oporavljaju od „Ibica afere“ koja je partiju uzdrmala pred prethodne evropske izbore, pretendujući na prvu izbornu pobjedu ikada na izborima nacionalnog nivoa. U Španiji će i ova prilika biće nastavak trke udvoje, a izvjesno je da će doći do značajnog pada podrške zelenim i liberalnim partijama širom Zapadne Evrope nakon što su na prethodnim evropskim izborima ostvarile svoje najbolje rezultate.

U SUSRET EVROPSKIM IZBORIMA

ZA SRBIJU NIŠTA NOVO

Izbori za Evropski parlament verovatno neće promeniti ništa bitno u odnosu Brisela prema Srbiji. Ionako se ne pitaju evropski poslanici, nego države članice, a što je Vučić do sada znao da koristi. Demokratija je i dalje u dalekom drugom planu.

Piše: Nemanja Rujević, urednik njuzletera „Međuvreme”

Nemanja Rujević, izvor: Neven Hillebrands

Početkom juna, razmaku od nekoliko dana, birači u Srbiji glasali su ko će voditi njihove gradove i opštine, a oni u Evropskoj uniji glasaće za one koji će sedeti u Evropskom parlamentu (EP) i, posledično, voditi Evropsku komisiju.

Kampanja u Srbiji je dodatno nazadovala u odnosu na prethodne, utoliko što vlast Srpske napredne stranke i njenog vođe Aleksandra Vučića tek u drugi plan stavlja navodne ekonomske uspehe i svetlu budućnost naše dece.

U prvom planu je ni manje ni više nego pitanje opstanka srpstva. S medijskih megafona razglašava se poruka da bi neodgovorno bilo glasati za bilo koga drugog osim za opciju mudrog vođe u situaciji kad belosvetske ale hoće da razgrade srpsku stvar.

Opoziciju, kaže propaganda dalje, čine izdajnici i plaćenici, u najboljem slučaju korisni idioti „kolektivnog Zapada” (ni predsednik se ne libi da koristi omiljenu sintagmu gostiju televizije Hepi). Ljudi, dakle, koji bi da Srbije zapravo i nema, osim kao vazalne.

Poruka glasi: nijedan grad, opština niti mesna zajednica – a možda ni skupština stanara –ne smeju pasti u tuđe ruke, jer se Srbija ne može krčmiti.

Zabavni obrt nastaje kad bismo ovu retoriku pokušali da prebacimo na teren evropskih izbora. Tamo se, naime, stvarno

kandiduju snage koje žele da Evropske unije nema. Ili da, ako baš mora da opstane, bude tek forum za neobaveznu saradnju suverenih država i tvrđava koja se brani od dolaska golorukih nevoljnika iz manje srećnih država.

Desno i desnije

Dok je sve čvršće zatezala dizgine medija, pravosuđa i javnih preduzeća, Srpskoj naprednoj stranci nije palo teško da prikazuje svoja razna lica. Počeli su kao gorljivi „evropejci”, ljudi čistih ruku i borci protiv korupcije, nastavili kao pragmatični i tobože lišeni ideologije, da bi se sada vratili na fabrička, radikalska podešavanja.

U zemljama Evropske unije, koje sa slobodnim izborima stoje daleko bolje od Srbije, takve metamorfoze idu teže, premda se dešavaju.

Da je u toku žestoko skretanje udesno pokazuje to što su nemački demohrišćani namesto Angele Merkel, koja je navodno širila ruke izbeglicama, doveli Fridriha Merca, menadžera krupnog kapitala koji bi da zabravi Evropu.

Ali metamorfoze nisu uvek moguće do kraja, pa se i od desnog pojavi desnije. Ovo će, verovatno, biti prvi izbori na kojima dve krajnje desne porodice stranaka u zbiru odnose primat nad najvećim frakcijama pojedinačno: Narodnom partijom i Socijaldemokratama.

Reč je o evropskim konzervativcima (Braća Italije, poljska Pravo

i pravda, španski Vox, Švedske demokrate) i frakciji identitaraca (Nacionalno okupljanje, Lega, holandska Partija slobode, verovatno i mađarski Fides; Alternativa za Nemačku je nedavno isključena).

Kao nekada Srpska radikalna stranka u Srbiji, ove stranke – od kojih mnoge vladaju u svojim zemljama – nemaju koalicioni kapacitet. Kako bi ga i imali, ako se zalažu za delimičnu ili totalnu razgradnju EU?

Dobar deo Srbije bi se obradovao imploziji Evropske unije, a Vučić bi voleo da njegovi drugari poput mađarskog komesara za proširenje Olivera Varheljija zauzmu još bitnije pozicije.

Kao nekada Srpska radikalna stranka u Srbiji, ove stranke – od kojih mnoge vladaju u svojim zemljama – nemaju koalicioni kapacitet. Kako bi ga i imali, ako se zalažu za delimičnu ili totalnu razgradnju EU?

Ali, to je priča za neke naredne godine. Ankete ovog puta ne ostavljaju prostora za sumnju da će Narodna partija opet biti relativna pobednica izbora, da će naći dovoljno podrške u EP te da će šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen dobiti još jedan mandat na čelu moćnog aparata u Briselu.

To znači da se u trouglu EP, zvaničnog Brisela i Beograda neće promeniti ništa bitno.

Jalova rezolucija

Iako je EP poslednjih godina dobijao politički značaj, upravo je odnos prema decembarskim izborima u Srbiji paradno pokazao čija je zadnja u komplikovanim odnosima moći u Briselu.

Početkom februara je EP nadmoćnom većinom usvojio Rezoluciju u kojoj se – tek pomalo diplomatski uvijeno – govori o brutalnoj krađi izbora u Srbiji. Bila je to velika diplomatska pobeda srpske opozicije.

Temeljnim radom koji je trajao više godina, organizacije poput Stranke slobode i pravde, Zeleno ­ levog

Ursula fon der Lajen i Aleksandar Vučić, izvor: Evropska unija

fronta i Pokreta slobodnih građana uspele su da prodru do očiju i ušiju srodnih partija u Evropi, posebno u EP.

krupnu falinku. Iako je to jedino telo EU koje direktno biraju građani od Tenerifa do Oulua i u kojem se o mnogim temama može de -

Vučić je dosad dobro mirisao vetrove sa Zapada i punio njima svoja jedra. Ustupci oko Kosova, kupovina francuskih raketa i aviona, fabrička traka jeftine radne snage za nemačku industriju, stavljanje u izgled nalazišta litijuma – time još kupuje žmurenje barem na jedno oko na dokidanje demokratije u Srbiji.

Ali posle te rezolucije, nije se desilo ništa. Evropska komisija nije okrenula novi list u odnosu prema vlastodršcu u Beogradu, to nisu učinili ni Berlin ni Pariz kao teškaši evropske politike.

To kako je zamišljen EP ima

batovati do mile volje – na kraju najvažnije odluke donose ili ne donose države članice u Evropskom savetu.

Nije onda čudo što je interesovanje za same evropske izbore relativno malo. Ranije je u ponekoj

PROGOVORI O PREGOVORIMA

članici EU izlaznost znala da se kreće tek oko petine. Takođe, nije čudo što se na tim izborima kandiduju često trećerazredni političari, za koje nisu čuli ni njihovi sugrađani.

Čekaonica sa nacrtanim vratima

Bivši evropski komesar za susedstvo Johanes Han voleo je da kaže kako Evropska unija na demokratske prilike u nekoj zemlji malo može uticati pre nego što

Od ovih evropskih izbora u Srbiji niti imaju čemu da se nadaju oni sve malobrojniji koji se još uzdaju u uvoz evropskih vrednosti, niti Vučićeva vlast ima čega da se plaši.

ta zemlja otpočne pregovore sa EU; zatim, da može mnogo uticati dok traju pregovori; konačno, da skoro uopšte ne može uticati kad država postane članica EU.

I u trenucima kada je Han imao mandat, ta je izjava zvučala je pomalo licemerno. Naime, proširenje Evropske unije kao koncept više ne postoji.

Pisao sam o tome pre pet godina u tekstu „Čekaonica sa nacrtanim vratima” (Dojče vele). Od tada su potvrde samo stizale, a najupečatljivije iz Severne Makedonije. Tu zemlju nazivamo uz prefiks upravo zato što je u ime „svetle evropske budućnosti” pristala na bezobrazne grčke ultimatume, a

koje ostatak EU nije umeo ili nije hteo da spreči. Skoplju to u konačnici nije donelo ništa na „evropskom putu”.

Danas je Evropska unija, kako to kaže njen frontmen Emanuel Makron, više nego ikad u istoriji upućena na reforme, a te reforme se pak ne naziru. Makron, a i zvanični Berlin, hteli bi da njihov glas ima veću težinu – to jest, da ne može neki Viktor Orban da blokira odluke svojim vetom.

Dok god su pravila ovakva, teško je očekivati da se prime makar i balkanske državice koje nisu veliko finansijsko opterećenje, ali jesu rizik druge vrste, potencijalni uvozni problem.

To nije promenila ni ruska agresija na Ukrajinu, na čijem je početku nemački kancelar Olaf Šolc govorio o potrebi da se Ukrajina veže za EU, ali da se pre toga ispuni obećanje prema Srbiji i susedima. Taj trenutak je prošao – čak je popustila i diplomatska ofanziva na Beograd da se makar simbolično pridruži sankcijama protiv Moskve.

Vučićev zapadni vetar

Kako se, uprkos kritikama iz Evropskog parlamenta na račun režima u Srbiji, postavljaju teškaši EU? Tako što se drže logike Angele Merkel o stabilokratiji. Ukratko, dok se ne puca i ne talasa previše, demokratija na Balkanu nije bitna.

Vučić je dosad dobro mirisao vetrove sa Zapada i punio njima

svoja jedra. Ustupci oko Kosova, kupovina francuskih raketa i aviona, fabrička traka jeftine radne snage za nemačku industriju, stavljanje u izgled nalazišta litijuma – time još kupuje žmurenje barem na jedno oko na dokidanje demokratije u Srbiji.

Dodajmo tome i naklonost Evropske narodne partije svojoj pridruženoj članici Srpskoj naprednoj stranci i, recimo, izuzetnu saradnju demohrišćanske Fondacije „Konrad Adenauer” u produkciji „mladih lidera” SNS ­ a.

Pominju, doduše, sve evropske porodice stranaka proširenje u programima za izbore. Od optimističnih liberala (koji bi da sve zemlje, uključujući Ukrajinu, budu spremne za prijem u EU do 2029. godine) do identitaraca koji nisu fanovi proširenja. Ali, sve je to već viđeno.

Od ovih evropskih izbora u Srbiji niti imaju čemu da se nadaju oni sve malobrojniji koji se još uzdaju u uvoz evropskih vrednosti, niti Vučićeva vlast ima čega da se plaši.

Eventualno će svi moći da vide kako se tik preko granice mirno glasa, bez fantomskih lista i birača, bez bugarskih vozova, kako se onda glasovi prebroje i niko na to nema zamerke.

DESET GODINA EUSAIR ­ A

RAD NA JAČANJU EVROPSKOG IDENTITETA

Prvih deset godina Jadransko-jonske strategije EU opravdalo je jedan od osnovnih ciljeva Strategije – olakšavanje procesa integracija državama Zapadnog Balkana. Dok njene inicijative široj javnosti ostaju relativno nepoznate, značaj regionalne saradnje pokazuje se upravo tokom kriza koje su obeležile Evropu poslednjih godina.

Piše: Sandra Pekić, Beogradska otvorena škola

Sandra Pekić, izvor: privatna arhiva

Pokrenuta 2014. godine, Strategija EU za Jadransko­ jonski region (EUSAIR) jedna je od četiri makroregionalne strategije Evropske unije i druga u kojoj učestvuje Srbija (pored one za Dunavski region – EUSDR). EUSAIR ipak čini posebnim to što su u njoj zemlje kandidati i potencijalni kandidati za članstvo u EU (Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Albanija, Severna Makedonija) i treće zemlje (San Marino) brojnije od država članica (Italija, Slovenija, Hrvatska i Grčka).

Strategija je izvorno oblikovana oko četiri stuba: plavi rast, povezivanje regiona, kvalitet životne sredine i održivi turizam. Za rešavanje izazova u tim oblastima, kao i kod drugih makrostrategija, EUSAIR nema sopstveni budžet već „koristi sve što je dostupno” od izvora finansiranja. Kako EU ne želi nove fondove, dodatne strukture ili novo zakonodavstvo, inicijalna ideja je bila da se bolje usklade postojeći fondovi i politike na nivou EU, nacionalnom i regionalnom, uz oslanjanje na postojeća tela za sprovođenje projekata. Uprkos relativno sporom početku, ocenjuje se da je EUSAIR za deset godina dao konkretne rezultate u uspostavljanju stabilnih i efikasnih upravljačkih struktura, povećanju regionalne saradnje, stabilnosti regiona i dr.

O gorućim pitanjima

Na glavnom godišnjem događaju, 9. Forumu EUSAIR, održanom

15. i 16. maja u Šibeniku, istaknuto je da krize, poput priliva migranata, pandemije COVID ­19 i rata u Ukrajini, donose nove i krupne izazove za sve evropske regione. Istovremeno, kako je ocenila evropska komesarka za koheziju i reforme Elisa Fereira, u drugi plan ne sme da padne saradnja regionalnih i lokalnih vlasti, organizacija civilnog društva i privrede u rešavanju tekućih problema važnih za građane kao što su ekologija, migracije ili nedostaci javne uprave.

Hrvatska je tokom predsedavanja EUSAIR­ om u jubilarnoj godini (jun 2023 – jun 2024) u fokus stavila proširenje EU, osnaživanje žena, uključivanje mladih kroz formiranje EUSAIR Omladinskog saveta, kao i saradnju univerziteta, privrednih komora i gradova. Takođe, kao što su najavili hrvatski zvaničnici, u okviru revizije makroregionalne Strategije veliki prostor je dat socijalnim temama.

to biti važne teme Strategije i u narednim godinama.

S druge strane, da proširenje EU ne ispada iz fokusa ove makroregionalne strategije pokazuje i deo usvojene ministarske Deklaracije u kojem se države kandidati za članstvo ohrabruju da „ostanu fokusirane na reforme, uz poštovanje evropskih vrednosti, standarda i principa”, dok se Unija poziva da ubrza proces proširenja „na temelju kredibilnih reformi i prema pravičnim uslovima”.

Potrebna veća finansijska sredstva

Institucije Evropske unije uveliko rade na planiranju budžeta za period posle 2027. godine, a to uključuje i revidiranje finansiranja programa prekogranične saradnje. U takvoj atmosferi je kao uvodni događaj godišnjeg EUSAIR Foruma organizovana konferencija o trenutnim i budućim izazovima INTERREG ­ a. Više od 300 učesnika iz 30 evropskih zemalja pozvalo je EU da poveća finansijska sredstva za dalje osnaživanje teri -

Uprkos relativno sporom početku, ocenjuje se da je EUSAIR za ovih deset godina dao konkretne rezultate u uspostavljanju stabilnih i efikasnih upravljačkih struktura, povećanju regionalne saradnje, stabilnosti regiona.

Ministar za razvoj i EU fondove Hrvatske Šime Erlić je rekao da je ta zemlja ispunila obećanje i uvela novi stub koji se bavi demografskim izazovima. Rešenje gorućeg pitanja povratka iseljenog stanovništva i „odliva mozgova” je moguće samo razvojem lokalnih sredina, otvaranjem novih radnih mesta i stvaranjem prilika za dalji prosperitet, pa će, kako je ocenio,

torijalne (prekogranične) saradnje, posebno ako se ima u vidu moguće proširenje Unije.

Kao što se i očekivalo, donosiocima odluka na evropskom i nacionalnim nivoima je iz Šibenika

ponovo predočen značaj INTERREG ­ a za regije i gradove, kao i za jačanje kohezije, proširenje i odnose sa susednim zemljama. Oko 150 miliona Evropljana koji žive u pograničnim regijama glavni su korisnici INTERREG projekata i upravo njih najviše pogađaju sve krize na evropskom kontinentu.

Načelnica Upravljačkog tela INTERACT­ a Petra Masacova je upozorila da bi slabljenje INTERREG ­ a i kohezijske politike doveli do regionalnih razlika, a time i nezadovoljstva.

„INTERREG programi su uspešni mehanizam za poboljšanje života

Evropljana, jer osnažuju regije i zajednički rešavaju izazove poput pristupa zdravstvenoj zaštiti, prevozu ili smanjenja zagađenja.” Evropska teritorijalna saradnja, poznatija kao INTERREG, smatra se okosnicom evropske integracije, kao i ekonomske, socijalne i teritorijalne kohezije, jer već tri decenije uspešno povezuje regije, gradove, privredu i građane članica i nečlanica EU. Usmerena na granična područja i „problematične” regione, uspešno stvara prekogranične zajednice koje zatim povezuje kroz zajednički evropski identitet.

Od statistike izdvajamo da se u okviru INTERREG ­ a sprovodi 86

programa (u oblastima zdravstva, obrazovanja, transporta, bezbednosti, ekologije i dr.) koji se finansiraju iz Evropskog fonda za regionalni razvoj (EFRR), Instrumenta pretpristupne pomoći (IPA) i Instrumenta za susedstvo, razvoj i međunarodnu saradnju (NDICI).

One druge brojke kažu da, i pored toga što je među najuspešnijim programima EU, INTERREG je u tekućem budžetu (2021−2027) dobio oko deset milijardi evra, odnosno nešto manje u odnosu na prethodni ciklus. Sektoru transnacionalne saradnje, koji podržava makroregionalne strategije, dodeljen je gotovo 20% manji budžet. Dodatno, stopa sufinansiranja za

Prvi forum EUSAIR 2016, izvor: Evropska unija

sve INTERREG programe manja je za 5% u odnosu na prethodni programski period, pa makroregionalne članice, kako se navodi, treba da daju veći sopstveni doprinos u finansiranju projeka -

razmatranja realne potrebe za Baltičkom makroregionalnom strategijom koju čine samo članice EU, Strategije u kojima Srbija učestvuje (Dunavska i Jadranskojonska) za sada nisu upitne. Ipak,

Iako su sve učesnice u Strategiji ravnopravne postavlja se pitanje efikasnosti tog složenog sistema, te moguće potrebe za izvršnim telom koje će svakodnevno voditi Strategiju i upravljati projektima.

ta. Navedeno smanjenje budžeta donekle je nadoknađeno povećanjem IPA finansiranja.

Polazeći od toga da bi budžet za regionalnu politiku za period nakon 2027. godine trebalo da bude bar jednak prethodnom, iz Šibenika je poručeno da bi taj iznos trebalo povećati najmanje 8% kako bi se ojačala prekogranična saradnja.

Za snažniju podršku

Zapadnom Balkanu

Dok jačaju glasovi o mogućem „ukidanju” Alpske strategije i preusmeravanju pažnje na ceo Mediteranski region, ali i

neke promene se moraju sprovesti i izveštaji Komisije već donose brojne preporuke za poboljšanje implementacije EUSAIR­ a u budućnosti.

Strategija EU za Jadransko ­ jonski region će tako u narednom periodu morati da reši pitanja različitog stepena razvitka administrativnih kapaciteta zemalja članica i obezbeđivanje dovoljnih ljudskih resursa; pitanja upravljanja i ekonomskog razvoja; jačanje odnosa sa nacionalnim parlamentima i međusektorske koordinacije; kao i jasnije smernice za pristup postojećem finansiranju. Naime, iako su sve učesnice u Strategiji ravnopravne, postavlja se pitanje

efikasnosti tog složenog sistema, te moguće potrebe za izvršnim telom koje će svakodnevno voditi Strategiju i upravljati projektima.

Postoje i mišljenja da bi EUSAIR trebalo još više da se usmeri na podršku proširenju EU, ali i uspešnu ekonomsku integraciju i smanjenje razvojnih razlika između regiona. Izveštaj Evropske komisije za 2021. godinu preporučuje da se EUSAIR „fokusira na inicijative koje olakšavaju usvajanje pravnih tekovina u državama Zapadnog Balkana i da deluje kao platforma za koordinaciju (IPA) fondova i strategija”.

Grčka od 1. juna počinje jednogodišnje predsedavanje Jadransko­ jonskom strategijom i sledećeg proleća će organizovati jubilarni 10. EUSAIR Forum, a do tada bi većina odgovora oko budućnosti ove, ali i drugih makrostrategija, trebalo da bude izvesnija.