Mladi dani 82

Mladi Dani __________________________________________________________________________________________ ЛИТЕРАРНИ ЛИСТ УЧЕНИКА И ПРОФЕСОРА ГИМНАЗИЈЕ „ЖАРКО ЗРЕЊАНИН“ У ВРБАСУ БРОЈ 82 – ДЕЦЕМБАР 2015

ИНТЕРВЈУ Лазар Ристовски ЛИТЕРАРНИ СОКАК МЛАДИ АРТисти ПУТОПИС 60. Сајам књига ИС Петница СПОРТ Street Workout

НЕКАД И САД Дајана Лендак Иван Репчек ПРЕПОРУКА ЗАБАВНИК ГОДИШЊАК

Тања Јошић IV3

Страхиња Кукаљ II4

Љиљана Марић, проф.

Мира Гаговић II4

Aутор фотографије: Данило Њаради, проф.

Страхиња Шкорић (бивши ученик)

Ања Пејовић IV2

Дејана Тодоровић IV2

УВОДНИК Након осамнаест месеци, колико нас дели од последњег штампаног броја Младих дана, добили смо прилику да се још једном представимо својим читаоцима и да, уз несебичну помоћ чланова ученичке редакције, резимирамо догађаје који су обележили претходну школску годину. Нови број Младих дана систематично је рубрикован, а „ново дружење“ започињемо са рубриком Интервју у којој за наш лист говори великан српског глумишта – Лазар Ристовски. У другом тематском блоку представљени су књижевни и уметнички радови наших ученика, па се најпре у Литерарном сокаку могу прочитати одабрани поетски и прозни текстови настали у протеклој школској години, а потом у рубрици Млади АРТисти прегледати најуспешнији ликовни радови наших ђака. На унутрашњим корицама су, као и у претходним бројевима, представљени ликовни прилози у колору, али су на њима овога пута подједнако заступљени како ученички, тако и радови наших колега. Спортску рубрику уредила је ученичка редакција, са жељом да представи спортску дисциплину која постаје све популарнија међу млађим генерацијама. Реч је о такозваном „уличном тренингу“ илити Street Workout-у, о којем говори један од најистакнутијих спортиста наше школе – Данило Марковић. Након Данилове „спортске приче“, у рубрици Путопис представили су се и ученици са нешто другачијим интересовањима, па тако у овом одељку читамо извештај са Сајма књига који потписује Јелена Делибашић, а потом и занимљив прилог из Истраживачке станице Петница који је сачинила Сања Шумановић. Рубрика Некад и сад посвећена је бившим и садашњим ученицима наше школе, па су тако у њој добили прилику да нам се представе Дајана Лендак – најмлађи доктор наука на Медицинском факултету у Новом Саду, и Иван Репчек – ученик који тренутно похађа завршни разред Гимназије и који важи за омиљеног међу својим пријатељима и предметним професорима. Са друге стране, млађи ученици представили су се у рубрици Препоруке, тако што су, у својим кратким прилозима, препоручили читаоцима неколико занимљивих књижевних и филмских наслова. У одељку Ретроспектива, као и ранијих година доносимо преглед најзначајнијих дешавања у школи, а затим на истим страницама извештавамо читаоце о најбољим резултатима које су гимназијалци постигли у протеклом периоду како у научној сфери тако и у спортским дисциплинама. Инспирисани њиховим многобројним успесима, потрудили смо се да у истој рубрици истакнемо имена свих оних који су се прегалачким радом и несебичним трудом изборили да Гимназију (по ко зна који пут) обоје златним и сребрним бојама. Поред истакнутих тематских блокова, нашло се места и за рубрику Забавник, која представља новину у школском листу, а реализована је тако што су професорке Мира Бјекић, Весна Никитовић и Љиљана Марић одговориле на позив уредништва и осмислиле неколико занимљивих задатака које ће ученици решавати у паузама између школских часова. На самом крају, и актуелни број традиционално „затварају“ фотографије наших матураната (рубрика: Годишњак), сада већ одраслих људи које смо у јуну месецу испратили из школе и послали на најпризнатије универзитете на којима ће наставити да усавршавају своја знања. Овако рубрикован и садржински богат, предајемо вам на читање нови број Младих дана, у нади да ћете уживати у свакој његовој страници. Уз то вас обавештавамо да смо, трудећи се да унапредимо школски лист, одлучили да га публикујемо и у електронској верзији и тако још више приближимо „генерацијама које долазе“. Зато вас, драги читаоци, позивамо да пратите наш рад и на Фејсбук страници Mladi dani, која ће по изласку овог броја званично почети са радом на web адреси: facebook.com/mladidani. Младен Ђуричић, уредник

ИНТЕРВЈУ

ЛАЗАР РИСТОВСКИ: „Да ме нису примили на глуму, био бих тренер“ Повод за разговор са Лазаром Ристовским није тешко наћи, а овога пута било их је и више. Осим што је издавачка кућа „Лагуна“ недавно објавила његову нову књигу – „Једноставне приче“, Лазар је у протеклом периоду био прилично активан и у својој примарној, глумачкој професији. „Једноставне приче“ су га у новембру месецу вратиле у Равно Село, где је одржао успешну промоцију пред житељима свог родног места, a почетком децембра књигу ће представити и читалачкој публици у Врбасу. Присећајући се најлепшег периода свог живота, великан нашег глумишта је са задовољством говорио за „Младе дане“, а разговор смо привели крају у нади да ће, неком следећом приликом, посетити Врбас и као гост наше школе. Познато је да сте најраније детињство провели у Равном Селу, а једном приликом говорили сте и о томе како сте са својом породицом повремено одлазили у Врбас. Каква су Ваша сећања на тај период живота? Шта вас још везује за родни крај? Детињство одређује цео животни век човека. Ја сам провео срећно детињство у Равном Селу у време када смо сви били сиромашни, али је то сиромаштво било равноправно распоређено. Духовно смо били богати јер смо, чини ми се, били морално јаки. Те особине су красиле наше родитеље и ми смо их уз сиромаштво и поштење добили у наслеђе. У Равном Селу имам родбину и пријатеље које посећујем и не баш тако често, али их ипак посећујем. Био сам пре неколико дана на промоцији моје књиге. Дошло је пола села. Било је незаборавно. Равно Село још увек има велику душу. У Врбас сам долазио ретко, јер су за то увек требали да постоје велики разлози. Ја као мали нисам имао великих разлога да напуштам моје село. Десетога децембра долазим у Врбас лепим поводом. Биће промовисана моја књига прича. Након завршене oсновне школе, одлучили сте се да школовање наставите у Сомбору, и тако уписали Учитељску школу. Како је дошло до те одлуке, и како се, уосталом, један будући учитељ неколико година касније определио да постане глумац? Као што сам рекао, ми смо били сиромашни и мене су моји покушали да упишу у војну школу. Нису ме примили јер сам био неухрањен. Мршав. Учитељска школа у Сомбору је било место где сам провео леп део своје младости и одрастања. Маштар и песник у души се у мени пробудио, и ја сам почео да се бавим глумом у драмској секцији школе. Ипак када сам завршио школу полагао сам пријемни на факултету за физичко и на глуми у Београду. Да ме нису примили на глуму био бих тренер.

ИНТЕРВЈУ Приметио сам да сте се током последњих година „искључили“ из позоришног живота и своју каријеру у потпуности подредили филму. Због чега је дошло до такве одлуке? Да ли то значи да Вашем глумачком сензибилитету више одговара филм као медиј? Оставио сам позориште јер ми је узимало више енергије него што је враћало. Била је то борба за живот. Ја сам одиграо у позоришту преко 4.000 представа, а не играм већ двадесет година. Човек мора да следи своје унутрашње инстикте и да не иде против себе. Ритам филма ми одговара. Ту се мало ради, мало не ради. То тренутно више одговара и мојим годинама и мом сензибилитету. Недавно сте објавили књигу под насловом „Једноставне приче“, али то није Ваш књижевни првенац (њој претходe романи „Бело одело“ и „Како сам добио Оскара...“). Будући да сте писали у више наврата, а истовремено нисте запоставили ни глумачку каријеру, може се рећи да сте до краја остали верни и читалачкој и позоришној/филмској публици. Када сагледате врлине и мане ових послова, шта бисте рекли – да ли је теже бити писац или глумац? Тешко је бити било шта ако човек жели да се искрено посвети ономе што ради. Нема лаког успеха. До успеха се долази само великим радом и одрицањем. То је тако и ту дилеме нема. Ја волим да кажем да се количина успеха мери количином спремности на одрицање. Немали број наших матураната планира да своју будућност подреди управо уметности, па се тако надамо да ће и наша Гимназија изнедрити квалитетне писце, глумце и режисере. Као неко ко је успео да се оствари у свакој од наведених професија, шта бисте поручили младим људима који у „свет уметности“ тек планирају да закораче? Савети су увек незахвални, јер сваки човек као индивидуа заслужује посебан савет. Савети се деле као лек. Ипак, следите своју интуицију. Може се у овом свету, без обзира на његову несавршеност, ипак бити срећан. Када дођу тешки тренуци треба помислити: „И то ће проћи“. (разговарао: Младен Ђуричић, проф.)

ЛИТЕРАРНИ СОКАК Увек. Почео сам са писањем у жељи да повратим срце анђела које сам дубоко повредио. Од тог дана држала се на дистанци. Убрзо сам схватио да једноставно нећемо остати пријатељи. Читао сам толико разлога у њеним очима, када се загледа у моје и ћути. Толико разлога за волети је. Умела је тако нежно шапутати када смо у мраку, као шаптаји анђела прелепих црних очију. Била је прва девојка коју сам заволео, онако проклето. Урезала се у моје срце, и никада из њега није изашла. Нажалост, ово није прича са срећним крајем. Колико год лепих сећања и речи било између наших срца, није нам било суђено. Завршило се. Али наслов ове приче није без разлога „Увек.“, таква љубав се не гаси, бар не са моје стране. Ми не причамо, али сањамо се. И у једно буди сигурна... Никада те нећу заборавити, анђеле.

Она. Није она лоша. Само су били лоши према најбољој. Па се она сада само брани. Такве су ти девојке, поготово нежне.

Жеља. Желим да те чувам. У грудима, ту, поред ожиљака.

Ноћ. Није исто бити будан до касно пре и после тебе. Увече преузмеш контролу.

* Млаке љубави. Никада нисам могао то на пола. Или сам волео или настављао.

Чувају те планине. Тако мирно спава у ноћи, далеко од мене. Тамо негде далеко. У планинама. Ваљда зна да је неко воли, онако доживотно. facebook.com/jednomiuvek Аутор Фејсбук странице и ових редова је ученик наше Гимназије

ЛИТЕРАРНИ СОКАК Подршка породици – најбоља подршка деци Један дечак је седео, тако бос и неуредан, већ пар година у подземној станици и нежно превлачио прстима преко танких и одвећ старих жица на његовој прашњавој и изгребаној гитари, стварајући магију. Понеко од пролазника, претежно оних који су имали мало времена и успут осетили његову јединствену музику, зауставио би се и задивљено посматрао тог веома талентованог дечака, коме би након неког времена извадио нешто новца и са осмехом му их подарио а он их, исто тако, са скромним и срамежљивим осмехом прихватио, климајући главом у знак захвалности. Нико од тих пролазника није видео тугу у његовим очима, нити приметио његов стално спуштен поглед. Такође, нико није приметио ни непроменљив, спор ритам његових песама, ни речи које је изговарао са одређеном дозом бола у гласу. Он није имо никога. Није имао родитеље. Није имао пријатеље. Откад зна за себе његов једини дом је била улица. Поред гитаре, ту су увек били улични пси и мачке којима је често причао о својим замишљеним пустоловинама. Гитара му је била извор свега, бег од стварности. Једино што је имао поред неких давно срушених снова и наде која је ипак постојала али била негде дубоко закопана. Разлог због ког су га његови родитељи напустили био је потпуно непознат чак и њему самом. Он се често питао и желео је да зна зашто. Шта им је он то скривио? Шта им је он то тако лоше учинио да се наљуте и оду од њега? Оставили су га на цедилу да се сам сналази у овом суровом свету, призивајући неко велико чудо да се деси и избави га из овог пакла званог свакодневница.Понекад, када добије нешто више новца него иначе, смео је да допусти себи мало маште и купи карту за одлазак на неки други, само њему познат свет. На том другом свету чекао га је топао оброк, један сасвим обичан кревет, нове патике, мајчински пољубац и загрљај, очинска заштита и све оно на шта је већина остале деце навикла, толико да су престали да цене и обраћају пажњу на те мале ствари о којима неко други може само да сања. Недостајао је неко да му пружи безусловну љубав и подршку, са којима би сигурно могао да досегне и саме звезде. Сада више није смео да размишља о томе, да себи допусти сав тај луксуз, већ одмах спакује своју гитару и погледавши на велики сат недалеко од њега, схвати да је време да пође у још једну борбу са хладном ноћи која му претходи. Јана Вукојевић IV1

Мој разговор са уметником Једна четкица и прегршт шарених боја довољни су да се живот једне жене пренесе на платно, уз много труда и прецизности. Та жена сам ја, а мој живот „усликавају“ руке непознатог уметника, без оклевања, онако како око види и како срце каже. Будим се, и тако умотана у бели чаршаф, не случајно умрљан са неколико боја, углавном тамних, оправдало је оклевање мог уметника када смо се током разговора двоумили да ли да их унесе у мој живот који их свакако садржи. Ја – морам да признам – нисам желела да „замочи“ четкицу у те тамне боје, јер сам била свесна да ће тако слика мог живота испасти тамнија него што јесте. Разговор са мојим уметником углавном се свео на „животне теме“, на све оно што остављамо иза нас и на оно што нас чека у будућности, а што можемо само да нагађамо. То уметничко размишљање толико ме је смирило, да сам се по први пут усудила да погледам у реалну слику свог живота на којој преовлађују само тамне боје, и тек понека животна. Одакле се створио тај мој уметник, мислим да знам, али свакако знам да ће се он сигурно вратити тамо одакле је дошао и да ћу ја свој живот наставити да живим ведро. Уметниче, хвала ти! Ђурђина Радић IV3

ЛИТЕРАРНИ СОКАК ПОЕЗИЈА МИЛАНА ВЕСЕЛИЦЕ Своје прве награде је освајао на конкурсу „Месец књиге“, „Невеновом фестивалу деце песника“ и конкурсима Сцене свих креативних. На конкурсима „Светосавље и наше доба“ 2014. и 2015. године освојио је треће место. На конкурсу љубавне поезије „Пјесма над пјесмама“ добија плакету за најзаводљивију песму (2014) и друго место (2015). Затим, прва места на конкурсима Народне библиотеке „Данило Киш“ и Црвеног крста у Врбасу и друга награда „Шантићево перо“ у Калуђерици. Милан је био најмлађи финалиста „Фестивала поезије младих“ у Врбасу, маја 2015. године и добио је награду „Станко Симићевић“. Такође, био је и најмлађи финалиста “Фестивала културе младих Србије” у Књажевцу, августа 2015. На позив Издавачке куће „Граматик“ из Београда, Милан и преосталих девет финалиста „Фестивала поезије младих“ у Врбасу саставили су збирку љубавне поезије „Изломљене линије“, којој су уредници дали име по Милановој песми. Најзначајнија награда му је штампање песме „Свети Сава – у нама кроз вечност“ у зборнику „Словословна врата“, у издању Српског културно-информативног центра у Бечу. Миланова песма је изабрана у 337 најбољих песама у конкуренцији од 2437 песама српских аутора из целог света без старосног ограничења, међу којима су и песме председника Удружења књижевника Србије, Црне Горе и Републике Српске, као и чланова међународног ПЕН центра.

Изломљене линије Изломљене линије Од мастила И гушчијег пера. Покрет нервозних руку. Дебели траг. Галаксија на небу. Нисмо Млечни пут. Али људи... Али људи јесмо! Нисам див из бајке. Звезде остају Недостижне. Нисам Архимед. Ми нисмо тачке. Љубав није дуж. Разливена тинта. Обриси наших руку. Ми смо једно! Можда сањам. Сунчев траг на мрљи. Линије остају изломљене.

Ласте нису птице Кажу ми: Јутрос процветале ласте И цвеће пева успаване песме... Од помпезног сна што из неба расте Нико сада јаву направити не сме! Оставите јутро и његове птице На маргини славе, безбрижности, зла! Оставите бледо, успавано лице, Спремно за лакоћу нашег тврдог тла... Спавати рано. Бити нем због јутра. Прекрити јасноћу велом нестајања. То је нови завет, наше ново сутра, Смисао рођења, скромног постојања! И поново сањам док нам цвета зора... Не гледам у птице, већ у сан што расте. Ал' буде ме самоћом маслинастих гора И кажу ми: Јутрос процветале ласте...

ЛИТЕРАРНИ СОКАК

Свети Сава – у нама кроз вечност Ти, ратниче победе, Који носиш мач језика опасан о устима, Речима спајаш небо са земљом, Победу са поразом, Немушти говор са својим језиком, Славу са Хришћанством! Ти, војсковођо пораза, Који уснама сејеш мудрост, Живиш за своју плодну њиву, За родност земље и орања, Којима пролазе орачи обучени у злато, И преврћу бразде пуне класја! Ти, мудри просјаче, Који од Бога умољаваш светлост, Разбијаш зидине тамних вилајета, Да би засијало сунце решења Онима који узимају и кају се И онима који се кају, а не узимају! Ти, мислиоче истине, Који откриваш мед на капи лопова, Мириш завађену браћу, Остављаш ђаволу труло перје лука, А лек од вина за старост, бес за младост, Крстобразно трипут пијеш! Ти, безвремени човече, Којиш живиш на топлим уснама народа, Купаш се у круговима раја, Бројиш искре пламена у ком бадњак тиња, Данас си стваран, као и јуче, И блисташ у новом руху, али исти! Ти, светитељу народа, Који си се родио у пурпуру, умро у трњу, Прах свој пустио у небеске висине, Живиш у нама, крвав, златан и сив, Да проклињемо земљу синџира и паса, Да знамо да си вечно жив! Милан Веселица III1

Фотографије са Светосавске приредбе (27.1.2015.)

ЛИТЕРАРНИ СОКАК „... Дух нас његов купи сред Божијег храма, Дух је његов звезда над нашим школама...“ Постајући вечан, постаје бесмртан! Богатство и сјај овог света нису му ништа значили, душа му је припадала Богу и вишим циљевима. Одрастао је у изобиљу, па се онда одрекао свега материјалног и посветио се само духовном и светом. Живот је предао и посветио подизању цркава и манастира, писању књига и житија светаца, учењу свог народа свему што је смерно и праведно. Где год би његова нога крочила, ширили су се мир и благост, болесни су оздрављали, слаби устајали, гладни били нахрањени, а неверници поучени. Света Гора му је била дом и душевна храна, а српској земљи се увек враћао кад је осећао да мора да помогне и учини нешто добро за свој народ. Његова скромност и богопреданост била је бескрајна, мислио је да није достојан звања архиепископа, слављења и клањања, мислио је да је мали човек посвећен Богу. Одлазио је у Константинопољ, посећивао Јерусалим и многе манастире у Светој земљи. Помагао је својој породици да часно и праведно граде српску државу. Његова реч је била звезда водиља владарима. У сваком манастиру оставаљао је траг свог духа и мудрости, делио је знање и поуке, сви су га поштовали и дивили се његовој вери. Студеници и Жичи се прво враћао са путовања и ту својим присуством јачао веру и жељу за знањем свих монаха. Био је учитељ свима! И после смрти, био је утеха и снага српском народу, био је духовни вођа, борац за веру и слободу. Кад су, спаливши његове мошти, покушали да сломе и покоре Србе, само су још више учврстили и за сва времена записали веру и дух нашег Светитеља. Постајући бесмртан, постаје вечан! Александра Мрђа III1 Сети се Ништа не траје вечно, људи се временом губе, сећања ко прашину бришу. Али кад залуташ у доба срећно, сети се да ове руке још знају стихове да ти пишу, сети се да усне чекају да те љубе. Кад дођеш уморан и туђ издалека, и заборавиш ко си и шта желиш, Сети се да овде још понеко чека, да је нечије срце залутала барка која сања да се поново у њу уселиш. Кад ти сломе крила они што летети не смеју и свака реч рана је што љуто боли, Када промрзне срце од пораза Дођи, чекају те нечије руке да те у свом загрљају греју. Дођи, чека те неко да те Заувек највише воли. Наташа Гостовић III3

МЛАДИ АРТисти

Марко Тривунић II4

Обрен Чуровић III1

Милица Поповић II1

Александра Булајић (бивша ученица)

Марија Николић II5

ПУТОПИС 60. САЈАМ КЊИГА – „КЊИГА УТИСАКА“ Отварајући странице неке књиге напуштамо овај свет пун сивила и одлазимо на неку другу сцену где су друга дешавања и људи. Књига је нешто посебно и јединствено за сваког од нас. Она је попут неке тајне собице којој се сваки дан враћамо и посвећујемо старим књишким пријатељима. У јеку тромесечја, док нас сви професори ,,муче“ са разним проверама знања, стигла је понуда за одлазак на сајам књига у Београд. Ово је била једна од оних понуда која се не може одбити. Отићи у српску престоницу са драгим пријатељима, обићи велелепно здање београдског сајма који је препун књига, дружити се са цењеним књижевницима, а уз то прошетати и Калемегданом, никако нисам могла пропустити. Суботње јутро увелико је освануло, још увек сам била поспана и уморна од школе, али ништа ме није могло спречити да остварим своју жељу и да обиђем Београд. Другарица Сања и ја стигле смо испред школе, и тамо нас је дочекало веома пријатно изненађење – велики број ученика који ишчекују аутобусе. Убрзо стижу и они, и полако крећемо. Док се возимо аутопутем посматрам наше прелепе војвођанске равнице преливене најчистијим јутарњим сунцем. Овакав призор тера ме да размишљам о књизи и њеној борби кроз време. У овом нашем добу у ком преовладава брз темпо живота и напредни компјутери, мало је људи који ће узети књигу у шаке и запловити новим морима. Свака књига је доживљај за себе, а њено читање у природи, уз ветрић и цвркут птица, нешто неописиво! Уз непрегледна поља увелико сам одлутала од стварности, која – сложићемо се – није баш сјајна. Мој лет изнад плодне равнице изненада је прекинула професорка Лидија Мељников. Да, још мало и ето нас на сајму књига. Док се возач мучи са саобраћајном гужвом, кроз аутобус фијуче „ветар еуфорије“. Коначно се моја вишедневна машта о сајму књига и преточила у стварност. Другарица Сања и ја не губимо ни мало времена већ одмах крећемо у обилазак штандова. Наравно, потребно је купити нешто себи, али и драгим особама. За најмлађе рођаке одабрала сам бајке, а своју кућну библиотеку обогатила сам романом Странац Албера Камија и Фратарским причама Ива Андрића. Штандови ,,Лагуне“ и ,,Службеног гласника“ са очекиваним изврсним насловима пружили су нам и посебно дружење са познатим писцима. Била су то дружења које се никада не заборављају... Састајемо се код главног улаза и полазимо у Кнез Михајлову улицу којом шетамо поносно, управо онако како и треба да шета начитана омладина. Посебно место нашег излета заузима посета Калемегдану. Овај културно-историјски комплекс је место које ниједан посетилац не сме заобићи. Црква Ружица, конак књегиње Љубице, Победник, ушће две реке само су нам потврдили речи Деспота Стефана Лазаревића ,,… нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд…“. Уморни и исцрпљени, кроз неколико сати напустили смо главни град и кренули ка Врбасу. У вечерњим сатима стигли смо на место са ког смо кренули, пуни утисака, среће, задовољства, али и жеље да посета сајму књига постане традиција. Чињеница је да се никада није више писало, а мање читало. Али ми, гимназијалци, спремни смо да променимо ту ружну слику стварности. Зато читајмо! Јелена Делибашић IV4

ПУТОПИС ИСТРАЖИВАЧКА СТАНИЦА ПЕТНИЦА Истраживачка станица Петница (ИСП) је независна организација која изводи програме (семинаре, курсеве, кампове) из различитих области науке, укључујући природне, друштвене и техничке науке, за ученике основних и средњих школа, студенте и наставнике. ИСП сваке године посећују студенти из свих земаља света. Основана је 1982. године на иницијативу групе студената незадовољних радом на факултетима. Петница је чувена и по традицији школства, дугој око пет векова. Најстарија књига у овом делу Србије – Петнички псалтир, преписивана је 1488. године у петничкој школи при тадашњем манастиру. Станица је смештена у селу Петница, 7 км источно од Ваљева. Ово место је одабрано због изванредних природних, културних, геолошких и других погодности за извођење практичних и теренских активности. У околини станице су Петничка пећина, језеро и мешовита шума храста и граба. Богат и разноврстан биљни и животињски свет, интересантне геолошке појаве, културни и историјски споменици, села богата традицијом и близина Ваљева, као трговачког, саобраћајног и културног средишта регије, чине Петницу местом погодним за извођење различитих облика наставе, а посебно комбиновање теоријског, лабораторијског и теренског рада. Истраживачка станица Петница (која обухвата око 7500 м² модерног и лабораторијског простора са врхунском опремом) пружа одличне услове за рад и боравак током целе године. Великим, дугогодишњим искуством у организацији различитих облика научног образовања младих, станица се сврстава у сам врх светских институција за ваншколско научно образовање. Поред многобројнх савремених учионица и сала, у оквиру станице се налази и велика библиотека богата научном литературом, као и низ научних кабинета и лабораторија за физику, хемију, биологију, биохемију, биомедицину, археологију, антропологију, геологију, астрономију, који располажу најсавременијом професионалном научном опремом. Презадовољна сам начином и квалитетом рада у станици. Садржај програма биологије обухвата различите дисциплине ове науке. Моје искуство са начином рада у Петници се не може поредити са наставом у школи. Пре свега, ученици се пријављују добровољно за области према којима имају највише афинитета. То је један тим, који је у потпуности предан раду, почевши од нас полазника до сарадника и предавача. Нема класичних провера и оцењивања као у школама. План рада студиозно је осмишљен тако да до изражаја могу доћи афинитети свих полазника и да се експериментално може извести у лабораторијама и на терену. Предавања трају по неколико часова, где и ми полазници учествујемо у дебатама на разне теме. У ИСП долазе полазници из свих земаља региона, односно република бивше СФРЈ. Са мном, на програму биологије су биле, осим мојих пријатељица из школе (Николије Николић и Маше Јововић), и полазнице из Македоније, Словеније и Хрватске. Лепо је чути још неки други језик. Ту влада једно право пријатељство. Сви смо слични, имамо заједничка интересовања. Жеља и жар научно-истраживачког рада тињају у свакоме од нас. Предавачи су нам увек на располагању, ту нема персирања и сви смо на неки начин као радне колеге. Некад и препун дневни распоред и недостатак сна нам не умањују жељу за радом. Старији полазници имају шансу да раде научно – истраживачки пројекат, за који сам недавно написала предлог. Сваком гимназијалцу који је стекао одговарајуће знање, који је одговоран и има енергије и жеље за самосталан рад и рад у тиму, који поседује знање енглеског језика, вештину рада на рачунару (што нам све наша школа пружа), препоручујем да се пријави на овај програм и стекне непроцењиво и незаборавно искуство. У Петници се стичу самопоуздање, пријатељства и критичко размишљање. Пуно тога се може научити, стећи нека практична знања као што је рад у лабораторији и на терену, која што ће нам користити на факултету. Према томе, будите искрени, упорни, самостални у томе што вас интересује и доследни њихове пажње. Петница је центар за све нас, који желимо знати више или како оно рече професор САНУ, Владимир Костић „ИСП је острво добре наде“, а моја жеља је да се опет нађем на том острву. Сања Шумановић IV4

НЕКАД И САД ИНТЕРВЈУ: Дајана Лендак, бивша ученица Гимназије „Жарко Зрењанин“ „КАМПАЊСКО УЧЕЊЕ ЈЕ НАЈВЕЋИ НЕПРИЈАТЕЉ ТРАЈНОСТИ ЗНАЊА“ Дајану Лендак шира јавност је упознала као најмлађег доктора наука на Медицинском факултету у Новом Саду. Гимназију „Жарко Зрењанин“ завршила је 2004. године, а потом своје школовање наставила на факултету на ком је у септембру месецу ове године и докторирала. На Медицинском факултету данас ради као асистент на Катедри за инфективне болести, а истовремено обавља и посао лекара у Клиничком центру Војводине. Своју животну причу радо је поделила са ученицима који у овом тренутку седе у школским клупама из којих је она понела нека од својих најлепших сећања. Надамо се да ће њено несвакидашње искуство многима бити подстрек за даљи рад. На самом почетку једно незаобилазно питање – Какав је осећај бити најмлађи доктор наука на Медицинском факултету? Практично се ништа није променило у свакодневном функционисању, али свакако прија признање за уложени труд. Иако је прошло више од деценије како си „изашла“ из ђачке клупе, својим гимназијским професорима остала си у веома лепом сећању. Посебно бих истакао твоју разредну – Весну Никитовић, која је поводом успеха који си постигла написала и један врло емотиван текст на свом блогу. Каква су твоја сећања на дане проведене у Гимназији? Да ли су гимназијски професори имали утицаја на твоје „животно опредељење“, и колико ти данас значи њихова несебична подршка? Знате како каже народ: „Ако те сви воле значи да нешто није у реду са тобом“. Па тако ни мене нису сви у гимназији волели нити подржавали, али је подршка оних који су били уз мене свакако значајна, посебно у том периоду живота, али и касније. Спознаја да неко до чијег ти је мишљења стало препознаје оно што радиш и валоризује то као нешто што је квалитетно, свакако пружа додатну мотивацију. Поред разредне, као највећу подршку морам да истакнем и професорку Миру Вујичић (ономад Деспот) која је била уз мене све време како у мојим првим корацима у науци, тако и свеобухватном подршком. Што се животног опредељења тиче, у гимназију сам дошла са већ формираним „планом“ о будућности. Већ сам знала да желим да будем лекар, али сам одабрала гимназију јер сам сматрала да је то концепт образовања који ће ми пружити како бољу основу за студије, тако и боље опште образовање него било која стручна школа – и нисам погрешила. Ни у једном ни у другом аспекту. Гимназијалци су генерално успешнији на нашем факултету од студената који су завршили средњу медицинску школу, а значај општег образовања за целокупност академског живота не треба посебно истицати. Наша школа и данас има много талентованих ђака, па ће се неки од њих вероватно одлучити да крену твојим стопама. Због тога бисмо те замолили да им даш неки савет, тако што ћеш одговорити на оно „магично питање“ – У чему је тајна твог успеха? Заправо, желели бисмо да знамо колико труда и рада си уложила да би данас постала оно што јеси – најмлађи доктор наука на свом факултету? Још кроз основно образовање, и касније током школовања, испоставило се да је мама била у праву кад ме је „убеђивала“ да се сваки труд исплати. Ево до краја се испоставило да сваки труд, истрајност и доследност на крају бивају препознати и награђени. Наилази се успут на препреке, али оне и јесу ту као нека врста испита. Колико год то звучало као фраза, „тајна“ је у редовности и систематичности. Пар сати дневно посвећености учењу је више него довољно, ако се ради сваки дан. Кампањско учење је највећи непријатељ трајности знања. Припремила: Редакција часописа

НЕКАД И САД ИНТЕРВЈУ: Иван Репчек, матурант Гимназије „Жарко Зрењанин“ „КО ХОЋЕ – НАЂЕ НАЧИН. КО НЕЋЕ – НАЂЕ ИЗГОВОР“ Иван Репчек је ученик о коме и предметни професори и другови из клупе имају једнако позитивно мишљење. Осим што важи за доброг и одговорног ђака, Иван је првенствено велики пријатељ, о чему сведочи и чињеница да свој разред (IV5) константно држи на окупу и труди се да у њему одржи пријатну атмосферу. Кроз неколико месеци он ће, у пратњи својих школских другова, напустити Гимназију са циљем да знање које је овде стекао прошири на факултету. Ипак, под старим пајасеном који деценијама краси двориште ове школе, остаће његове најлепше успомене из ђачких дана. Какав је осећај бити ученик ове школе? Да ли сматраш да си, за четири године проведене у Гимназији „Жарко Зрењанин“, имао адекватне услове да напредујеш и да оствариш боље резултате у свом раду? Пре свега, част ми je и задовољство што сам претходне четири године провео у врбаској гимназији и био део историје дуге више од два века. Услови за напредовање и рад ученика, као и рад са професорима, сасвим су задовољавајући. „Ко хоће – нађе начин, ко неће – нађе изговор“. У Гимназији свако ко буде тражио начин да постане бољи, сигурно ће га пронаћи. Предпостављам да си са појединим предметним професорима успео да успоставиш добру комуникацију. Да ли су они имали утицаја на твој досадашњи рад? Колико ти уопште значи подршка професора и пријатеља са којима седиш у ђачкој клупи? Трудио сам се да са свим предметним професорима, који су ми предавали и који ми и даље предају, остварим пре свега људски однос, да их не сматрам за бауке, већ да пронађем у свакоме од њих неког ко жели да помогне зарад нашег доброг. Било би сулудо да кажем да сам досадашње успехе, не само у оквиру школе, постигао сам, без ичије помоћи. Велику подршку имао сам од професора, као и од пријатеља из клупе који су увек ту да ми дају савет или потребну сугестију. У школи си познат као неко ко ниже успехе у различитим сферама. Да ли постоји препрека коју још увек ниси успео да савладаш? Јеси ли почео да размишљаш о томе на ком ћеш факултету наставити да усавршаваш своје знање? Све док човек има циљеве, препреке ће увек бити на његовом путу. Иако сам млад, трудим се да шта год радим, поставим себи нешто за циљ. Свака препрека коју сам успео да савладам, давала ми је подстрек за више. Сигуран сам да ће их и у будућности бити још много. Али шта је живот, него борба. 2014. године почео сам да се бавим фудбалским суђењем, што ми је делом помогло при формирању свога става и личности. „Врућ терен, хладна глава“ је мото ког се придржавам, како на терену, тако и ван њега, у свакодневном животу. Волео бих да своје школовање наставим на Медицинском факултету. У септембру ове године, једна од бивших ученица наше школе, постала је најмлађи доктор наука управо на Медицинском факултету у Новом Саду. Радујући се њеном успеху, размишљали смо и о томе да ли ће неко од садашњих матураната кренути стопама Дајане Лендак и постићи исти успех. С обзиром на то да знамо да си веома амбициозан, можеш ли да нам кажеш какви су твоји планови? Где себе видиш у будућности? Да, чуо сам о Дајани и њеном успеху и овим путем бих желео да јој честитам. Верујем да је она доказ да човек вредним радом, трудом и циљевима, крупним корацима корача ка успеху. Планова има заиста много, а следећи велики јесте упис на факултет. Друге велике ћу задржати за себе, па ако ми пођу за руком, нека их успех крунише. Себе у будућности видим као срећног. Срећа је оно што бих свима препоручио за циљ. Припремила: Редакција часописа

ПРЕПОРУКЕ ФИЛМ: Острво / Остров (2006) Овим путем препоручио бих свима да погледају руски филм Острво снимљен у режији Павла Лунгова. Одлична руска кинематографија није изневерила ни овога пута, а занимљива прича изазвала је врло опречне ставове у јавности, па се тако о овом филму много говорило и писало након што је премијерно приказан у Казахстану. Филм говори о руском монаху који је половину свог живота провео кајући се због убиства које је мислио да је починио, а заправо није. Радња филма одвија се у једном руском манастиру крај мора, а сваки детаљ из приче веродостојно је пренет на филмско платно. Међутим, права је штета што и читалачка публика није добила прилику да се упозна са текстом Дмитрија Соболева (сценаристе овог филма), односно – што прича под насловом Острво није објављена и као књига. Препоручио бих вам да погледате овај филм зато што враћа наду да око нас још увек постоје добри људи који схватају да није све у новцу. Острво, напослетку, потврђује и мисао владике Николаја Велимировића која гласи: „Изгубиш ли љубав – изгубио си много, но изгубиш ли веру – изгубио си све“. Вања Вулевић III3 ______________________________________________________________________________________ КЊИГА: Јоханес Вајденхајм, Повратак у Марези (1999) Јесен је увелико обојила мој родни град. Док шетам његовим улицама и слушам звук шуштања лишћа, све више ме обузима сета. Гледам дечицу која се весело играју са жутим листовима, а у мојој души тече бујица слика о дешавањима која су се збивала на овим улицама. Историја нашег малог, али врло значајног града пуна је бурних догађаја. Од храбрих витешких похода чији је домет био од Косова и Метохије до Пеште, преко националних револуција, великих ратова па до колонизација. Један наш суграђанин, пореклом Немац, живео је у овом граду у погрешно време и доживео је злочиначки прогон из њега. Међутим, његова захвалност натерала га је да нешто остави Врбасу у аманет. Реч је о Јоханесу Вајденхајму и његовом делу Повратак у Марези. Све што описује збило се скоро, али је пребрзо заборављено. Вајденхајм више није међу нама, али књига коју нам је оставио чини да он живи вечно и зато топло препоручујем свима да је прочитају и науче нешто ново о прелепом Врбасу, који се сваког јутра буди за све нас. Милан Кривокапић IV4 ______________________________________________________________________________________ ФИЛМ: Храбри град / Bravetown (2015) Bravetown је играни филм у ком је приказан тинејџерски свет у XXI веку. Главни јунак – Џош је момак од седамнаест година и ради као диџеј у Њујорку. Након што се једном приликом предозирао, суд га шаље у мањи град и додељује му саветника који ће одиграти велику улогу у његовом животу, тако што га најпре упознаје са занимљивом историјом града, а затим му помаже и у комуникацији са околином. Џош убрзо упознаје девојку Мери, која је у рату изгубила брата и која води тежак живот. Мери се, заједно са својим пријатељима, бави плесом, и њихова највећа жеља је да се пласирају на државно такмичење. Управо захваљујући Џошу и његовој музици, након неког времена они постају запажени и познати широм земље. Овај филм препоручујем с једне стране зато што приказује историју града за коју су становници емотивно везани, а са друге због тога што говори о томе како се живот једног момка у потпуности мења након што промени место пребивалишта. Сматрам да је филм Bravetown поучан и да заслужује пажњу публике, а уз то сам сигурна сам да ће и на вас (уколико га погледате) оставити велики утисак. Тамара Рукавина III5

ПРЕПОРУКЕ КЊИГА: Џером Дејвид Селинџер, Ловац у житу (1951) Ако планирате да читате класичну литературу, или волите да читате романе у којима се преиспитује живот и све што нас окружује, онда ће вам се сигурно допасти Ловац у житу Џ. Д. Селинџера. Овај аутор деценијама је вршио утицај на савремене књижевне токове, и на ауторе који настоје да испитују изазове и опонашају борбе једног друштва. Главни лик романа – Холден је занимљив јунак који постепено „упада“ у свет лудила док пратимо његову причу када напушта школу. Селинџеров начин писања тера нас да преиспитамо какав је свет заиста и како различите генерације посматрају сопствено окружење. Овај роман је препорука за младе јер шаље поруку да треба бити искрен према себи. Скоро сваки адолесцент може се поистоветити са главним јунаком, и препознати у овом роману неколико комплексних тема које увек остају актуелне. Уколико се определите за читање Ловца у житу уочићете општу побуну главног јунака, његову потребу за независношћу и проналазак самог себе. Александра Новаковић III5 ________________________________________________________________________________________ ФИЛМ: У дивљину / Into the Wild (2007) Свим љубитељима кинематографије овим путем бих препоручио да погледају филмско остварење Шона Пена, познатије под насловом Into the Wild. Реч је о аутобиографској драми која говори о младићу који је, након завршеног колеџа, решио да крене у потрагу за својом срећом тако што ће пешке путовати по свету. Ова занимљива авантура помоћи ће вам да схватите шта је у ствари срећа, колико је она вредна и зашто је треба несебично чувати. Филм је базиран на истоименој књизи коју је написао амерички писац Jon Krakauer, а као један од његових нарочитих квалитета истакао бих и чињеницу да музичку подлогу потписује Eddie Vedder из групе „Pearl Jam“. Напросто, сигуран сам да се нећете покајати уколико се одлучите да 148 минута свог слободног времена „утрошите“ гледајући филмску авантуру Into the Wild. Милан Козомора III6 ________________________________________________________________________________________ PC GAME: FIFA 16 Ако своје слободно време користите играјући PC игрице, нарочито оне спортске, онда је најбољи избор за вас „FIFA 16“. Ову игрицу осмислила је америчка компанија „Electronic Arts“, и производи је већ више од двадесет година (прва верзија објављена је 1994. године и носи наслов „FIFA 94“, а последња верзија представљена је 22. септембра 2015. године). Реч је о компјутерској (фудбалској) игрици која се током свих ових година постепено развијала, о чему сведочи и веома реална графика која је готово идентична са стварношћу. Од 2013. године, када су изашли Sony PC4 и Xbox One, настала је такозвана „Next Gen“ графика која је од прошле године и на PC-у. За разлику од свог највећег конкурента – Конамијевог „Pro Evolution Soccer-a“, „FIFA“ има лиценце свих клубова, стадиона, играча, репрезентација и сл., што значи да има и њихова права имена и дресове. Њен најпопуларнији online мод (Ultimate Team) који игра преко 30 милиона људи је њена главна карактеристика. Управо то и јесте један од разлога што ова игрица јесте веома популарна. Све ове предности сведоче у прилог томе да је „FIFA 16“ одличан узбор за љубитеље PC игара. Вук Николић III5

СПОРТ

Street Workout-ом бавим се дуже од годину дана, а могло би се рећи да је он заживео у Србији отприлике пре 3-4 године, и током ових неколико година постао веома популаран међу омладином. Реч је о спортској дисциплини која представља спој bodyweight вежби, а доминантне вежбе су пропадања, склекови, згибови и трбушњаци. Street Workout у преводу значи улично вежбање или улична гимнастика. Овај спорт развија горњи део тела и поспешује раст и развој мишића. Када се постигне одређени ниво у серијама и понављањима, прелази се на елементе који су прилично тешки и захтевају доста физичке снаге. Предност овог спорта у односу на друге је то што можете вежбати на било ком месту. Вежбе које припадају Street Workout-у могу се радити на игралишту, на клупи, у парку. Заправо, било где. Једном годишње у Београду одржава се и такмичење на нивоу целе републике, где се на једном месту сакупљају најуспешнији такмичари и надмећу се у различитим дициплинама од којих је главна freestyle. Freestyle обухвата спој најтежих вежби и елемената које неки такмичар може да изведе и споји их у целину уз неку песму. На самом крају, наступ се оцењује од стране тројице спортских судија од којих сваки оцењује посебан фактор. Први судија оцењује комбинаторику, други динамику, а трећи статику наступа. Будући да се већ дуже време бавим овим спортом, препоручио бих свима да, професионално или аматерски, покушају да се њиме баве, јер би се могло рећи чак и то да је Street Workout „права страна улице“. Наиме, увек се треба определити за здрав начин живота, а једна од најбољих могућности за то је управо Street Workout.

Данило Марковић II3

РЕТРОСПЕКТИВА „ОДЛУКА ДА УСПЕШ ЈЕ ЈЕДИНИ НАЧИН ДА УСПЕШ“ У претходној школској години, ученици Гимназије „Жарко Зрењанин“ путовали су широм региона, и представљали своју школу на такмичењима из различитих научних области и спортских дисциплина. Са ових такмичења, у школу су се, као и ранијих година, враћали окићени медаљама, дипломама, и са високо дигнутим рукама у којима су се сјајили пехари. У редовима који следе, покушаћемо да сачинимо ретроспективни преглед најзнајчајнијих дешавања у години која је иза нас, и да у њему презентујемо путању којом су се кретали наши ученици у пратњи предметних професора. На Школско такмичење из српског језика и језичке културе, пријавило се и учествовало је 25 ученика, од којих се на Општинско такмичење пласирало њих 16. Након тога, уследило је Окружно такмичење у Сремским Карловцима, где су високе резултате остварили: Ксенија Шмит, Марина Витас, Нађа Мандић и Миа Мајски (менторке: проф. Лидија Мељников и проф. Јасмина Милић). Наведене ученице постигле су завидан успех и на Републичком такмичењу у Тршићу, где је Нађа Мандић освојила прво место, а Миа Мајски треће. Читаоце Младих дана обавештавамо и о томе да ће Нађа Мандић ове године у децембру месецу бити награђена од стране Покрајинског секретаријата за спорт и омладину, јер је проглашена за даровиту ученицу из области језика. У школској 2014/15. години, наши ђаци су се (и у другим научним областима) пласирали на високе позиције како на школским, тако и на тамичењима која су одржана на општинском и републичком нивоу. Тако је Милан Веселица освојио 2. место на Књижевној олимпијади (менторка: проф. Јасмина Милић), а на републичким такмичењима учествовали су и Мара Бабић (биологија), Дејан Спасић (енглески језик) и Радоња Милутиновић (математика). Поред такмичења у којима су се ученици надметали својим знањем, одржана је и Зонска смотра рецитатора на коју су проходност оствариле Ана Секулић и Исидора Милосављевић, а пре тога неколико ученика заблистало је и на Општинској смотри рецитатора. Горепоменутим ученицима, као и многим другима, додељиване су и награде на литерарним и ликовним конкурсима, а одређени број награђених радова штампан је у актуелном броју Младих дана и интерпретиран на школским приредбама које су одржане у протеклој години (Светосавска приредба, Осмомартовска приредба и Приредба за Дан школе). Несвакидашњи успеси које не можемо да заборавимо, јесу и сјајни резултати наших спортиста. Пре свега, неопходно је истаћи женске екипне тимове који су се са републичких такмичења враћали са завидним резултатима. Тако су кошаркашице (састав тима: Мила Јапунџа, Маша Вујачић, Маријана Ђогић, Нађа Шљиванчанин, Јована Бркић, Дарија Марковић, Маша Јанковић, Јована Јововић, Вања Ловренчић, Уна Апрцовић, Јелена Томић, и Нађа Калуђеровић; ментор: проф. Милош Бјелица), након три освојена прва места на Општинском, Окружном и Међуокружном такмичењу, овенчане сребрном медаљом на Републичком такмичењу у Вршцу.

РЕТРОСПЕКТИВА Исти успех оствариле су и одбојкашице (састав тима: Сандра Самарџић, Ивана Јовановић, Маша Мажар, Маша Ђурковић, Миа Тутњевић, Светалана Вигњевић, Ивана Делибашић, Мила Ковачевић, Марина Витас, Анђела Перовић, Нађа Мандић и Нина Војводић; ментор: проф. Данило Њаради), када су након високих позиција на Општинском, Окружном и Међуокружном такмичењу, освојиле сребрну медаљу на Р епубличком такмичењу у Брзећу. На пехаре које су женске спортске екипе донеле са ових такмичења веома смо поносни, и они данас украшавају амбијент Гимназије. Исти је случај и са каратистима који су се са Републичког такмичења у Бачкој Паланци вратили освојивши прво место (Милош Проле), два друга места (Никола Кунић и Стефани Опарница) и два трећа места (Лука Маодуш и Кристина Шмит). У екипним и индивидуалним спортовима успехе су постигли и момци, остваривши одличне резултате на општинским, окружним и међуокружним такмичењима из следећих спортских дициплина: мали фудал, кошарка, одбојка, рукомет, стрељаштво, атлетика и пливање. Мушка екипа која се бави стрељаштвом, а коју чине: Вукан Кнежевић, Давид Кнежевић и Костадин Комненић, освојила је на Окружном такмичењу у Новом Саду прво место, и пласирала се на Републичко такмичење где осваја 11. место. Нашу школу похађа и неколико момака који се активно баве кик-боксом и у том спорту постижу одличне резултате. Стога, не смемо заборавити да истакнемо ни њихов велики успех. Овим путем честитамо свим ученицима наше школе и њиховим менторима, на успесима које су постигли како у научној сфери, тако и у спортским активностима. Ваши предметни професори и колеге изузетно су поносни на постигнуте успехе, па ће вас тако и даље активно пратити и несебично подржавати у даљим активностима. Уредништво

КОЛИКО СЕ ПОЗНАЈЕМО? Десето јубиларно издање квиза Колико се познајемо остаће нам у прелепом сећању. Када смо пристале да учествујемо нисмо знале у шта се упуштамо, али смо биле спремне за изазов. Нашу екипу су чиниле Нађа Вуковић, Ања Клисарић, Тијана Поповић и Ена Есе, одличне ученице, али пре свега добре другарице. Наш једини циљ је био да прођемо прво коло, па смо се и саме изненадиле када смо дошле до финала. Тада су се појавиле и велика трема и нервоза, али ту је била наша менторка и проф. историје Снежана Шкрбић која нас је храбрила и понављала нам да је поносна на нас и да смо за њу победнице какав год пласман оствариле. Наравно, ту су били и наши ватрени навијачи, другари из Гимназије „Жарко Зрењанин“ у Врбасу. У финале смо ушле опуштене и то нам је помогло да победимо. Поред бројних поклона и новчане награде, освојиле смо и петодневно путовање у Праг. Тамо смо се фантастично провеле. Ово искуство нас је научило да се труд и вредан рад исплати и да је све могуће ако верујемо у себе. Ања Клисарић IV1

ЗАБАВНИК 1. ЛАТИНСКА ЕНИГМА Попуни табелу преводом задатих речи (са српског на латински) хоризонтално и напиши пронађену реч из треће колоне вертикално.

Задате речи: 1. рођак 2. господар 3. гласник 4. базилика 5. дечак 6. ученица 7. победа 8. рат 9. смејати се 10. бити (постојати)

Коначно решење:

Припремила: Љиљана Марић, проф.

2. ЛОГИЧКИ ЗАДАЦИ 1.

Иван је ходао по киши пола сата. Није имао кишобран па му је одело било скроз мокро, али му се није поквасила ниједна длака на глави. Како је то могуће, ако знаш да није имао шешир ни капуљачу и да му глава ни са чим није била покривена?

Мама је купила пет јабука за своје петоро деце. Јабуке је донела у корпици. Након што је сваком детету дала једну јабуку, једна је јабука још увек била у корпици. Како је то могуће?

Ако имаш у кутији само једну шибицу и улазиш у мрачну собу у којој се налазе: петролејка, плинска светиљка и пећ на дрва, штa ћеш прво упалити?

Група истраживача је стигла на одредиште, али пре него што су подигли шаторе одлучили су послати извиђаче да прегледају терен. Вођа групе је одабрао двојицу и послао обојицу на југ. Иако су и један и други ишли само у правцу југа, након што је сваки од њих прешао сто метара, били су удаљени 200 метара један од другог. Како је то могуће?

Ако у трци престигнеш другог који си по реду? Припремила: Весна Никитовић, проф. (Решења логичких задатака можете пронаћи на крају рубрике Забавник)

ЗАБАВНИК 3. УКРШТЕНИЦА 1. Многоугао са три странице 2. Скуп острва на отвореном мору 3. Најмањи део супстанце 4. Најпознатији роман Албера Камиа 5. Музичко-сценско дело у ком глумци приказују драмску радњу певајући текст 6. Правац у сликарству с почетка 20. века (главни представник: Пабло Пикасо) 7. Граница на латинском 8. Основна јединица грађе живих бића 9. Грчки филозоф, отац етике Припремила: Мира Бјекић, проф. Ученикa који први попуни сва задата поља, и тачно решену укрштеницу (са коначним решењем у маркираној усправној колони) преда на увид проф. српског језика и књижевности – Младену Ђуричићу, уредништво Младих дана ће наградити књигом. Срећно! 

4. ЛАТИНСКА ОСМОСМЕРКА Напиши латинске речи које пронађеш у било ком правцу: D I S C I P U L U S

P O P U L U S M P O

R O M A N U S E X O

F I L I U S C M D E

I I O B N T X N B D

L X O B O U X M R I

I Y M A G I S T E R

A L A C I L I S A B

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

ћерка ученик народ Римљанин син господар базилика посматрам смејем се учитељ Припремила: Љиљана Марић, проф.

5. СУДОКУ Решења логичких задатака: 1. Иван је ћелав; 2. Дала је детету корпицу са јабуком; 3. Прво ћу упалити шибицу; 4. Били су на Северном полу; 5. Други.

Припремила: Мира Бјекић, проф.

Тања Јошић IV3

Љиљана Марић, проф.

Немања Авдаловић II4

Данило Њаради, проф.

Тања Јошић IV3

Ана Ердељи III1

Милица Боторић IV4

Огњен Трбовић IV1

ГОДИШЊАК 2014/2015.

IV1 – Љиљана Марић и Драгана Ристић

IV2 – Марина Луковић и Миланка Томчић

IV3 – Драгана Ристић и Татјана Бјекић

IV4 – Диана Јакић

IV5 – Лепосава Уљаревић и Силвестер Папуга

IV6 – Ксенија Бабић