Mladi dani 84

Page 1

Mladi Dani ЛИТЕРАРНИ ЛИСТ УЧЕНИКА И ПРОФЕСОРА ГИМНАЗИЈЕ У ВРБАСУ БРОЈ 84 / ДЕЦЕМБАР 2018


Огњен Гавранић, I5

Огњен Гавранић, I5

Ивана Катаи, II3 Школска 2017/18. година

Тања Челебић, IV1

Тања Челебић, IV1


УВОДНИК _____________________________________________________________________________________

Нови број „Младих Дана“ представља само део ретроспективе свега онога што се дешавало у нашој школи протекле и делом ове школске године. Још једна успешна година је за нама. Такмичили смо се, обележили значајне јубилеје, учили, путовали, цртали... освајали награде. На страницама новог броја доносимо вам занимљиве радове наших ученика и професора и тако исписујемо странице живота наше школе... Редакција Млади дани број 84 / децембар 2018 Издавач: Гимназија “Жарко Зрењанин” Татјана Кажић, директор Уредници: Јелена Вујовић, проф. Младен Ђуричић, проф. Ликовни уредник: Силвиа Јелачић, проф. Редакција: Марија Цветићанин, IV4 Ленка Ђурђевац, III2 Балша Лабудовић, II1 Огњен Гавранић, I5 Фотографија на корицама: Младен Ђуричић, проф. Припрема за штампу: Младен Ђуричић, проф. Штампа: Штампарија “Станишић” Бачка Паланка Тираж: 500 gimnazijavrbas.edu.rs facebook.com/gimvrbas instagram.com/gimvrbas gimvrbas@mts.rs Овај број „Младих дана“ финансиран је од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије

1


ЈУБИЛЕЈ _____________________________________________________________________________________

ваве године држања границе, много сам људи сажалио над њима? Да ли је неко пожелео да каже две-три речи њима у част? Нико није, Стеване. Једино је сироти Гавриловић своје војнике ожалио живе. И то као да је још тада знао да после неће имати ко да их ожали. Проклета је ово земља, Стеване синко”. Старог војводу прекиде самртни вапај младог каплара, који се преклан тетурао ка подножју брда. „Арбанси, арбанси! Устајте браћо!“ — узвикну капетан Боривоје Дражић и са пушком московком у рукама поче да се пење ка врху брда. Арбанси су се у великом броју устремили на непрегледну колону српских избеглица. Једна старија жена, са црном марамом на глави повика: „Људи, побиће нас!“ На врху брда, борба је узимала маха. На неколико места чули су се пуцњи. Капетан Дражић је пресрео младог арбанса, који је са ножем у руци кидисао на шачицу српских војника. Пуцао му је у главу, а он се стропоштао у подножје. Након тога, арбанси су се повукли у густу шуму, остављајући неколицину српских војника саме. „Господине капетане, желите ли да их пратимо?“ — упита један од војника капетана Боривоја. Он је и даље стајао гледајући у окрвављену цев од пиштоља. „Не... наређујем покрет! Не смемо да заостајемо. Знате и сами, не морам да вас подсећам, да нас очекује помоћ савезника. Знам шта мислите и чега се бојите. Али не брините, овај пут нас неће издати“ — рече он, силазећи низ брдо. „Је... савезнике. Од кога смо ми нашли да очекујемо помоћ. Ја од њих више не очекујем ништа. Ако не страдамо на овој планинчуги к`о последњи бедници, побиће нас арба-

Дугачка, непрегледна колона. Колона избеглица. Српска армија, сломљена нападима споља и изнурена крварећи за сваког свог човека... претворила се у збег. Две године, смењивали су се јуриши. Шиштали су митраљези и тутњала је артиљерија, док су Мачвом даноноћно одзвањали крици. На зачељу колоне, у сивомаслинастој униформи покривеној снегом, јахао је војвода Степа Степановић. Забринут поглед на његовом лицу одавао је утисак, не снажног и искусног војсковође, пред чије је ноге бацано оружје, већ уплашеног и забринутог старца, који се само повремено освртао, гледајући како му војници нестају у сметовима. „Зашто? За живота сам видео много смрти. И баш као и ове, које ми се одвијају пред очима, свака је била бесмислена. Заклео сам се на верност свом краљу и својој држави. Заклео сам се да ћу до последње капи крви бранити оно због чега сам постао краљев официр“. Шкрипав глас његовог посилног, пегавог момчића Стевана Димитријевића пренуо га је из размишљања и вратио у стварност. „Војводо, јесте ли добро?“ — упита Стеван чвршће придржавајући коњске узде. „Јесам, Стеване момче“ — рече стари војвода помало сметено, не скидајући поглед са дуге избегличке колоне. „Знам шта мислите и колико сте забринути, али саветујем вам да пожуримо“. „То си рекао сада и никада више, војниче!” — рече стари војвода бесно, шаком мало јаче ударивши коња. Нервозни коњ је гласније зарзао, али се убрзо и смирио. “Ја своје људе нећу терати у смрт. За ове две кр2


ЈУБИЛЕЈ _____________________________________________________________________________________

наси“ — рече један од војника. „Језик за зубе младићу! Наш краљ Петар има поштовање према њима. Осим тога, не видим разлог због којег би их морао мрзети“ — прекори га један старији човек, који је једва ходао кроз сметове, ослањајући се на штап. Његово отмено држање, као и манири енглеског лорда, одавали су утисак богатог предратног банкара. „Нико те није ништа питао, старче! Не мешај се у ствари, које те се не тичу“ — рече овај видно раздражен, одмеравајући старца, обученог у дуги војнички шињел, који је на њему деловао незграпно. Старац се јетко осмехну, гледајући српског официра, како се с` муком пробија кроз снегом закрчен пут. „Шта сад мислите, господине војводо?! Хоћемо ли се икако извући?!“ — упита Стеван, помало сметено. Срце му је и даље јако ударало и на моменте је чуо пуцње, иако арабанаса није било ни на видику“. „Ни у шта ја више нисам сигуран, Стеване момче. Од како смо кренули у ову погибељ преко албанских шума и планина, принуђен сам да гарантујем животе свих својих војника, ма колико их било. А ти си оштроуман младић. Не треба ти много да схватиш...“ „Шта то, војводо?!“ „Да то... неће бити нимало лак задатак.“ Колона је све више одмицала, надајући се да се њиховим мукама назире крај. Свако од њих је гајио лажну наду. Ускоро ће сви схватити да је то био тек почетак.

МАРКО ВАСИЉЕВИЋ У ФИЛМУ “ЗАСПАНКА ЗА ВОЈНИКЕ” Почетком новембра у београдском Сава центру премијерно је приказан филм Предрага Антонијевића “Заспанка за војнике”, који је снимљен по мотивима романа Српска трилогија Стевана Јаковљевића, у циљу обележавања стогодишњице од завршетка Првог светског рата. Главну улогу у филму тумачи Марко Васиљевић, млади глумац и бивши ученик наше школе, који је лик Стевана Јаковљевића на аутентичан начин оживео на филмском платну. Он се у филму, двадесет година по завршетку Великог рата, враћа у село у којем је некада боравио са својом првом ратном јединицом, и на том месту почиње прича о пријатељству и храбрости српских војника који су на фронту жртвовали живот за отаџбину. Ми смо поносни на Марка који је маестрално одиграо своју прву улогу у филму за који каже да је “патриотска читанка за све нас”. Он ће “Заспанку за војнике” – између осталог – памтити и по томе што је остварила његов дечачки сан, јер се у кадру сусрео са својим глумачким идолом, рано преминулим глумцем Небојшом Глоговцем. Редакција

Балша Лабудовић, II1

3


ЈУБИЛЕЈ _____________________________________________________________________________________

ДВА ВЕКА ОД ПРВОГ ИЗДАЊА ВУКОВОГ РЈЕЧНИКА Награђени литерарни радови на конкурсу Речници су благо очувано у библиотекама Речници у себи чувају много више од онога што се чини на први поглед, низа слова и речи које се непрестано мењају. Напротив, они у себи садрже непроцењиво благо које се мора пажљиво чувати зарад опстанка и развитка неког језика и културе. Језик представља “живу ствар” и подлежан је променама које су често веома корисне, али исто тако могу да доведу до потискивања, па чак и потпуног “гашења” језика. Српски језик, нажалост, све више подлеже таквом притиску. Велики број старих речи и израза већ је заборављен и практично “избрисан” из речника нашег језика, док су њихово место заузеле стране речи, и то понајвише англицизми који су ушли у наш језик оног тренутка када је енглески почео да се употребљава у већини земаља Европе и света. Исто тако и српска ћирилица престала је да се користи када је њену свакодневну употребу заменила модерна технологија. Због оваквих ствари, Српски рјечник Вука Стефановића Караџића, који је објављен давне 1818. године, представља много више од обичног речника. Он представља културну знаменитост која не дозвољава да се српски језик заборави. У периоду од два века, колико је прошло од првог издања Вуковог Рјечника, многи лексикографи настављали су његов посао и радили на очувању српског језика. Неки су писали нове речнике, а неки – попут Лазе Костића – дописивали нове речи у Вукову књигу. Данас се ситуација променила и људи више не воде рачуна о језику онако како се то радило у Вуково време. Али, док год се речници налазе на полицама наших библиотека, док год лексикографи дописују и читаоци прелиставају речнике, српски језик ће бити жив. Милош Олујић, III1

Од појаве разумног човека људи су покушавали да нађу начин да се што боље споразумеју и успели су – помоћу речи. У једном тренутку, међутим, приметили су да се са временима мењају и речи, па су тако богатили језик новим речима, док су се старе постепено губиле и нестајале из језика. Визионари попут Вука Стефановића Караџића схватили су да речи морају сачувати од „зуба времена“ тако што ће их све објединити у једну књижевну форму – речник. У данашње време речници су први корак ка упознавању обичаја, културе, па чак и душе једног народа. Из њих учимо језик, историју и живот нације. Узмимо за пример Вука Стефановића Караџића који је у Српски рјечник уврстио велики број турцизама и на тај начин оставио траг о значајном периоду српске историје који је проведен под турском окупацијом. Своју мисију Вук Стефановић Караџић је озбиљно схватио, а то је да благо које пропада стави у ковчег, баци кључ и препусти неким новим генерацијама да трагају за њим, да га отворе и створе слику у својој глави. Он нам је омогућио да од речи у речнику сложимо текст који нам на најлепши начин дочарава живот људи у прошлим временима, и подстакао нас је да размишљамо о томе на којем су путу речи данас, односно – да ли у време дигитализације речници полако губе своју вредност? Једно је сигурно... Хладне типке тастатуре никада неће моћи да замене топлину искрзаних страница речника који су прошли кроз руке многих генерација и који, готово као вино, са годинама постају све бољи и бољи. Јован Ђуричић, III1

4


ЛИТЕРАРНИ СОКАК _____________________________________________________________________________________

ДЕЦЕМБАР КРАЈ ТЕБЕ

ВЕТРЕЊАЧЕ МОГ ЖИВОТА

Не волим тренутке који доказују да је живот пролазан, а стварност огледало времена које ми истину баца у лице. Као мала сам на страшне сцене из филмова покривала очи, плашећи се да осетим њихове обрисе. Замишљала сам мамин загрљај као бескрај, где се све туге потисну и уточиште од таме, које не пролази. Данас сазревам, обликујем своја размишљања и бојим их бојама својих емоција. Ухватим себе на трен како страхујем од будућности. Тражим оправдање за пролазност.

Пусти ме унутра Хладноћа ме убија изнутра Страх ме је Напољу мркли мрак је

Један чудесни свитац мог срца ми говори да слушам звукове свог детињства, да ми помогну да сазрим. Да емпатијом отерам своје страхове и проблеме, да вежем племенитост са љубављу, а одагнам мржњу. Својим шапатом ми говори да не журим, јер живот нема репризу.

Стисни моју шаку Под светлима фењера Не брини , не правиш грешку Погледај у мом правцу , скрени Смер

Настојим да контуре своје личности оснажим и дам им дозу саосећања. Научена сам да поштујем и толеришем различитости и мане, да сваком човеку пружим шансу. Желим да ветрењаче мог живота окрећу срећа и машта. Када одрастем и достигнем врхунац своје зрелости, вратићу се понекад у детињство, желећи да се време врати. Нећу изгубити осећај за снове и машту. Негде и сад схватам да је суштина држати за руку свој циљ и остварити сваки сан.

Имаш усне укуса купина Имаш очи боје маслина На образима мало црвенкастог Приближи ме и држи чврсто Твоји дланови око мог струка Присећам се Како ти сјај из ока не одлази Никуда Чујем воз у даљини А ти ми и даље не дозвољаваш Да крочим

Знам да човека ограничавају прилике и неприлике које живот носи, да је заборав неизбежан. Покушаћу да срушим бедеме безнађа и своје ветрењаче усмерим ка бесконачности.

Изненада отвараш врата Поглед ми узвраћаш Смешиш ми се И одједном се налазим крај Тебе На твојим топлим њедрима. Марија Војиновић, III2

Ана Павићевић, II2 5


ЛИТЕРАРНИ СОКАК _____________________________________________________________________________________

Пуни кофери слика неких срећнијих дана, а сат упорно помера казаљке, те време лети. На сликама сам имао породицу, брата и сестру. Мајка нам је спремала доручак рано ујутро, а ми би се после њега играли напољу, у блату, ручали, па опет би изашли у двориште, све до последњег оброка, те би се заједно купали и исцрпљени одлазили у кревет. Не сећам ce наше собе, али још могу да осетим топлоту мог брата и сестре. Спавали смо у једном кревету. Грејали смо се, онако мали. За седми рођендан, мама ми је спремила малу, чоколадну торту. Нас петоро смо славили и играли цело вече. Нешто касније почео је рат у Србији, 1941. године. Тату су ми одвели, те то беше последњи пут када сам га видео. Ми смо отишли у неко село, мајка је купила кућу са нешто уштеђевине. Са нама смо понели нешто хране, одећу и слике. Слике које ме држе у животу, а и у исто време убијају. Мама ми је стално говорила да имам храброг тату. Ништа не бих разумео, само сам знао да ми мој тата много недостаје. Није ни дуго прошло и брат ми је заувек отишао, па сам ја са девет година постао глава куће. Последња година рата ми је однела сестру и мајку. У сећању ми стоје њихова бледа, тужна лица и моје крваве руке. Мама ми је тренутак пре тога рекла да се сакријем испод мноштво јоргана и да не излазим све док тишина не преовлада кућом. Дане после тога не памтим. Мислио сам да ћу бити потпуно другачији кад одрастем, али у мени сам заробљен мали ја, са осмехом на лицу, у загрљају мојих најмијих. Једино што се променило јесте моја кожа која броји моју бол и године. Моја коса показује да временом све избледи, све сем туге која ме је изгледа поразила. 6 6

Инес Петровић, III2

ЉУБАВ Птица кад на небу лети, умор је натера да слети. А ти, и када најтеже буде, немој се уморити наше љубави луде. Обећај ми, вечно ћемо летети, колико је само лепо тебе волети. Волети срцем, волети душом и бити испуњен нашом срећом. Заљубих се у прелеп осмех, у те очи, очи зелене. Дивне као море, нежне као Сунце. Један твој поглед, мој осмех је већи. Грлиш ме... Док размишљам о срећи. Анастасија Кркљеш, IV1

Аутор илустрације: Тања Челебић, IV1 (школска 2017/18. година)

ЈЕДНА СЛИКА БЕЗ РАМА

Кажу ми да одрастем, али ја немам времена, јер живим у мислима кад сам био дете. Тако бежим од истине и лоших успомена. Још увек, са осамдесет четири године играм жмурке са братом и сестром, све док нас мама и тата не вичу да уђемо у кућу. Само постоји један проблем, не знам како да их нађем јер се не сећам њихових лица, или како да чујем родитеље када више не познајем њихов глас. Време није време, већ празно платно на којем ништа нисам насликао сем крви моје мајке и сестре. То стоји као последња ствар заглављена у моме сећању. Па пустим сузу и на кратко помислим да би можда било боље да се нисам сакрио испод јоргана.


ЛИТЕРАРНИ СОКАК _____________________________________________________________________________________ Аутор илустрације: Милош Ловрић, II2

СА ДРУГЕ СТРАНЕ ОГЛЕДАЛА Нисам могао зауставити смрт Зато је она љубазно зауставила мене Рекла је да ме води у следећи врт И да живот не може да увене Смрт је заправо ништа Она се не рачуна Само нас води на далека игралишта И даље исто изгледа круна Све остаје како је и било Ја сам и даље ја, ти си и даље ти Наш стари живот ништа није променило Шта смо били једно другом, то ће заувек трајати

ПОРУКА У БОЦИ Кренух и стадох. Окренувши се,око мене је сад већ обала Која ме благо посматра , Док ја својеглаво корачам ка морској тишини.

Нежна ствар ће бити таква заувек Њена љубав расте и када склизне И постане ништа, остаће јастук мек И слушати наше мисли долазне

Поглед на хоризонт , А све што видим у даљини је једна аура, Скромно ме позивајући да јој се придружим.

Назови ме старим познатим именом Причај о мени као што си причала и пре Немој на свој глас ставити окове сменом Проведи ме кроз наше авантуре

Промишљено настављам, Игноришући мисао да бих могла потонути И вратити се на почетак.

Чекам те и смишљам нове приче Постеља је топла и мекана Немој се плашити љубавниче Ова страна те чека да буде осликана

Услед олује кише, снега и ветра, Ми се најзад налазимо, Осећајући још већу привлачност.

Василије Ђилас, IV1 (школска 2017/18. година)

У инвазији импресија , Делили бисмо тренутке Желећи да трају вечно. А као мој мали недостатак, Попуњаваш ми самотну празнину Својим топлим сладострашћем. Сад већ решено , Заједно подстакнути, Прескачемо таласе и газимо по подлози Коју сами градимо, Крећући се ка броду, Ка броду,ка утопији. Катарина Дабетић, IV5

Аутор илустрације: Милош Ловрић, II2 7


МЛАДИ АРТисти _____________________________________________________________________________________

УМЕТНОСТ ВИЂЕНА ОКОМ ПОСМАТРАЧА Ликовни профил Ленке Ђурђевац Да ли је уметника могуће створити? Да ли се труд и упорност могу изједначити са талентом? Код Ленке до изражаја долази обоје. Немогуће је створити тако нешто без талента, али и без посвећености. Ако се довољно загледате, можете замислити уметникову руку изнад папира, која открива нову занимацију. Годинама, ова занимација не одлази, све док не постане део ње. Ленку цртање испуњава, али у њему види и изазов и стални напредак. Претпостављам да је свој највећи критичар. Она има и других хобија, на пример — тенис, али највише се проналази у цртању. Највећа жеља јој је да томе посвети своју будућност, па жели да упише ликовну академију. Ако схватимо колико емоција и сати уметник улаже у једно дело, разумећемо вредност Ленкиних радова.

Аутор цртежа: Ленка Ђурђевац, III2

Аутор текста: Ања Анастасија Влаховић, III2

8


ФЕСТИВАЛ СРЕДЊОШКОЛСКЕ КРАТКЕ ПРИЧЕ

_____________________________________________________________________________________

1. ФЕСТИВАЛА СРЕДЊОШКОЛСКЕ КРАТКЕ ПРИЧЕ Гимназија “Жарко Зрењанин” је у априлу 2018. године расписала конкурс за 1. Фестивал средњошколске кратке приче са циљем афирмисања кратке приче као књижевног жанра. Идеју за оснивање Фестивала иницирала је директорка школе — Татјана Кажић, са намером да се подстакне стваралаштво младих који деле заједничку љубав према писаној речи, као и неговање мултикултуралности међу средњошколцима. Конкурс је затворен 15. маја 2018. године, а учешће на Фестивалу узео је велики број средњошколаца са територије целе земље. Све приче шифроване су по редоследу приспећа, а шесточлани жири имао је тежак задатак приликом оцењивања радова. Наиме, сваки члан жирија је, од великог броја пристиглих прича, требао да издвоји и рангира пет најбољих у школској 2017/18. години. Жири Фестивала оцењивао је радове у следећем саставу: Бранислав Зубовић, секретар Фестивала поезије младих; Сања Брдар, професорка српског језика и књижевности, Марко Тошовић, модератор курса креативног писања прозе – Блогерама (Филозофски факултет, Нови Сад); Татјана Бјекић, професорка српског језика и књижевности; Јелена Вујовић и Младен Ђуричић (професори српског језика и књижевности и чланови организационог одбора Фестивала). Петочлани жири истакао је да су приче свих средњошколаца озбиљно написане и да свака од њих завређује посебну пажњу. Самим тим, тешко је било уврстити пет прича у ужи избор, а њихов уједначен квалитет додатно је отежао посао рангирања. Након што су збројени гласови свих чланова жирија, прва три места заузеле су оне приче које су, у оцени свих чланова, заузеле високе позиције. 1. место: Диоген Бабуц – Биће је ништа (јер подлеже постајању) – Гимназија „Михајло Пупин“, Ковачица; 2. место: Милош Медић – Заједничка радост (Гимназија и економска школа „Јован Јовановић Змај“, Оџаци); 3. место: Војин Ћировић – Јутро (Медицинска школа, Крушевац) и Сара Маринковић – Вида (Гимназија и економска школа „Доситеј Обрадовић“, Бачка Топола). Поред награђених, у свом саопштењу жири је похвалио све ауторе који су учествовали на овогодишњем конкурсу, уз поруку да наставе да пишу овако квалитетну кратку прозу. Због кратког временског рока и организационих проблема који су уследили, завршно вече 1. Фестивала средњошколске кратке приче је одложено, али су свим награђеним ауторима уручене дипломе и награде. Овом приликом испуњавамо и друго обећање, представљајући четири награђене приче у првом Билтену Фестивала. Искрено се надамо да ће приче, које смо одабрали и наградили, доћи до својих читалаца и да ће подстаћи друге средњошколце да пишу и узимају учешће на Фестивалу током наредних година. Организациони одбор 1. Фестивала средњошколске кратке приче 9


ФЕСТИВАЛ СРЕДЊОШКОЛСКЕ КРАТКЕ ПРИЧЕ _____________________________________________________________________________________

БИЋЕ ЈЕ НИШТА (ЈЕР ПОДЛЕЖЕ ПОСТАЈАЊУ) 1. место Сахрана двојице јунака и опело. Недовољно је људи који носе сандуке. Corvidae лете пробијајући ваздушне честице; лете већом брзином од јачине дувања бочног западног ветра. Поред врана, лете laridae. Двојица се пењу уз степенице; посматрају пределе града – Деузија; причају, помало ћуте па причају. Улазе кроз врата сећања на првој равнини степеничког простирања. Ствара се амнезија код Јозефа Садигоса. Порив! Појављују се слике телесног и умног развоја на излазу. – Успеваш ли да видиш? – Не, слеп сам – рече Јозеф. Док се пењу, разговорају и илуструју догађаје из прошлости. Они су полубраћа, а притом промућкане крви и гена. Полазиште: Јозеф је апстрактан, док Уве Мустафа-бег конкретан у разматрању. Улазе кроз капију сазнања. Наилазе на свест о постојању самосвести људског бића, и на свест о самом човеку који мисли и који се вара. Излазе са тог имагинарног подручја и дискутују о дискурзивном и интуитивном сазнању. Спомињу Августина. Уве говори, Садигос ћути. Пролазе кроз полумесечасти лук до света идеја. Разговарају о настанку простих идеја и самих чулних опажања, која бивају допуњена личним утисцима у којима искуство и разум имају одговарајућу улогу. Наводе примере из свакодневног живота, уз додатак примера о сложеним идејама. – Она векује миљушност, чар, дражест – рече Јозеф за Мустафа-бегову жену на излазу. Након дугачког подвига полубраће, Јозеф Садигос осећа у даљини равнину са капијом која води у свет каузалитета. Нису прошли кроз њу, већ су само расправљали; Јозеф спомиње да је битно схватити сопствени ефицијентни узрок, али је важно и постати то исто некој ствари или модусу, за живота. Уве Мустафа-бег започиње илустрацију каузалитета, дајући конкретни логички пример, који захтева високо апстрактно размишљање. На крају, чврсто стоји одредиште без капија, улаза, пролаза, врата, лука; равнину оличава једино тврди, до Господа високи зид, који је изграђен од чинилаца што садрже скупоценост и тврдоћу дијаманта, а раскош сафира. Исповедање Спаситељу. Признавање грешне душе која је наследила, наслеђује и увек ће наследити исконске грехове Адама и Еве. Закључују да степенице имају крај у њиховом прожимању; немају само оне. Читав облак прашине се створи; изнад облака лете laridae. Аутор приче: Диоген Бабуц Гимназија „Михајло Пупин“, Ковачица

10


ФЕСТИВАЛ СРЕДЊОШКОЛСКЕ КРАТКЕ ПРИЧЕ _____________________________________________________________________________________

ЗАЈЕДНИЧКА РАДОСТ 2. место

Стари, изгребани сат на мршавој руци, показивао је једанаест часова што је означавало крај агоније. Носилац тог сата се захвалио богу на завршеној другој смени. Није морао више да се претвара да је оно што, заправо, није. Није морао да буде љубазан према муштеријама. Могао је да буде оно што он заиста јесте, али за то је морао да сачека још мало. Напустио је и закључао продавницу у којој је радио за бедни изговор и плату. Док је возио, како је називао, добростојећу крнтију, самоуверено је натезао пљоску коју је увек имао код себе. Она је за њега била, једини прави пријатељ којег је имао. Код куће су га чекали жена и двоје малолетне деце. Они су знали да му се, када долази са посла, склоне са пута. На столу га је чекала оскудна, али свеже припремљена вечера. Јефтине виршле су му се топиле у устима. Осећао се гладно, само гладно. Жена га је упитала како је било напослу. То је изазвало бес у њему. Одакле јој право. Као да не зна да је сваки дан исти и да му живот пролази радећи за мимималац. Одгурнуо је столицу, и већ увежбано, уделио јој умерени шамар. Усавршио је тај покрет. Тело му је било у потпуности усклађено. Оштар звук ударца шаке о већ модро лице, пресекао је мртву тишину. Уследио је други, трећи. Једино што је прекривало ужас на женином лицу, била је његова шапа. Закључивши да је доста, направио је паузу и попио гутљај из пљоске. Жена, отрча у суседну собу и закључа врата. Осећао се живо. То је било оно што му је фалило. Уживао је у сваком тренутку, за њега, хармоније злостављања. Али, знао је да је то тек почетак. Био је њихов ред. Омањи дечак и девојчица, на чијем се лицу није могло препознати ниједно осећање. Серија удараца је уследила. Њега је мање тукао, јер га је мање мрзео. Након последњег чина, његове режиране представе, наредио им је да иду на спавање. Осећао је како придошла енергија стуји кроз њега. Осећао се феноменално. Сео је на поцепани кауч и упалио телевизор. Морао је да одгледа утакмицу свог омиљеног тима. Не би ово за њега било савршено вече без ње. Ујутру се пробудио одморан и спреман да буде оно што јесте. Доручак је прошао само са једним шамаром упућеном жени. Много боље од просечног доручка. Сео је у добростојећу крнтију и упутио се напосао. Возио је и гушио нервозу димом цигарете. Понео је пљоску. Тога дана јој је, поприлично, пружао пажњу. Задимљену кабину испунило је стакло и предњи део металик црногаутомобила. Било је једанаест сати. Жена и деца, спремала су се за његов долазак, када их је изненадио позив. Нема више агоније живљења, јецаја у кревету, крви на лицу. Готово је. Просторију у којој се налазио телефон, испунила је заједничка радост. Аутор приче: Милош Медић Гимназија и економска школа „Јован Јовановић Змај“, Оџаци

11


ФЕСТИВАЛ СРЕДЊОШКОЛСКЕ КРАТКЕ ПРИЧЕ _____________________________________________________________________________________

ЈУТРО 3. место

ВИДА 3. место

Откад је отворио очи, са јутарњом маглом која је замућивала његов вид, Џорџ је знао да ће бити добар дан. Познавао је добре дане по мирису који је допирао до његове собе. Мирис доручка, пецива са маслацем и најбоље пржене кафе која се могла купити. Спремио се, као по реду, навукавши своје кућне папуче и радостно је отишао до миришљаве кухиње. Гладећи своје дланове, осмехивао се изнад свеже хране, док се танка магла уздизала са обода шоље у којој беше кафа. Обожавао је оваква јутра, јутра где је све могуће и где човек осећа неисцрпну енергију природе око њега. Где сунчеви зраци, преламајући се преко удаљених планина, милују нежну траву која носи јутарњу росу. Или, где у некој страној, измишљеној земљи, поља лала простирући се у бескрај и њихови мириси, ношени топлим летњим ветром омамљиваху цео оближњи град. Волео је простоту таквога јутра, са обиљем зеленила свуда, чистим ваздухом и без живе душе на улицама.Блажено стање за човека са једноставним, скромним приниципима и жељама. Са уређеном брадом и брковима, обучен у најбоље одело које је имао, намирисан најскупљим мирисима које имаде у то време, али оним који би само ласкали његовој прилици, обукао је своје ципеле и узевши шешир и торбу запутио се на посао. Познати звук клепетања ђона о тротоар умирило га је још више, додајући у целокупни доживљај. Када беше пролазио покрај једног моста, поглед му привуче неки седи старац који не скидаше поглед са њега. У том тренутку када се њихови погледи сретоше, пробуди се Џорџ, поново од сна. Овога пута, прекривен картоном и поцепаним ћебетом, тресући се од зиме. – Нашао сам мало супе за тебе, Џорџ, знам да ниси јео неколико дана – проговори добри пријатељ његов који га познаваше дуго. Напокон схвативши да је све био сан, Џорџ узе топлу супу, и са сузама у очима је поче јести.

„Доктори кажу да шансе да наставиш постоје, само, нису сигурни да ли ћеш икада моћи да се вратиш у стару форму.“ Лежала је у кревету, и гледала кроз прозор у тамно, необично ведро небо. Бројала је звезде. „Али, рекли су да се још не напрежеш уколико желиш да се опоравиш. Ниси још у стању ни да устанеш из кревета.“ Вида погледа мајку продорно, усмери сву снагу на ноге и полако устаде. „Да сам њих слушала, и даље бих лежала у болници и чекала ампутацију.“ Тромим корацима се приближила прозору, и показала на звезде. „До тамо тако никад нећу стићи.“ Очи јој се напунише свим сновима за које је знала да замиру. Није било могуће да настави са пливањем, пропадала у кревету или не. Ноге су јој полако отказивале, и сама је знала да је те шансе мајка само измислила. „Видо, до тамо се не долази задртошћу. Колико је звезда које још не можеш да видиш. Допусти им да се саме открију.“ Мајка јој приђе и пољуби у очи. Вида је пратила сузним очима како напушта собу, све док није остала сама. Пливање. Пусти сан од магле. Трошила је то мало снаге у ногама на завеслаје, док је није потпуно исцрпела. Слабашним покретима се довукла до врата од собе. „Док не завршим у колицима“, помисли, „искористићу ноге колико ме служе“. Једва је дошла до базена испред куће. По води је играла месечина. „А док не завршим на њима, грабићу своје звезде.“ Ушла је у воду, и покушала да заплива. Трнци су јој испуњавали ноге. Једва је трпела, али је наставила да плива. Носила се кроз одсјај месечине, рукама је хрлила ка новим слаповима воде. Бол јој се полако увукла у подсвест. Једино што је осећала била је неизмерна жеља за животом. Сузе су остајале за њеним замасима. Испливала је један круг око базена. И још један. На небу, звезде су се полако гасиле. Није ни била свесна да је пливала до јутра. Ауторка приче: Сара Маринковић Гимназија и економска школа „Доситеј Обрадовић“, Бачка Топола

Аутор приче: Војин Ћировић Медицинска школа, Крушевац 12


РЕТРОСПЕКТИВА _____________________________________________________________________________________ Част да овековече школску славу ове године припала је Љиљани Медаков Салонски и Татјани Бјекић, професоркама српског језика и књижевности, и Драгани Ристић, професорки музичке културе. Ученици су на сцени оживели српску традицију, славили славу и дочекивали госте, играли старо српско коло и дочарали нам могућу сцену разговора пуног љубави, између младог Растка и његове мајке Ане. Казивали су Савине мудре речи, као и речи оних који су Светог Саву славили стиховима. Све то је пратила традиционална и духовна музика српског народа. И ова свечаност поздрављена је аплаузом и честиткама, као и свака претходна. То је највећа награда за оне који уложе свој труд, време и креативност како би Светосавска академија увек била нова и другачија. „Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, онај којим ходимо. Дим је живот наш, пара, земља и прах, за мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда!“ (Свети Сава).

СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА

Ауторке текста: Љиљана Медаков Салонски, Татјана Бјекић и Драгана Ристић У среду, 21. марта 2018. године, у Свечаној сали Гимназије одржано је „Вече светске поезије“ и на тај начин обележен је Светски дан поезије. Светски дан поезије УНЕСКО је прогласио 21.3.1990. године, са циљем промовисања читања, писања и објављивања поезије широм света, а наша школа ове године по први пут се прикључила обележавању тог значајног датума. Свечани програм су припремали професори српског, латинског и страних језика.

СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ

У априлу месецу обележена је 209. годишњица Гимназије “Жарко Зрењанин”, а тим поводом је, за госте и пријатеље наше школе, уприличен богат програм. На почетку свечаности, госте је поздравила директорка школе – Татјана Кажић. Она је истакла највеће успехе које су гимназијалци остварили током претходних годину дана и подсетила да се полако ближимо великим јубилејима – 210. година постојања и рада школе и 65 година постојања школског листа Млади дани. За ту прилику припремљена је изложба „65 година Младих дана“. Читав програм био је у знаку пролећа и песме, а управо поезија и јесте нешто по чему је препознатљив наш град. Зато је програм започет с песмом „Град на песниковој руци“ којом су учесници подсетили да се овог пролећа прославља 50 година од оснивања Фестивала (југословенске) поезије младих чији иницијатор је била наша школa. За свечани програм који је успешно спроведен у дело заслужни су гимназијалци, али и њихове менторке – Лидија Миљанић, Јасмина Милић и Драгана Ристић које су припремале овогодишњу академију. Стиховима и нотама гимназијалци су са школске сцене слали важне поруке о младости и пријатељству, а у том духу затворен је и свечани програм.

ДАН ШКОЛЕ

Редакција 13


РЕТРОСПЕКТИВА _____________________________________________________________________________________

ИНТЕРКУЛТУРАЛНИ ДИЈАЛОГ ЗА НЕСТАНАК СТЕРЕОТИПА И ПРЕДРАСУДА У мају месецу, седамнаест ученика наше школе отпутовало је у италијански град Лагонегро, у близини Напуља, где је реализован први део програма овогодишње размене ученика. Они су, током десетодневне посете Италији, били смештени у породицама својих домаћина, а на путу су их пратиле координаторке програма у нашој школи — професорке Снежана Шкрбић и Мира Бјекић. Откривање италијанске историје и културе гимназијалци су описали као незаворавно искуство: “Бити породица домаћин је велико задовољство, али и одговорност. Гост има прилику да упозна наше обичаје и културу, али и ми упознајемо њихову земљу. Веома је важно да гост осети топлину и поверење, а онда све креће својим током...” (Ања Лакушић, II2). “Размена ученика вам пружа различите могућности. Кроз учешће у оваквим програмима можете усавршити знање енглеског језика, открити историју друге земље, стећи нове пријатеље и добро се забавити” (Јована Пешић, II1). “Интеркултура ми је омогућила да боље упознам Италију и сазнам какав је живот наших вршњака у земљи о којој сам одувек маштала. Уживала сам у италијанској храни и музици, а притом сам стекла и пријатеље за цео живот” (Анђела Ускоковић, II1). Учесници размене на аеродому у Будимпешти У октобру месецу догодила се и узвратна посета ученика из Лагонегра који су недељу дана боравили у Врбасу, а наши ученици су се показали као прави другари и одлични домаћини. У активностима су их пратили и учесници прошлогодишње размене, па се једна од ученица присетила свог искуства: „Иако је било заструшујуће отићи сам у страну земљу, живети са непознатом породицом и суочити се са другачијом културом, те две недеље биле су прожете догађајима, искуствима и успоменама које остају у најлепшем сећању и које су овековечене хиљадама како не бих заборавила ни тренутак ове размене“ (Андријана Пиндовић, IV6).

11. UNESCO КАМП “МОЈ ГРАД – ТО САМ ЈА” Кикиндска гимназија „Душан Васиљев“ је ове године, у периоду од 21. до 25. новембра, организовала 11. по реду UNESCO камп „Мој град – то сам ја“. Тема овогодишњег дружења дефинисана је насловом „Пут око света“, а кикиндски гимназијалци су на кампу угостили ученике из пет градова у региону. На путу кроз креативан рад, заједничке пројекте и дружење окупили су се ђаци из Србије, Македоније, Румуније и Републике Српске, а кикиндска гимназија је постала део мреже школа које промовишу основне циљеве међународне организације UNESCO – људска права, толеранцију и боље међусобно разумевање. Нашу школу су ове године на UNESCO кампу представљали ученици другог разреда Милена Никитовић, Алекса Загорац и Лазар Перовић са менторУчесници на кампу у Кикинди ком проф. Миром Бјекић. Кроз пет дана они су упознали Кикинду, путовали кроз време у кикиндском музеју, учествовали на Совембру и посетили Београд. Све активности су снимљене и ђаци су имали задатак да направе филмове, који су постављени на друштвену мрежу „Инстаграм“. Ауторка текста: Мира Бјекић, проф. 14


РЕТРОСПЕКТИВА _____________________________________________________________________________________

СУСРЕТ СРЕДЊОШКОЛАЦА НА КВИЗУ ЗНАЊА “КАТАПУЛТ” На иницијативу Ученичког парламента Гимназије “Жарко Зрењанин”, 6. децембра 2017. организован је први по реду квиз знања „Катапулт“. У знању из опште културе надметали су се гимназијалци из Србобрана, Руског Крстура и Врбаса. “Катапулт” је замишљен као такмичење на којем ће се, једном годишње, окупљати и дружити средњошколци из окружења, а првобитна идеја за настанак овог квиза није само такмичење, већ и успостављање добрих контаката између средњих школа. У реализацији првог “Катапулта” учествовало је неколико ученика и професора наше школе, а за организацију квиза били су задужени професорка социологије — Марија Сабо и професор српског језика и књижевности — Младен Ђуричић. Велику подршку у организацији пружиле су и компанија „Медела“ и млекара „Дана“ које су обезбедили део награда за учеснике. Редакција

ХУМАНИТАРНИ КОНЦЕРТ ЗА НАТАШУ ГАЈДОШ У сали биоскопа “Југославија”, 12. марта 2018. одржан је Хуманитарни концерт за Наташу Гајдош. Иницијативу за одржавање концерта дале су ученице Јелена Марковић и Силвија Лежаја, а циљ ове акције било је прикупљање новца за протезу која је Наташи неопходна. Ученици су, уз помоћ професорке музичке културе – Драгане Ристић, припремили пригодан програм за ову прилику, а њиховој акцији су се придружили и представници Средње школе са домом ученика “Петро Кузмјак” из Руског Крстура, као и ССШ “4.јули” из Врбаса. Средњошколци су се ујединили са хуманим циљем и за публику у биоскопу “Југославија” приредили незаборавно вече. Сва прикупљена средства прослеђена су породици Гајдош. Јелена Марковић, IV2

УСПЕШНА ГОДИНА ЗА ЕКОЛОШКУ СЕКЦИЈУ Као члан еколошке секције која је ове године учествовала у пројекту “За чистије и зеленије школе у Војводини” издвојила бих неколико активности које су на мене оставиле највећи утисак. Од свих активности, посебну пажњу завређује предавање одржано у Свечаној сали наше школе на тему рециклаже лименки. Након њега уследило је постављање кутије у које су ученици одлагали рециклажни отпад и на тај начин почели смо да развијамо свест о очувању животне средине. Крајем прошле године одржана је радионица у којој су чланови секције правили новогодишњу јелку и Снешка Белића од материјала за рециклажу. На тај начин, показали смо како се отпад може користити у сасвим другачије сврхе. Осим тога, у ходнику школе смо припремили и сталну изложбену поставку, где је кроз едукативне паное предочено како животна средина утиче на здравље људи. Такође, постављени су календари са актуелним дешавањима и датумима у области екологије, а уређен је еколошки кутак у учионици биологије. Ово су само неки од догађаја који су обележили рад еколошке секције у претходној години. Сви њени чланови на делу су показали своју велику љубав према екологији, а у томе им је у великој мери помогла менторка, професорка биологије – Ана Перишић. Марија Самарџић, IV6 15


РЕТРОСПЕКТИВА _____________________________________________________________________________________

„КРЕАТИВАН ЧОВЕК МОТИВИСАН ЈЕ ЖЕЉОМ ДА ПОСТИГНЕ, А НЕ ДА ПОБЕДИ ДРУГЕ“ Успеси гимназијалаца на такмичењима у школској 2017/18. години Протекла школска година у нашој школи остаће упамћена по многобројним успесима које су гимназијалци постизали на општинским, окружним, међуокружним и републичким такмичењима. Успеси су се низали један за другим, а било их је толико да је немогуће на једном листу папира истаћи сваки понаособ. Зато смо покушали да издвојимо оне највеће и да их на овом месту сачувамо од заборава... На Школском државном првенству у пливању које је у новембру месецу одржано у Крагујевцу, Гимназију је представао Лука Ераковић, ученик одељења III1. Он је освојио златну медаљу у дисциплини делфин на 100m, за коју се надметало чак 28 средњих школа са територије целе Србије. Наш представник издвојио се као најбољи међу њима и по ко зна који пут показао да му нема равних у овом спорту. На међународном такмичењу из рачунарске и информатичке писмености „Дабар“, главоломке са дабровима решавало је 330 ученика наше школе, а чак десет њих пласирало се на државни ниво такмичења. Међу 400 најбољих одабрани су: Павле Раонић I4, Богдан Илић I4, Дејан Варагић I4, Милена Никитовић I4, Милана Вујичић I5, Анђела Павићевић I5, Лена Пјешчић I5, Марко Недић III5, Јелена Самарџић, III6 и Јована Ковачевић III6. Такмичење су организовали професори рачунарства и информатике – Игор Лазаревић, Весна Никитовић и Светлана Мандић. Добар успех ученици су показали и на такмичењу из програмирања, где је петоро њих остварило пласман на окружни ниво такмичења. Међу најбољим такмичарима истакли су се: Светлана Крунић II4, Марко Недић III5, Матија Ускоковић IV1, Балша Цамовић IV6 и Душан Шишарица IV6, које је за такмичење припремала проф. Светлана Мандић. Крајем прошле године у Црногорском културном центру у Ловћенцу одржана је Друга покрајинска смотра рецитовања на црногорском језику, а прво место на овом такмичењу освојила је Маша Билић, која је награђена едукативним путовањем на Цетиње. Њу је за такмичење припремала проф. српског језика и књижевности — Лидија Миљанић. У марту месецу одржан је јубиларни, XX Меморијални турнир „Перица Ачански“ на којем су снаге одмериле четири средње школе из окружења. Екипу наше школе чинили су: Илија Пањковић, Андрија Рогановић, Бранко Предовић, Ђорђе Бабић, Лазар Стојичић, Мартин Шмит, Душан Јокић, Стефан Берат, Душан Рашета, Богдан Ковачевић и Марко Вујичић. Рукометаше је за такмичење припремала проф. физичког васпитања — Сузана Митровић, а они су у финалу турнира одиграли квалитетну утакмицу и показали изузетан таленат за овај спорт. За то су награђени првим местом и златним пехаром са јубиларног XX турнира. На Међуокружном такмичењу из хемије које је у априлу месецу одржано на Природноматематичком факултету у Новом Саду, нашу школу су представљали Михало Макша, III1 и Милена Никитовић, I4 (остварен пласман на републички ниво), чија је менторка била проф. Мирјана Вујичић. Средином априла месеца у Шестој београдској гимназији одржано је Републичко такмичење из енглеског језика на које су изузетне резултате постигли: Сара Вртунски IV1 (менторка проф. Хајналка Бајор Грандић), Милан Полић IV6 (менторка проф. Бранка Прекић) и Михајло Контра IV2 (менторка проф. Вера Гуљаш). На републичко такмичење Књижевна олимпијада пласман је остварило петоро ученика: Бојан Њежић, Марија Станков и Жељана Перлић (менторка проф. Јасмина Милић); Ивана Врекић и Бранислав Бикицки (менторка проф. Лидија Миљанић). На републичком такмичењу они су показали завидно знање, а Ивана Врекић заузела је треће место у Србији. Изузетан успх остварен је и на Републичком такмичењу из српског језика и језичке културе, где је школу представљао ученик првог разреда — Никола Миловић, којег је за такмичење припремала проф. Јасмине Милић. Редакција

16


СПОРТ _____________________________________________________________________________________

ИНТЕРВЈУ: ЛУКА ЕРАКОВИЋ “За све је потребна воља и добра организација, али важну улогу играју и људи око тебе”

Лука Ераковић је ученик четвртог разреда наше школе, а од малих ногу успешно тренира пливање за ПК “Делфин”. Од 2016. године представник је Србије у спорту којим се бави, а на државним такмичењима редовно узима медаље. Поред тога што се професионално бави спортом, он је одличан ученик и пожртвовани пријатељ, а због свих тих квалитета наш је саговорник у новом броју Младих дана. Будући да су сви у Гимназији упознати са твојим изузетним спортским резултатима, може се с правом рећи да си најуспешнији спортиста у генерацији, а несумњиво и у школи. Када сагледаш све своје досадашње успехе, који од њих би посебно издвојио? Моји најзначајнији резултати у последње време су улазак у репрезентацију Србије 2016. године и одлазак у Крањ. Исте те године представљао сам репрезентацију Војводине у Бањалуци, а годину дана касније и у Подгорици. На тим првенствима освојио сам доста медаља, и оне остају да сећају на све успехе. Поред тога што активно тренираш, ученик си четвртог разреда Гимназије и самим тим у обавези си да ускладиш спорт са школом. Како успеваш да будеш успешан на свим пољима истовремено? Велику помоћ пружају ми родитељи, пријатељи, као и професори који ми излазе у сусрет. За све је потребна воља и добра организација, али важну улогу играју и људи око тебе.

Зашто је данас важно да се млади људе баве спортом? Бављење спортом веома је значајно, превасходно због тога да би се правилно развијали, неговали здравље и такмичарски дух, стицали нове пријатеље. Познато је да млади спортисти углавном имају своје идоле. Да ли их имаш и ти, и шта они представљају за тебе? Наравно да имам идоле. Као и за већину пливача, за мене је то Мајкл Фелпс јер је најбољи у овом спорту. Одувек су ме мотивисали његови успеси и трудио сам се да будем попут њега. Претпостављам да, када је реч о спорту и даљем школовању, имаш озбиљне планове за будућност. Да ли си одлучио у ком правцу ћеш наставити своје школовање? Мој план је, наравно, да након Гимназије наставим да се бавим спортом и да упишем факултет. Надам се да ће то бити Факултет техничких наука у Новом Саду – смер Рачунарство и аутоматика. Разговарао: Аљоша Дулетић, IV1 17


ПУТОПИС _____________________________________________________________________________________

СЕВЕРНА ИТАЛИЈА – ПУТОПИС ИЗ ЂАЧКОГ ПЕРА Екскурзија генерације матураната 2018/19. догодила се у најлепшем периоду године – јуну месецу, а дестинација је била Италија – држава у облику чизме коју у светским путописима називају “земљом историје, хране, моде и темпераментних људи”. Путовање је трајало шест дана, од 4. до 9. јуна, током којих је наша генерација обишла осам градова северне Италије и доживела незаборавну авантуру коју ће, сви који јој припадају, памтити до краја живота. Ту авантуру, препуну лепих успомена (осмеха, радости, љубави, загрљаја, музике, песме и фотографија које су трајно сачуване у генерацијском албуму), дочараћемо крећући се путевима којима су корачали наши матуранти, дан по дан... Први дан пута започео је рано ујутру, када смо преко Хрватске и Словеније, кренули ка Трсту. Овај град нас је својом богатом историјом, прелепим грађевинама и погледом на море оставио без даха. Обишли смо његове најзначајније локалитете, а пред крај дана коначно смо стигли у летовалиште Лидо ди Језоло, одакле смо већ сутрадан наставили пут ка Верони – граду љубави. Верону смо открили као центар културе у којем се налази много палата, споменика и других знаменитости. Ипак, као и већина других туриста највише смо се задржали код Јулијине куће и споменика који већ деценијама уназад подсећају на познату причу о несрећној љубави двоје младих. Трећег дана смо посетили Фиренцу која нас је потпуно очарала. Шетња кроз овај град деловала је као корачање кроз једну историјску епоху. Највише смо се задржали у срцу Фиренце, где се налази прелепа катедрала Санта Марија дел Фјоре изграђена од три врсте мермера. У њеној близини је трг Сињорија – велика галерија на отвореном, са величанственим скулптурама. Следећег дана уследила је посета Болоњи, Сан Марину и Равени, док је последњи дан путовања резервисан за Венецију, град који смо сви жељно ишчекивали да видимо. Тамо смо шетали поред чувеног канала Гранде и обишли трг Светог Марка, да би на крају стигли и до цркве “Santa Maria della Salute” испред које смо направили најлепшу групну фотографију. Управо то место, вишеструко важно за нашу књижевност и културу, било је последња тачка на мапи нашег путовања. Сва ова места употпунила су магију и учинила екскурзију незаборавном. Ипак, у нашем сећању неће остати само градови које смо обишли, већ и дружења по хотелским собама, незаборавне ноћи на плажи уз гитару, одлична забава у аутобусима и други догађаји који свакој ученичкој екскурзији дају уникатни печат. Ова наша је због многих ствари била јединствена и сигурно је да ћемо је целог живота с радошћу и сетом препричавати. Испред цркве “Santa Maria della Salute” у Венецији

Марија Цветићанин, IV4 18


ПУТОПИС _____________________________________________________________________________________

СЕЋАЊЕ НА ВРОНСКОГ Рус Карен Шахназаров режирао је серију „Ана Карењина — Сећања Вронског“, која представља адаптацију и на неки начин „наставак романа“ Лава Николајевича Толстоја „Ана Карењина“. Главни јунак, гроф Вронски, 1904. године, након тридесет година од трагичне смрти Ане Карењине, нашао се, ношен вихором руско-јапанског рата, у једном манџуријском селу. Након рањавања лечи га војни лекар Алексеј Карењин, син Ане Карењине и њеног супруга Карењина. После тог сусрета, Вронском навиру болна сећања на љубав према Ани Карењиној...

Николај Николајевич Рајевски (1839—1876)

А стварност је, заправо, била сасвим другачија. Лав Николајевич Толстој је градио лик Вронског према руском племићу, грофу Николају Николајевичу Рајевском, пуковнику, који је је постао нераздвојни део историје поморавског краја и никада није могао боравити у неком манџуријском селу. Пуковник, гроф Николај Николајевич Рајевски је био добровољац у отаџбинском српско–турском рату, вођеном 1876/77. године за ослобађање Срба од вековне турске власти. Пуковник Рајевски је погинуо у јеку борби, 21. августа 1876. године код села Горњи Адровац, недалеко од Алексинца. Након погибије, сахрањен је у порти поморавског манастира Свети Роман. Мајка пуковника Рајевског после неколико дана дошла је са жељом да ковчег са телом погинулог сина пребаци и сахрани у родну Разумовку, која је припадала Кијевској губернији. Храбром добровољцу, пуковнику Рајевском, у Београду је приређен достојанствен испраћај са Савског пристаништа. Дунавом до Црног мора и даље, пребачен је и сахрањен у родном месту. До данашњег дана у порти манастира Свети Роман, гробно место пуковника Рајевског је обележено и отргнуто од заборава. На месту погибије, 2. септембра 1903. године, руска племкиња, тетка погинулог пуковника Рајевског, Марија Рајевски подигла је спомен – цркву Свете Тројице, познатију код мештана овог краја под именом Руска црква. Поводом 125 година од погибије пуковника Рајевског, Министарство иностраних послова Републике Руске Федерације донирало је средства за доградњу ограде и врата порте цркве Свете Тројице. Ауторка текста и фотографија: Љиљана Марић, проф. 19


ЗАБАВНИК _____________________________________________________________________________________

УКРШТЕНИЦА: ИВО АНДРИЋ 1. Наслов Андрићевог романа у којем се описују конзулска времена у Травнику; 2. Наслов беседе коју je Андрић написао поводом доделе Нобелове награде за књижевност 1961. године; 3. Касаба у којој се одиграва радња романа На Дрини ћуприја; 4. Град у којем Андрић уписује и завршава гимназију; 5. Име јунакиње романа На Дрини ћуприја која је успешно водила вишеградски хотел, а са којом се Андрић спријатељио управо на том месту; 6. Назив улице у Београду, у којој је Андрић живео до 1958. године и на том месту написао своје велике романе – На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица; 7. Наслов кратког ромaна из 1954. године који се сматра Андрићевим ремек-делом; 8. Име Андрићевог јунака који се првобитно јавља у приповеткама из 1921. и 1936. године, а затим и у роману На Дрини ћуприја где га писац описује као касабалијску луду која се заљубљује у прелепу Пашу из Душча; 9. Други назив за врсту „пореза“ који су морали да плаћају хришћани на територији Османског царства, а који се реализовао тако што су Турци отимали младу мушку децу и одводили их у „јањичаре“; 10. Назив места у којем је, због своје повезаности са организацијом „Млада Босна“, Иво Андрић ухапшен након Сарајевског атентата; 11. Река која се спомиње у уводном делу романа На Дрини ћуприја, а чије је коначно одредиште ушће у Дрину које се налази у Вишеграду; 12. Име једног од најпознатијих римских песника који ће у прогонству написати чувено дело Epistulae ex Ponto чији наслов кореспондира са Андрићевом књигом стихова у прози – Ex Ponto; 13. Имена близанаца који су – према легенди – жртвовани тако што су живи узидани у ћуприју на Дрини како би се њена градња успешно довршила; 14. Име Андрићеве супруге, костимографкиње Народног позоришта у Београду, са којом се венчао 1958. године. Аутор укрштенице: Младен Ђуричић, проф.

20


Милош Ловрић, II2

Награђена фотографија Марка Лазовића, IV4 на фото-конкурсу Разгледница из школске библиотеке у организацији Друштва библиотекара Србије (школска 2017/18. година)

Милош Ловрић, II2

Милош Ловрић, II2

Сара Хромиш, I2


ГОДИШЊАК 2017/18.

IV1 — Невена Малетин, Слободанка Мусић Грубјешић и Марија Сабо

IV2 — Јасмина Милић

IV3 — Снежана Игњатовић Банацки

IV4 — Благоје Ераковић и Слободан Ногавица

IV5 — Емина Везмар Гајдош

IV6 — Јелена Матовић и Сенка Бајчета