Mladi dani 85

Mladi Dani ЛИТЕРАРНИ ЛИСТ УЧЕНИКА И ПРОФЕСОРА ГИМНАЗИЈЕ У ВРБАСУ БРОЈ 85 / ДЕЦЕМБАР 2019

Специјални број поводом обележавања јубилеја – 210 година постојања и рада Гимназије

Тајана Вујичић, I6

Фотографије на унутрашњим корицама настале су у оквиру пројекта „Геометрија око нас“, који су ученици првих разреда реализовали током првог полугодишта школске 2019/20. године, у оквиру пројектне наставе на предметима Математика и Уметност и дизајн. Пројекат су осмислили и са ученицима реализовали професори Мира Бјекић и Младен Ђуричић, а део радова представљен је на Математичкој галерији у склопу манифестације „Дани математике“, која је одржана 14. децембра 2019. на Природно-математичком факултету у Новом Саду. Том приликом седам ученика је похваљено, а рад Василија Вукашиновића награђен је специјалном наградом ПМФ-а.

Илија Херинг, I6

Јелена Керкез, I4

УВОДНИК _____________________________________________________________________________________

Млади дани број 85 / децембар 2019 Издавач: Гимназија „Жарко Зрењанин“ Татјана Кажић, директор Уредници: Јелена Вујовић, проф. Младен Ђуричић, проф. Редакција: Владица Кљајић, III1 Балша Лабудовић, III1 Анђела Вујичић, III3 Јован Пејовић, I2 Анастасија Глођовић, I2 Никола Бјелаковић, I2 Фотографија на корицама: Рајко Р. Каришић Припрема за штампу: Младен Ђуричић, проф. Штампа: Штампарија „Станишић“ Бачка Паланка Тираж: 500 gimnazijavrbas.edu.rs facebook.com/gimvrbas instagram.com/gimvrbas gimvrbas@mts.rs

Нови број „Младих дана“ доноси нове странице школског живота, а објављујемо га поводом великог јубилеја – 210 година постојања и рада Гимназије. Пред вама су странице које доносе осврт на јубиларну годину, а на њима се налазе имена оних који су, годинама уназад, исписивали богату историју наше школе. Међу њима су бивши и садашњи ученици и професори, сви они који су током минулих година брижљиво чували и стварали традицију по којој је Гимназија препознатљива. Ову јубиларну годину памтићемо, нажалост, и по томе што нас је у њој напустио дугогодишњи професор и директор Гимназије – Радосав Иковић. У протеклој деценији, колектив Гимназије прегалачки је радио на очувању традиције, а потврде тога рада стигле су баш у години јубилеја. То се догодило у децембру прошле године, када нам је уручена престижна награда Повеља „Капетан Миша Анастасијевић“, а друго признање уследило је у марту 2019. када је Гимназија овенчана Дипломом са златном медаљом на XIV Међународном сајму образовања „Путокази“. Ова признања донела су радост нашем колективу, а дошла су и као подстрек за све оно што смо планирали уочи значајне годишњице. У јубиларној години традиционално су обележени школска слава и Дан школе, али смо, поред тога, приредили и неколико значајних свечаности које су имале за циљ да представе Гимназију у најбољем светлу. Објавили смо и промовисали монографску публикацију Летопис Гимназије „Жарко Зрењанин“ у Врбасу (2009– 2019) и отворили сталну изложбену поставку која је првобитно представљена нашим суграђанима у „Галерији 2002“, да би се нешто касније догодило и њено прво гостовање у Педагошком музеју Србије. Сви ови догађаји били су добра прилика да се подсетимо значаја који Гимназија има у својој средини и земљи. Круна свега наведеног била је верност бивших ученика. Верност свих оних који су захвални Гимназији јер је оставила неизбрисив траг у њиховим животима и пружила добар темељ да данас, као успешни појединци, буду у позицији да јој помогну. Захваљујући њима, успели смо да истрајемо и остваримо прве успешне кораке у реформи школства која је у току. Надамо се да ћемо, и у годинама које следе, имати исту подршку, и да ћемо заједно наставити да корачамо кроз „трећи просветитељски век“ наше Гимназије. Татјана Кажић, директорка школе 1

210 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА И РАДА ГИМНАЗИЈЕ _____________________________________________________________________________________

ПРИЗНАЊЕ ЗА ТРАДИЦИЈУ И ВИСОКЕ ДОМЕТЕ У ОБРАЗОВАЊУ МЛАДИХ

ЗЛАТНА МЕДАЉА ЗА ВИСОК КВАЛИТЕТ ОБРАЗОВАЊА

Крај године је право време када се сумирају резултати рада, додељују награде најуспешнијима и приређују годишња дружења и сусрети. Тако је било и 26. децембра 2018. године, када је у Свечаној сали Матице српске уприличена традиционална додела награда „Капетан Миша Анастасијевић“, која се, у оквиру пројекта „Пут ка врху“, додељује најуспешнијим појединцима и институцијама из различитих области привредног и друштвеног живота. У организацији Медиа инвента, ПК Војводине и Универзитета у Новом Саду, а под медијским покровитељством Радио-телевизије Војводине, додељено је 20 признања за најуспешније актере на територији АП Војводине, а међу лауреатима нашла се и наша школа, коју је представљала директорка Татјана Кажић. Стручни жири, у саставу: Бошко Вучуревић, председник Привредне коморе Војводине; Перо Зубац, песник и књижевник; и проф. др Радован Пејановић, професор Универзитета у Новом Саду и председник жирија, образложио је зашто је баш врбаска Гимназија одабрана као најбоља и награђена признањем „Капетан Миша Анастасијевић“ за традицију и високе домете у образовању младих: Гимназија слови за елитну институцију која, инсистирајући на квалитетним и безбедним условима, образује младе и успешне људе препознатљиве по креативности, толеранцији и другарству. Ова школа до сада је изнедрила неколико академика, преко педесет доктора наука и преко стотину магистара. Осим тога, школа је дала и читаву плејаду значајних културних и јавних радника, лекара, професора и успешних привредника, због чега јој с правом пристаје назив Мала Сорбона. Редакција 2

Уочи 14. међународног сајма образовања „Путокази“, на Новосадском сајму уручене су награде васпитнообразовним установама и појединцима који су ове године учествовали у оцењивању квалитета рада. Тим поводом, еминентни чланови комисије издвојили су Гимназију „Жарко Зрењанин“ као једну од најуспешнијих школа у региону, и – како је саопштено у образложењу жирија – одлучили да је награде Златном медаљом за висок квалитет образовања који пружа. Награда за Гимназију је – како стоји у образложењу жирија – дошла у години када школа прославља 210-ту годишњицу постојања и рада, а диплома са златном медаљом уручена је директорки школе – Татјани Кажић, која се у име колектива захвалила на признању и истакла задовољство што се, кроз награде попут ове, и даље вреднују праве вредности у образовању. Она је, такође, додала да ће се Гимназија и у наредном периоду трудити да оправда награде добрим резултатима, те да ће запослени у њој наставити предано да раде на очувању традиције дуге више од два века. Редакција

210 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА И РАДА ГИМНАЗИЈЕ _____________________________________________________________________________________

СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА У ЗНАКУ ДВОСТРУКОГ ЈУБИЛЕЈА И ове године, 27. јануара, традиционално је обележена школска слава. Светосавска академија замишљена је као спој рецитала и музике, путем којих су гостима Гимназије представљене вредности за које се залагао први архиепископ и просветитељ српски – Свети Сава. Званични програм отворио је школски хор под руководством професорке Драгане Ристић, а затим се присутнима обратила директорка школе – Татјана Кажић, која је у поздравном говору подсетила на кључне вредности светосавља. Она је, такође, истакла да школску славу прослављамо у знаку осам векова аутокефалности Српске православне цркве, али и као празник са којим започиње година нашег великог јубилеја – 210 година постојања и рада врбаске Гимназије. Након што је очитана слава, директорка је представила и новог кума школе – проф. др Радована Пејановића, који је прочитао Светосавску беседу. У свом говору он се присетио школских дана и послао важну поруку најмлађима, али и свима онима који су данас део врбаске Гимназије. Након званичног програма, уследио је пригодан рецитал наших ученика који се на школској сцени смењивао са хорским наступима. Гимназијалци су на достојан начин обележили највећи школски празник, а у томе су им помогле професорке српског језика и књижевности – Љиљана Медаков Салонски, Јасмина Милић и Наташа Бојић. Редакција

ЦЕНТРАЛНА СВЕЧАНОСТ КАО ОМАЖ ЗНАЧАЈНИМ ЛИЧНОСТИМА ГИМНАЗИЈЕ У свечаном духу, 8. априла 2019. одржана је централна прослава поводом обележавања 210 година постојања и рада Гимназије. Тим поводом у школи се окупио велики број званица које је поздравила директорка Татјана Кажић, истичући колико је овај јубилеј значајан за нашу средину. У свом обраћању, она је подсетила да је врбаска Гимназија, после сремскокарловачке и суботичке, трећа по старини у земљи и да је храбро закорачила у свој трећи просветитељски век. Своју пригодну беседу поводом обележавања великог јубилеја прочитао је кум школе – проф. др Радован Пејановић, након чега се присутнима обратио и истакнути фотограф Рајко Каришић, истичући да га за Гимназију везују најлепше успомене и да му је она пружила добар темељ за успехе које су се низали у животу. Имајући потребу да узврати све што му је пружено и да као успешан појединац остави вечни траг у својој школи, Рајко Каришић поклонио је Гимназији циклус фотографија које ће, у виду сталне поставке, бити изложене у Свечаној сали школе. Централни програм у оквиру прославе 210-те годишњице издвојио се својим садржајем, али и начином на који је припремљен. Подељен у три тематске целине, програм су припремале професорке Лидија Миљанић и Јелена Вујовић, које су одлучиле да на сцену изведу и бивше и садашње ученике. Након емитовања кратког филма у којем су се смењивале приче из живота истакнутих ученика Гимназије, на сцену су изашли они који су матурирали током протекле деценије и успели да се афирмишу на домаћој културној сцени. Тако су гости имали прилику да погледају сценски игроказ Сунчице Милановић и Марка Васиљевића, а потом и да уживају у музици Иване (Стојковић) Вујовић, Николе Зекића и Ненада Каришића. У трећој тематској целини, на сцену су ступили садашњи ученици, који су стиховима исписали историју школског листа Млади дани, а са сцене су испраћени громогласним аплаузом. Све три целине испратио је школски хор који је за ову прилику припремала професорка Драгана Ристић. Једночасовни програм наше госте је вратио у прошлост и подсетио их на најлепше године живота. О томе сведочи и навод Радуше Перковић, професорке у пензији, која се поводом великог јубилеја присетила својих знаменитих ученика: „Постоји један диван натпис у манастиру Љевишке: Зеница ока мога, гнездо је лепоти твојој. Предивно, да зеница може да обухвати цио свијет. И моја зеница обухватила је љепоту свих мојих бивших ученика. То је љепота њиховог духа, њихове снаге. И трајаће док будем била ту“. Редакција 3

210 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА И РАДА ГИМНАЗИЈЕ _____________________________________________________________________________________

ОБРАЗОВАЊЕМ ДО ЗНАЊА проф. др Радован Пејановић, кум школе Размишљајући шта да напишем као прилог за ваш, мени драги лист, лист моје Гимназије, одлучио сам се за један поднаслов из моје нове књиге Изазови економског образовања (Академска књига, Нови Сад, 2019), која је недавно представљена на Међународном сајму књига у Београду. На бази мога готово четири деценије дугог рада у образовању, желио бих да вам укажем на неке дилеме и недоумице, и да вам дам неке поуке, што може да вам користи у вашем образовном развоју и стицању знања. Поћи ћу, пре свега, од појма образовања, као организоване делатности у којој се стичу знања на више нивоа и за различите намене. При том, знање представља свеукупност стечених спознаја о природи, друштву, историји и човеку. Стиче се образовањем, упознавањем и искуством, разменом мисли, изучавањем и учењем. Стално се проширује и мења упоредо са развојем човека и средине којој припада. Посебну важност има у новије време, те се све више истиче као водећи фактор развоја друштва. Стога се савремено друштво и назива друштво знања. У моме дугом процесу образовања, што личном, што других које сам подучавао, за мене је учење, како каже велики кинески древни учитељ Конфучије „правилно оријентисање младих људи на њиховом животном путу“. За мене је знање способност познавања ситуације и у том смислу сам учио, васпитавао и усмеравао своје студенте, млађе колеге (сараднике), од којих су данас многи успешни и остварени људи. Крајњи циљ образовања је, по моме мишљењу, стицање знања и развијање критичке мисли и свести. Критичка свест коју наставник треба да развија код ученика води подстицању њихове радозналости. Радозналост рађа интересовање, из кога ниче правилна професионална оријентација. Добро подучавање захтева и критичко промишљање праксе, јер теорија и пракса су две стране исте медаље. С тим у вези, акценат у образовању треба да се помера са меморисања

на развијање аналитичког и критичког мишљења, решавања проблема, подстицање креативности, адаптилности, тимског рада, развијање способности за целоживотно учење. Задатак образовног система јесте оспособљавање чланова друштва за прилагођавање динамичним друштвеним и технолошким променама. Управо због тога, улогу наставника сматрам привилегијом која захтева висок ниво знања, одговорности, савесности и посвећености. Јер преношење знања је мисија од посебног друштвеног значаја.

Светосавска академија 2019.

Упозоравам на опасности догматског мишљења које нам вребају у процесу образовања. Догматизам (грч. догма — мишљење) је некритички и у пракси неутемељени начин мишљења који се намеће без провере и не допушта оспоравање и опозив. Намеће се снагом моћи оних који га заступају или се позива на њихов ауторитет. Догматизам се понекад назива и практична друштвена акција (наредба власти), заснована на таквом, погрешном мишљењу (заблуди). Догма је темељна тачка у религији, и може да се заврши фанатизмом. Остављала је и оставља огромне друштвене штете. Реч је о мишљењу или тврдњи изнетој чврсто, али без доказа (апсолутизован став, суд коме нема поговора). Догмате игноришу цивилизацијске мудрости: Panta rei (Све тече, све се мења); Све је релативно (Алберт Ајнштајн). Као дугогодишњи професор економије 4

210 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА И РАДА ГИМНАЗИЈЕ _____________________________________________________________________________________ уочио сам да смо често склони да подлегнемо одређеним хеуристичким обрасцима закључивања и одређеним предубеђењима. Наше економско резоновање и опажање често, наиме, остаје на привиду, на ономе у шта бисмо желели да верујемо, на емоцијама које нас понекад понесу. Економија, као наука и струка, међутим, има за циљ да иде даље од привида. Она је „сочиво“ које обликује наш поглед на свет и омогућава нам да гледамо и „иза огледала“ (Жан Тирол). Наше когнитивне предрасуде спутавају нас, дакле, у разумевању стварности. Укратко, врло често верујемо у оно што желимо да верујемо, видимо оно што желимо да видимо. А уверења су јако важна, јер она, посматрано на нивоу једне земље, условљавају економску, социјалну и образовну политику. Исто тако су важна и на нивоу субјеката и појединаца при доношењу економских и других одлука. Пример на глобалном нивоу јесте феномен климатских промена. Једни су убеђени у неопходност деловања против глобалног разгревања, док су други (нпр. председник Доналд Трамп и републиканци у САД-у) чврсти у свом климатском скептицизму. Наведене предрасуде могу да буду одлучујуће када је реч о судбини људског друштва. У економији, као и у животу, може да нас обмане први утисак, пажња усмерена искључиво на оно што делује најочигледније. Когнитивне предрасуде могу, наиме, да нас наведу на лоше разумевање последица одлука јавних политика. Управо су ту корени „проблема узмицања“ када је реч о глобалном загревању, због чега је пропао Протокол из Кјота из 1997, као и опасност по Париски споразум из 2015. године. Економија је очито под јаким утицајем, пре свега, политике. Значајан је и утицај психологије. С тим у вези нобеловац Жан Тирол упозорава на синдром хибриса – претерану самоувереност појединаца (обично лидера) при доношењу економских и других одлука, што може довести до штетних последица. Због свега тога и многих других недоумица и дилема, мишљења сам да образовање мора бити утемељено на науци, као производу мисаоне активности, систематизованом знању

стеченом употребом метода научног мишљења. Одликује се развијеним специјализованим техникама утврђивања чињеница. Морамо схватити, дакле, да нас теорија не снабдева готовим закључцима. Она је метода, а не доктрина, оруђе ума, техника мишљења, која помаже да дођемо до исправних закључака. Методологија је „правило за добро вођење људског ума у истраживању истине“ (Рене Декарт). Притом, морамо стално имати на уму да је „знање почетак сумње“ (Корејска пословица), а не догма (једном заувек дата истина). Зато, мислите својом, а не туђом главом. Требамо, такође имати на уму да „знање треба користити, а не само стицати“ (Латинска пословица). Јер „знање је благо које свога власника свуда прати“ (Кинеска пословица). А једна арапска пословица каже: „Разлика између знања и богатства је у томе што нас знање чува, а богатство ми морамо чувати, знање употребом расте, а богатство се смањује“. Знање се, дакле, стиче учењем. Учење је, међутим, као „веслање уз реку: чим се стане, враћа се уназад“ (Бритн). И још нешто треба запамтити: „Не учимо за школу, него за живот“ (Латинска пословица), јер „улагање у знање доноси највеће користи“ (Б. Френклин). Зато се у нашем народу каже: „Боље умети (знати) него имати“. На крају, завршићу са поруком нашег великог просветитеља Доситеја Обрадовића, који каже: „Научи се од мудријег, то ти је велика корист. И научи другога колико можеш, то ти је велика задужбина“.

Говор др Радована Пејановића на Свечаној академији поводом прославе Дана школе 2019.

5

210 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА И РАДА ГИМНАЗИЈЕ _____________________________________________________________________________________

МОНОГРАФСКА ПУБЛИКАЦИЈА КАО СВЕДОЧАНСТВО О ТРАЈАЊУ И ДОБРОМ РАДУ Издавачка делатност наше школе од ове године богатија је за Летопис Гимназије „Жарко Зрењанин“ у Врбасу (2009-2019), на којем су пуне две године радили професорка латинског језика – Љиљана Марић и професор српског језика и књижевности – Младен Ђуричић. Они су монографију писали са циљем да отргну од заборава гимназијски живот из протекле деценије, а успешно обављен посао потврдили су рецензенти Мирослав Алексић и проф. др Радован Пејановић, који су – поред аутора и директорке школе Татјане Кажић – говорили на промоцији са којом смо испратили још један велики јубилеј.

врбаска Гимназија у свом окружењу позната као „Мала Сорбона“. Он запажа и то да је Гимназија временом постала неизоставан део богатог културног и образовног наслеђа овог дела Европе, док Летопис оцењује као „вредно сведочанство о једном времену, људима, догађајима, проблемима и резултатима“. Мирослав Алексић надовезао се на ове речи, рекавши да посебну похвалу заслужује чињеница да Летопис доноси крајње објективан пресек једног времена. Он сматра да за тај високо професионалан и непровинцијалан критеријум заслугу имају аутори, али не греши ни када заслуге приписује директорки Татјани Кажић. То су, уосталом, на промоцији потврдили и сами аутори, рекавши да им је она пружила пуну подршку у раду и указала част да, својим малим доприносом, оставе драгоцено сведочанство о трајању и раду Гимназије. Имајући у виду све њене целине, Мирослав Алексић закључује да је ова књига важан део историје модерног Врбаса, градића који је током претходна три века био и остао привредни, просветни и културни центар своје регије. А Гимназија је – додаје на крају – и нешто више од тога. Она је „душа овога града“.

Летопис је, симболично, промовисан на Видовдан, 28. јуна 2019, када је пред многобројном публиком представљен резултат рада на монографској публикацији и музејској поставци која је свечано отворена истога дана. Са овим активностима, наставио је да се исписује дугогодишњи историјат Гимназије и у времену када је – према речима аутора – наш колектив храбро закорачио у свој трећи просветитељски век. Према речима др Радована Пејановића, ономе ко прочита ову књигу постаће јасније зашто је Врбас „Олимп у равници“ и зашто је

Редакција

6

210 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА И РАДА ГИМНАЗИЈЕ _____________________________________________________________________________________

ДУГОГОДИШЊИ ИСТОРИЈАТ ГИМНАЗИЈЕ ПРЕДСТАВЉЕН У ПЕДАГОШКОМ МУЗЕЈУ У среду, 9. октобра, у Педагошком музеју у Београду, свечано је отворена изложбена поставка „Што љубав створи, то векове броји – 210 година Гимназије у Врбасу“. Реч је о сталној поставци која је настала као резултат успешне сарадње Гимназије и Градског музеја у Врбасу, а једна је од активности са којом је обележен велики јубилеј наше школе.

сарадњи са проф. музичке културе – Драганом Ристић, гостима су се обратили аутори изложбе – мр Павле Орбовић и професорка историје Снежана Шкрбић. Они су упознали присутне са садржајем поставке и изразили жељу да изложбу представе широј публици. Како би у томе успели, потрудили су се да изложбени панои буду доступни за читање на неколико светских језика, и то путем QR кодова који су штампани на изложбеним паноима и Каталогу изложбе који је за ову прилику објављен. О издавачкој делатности школе на свечаности су говорили професори Љиљана Марић и Младен Ђуричић, аутори монографске публикације коју је Гимназија објавила поводом актуелног јубилеја. Они су представили публикацију која даје осврт на последњу деценију рада школе, што је обрадовало многе посетиоце који су матурирали у школи баш у овом периоду. У том духу наставило се дружење и након отварања изложбе, када су бивши ученици и професори евоцирали успомене на школске дане и с радошћу се присећали минулих година.

На свечаности која је приређена овим поводом, посетиоцима Педагошког музеја представили су се ученици и професори, а програм је започео обраћањем директорке Гимназије – Татјане Кажић, и помоћнице директора Педагошког музеја – Александре Миловановић. Оне су рекле нешто више о заједничкој сарадњи и значају који Гимназија има не само на нивоу покрајине, већ и читаве земље, а на њихове речи надовезала се начелница Одељења за друштвене делатности Општине Врбас – мр Мира Недић, рекавши да су гимназијалци и њихови професори одувек били понос своје средине и свог града. У паузама музичког програма, који су за ову прилику припремали ученици Гимназије у

Испунивши свој циљ, изложба је подсетила све присутне на најлепше године живота и саградила мост међу генерацијама које су младост провеле под старим школским пајасеном и са тог места пошле у свет. Самим тим, било је очекивано да овај топао јесењи дан протекне у најлепшем расположењу, које се – верујемо – пренело на све оне који су обишли Педагошки музеј у периоду од 9. до 23. октобра, колико је изложба била отворена за посетиоце. Редакција 7

210 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА И РАДА ГИМНАЗИЈЕ _____________________________________________________________________________________ ље и Врбас. О тим данима могло би се много тога рећи и написати, али с обзиром на ограниченост простора подсетићу се неколико, за мене битних, ствари. Многи не знају да је моје опредељење, при завршетку Основне школе „Вук Караџић“ у Бачком Добром Пољу, било да упишем Средњу уметничку школу „Богдан Шупут“ у Новом Саду. Тој мојој жељи енергично су се супротставили родитељи, посебно моја мајка. Желећи да им испуним жељу, уписао сам Гимназију у Врбасу. И не жалим, ни дан-данас, због те своје одлуке. Сада, са ове временске дистанце, могу слободно да кажем да је то била потпуно исправна животна одлука. Тадашње генерације Професора који су били појам за све ученике, и не само за ученике, током четворогодишњег школовања даровале су нам обиље знања, васпитавале нас како да постанемо Људи и добри стручњаци у својим животним опредељењима. Овде бих посебно истакао неколико професора који су предавали нашој генерацији, а који су, на мене лично, оставили дубок траг и заорали бразду у коју је касније требало посејати знања из науке и технике за коју сам се определио. То су, пре свих, били професор математике Миодраг Тодоровић Шкица, физике Маринко Поповић, српскохрватског језика Крсто Бајовић, географије и астрономије Владислав Ћатић, физичког васпитања Бранко Ђаконовић... Нека ми не замере остали који су такође дали свој немерљив допринос нашем развијању и стасавању за квалитетне чланове наше друштвене заједнице... Један период, којег се веома радо сећам из година када сам био гимназијалац, била је и моја активност у оквиру Вокално-инструменталног састава „СЕНКЕ“ из Бачког Доброг Поља, у којем сам, поред Зорана Бојовића, Раденка Кецојевића Келета, Бошка и Божидара Никитовића, свирао на игранкама по домовима културе у местима општине Врбас, у времену од 1966. до 1972. године. Била су то, за нас младе, изузетна времена када се максимално уживало на журкама, дружењима, музици и многобројним спортским и другим активностима. При свему томе, морам посебно да истакнем, ниједног момента у други план није одлазила наша обавеза звана учење. Да је заиста било тако сведоче резултати ученика моје генерације током каснијег школовања које је изродило многобројне стручњаке из економије, права, друштвених и техничких наука... Све у свему, то

ИНТЕРВЈУ: РАЈКО Р. КАРИШИЋ Хиландар је место на које се увек враћам као да ми је први пут

Рајко Р. Каришић (1952) je истакнути српски фотограф и уметник. За свеукупни рад на пољу уметничке и примењене фотографије награђен је многобројним признањима, од којих се посебно издваја високо звање – Кандидат мајстор фотографије Фотосавеза СЦГ. Током 47 година континуираног бављења уметничком и примењеном фотографијом, реализовао је преко 100 самосталних изложби у земљи и иностранству, а као аутор потписао се на 98 фотомонографских публикација и 19 минимонографија манастира и цркава СПЦ. За готово пола века професионалног рада, донирао је око 800 фотографија различитим институцијама и удружењима, а једна од његових колекција данас краси и Свечану салу врбаске Гимназије у чији се дугогодишњи историјат уписао као један од истакнутијих ученика. Велики јубилеј наше школе и ова значајна донација уметничких фотографија, наметнули су се као леп повод за разговор. Завичај заузима важно место у Вашој уметничкој биографији. Детињство и младост провели сте у Бачком Добром Пољу, а крајем шездесетих година започели сте школовање у Гимназији. Какве успомене вас везују за тај период живота? Чини ми се да је у човековој природи да, што постаје старији, све чешће размишља о свом детињству. Од тог, назовимо га правила, ни ја нисам изузетак. Неретко се у последње време срећем са другарима из Гимназије и, наравно, прича увек иде о сећањима на те дане... Бачко Добро Поље, место мога рођења, Врбас, Нови Сад, Београд и сва остала места у којима сам из разноразних разлога боравио, свако на свој начин заузима део мога срца и сећања на време проведено у њима. Наравно, посебно сам везан за места у којима сам стекао основно и средњошколско образовање – Бачко Добро По8

210 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА И РАДА ГИМНАЗИЈЕ _____________________________________________________________________________________ је било време којег се увек радо сећам и о којем, с великим задовољством, увек причам млађим генерацијама... Уметничком фотографијом се бавите од 1973. године, када сте се, као студент, придружили Фото-кино клубу „Машинац“. Када се тачно родила љубав према фотографији и колико дуго је то био само хоби? Већ сам напоменуо да сам крајем основног образовања хтео да се посветим уметности. Та жеља се родила делимично захваљујући мом наставнику ликовног образовања Војиславу Ђурђевцу из Бачког Доброг Поља, који је, током мог школовања у вишим разредима основне школе, открио у мени, како се то обично каже – Богом дани дар да руком могу да нацртам и направим оно што очима видим. И тада сам, као и у Гимназији, додуше помало стидљиво, имао наклоност према фотографији која је тада код нас била у повоју. Међутим, са одласком на студије на Машински факултет Универзитета у Новом Саду, та жеља за бављењем фотографијом је добила конкретне почетке. Наиме, дружећи се са колегама са факултета и са године, Жељком Мазићем и Миленком Стојићем, који су већ увелико били „загазили“ у област фотографије, указала ми се прилика, на њихов позив, да у тадашњем Фото-кино клубу „Машинац“ започнем своје прве озбиљне кораке у фотографији. Ти тренуци у мрачној комори када сам, пун треперења и ишчекивања да ми се појави прва фотографија у развијачу, црвеном бојом обасјане коморе, купили су ме за цео живот. Магија која ме је тада запосела у потпуности и данас траје, када је фотографија у питању. Ти први кораци утрли су стазу фотографије којом, ево, и дан-данас, након пуних 47 година рада, надам се, успешно корачам. Као и сваки заљубљеник у фотографију и ја сам пролазио многобројне фазе рада и интересовања. Док сам студирао био је то мој веома изражени хоби, поред још неколико које сам паралелно упражњавао. Касније сам схватио, тачније 1993. године, да тај хоби може да постане и професија којој сам се од тада посветио, и која, ево, траје још увек на моје велико задовољство и срећу. Имали сте срећу да се професионално развијате и напредујете у годинама које је обележио убрзани развој технологије. Своје прве фотографије израђивали сте на традиционалан начин. Да ли је било лакше или те-

же правити уметничке фотографије када сте почињали да се бавите овим послом? Крај прошлог и почетак овог века, остаће запамћен по невероватној експанзији дигитализације готово у свим сферама живота. Посебно место заузима дигитализација у фото и видео техници. Сви ми који смо се до тада бавили класичном, аналогном фотографијом, неко пре а неко касније, пребацили смо се на дигиталну технику. Схватио сам, међу првима на овим нашим просторима, који комфор и сигурност у раду пружа нова технологија. И нисам се преварио. Први сам направио изложбу својих фотографија на платну користећи нове дигиталне уређаје за штампу, тзв. плотере. Наравно, о предностима дигиталне фотографије у односу на класичну, аналогну, могло би да се прича нашироко, а и о манама којих има много мање. Морам да признам, са временске дистанце од неколико десетина година, да је бављење класичном фотографијом, за праве посвећенике фотографији као уметности, имало више дражи и „шмека“. Осећао се мирис развијача, фиксира... Имали смо атмосфере мрачне коморе, ишчекивања настајања посебно драгих фотографија које су се спремале за многобројне изложбе и салоне фотографија... Данас тога нема. Седите за рачунаром који вам је све то – и мрачна комора, и развијач, и фиксир... Кликом једног дугмића шаљете своје фотографије у свет... Радује ме чињеница да се аналогна фотографија полако враћа у животе нас фотографа. Додуше, на мала врата, али се враћа. Осећам да је и овде некако реч, као и у модним трендовима... Све се врти у круг. Рекао бих: Нека се врти и нека се враћа! У току јубиларне годишњице – 210 година постојања и рада Гимназије „Жарко Зрењанин“, вратили сте се у своју школу и одужили јој се за добар темељ који вам је пружила. Колико је за Вас, као једног од бивших ученика, значајан овај јубилеј? Са поносом могу да кажем да сам веома срећан што са пуно љубави причам о нашој – мојој Гимназији у Врбасу. Драго ми је што сам био мали део велике приче о веома значајном јубилеју школе – 210 година постојања и, рекао бих, веома успешног рада Гимназије „Жарко Зрењанин“. А како и не бих када сам, као и скоро сви чланови моје породице, похађао наставу током које смо сви стицали чврсте темеље знања и васпитања које нам је олакшало стицање дипло9

210 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА И РАДА ГИМНАЗИЈЕ _____________________________________________________________________________________ ма академских грађана. Осећао сам се поносним тога дана, окружен драгим и познатим људима, и био сам троструко срећан: прво, што сам добио позив да присуствујем овој прослави вредног јубилеја школе; друго, што сам могао да дарујем Гимназији колекцију својих уметничких фотографија као мали и скроман израз захвалности за све што смо у неколико генерација добили; треће, што сам у Свечаној сали дочекао да, након мог првог наступа са својим бендом ВИС „Сенке“ из Бачког Доброг Поља, након пуних 50 година, на истој тој бини наступа као музичар мој млађи син Ненад, такође један од оних који су походили ову кућу знања. Добар део уметничке колекције коју сте поклонили школи, заузимају фотографије са Хиландара. Реч је о месту које сте походили 45 пута и сваки пут му се изнова радо враћали. Можемо ли рећи да је Хиландар „завичај који сте сами изабрали“? Када је реч о донираној колекцији фотографија, морам да кажем да сам био у великом проблему шта одабрати као донацију. То говорим из разлога што сам током скоро пет деценија бављења фотографијом остварио многобројне циклусе фотографија који су већ приказивани на самосталним и заједничким изложбама у земљи и региону. Определио сам се за фотографије за које мислим да достојно представљају мој рад и које ће својим колоритом и темама оплеменити простор Свечане сале у Гимназији. Наравно да је посебан акценат дат фотографијама наше највеће светиње – Свете српске царске лавре манастира Хиландара, где сам, у окриљу Пресвете Богородице Тројеручице до сада боравио 45 пута. Манастир Хиландар је једно посебно место. Место у које се увек враћам као да ми је први пут. Морам да кажем да је неописива радост и доживљај присуствовати литургијама у праскозорје уз светлост свећа... Јер, нигде тако лепо свеће не горе као у манастиру Хиландару... Нити се може игде чути лепши бруј од хиландарских звона... Нити се игде лепше простире звук појаца и молитве као у манастиру Хиландару... Нити игде тамјан лепше мирише него у манастиру Хиландару... Нити се игде лепше осећаш окружен лепотом и добротом и мирисом наталожених векова као у манастиру Хиландару... По свему до сада доживљеном и виђеном могу да кажем да се у манастиру Хиландару осећам као

свој на своме, као свој међу својима... Мислим да је ово одговор на постављено ми питање. У реформисани гимназијски програм недавно је уведен нови изборни програм – Уметност и дизајн. На часовима овог пред– мета ученици су имали прилику да се баве уметничком фотографијом, а Ваше радове у неколико наврата користили су као подстицај за рад. Постоји ли неки савет који бисте им дали као најуспешнији фотограф којег је наша школа имала? Веома ме је обрадовао податак да су ученици добили нови предмет — Уметност и дизајн. То је, по мом скромном мишљењу, одавно требало урадити. Поготово је то добра вест за данашње време када се, а сведоци смо многих збивања, уметност маргинализује као и култура. Када смо код ове теме желео бих да истакнем да ми је веома жао што су савремени „творци“ програма за средњошколско образовање избацили из наставе предмете попут Нацртне геометрије, Астрономије, Општетехничког образовања... Но, појавила се мала светлост... Светлост, за коју се ми сами морамо потрудити да се не угаси. Из личних контаката са мојим многобројним другарима и пријатељима, дошао сам до сазнања да постоји интересовање за бављење фотографијом код младих људи. И то ме истински радује... Желео бих да својим будућим колегама којих ће, сигуран сам, бити из генерација које се сада школују у нашој Гимназији, топло препоручим да гледају око себе, да покушају да уоче лепоту којом смо на сваком кораку окружени, да је својим „трећим оком“ – објективом фотоапарата (а не мобилног телефона!) забележе и да се потруде да својим светлописима отргну од заборава забележене тренутке једног времена у којем су живели, радили и стварали. На добробит њих самих и покољења која нам долазе. Овде бих, на крају, посебно истакао да сам вољан да нашој Гимназији донирам комплетну лабораторију за израду црно-белих фотографија са два професионална објектива за увећавајући апарат, а све у циљу да допринесем развоју младих фотографа на пољу фотографије. Такође, спреман сам и да одржим неколико предавања на тему фотографије за све заинтересоване ученике који желе да сазнају нешто више о фотографији, о теорији и о пракси. Искрено верујем и радујем се унапред да ће доћи до реализације ове моје идеје. Разговарао: Младен Ђуричић, проф.

10

ФЕСТИВАЛ СРЕДЊОШКОЛСКЕ КРАТКЕ ПРИЧЕ _____________________________________________________________________________________

2. ФЕСТИВАЛА СРЕДЊОШКОЛСКЕ КРАТКЕ ПРИЧЕ Гимназија „Жарко Зрењанин“ из Врбаса у мају 2019. године расписала је Конкурс за 2. Фестивал средњошколске кратке приче са циљем афирмисања кратке приче као књижевног жанра. Фестивал је основан у пролеће 2018. године, са намером да негује мултикултуралност међу средњошколцима и подстиче стваралаштво младих који деле заједничку љубав према писаној речи. И ове године учешће на Конкурсу узео је велики број средњошколаца са територије целе земље, а Организациони одбор Фестивала шифровао је све приче према редоследу приспећа. Организациони одбор и овог пута чинили су његови оснивачи, уредници школског листа Млади дани – професори Јелена Вујовић и Младен Ђуричић. Жири Фестивала оцењивао је шифроване приче у следећем саставу: Бранислав Зубовић, секретар Фестивала поезије младих; Славица Филиповић, професорка српског језика и књижевности, Марко Тошовић, модератор курса креативног писања прозе – Блогерама (Филозофски факултет, Нови Сад); Татјана Бјекић, професорка српског језика и књижевности; и Невена Малетин, професорка српског језика и књижевности. У Саопштењу жирија стоји да су приче свих аутора и ове године одлично написане, те да су средњошколци окупирани темама и мотивима које опседају припаднике млађе генерације на литерарној сцени. Посебно су се издвојиле приче које обрађују различите друштвене феномене, а жири је такође похвалио и то што већина аутора компонује своје приче на врло занимљив начин. Имајући све то у виду, било је тешко издвојити само три приче од многих које су пристигли на адресу Гимназије, па је стручни жири упутио похвале свим учесницима овогодишњег Конкурса, а посебно ученицима и наставницима следећих школа: Ваљевска гимназија; Пожаревачка гимназија; Гимназија из Новог Пазара; Гимназија „Лаза Костић“ из Новог Сада; Филолошка гимназија из Београда; Уметничка школа из Јагодине; Техничка школа „Никола Тесла“ из Шида; Гимназија и економска школа „Доситеј Обрадовић” из Бачке Тополе; Уметничка школа из Ниша; Гимназија „Бора Станковић” из Бора; Савремена гимназија у Београду; Гимназија „Вељко Петровић” из Сомбора; и Угоститељска школа из Ниша. Ипак, рангирање је потврдило да су чланови жирија били врло усаглашени у својим гласовима, а након збрајања истих, проглашени су и лауреати 2. Фестивала. Ове године, то су три младе ауторке: 1. место: Бранка Радаковић – Иње (Гимназија и економска школа „Доситеј Обрадовић“, Бачка Топола); 2. место: Јана Добријевић – Сусрет (Гимназија „Лаза Костић“, Нови Сад); 3. место: Милена Васиљевић – Запис у сећању (Филолошка гимназија, Београд). На страницама које следе, представљамо вам награђене приче, у нади да ће оне доћи до својих читалаца и да ће подстаћи друге средњошколце да пишу и узимају учешће на Фестивалу током наредних година. Организациони одбор 2. Фестивала средњошколске кратке приче 11

ФЕСТИВАЛ СРЕДЊОШКОЛСКЕ КРАТКЕ ПРИЧЕ _____________________________________________________________________________________

ИЊЕ (1. место)

СУСРЕТ (2. место)

Магла још није нестала. Снег је падао, а звиждук брода се још није чуо. Девојчица је седела на клупи у луци. Чекала је тату да се врати... Са пута. Било јој је хладно. Спавало јој се. Певушила је песме које јој је тата певао пред спавање. Успаванке... Са мора је дувао, снажни ветар, а снег је све јаче и јаче падао. Ставила је руке у џепове, да угреје малене руке. Склупчала се на клупи, као малени врабац. Било је хладно, море је мирисало на рибе, а пучина чиста. Брод... Нема га. Поспана гледа у даљину, не дозвољава себи да заспе. Чека тату, а тело јој се тресе од хладноће. Заспаће, легла је на клупу... Дуга, плава коса вијорила се на ветру. Заспала је... Магла још није нестала. Снег је падао, и као покривач, покривао нежно биће, дуге плаве косе. Са мора стиже светлост, граја путника који једва чекају да виде породице и да прославе заједно Божић. Један човек у руци држи девојчицин сан, лутку коју су имале све девојчице у улици. Усхићени човек се гура, трчи, да што пре види своју девојчицу. Трчи... Трчи кроз луку, и на клупи види анђела. Снег је потпуно прекрио тело девојчице. Чекала га је, али га није дочекала... Суза се скотрљала низ очев образ. Пришао јој је, помазио је по коси, и запевао успаванку...

Враћам се из школе и покушавам се опустити. Срећна сам што сам данас „отарасила“ контролни из хемије и „промакла“ професорици латинског језика. Сутра ће већ бити лакше... Поглед ми привуче накит у излогу златаре. Маштам о скупоценој рођенданској огрлици, кад ми се под ноге нешто докотрља. Тргох се. Просуте јабуке, кромпир, шаргарепе... Пукла је дршка нечије најлон кесе и све се расуло. Један старац с муком покушава све то да сакупи. Сагох се да му помогнем и збуних се. Па то је мој први учитељ! Откад га нисам видела? Има томе седам година! Чула сам да се пензионисао и да болује од „алцхајмера“! Да ли ме препознаје? Да ли да га подсетим или само помогнем? Сакупљам расуте ствари, а сећања навиру. Како је он диван човек! Колико стрпљења и разумевања за дечије несташлуке. Са којим задовољством нас је увео у тајне писања и читања првих слова. Колико се само намучио да нам објасни бројеве и научи нас да решавамо задатке из математике. С њим смо отворили врата иза којих се крило нешто непознато. С њим смо се смејали, плакали, певали, плесали, глумили, трчали, пловили океанима... А онда смо отпловили даље. Наш драги учитељ нас је испратио са сузама у очима, а ми смо са собом понели сву топлину његових плавих очију.

Бранка Радаковић (Гимназија и економска школa „Доситеј Обрадовић“, Бачка Топола)

12

ФЕСТИВАЛ СРЕДЊОШКОЛСКЕ КРАТКЕ ПРИЧЕ _____________________________________________________________________________________ Ствари су сакупљене. Старац дрхтавом руком покушава да прихвати кесу и штап, а другу спушта на моју косу. „Хвала ти девојчице“. Хтео би да продужи. Ја га узех под руку и понудих се да му понесем кесу и да га испратим до стана. Он препозна мој глас и пуно се обрадова. Рука му задрхта и штап звецну од асфалт. Одједном се тај човек збуни, замуца... А тако је умео дивно и дуго да прича. Тражио је праве речи да се захвали, да се надиви како сам порасла... Распитивао се о мом даљем школовању и плановима за будућност, о другим ученицима наше генерације. Растали смо се пред његовим вратима. Старац је полако унео у свој стан тешку болест, костобољу и задовољство што је оно чему нас је учио наставило да живи у безбрижној младости... А ја??? Ја сам била дубоко дирнута овим сусретом и успоменама из првих школских дана...

ЗАПИС У СЕЋАЊУ (3. место) Постоји једна урамљена фотографија, и један кратки, помало избледели запис уграђен у магловите приче детињства. Летње вече, ништа нарочито. Телевизија у центру пажње баш као и обично. Креће говор у шифрама и вратарање. Разговор одраслих свакако никад није интересантан. И све нешто нагло. Чује се једно мајчинско: „Останите унутра, брзо се враћамо“. Природно, изгвирујемо. Из куће поред људи у белом носе човека на лежаљци; отац и баба их прате. Мама улази у кућу и склања нас у страну. Дешава се брзо, губи се ток.

– Ти ћеш да спаваш код друге баке вечерас, мила! Деди се само мало слошило, знаш... Ноћ пролази мирно, без икаквих мисли и снова. Сутрадан је све јасно. На капији стоји црно-бела слика познатих благих очију чије су руке увек мирисале на сапун и ментол бомбоне. Пар дана касније, у непланираној шетњи, брат покреће тему о којој се до тада није говорило. Прича самоуверено, сталожено и чврсто, као да је одједном одрастао, или се бар мени тако чинило. И ко зна о чему. Ту и тамо нешто остане јасно, без шума ветрова. „Жао ми је... што му никада нисам рекао... да га волим“. За седам година пуно ствари се промени. Све је добро, хвала Богу, и сви смо здрави. Ево, донели смо киселу воду и гибаницу, твоју омиљену. Баба увек плаче када ти дођемо.... Блесава жена, шта ћеш. Ових дана је било пуно посла око дрва. Твој син се свакодневно диви својој савршено напакованој гомили цепаница. Па ево и овде, он само нешто чупка, чисти; одавно га не држи место. Баш пре неки дан сам нашла онај твој, како си говорио, праисторијски географски атлас који је свашта прошао. Унутра су моје пресавијене биљке за хербаријум, твоји исечци календара, татине белешке по маргинама и братовљеви потписи по корицама. Наравно, понека мрља од чаја или бурека. Чуваћу га у свом ормару. И нема ту шта више да се прича.

Јана Добријевић (Гимназија „Лаза Костић“, Нови Сад)

Милена Васиљевић (Филолошка гимназија, Београд) 13

ЛИТЕРАРНИ СОКАК _____________________________________________________________________________________

ДВОУГАО: ПЕТЕР ХАНДКЕ Трагом јубиларног издања школског листа Млади дани, а поводом прославе двеста година наше Гимназије, остајем затечена пред текстом др Марка Недића о Петеру Хандкеу и његовом стваралаштву. У тренутку, моје мисли биле су испуњене актуелним текстовима са појединих интернет портала, дневних листова као и са монотоним гласовима ТВ водитеља који су извештавали о одлуци Шведске академије о добитнику Нобелове награде за књижевност 2019. године. Од тренутка када се сазнало ко је, одлуком комитета, постао лауреат ове престижне награде, као да је цео свето стао подељен. Питања и аналогије се постављају и после овонедељне доделе награда, али одлука је донета и стручни жири је сматра апсолутном и неприкосновеном. Чини ми се да је професор Мило Ломпар, успео да, на својеврсан начин, одгонетне мишљење Шведске академије. Професор Ломпар је образложио критеријуме добијања награде, односно друштвену вредност лауреата и његов допринос друштву. Такође, указано је на пренаглашавање управо другог чиниоца и неопходност уважавања књижевног аспекта награде; на саму сврху њеног додељивања. Хандке је вредност која је неспорна и која на неки начин награду враћа у позицију књижевне вредности. Међутим, нешто и даље остаје недоречено и део слагалице који ће употпунити истинитост целе слике недостаје... Можда одговор на ову енигму лежи управо у чланку старом десет година? Бивши ученик наше Гимназије ставља акценат на узвишену лепоту Хандкеових креација и њихове комплексности. Као пример изузетног дела у коме књижевник ствара уску везу између својих личних искустава и индивидуалности свог ума са загонетном, али у исто време величанственом стварношћу, Марко Недић даје аутобиографску књигу Јуче. Интригантна чињеница везана за споменуто дело јесте недостатак политичких тенденција по којим је, по мишљењу многих сјајних умова света, Петер Хандке веома упечатљив, сматрао је Марко Недић. Под утицајем других и њихових идеологија, људи су склони прављењу колосалних грешака, када се у питање доводи генијалност једног уметника. Из тог разлога, један треба да прати уметност и њене поуке. Један од наших најзначајнијих академика двадесетог века, Борислав Пекић, сматра: Не воли човек једног писца само зато што га забавља, или га пред дилеме ставља, него што понекад случајношћу отвара пут његовим сопственим идејама. Помаже му да се изрази, сам себе разуме, активира ментално. То може бити и супротстављањем и прихватањем. Сам Хандке је једном приликом рекао да чак ни у Србији, где је цењен, више него игде у свету, готово нигде није наишао на особу која је читала његова дела. По мом скромном мишљењу, слична ситуација се може препознати и у случају оних који га отворено не воле. Јер, постоје две врсте људи, а то нема везе ни са вером, ни са нацијом. Прва врста је она која служи истини, док друга служи лажи. Први су по правилу ствараоци, а други неуспеле копије. Први израстају у људе светског формата, а другима преостаје само да их мрзе ( кад већ не могу да им се диве). То је разлог што неки не воле Хандкеа, зато што се плаше великана. Плаше се оних који су успели својом генијалношћу и који су се усудили да надрасту границе времена у којем живе. Знамо да време руши и најтврђе грађевине, али ваздушаста, ломљива и изабрана реч, књижевна реч, остаје. Хандкеова реч има широк друштвени значај, нема границе. Она је из свог гнезда одлепршала на све стране и трајаће дуго. Писац је трајни сведок трагова у нашем времену, али реч живи ван времена. Пре него што се један усуди да говори о нечијем таленту и животном стваралаштву, а камоли да га деградира, он је у обавези да се упозна са уметниковом душом која му је изложена у форми речи на папиру. Анђела Вујичић, III3

14

МЛАДИ АРТисти _____________________________________________________________________________________

БОЈАНА РАДОЈЕВИЋ – НАЈБОЉИ МЛАДИ КАРИКАТУРИСТА СРБИЈЕ Средњошколско доба је доба трагања, лутања али и проналаска. Доба пуно надахнућа, веровања, маштања, ентузијазма... Срећан је онај ко пронађе себе у том добу, ко се лично дефинише, ко успе да изабере свој пут којим ће даље наставити након средње школе. Бити уметник, кажу, није професија већ начин живота. Уметност не бира аутор, већ је сваки предодређен да уметником постане. Уметник не ради јер жели, већ зато што мора. Млади често маштају да постану уметници, верујући да се управо ту крије пуноћа живота и прави начин сопственог израза. Ретки правилно одлуче, надахнути делом или биографијама признатих уметника, и упусте се у те несигурне воде. Кратак живот Винсента ван Гога, будући да је представљао драматичну тему једног романа и једног филма, познатији је широј публици можда више од живота било ког другог модерног уметника. Његова трагична судбина и његов еруптивни гениј без сумње су га учинили једном од митских фигура модерне уметности. Вероватно је то инспирисало и Боја- Душан Лудвиг, Славиша Шеврт, Душан Смиљанић, ну Радојевић да створи дело које је овен- Бојана Радојевић и Дејан Борковић у клубу РТС-а чано признањем за најбољег младог карина додели признања лауреатима 52. Пјера катуристу Пјер 2019. године, у организаАутор фотографије: П. Милошевић цији Вечерњих новости. У амбијенту изложбе одабраних радова, 18. децембра 2019. године су у клубу РТС уручена признања лауреатима 52. Пјера. Бојана Радојевић је, до сада, показала изузетну цртачку вештину, истрајност у раду, бистро око и вешту руку у више наврата. Невезано за тему, она је постала уочљива и међу вршњацима који сви одреда признају да Бојана „изузетно добро ради“. Необичност њене личности и повученост, произилазе из њене танане природе која успева не само да уочи детаљ, већ и да га пренесе на папир. Мило Милуновић је у једном интервјуу рекао да је „уметност заправо ништа друго до добар осећај за детаљ“, а Петар Лубарда да „сва уметност мора бити ангажована, јер је уметник без публике као без ноге“. Ако је веровати великанима наше историје уметности, Бојана је на добром путу да се упише у исту. Признање на овако престижном такмичењу сигурно ће бити подстрек младој Бојани да се настави бавити цртањем у свим његовим облицима. Силвиа Јелачић, проф. ликовне културе доктор ликовних уметности

Ван Гог — Награђена карикатура Бојане Радојевић 15

РЕТРОСПЕКТИВА _____________________________________________________________________________________

ВЕЧЕР РУССКОЙ КУЛЬТУРЫ – ЛЮБОВЬ К РОССИИ Вече руске културе које је у нашој школи одржано 9. марта 2019. године, окупило је ученике основних и средњих школа који имају прилику да током школовања уче и говоре руски језик. Они су се, окупљени речу „РУСИЈА“, прихватили озбиљног задатка и са својим наставницима припремили свечаност посвећену једној од најлепших држава света. Током једночасовног програма, ученици су кроз неколико тематских блокова успешно представили богату руску културу и књижевност, са жељом да се на овај начин још једном проговори о темама које су столећима уназад инспирисале руске књижевнике, сликаре и композиторе. Сплетом стихова, музике и песме они су приказали шта је мучило обичног човека и како је изгледао живот у Русији током минулих векова. Део програма био је посвећен и представљању руске традиције, па је с разлогом одабран 9. март за извођење богатог културно-уметничког програма. Наиме, Вече руске културе протекло је у знаку Масленице – верског празника источних Словена који се традиционално прославља непосредно пре почетка Великог поста и у оквиру којег се – према словенској митологији – прославља скори крај зиме. У складу са тим, ученици су припремили и традиционална руска јела, те су, по завршетку свечаности, у холу школе служили посетиоце палачинкама и чајем – храном коју Руси конзумирају уочи Масленице. Пред дупке пуном салом на гимназијској сцени су се, током вечери, смењивали ученици Основне школе „20. октобар“, Основне школе „Светозар Милетић“, Плесни студио РОД-МОН „Мираж“, представници Основне музичке школе у Врбасу, ССШ „4. јули“ и домаћини – ученици Гимназије „Жарко Зрењанин“. Они су програм марљиво припремали уз помоћ својих наставника руског језика, музичке културе и српског језика и књижевности, а носиоци програма били су професори наше школе — Снежана Игњатовић Банацки, Драгана Ристић, Мирјана Хрутка и Младен Ђуричић, који су, по завршетку програма, изразили жељу да овакве вечери постану традиционалне у нашој школи. Редакција

ШАХОВСКА СИМУЛТАНКА ОКУПИЛА БИВШЕ И САДАШЊЕ УЧЕНИКЕ Крајем марта месеца 2019. године, у холу наше Гимназије, поводом прославе јубилеја 210 година од постојања школе, одржана је шаховска симултанка. Учешће је узело више од двадесет ученика, од којих су ученици наше школе били најбројнији, а поред њих учествовали су и ученици Основне школе „Петар Петровић Његош“ из Врбаса. Симултанку су са ученицима одиграли велемајстор Милош Рогановић, бивши ученик школе, и интернационални мајстор Синиша Шарић, наставник филозофије. Читав ток симултанке прошао је у пријатној атмосфери, а добар показатељ заинтересованости учесника је и то да је већина ученика одиграла са шаховским мајсторима две, а понеки ученици чак и три партије, иако је на оваквим манифестацијама уобичајено да се одигра по једна партија. Са резултатске стране мајстори су били неумољиви, но то је ионако било у другом плану. Читав ток догађаја био је пропраћен и од стране локалних медија. Синиша Шарић, проф. филозофије 16

РЕТРОСПЕКТИВА _____________________________________________________________________________________

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „НЕПОНОВЉИВИ КОД“ МИРОСЛАВА АЛЕКСИЋА У оквиру обележавања великог јубилеја Гимназије „Жарко Зрењанин“, а то је 210 година постојања школе, 10. априла у нашој свечаној сали уприличено је поетско вече песника Мирослава Алексића и промоција његове нове књиге „Непоновљиви код“. Напољу је грмело, а киша се спустила изненада заменивши благо априлско сунце, али унутра, у школи, чули су се дивни звуци клавира, виолине и кратак рецитал песникове ране поезије из гимназијских дана у извођењу садашњих ученика. Публика је пажљиво слушала лепе речи песника Бранислава Зубовића о Мирославу и његовој књизи… А онда је и сам песник прочитао најлепше песме из своје најновије збирке. Вече је било лепо, дружење с песником још лепше, утисци ученика и других посетилаца су били позитивни, па се надамо да ће у овом нашем храму знања и културе увек жуборити најлепше речи и најумилнија музика. Љиљана Медаков Салонски, проф. српског језика и књижевности

ЗАХВАЛНОСТ ПРОФЕСОРИМА ГИМНАЗИЈЕ ЗА ХУМАНОСТ И ПАРТНЕРСКУ САРАДЊУ На пригодној свечаности која је одржана поводом Светског дана Црвеног крста представници ове организације доделили су Захвалнице свим солидарним и хуманим члановима наше локалне заједнице који су, током претходног периода, својим залагањем и трудом допринели успешној реализацији многобројних активности ове организације. Међу своје најхуманије сараднике челници Црвеног крста уврстили су чак четири професора наше школе, упутивши им захвалност за партнерску сарадњу и активно подстицање младих да афирмишу активан став према социјалним темама. Захвалност је упућена директорки школе – Татјани Кажић, професорки биологије – Ксенији Бабић, као и професорима српског језика и књижевности – Јасмини Милић и Младену Ђуричићу. Редакција

ПОВЕЉА ЗА КОНТИНУИРАН И УСПЕШАН РАД Крај наставне године је време када се у школама сумирају резултати. Ученици и професори наше школе и ове године могу бити задовољни и поносни на резултате које су остварили у наставним и ваннаставним активностима. О томе говоре успеси и признања са такмичења у скоро свим областима рада школе. Једно од вредних признања је и Повеља коју је Савез уметничног стваралаштва аматера Војводине на 50. покрајинској смотри рецитатора у Сечњу, доделио професорки српског језика и књижевности, Лидији Миљанић, за континуиран рад и резултате у рецитаторском покрету. Ово признање, уједно је и признање свим ученицима Гимназије који су у протеклим деценијама освајали највиша признања у говорењу стихова и беседништву. Оно је и потврда да професори српског језика и књижевности у нашој школи поклањају изузетну пажњу очувању језика и култури говора, по чему су школа и град Врбас познати и признати у Србији. Лидија Миљанић, проф. српског језика и књижевности 17

РЕТРОСПЕКТИВА _____________________________________________________________________________________

СПОРТСКИ СУСРЕТ У ОКВИРУ ОБЕЛЕЖАВАЊА ВЕЛИКОГ ЈУБИЛЕЈА Поводом обележавања великог јубилеја – 210 година постојања и рада Гимназије „Жарко Зрењанин“, 10. маја уприличен је спортски дан за ученике наше школе. Надметање у неколико спортова одржано је у хали Центра за физичку културу „Драго Јововић“, а организатори ове активности били су наставници физичког васпитања Данило Њаради, Сузана Митровић, Горан Рахман и Веселин Ђурковић. Резултат на спортским такмичењима у рукомету, кошарци и одбојци био је у другом плану, а наши наставници упутили су захвалност свим спортским клубовима из општине који су узели учешће на турниру. Будући да су наши ученици веома заступљени у овим клубовима, екипе су се добро познавале, а самим тим и атмосфера је била ревијална и пријатељска. У том духу смо се и растали, до неког следећег спортског сусрета. Сузана Митровић, проф. физичког васпитања

СВЕЧАНА ДОДЕЛА ДИПЛОМА МАТУРАНТИМА ГЕНЕРАЦИЈЕ 2018/19. Јун месец је време када се, сада већ традиционално, растајемо са матурантима под школским пајасеном и пуштамо их да оду у свет, у потрази за својом срећом. Тим поводом, 14. јуна уприличена је свечана додела диплома са којом су из Гимназије испраћени матуранти генерације 2018/19. Њих су у школи дочекале одељењске старешине и директорка Татјана Кажић, која им је честитала постигнут успех и пожелела срећу у даљем школовању и животу. Након уводног обраћања, она је представила носиоце дипломе „Вук Караџић“ и ученика генерације за школску 2018/19. годину. Међу носиоцима Вукове дипломе нашли су се: Анђела Аџић, Миа Вукмировић, Михаило Макша, Ивана Радуловић, Јелена Стојновић, Нађа Кањух, Нађа Летвенчук, Катарина Полић, Исидора Ивановић, Марија Цветићанин, Душан Адамов, Марко Недић, Милана Анђелковић, Божидар Крунић, Адријана Пиндовић, Оливера Станков и Јован Томић. Посебну похвалу од стране Наставничког већа добио је ученик одељења IV5 – Марко Недић, који је једногласно изабран за ученика генерације.

Марко Недић Редакција

ТРАДИЦИОНАЛНИ ПРИЈЕМ ЗА УЧЕНИКЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ НА БЕЛОМ ДВОРУ Престолонаследник Александар и принцеза Катарина били су већ осамнаесту годину заредом домаћини на традиционалном пријему за више од 600 најбољих ученика завршних разреда средњих школа са територије Србије и Републике Српске. Како би наградили најбоље ученике, они су 21. јуна 2019. уприличили свечаност у Белом двору. Ученик генерације 2018/19. наше школе Марко Недић присуствовао је свечаности у пратњи одељењског старешине Мире Бјекић. Том приликом њему је уручена Похвалница и пригодни поклони које је за ученике припремила Фондација престолонаследника Александра. Приликом уручења, сам Престолонаследник обратио се ученицима рекавши: „Честитам вам на великом успеху и желим вам да и даље будете најбољи у будућности. Ви сте будућност Србије и Републике Српске. Будите поносни на знање које сте стекли и ставите га у службу наше земље и свих њених грађана“. Мира Бјекић, проф. математике 18

РЕТРОСПЕКТИВА _____________________________________________________________________________________

„БУДУЋНОСТ ПРИПАДА ОНИМА КОЈИ ВЕРУЈУ У ЛЕПОТУ СВОЈИХ СНОВА“ Елеонор Рузвелт Три исконска драгуља су мисао, реч и дело. Заједно, oни остављени и у најгушћем мраку бљеште и кидају га на делове. Нека невидљива нит их повезује и у том драгом камењу букти жар који се храни оним што је било, а осветљава оно што ће бити, показујући на понекад кривудав, стрм и трновит пут. Неми сведоци човековог пута су сјајне небеске искре – вера, љубав, знање и стрпљење, чији нас безгласни шапат позива да застанемо на трен. Степенице наше Гимназије чувају кораке великана: једног патријарха, академика, прегршт доктора наука, професора, лекара, академских грађана… У 210–тој години великог јубилеја, трагови знања су видљиви у сваком углу. То нису само слике које красе хол, пехари, дипломе, резултати на свим нивоима такмичења, већ је то школа која живи и ствара, али и памти. Захваљујући свом успеху, најбољи ученици добијају ученичку стипендију, неки Доситејеву, неки спортску, а по први пут престижна стипендија фондације „Привредник“ додељена је Владици Кљајић, ученици трећег разреда Гимназије. Владицу краси свестраност, упорност и истрајност у свему што ради, учи. Заинтересованa је за теме из области књижевности, страних језика. Течно говори енглески, споразумева се на немачком и шпанском језику. Осим наведених области, поседује знања из културе рецитовања, позоришне и ликовне уметности, које су далеко изнад школских садржаја. Као дугогодишњи рецитатор остварила је низ награда, признања и диплома. Током гимназијског школовања до сада је њен најзначајнији пласман друго место на репуПријем стипендиста Фондације бличкој смотри рецитовања – Песниче народа мог, „Привредник“ у Градској кући Новог Сада 2019. (ментор, Слободан Ногавица). На сцени је врло упечатљива, има препознатљиву боју гласа и потпуно влада сценом. Поседује снажну унутрашњу мотивацију и рационално користи време. Комуникативна је, предузимљива, одмерена и врло убедљива. Владица је омиљена међу вршњацима, спремна да помогне и активно учествује у ваннаставним активностима. Уважава друге, поштује правила и има културу дијалога. Начин комуникације примерен је саговорнику или групи којој се обраћа. Код Владице је сваки детаљ уклопљен и складан, као и њена целокупна појава. Поседује развијене вештине усмене и писмене комуникације. Њена питања су јасна и промишљена, а писмени задаци врло зрели и оригинални. У писању често користи цитате што показује њену љубав према лепој писаној речи. Чини ми се да је највредније што остаје – безрезервно поверење и уважавање које постоји између Владице и њених професора. Тако да заједно уважавамо и размењујемо другачија мишљења и ставове, градимо нешто вредно, само наше и непрекидно учимо једни од других. Ученици неприметно одрастају и сазревају, а нама, њиховим наставницима, пружају свежину и усхићеност коју носи младост. То је оно што позив наставника чини јединственим, а ученици попут Владице нам враћају веру у образовање и учење. Хвала им на томе што потврђују да је вера у знање најмоћнија сила; да је потребно много љубави и стрпљења како би трагови остали видљиви у времену и простору. Јер они тако исписују странице пута којим иду. Сигурна сам да Владица припада визионарима који су довољно одважни да прате свој сан и да лепотом свога духа обликују свет. Јелена Вујовић, проф. српског језика и књижевности 19

РЕТРОСПЕКТИВА _____________________________________________________________________________________

„ЗА КРЕАТИВНОСТ ЈЕ ПОТРЕБНА ХРАБРОСТ“ (Анри Матис) Пројектна настава у школској 2018/19. години Пројектна настава омогућава развијање организационих, социјалних и комуникацијских вештина, подстиче ученике да уче са разумевањем и захтева разноврсне активности. Према речима ученика, много је занимљивија од традиционалне наставе, те подстиче креативност и остварује корелацију између многих предмета. У току 2018/19. године у нашој школи реализовано је укупно 27 пројеката, а међу њима се, по својој успешности, посебно издвајају следећи. Ученици првог разреда који слушају предмет Уметност и дизајн реализовали су пројекат „Декупаж за почетнике“, под менторством проф. Младена Ђуричића. Током четворочасовне обуке, они су савладали ову технику и израдили украсне предмете, а у томе им је помогла професорка Марија Туторов из Гимназије „Светозар Милетић“ у Србобрану, као експерт за декупаж. У оквиру пројектне наставе, ученици одељења I1 и I2 су кроз табеларни и графички приказ, користећи графикон линеарне функције, на паноима приказали успехе репрезентације Србије у мушкој и женској кошарци, ватерполу, мушкој и женској одбојци. На тај начин у оквиру овог пројекта је остварена корелација између математике и спорта. Њихова менторка била је проф. математике — Биљана Фемић. Средином јуна, у Свечаној сали Гимназије одржана је презентација пројекта „Речник појмова Старог века“, који су такође реализовали ученици првог разреда, и то на часовима историје, а у менторству проф. Снежане Шкрбић. Циљ је био израдити што занимљивији и потпунији речник историјских појмова. Комисију која је изабрала победника чинили су Павле Орбовић, проф. Ивана Павков и представник Ученичког парламента – Борис Јоцев. Прво место заузели су ученици I5 и I3 одељења, који су награђени петицама из историје. У просторијама школе, 12. априла 2019. одржана је и манифестација на којој су ученици првог разреда представили енглеску, немачку, руску и француску културу, обичаје и исхрану. У оквиру програма пројектне наставе, ученици су презентовали традицију народа чије језике имају прилику да уче током школовања, а за посетиоце је организована и продајна изложба. Ову активност ученици су успешно реализовали уз менторство професорки страних језика — Јелене Матовић, Емилије Петровић Мишолић, Снежане Банацки Игњатовић, Емине Везмар Гајдош и Сање Кецман. Прваци су, заједно са својим професоркама српског језика и књижевности – Јасмином Милић (I1 и I2), Татјаном Бјекић (I3 и I4) и Љиљаном Медаков Салонски (I5 и I6), реализовали и пројекат на тему „Куда иде наше писмо?“ Ученици су проучавали историјат ћирилице, анкетирали испитанике и обрађивали податке. Талентовани за сликање и калиграфију допринели су да пројекат буде комплетан. У виду извештаја, анкета, паноа и презентација, представљени су резултати. У другом полугодишту школске 2018/19. године, пројекте су реализовали и ученици другог разреда. Једна од најуспешнијих активности било је састављање антологије завичајних песника – „Кад нас песма (до)дирне“ на часовима српског језика и књижевности, у менторству проф. Јелене Вујовић. Циљ овог пројекта био је да ученици Гимназије, који долазе из различитих места у околини, представе вршњацима песнике свога завичаја. Одабране песме нашле су се међу корицама заједничке антологије коју су ученици креирали, а стихови завичајних песника преведени су и на стране језике. У овој антологији пронашли смо поезију песника који су некада исписивали странице Младих дана – Мирослава Алексића, Зорана Ђерића, Горана Шарла Лабудовића, Снежане Зарубице, Александра Семакина и др. Интересантно је и то да је прегалачки рад на овом пројекту на самом крају и награђен, тако што је припрема самог пројекта објављена међу најбољим радовима на конкурсу Час за углед V Издавачке куће „Едука“. Припремили: Огњен Гавранић, Теодора Трбојевић, Саво Гавранић и Огњен Хромиш, ученици одељења II5 20

РЕТРОСПЕКТИВА _____________________________________________________________________________________

„СВАКИ ШАМПИОН ЈЕ НЕКАДА БИО БОРАЦ КОЈИ ЈЕ ОДБИО ДА ОДУСТАНЕ“ Успеси ученика на такмичењима у школској 2018/19. години У току претходне школске године наши ученици су традиционално учествовали на многобројним такмичењима и заузимали високе позиције. Најуспешнији међу њима били су:  На Окружном такмичењу из математике које је одржано на Природно-математичком факултету у Новом Саду, Гимназију је представљало 14 ученика који су постигли запажен успех.  У просторијама наше школе у марту месецу одржало се још једно математичко такмичење – „Мислиша 2019“. Оно је организовано по први пут поводом обележавања 210 година постојања и рада школе. На такмичењу је учествовало 105 ученика, а координатор Мислише за нашу школу била је професорка математике Мира Бјекић која је и дошла на идеју да се школа на овај начин повеже са Математичким друштвом „Архимедес“.  На Окружно такмичење из програмирања квалификовао се ученик Марко Недић, IV5 којег је за такмичење припремала професорка рачунарства и информатике – Светлана Мандић.  Највеће успехе у области друштвено-хуманистичких наука гимназијалци су постигли из српског језика и књижевности. На Републичком такмичењу из српског језика и језичке културе учествовали су Вук Апостоловски (ментор Јасмина Милић), Ања Гузина и Огњен Гавранић (ментор Љиљана Медаков Салонски), Никола Миловић (ментор Јелена Вујовић).  На Републичком такмичењу из енглеског језика учествовали су Машан Булајић и Јован Томић. Они су, треба додати, били високо рангирани и на завршном нивоу такмичења.  На литерарним конкурсима награде су освајали: Василије Делибашић (Светосавски конкурс НБ „Данило Киш“); Марина Мараш (Светски дан вода – ЈКП „Комуналац“); Марина Мараш и Анета Маретић (Дан жена – Канцеларија за младе); Василије Делибашић и Вук Апостоловски („Крв живот значи“ – Црвени крст); Маша Башкот (Пролећни конкурс НБ „Данило Киш“).  На ликовним конкурсима награђени су: Тијана Барјактаровић, Огњен Гавранић, Вељко Парошки, Дејан Мађарев и Ленка Ђурђевац (Светосавски конкурс НБ „Данило Киш“); Милош Ловрић (Светски дан вода – ЈКП „Комуналац“).  За изузетан успех који су постигли у писању и рецитовању Милана Вујичић и Владица Кљајић награђене су вишедневним путовањем на Цетиње. На путу их је пратила Јелена Вујовић, проф. . Припремили: Анастасија Глођовић, Андреј Загорац и Милан Васиљевић, ученици одељења I2

ТРАДИЦИОНАЛНО МЕЂУ ПРВИМА У СРБИЈИ Републичко такмичење Књижевна олимпијада У Сремским Карловцима 12. маја 2019. одржана је седма по реду Књижевна олимпијада, републичко такмичење ученика гимназија и средњих стручних школа у познавању опште књижевности и теорије књижевности. Међу најбољима у Србији био је ученик наше школе – Душан Полексић, који своје утиске са такмичења описује следећим речима: Током школовања у Гимназији, сваке године сам се такмичио из математике и књижевности и остваривао запажене резултате на општинском и окружном нивоу. Мој највећи успех забележен је ове године, када сам освојио треће место на републичком такмичењу Књижевна олимпијада. У Карловцима сам, у конкуренцији од неколико стотина средњошколаца, својим знањем успео да се изборим за треће место у држави и да у најбољем светлу представим своју школу. Овим путем захвалност бих упутио и професорки Лидији Миљанић са којом сам се припреДушан Полексић, IV3 мао за такмичење.

21

ПУТОПИС _____________________________________________________________________________________ ИНТЕРНАЦИОНАЛНО ДРУЖЕЊЕ У ОКВИРУ EРАЗМУС+ ПРОЈЕКТА „ПРИЧА ПОЧИЊЕ“ Ученици наше школе су, заједно са вршњацима из још пет европских земаља, у јануару 2019. године учествовали у осмодневном Call for Partners Erasmus+ KA1 – Youth Mobility (Exchange) пројекту личног развоја. Овај занимљив пројекат реализован је у периоду од 19. до 27.01.2019. под називом Прича почиње, а активности су се највећим делом одвијале у граду Акчају у Турској. Ученици средњих школа из шест земаља Европе и Азије прошли су кроз многобројне активности у овом програму и тако добили прилику да представе себе, своју школу, свој град и земљу. Учесници су допутовали из неколико земаља: Пoљске, Турске, Бугарске, Румуније, Италије и Србије, а домаћин је била средња школа İstanbulluoğlu Social Sciences High School из града Баликесир. Нашу школу су представљали Дајана Лаловић, Анастасија Хромиш, Ивана Буквић и Балша Бечић, које је на програму пратила менторка, професорка Мира Бјекић. Они своје учешће у програму описују следећим речима: Пре одласка у Турску, учествовао сам у сличном пројекту размене, када сам био домаћин једног ученика у оквиру програма размене ученика у организацији АФС Интеркултура Србија. У питању су две потпуно разлиите организације, а моје мишљење је да су Еразмусови програми много озбиљнији и садржајнији. У пројекту Прича почиње учествовали су средњошколци из шест земаља, док у пројектима Интеркултуре увек сарађују две школе. Самим тим, кроз овај пројекат могли смо да упознамо више људи и откријемо више различитих култура. Захваљујући учешћу у овом програму моја љубав према туризму је знатно ојачала. Пошто планирам да студирати туризам, за мене је ово било једно значајно животно искуство, а такође бих желео да у будућности наставим и своје едуковање кроз Еразмус+ пројекте. Балша Бечић, IV5 Интересантно је да су нам Бугари били најближи. Са њима смо углавном разговарали на српском језику и уочили смо да има много сличности између њиховог и нашег народа. Током трајања пројекта упознали смо много другачијих људи и свако је имао прилику да пронађе некога ко му одговара. Самим тим, остали смо у контакту и наставили дружење. То потврђује и чињеница да ће код Балше у току летњег распуста боравити наша пријатељица из Турске... Анастасија Хромиш, IV5 Домаћини су осмислили занимљиве активности за нас како бисмо се зближили и боље упознали. Свакога дана имали смо садржајне радионице кроз које смо успели да изградимо своје самопоуздање и да откријемо места у којима смо боравили. Као неко ко је био учесник у сличном програму, морам да се сложим са Балшом да Еразмусови пројекти имају многобројне предности. За разлику од Интеркултуре која је више орјентисана ка личној самоспознаји, Еразмус+ је конципиран тако да смо већину времена били фокусирани једни на друге. То је допринело да се зближимо и изградимо добре пријатељске везе. Ивана Буквић, IV5 Уз све што су претходно навели моји другови, додала бих и то да смо се Балша, Анастасија, Ивана и ја међусобно зближили и да су наша пријатељства данас много чвршћа него што су била пре одласка у Турску. То је — за мене — можда и најдрагоценија ствар са ове размене. Такође, морамо да похвалимо и проф. Миру Бјекић која нам је посветила пуну пажњу и са којом смо се много зближили током боравка у Турској. Дајана Лаловић, III5 22

ПУТОПИС _____________________________________________________________________________________

СКРИВЕНЕ ЛЕПОТЕ СРБИЈЕ – ЕКСКУРЗИЈА УЧЕНИКА ПРВОГ РАЗРЕДА

Ученици првог разреда Гимназије „Жарко Зрењанин“ кренули су на екскурзију 12.5.2019. У јутарњим сатима, 80 ученика, заједно са својим одељењским старешинама – Јеленом Матовић, Јасмином Милић, Светланом Мандић и Сенком Бајчетом, као и са вођом пута – професорком Снежаном Шкрбић, представником агенције и доктором, упутили су се ка Копаонику. Прво смо посетили манастир Студеницу, један од најзначајнијих споменика византијске и српске уметности. Имали смо прилику да посетимо Богородичину цркву, Цркву Светог Николе и Краљеву цркву. Након обиласка манастира Студенице упутили смо се ка Копаонику. Смештај је био у ЈАТ – Апартманима, који су обезбедили комфор, богате оброке, добру забаву, а самим тим и осмех на лицу како ученика, тако и професора. Након дискотеке и првог ноћења, уследио је нови дан за дружење и сазнавање занимљивости. После доручка, упутили смо се ка Пролом Бањи, која се налази на крајњем југоистоку општине Куршумлија. Ова бања позната је по својим лековитим водама које су коришћене непрекидно од праисторије. Прелеп амбијент и клима учинили су да нам буде пријатно. Након обиласка Пролом Бање, отишли смо у Ђавољу варош, редак природни феномен, који се налази на планини Радан. Шетња кроз туристички комплекс и обилазак видиковца нешто је ново, необично и другачије за већину. Овај природни споменик чине два у свету ретка природна феномена, земљане фигуре, као специфични облици рељефа, и два извора изузетно киселе воде са високом минерализацијом. Повратак на Копаоник, у наше апартмане, обезбедио нам је укусну вечеру и забаву. Наравно, и друго вече било је испуњено добрим ритмом у дискотеци, која је сада за расположене гимназијалце постала домаћа. Копаоник смо напустили трећег дана, након доручка. Обишли смо Жичу, средњовековни манастир из прве половине 13. века, који се налази у близини Краљева. Имали смо прилику да уживамо и у лепотама Крушевца, најпре Лазаревог града, цркве Лазарице и да видимо споменик кнезу Лазару. Слободно време проведено у Крушевцу омогућило нам је да се пре растанка дружимо. У Врбас смо стигли у касним вечерњим часовима, помало уморни, али задовољни. Наши осмеси говорили су више од речи. Да нам је било лепо, говоре анегдоте које препричавамо и данас, као и уверење да ћемо се убудуће радо сећати наше прве заједничке екскурзије. Јасмина Милић, проф. српског језика и књижевности 23

IN MEMORIAM

_____________________________________________________________________________________ РАДОСАВ РАКО ИКОВИЋ (1931–2019) професор

нин“ у Врбасу, на радном месту професора историје и латинског језика. После седам година рада у настави, 1. фебруара 1967. године постављен је за директора школе, где остаје до пензионисања, 31. августа 1997. године. Целим својим бићем припадао је Гимназији, осам година као њен ђак, а више од четрдесет година као њен професор и дугогодишњи директор. У овој години обележавања јубилеја, 210 година постојања и рада Гимназије у Врбасу, можемо да приметимо да је Радосав Иковић био део те историје готово пола века. Као омиљен професор и директор, дочекивао је и испраћао многе генерације ученика, те заслужује да га се и овом приликом и поводом сетимо, посебно ми који смо имали привилегију да смо га лично познавали и радили заједно. Волео је и увек имао пуно разумевање за своје колеге као и за ученике. Остало ми је у сећању његово обраћање на сусретима са бившим матурантима, када је говорио: Овом приликом нећу вас поздравити као ваш професор или директор, већ као ваш пријатељ, јер се тако и осећам. Нећу рећи ни драги моји ученици или лекари, инжењери, професори... већ само драги моји пријатељи. Гимназија је вас, као и сва друга одељења и генерације, повезала, створила људе... Поштујте се међусобно, поштујте своје професоре, своју Гимназију и увек се са радошћу окупљајте и враћајте својој „Малој Сорбони“. Био је по много чему јединствен и једноставан, оставио нам је богато педагошко наслеђе и успомене. Зато, с љубављу и поштовањем чувајмо професора Радосава Рака Иковића од заборава. Гимназија му је, и треба да буде, поносна и захвална.

Пролази време, а сећање на године и личности које су снажно обележиле одређене периоде или наше животе, остају. Радосав Рако Иковић припадао је професорима и директорима чија имена су незаобилазна и остају као вечни запис у раду и трајању Гимназије у Врбасу. Радосав Иковић рођен је 1931. године у селу Старо Грацко, општина Липљан на Косову и Метохији. Након завршетка Другог светског рата, породица Иковић је колонизована у Врбас, где је Радосав Иковић уписао први разред Гимназије, коју је након осам година завршио са одличним успехом. Школовање наставља на Филозофском факултету у Београду, група историја и латински језик. По окончању студија, 1. септембра 1960. године запослио се у Гимназији „Жарко Зрења-

Димитрије Вељовић, професор у пензији

24

Данијела Вуксан, I1

Лазар Станимировић, I5

Василије Вукашиновић, I4

Кађа Добриловић, I5

Адриана Икач, I2

Ана Миловић, I6

ГОДИШЊАК 2018/19.

IV1 – Снежана Шкрбић

IV2 – Љиљана Медаков Салонски

IV3 – Снежана Драшковић и Сузана Митровић

IV4 – Сања Кецман и Младен Ђуричић

IV5 – Мира Бјекић

IV6 – Биљана Фемић