Ана Стјеља: „Духовна ризница Србије: српске цркве и манастири“

Page 1

ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Православне цркве и манастири

1


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

ЕДИЦИЈА

Pизница Ана Стјеља ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ православне цркве и манастири

Издавач Удружење за промоцију културне разноликости „Alia Mundi“ udruzenje.alia.mundi@gmail.com https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi Фотографија на корицама Фреска у калоти крстионице, манастир Жича Wikimedia Italia Штампа Digital Art Company Тираж 200 ISBN 978-86-81396-00-1

2

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Ана Стјеља

ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ православне цркве и манастири

Београд, 2018.

Православне цркве и манастири

3


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

4

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

ПРЕДГОВОР

Књига „Духовна ризница Србије: православне цркве и манастири“ настала је на основу дугогодишњег истраживања и прикупљања података о историјату српских православних цркава и манастира, и чине је текстови који су објављивани у српској штампи у периоду од 2010. до 2016. године. Већина текстова о српским православним црквама и манастирима објављена је у периоду од 2010. до 2015. године у оквиру рубрике „Упознајмо Србију“ листа „kWh“, тадашњег званичног штампаног гласила Електропривреде Србије. Неколико текстова је објављено у магазину „Одбрана“, часопису „Православље“ и у „Магазину“, недељном додатку листа „Политика“. У књизи је укупно обрађено педесет српских православних светиња. Када су цркве у питању, посебно се водило рачуна о одабиру мање познатих, те са историјског и архитектонског аспекта занимљивих цркава, какве су цркве брвнаре и пећинске цркве. Што се манастира тиче, у књизи су представљени манастири свих епархија, чиме се водило рачуна да подједнако буду заступљени манастири свих крајева Србије. Посебно су бирани манастири који се издвајају својим историјским, архитектонским и културноисторијским значајем. Овом књигом се свакако даје изврстан допринос проучавању историјата српских православних светиња, а текстовима који су написани у форми кратких есеја, наглашава се како историјски, културни, тако и духовни значај српских православних цркава и манастира за српски народ, као кључни елемент за развој његове културе, просвете и духовности. Др Ана Стјеља

Православне цркве и манастири

5


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

6

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Књига „Духовна ризница Србије: православне цркве и манастири“ се објављује поводом 820 година од обнове манастира Хиландар1 у сећање на 1198. годину када су Стефан Немања (у монаштву Свети Симеон) и његов син Свети Сава обновили највећу ризницу српске средњовековне културе и духовности.

1 Манастир Хиландар је изградио грчки монах-светогорац, Георгије Хиландарио. (Прим. аут.)

Православне цркве и манастири

7


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

8

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

„Шта год ткаш, везуј концем за небо.“ Свети владика Николај Велимировић

Православне цркве и манастири

9


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

10

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Цркве, цркве брвнаре и пећинске цркве

Православне цркве и манастири

11


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

ЦРКВА ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ У ПРАХОВУ Православне цркве и манастири

12


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовним трагом римске Аквеје

Н

а десној обали Дунава, у близини Неготина, налази се село Прахово, које својом дугом и занимљивом историјом привлачи пажњу. Сазнања о постојању овог насеља, сежу све до римског доба. Некадашњи латински назив овог места је Аd Aquis, а на његову старост упућују и трагови старог утврђења, локалитет Селиште, као и Стара Капела. Ово место које датира још из римског доба, краси и један духовни споменик – Црква Вазнесења Господњег, сазидана 1872. године. Првобитно се на том месту налазила стара црква брвнара, посвећена Светом великомученику Димитрију, али време њене градње није познато. Чувени српски етнолог, Тихомир Ђорђевић, у свом делу „О народном животу Срба“, оставио је траг о овој тимочкој светињи, наводећи да је стара црква брвнара у Прахову изграђена и освештана 1731. године, дакле у периоду када је укинута турска, а успостављена аустријска власт. То је уједно био и период масовног грађења православних богомоља у Србији. Истраживања Тихомира Ђорђевића, поткрепљује и турски пописни дефтер из 1734. године у коме се наводи да је највећи порески обвезник у селу Прахову био свештеник Преда Данилов. Да је на простору данашњег села Прахово одавно постојало упориште хришћанства, сведочи и податак да су у 2. веку, у граду Децибалуму (код данашњег Прахова), под влашћу цара Трајана, мученички пострадали Ахеј и Гаија, а да се на почетку 4. века, на простору града Аквеје, а данашњег села Прахово, налазило седиште хришћанске епископије. Православне цркве и манастири

13


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

За историјат цркве у Прахову, значајна је 1895. година када су плац на коме се она налазила, купила браћа Поповић која су имала врло личан разлог за ову одлуку. Наиме, на овом плацу, сахрањен је њихов деда Ђорђе Поповић, који је након ослобођења од Турака био први праховски свештеник. За градњу нове цркве у Прахову били су заслужни пре свега мештани који су својим добровољним прилозима, како у новцу, тако и у житу, кукурузу, камену и гредама, помогли изградњу ове цркве. Грађевински предузимач је био Лазар Франковић са оцем. На часној трпези, налази се и натпис који сведочи о градњи ове цркве. У време градње, београдски трговац Ристо Паранос и праховски сељак Јован Н. Предић цркви су даровали црквено звоно, које се и данас користи. Према архитектонском стилу, црква у Прахову припада типу уобичајеном за црквене грађевине у Кнежевини Србији. Црквени храм, саграђен је у облику триконхоса, са звоником на западној страни. У првобитном периоду, кров главног дела грађевине и кров звоника, били су прекривени лимом да би потом лим био замењен црепом. Црквени звоник је четвороугаоне основе и у његовом подножју је направљен главни улаз у цркву. На улазу, двокрилна врата и лунета портала, направљени су од пуног дрвета. Простор наоса је добро осветељен захваљујући природној светлости која допире кроз лучно завршене отворе на бочним странама зидова. Олтарски простор чине травеј и олтарска апсида, који су одвојени од наоса иконостасном преградом. На западном зиду, уместо прозора, налазе се две плитке слепе нише. Храм Вазнесења Господњег у Прахову, поседује и вредан иконостас. Дрворезбарске радове у храму израдио је предузимач приликом изградње саме цркве.

14

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Иконостасна преграда, изграђена је у неокласицистичком стилу, са позлаћеним декоративним елементима међу којима преовладавају мотиви винове лозе, лире, руже и црне вазе. Иконостас је подељен хоризонтално, у три зоне. За израду икона био је задужен Сава Радонић, а саме иконе осликавају стил црквеног сликарства. Старозаветне сцене попут Жртвовања Исаковог, или приказ Мојсија пред неопалимом купином само су неке од икона које красе северни, односно јужни парапет. Средишњу зону иконостаса чине композиције из циклуса Великих празника (Рођење, Крштење и Васкрсење Христово). Иконостас се завршава великим крстом са представом Распећа, поред кога се налазе овални медаљони са Богородицом и Светим Јованом Богословом. Црква у Прахову поседује и ризницу вредну помена. У цркви су, сачуване четири покретне иконе Светог Саве, Светог Стефана Првовенчаног, Светог Николе, као и икона Светог Јована Крститеља. Претпоставка је да су све ове иконе део истог аутора. Поред ових, у црквеној ризници, налази се и осам руских икона, а сачувана је и једна дарохранилица од сребра, као и сребрна кадионица. О некадашњем богатству црквене ризнице сведочи инвентар покретног имања из 1898. године. О значају цркве у Прахову, како духовном, тако и културно-историјском, говори у прилог и податак да је црква 2009. године постала и предмет истраживања студената Катедре за историју уметности при Филозофском факултету у Београду. Након спроведеног истраживања (под вођством проф. др Ненада Макуљевића) у оквиру студентске праксе, од прикупљеног истраживачог материјала, формирана је документација под називом „Досије Прахово“. За само село Прахово и његов духовни живот, од

Православне цркве и манастири

15


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

значаја је била 2009. година када је црква реконструисана и поново освештана. Те године, обновљену цркву, пред Крстовдан, освештао је Епископ тимочки господин Јустин. Захваљујући мештанима села, посебно онима који живе и раде у иностранству, црква је добила своје ново рухо, а поред ње, у црквеној порти изграђена је и чесма која је такође освештана. Црква у селу Прахово је прави пример народног задужбинарства и развијене свести људи о потреби да обнављају цркве и не дозволе да српске духовне светиње нетрагом нестану. Храм Вазнесења Господњег у Прахову, пратећи духовни траг римске Аквеје, сведочећи о далекој прошлости и развоју хришћанства на некада античким просторима, а данас простору источне Србије, данас стоји као духовни узор свим мештанима села Прахово, али и онима који ово место походе у потрази за миром и спокојем, како би вером окрепили своје душе.

16

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

ЦРКВА СВ. АНДРИЈA ПРВОЗВАНОГ НА ДЕДИЊУ17 Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Чувар традиције племићке Србије

П

о угледу на цркву манастира на Тресци у Македонији и цркву у манастиру Студеницa, изграђена је Краљевска капела Св. Андрeјa Првозваног која чини духовни украс дворског комплекса на Дедињу. За њену изградњу заслужан је краљ Александар I Карађорђевић. Oн је 1923. године ангажовао краљевског архитекту Живојина Николића, коме је при пројектовању несебично помагао руски академик Николај Краснов са Руске краљевске академије. Црква је грађена од личних средстава краља Александра I, а подигнута је у исто време кад и Краљевски двор. Приликом рада на изграђивању цркве, краљевски архитекта је користио цртеже цркве краља Милутина, из Збирке Његовог Височанства Александра I која је настала као резултат Краљевске археолошке експедиције спроведене 1922. године. Циљ те експедиције је био да се обиђу српски средњовековни манастири и прикупи што више фресака ради репродукције у цркви Св. Ђорђа на Опленцу. Црква Св. Андреја Првозваног грађена је у српсковизантијском стилу. Зидана је на темељима од бетона, а њени зидови од опеке обложени су белим каменом са острва Хвара. Под је од оникса који је вађен из Дворског мајдана, из села Бањица (девет километара удаљеног од Пећи). Улазна врата су од храстовине, изрезбарена средњовековном орнаментиком и бронзом украшеним орловима. За иконостас ове цркве везанa je једна занимљивост. Наиме, краљ Александар I је имао жељу да црква

18

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

буде грађена у стилу немањићких задужбина, те му је био неопходан један аутентични иконостас који би у целини био уграђен у цркву. С обзиром на да такав иконостас није било могуће пронаћи у Србији, краљу је у помоћ притекла румунска краљица Марија (мајка принцезе Марије, супруге краља) која је на једном од својих путовања у Цариград имала прилику да види како Турци продају реликвије и црквене предмете из крајева које су некад насељавали Грци. Након што је краљ Александар I своју супругу и њену мајку послао у Цариград, и након што су оне одабрале аутентичне дрворезе за иконостас, комплетиран је највећи део иконостаса. Слично се догодило и при одабиру царских олтарских двери. Било је тешко пронаћи олтарске двери које би ишле уз одабрани иконостас тако да је краљ Александар I, трагом једне књиге о византијској уметности, дошао до слике старих царских врата из 15. века. Како су се царске двери налазиле у Паризу, у оквиру једне приватне збирке, краљ је морао да упути свог изасланика у Париз. Нажалост, и поред највећих залагања, царске двери нису могле бити откупљене те је краљ наредио да се оне израде према слици коју је видео у поменутој књизи. Склопљени иконостас није био висок јер се водило рачуна о томе да се у целости види фреска Мајке Божије која се налази изнад иконостаса. Академик Николај Краснов био је задужен за скице за престо у олтару, свећњаке и завесе за царске двери. За израду икона којих укупно има 23 заслужно је Удружење уметника Београд. Дворска капела на Дедињу осликана је најлепшим фрескама српских манастира. Краљ Александар I је за овако важан подухват одабрао групу сликара које су махом чинили руски емигранти. Радови у цркви су трајали 36 месеци, а 1936. године црква је била опремљена свим потребним богослужбеним

Православне цркве и манастири

19


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

предметима. Ни цркву Св. Андреја Првозваног није мимоишла судбина коју су, кроз историју, делиле готово све српске светиње. У храму се није вршило богослужење дужи низ година. Овакво стање се променило доласком престолонаследника Александра II Карађорђевића. Доласком на Двор, престолонаследник Александар је обновио светињу и крсну славу Св. Андреја Првозваног, угледајући се тако на своје претке. Храм је освештао Његова Светост Патријарх српски господин Павле чиме је уједно и обновљен богослужбени поредак. Дворски комплекс на Дедињу са краљевском капелом Св. Андреја Првозваног данас представља једну од значајнијих туристичких атракција Београда. Осим историјског значаја и уметничке лепоте, она сведочи и о очувању традиције племићке Србије.

20

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

ЦРКВА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА21

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовни завет кнеза Милоша

С

мештена у живописни крајолик београдског Топчидера, на месту где је некада била густа шума, црква Св. Апостола Петра и Павла тихује, сећајући се прохујалих векова и поклањајући се сенима свог задужбинара кнеза Милоша. Овај знаменити српски владар био је познат по свом задужбинарству, подигавши бројне цркве, али му је, од свих задужбина, Топчидерска црква била најдража. Постоји предање које говори о томе који је био повод да кнез Милош подигне цркву на Топчидеру. Кнез Милош је, поштујући народну традицију, у знак захвалности Богу због тога што се, након супротстављања Карађорђу, спасио погубљења, одлучио да подигне задужбину управо на месту где је требало да буде погубљен. Пошто је избегао смрт, кнез Милош се заветовао да ће на том месту подићи цркву, и тај свој духовни завет је испунио чим је ступио на власт. Црква Св. Апостола Петра и Павла, грађена је у периоду између 1832. и 1834. године и све до 1863. године служила је као дворска капела кнеза Милоша Обреновића. Ова црква има посебан значај јер осим тога што представља најстарију сачувану београдску цркву из периода обновљене Србије, она такође представља и важан споменик културе који сведочи о догађајима из времена стварања и организовања државног и црквеног живота у обновљеној Србији. Градња Топчидерске цркве започета је након изградње Милошевог конака 1830. године. У њој су учествовали познати неимари тог времена Јања

22

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Михаиловић и Никола Ђорђевић, а све под надзором Томе Вучића Перишића. При изградњи своје задужбине, кнез Милош је показао изузетну штедљивост која се првенствено огледала у коришћењу материјала. У употреби су биле надгробне плоче узете се једног старог гробља за које се претпоставља да се некада налазило у близини места на коме је подигнута црква. Те надгробне плоче, највероватније из 17. или 18. века, биле су без натписа и са извесном орнаментиком. Једна од тих плоча је узидана са северне стране црквеног торња. Црква Св. Апостола Петра и Павла је грађевина без кубета, са високим каменим торњем који се уздиже над западном фасадом храма и одликује се једноставношћу. Унутрашњу декорацију цркве чини веома вредан иконостас. Први иконостас Топчидерске цркве израђен је између 1834. и 1837. године и у његовој изради је учествовало више иконописаца из 19. века. Међу њима се истичу Константин Лекић и Јања Молер који је насликао 13 празничних, 13 апостолских и 9 престоних икона. Садашњи иконостас израдили су познати сликари Стева Тодоровић и Никола Марковић. По својој лепоти, уметничкој вредности, колориту и резбарској вештини, спада међу најлепше цркве у земљи. Црква никада није живоописана, мада је било покушаја да се то оствари. Црква је поседовала и три звона која су била лични дар кнеза Милоша. Два од та три звона су у Првом светском рату скинута и однета у Беч како би била претопљена и искоришћена у ратне сврхе. Треће, најмање звоно је сачувано и оно представља старину велике вредности. Ово звоно је, заједно са црквом и Митрополитовим конаком 1949. године стављено под заштиту државе. Црквена ризница броји неколико драгоцености, попут старих икона и вредних богослужбених књига. Иза цркве, сазидан је Православне цркве и манастири

23


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

црквени конак у духу традиционалног српског народног градитељства (тип шумадијске куће бондручаре). Може да се претпостави да је овај конак изграђен и пре саме цркве и Конака кнеза Милоша, а да је након изградње цркве, само обновљен и преуређен. Значај овог црквеног конака је и тај што је у њему 1835. године израђен предлог првог Устава Православне цркве у Кнежевини Србији. Историја ове цркве бележи и један врло занимљив догађај који се збио за Милошевог времена. У народу се дуго памтила једна богата свадба која се одиграла у још недовршеној цркви. Том приликом, играло се коло, сељачко и господско. Приповеда се да је кнез Милош играо сељачко, док је његова жена, књегиња Љубица, играла господско коло. Почетком овог века, тачније 2002. године, Топчидерска црква је постала и центар духовног беседништва. Наиме, старешина храма, Владимир Замахајев покренуо је културно-образовни пројекат који се састоји у организовању смотре духовног беседништва. Ова едукативна манифестација има за циљ да мотивише младе људе да развијају духовну мисао, а временом је добила и међународни карактер. Данас, ова знаменита београдска црква употпуњује културно-историјску, амбијенталну и природну целину Топчидер, заједно са Милошевим конаком, Топчидерским парком, и другим значајним културно-историјским знамењима Београда. Црква Св. Апостола Петра и Павла или Топчидерска црква – завет српског владара и задужбинара кнеза Милоша, уздиже се као духовна кула усред природних лепота Топчидерског парка, и пркосећи вековима, чува успомену на богату и славну српску прошлост.

24

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

СТАРА НЕГОТИНСКА ЦРКВА

Православне цркве и манастири

25


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Вечна кућа Хајдук Вељка

Н

еготин, град на истоку Србије, одише традицијом, јунаштвом, песмом и вином, али и духовном традицијом. Једно од значајнијих духовних здања која се налазе у Неготину јесте и Стара неготинска црква, или Црква Рождества Пресвете Богородице, названа још и Хајдук Вељкова црква. У Летопису неготинске цркве пише да заслуге за подизање цркве иду крајинском башкнезу Карапанџи. као и другим виђенијим људима оног доба. Црква Рождества Пресвете Богородице, изграђена je 1803. године након што је, на захтев митрополита Калинка, њено грађење одобрио турски паша Осман Пазваноглу. Митрополит, који је у Видину, након укидања Пећке патријаршије, преузео старатељство над српском црквом у Видинском пашалуку, преко Цариградске патријаршије, подржао је турског пашу у борби против султана, а заузврат, Неготинцима је одобрен захтев за изградњу цркве. Изградња ове цркве започета је у тренутку када се у Београдском пашалуку припремао Први српски устанак. За време одбране Неготина, у Првом српском устанку, црква је служила као болница у којој су се смештали рањеници. У овој цркви је сахрањен српски јунак Хајдук Вељко. Наиме, у ноћи 18. јула 1813. године, након што је погинуо, Хајдук Вељко је заједно са још неколико својих сабораца, тајно сахрањен на јужној страни цркве. Рањеници су остављани и у самој цркви, а на врата је наслоњен велики камен како их Турци не би пронашли. Када су се касније Срби вратили у Неготин, у цркви су пронађени посмртни остаци рањеника, а камен који је био наслоњен на врата, положен је усправно у

26

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

спомен на погинуле, „ради успомене овога и будућем нараштају”. Године 1844. старији брат Вељка Петровића, Милутин Петровић, поставио је две мермерне плоче на зид североисточне стране цркве у спомен на тек сахрањеног млађег брата Миљка, у гробницу испред плоча, и средњег брата Вељка, чији су посмртни остаци пронађени тек 1854. године, на месту где је копана рака за неготинског епископа Доситеја Новаковића. Тако су се тек по ослобођању Србије, два брата, два српска борца, нашла један поред другог. На тим надгробним плочама, према писању савременика, налазе се и стихови српског песника Симе Милутиновића Сарајлије који је у то време службовао у Неготину. Ти стихови гласе: „Овде с’ хране, овде почивају тек остаци бесмртнога Срба српски јунак Вељко Петровићу...“ Стара неготинска црква је неколико пута преправљана. У почетку су на место прозора били отвори да би 1856. године били постављени прозори. И улаз у цркву је претрпео промене. Године 1887. дозидан је трем при улазу у цркву, са северне стране, а деценију касније постављен је и нови кров. Учитељ цртања у гимназији Павле Чортановић, о свом трошку је живописао олтар и женску паперту у цркви. Поред моштију епископа Доситеја Новаковића, у цркви још почивају и мошти епископа Герасима Стојковића који је умро у Неготину 1880. године, као и епископа Евгенија Симоновића који је такође умро у Неготину 1865. године. У порти, са јужне стране цркве, и данас се налазе споменици виђенијих личности попут Крсте Павловића, Станка Ранковића и других. Од значајнијих предмета из црквене ризнице спомиње се „Јеванђеље у кадифи“ које је 1858. године било послато из Русије. Занимљиво је поменути да је сву имовину коју је имала до 1865. године,

Православне цркве и манастири

27


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

црква уступила одбору за изградњу нове, велелепне цркве у Неготину. Податак значајан за историјат ове цркве везан је за чувеног српског композитора Стевана Стојановића Мокрањца који се од ране младости, у овој цркви, надахњивао црквеним појањем. Управо на темељу тог искуства стварао је духовну музику непролазне вредности. Познато је да је Мокрањац управо у овој цркви певао и дириговао. Стара неготинска црква, вечна кућа Хајдук Вељка, и духовна инспирација великог Мокрањца, чува успомену на славну прошлост Неготињске Крајине у којој се једнако спајају јуначка традиција, духовност и уметност.

28

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

ЦРКВА БРВНАРА У ВРАНИЋУ

Православне цркве и манастири

29


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Трагом шуамадијске светиње

У

Вранићу код Барајева, селу које се помиње још 1528. године, налази се једно од значајнијих културних добара града Београда – црква брвнара посвећена Младенцима или Светих 40 мученика Севастијских. Према историјским подацима, црква брвнара у Вранићу постојала је још у 18. веку. Од црквеног инвентара сачувани су само неки предмети о чему сведоче и записи дародаваца из 1800. године. Након слома устанка 1813. године, Турци су спалили цркву, а данашња црква је са старог места, пресељена 1823. године. Те године је, по одобрењу Милоша Обреновића, црква пренета у порту цркве Св. Илије у Вранићу. Ова црква, осим што је посебна по изгледу и врсти материјала од које је изграђена, има и историјски значај. Везана је за период Кочине крајине и припремања Првог српског устанка. Историја бележи да је у посебним приликама, у овој цркви, службу обављао и Хаџи-Рувим. О њеном значају за културно наслеђе града Београда говоре у прилог и резултати спроведених археолошких истраживања. Приликом рестаурације цркве те археолошког истраживања, испод њених темеља, откривено је насеље које припада винчанској култури. Предмети који су пронађени приликом археолошког истраживања указују на то да су на тим локалитетима насеобине постојале још у доба неолита као и у антици, али и у раном и позном средњем веку. Приликом археолошких истраживања која су спроведена 1975. године, пронађени

30

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

су темељи старе цркве, место где је свештеник држао службу, кадионица, путири и део часне трпезе у олтару. Том приликом пронађени су и стари новац, оружје, иконе и црквене књиге који сви заједно чине богату црквену ризницу. У овој ризници, чува се и велики резбарени крст Хаџи-Рувима, игумана манастира Боговађа који је 1800. године поклоњен цркви у Вранићу. Храм посвећен Младенцима, грађен је од храстових брвана. Црква брвнара је правоугане основе која се завршава вишеугаоном апсидом. Грађена је од храстових брвана, а њен кров покривен је бибер црепом. Црква је преградом у припрати и иконостасом подељена у три дела. Из припрате води степениште до поткровља за које се претпоставља да је било намењено за хор. По начину обраде, у цркви се посебно издвајају западна врата која су резбарена и бојена. Иконе ове цркве израдили су непознати зографи Илија Петровић и Никола Јанковић. Данас се у порти ове цркве налази етно кућа са етно збирком и дом са црквеном ризницом у којој се могу видети старе и вредне иконе, стари рукописи, црквене сасуде и други примењени предмети. Покретни фонд чини око 50 уметничких предмета. Осим поменутих икона, налазе се и предмети уметничког занатства и старе књиге (настале у периоду између 17. и 19. века). Црквена ризница, осим богате архивске грађе, поседује и богат књижни фонд који броји око 10.000 књига. Црква брвнара у Вранићу, сведочи о пажње вредном духовном богатству на територији града Београда. Осим врло богате историје и значаја са српску културу, истовремено представља и објекат велике архитектонске вредности што је све заједно чини једном од значајнијих шумадијских духовних светиња која би требало да буде понос не само житеља Барајева већ и Београда, и која би

Православне цркве и манастири

31


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

неминовно требало да буде духовна станица коју никако не треба заобићи, већ је обавезно посетити и дивити се њеној духовној лепоти.

32

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

ЦРКВА БРВНАРА У ДУБУ

Православне цркве и манастири

33


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Дух осећанских неимара

Н

едалеко од Бајине Баште, у селу Дуб, налази се црква брвнара која је у доба када је манастир Рача био у рушевинама, преузимала улогу духовног средишта овог краја. Ова црква брвнара, спада у наше најлепше цркве ове врсте. Истовремено, представља и споменик културе од изузетног значаја. Овај храм, у свом путопису, помиње и чувени Јоаким Вујић. Историјски посматрано, цркве саграђене од дрвета, одиграле су значајну улогу у очувању српског националног и духовног идентитета, пре свега зато што су грађене тако да буду далеко од очију Турака, а неретко ни сами мештани нису знали за њихово постојање. Посебно су биле практичне јер су, у случају када је то било потребно, могле бити премештене. Из тог разлога су у народној традицији остале упамћене као такозване „летеће цркве“. Црква брвнара у Дубу, спада у можда најлепше дело осећанских неимара. Ови неимари, били су познати по томе што су почетком 19. века саградили велики број дрвених цркава. Како се нису потписали, њихова имена, остала су непозната до данас. Ипак, верује се да је Хаџи Милентије Стефановић имао удела у овом градитељском подухвату, или да је одабрао неимаре који су учествовали у градњи ове цркве брвнаре, а који, попут њега, потичу из овог краја. Према историјским подацима, црква брвнара у Дубу, саграђена је 1792. године. Подаци о њеној изградњи налазе се у извештају који су нахијске старешине предале кнезу Милошу 1832. године, и то у оквиру извештаја 34

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

о новоизграђеним црквама. Верује се да је црква у Дубу изграђена на темељима неке старе богомоље. До 1885. године, црква у Дубу, била је метох манастира Рача. Након тога, црква добија своју самосталност, као и парохију. Храм цркве у Дубу, представља једнобродну грађевину са четвороугаоном апсидом. Зидови цркве, направљени су од брвана, а сама црква покривена је танким храстовим дашчицама. Поред олтара и наоса, налази се и трем, што упућује на исламске утицаје, с обзиром на то да је тај елемент ретка појава у архитектури православних цркава. Декоративни елементи, такође у себи садрже исламске елементе и под утицајем су исламске орнаментике, коју су осећански неимари, највероватније понели из Босне. Кров цркве у Дубу, естетски је леп и привлачи пажњу. Унутрашњоност храма, неимари су засводили у стилу бачви. Посебно треба истаћи интересантан зидић (банак) висине 15 – 25cm, чија намена није са сигурношћу позната и утврђена. Претпоставља се да је зидић служио као место за одмор верника. Нажалост, након пожара који је 1916. године подметнула аустроугарска војска, изгорела је сва архива, те се не зна са сигурношћу када је црква реконструисана. Записи који су сачувани, сведоче о блиском односу ове цркве с манастиром Рача. Иако мала, ова црква поседује занимљиву збирку икона. Те иконе, насликане су у Русији крајем 18. и почетком 19. века. Познато је да је Хаџи Милентије (архимандрит манастира Рача), у Русији уживао одређен углед, те су иконе које су израђиване за његов манастир и околне цркве, често биле бољег квалитета од других сачуваних по Србији. Претпоставља се да су иконе које се налазе у цркви брвнари у Дубу првобитно красиле манастир Рача, а да је након што је 1841. године, манастир добио нови иконостас, део тог старог иконостаса поклоњен Православне цркве и манастири

35


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

околним црквама. Те иконе су до 1916. године, склоњене на таван, а пронађене су тек педесетих година 20. века. Тада су, из ове цркве, многи вредни предмети пренети у Ужице, те похрањени у музеју. Својом лепотом, како естетском, тако и духовном, те значајем за српску традицију и културу, црква брвнара у Дубу, представља духовну светињу из које исијава дух осећанских неимара.

36

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

ПЕЋИНА КАЂЕНИЦА

Православне цркве и манастири

37


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Трагични усуд збег-цркве

Н

а простору Овчарско-кабларске клисуре налазе се духовна здања која својом уметничком вредношћу привлаче пажњу, истовремено представљајући врло вредно културно-историјско наслеђе Србије. Сва духовна здања која се налазе на овом простору одувек су привлачила истраживаче, уметнике и вернике, иза којих су остала бројна писана сведочанства. Свакако да се најзначајнији извори о овим манастирима и црквама могу наћи у турским пописима из 15. и 16. века, чијим су се објављивањем добили нови подаци о духовном животу на простору Овчарско-кабларске клисуре. Једно од таквих духовних здања је и црква Кађеница, помало запуштена и заборављена светиња која се налази у атару села Дљина, једног од највећих села Доњег Драгачева. Пећина Кађеница, налази се на десној обали Западне Мораве, недалеко од бране за хидроелектрану у Овчар Бањи. Усечена у оштру стену, ова пећинска црква налази се на свега тридесетак метара од воде. Да се ради о светилишту, указује велики крст на улазу у саму пећину која се простире на педесет квадратних метара и која је због, у камену пробијеног великог прозора, прилично добро осветљена. Ова пећина, која истовремено представља и збегцркву, била је виновник једног од најпотреснијих догађаја у српској историји. Њен настанак се везује за доба ХаџиПроданове буне када је народ, бежећи пред најездом Турака, често трагао за најпогоднијим склоништем. У то доба се и збио догађај који ће одредити судбину ове пећине. Плашећи се турског зулума, у овој пећини, уточиште је 38

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

пронашло на десетине људи, махом жена и децe. Према предању, након пропасти буне, народ из околних села је потражио спас у једној пећини усеченој у стене. Веровао је да ће бити спашен јер Турци нису залазили дубоко у шуму. Међутим, одала их је девојка која је седела испред улаза у пећину. Иако је њен задатак био да осматра, није промакла оку Турака зулумћара. Када су Турци пришли самој пећини, народ се од страха сакрио уз стене унутар пећине. Турци су том приликом позвали народ да изађе из пећине и да се преда, али несрећан народ од великог страха није пустио ни гласа у нади да ће Турци отићи и да ће се тако спасити. Турски одред који је успео да стигне до пећине, ипак се није усудио да у њу и уђе, али је зато на њен улаз поставио сламу и запалио је. Том приликом се сва нејач која се налазила у пећини, угушила од дима (када). Зато је народ, сећајући се оних који су у њој страдали, овој пећини наденуо име Кађеница. Кости страдалника, покривене прахом и пепелом, лежале су у овој пећини све до 1936. године када су сакупљене и сахрањене у два одвојена камена саркофага који се налазе у олтарској апсиди цркве Кађеница. У олтарској апсиди цркве, такође се налази и Христово распеће. Пред почетак Другог светског рата, просечена је стаза која води до стрмог улаза у пећину. Изнад отвора у пећину и данас се може видети огарављена стена која на најсликовитији начин говори о трагичном догађају који се збио пре готово два века. Уређење пећине, као и самог приступа пећини извршено је 1991. године. Данас је прилаз пећини уређен, а главна дворана са назнакама пећинског накита, уједно представља и сакрално-споменички простор. Цркву Кађеница, народ сматра светињом, те на молитвенику између саркофага оставља прилоге. Ипак, број верника и посетилаца који походе ову светињу није Православне цркве и манастири

39


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

велики. Разлог томе можда лежи и у чињеници да на путу не постоји никакво обележје, и да до ње води стари железнички мост који је такође доста оронуо и небезбедан за путнике. Трагичан усуд збег-цркве и велика жртва предака који су се против јачег и бројнијег од себе борили изузетном храборошћу, треба да буду трагови поред пута за садашње, а наук за неко будуће време.

40

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

ПЕЋИНСКА ЦРКВА СВ. АПОСТОЛА Православне цркве иПЕТРА манастириИ ПАВЛА РСОВЦИ

41


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Дом јединствене фреске Исуса Христа Младенца

Н

едалеко од Пирота, код села Рсовци, подно Старе планине, налази се брдо Камик у коме је смештена црква посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. Верује се да су ову цркву изградили монаси са Синаја који су у Лазареву Србију дошли у 13. веку. Ова црква, налази се под заштитом државе и од 1981. године, представља културно добро. Село Рсовци код ког се и налази ова црква, врло је занимљиво за истраживање јер се у његовој околини, осим цркве, налази и место Беле воде где извире вода и са око педесетак метара пада у реку Височицу. Такође, у околини се налази и место Висока стена, највиша стена на планини Видлич, локација позната по томе што се на том месту гнезде орлови. У атару села Рсовци, налази се још једно природно богатство, а то је стабло црног бора. Црква посвећена Светим апостолима Петру и Павлу, спада у ред пећинских цркава, испосничког типа. Настала је преграђивањем једне од бројних пећина које се налазе на Старој планини. Ова пећинска црква, јединствена је по својеврсном бисеру фрескосликарства, јединственом у хришћанству, а то је представљање младог Исуса Христа без косе, поставши у народу позната као фреска такозваног „Ћелавог Исуса“. Претпоставка је да су ову фреску која се налази на северном зиду пећинске цркве, урадили сами испосници или фрескосликари са Синаја које је кнез Лазар довео како би му осликали цркву у Крушевцу. Постоје опречна мишљења у вези са овом богомољом. 42

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Неки сматрају да није реч о цркви у класичном смислу већ о обичној пећинској испосници, и то пре свега из разлога што се у цркви не би могла наћи фреска на којој је Исус насликан као млад и без косе, док други пак, сматрају да је реч о цркви испод чије фреске Исуса Христа Младенца се моле и свештенство и верници. Личност која је јавности представила ову необичну појаву у хришћанском фрескосликарству је Драган Боснић, фотограф и заљубљеник у откривање српских чудеса. Он је у својој књизи „Чудесна Србија“ навео: „У малом храму, од свега педесетак квадрата, посвећеном Светом Петру и Павлу, свештенство и верници се моле испод фресака са ликом Исуса Христа Младенца, кога је локални зограф приказао без косе.“ И истој књизи, Боснић наводи још једну занимљивост: „Приказан је, да чудо буде веће, у будистичкој одежди и у осмоугаоној мандорли или звезди.“ Такође, полемика се јавила и међу фрескосликарима. Неки сматрају да је лик младог Исуса дело једног или више сликара који су били под утицајем разних праваца хришћанске религије. Свакако, ова фреска плени својом необичношћу, а својом оригиналношћу и јединственошћу, отвара многа питања. На нека од њих, одговор би могао да дâ догађај који се десио 2005. године, када је недалеко од Пећинске цркве, набујала река Височица, на обалу избацила двадесетак људских скелета. Након спроведеног истраживања, археолози су дошли до закључка да се можда ради о потенцијалној некрополи из 14. или 15. века, а на основу претходног сазнања о томе да се на овом месту некада, како у античко доба, тако у средњем веку, налазило насеље. Сама црква, доскора, била је запуштена, а онда је заслугом црквених власти и стручњака, али и самих мештана, прво подигнут звоник, док су на улаз у цркву Православне цркве и манастири

43


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

стављена врата. Необична и јединствена духовна светиња која краси подножје Старе планине и духовном светлошћу обасјава пиротски крај, својом фреском Исуса Христа Младеница, остаје уписана златним словима у историју хришћанског фрескосликарства, а Србији дарује стазу ходочашћа којом ће ходити верници, туристи и сви они које ова светиња привлачи својом духовном лепотом.

44

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Манастири

Православне цркве и манастири

45


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

46

МАНАСТИР АЈДАНОВАЦ Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовна оаза у окриљу славне Топлице

Н

а јужним обронцима планине Велики Јастребац, окружен густом планинском шумом, смештен је манастир Ајдановац, једини сачувани средњовековни манастир у Топлици. Припада малобројним грађевинама које су подигнуте непосредно после турских освајања и представља споменик културе од великог значаја. Манастир Ајдановац се налази у близини топличких села која се помињу још у повељи кнегиње Милице из 1395. године. Писаних докумената који би сведочили о историји манастира нема, те је тешко утврдити време његовог настанка. На основу архитектуре и добро очуваних фресака може се поуздано утврдити да припада средњовековној епохи. На основу записа који се налази на улазним вратима у припрати, види се да је манастир посвећен св. Георгију и да је живоописан 1492. године. У нови летопис манастира Ајдановац унет је и податак да је манастир зидан за време краља Милутина и његове мајке Јелене Анжујске. Основ за овакво веровање су стари извори који потврђују да је краљ Милутин подигао и обновио укупно 42 манастира. Такође, поуздано се зна и да је за његово време подигнут манастир Св. Ђорђа који се касније помиње у Душановој потврди Хиландарских добара из 1348 године. Постоји неколико верзија која говоре о пореклу имена манастира. Према једној верзији, доласком Арнаута у Топлицу, након 1690. године, манастир је опустео, а

Православне цркве и манастири

47


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

његово имање разграбили су Арнаути. Међу њима је био и неки Ајдин који је живео у близини овог манастира. Једном приликом, чопор вукова је напао његово стадо које се, бежећи од вукова, склонило у цркву. Према предању, вукови нису успели да уђу у цркву чиме је Ајданово стадо спашено, а он је, у знак захвалности, направио колибу у близини манастира и штитио га од даљег рушења, у аманет остављајући својим потомцима да га такође чувају и бране од Арнаута. Према другој верзији, која има сличности са првом, у манастир се склонио Турчин по имену Ајдин. Он је у манастиру пронашао склониште од напада вукова што је био разлог да се покрсти, постане монах и манастир брани од напада Турака и Албанаца. Ако се има у виду чињеница да је још код Стефана Лазаревића у служби био неки Турчин по имену Ајдин, онда ове верзије народног предања имају и своје историјско утемељење. Након ослобођења Топлице од Турака, манастир је био у добром стању, са добро очуваним сводом и зидовима. Унутрашњост храма је такође била очувана, али је спољашњост манастира деловала жалосно јер се на своду цркве налазила гомила земље из које су израсла два самоникла стабла јасена и трешње. Та два стабла је српска ослободилачка војска посекла и пресадила испред цркве, где и дан-данас стоје као сведок робовања под Турцима. Манастир је дуго био пуст. Обновљен је 1887. године. Поновно разарање доживео је 1916. године да би био обновљен 1919. године. До 1936. године био је парохијска црква. Најстарије сачуване фреске потичу из 1492. године, а одликује их добар цртеж и колорит. Већи део живописа, пре свега оног у наосу, потиче из 17. века. Иконостас је из доба обнове, односно из времена краља Милана и оцењује се као скромно дело у неокласицистичком стилу. Од вреднијих предмета, у цркви је сачувано неколико

48

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

богослужбених књига из 18 и 19. века, једно филигранско кандило на иконостасу из 18. века и неколико икона на платну које висе на зидовима, а које потичу из 19. века. Манастирски конак налази се на северној страни од манастирске цркве. Претходне конаке спалили су Бугари 1914. године, а нови је саграђен после Другог светског рата. Звоник, направљен од дрвета, новијег је датума и виши је него претходни. Стари звоник се налазио на јужној страни цркве да би 1996. године био премештен на источну страну. Занимљиво је и то да око цркве има више гробних места угледних људи из овог краја. Испод манастира извире веома хладна вода из које је настала и такозвана Здравињска речица. Захваљујући томе, али и лепом и пријатном природном окружењу, око манастира је некад цветао туризам. Данас, Коло српских сестара, већ неколико година заредом организује сликарску колонију у којој учествују сликари аматери, а која се дешава у периоду између 3. и 7. јула, односно на Ивањдан, манастирску славу. Манастир Ајдановац, духовна оаза у окриљу славне Топлице, поносни је сведок прохујалих времена, лепотом шумовите планине Јастребац мами уздахе туриста, а у душе верникa уноси блажени мир.

Православне цркве и манастири

49


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

50

МАНАСТИР БАЊА Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Ризница средњовековне Србије

М

анастир Св. Николе, окружен лепотама Прибојске Бање, уз хук ћудљиве реке Лим, стоји као споменик минулим вековима. Манастир који је посвећен Николи Дабарском, један je од најстаријих манастира у Рашкој области, а уједно представља и једно од најзначајнијих средишта српске духовности. Верује се да га је подигао краљ Урош I Немањић, у близини некадашње црквице Св. Илије. Према предању, краљ Урош I је манастиру дао име Светог Николе, свеца ког је поштовао и коме је, уз топлу бањску воду, приписао да су заслужни за његово оздрављење. Овај манастир, као црква Св. Николе у Дабру, први пут се спомиње у Студеничком типику чији је аутор Св. Сава. Познато је да је 1219. године, управо у овом манастиру, Свети Сава успоставио једну од шест епископија осамостаљене Српске Православне цркве. Он је за првог епископа поставио Христофора, свог најбољег ученика из Хиландара, а манастир је тада постао центар целе Дабарске епархије. Манастир је у својој дугој историји неколико пута био рушен и обнављан, али је ипак задржао свој првобитни облик. Представљао је маузолеј знамените властелинске породице Војиновић, а такође су се некада у његовом склопу налазиле школа и болница. Манастир је нарочито познат по томе што је у њему откривена једна од најзначајнијих ризница црквених предмета. Пре више од три деценије, приликом истраживања, у манастиру је откопана ризница која се састоји од 40 црквених предмета, насталих у периоду између 15. и 17. века. Међу предметима се издвајају предмети од белог или позлаћеног сребра са

Православне цркве и манастири

51


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

или без драгуља, од горског кристала и рожине оковане у сребро, рипиде, кивот, кадионице, путири, чаше, водички и ручни крстови, напрсни крстови, панагије и кашике. За откривање ових манастирских драгоцености заслужна је историчарка уметности Мирјана Шакота. Ови предмети непроцењиве културно-историјске вредности, су након што су се једно време налазили у Музеју Српске православне цркве у Београду, поново враћени у манастир Св. Никола. Манастирски комплекс чине цркве Св. Николе, Успења Пресвете Богородице, Св. Илије, два конака и остаци манастирског бедема и куле. Манастир је дуго био центар српске писмености и духовности, као и центар окупљања уочи разних свечаности као што је Илиндански вашар. У олтару и наосу су два слоја фресака, старији из 14. и млађи слој из 16. века, док у припрати постоји само слој животописа из 16. века. Старији животопис репрезентује онај део српског сликарства насталог напуштањем класицизма ренесансе Палеолога, док су млађе фреске дело непознатих сликара пећке сликарске радионице и оне стилски иконографски опонашају старији животопис. Манастир Св. Николе у Бањи код Прибоја, поноси се својом прошлошћу која је одувек пратила истински духовни пут, а може се подичити изузетном ризницом која сведочи о културној и уметничкој узвишености средњовековне Србије.

52

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР БОШЊАНЕ

Православне цркве и манастири

53


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Јединствени пример народног задужбинарства

Н

едалеко од Варварина, на једном узвишењу изнад села Бошњане, налази се обновљени манастир посвећен Светом апостолу и јеванђелисти Луки, познат и као манастир Бошњане. Према народном предању, на месту садашње цркве био је изграђен манастир који датира из доба кнеза Лазара. Такође, према предању, тај стари манастир из 14. века, изграђен је на месту некадашњег насеља које потиче још из римског доба, а које се звало Дренац или Буковац. Према неким истраживањима и село Бошњане спада у она темнићка места где је Римска империја оставила свој траг, што потврђују пронађени новчићи и грнчарија, како у овом, тако и у околним селима. Оно што село Бошњане доводи у везу са давном прошлошћу српске историје јесте Темнићки натпис, заправо камена плоча из 10. века, са десет од четрдесет имена Светих Четрдесет Мученика Севастијских. Овај натпис спада у најлепше примерке словенског писма, а сама плоча део је већег натписа који објашњава поштовање култа Мученика Севастијских и потврду да се у овом крају тај култ поштује од давнина. Једини манастир где се до дана данашњег прославља празник Светих Четрдесет Мученика Севастијских је управо манастир Светог Луке код села Бошњане у темнићком крају. У питомом поморавском селу Бошњане, вековима живи предање о постојању старог манастира, али о њему се готово ништа не зна, ни како је изгледао, нити 54

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

ко га је подигао. Иако не постоје писани извори који би потврдили претпоставку да је овај манастир настао у доба кнеза Лазара, ипак се у то верује, и то на основу чињенице да се манастир налази на поседима које је кнез Лазар, Раваничком повељом даровао својој задужбини, манастиру Раваница. Постоји претпоставка да су крајем 14. и почетком 15. века манастир првобитно насељавали монаси синаити, пре свега монаси из светогорских и бугарских манастира, који су, повлачећи се пред Турцима, уточиште пронашли у Лазаревој Србији. Нема пуно записа, као ни материјалних трагова који би дали прецизне податке о настанку манастира и његовом ктитору. Ипак, постоји аутентично сведочанство да су почетком 19. века, Турци запалили манастир Бошњане и да је том приликом настрадало доста народа. Старији мештани, они који су учествовали у Првом светском рату, памте да су се у близини манастира, поред изворшта где су се догађала исцељења, могли видети нагорели балвани. Иако је манастир био спаљен, народ је наставио да долази на воду и окупљао се на манастиришту на дан Светих Четрдесет Мученика Севастијских. О том извору воде испредају се разне приче које поткрепљују сведочанства оних људи који су доживели исцељење. Сведок страшних времена у порти манастира био је и храст који је био стар преко пет векова, али који је, нажалост, подлегао зубу времена. Подизање новог духовног здања, данас познато као манастир Бошњане посвећено Светом јеванђелисти Луки, такође је повезано са извесним предањем. Наиме, мештанину села, Верољубу Василијевићу се на Сретење 1989. године, у сну јавио светитељ који му дао наредбу да се на месту некадашњег манастира, подигне нови. Тада су верници, мештани села, уз благослов Епископа Православне цркве и манастири

55


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

шумадијског Саве, почели да граде манастир. Радови на изградњи манастира започети су 1991. године, а завршени 1996. године. Тако је село Бошњање изградило своју задужбину и постало прави пример народног задужбинарства. Тиме је овај манастир постао јединствена задужбина у Србији. До 2002. године, манастир је био женски, али је након доласка архимандрита Алексеја Богићевића који је постао настојатељ, манастир постао мушки. Манастир Бошњане, тачније црква Светог Луке, грађена је у рашком архитектонском стилу. Манастирски комплекс чине храм, звоник са капелама, са осам звона, конак, летњиковац и у зграду уграђен источник. У манастиру се налази и чудотворна икона Светог Луке. Првобитно, икона Светог Луке била је у поседу Његоша Вуковића (из Минхена) који ју је на поклон добио од студента теолошког факултета у Атини, а коју је овај студент купио у манастиру Светог Патапија у Грчкој. Како је дом Његоша Вуковића већ два пута благословен иконама из које је потекло свето миро, он је одлучио да је дарује неком манастиру. Одлука је донета да то буде манастир у селу Бошњане. За ову мироточиву икону верује се да има исцелитељску моћ, што потврђује догађај из 2006. године када је током мироточења иконе, један човек доживео излечење. Манастир Св. Луке у селу Бошњане, молитвом својој чува свој народ, онај који није заборавио на своју историју, традицију и род, онај који је својим залагањем, трудом и материјалним средствима, удахнуо нови живот једној старој српској светињи, учинивши је најлепшим могућим примером народног задужбинарства.

56

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР БУКОВО

Православне цркве и манастири

57


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовни пој из букове шуме

Н

едалеко од Неготина, на падини Братујевачке косе, налази се манастир Буково, посвећен Светом Оцу Николају Чудотворцу. Према предању, манастир је добио назив по буковој шуми која краси предео око манастира или птице мочварице „бука“ која је настањивала некадашњи неготински рит. Ктитор манастира Буково је непознат. Ипак, постоје бројна предања која приповедају о настанку манастира. Према првом предању, манастир је подигнут крајем 13. века, када је краљ Милутин, манастир подигао у знак захвалности богу који му је даровао победу над бугарским кнезом Шишманом. Према другом предању, манастир је задужбина Светог Никодима Тисманског, монаха који је по доласку са Свете Горе, боравећи у овим крајевима, подигао неколико манастира. Треће предање, казује да је манастир подигнут у првој половини 15. века, а да је његов ктитор неко од локалне властеле. Ово се сматра и најприкладнијом верзијом, имајући у виду архитектуру самог манастира. Судбина манастира Буково, наликује судбини већине српских манастира. И овај манастир је током своје дуге историје често био рушен и обнављан. До ослобођења Србије од Турака, овај манастир се у писаним изворима помиње само неколико пута. Већ 1837. године, након обнове манастира, кнез Милош га дарива звонима. Две године касније, манастир добија два конака. Припрата на манастирској цркви, дозидана је 1877. године. У погледу архитектуре, манастир Буково, сврстава се у специјалну 58

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

варијанту моравске школе. Манастирска црква, представља једнобродну грађевину са основом у виду крста. Изграђена је од камена, али без куполе, са хорским апсидама и накнадно дозиданом припратом. У оквиру манастирске порте, налази се извор посвећен животворном источнику – Пресветој Богородици. Верује се да су се око овог извора догодила бројна исцељења. Овој светици, посвећена је и капела која се налази у јужном конаку. Црква манастира Буково, није у великој мери мењала свој изглед од оног првобитног. Живоописана је, а њену унутрашњост краси два слоја фресака. Најстарији слој чини фреска која представља Светог Архангела Михаила, затим фрагменти светих ратника у северној певници и фреска Пресвете Богородице окружене анђелима, која се налази на своду цркве. Ове фреске датирају из 1682. године. Новији животопис, који постоји и данас, потиче из 1902. године и рад је Милисава Марковића. Унутрашњост цркве, Марковић је осликао према нацртима београдског сликара Стеве Тодоровића. Манастирску цркву краси доборезани и позлаћени иконостас који је крајем 19. века израђен у Аустрији. Иконе је израдио познати иконописац Лазар Крџалић, који је осим иконостаса, израдио и медаљон на припрати манастирске цркве. Иконе које припадају старом иконостасу манастира Буково, изложене су у манастирској библиотеци. Манастир Буково, од 1994. године, постаје једини мушки манастир Тимочке епархије. Манастирска братија, осим што је посвећена богу и молитви, врло је активна и у другим пословима. У оквиру манастира, постоји виноград где су 2009. године, на два хектара, монаси засадили аутохтону сорту – црну тамњанику од које праве вино, понос манастирске винарије. Посвећеност прављењу вина које представља Православне цркве и манастири

59


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

својеврсну традицију неготинског краја, учинила је да манастир Буково постане средиште обнове виноградарства. Такође, монаси се баве пчеларством, дуборезом, али и везом. Манастир поседује јединствену радионицу за шивење владичанских одежди у коме веште и спретне руке монаха израђују свечане, те лепе и богато украшене владичанске одежде. Занимљив је податак да је познати српски књижевник Светолик Ранковић управо у манастиру Буково, написао свој роман „Порушени идеали“. Заоденут зеленом одеждом листопадних шума, уз духовни пој из букове шуме, и усрдну молитву крај целебног источника, манастир Буково спокојно живи свој духовни живот.

60

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ВУЈАН

Православне цркве и манастири

61


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Последње коначиште краљице Драге

Н

а шумовитим падинама планине Вујан, на путу између Горњег Милановца и Чачка, налази се манастир Вујан, посвећен Сабору Светог Архангела Гаврила. Иако се поуздано не зна име његовог ктитора, зна се да манастир потиче из доба Немањића. Данашња црква, сазидана је 1805. године, недалеко од места где се налазио стари храм Обровин. Стари средњовековни манастир Обровин настао је у доба Немањића. Приповеда се да су за време краља Милутина, монаси са Свете горе Атонске, бежећи пред најездом одметнутих католичких плаћеника каталана, устројили монашки живот у Овчарско-кабларској клисури, када су и основали манастир Обровин. Према једном запису, тај манастир је опустео, али га је 1579. године, заједно с манастиром Враћевшница, обновио руднички епископ Диомидије. Претпоставља се да је и тај обновљени манастир опустео крајем 17. века. Данашњи манастир Вујан, налази се неколико километара даље од старог манастира. Некадашњи Обровин, био је место где су се одржавали народни сабори и састанци, а та традиција сачувана је и данас јер се у том крају, у селу Прислоница, познатом по старој сеоској архитектури, данас традиционално одржава Сабор фрулаша. Ктитор манастира Вујан је Никола Милићевић Луњевица, деда краљице Драге Обреновић. Никола Луњевица је изразио жељу да се након његове смрти, његови посмртни остаци сахране сахране у манастиру, али његова последња воља није 62

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

одмах испоштована. Последњу вољу Николе Луњевице је шест деценија од његове смрти, испоштовала његова унука, краљица Драга Обреновић која је приликом преноса моштију у цркву, 1902. године, на надгробном споменику, код јужног зида исписала посвету: „Своме милом деди, војводи Николи Луњевици, Драга Обреновић, краљица Србије“. Име манастира потиче од старе српске речи вујити или хујити, а везано је за природно окружење манастира и чињеницу да се на планини Вујан непрестано може чути хујање ветра. Манастирска црква представља једнобродну грађевину. Над припратом, уместо куполе, узидана је непропорционална кула-звоник. Споља је дозидан дрвени нартекс. Испод кровног венца, цркву опасује декоративни фриз слепих аркада. Црква манастира Вујан, живоописана је 1808. године, а манастирске фреске су делимично очуване. Манастирски иконостас, рад је чувених зографа, браће Јеремије и Стојана Новаковића. Краљ Александар Обреновић је манастиру поклонио велики конак. Ктитор манастира, Никола Луњевица, поред храма, подигао је полудрвени конак сa доксатима за монахе, и камену чесму. Он је такође, у углу манастирске порте, подигао чардак у коме је углавном боравио за време празника. У самој манастирској цркви, поред гроба ктитора, смештеног уз јужни зид наоса, осим гроба непознатог монаха, налази се и гроб угледног старешине хаџи Јосифа Милошевића, као и мошти истакнутог вође Првог српског устанка, војводе Лазара Мутапа. Црква манастира Вујан, има статус споменика културе и налази се под заштитом државе. Манастир Вујан, духовни бисер истоимене планине, чијим падинама ветар умилно хуји и чијим конацима одзвањају звуци прошлости, гробна је црква породице Луњевица и вечно коначиште краљице Драге.

Православне цркве и манастири

63


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

64

МАНАСТИР ГОРЊАК Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Чувар тајне пустињака

И

спод стрмих литица планине Јежевац, на малој заравни изнад леве обале Млаве налази се манастир Горњак, задужбина кнеза Лазара. Првобитно назван Ждрело, манастир Горњак има богату историју, а краси га и живописни предео који је у прошлости очаравао песнике и путописце. Тако је Ђура Јакшић, са одушевљењем писао: „Од Великог Села до самога Ждрела, ко да је вила нека ћилим разастрела.“ Чувени аустроугарски путописац Феликс Каниц је, задивљен призором, записао: „Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци.“ Манастир Горњак је подигнут 1378. године, оснивачком повељом коју је издао кнез Лазар, а коју је својом духовном влашћу потврдио патријарх Спиридон. Као мотив за изградњу манастира кнез Лазар је навео личну жељу да учини мали принос Богородици. Могуће је да су, осим духовних, постојали и политички разлози за подизање овог манастира. У то доба, кнез Лазар је завладао овим крајевима, те је желео да то обележи и својом задужбином. Пошто је накратко изгубио власт над овим областима, кнез Лазар је 1379. године повратио своја имања, а манастир даривао тек пристиглом монаху Григорију Синаиту Млађем. Он је, примивши манастир на управљање, настојао да га духовно обогати. Тако је у пећини, на једној стрмој стени изнад самог манастира, дозидао и уредио испосницу коју су сачињавале келијa и капелa посвећенe Св. Николи. Григорије Синаит Млађи Православне цркве и манастири

65


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

је и сахрањен у тој капели, у гробници коју је спремио још за живота. Познато је да је манастир Горњак уживао сва права из оснивачке повеље, као и да је имао велики углед у народу и међу монаштвом, првенствено заслугом кнеза Лазара. Током своје дуге историје, манастир је неколико пута био паљен, разаран, али и обнављан. Посебну обнову је доживео за време владавине кнеза Милоша који се залагао за његово одржавање. По својој архитектури, манастир Горњак припада моравској школи. Манастирска црква посвећена празнику Ваведења Пресвете Богородице има тролисну основу са полукружним апсидама, већом, олтарском на истоку и мањом, певничком са северне и јужне стране. Са западне и јужне стране дозидана је припрата са звоником. Иконостас је рађен 1935. године у Охриду, а иконе две године касније у манастиру Раковица. Првобитни живопис, нажалост, није сачуван јер је страдао у пожарима и разарањима. Оно што је постојало од живописа потиче из 18. и 19. века. Издваја се и фреско-портрет ктитора кнеза Лазара, док се у певничким апсидама могу разазнати представе Светих ратника. У ниши северног зида налази се ковчег са моштима светог Григорија Синаита Млађег који је назван и Григорије Горњачки или Григорије Ћутљиви. Манастир има три капеле. Поред поменуте капеле Григорија Синаита, постоје још две, Зимска капела, која се налази у припрати дозиданој са јужне стране манастирске цркве и капела Светог Илије која се налази у новом манастирском конаку, подигнутом и освећеном 1979. године. Изван манастирског комплекса постоје два објекта, једноспратна зграда за духовнике и госте и трпезарија за вернике који се овде окупљају о великим празницима. За манастир Горњак везане су бројне занимљивости.

66

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Прва се односи на сусрет кнеза Лазара са испосником предањe које казује како је настао манастир. Занимљиво је, такође, да се у манастиру 1503. године замонашио Георгије Бранковић, унук деспота Ђурђа Бранковића. Милутин Петровић, брат Хајдук Вељка, поклонио је манастиру једно кандило. Према писању Вука Караџића, кнез Милош је у двор пренео једну од манастирских драгоцености – барјак цара Душана. Посебно је занимљиво да је манастир Горњак, уз манастире Студеницу и Свети Роман, одређен за санаторијум у коме су лечени умоболни болесници, а касније су у њему осуђеници издржавали казне. Можда у највеће занимљивости манастира спада тајанствени извор, за који се верује да постоји још од времена када је манастир настао. Из пукотине у стени иза манастира вода сваке године почиње да капље на Ђурђевдан и слива се у једну малу увалу одакле је верници скупљају кашикама, верујући у њену чудотворну моћ. Нико не може да објасни зашто се вода појављује искључиво једном годишње. Неки верују да су то сузе испосника Григорија и да се вода на извору појављује само кад то он пожели. Праћен хуком реке Млаве, ушушкан у предео Горњачке клисуре, манастир Горњак остао је чувар тајне српског пустињака Григорија и драгуљ на круни свог ктитора – кнеза Лазара.

Православне цркве и манастири

67


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

68

МАНАСТИР ГРАДАЦ Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Задужбина Јелене Анжујске

Н

а уздигнутој заравни изнад Градачке реке, на ободу шумовитих падина Голије, смештен је Манастир Градац, задужбина Јелене Анжујске. Непозната је тачна година изградње, али се претпоставља да је манастир изграђен у другој половини 13. века, на темељима некадашње цркве. Манастир Градац, посвећен је Благовештењу Пресвете Богородице, и представља задужбину Јелене Анжујске, жене српског краља Уроша Немањића. Према писању њеног биографа, архиепископа Данила II, Јелена је била „од племена фрушког (француског), кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави“. Као краљица, Јелена Анжујска је много тога учинила за развој просвете и уметности. Она је основала прву женску школу у Србији, која је највероватније била сиротиште, затим је организовала сакупљање и преписивање књига, водила бригу о сиромашнима, подизала и обнављала цркве, како православне, тако и католичке. У храму манастира, налази се мермерни саркофаг у коме је сахрањена Света краљица Јелена. Она се замонашила у цркви Св. Николе на Скадарском језеру где је и умрла 8. фебруара 1314. године. Приликом напада Турака, монаси су њене мошти сакрили, а потом их однели у манастир Градац, али се данас не зна место где оне почивају. Јелена Анжујска је проглашена светицом и њен дан црква прославља 12. новембра. Осим моштију краљице Јелене, у манастиру Градац налази се део моштију краља Драгутина, старијег сина краљице Јелене Православне цркве и манастири

69


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

и краља Уроша, пренетих из манастира Дечани. За време турске владавине, у манастиру није било монаштва. Такође, манастир је остао и без кровног покривача који је постављен тек 1910. године. Потпуна реконструкција главне цркве извршена је у периоду између 1963. и 1975. године. Манастирска црква је једнобродна грађевина са куполом, трочланим олтарским простором, правоугаоним певницама, припратом са две капеле које су сазидане уз њу. У архитектури цркве приметни су готички и романоготички елементи, те припада споменицима грађеним у рашком стилу. Зидно сликарство манастира Градац је очувано само у деловима, притом је приказ ктиторке краљице Јелене и данас видљив. У манастиру се налази оригиналан камени иконостас из времена градње. У олтарском простору су композиције Причешћа апостола и попрсја Богородице и мртвог Христа у конхама ђаконикона и проскомидије. Из циклуса Великих празника виде се у наосу: Рођење Христово, Христов улазак у Јерусалим, Распеће Христово и Успење Богородице. Ктиторска композиција је на јужном, а композиције историјске садржине на западном зиду наоса. У припрати су Благовести, Богородичин циклус и Васељенски сабори. У југоисточном делу порте налази се мала црква Св. Николе која је највероватније подигнута пре главне цркве. Од 1982. године, отпочела је изградња конака и манастир је потпуно оживео. Нови конак је изграђен 1990. године, када је у манастиру у потпуности обновљен духовни живот. Данас манастир Градац представља женски манастир на челу са игуманијом Ефимијом. У манастиру постоји иконописачка радионица, а монахиње се између осталог, баве и рукотворинама – златовезом и ткањем. Занимљиво је да су током 2005. године у манастиру Градац

70

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

вршена заштитна сондажна и ревизиона археолошка истраживања. Том приликом је поред средњовековног културног слоја и средњовековног гробља који су раније истражени, откривен и праисторијски културни слој укупне дубине 0,8 метара. Утврђено је да овај праисторијски културни слој припада далекој прошлости, од раног до развијеног Бронзаног доба. На овом локалитету је пронађена керамика која датира из раног Бронзаног доба. Манастир Градац, може да се похвали и са неколико лепих манифестација. Почетком маја, у манастиру Градац, тврђави Маглич и у Краљеву, традиционално се организује културна манифестација „Дани краљице Јелене“. Сваке године у мају месецу прославља се догађај када је краљ Урош I, у част љубави према француској принцези Јелени из рода Анжуја, а касније и српској краљици, наредио да се долина реке Ибар засади мирисним јоргованима како би је тај предео подсећао на њен завичај– француску Провансу. Захваљујући овој љубавној причи, читава долина реке Ибар добила је назив Долина јоргована или Долина краљева. Током манифестације „Дани јоргована“, одржавају се рецитали, такмичења и витешке игре, те сам манастир постаје стециште бројних поклоника уметности. Након спроведених конзерваторских радова и обнове монашке заједнице (сестринства), манастир Градац, као духовно средиште и данас плени својом лепотом и истиче се као један од најлепших српских средњовековних манастира и културно-историјских споменика. Манастир Градац, средњовековни лепотан међу српским духовним здањима, чувар успомене на своју заштитницу Јелену Анжујску, тихим шапатом приповеда о великој љубави између ове жене племенитог француског рода и српског краља Уроша I, те онима који га походе, нуди својеврсан пут кроз време.

Православне цркве и манастири

71


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

72

МАНАСТИР ГРГЕТЕГ Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Витез сремске равнице

Н

а јужним падинама Фрушке Горе, увучен у дубоку увалу, налази се манастир Гргетег чија је црква посвећена Св. Николи. Не постоје поуздани историјски подаци који би посведочили о томе ко је био градитељ овог манастира. Према народном предању, манастир је подигао чувени српски јунак и деспот Вук Гргуревић, у народним песмама опеван као Змај Огњени Вук. Предање каже да је српски деспот желео да подигне манастир како би у њега сместио свог слепог оца Гргура Бранковића (монаха Германа). Не зна се тачна година изградње манастира, али се верује да је манастир изграђен у периоду између 1459. и 1521. године, односно, после пада деспотовине, а пре турског освајања Срема. Први поуздани подаци о овом манастиру потичу из турских записа из 1546. године. Према тим изворима, манастир је имао богато имање. Почетком 17. века, након што су га Турци запалили током турско- аустријског рата, манастир је био напуштен. Његова обнова започиње од тренутка када је одлуком аустријског цара Леополда манастир поклоњен, у то време епископу, касније митрополиту, Исаији Ђаковићу. Манастир је тада насељен, а црква и конаци обновљени. Црква коју је саградио карловачки (крушедолски) митрополит Исаија Ђаковић, била је изграђена од камена и имала је два кубета. Под је био поплочан опекама, а зидови окречени. Такође, постојао је и иконостас, али он није сачуван. Нови иконостас је 1744. године израдио Јаков Орфелин и њега je чинилo 85 иконa. Данас су од тог иконостаса сачуване Православне цркве и манастири

73


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

само две иконе, престона икона Св. Николе и Св. Јована, рађене на дрвету. За данашњи изглед манастира Гргетег заслужан је Иларион Руварац. Он је 1899. године започео рестаурацију манастира, када је урађен и нови иконостас, трећи од оснивања цркве. Овај нови иконостас је са уметничке стране и највреднији јер га је живописао познати српски сликар Урош Предић. Живописање иконостаса је трајало две године, у периоду између 1902. и 1904. године и на њему се налази 21 икона великих димензија. Урош Предић је старе сачуване престоне иконе које су до тада биле у нивоу царских двери, супротно тадашњим обичајима, поставио изнад царских двери. Он је осликао два најважнија догађаја, Рођење и Васкрсење Христово. Унутрашњост цркве није живоописана, али су зидови украшени флоралним украсима. Иконостас је израђен од мермера, гипса и кованог гвожђа, док је дрво заступљено само у царским и споредним дверима. На иконостасу доминира велика икона на којој је приказана Тајна вечера. Престоних икона (налазе се у другој зони) има укупно четири и оне приказују Св. Николу, Богородицу, Исуса и Св. Јована Крститеља. У првој зони нема икона осим на царским дверима. У горњој зони налази се велика икона Светог Тројства, а са стране Христово Рођење и Васкрсење. На врху иконостаса налази се велики крст са распећем око којег се налазе и две мале иконе. Манастир Гргетег није поседовао много драгоцености, али је вредност онога што је поседовао била велика. Једна од драгоцености је свакако и епитрахиљ од црвене свиле који је урадила Јелена Црнојевић (1533), а који се данас налази у Музеју Српске православне цркве у Београду. Вез на њему је гобленски рад рађен свилом, а у мањој мери жицом, што је случај код осталих епитрахиља на Фрушкој

74

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Гори. На епитрахиљу су извезени Деизис и апостоли, а чини се да је је намера везиље била да употребом боја опонаша боје које је зограф користио при изради иконе. Обнова цркве је урађена према пројектима загребачког архитекте Хермана Болеа. Свечано освећење манастира било је 10. јуна 1901. године. Догађају су присуствовала значајна имена тог доба, попут митрополита Георгија Бранковића, песника Лазе Костића и бачког епископа Митрофана. Убрзо након обнове манастира, умро је архимандрит Иларион Руварац чији се гроб са скромним спомеником данас налази на брежуљку изнад манастира. Током Другог светског рата, манастир је доживео велика и тешка оштећења. Највећу штету је ипак претрпео звоник који је био срушен до темеља. Нови отворени звоник постављен је под старим боровима и он је био у функцији до 2002. године, када је обновљен стари звоник. Новија обнова манастира започета је 1953. године и одвијала се постепено, те су тако 1998. године довршени сви конзерваторско-рестаураторски радови. Обновом манастирског храма која је започета 1987. године, црква је грађевински санирана, а њена унутрашња декорација реконструисана. Током 1994. године, обновљени су и манастирски конаци који са четири стране опасују цркву. Бивша певница претворена је у капелу, а постоји и мала зимска црква посвећена руском свецу Св. Серафиму Саровском. Манастир је данас активан и о њему брину монахиње и монаси на челу са игуманом који устрајавају у томе да манастиру поврате стари сјај. За манастир Гргетег везана је и једна занимљивост која је прерасла у природну и културну атракцију, доприневши томе да манастир постане познат у свету. Наиме, у оквиру манастирског комплекса, налази се геолошко-палеонтолошко налазиште седимената са врло

Православне цркве и манастири

75


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

богатом и добро очуваном фосилном фауном мекушаца која има веома велики значај за геологију Европе. Ово налазиште је регистровано као природна знаменитост од посебног значаја и представља природни споменик. Овај природни споменик, налази се источно од манастирске капије у потоку Луци (Калина вода). Због своје научне вредности, овај локалитет је заштићен 1974. године. Одређени палеонтолошки материјал са овог подручја налази се у музејима ван Србије, у Бечу и Будимпешти. Манастир Гргетег, један од највећих и најлепших манастира на Фрушкој Гори, витез сремске равнице, својом барокном звонаром која попут дива израња из сремских равница, плени импозантношћу и вернике позива на молитву. Звонара, као дар добрих људи, сведочи о доброчинству, вери и поштовању својих корена, симболично представљајући путоказ којим српски православни верници данас треба да иду.

76

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ДАВИДОВИЦА

Православне цркве и манастири

77


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Бисер Полимља

Н

а јужним обронцима планине Јадовник, недалеко од Бродарева и реке Лим, налази се манастир Давидовица из 13. века. Манастир је задужбина жупана Дмитра Немањића, најмлађег сина Вукана Немањића, који је након што се замонашио, узео име Давид, те отуда манастиру име Давидовица. Дмитар (Димитрије) Немањић, унук Стефана Немање, био је један од имућнијих жупана о чему сведоче подаци, како на основу његових ктиторских активности у Светој земљи, тако и на основу чињенице да је давао новчане позајмице српској краљици Јелени. У другој половини 20. века, у Дубровачком архиву, откривен је уговор о градњи манастира који је закључио Дмитар са „...дубровачким мајсторима Десином и његовим сином Блажом...“ Манастир Давидовица је управо јединствен по томе што се у архиву чува уговор о његовој градњи, а то је уједно и једини сачувани уговор о градњи свих немањићких манастира. За историју манастира посебно је значајна народна традиција која овај манастир повезује са чувеним Југ Богданом и Девет Југовића. Наиме, унук Дмитра Немањића, Вратко, у народним песмама се јавља као Југ Богдан. У порти манастирске цркве, налази се надгробна плоча Вратка, оца књегиње Милице на којој пише: „Овде почива Вратко, раб божији, који се представи маја месеца...“ Иако за то нема поузданих података, сматра се да у манастиру Давидовица почива и Дмитар Немањић. На основу историјских података, сматра се да 78

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

се у близини манастира налазио двор Дмитра и Вратка у коме су се родили и књегиња Милица и њена браћа (који се у народној традицији спомињу као Девет Југовића). На основу археолошких истраживања, пронађен је већи број лобања без скелета за које неки сматрају да припадају браћи Југовић. Манастирска црква, подигнута је на темељима некадашње базилике из 6. века о чему сведоче и археолошка истраживања која су потврдила постојање темеља базилике као и некрополе из византијског доба. Археолошка истраживања су такође показала да је манастир био један од средишта српске духовности у средњем веку. Манастирска црква, представља једнобродну грађевину са апсидом и кубетом, са стране има капелице са куполама уместо певничких трансепта, које се могу видети у манастирима Жича, Милешева, Сопоћани и Градац. Претпоставља се да је манастир прво пустошење доживео у 15. веку када су Османлије први пут похарале манастир Милешева. Други пут, манастир је опљачкан после Велике сеобе Срба. Ново рухо, манастир је добио крајем 20. века. До 1957. године, манастир је био у рушевинама када је Завод за заштиту споменика културе на челу са архитектом Јованом Нешковићем, рашчистио локалитет и обавио конзервацију и учвршћивање постојећих зидова манастира. Реконструкција манастира Давидовица представља једну од најкомпликованијих обнова средњовековних немањићких манастира. За нешто више од годину дана, црква је у потпуности обновљена уз коришћење истог материјала (сига) који је узет из истог каменолома као и у 13. веку (локалитет Сопотница). Црква манастира Давидовица, посвећена је празнику Богојављење. Манастир је у потпуности у функцији и у њему је обновљен манастирски живот. Православне цркве и манастири

79


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Од 2009. манастир је активни женски манастир. Поред цркве протиче поток, а до саме цркве се стиже вијугавим путем из Бродарева. Значај манастира лежи у његовој богатој историји и у томе што су на северном паралиску остали сачувани значајни фрагменти фрескописа што га сврстава у најзначајније манастире Средњег Полимља. Манастир Давидовица, центар српске средњовековне духовности и бисер Полимља, поново живи свој духовни живот, чувајући успомену на свог ктитора и оживљавајући легенду о Југ Богдану и Девет Југовића.

80

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ДИВША

Православне цркве и манастири

81


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовна визија пустињака Матеја

Н

а западним обронцима Фрушке Горе, између села Визић и Дивош, смештен је манастир Дивша (Ђипша). Не постоји поуздан податак о времену настанка овог манастира, али ако је судити према сачуваном „Опису фрушкогорских манастира“ из 1753. године, манастир је, у периоду између 1496. и 1502. године, утемељио деспот Јован Бранковић. У записима опата Бонинија из 1703. године, који је оставио бројне записе о фрушкогорским манастирима, стоји да се манастир Дивша налази у „једној пошумљеној и ненастањеној долини у којој има неколико калуђера који поново граде цркву и манастир“. Најстарији сачувани запис о манастиру Дивша, представља рукописно „Четворојеванђеље“ које датира с краја 15. и почетка 16. века. Први поуздани подаци о манастиру Дивша, потичу из турских дефтера. У турском попису из 1566. године, манастир се не помиње под именом Дивша већ је уписан под именом манастир Св. Николе у Липовици. Из истих извора, сазнаје се да се ради о сиромашном манастиру, који није привлачио посебну пажњу. Манастир Дивша, помиње се и 1706. године и то у привилегији аустријског цара Јосифа, где се манастир означава као метох манастира Кувеждин. Манастир Дивша, дуго се борио за своју самосталност. У прво време, није имао довољан број монаха, нити све богослужбене књиге. Међутим, 1738. године, манастир добија потребне богослужбене књиге што за последицу има интензивирање активности у раду самог манастира. 82

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

За историјат манастира Дивша, од великог значаја је 1741. година, када у манастир долази пустињак Матеј, монах, захваљујући чијој изузетној способности и залагању, те духовној визији, манастир доживљава својеврсни процват. За историју манастира Дивша, значајна је и 1744. године јер се тада јављају интенције да се манастир припоји манастиру Хиландар, међутим, та намера се на крају осујећује. Засигурно се зна да је манастир привремено стекао самосталност, али се такође зна и да је, према запису из 1775. године, игуман манастира Дивша имао седиште у манастиру Кувеждин, а не у манастиру Дивша. Према „Опису фрушкогорских манастира“ из 1753. године, сазнаје се да је већ у то доба манастирска црква била стара, те да је саграђена од цигле и камена. Звоник с капелом над припратом, сазидан је у периоду између 1762. и 1766. године. На том звонику, налазио се натпис на ком се могло прочитати да је манастирска капела посвећена Богородици, и да је подигнута захваљујући ктиторству пустињака Матеја. Храм манастира Дивша, осликан је 1754. године. Иконостас је урадио Теодор Стефановић Гологлавац који представља једног од првих мајстора прелазног стила. Оно што овај иконостас чини посебним, јесу иконе које су осликане у духу барока. На овим иконама, златна позадина замењена је бојеном, а на сценама у ентеријеру, аутор је сликао барокни намештај, уз покушај пластичног приказивања одеће. Њих такође карактерише цртеж који није прецизан, као и људске фигуре лоших пропорција. Током своје историје, манастир је доживео неколико обнова. Крајем 19. века, манастир се налазио у веома лошем стању. Црква је обновљена у два наврата, 1891. и 1922. године. У периоду између 1913. и 1921. године, манастир Православне цркве и манастири

83


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Дивша, био је напуштен. За време Другог светског рата, манастир је тешко страдао, тако што је миниран, при чему су конаци потпуно били спаљени, а кров цркве порушен. Већ напукли звоник, срушен је 1952. године. Манастирски иконостас, првобитно је склоњен у манастир Кувеждин, да би касније, његов највећи део био похрањен у Галерији уметности у Сремској Митровици. Године 1990. манастир Дивша, проглашен је Спомеником културе од изузетног значаја. Тежак усуд фрушкогорског манастира Дивша, сведочи о његовој вишевековној борби за опстанак, самосталност, те личном труду једног монаха-ктитора, који се борио да оствари своју духовну визију.

84

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ДРАГАНАЦ

Православне цркве и манастири

85


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовно уточиште Косовског Поморавља

С

аграђен на брду, усред шуме, заклоњен од очију пролазника, манастир Драганац, пркоси вековима. Налази се у близини места Прилепац у источном делу Косова, претежно насељеног Србима и припада Епархији рашко-призренској. Управо се за место Прилепац, некадашњој средњовековној тврђави из 14. века, верује да је место рођења српског кнеза Лазара. Манастир Драганац, чија је црква посвећена Светом архангелу Гаврилу, представља задужбину кнеза Лазара. Први пут се помиње у повељи (даровници) кнеза Лазара 1381. године, када је и саграђен. Манастир Драганац, као и село које је постојало око манастира, име је добило по Драгани, ћерки кнеза Лазара. Ова светиња, страдала је за време Турака. Манастир је обновљен 1868. године када је на месту старе средњовековне цркве, подигнута нова. Убрзо потом, у манастиру је отворена и месна школа. У периоду новије српске историје, у којој је доминантну улогу имала комунистичка власт, манастир је опустео, те претворен у сиротиште. Почевиши од 1971. године па све до 1996. године, у манастиру није било монаштва, све док у манастир није дошао монах Серафим, који је уз помоћ мештана почео да ради на оживљавању манастира. Ипак, манастир Драганац своју „ренесансу“ доживљава, односно нови живот започиње тек 1999. године, доласком оца Кирила који је у манастир Драганац дошао из манастира Високи Дечани. У том периоду, манастир је потпуно оживео, те постао духовно уточиште становништву 86

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Косовског Поморавља. Манастирски комплекс, некада руинирано здање конака и оштећена црква посвећена Светом архангелу Гаврилу, сада је проширен. Саграђен је нови троспратни конак који са десне стране располаже са четрдесет, а са леве, надовезујући се на средишњи, већ постојећи, са још двадесет келија. Ова обнова је спроведена захваљујући прилозима верника, затим мањим донацијама, али и одрицањем самих монаха који су давали од својих примања (јеромонах Кирило давао је целу своју пензију). Завршена су и три паркиралишта, а на прилазној капији уређен је парк са зеленилом и цвећем. Уређује се и занатско-уметничка радионица која би требало да се бави дуборезом и обрадом камена. Оцу Кирилу иде највећа заслуга за опстанак манастира током 1999. године. Иако је био сам у манастиру, иако је његова безбедност била доведена у питање, он је одбијао да напусти манастир и тиме га спасио од рушења. Своју обнову, манастир је доживео 2008. године, понајвише заслугом игумана Кирила. Њега је због заслуга на обнови светиње, Епископ рашко-призренски Теодосије, унапређен у чин протосинђела. Године 2011. оца Кирила, на месту игумана заменио је отац Иларион који је такође свој духовни и монашки пут започео у манастиру Високи Дечани. Тако је некадашњи, изузетно надарени и награђивани глумац Растко Лупуловић, свој пут од јеромонаха манастира Високи Дечани наставио као настојатељ манастира који представља својеврсно духовно уточиште народу Косовског Поморавља. Манастир Драганац представља једину живу монашку обитељ у Косовском поморављу, с обзиром на чињеницу да је други манастир из тог краја, манастир Бинач, још увек у рушевинама. Испред манастира, налази се извор воде, за коју се у Православне цркве и манастири

87


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

народу верује да је лековита. Велики број људи походи манастир за време његове славе, када верници, осим што дођу на литургију, узму и чудотворну воду са манастирског извора. Отац Кирило, који је својом неимарском визијом, од некада руинираног духовног здања изградио ново, не само да је учинио велико дело за своју веру, већ је својом храброшћу и устрајношћу, спречио преостали српски живаљ да напусти ове крајеве. Тиме је начиниио изузетно племенит подвиг захваљујући коме манастир Драганац и даље живи и окупља своје вернике.

88

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ДРЕНЧА

Православне цркве и манастири

89


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Бисер моравске архитектуре

У

близини Дреначког потока, на око пет километара од Александровца, налази се манастир Дренча, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Манастир који је добио назив по селу Дренча, у народу се назива и Душманица, чувајући успомену на своје ктиторе деспота Иваниша (у монаштву Доротеј) и његовог сина Душмана (у монаштву Данило) који су манастир саградили 1382. године. Трећи хиландарски игуман Доротеј и његов син, јеромонах, касније пећки патријарх Данило III, као ктитори су богато даровали манастир и тиме економски утемељили манастирско властелинство. Познато је да је у овај манастир често долазио и кнез Лазар, а сам манастир, помиње се и у „Жичкој повељи“ из 1382. године. Кнез Лазар је манастиру Дренча потврдио поседе у близини града Крушевца и браничевског округа. Манастир Дренча припада раном периоду моравске архитектонске школе. Црква манастира је тролисне основе, комбиноване са уписаним крстом, богато декоративно зидана сигом и опеком, са троделним олтарским простором и слободним ступцима који носе елегантну куполу. Манастирска црква се од запада шири према трочланом олтарском простору, према апсиди која је изнутра полуелипсаста, а споља петострана, и према ђаконику и протезису који су били засведени крстастим сводовима. Овај тип свода, јединствен у моравској архитектури, представља реминисценцију на светогорска здања. Апсиде протезиса и ђаконикона су споља полигоналне, а изнутра полукружне, док су бочне 90

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

апсиде полукружне и споља и изнутра. Клесана камена декорација допрозорника, са необично компонованим људским фигурама, зооморфним, геометријским и цветним мотивима и украсима у облику преплетеног ужета, првобитно је била бојена и представља обележје моравске школе. У југозападном делу наоса у цркви манастира откривена је зидана гробница ктитора која је била затворена каменим плочама. Западно од цркве откривени су темељни остаци манастирског конака који се на основу археолошког материјала, пре свега, керамике, могу сврстати у период друге половине 14. и прве половине 15. века. У оквиру манастирског комплекса налази се богато археолошко налазиште које се и данас истражује. Вековима су разни освајачи скрнавили ово здање велике духовне раскоши, а некадашње фреске којима је унутрашњост цркве била украшена, уништио је зуб времена. Иако је ово здање дуго лежало у рушевинама, у новије доба је доживело своју обнову. Обнова манастира је започета још 1952. године да би коначно била завршена, а манастир освештан након конзервације и рестаурације која је трајала од 2002. до 2006. године. Треба истаћи да је поред цркве, обновљена и порта, и да осим манастира Ђурђеви ступови, у Србији нема објекта ове врсте чијој се обнови тако целовито приступило. Поред цркве, саграђен је и мали конак. Данас је манастир Дренча женски манастир о коме бригу води игуманија Фотина Миајловић која је на Васкрс у овом манастиру започела свој монашки живот. У срцу винородне жупе, некада тужан и оронуо, данас у свој својој духовној лепоти, манастир Дренча, поносно краси александровачки крај, с надом и вером да ће, како време одмиче, окупљати све више верника.

Православне цркве и манастири

91


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

92

МАНАСТИР ЗАОВА Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Трагом народне песме

Н

едалеко од Великог Села у Браничевском округу, окружен прелепом шумом, налази се манастир Заова, посвећен арханђелима Михаилу и Гаврилу. Према легенди, манастир је подигнут у другој половини 14. века, за време владавине кнеза Лазара. Ипак, у историјским изворима, овај манастир, први пут се помиње 1467. године. Легенда о настанку манастира Заова, опевана је у народној песми „Бог никоме дужан не остаје“. Песма приповеда о Павлу и Радулу, два брата, два властелина овог краја. Павлова жена гајила је љубомору према његовој сестри Јелици, те је прво оптужила своју заову Јелицу за смрт свог детета, а потом у то уверила и два брата која су наредила да се њихова сестра убије. Тако су, за казну, Јелицу везали за четири коња те их пустили да је растргну на четири стране света. На месту на коме је пало њено тело, настала је црква, око које је касније, када су браћа сазнала истину и покајала се, подигнут манастир. Приповеда се да је кнез Лазар, пред Косовску битку, на Јеличином гробу саградио мали храм који је народ прозвао Заовина црква. Као спомен на ову трагичну жену, у манастирској цркви, налази се узидан гроб за који се верује да припада Јелици. Изнад тог узиданог гроба, налази се фреска на којој је приказано како је четири коња растржу на четири стране света. Maнастирска црква, грађена је у моравском стилу, с основом уписаног крста без кубета. Током своје дуге историје, манастир Заова је више пута рушен и обнављан. Турци су у 16. веку, манастирску цркву спалили до темеља, Православне цркве и манастири

93


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

да би касније потпуно зарасла у коров. У 17. веку, приликом неког ископавања, мештани Топонице, наишли су на остатке цркве, те на њеним темељима подигли црквубрвнару. Почетком 19. века, на месту ове цркве подигнута је нова, грађена од чврстог материјала. За време Првог српског устанка, црква је поново разрушена, aли је потом и обновљена. Последња обнова извршена је за време владавине кнеза Милоша Обреновића. Свој допринос цркви, дао је и вожд Карађорђе, тако што је цркви, у трајно власништво, поклонио њиве и ливаде. Живопис и фреске урађене су 1849. године, за време владавине Александра Карађорђевића. Њихов аутор је био самоуки сликар Живко Павловић који је у то доба био веома цењен и тражен, а чији је далеки потомак чувена српска сликарка Милена Павловић Барили. Те фреске, очуване су у целости. Поред манастира, налазе се два извора лековите воде. Посебно се верује у лековитост извора који је посвећен Светој Петки, а који је подигнут на месту на коме су, по легенди, пале Јеличине очи. На овај извор, углавном се доводе слепи и слабовиди. Поред цркве, налази се звоник. Манастир Заова, најпосећенији је манастир Браничевског округа што само говори о његовом духовном значају, како за народ овог краја, тако и за вернике који у њега долазе, понајвише уочи празника Светог Илије, на дан за који се сматра да је растргнута девојка Јелица. Иако трагична, прича о настанку овог манастира говори о људском несавршенству, злоби и пакости, лакомислености, али и способности за покајањем, хришћанској врлини која духовни свет чини богоугоднијим. Манастир Заова, те легенда о његовом настанку, осим духовне димензије, нуди и снажну људску поруку, која верницима треба да укаже на вредност људских врлина, пре свега, праведност и доброту.

94

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ЗОЧИШТЕ

Православне цркве и манастири

95


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Светиња чудотворних исцељења

Н

едалеко од Ораховца, у селу Зочиште, налази се истоимени манастир посвећен Светим врачима Козми и Дамјану. Село, као и сам манастир, добили су назив по лековитом извору за који се верује да лечи очи и да је чудотворан. Верује се да је манастир Зочиште саграђен у 14. веку, на темељима византијске светиње. Осим што је извесно да манастир потиче из доба Немањића, име његовог ктитора је непознато. Ипак, у писаним изворима, манастир се први пут помиње у даровној повељи краља Стефана Дечанског, којом га краљ 1327. године дарује манастиру Хиландар. Према предању, манастир Зочиште, посвећен Светим врачима, потиче из 11. века. Међутим, најновија археолошка истраживања, оснивање манастира Зочиште везују за 4. век, и то на основу пронађеног ранохришћанског надгробног споменика као и предмета од керамике који датирају из 3. и 4. века. Најстарије сачуване фреске потичу из 14. века. Осим икона, треба поменути и веома вредну збирку икона и свештених сасуда (посуде при богослужењу). Осим иконостаса, манастир красе и лепе царске двери који припадају сликарству 17. века. Манастир је такође поседовао минеј који датира из 15. века али који је нажалост, с обзиром на то да се чувао у Народној библиотеци Србије, страдао након што је ово здање бомбардовано 6. априла 1941. године. Манастир Зочиште, задесила је велика трагедија 1999. године када су након погрома албанских терориста, црква и цео 96

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

манастирски комплекс разорени у експлозији. Том приликом, уништене су многе вредне фреске и иконе али су, срећом, монаси евакуисани у последњем тренутку. Занимљиво је да је у рушевинама манастира у којима су страдале многе свете реликвије, пронађена чудотворна икона Светих врача Козме и Дамјана, преполовљена на два дела, на једном се налазио Козма, на другом Дамјан. Икона је рестаурирана и данас поново краси манастирску цркву. Након немилих догађаја, манастир је делимично обновљен, а за његову поновну изградњу, коришћен је стари камен, те нова црква има идентичан изглед као порушена. Данас у манастиру Зочиште борави неколико монаха, којима, како у пољопривредним, тако и у грађевинским пословима на манастирском имању помажу мештани околне Велике Хоче и Ораховца у којима живи око хиљаду Срба. У новије време, у манастиру се догађају бројна исцељења, тако да га походе бројни верници, како православне вере, тако и Албанци муслиманске вероисповести који живе у околини манастира, али и бројни странци који с чврстом вером и великим поштовањем долазе да се поклоне Светим исцелитељским моштима бесребреника Светих Козме и Дамјана. Постоје и бројна сведочанства да се пред њиховим светим моштима дешавају бројна исцељења. Манастир Зочиште, немилим усудом срушен, па обновљен, попут Феникса, наново се подигао из пепела и својом чудотворном иконом и моштима Светих мученика Козме и Дамјана, својим верницима нуди исцељење, показујући да је Бог свемогућ, а истинска вера чврста и непоколебљива.

Православне цркве и манастири

97


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

98

МАНАСТИР ИВЕРИЦА Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Краљевски српски војни манастир

Н

а десној обали реке Нишаве, у најлепшем делу делу Сићевачке клисуре, у атару села Островице, налази се манастир посвећен Светој Петки. Оно што овај манастир чини посебним и што га издваја од осталих српских манастира јесте чињеница да је то први и једини војни манастир у историји српске православне цркве. Манастир Света Петка Иверица који припада Епархији нишкој, изграђен је у првој половини 15. века. Садашњи храм изграђен је на темељима цркве коју су подигли Мрњавчевићи, а на темељима још старије богомоље чија историја није довољно истражена. Претпоставља се да је име манастира Иверица потекло од монаха из грузијског манастира Иварион са Свете горе. Верује се да су ови монаси, бежећи пред турском најездом, морали да напусте своја светилишта, а да су потом своје уточиште пронашли у тада непроходној Сићевачкој клисури. Тако је током 15. века, на простору Сићевачке клисуре, створена својеврсна колонија монаха, што је утицало да се на овом простору развије монашки живот. Специфичан географски положај манастирског комплекса који је усечен на улазу у Градиштански кањон, читавом том простору обезбедио је идеалне услове за развој духовног живота. Неприступачност сићевачким гудурама, које су остале непремостива препрека за турске освајаче, учинила је да многи духовници, у потрази за духовним миром и сигурним уточиштем, похрле у ове крајеве. Сићевачку клисуру, која је постала својеврсно Православне цркве и манастири

99


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

духовно средиште, красило је око двадесетак манастира, цркава и испосница. Тако је, временом, код народа створен, готово митски однос према тајновитим и мистичним пределима Сићевачке клисуре, те су почеле да се испредају и разне легенде. Једна од њих казује да су Турци, у знак одмазде, пред вратима манастирског храма, живе закопали дванаест девојака које је црква касније прогласила светицама. Да ово није само обично народно предање, говоре у прилог и остаци костију и накита, пронађени приликом изградње нове цркве. Осим што је у овим пределима, јачао духовни утицај, и што су имућнији Срби из Ниша и околине настојали да обезбеде мирне услове како би се несметано могли обављати црквени обреди, овај простор, постао је значајан и за устанике и хајдуке који су се од Турака скривали управо по непрегледним пределима Сићевачке клисуре. На основу једног турског пописа из времена владавине султана Мехмеда III, у коме се помињу задужења и намети, може се закључити да се радило о добростојећем манастиру. За време једног великог народног сабора у 16. веку, Османлије су срушиле манастир те је ова духовна светиња од 16. па све до 19. века остала у рушевинама. Данас је од тог првобитног храма остала видљива само мутвак оџаклија старог конака као и зарубљена камена пирамида која говори о томе да историја овог манастира сеже у дубоку прошлост. Током 19. века, приликом откопавања темеља старе цркве, откривена су три слоја градње, као и одређени предмети попут копља, стреле, оклопа и новчића из времена цара Уроша I, што само потврђује старост и значај овог манастира. Новија историја манастира почиње његовом поновном изградњом, за коју је понајвише заслужна

100

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

српска војска. Наиме, 1898. године, инжењерске јединице српске војске, радиле су на припремању терена за прокопавање тунела као и пролаза за пут и пругу која је требало да прође кроз Градиштански кањон Сићевачке клисуре. Док су били на свом задатку, инжењере српске војске, затекла је вест да је краљ Александар Обреновић, на мору, код француског Бијарица, спасен од сигурне смрти. Та вест, била је повод да управо они започну градњу цркве што потврђује и спомен-табла на којој пише: „У славу срећног спасења Врховног Команданта Краљев. српске војске Његовог Величанства Краљ Александара I овај храм из темеља обнављају захваљујући се Свемогућем што је сачувао драгоцени живот Узвишеног Господара Србије, а у знак топлих осећања који су према његовој узвишеној личности прожети. Официри и војници инжињеријски трупа. Изградњом грађевине руководио је капетан Живојин Дамњановић“. Манастирску цркву, пројектовало је Министарство грађевина, главни архитекта био је Светозар Ивачковић из Београда, док је изградњу самог манастира финансијски помогао краљ Александар I. Занимљиво је да је својеручно написани текст градитеља ове цркве, инжењеријског капетана Живојина Дамњановића сачуван и објављен у књизи „Житије светих манастира Света Петка у Островици“. Од тренутка када је освештан па све до 1903. године, овај манастир, био је у поседу војске Србије. Указом краља Александра I од 19. фебруара 1901. године, за старешину манастира који се тада звао Краљевски српски војни манастир „Света Петка Иверица“, постављен је војни старешина Жунић, а црквене обреде обављали су војни

Православне цркве и манастири

101


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

свештеници. Манастир Иверица се налазио у поседу војске Србије све до 1903. године, након чега је манастир постао део Епархије нишке. У погледу архитектуре, манастирско здање, представља једнобродну грађевину изграђену у српсковизантијском стилу. Занимљиво је да манастирска црква није живоописана, али да је таваница на којој је приказано плаво небо, осликана звездама. У цркви се налази и једна ал фреско слика „Бура на мору“ која има за циљ да подсети поводом ког догађаја је манастирска црква и подигнута. Манастир поседује и иконостас који је постављен одмах по освештању храма, а за чију израду је заслужан Милутин Марковић, професор цртања из Ниша. Претпоставља се да је иконостас настао по угледу на иконостасе који се могу видети у руским црквама. Поред саме цркве, налази се звоник који датира из 1898. године, а ког чине три звона тешка 400 килограма. У дворишту манастирске цркве, уз ограду поред магистралног пута, налази се велика купаста стена од полутесаног камена која је претворена у капелу. Недалеко од цркве, налази се гробље на коме је сахрањено неколико инжењераца који су погинули у доба градње цркве. Манастир ког памте давно прохујали векови, ког у својим недрима скрива тајновита и чудесна Сићевачка клисура, ког је из пепела наново подигла храбра српска војска, духовним шапатом изговара молитву, што долази „из шума и камена, високо изнад реке“.

102

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ЈАЗАК

Православне цркве и манастири

103


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Чувар култа светог цара Уроша

И

змеђу два пропланка, на јужним падинама Фрушке Горе, налази се манастир Јазак. Како је изграђен у периоду од 1736. до 1758. године, сматра се једним од најмлађих фрушкогорских манастира. Упркос томе што је саграђен у новије доба, његова историја сеже све до краја 15. века. Свој значај, између осталих фрушкогорских манастира, манастир Јазак дугује чињеници да су 1705. године, у њега пренете мошти цара Уроша, последњег изданка из рода Немањића. Од тог доба, за манастир Јазак, везује се култ Немањића који је живео све до 1941. године када је у ратним разарањима, манастир тешко оштећен, а са њим и мошти цара Уроша које су том приликом оскрнављене. Дуги низ година, мошти су почивале у Београду да би 2001. године поново нашле своје коначиште у манастиру Јазак. Историја манастира Јазак, врло је оскудна и не нуди много података. Садашњи манастир Јазак, налази се недалеко од места где је био подигнут стари манастир Јазак, највероватније крајем 15. века. Манастир се, према легенди и традицији, доводи у везу са деспотом Јованом Бранковићем. Иако овај податак није потврђен, чест је случај да се, према традицији, манастири у Фрушкој Гори везују за неку од средњовековних династија. У сачуваним писаним документима, тачније у рукописном Триоду Кијевске библиотеке, манастир се помиње 1522. године, као манастир који је био посвећен Силаску Св. Духа. Да је тај стари манастир био осликан фрескама потврђује податак да су монахиње данашњег 104

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

манастира Јазак, пронашле остатке фресака некадашњег манастира. Овај податак такође говори и о томе да је манастир имао богат манстирски посед, о чему сведочи и висина новчане своте коју је давао Турцима. Временом, манастир је осиромашио, о чему пише и опат Бонини почетком 18. века, наводећи да је у манастиру тога доба било осам монаха који су живели скоро као просјаци. Након што је срушена стара црква, године 1736. почело је зидање новог здања које је своје ново рухо добило 1758. године. За ову нову грађевину, може се рећи да поседује помало необично архитектуру. Иако је задржала одлике српског средњовековног градитељства, црква манастира Јазак, одликује се употребом камена, што је неуобичајено за архитектуру фрушкогорских манастира, у чијој је изградњи ретка употреба камена. По питању употребе камена, манастир Јазак наликује манастиру Хопово, прототипу таквог здања који је такође зидан у камену, уз употребу цигле, како би се постигао ефекат полихромије. У архитектури манастира Јазак, видљиви су и трагови моравске архитектуре. Манастир је добио један високи, масивни звоник кроз који се и данас улази у цркву. Највећу вредност манастира Јазак представља изванредни иконостас чији је аутор зограф Димитрије Бачевић. Овај иконостас, завршен 1762. године, представља један од најрепрезентативнијих иконостаса мајстора такозваног прелазног стила. Димитрије Бачевић, био је један од плоднијих сликара. Његова радионица налазила се у Сремским Карловцима, а он је себе потписивао са „живописац карловачки“. Крштење и Христов улазак у Јерусалим, Света Тројица, Исус Христ (престона икона), Богородица (престона икона), само су неке од икона које чине иконостас манастира Јазак, а чији је аутор Димитрије Православне цркве и манастири

105


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Бачевић. Оно што такође карактерише овај иконостас и што га разликује од осталих јесте намера зографа да се што већи број икона постави на једном иконостасу. Посебно је занимљива доња зона иконостаса која уместо заветних сцена, што је обичај, представља галерију Срба, владара светитеља. Тако су присутни сви знаменитији српски владари средњовековне Србије, Бранковићи, Лазаревићи и Немањићи, чиме се наглашава национални култ и место које ове владарске породице заузимају у историји и култури српског народа. Унутрашњост храма краси и изузетни ентеријер, пре свега се истичу два проскинитара од којих је један посвећен Богородици, са сјајном бочном сликом, највероватније дело српског иконописца Теодора Крачуна. Други проскинитар у коме су се чувале мошти цара Уроша, такође је значајан. Проскинитар са ликом цара Уроша, изведен је у духу владајућег барока, лик је замишљен, у историји уметности познат као парадни портрет који су неговале француска и венецијанска уметност. Део изванредно сачуваног ентеријера манастира Јазак пре-дставља и владичански трон са иконом Светог Оца Николаја, који је по једном запису завршен 1784. године, а чији је аутор иконописац Григорије Давидовић Опшић који је иконописао бројне сремске манастире. Највеће страдање, манастир Јазак, доживео је током Другог светског рата, када је скрнављен кивот Светог цара Уроша и украден скупоцени прекривач. Једно време, мошти цара Уроша, налазиле су се пред иконостасом у београдској Саборној цркви, да би 2001. године, поново биле враћене у манастир Јазак где заузимају своје култно место. Један од најмлађих фрушкогорских манастира и чувар традиције српских средњовековних династија, својом лепотом и отменошћу, краси падине Фрушке горе. 106

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ЈОВАЊЕ

Православне цркве и манастири

107


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Бисер Јовањске шуме

Н

а скровитом платоу Јовањске шуме, у близини села Златарић крај Ваљева, налази се манастир Јовање који са још три манастира – Лелић, Ћелије и Пустиња – чини духовну узданицу ваљевског краја. Сплетом историјских околности, на овом тлу су рођени и живели свеци, кнежеви, владике, војсковође и песници који су се својим делом златним словима уписали у књигу српске историје и тако овом крају дали на значају. Историјат манастира Јовање сведочи о његовом вишевековном постојању. Према народном предању, храм потиче из доба Немањића, те се верује да га је подигао неко из те владарске куће. Црква манастира Јовање подигнута је највероватније почетком 15. или 16. века. Почетком 18. века дозидана је припрата када је обновљен и цео манастир, пре свега захваљујући залагању и ктиторству браће Витановић. Занимљив је податак да се овај манастир помиње у два турска пописа, из 1572. године и времена владавине Мурата III, где је забележен као манастир Светог Јована код села Златарић. У првој половини 18. века у оквиру манастира је постојала и богословска школа чији су духовници имали важну улогу у образовању свештенства. Из историје овог манастира може се издвојити и податак да је 1735. године његов игуман Филотеј био делегат на сабору у Сремским Карловцима. Нешто касније задесила га је судбина многих српских манастира јер су га 1788. године запалили Турци. Манастир је у 19. веку посетио српски књижевник и светски путник Јоаким Вујић, али је тада манастир већ 108

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

био претворен у мирску цркву. Црква манастира Јовање је једнобродна грађевина са кубетом које носе прислоњени лукови, са северне и јужне стране ослоњени на пиластре, а са источне и западне стране су полукружни сводови. Апсида је полукружна, засведена. Старији живопис храма који потиче из 17. века и који је осликан руком најчувенијег средњoвековног фрескописца Лонгинa Дечанца, више пута је обнављан. По својој монументалности издваја се композиција Распеће Христово које се налази на северном зиду. Представа Благовести налази се на источном луку поткуполног простора, док се фреска Крштење Христово налази на јужном зиду и знатно је оштећена. У цркви, у наосу, налази се кивот где се по предању некада чувао део шаке Св. Јована Крститеља. Иконостас су 1972. године иконописале монахиње манастира Ћелије, пошто је стари иконостас више пута спаљиван. У дворишту манастира Јовање постоји једна дрвена звонара чија су два звона однета за време Првог светског рата. Прво звоно набављено је још 1921. године. Друго звоно и нова звонара подигнути су на темељу старе, средином осамдесетих година прошлог века. Лепо уређено двориште красе још и манастирски конак, подигнут две деценије пре звонаре, као и манастирска чесма која уморним туристима и путницима намерницима добро дође да после напорног пута угасе жеђ. Некада је манастир располагао великим имањем од око сто хектара, заједно са виноградима које је обрађивало око двеста калуђера, а данас располаже са само осам хектара шума и њива. Манастир Јовање, једноставношћу и белином свог здања које зрачи, представља прави бисер Јовањске шуме. На овом простору су природа, црква и конак једно и као такви употпуњују духовни склад ваљевског краја.

Православне цркве и манастири

109


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

110

МАНАСТИР КАОНА Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Задужбина сестре Милоша Обилића

Д

уховни светионик Посавотамнаве, манастир Каона, налази се код места Драгиње, на путу ШабацВаљево, и посвећен је Светом Архангелу Гаврилу. Према предању, манастир представља задужбину Иконије, сестре Милоша Обилића. Верује се да су две сестре, Иконија и Вида, свог брата Милоша Обилића пратиле на Косово. Након његове погибије, Иконија је саградила манастир Каона, а Вида манастир у Видојевици. Манастир Каона, саграђен је у 14. веку, на темељима цркве која датира из 11. века. Први писани подаци о манастиру Каона, датирају из 1756. године. Познато је да је првобитна црква била грађена од камена и прекривена шиндром. Данашње црква, саграђена је 1892. године, у византијском стилу. Црква је зидана од цигле на каменом темељу и у њу су узидани сви споменици са монашког гробља које се налазило око манастира. Постоји податак и да је 1827. године манастир имао школу, мада се верује да је та школа радила још 1793. године. Манастир Каона, има веома занимљиву историју. Одувек је представљао значајно културно и духовно средиште, те збориште српског народа. Посебну историјску улогу, манастир је имао током Првог светског рата. Монаси манастира Каона учествовали су у борбама, а сам манастир, био је претворен у болницу. Како се простор цркве користио као складиште за муницију, богослужење се вршило у једној просторији конака која је претворена у капелу и посвећена Успењу Пресвете Богородице. Православне цркве и манастири

111


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Манастирска црква је доста страдала за време Првог светског рата. У том периоду је запаљена црквена архива, а такође, однета су и два звона. Слична судбина, задесила је манастир и након Другог светског рата када је манастир служио као прихватилиште. У том периоду, на основу аграрне реформе, манастиру је одузето 120 хектара земље која је припадала овом манастиру. Велику и значајну обнову, манастир доживљава 1962. године, и то доласком оца Теофила за управитеља манастира. Осим као обновитељ духовног живота манастира Каона, отац Теофил, био је познат и као вођа богомољачког покрета Шабачко-ваљевске епархије. Манастир Каона има и веома лепо природно окружење. Подно манастирске цркве, налази се извор лековите воде за коју су стручњаци проценили да спада у најквалитетније воде у Србији. Та вода, пролази кроз крстионицу која је урађена у ранохришћанском стилу, те ствара језера која читавом крајолику дају леп и питом изглед. Важно је напоменути да се у манастиру чува делић моштију Преподобне Мајке Параскеве. Године 1992, прослављен је јубилеј, век од постојања нове цркве и шест векова манастира Каона. Занимљиво је да је садашњи игуман манастира Каона пореклом Швеђанин чије је световно име Давид Форшнер, а који након преласка у православну веру добија име Доротеј. Овај изузетно занимљив и православној вери привржен човек, православље је првобитно почео да шири у родној Шведској, у граду Бредареду, где је са још три православна монаха основао манастир Свете Тројице. Након послушања у манастиру Лелић, Доротеј се замонашио у манстиру Каона. Иако дете протестантског свештеника, некада Давид, а сада монах Доротеј, истински

112

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

љуби своју православну веру у којој је пронашао себе, а манастир Каона, себи достојног игумана.

Православне цркве и манастири

113


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

114

МАНАСТИР КОПОРИН Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

У славу витеза „Змајевог реда“

Н

а помало скровитом месту, недалеко од места Велика Плана, смештен у долини Копоринског потока, налази се манастир Копорин са Црквом Св. Стефана. Манастирска црква, изграђена је још за време владавине деспота Стефана Лазаревића. На то упућује деспотов портрет, уз који је сачуван и натпис са титулом деспота коју је Стефан Лазаревић добио након Битке код Ангоре 1402. године. Предање каже да је деспот Стефан подигао овај манастир у знак захвалности због тога што је остао жив у Бици код Ангоре, те због повратка своје сестре Оливере, након што је напустила султанов харем. Манастир је посвећен празнику преноса моштију апостола, првомученика и архиђакона Св. Стефана. Манастир Копорин представља значајан културни споменик средњовековне Србије. Још значајнији је животопис његовог ктитора, сина српског кнеза Лазара и кнегиње Милице, који је за своје доба сматран једним од најзначајнијих витезова, књижевника, али и припадника богате властеле. Био је познат као велики љубитељ и покровитељ уметности, али и сам је важио за уметника, књижевника и преводиоца, превасходно се прославивши својим књижевним делом „Слово љубве“. Поседовао је велику библиотеку у којој су се, осим словенских и поучних текстова, налазили и филозофски списи, те књиге из историје и поезије на грчком и латинском језику. Деспот Стефан Лазаревић, познат је и као један од витезова Змајевог реда чији су се припадници називали „драконима“. Православне цркве и манастири

115


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Црква манастира Копорин, грађена је 1415. године у старом српском стилу. Грађена је ћерамидом за коју су археолошка истраживања показала да је прављена од оригиналних узорака. Манастирске фреске су делимично очуване, док је иконостас новијег датума. Манастир Копорин је неколико пута рушен и обнављан, а последња обнова, извршена је 1880. године. У склопу храма, налази се и капела посвећена Рођењу Пресвете Богородице. Такође, у манастирском комплексу, налази се и велики звоник који је подигнут 1976. године. Деспотова задужбина, у периоду од 1932. до 1958. године, била је мушки манастир, а од поменуте године па све до данас, представља женски манастир. Занимљиво је да је 1977. године, у централном делу манастира Копорин, пронађен гроб са земним остацима за које се верује да припадају његовом ктитору, деспоту Стефану. Кивот деспота Стефана, отвара се два пута годишње, на дан деспотове смрти и на дан манастирске славе. Недалеко од манастира, налази се и извор лековите воде који се такође, по предању, везује за Стефана Лазаревића, јер се верује да је на том месту пао његов рањени коњ који се захваљујући тој лековитој води, опоравио. У народу се верује да овај лековити извор, лечи болесне, а да копоринске молитве срећу посебно доносе нероткињама, те тако жене из свих крајева, како наше земље, тако и шире, долазе не би ли се помолиле у манастиру. Постоје и бројни догађаји који су се десили у недавној прошлости, а који потврђују да су чудесна исцељења могућа, и да копоринске молитве имају велику моћ и духовну снагу. Свето место, духовно светилиште и задужбина српског витеза Змајевог реда, деспота Стефана Лазаревића,

116

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

чува своју светост, обогаћује дух својих верника, пружајући им данас толико потребну наду, те спокој и мир.

Православне цркве и манастири

117


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

118

МАНАСТИР КРУШЕДОЛ Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

„Српски пантеон“

Н

а обронцима Фрушке Горе, код Ирига, у питомој околини, окружен парком и стаблима кестенова налази се манастир Крушедол. Манастир, подигнут у 16. веку (између 1509. и 1512.), задужбина је Ђорђа Бранковића. Деспот Ђорђе Бранковић (владика Максим), син Деспота Стефана Слепог и Ангелине Бранковић, манастир Крушедол, који је једно време био средиште сремске епархије, подигао је уз помоћ влашког војводе Јована Његоја. Помоћ Бранковићима за изградњу манастира пружио је и велики руски кнез Василије. Манастир Крушедол има веома богату историју. Заједно са својим имањем помиње се у турском попису из 1546. године. За разлику од других фрушкогорских манастира, поседи манастира Крушедол били су знатно већи. О томе сведоче и сами турски пописи (из 1566/67. године). Током 16. и 17. века игумани манастира Крушедол често су посећивали Русију, првенствено ради прикупљања помоћи. Рана историја манастира обележена је и страдањима. Прво се догодило 1690. године када су се сви монаси, на челу са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем повукли у Сентандреју. Друго, много веће страдање, манастир је доживео 1716. године када су га Турци спалили. Том приликом, заједно са манастиром, изгореле су и мошти Бранковића. Током прве половине 18. века манастир је обнављан. Печујски владика Никанор Милентијевић, сазидао је конак у периоду између 1722. и 1725. године. Црква је проширена 1742. године, а до потпуне обнове манастира дошло је 1756. године. Због Православне цркве и манастири

119


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

сталних обнављања и доградњи, црква и манастирски комплекс немају свој првобитни изглед. По свом пореклу и културно-историјској улози, манастир Крушедол представља најзначајнији фрушкогорски манастир. Он такође плени и лепотом своје грађевине и драгоценошћу свог иконостаса. Храм има триконхалну основу са полукружним апсидама у стилу средњовековне моравске школе. Посебну занимљивост представља високи барокни звоник који није повезан са црквом и који је подигнут 1726. године. Изнад црквених двери, на спољном зиду, налази се велика фреско композиција Страшног суда са симболичном представом крајa света. Манастирски иконостас чини 36 икона које нису рађене у исто време, већ припадају различитом временском периоду и различитим стиловима. Посебно се издваја Деизис, једно од најбољих сликарских остварења 16. века. Испод иконостаса налази се кивот у коме су смештени остаци моштију породице Бранковић (Стефана и Ангелине и њихових синова Ђорђа и Јована). Остаци моштију породице Бранковић изложени су само за време великих празника. У конаку манастира налази се и капела Св. Максима из 1722. године. Чувена је и манастирска ризница која је била богатија од ризница свих фрушкогорских манастира. У њој се чувала плаштеница са записом „Милутин Урош“ која потиче из 14. века, затим две меке архијерејске митре старог облика, извезене свилом и позлаћеном жицом, украшене бисером, које потичу из 1553. године и које су дар две побожне госпође, „Јеванђеље владике Максима“ из 1514. године, тамјаница из 1523. године, икона Благовести с краја 15. века за коју се верује да је најстарија икона на територији Војводине, бакрорез манастира Крушедол из

120

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

1775. године, рад Захарија Орфелина, и многе друге. Данас, манастир Крушедол представља и својеврсни маузолеј. Називају га и „Српски пантеон“ јер су у њему сахрањене многе значајне личности. У њему су, поред породице Бранковић, сахрањени и патријарх Арсеније III Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, Војвода Стефан Шупљикац, кнегиња Љубице у чијој гробници се налазе и мошти краља Милана. Вредне драгоцености Бранковића и остале српске властеле чуване су у крушедолској ризници све до 1942. године. За време Другог светског рата, манастир је опљачкан, али су његове драгоцености враћене и данас се налазе у Музеју Српске православне цркве у Београду. Један део тих драгоцености изложен је у сталној поставци манастира Крушедол. Данас је манастир Крушедол женски манастир и о њему брину монахиње. Манастир Крушедол, „Српски пантеон“, аманет свете лозе Бранковића, чувар је српског културног наслеђа и подсетник на снагу српске духовности и на њен културноисторијски значај.

Православне цркве и манастири

121


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

122

МАНАСТИР ЛЕШЈЕ Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовни украс Поморавља

П

од шумом, прошараном метеорским стенама које личе на траг метеорске кише, на десетак километара југоисточно од Параћина, смештен је манастир Лешје, са Црквом Покрова Пресвете Богородице. У писаним изворима стоји да је средњовековни облик имена манастира био Лештије, у значењу место на коме обилују леске. Према народном предању, пак, манастир Лешје име је добио по лешевима мученика који су на том месту пострадали. Писани извори о манастиру сведоче да је жупан Вукослав, на својој баштини, у пустоши Петрус, између 1355. и 1360. године, као своју задужбину, подигао Богородичину цркву. Он је, заједно са својим синовима Држманом и Црепом, 1360. године цркву и део баштинског поседа, поклонио манастиру Хиландар. Међутим, небригом Хиландараца, манастир је запуштен, те су жупанови синови затражили свој посед натраг. У њихову корист је пресудио патријарх, а касније и сам кнез Лазар. Након косовског слома, Хиландар је поново дошао у посед манастира. Црепов син Венедикт наставио је парницу која је окончана у његову корист 1411. године. Венедикт је дуго био игуман манастира Лешје. За време Венедикта Цреповића, манастир Лешје је био духовни и културни центар, и у живој вези са Светом Гором. Историјски извори сведоче да је Цреп, осим Венедикта имао и ћерку, монахињу Анисију, али се о њој веома мало зна. У средњовековним изворима, у вези са манастиром Лешје, бележе се појмови пустош Петрус и пустиња Православне цркве и манастири

123


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

лештијанска. Некада се сматрало да је у средњем веку овај предео назван пустињом јер је по предању, тај простор био сав у песку. Може се претпоставити да је назив Лешјанска пустиња ипак коришћен због монаха пустињака који су крајем 14. и у 15. веку обитавали на том простору. Из натписа у једном панегирику може се сазнати да је у лештијанској пустињи, по жељи деспота Стефана Лазаревића, писао јеромонах Јован који је спадао у монахе Синаите. Познато је да су се Синаити због свог усамљеничког начина живота, бавили писањем и преписивањем књига. У манастиру Лешје је такође постојао скрипторијум где се, претпоставља се, одвијала врло жива преписивачка активност. Манастир Лешје, од значаја је и због своје изузетне архитектуре. Манастирска црква има облик триконхоса из средине 14. века и представља најстарију грађевину тог типа у Поморављу. Њени темељи, откривени су 1923. године на обронцима планине Баба. На њеним рушевинама је почетком 21. века подигнута нова црква, чиме је манастир Лешје постао активан женски манастир. Рушевине манастира Лешје проглашене су за Споменик културе од великог значаја и данас се налазе под заштитом Републике Србије, у склопу заштићене споменичке целине Петрушка област. Манастирска црква је настала под утицајем Свете Горе, односно светогорских монаха који су дошли у Србију, што се пре свега огледа у њеној трикохоналној основи и мањем наосу. Као најстарија црква тог типа у Поморављу, она представља и најаву Моравског стила. Манастирски комплекс је ограђен и чине га кула– звоник, костурница са меморијалним обележјем у виду Голготе, као и стара гостопријемница и конак. Са терасе испред западног улаза

124

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

у цркву отвара се диван поглед на Поморавље, Шумадију, као и Кучајске планине. Источно од манастирске цркве и конака налази се извор који чине два врела која избијају из земље. Народ из околних места верује у његову исцелитељску моћ. Обнова манастира је започета 2004. године, када је са благословом епископа браничевског др Игњатија, управу преузео јеромонах Јован Раванички који је оформио женску манастирску обитељ. Прва служба у новосазиданом храму, одржана на Велики петак 2005. године, била је канон „Плач Мајке Божије“. Храм је на празник Покрова 2005. године, освештао Његово преосвештенство епископ браничевски Игњатије. Данас, светиња васкрсава уз помоћ Божију, прилозима благоверног народа и трудом настојатеља протосинђела Јована и његовог сестринства. Манастир Лешје је чувар наслеђа значајног за српску историју, духовност и културу, а од Бога подарено природно окружење и његове лепоте чине га духовним украсом Поморавља.

Православне цркве и манастири

125


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

126

МАНАСТИР ЛИПОВАЦ Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Властелинска задужбина

Н

а крајњим обронцима планине Лесковик (која представља обронке планине Ртањ) недалеко од села Липовац, двадесетак километара североисточно од Алексинца, на платоу код извора Светостефанске реке, налази се манастир Св. Стефан, посвећен Преображењу Господњем. Према историјским подацима, у овај део Србије, током 14. века, дошао је велики број монаха који су у то доба били под снажним утицајем синаитског монаштва. Један од придошлих монаха, био је и монах Герман који је 1399. године основао монашки живот у овом манастиру. Сматра се да манастир Липовац представља типичну властелинску задужбину, која је саграђена у периоду између 1370. и 1390. године. Манастир Св. Стефан у Липовцу, имао је дугу и веома бурну историју. Током војног похода турског владара Мусе, почетком 15. века, средњовековни град Липовац, био је разорен, а сам манастир, неколико пута паљен и скрнављен. Прву велику обнову, манастирска црква доживела је 1938. године, када је дозидан тежак звоник и када је молдавски Рус Иван Дикиј, наново осликао унутрашњост цркве. Духовну, али и материјалну обнову, манастир је доживео и 1974. године, понајвише трудом оца игумана Дионисија, али и манастирског сестринства. Манастир у Липовцу, грађен је у моравском стилу и чине га три архитектонска дела. Први део чини наос који је саграђен крајем 14. века. Црквени наос има једну олтарску и две певничке апсиде. Занимљиво је да се у Православне цркве и манастири

127


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

крипти манастира, и то управо у овом првом делу, налази осам гробница. Међу њима, налази се и једна у којој је сахрањен дечак са властелински појасом, који симболички упућује на наследника ове властелинске лозе, а што доводи до закључка да је он био њен последњи изданак. Такође, може се закључити и то да су чланови властелинске породице највероватније умрли од неке тешке болести, те да се из тог разлога ова властелинска лоза угасила. У западном делу манастира, налази се пространа припрата која је дозидана 1399. године. На једном натпису из исте године, стоји да је монах Герман установио манастир, а да су му у томе помоћ и подршку пружили Свети деспот Стефан Лазаревић и његов брат Вук. Манастир носи име Св. Стефан, понајвише захваљујући чињеници што га је управо народ тако прозвао, у знак захвалности према деспоту Стефану. Трећи део манастирске цркве чини звонара која је дозидана након ослобођења од Турака (1883. године). Нешто раније, тачније 1869. године, сазидан је и стари конак. У близини манастира налази се и испосница која датира из времена када је настао и сам манастир. На стенама које се уздижу изнад манастира, 1993. године, постављен је крст и то месту на ком се некада налазио дрвени крст. Недалеко од овог знамења налазе се остаци средњовековног града Липовца, још из доба владавине Деспота Стефана, а који још увек није у довољној мери археолошки испитан. У новом манастирском конаку, 2003. године, урађене су иконе у техници витража, док је годину дана касније, у параклису цркве, осликан иконостас. Задужбина непознате властелинске лозе, изграђена

128

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

на простору некадашњег Липовачког града, манастир Св. Стефан у Липовцу, сведочи о прохујалим вековима, значајним за српску духовну и културну баштину. Управо захваљујући богатој историји, манастир Св. Стефан у Липовцу, представља културно добро од великог значаја.

Православне цркве и манастири

129


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

130

МАНАСТИР ЉУБОСТИЊА Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Аманет љубави кнегиње Милице

Н

а левој обали Љубостињске реке, недалеко од Трстеника, смештен је манастир Љубостиња– задужбина једне од најчувенијих Српкиња. Манастир посвећен Успењу пресвете Богородице, подигнут је крајем 14. века вољом и прегнућем кнегиње Милице, која се по завршетку Косовског боја овде замонашила и добила име Евгенија. Манастир Љубостиња је након Косовског боја постао склониште за удовице настрадале српске властеле. Велика манастирска капија означава не само улаз у манастирско здање, већ и улазак у духовну ризницу средњовековне Србије. Према предању, изградња ове светиње започета је још пре Косовског боја, а кнегиња Милица је слутећи несрећу, желела да сагради манастир који ће се налазити далеко од „очију света“. Постоји и легенда која каже да је манастир подигнут на месту где је кнегиња Милица први пут срела кнеза Лазара. Назив манастира потиче од старословенске речи љубовстиња што значи „место љубави“, те се верује да је то место где су се упознали будући супружници. У летописима стоји да је црква делимично осликана и пре Косовске битке. На позив кнегиње Милице, у манастир је 1403. године дошао зограф Макарије, један од македонских сликара, који је на западном делу припрате осликао породицу кнеза Лазара. Нажалост, данас је од некадашњег живописа мало тога остало. Манастирска црква с високим кубетом, богатим розетама и орнаментима око врата и прозора представља ремекдело средњовековне архитектуре.

Православне цркве и манастири

131


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Историја манастира Љубостиња бележи светле, али и тешке тренутке, као што их је имао и сам српски народ. Према неким записима, у манастиру се служило све до последњих деценија 17. века након чега је манастир опустео. До обнављања манастирског живота дошло је током 17. века када се његово монаштво истакло у борби против Турака у доба Кочине крајине. Манастир је у то доба храном помагао Кочину војску због чега су га 1788. године Турци спалили, а монаштво било приморано да побегне. Манастир је обновљен у 19. веку, а иконостас манастирске цркве је 1822. године осликао Никола Мирковић. Старији конак који се налази на западној страни манастира је монументална грађевина из времена кнеза Милоша Обреновића. Постоји и занимљивост везана за камени амвон (место са кога се чита Свето писмо). Пред најездом Турака, монаси су га склонили и закопали у шуму када му се изгубио траг. Много година касније, при сечи дрва за изградњу конака, амвон је пронађен и враћен на своје место. Манастирска црква има све одлике моравске школе. О изузетности манастирске архитектуре с одушевљењем је говорио и француски византолог Габријел Мије, истичући да је ова црква моравску архитектуру довела до савршенства. Основа цркве је облика триконхоса са једним кубетом и припратом у којој се налазе кивоти кнегиње Милице и монахиње Јефимије која је чувена и по томе што је у злату, на свили извезла „Похвалу кнезу Лазару“, што представља уметничко дело непроцењиве вредности. На фрескама су тачно забележена одела, накит, инсигније владара, што је веома важно за проучавање материјалне културе онога времена. У припрати на западном зиду сачували су се ликови: лево од улаза, кнегиње Милице и

132

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

кнеза Лазара, а десно, деспота Стевана и његовог брата Вука. Од живописа у храму сачувано је само мало фрагмената: Исцељење узетога у јужној певници; Арханђео Гаврил, Свети Теодор Студит, Свети Јуда, Свети Теодосије и Свети Јефрем Сирин на северозападном ступцу; Арханђео Михаил, Свети Сава Јерусалимски, Свети Симеон Српски и Свети Сава Српски на југозападном ступцу. Посебно је занимљиво то што су имена градитеља и сликара Љубостиње остала сачувана до данашњих дана. На каменом прагу врата која из припрате воде у храм уклесан је натпис – Протомајстор Боровић Раде, или Раде Неимар како је опеван у народним песмама. Од свог оснивања, манастир Љубостиња је осим духовне имао и културну улогу. Био је стециште истакнутих летописаца, преписивача, минијатуриста и сликара што само потврђује његов значај за српску културну баштину. Данас у манастиру Љубостиња живи већи број монахиња. Осим богослужењу, посвећене су и раду у винограду, као и ручним радовима. Нарочито су чувене њихове рукотворине као што су плетене корпе, разни везови и иконостас плетен од прућа. Тишини манастирког здања једино годи милозвучност црквених звона која у сваком тону казују приповест о храбрим српским женама, а посебно најузвишенијој од свих – кнегињи Милици!

Православне цркве и манастири

133


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

134

МАНАСТИР МАНАСТИРИЦА Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовно благо Тимочке крајине

Н

а малом планинском потоку Шајна, недалеко од Кладова смештен је манастир Манастирица који данас само чува успомене на некадашњи стари храм. Према предању, манастир Манастирица је подигнут за време краља Милутина, а за његову изградњу заслужан је монах Никодим из Прилепа који се помиње као оснивач многих цркава у Влашкој. Постоји неколико извора који сведоче о оснивачу овог манастира. Први је животопис Св. Никодима Тисманског, чији је преписивач Стефан Јеромонах, 1811. године посведочио о постојању мале цркве без куполе. У овом животопису се наводи да је црква била живоописана, и да је на њеној левој страни, код улаза, светитељ насликан са црквом у рукама. У истом делу стоји и да је Никодим боравио у месту крај Кладова јер је оно било погодно за живот пустињака. Увидевиши потребе новопридошлих монаха, Никодим је подигао малу цркву без куполе у славу Свете Тројице. У делу Јустина Поповића „Житија светих“ наводи се да је 1375. године Никодим отишао у Крајину, тада под управом видинског цара Страцимира, да од њега затражи мирно место за монашки живот. Када је то место пронашао у Кладову код Дунава, убрзо се прочуло за његов примеран монашки и подвижнички живот, те су му се придружили монаси из Свете Горе, као и монаси из појединих манастира из Србије. Постоје индиције да је манастир Манастирица подигнут на темељима хришћанског храма из 6. века. Археолошки налази потврдили су постојање храма и Православне цркве и манастири

135


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

у 16. и 17. веку. Извесно је да је манастир Манастирица задужбина Св. Никодима али нема историјски потврђених података који би посведочили о првобитној слави старог храма. Према сведочењу Филарета, игумана манастира Вратна из 1891. године, првобитно је патрон храма у Манастирици била Света Богородица. Потом је Радулбег, познат и као ктитор Лапушањске цркве, обновио манастир, променио славу храма у Света Тројица, и уписао своје име као ктитора. Постоји легенда коју је забележио Арсеније јеромонах, а која је 1903. године забележена у манастирској књизи „Пентикостарион“. У њој се наводе неке занимљивости везане за лик Св. Никодима. Наводи се да је Никодим рођак српског цара Лазара и да је након турске најезде покупио све драгоцености и прешао у Румунију где је подигао манастир Водице и Тисман. Занимљив је и податак да је ћерка кнеза Лазара, удата за султана Бајазита I, након што се избавила из Тамерлановог ропства, 1403. године уточиште пронашла управо у манастиру Манастирица. Манастир је забележен и у турским пописима из 1530, 1535, 1560, 1578, 1574. и 1595. године, у склопу нахије Фетислам, а у једном документу из 1736. године поменути су калуђери овог манастира. Лик Никодима Тисманског насликан је у удубљењу за кадионице у манастирској цркви која је подигнута крајем 15. и почетком 16. века. Постојао је и натпис „Св. Никодим Освјаштани“. Након друге обнове, у манастиру се служило све до 1870. године када је његов свод пукао након чега је манастир потпуно опустео. Нови храм подигнут је 1900. године, захваљујући залагању архимандрита Гаврила. Манастир је чинила једнобродна грађевина без куполе али је и њој, као и претходној, свод пукао због клизишта.

136

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

По казивању тадашњег игумана, манастир већ тада није поседовао ништа од старог, јер су године док је био напуштен учиниле своје. Његове драгоцености су нестале, а претпоставља се да су однете у Букурешт, где се вероватно и данас налазе. Манастир Манастирица је 2003. године доживео дуго очекивану обнову. Грађевина је у потпуности обновљена, али јој још увек предстоји унутрашње уређење и осликавање храма. Када се то догоди, светиња ће удахнути прави манастирски живот. До тада, манастир, духовно благо Тимочке Крајине, остаје да сведочи о прохујалим временима, поносно носећи свој усуд.

Православне цркве и манастири

137


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

138

МАНАСТИР МЕСИЋ Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Благост чудотворне иконе

У

сред банатске равнице, недалеко од Вршца, на уласку у село Месић, смештен је манастир Месић, са црквом посвећеном рођењу Св. Јована Крститеља. Најстарије предање приповеда да су манастир у првој половини 11. века саградили ученици Ћирила и Методија. Према локалној легенди, манастир је 1225. године подигао Арсеније Богдановић Хиландарац кога је лично Свети Сава поставио за игумана манастира. Према другој верзији, манастир Месић је крајем 15. века подигао последњи из лозе Бранковића, Јован Бранковић и његова мајка Ангелина, који се због чињенице да су на том простору имали поседе, сматрају ктиторима овог манастира. Први поуздани подаци о овом манастиру потичу из катастига Пећке патријаршије 1660. и 1666. године који важи за поуздани извор. То је било време када су се на територији јужне Угарске оснивали српски манастири и када су се Срби, услед миграција, досељавали у ове крајеве. Из поменутог документа се још сазнаје да је манастир Месић био резиденција вршачких епископа у доба након Велике сеобе, када је привилегијама цара Леополда I, потврђено постављење Спиридона Штибице за вршачког владику. Доласком у Банат, Турци су спалили манастир, али је он био обновљен 1566. године. Поновно страдање, манастир је доживео 1716. године, а поновну обнову 1722. године. Уз стару припрату, 1749. године, манастир добија нову припрату, као и манастирски конак који је изграђен 1843. године. Треће страдање, манастир Месић доживео је 1892. године када је оштећен у земљотресу, али је Православне цркве и манастири

139


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

убрзо након тога био обновљен. Светло доба, манастир Месић доживљава за време архимандрита Викентија Љуштине који је био веома образован човек тог времена. Он је 1790. године у Вршцу основао гимназију. За собом је оставио и монографију о манастиру Месић под насловом „Кратка историја општежитељног манастира Месић из Темишварског Баната од 1225. до 1797. године“. Црква је грађена у традиционалном рашком стилу, као једнобродна грађевина са куполом и правоугаоном пе-вницом. Манастирске фреске, настале су 1743. године. За њихово осликавање заслужна су три зографа: Петар, Андреј и Јован. Фрескопис је рађен у поствизантијском стилу што цркви даје посебну вредност. Испод тих фресака, налази се и старији слој фресака који још увек није истражен. Попут већине цркава у Војводини, и ова манастирска црква је кроз обнову претрпела интервенције у виду додавања барокних звоника који су рађени према пројекту чешког архитекте Антона Блобергера. Том обновом, извршена је барокизација, те је уз барокни звоник, постављен и барокни иконостас. Манастир је доживео још две обнове, обе након Другог светског рата, 1947. и 1971. године, када је цркви враћен византијски изглед. У манастиру је обновљена и манастирска библиотека која броји 2500 рукописних и штампаних књига, међу којима се као најстарија и највреднија, истиче „Четворојеванђеље” из 1567. године. Рукописно јеванђеље сведочи да је у ранијим вековима, при манастиру постојала монашка школа, као и то да су се монаси овог манастира бавили преписивањем свештених књига. Јеванђеље има дрвене корице, писано је готицом, са паралелним преводом на латински и старогрчки језик. Такође, у

140

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

манастирској ризници чува се и низ вредних слика уметника попут Јована Поповића из Опова („Портрет Јована Шакабенте“), Тобиаса Каерглинга, Арсенија Петровића, Павела Ђурковића као и слике других мање познатих аутора. Манастир Месић је 1952. године постао женски манастир, и од тада о њему бригу воде монахиње. У последње време, верници све чешће посећују манастир због, како се верује, чудотворне иконе. Ради се о копији чувене чудотворне Богородичине иконе Достојно јест, са Свете Горе Атонске која датира из 1803. године и за коју верници тврде да је чудотворна. Према предању, у 10. веку, за време цариградског патријарха Николе Хрисоверга, пред иконом Богородице, десило се чудо. Наиме, архангел Гаврило је пред иконом Богородице отпевао, до тада, непознату песму „Достојно јест“, након чега је она ушла у редовну богослужбену употребу у православној цркви. На празник Достојно јест, у ноћи између 23. и 24. јуна, у манастир Месић верници долазе на бденије како би се помолили за оздрављење. Уз благост чудотворне иконе, с духовним миром верника који га у великом броју походе, манастир Месић спокојно дрема под крошњом свог столетног ораха.

Православне цркве и манастири

141


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

142

МАНАСТИР ПАВЛОВАЦ Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Задужбина славног српског деспота

Н

а шумовитим обронцима планине Космај, у живописном простору кроз који протиче Павловачки поток, подигнут је манастир Павловац, посвећен Светом Николи. Манастир Павловац је задужбина деспота Стефана Лазаревића коме је посвећена и једна од три славе овог манастира. Богата историја која сведочи о страдалничкој прошлости овог манастира подсећа на његов изузетан значај и културно-историјску вредност. Манастир Павловац се налази у узаној котлини, на врло неподесном терену. Сам манастирски комплекс је издуженог облика, са црквом у средини и темељним зидовима конака и трпезарије у северном делу. До пре две деценије остаци грађевина били су затрпани каменом, али је након детаљних археолошких и конзерваторских радова, манастир Павловац био истражен и већим делом обновљен. На основу историјских извора по којима је „у Павловацима“ писан „Акт деспота Стефана Лазаревића Дубровчанима“ из 1425. године, као и архитектонских одлика манастирске цркве, поуздано се зна да је манастир Павловац подигнут у другој или трећој деценији 15. века. У турским пописима могу се пронаћи подаци о постојању монаштва у манастиру Павловац током 15. века. Верује се да је манастир опустео пред сеобу Срба, и да је управо у њему одржана једна од последњих литургија и молитви, служена 1. августа 1690. године. Задужбинар манастира Павловац, велики српски деспот Стефан Лазаревић, чувен по својој умности, доброти и ктиторству, одредио је Православне цркве и манастири

143


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

манастир Павловац за своју летњу резиденцију. То је био један од разлога из ког је грађењу овог манастира била посвећена велика пажња и што су ученици чувеног дворског архитекте Рада Неимара, уложили све своје знање и умеће да задужбина буде достојна свог ктитора. У то време је сазидана црква од камена у стилу моравске школе са припратом изнад које је био звоник са четири звона. Да је деспот Стефан Лазаревић боравио у манастиру Павловац, као и то да је обављао државничке послове, потврђује и писмо упућено кнезу Дубровачке републике које се чува у архиву града Дубровника, док се једна копија тог писма чува и у манастиру Павловац. Од свог настанка, манастир Павловац је био центар писмености средњовековне Србије у космајској области. По узору на манастир Манасија, чији је ктитор такође био деспот Стефан, манастир Павловац се развијао као центар српске духовности, писмености и културе. У њему се радило на превођењу књига са страних језика, организована је обука, описмењавање и школовање, не само монаха и свештенства, већ и верника. Страдалничко доба задесило је манастир Павловац крајем 16. века. Пред најездом Турака, побијено је монаштво манастира, однесена су звона и оловни кров, а конак и црква били су срушени и запаљени. Готово након три века, 1. августа 1990. године манастир Павловац је осветио Епископ шумадијски Господин др Сава, уз велико присуство народа. Заједно са монасима и свештенством, служио је литургију у обновљеном манастиру чиме је удахнут нови живот ове светиње. Унутрашњост цркве краси иконостас рађен од храстовог дрвета. Некадашње фреске, сачуване само у фрагментима биле су видљиве почетком 20. века, а данас су зидови само окречени и

144

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

чекају на нове фреске. Северно од цркве налазе се остаци темељних зидова манастирских конака и осталих економских објеката. Данас, о манастиру брине један монах. У малом манастирском конаку који се налази изнад самог манастира, смештена је и капела Св. Павла. Манастир Павловац, задужбина славног деспота Стефана Лазаревића, одевен у ново рухо, у тишини и благословеном миру ишчекује своје вернике, да у ћутњи са њима подели сећање на доба када је заједно за својим славним деспотом, блистао у пуном сјају.

Православне цркве и манастири

145


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

146

МАНАСТИР ПОКАЈНИЦА Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Српски духовни драгуљ

М

анастир Покајница налази се два километра од такозваног „Цариградског друма“, недалеко од Велике Плане и чини га црква-брвнара посвећена Светом оцу Николају Мирикијском, односно празнику Преноса његових моштију. Цркву је уз новчану помоћ Милоша Обреновића 1818. године подигао кнез смедеревске нахије Вујица Вуличевић у знак покајања због убиства свог кума Карађорђа у Радовањском лугу 1817. године. Манастир је добио име тако што му је сам народ доделио име Покајница, тумачећи кнежев чин као знак хришћанског покајања због почињеног дела. Година када је црква подигнута, урезана је на брвну с леве стране улазних врата, а налази се и у натпису на икони светог Ђорђа, на иконостасу који даје податке о њеном задужбинару. Занимљиво је да грчке сигнатуре на иконама упућују на то да је њихов аутор био Грк или неки аутор који је копирао грчка дела, што је видљиво на икони Св. Димитрија. На иконостасу који је настао у време када је црква грађена, налазе се царске двери испод крста на улазу у олтар, рађене у дуборезу са позлатом. Црквена грађевина лежи на каменим темељима, а грађена је од масовних храстових брвна. Црква има неуобичајени облик елипсе и састоји се из четири дела: полуотвореног трема са шест стубова, припрате – женског дела, наоса – брода и олтара над којима је таваница коритасто засведена шашовцем. Кров је висок, стрм и покривен крупном шиндром. Трем који је дограђен 1880.

Православне цркве и манастири

147


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

године, као и целокупна унутрашњост цркве поплочани су опеком. У порти манастира налази се конак и дрвена звонара у којој се налазе два звона. Звонара је подигнута западно од цркве, постављена на четири дрвена стуба и покривена даскама. Звоник, који је сличан звоницима у Такову и Орашцу, дуго није био у функцији јер Турци нису дозвољавали да се оглашавају црквена звона. Црква је под налетом Турака могла да се расклопи и пренесе на неко сигурније место. Ова манастирска црква спада у ред најзначајнијих цркава ове врсте у Србији због чега је проглашена за споменик културе од изузетног значаја. Конзерваторски радови на цркви изведени су 1951. године, а на иконостасу 1987/88. године. До 1952. године манастир Покајница је био парохијска црква, да би наредне године постао мушки манастир. Када је 1992. године, у манастир дошло сестринство манастира Св. Тројица са Косова, манастир Покајница постаје женски манастир. У аутентичност ове цркве, поред необичног и лепог спољашњег изгледа, уткана је и приповест о покајању једног српског кнеза и својим постојањем представља сведочанство новијег времена српске историје. Данас, о овом манастиру брину монахиње, настојећи да очувају његову културну вредност и духовни мир. Манастир Покајница, српски духовни драгуљ, у народу чува спомен на једну историјску личност која је својим чином прво заслужила осуду и презрење српског народа, а потом, кроз хришћанску врлину покајања, себе уградила у овај храм, а свом народу подигла још једно свето место где ће усрдно да се моли Богу за мир и спасење.

148

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ПРОХОР ПЧИЊСКИ

Православне цркве и манастири

149


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовни завет цара Диогена

Н

а шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, недалеко од Врања, налази се манастир Св. Прохор Пчињски чија историја сеже све до 11. века. Према предању, византијски цар Роман IV Диоген је у знак захвалности Светом Прохору Пчињском који му је прорекао да ће постати цар, саградио манастир. Историју овог знаменитог манастира обликује духовни пут једног, Духом Божјим озараваног подвижника. Прохор Пчињски, син побожних родитеља Јована и Ане, рођен је у првој половини 11. века у околини Овчег поља (висоравни источно од Скопља). Од младости уман и духовно усхићен, Прохор Пчињски се својим знањем и мудрошћу разликовао од својих вршњака. Житије казује да се као пустиножитељ подвизавао тридесет година у једној малој пећини на планини Козјак, где се и престави Господу након шездесет и две године испосничког живота. За саму изградњу храма везано је и једно занимљиво предање. Према том предању, живећи у Нагоричанској пустињи (источно од Куманова), Прохор се једном сусрео са византијским царом Диогеном који је ишао у лов. Приликом тог сусрета, пустињак Прохор прорече Диогену да ће постати цар, и рече му: „Сети се и мене када постанеш цар“. Након тридесет година, преподобни Прохор у сну се јави цару Диогену речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм.“ Цар Диоген је тада кренуо у потрагу са Прохором, а нашао га је на планини Козјак, у малој пећини која је 150

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

чувала његове преподобне мошти. На том месту, цар је подигао цркву у славу апостола Луке, а десно од реке Пчиње саградио је храм у славу преподобног Прохора. У том храму су, са десне стране олтара положене мошти преподобног Прохора, из којих је потекло свето миро. Цар је део моштију пренео у Цариград, један део је доспео у Љубостињу, док се остатак моштију налази у манастиру Св. Прохор Пчињски. О преподобном Прохору Пчињском сачувана су многа писана сведочанства, а нарочито се писало о његовим чудотворним моштима. Иако нема поузданих материјалних доказа, верује се да је древно светилиште саграђено на месту које је за своје вечно боравиште изабрао просветитељ, а касније и светац Прохор Пчињски. Такође, постоје и разлози за тврдњу да је садашњи гроб Св. Прохора заправо део првобитног храма. Од те древне светиње данас је очувана капела где почивају мироточиве мошти овог свеца. Ради се о малој, ниској, правоугаоној просторији у чијој су сферно обликованој источној страни смештене мошти светитеља, при чему се у десном горњем углу налази мали отвор из кога већ један миленијум непрекидно извире чудотворно миро, због чега је Свети Прохор Пчињски тренутно једини светитељ-мироточац у Србији. Историја манастира Св. Прохор Пчињски је дуга и богата. Како је подигнут на рубним деловима некадашњег Византијског царства, на размеђи држава и народа који су се вековима борили за превласт, тако је и његова судбина пратила бурни ток историје. Био је рушен и подизан, разаран и обнављан. За једну од најзначајнијих обнова манастира заслужан је краљ Милутин који је око 1316. године ангажовао солунске сликаре како би осликали нови храм. Након Косовске битке, манастир Православне цркве и манастири

151


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

су разориле Османлије, да би га 1489. године обновио Марин из Кратова. Том приликом, манастир је осликан фрескама које се убрајају у најзначајнија уметничка дела свог времена. Занимљиво је да је и у 16. веку, у манастиру постојала сликарска радионица чији су мајстори, у капели, на јужној страни цркве, сликали фреске велике уметничке вредности. У манастирском комплексу који плени својим импозантним изгледом, доминирају два конака, од којих је један, такозвани „врањски конак“, грађен између 1854. и 1862. године, и то заслугом врањског трговца ХаџиМихаила Погачаревића. Овај конак је монументалних размера, и убраја се међу најлепше грађевине овог типа. Од свих икона које красе овај манастир, најзначајнија и најпрепознатљивија је икона Светог Прохора Пчињског, настала 1872. године, коју је израдио самоуки иконописац Захарије Десперски Самоковац. Садашња вишекуполна црква саграђена 1898. године, обухватила је старија здања. У олтарском простору налази се гробница Светог Прохора Пчињског и монашка костурница. Манастир Св. Прохор Пчињски, настао као духовни завет цара Диогена, кроз божанску промисао и визију Светог Прохора Пчињског, духовни је понос врањског краја. Он данас представља својеврсни културнопросветни центар, у коме ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица и у коме се учи иконописачки занат. Светиња, која је у својој богатој историји преживела пуно тога, данас својим изгледом и значајем плени и духовно обогаћује, чувајући успомену на великог светитеља и чудотворца Св. Прохора Пчињског Мироточивог.

152

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ПУСТИЊА

Православне цркве и манастири

153


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовни дом фреске Силвестра Мученика

Н

а уласку у Пустињску клисуру коју је река Јабланица усекла у северозападне обронке Ваљевских планина, недалео од села Поћута, смештен је манастир Пустиња. Ово свето место, оправдано носи своје име јер је заклоњено стрмим, шумовитим падинама планине Орловача, са северне стране, и планине Бела Стена са јужне стране. Неприступачност објекта учинила је да то да се и данас многи нису упознали са културноисторијском вредношћу овог манастира као и лепотом природе која га окружује. Постоји неколико предања о пореклу имена манастира. Према једној легенди, на месту где се данас налази манастир Пустиња, постојао је храм чије се стварање везује за Немањиће, односно краља Драгутина који је био ктитор околних манастира. Ипак, у народу је најраспрострањеније предање по коме су манастире Јовање, Грачаница и Пустиња градила три брата који су по завршетку градње пошли у обилазак својих храмова. Када су дошли до манастира Пустиња, који је био задужбина најмлађег брата, друга двојица рекоше: „Зашто и нама не каза да и ми сазидамо овако лепу цркву? Дао Бог да ти пуста остала!“ Садашња црква, саграђена је на темељима старије цркве из 11. века о чијем постојању сведоче остаци темеља и гроб са скелетом који је откривен приликом сондажних ископавања спољног зида олтарске апсиде. Најстарији познати подаци о манастиру потичу из 1572. године. Црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице сазидана је 154

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

око 1600. године, а њен ктитор био је јеромонах Јоаким. Цркву су 1622. године живописали сликари Јован и Никола, а њихов рад материјално је потпомогао игуман Јанићије Битојевић, о чему сведочи ктиторски фресконатпис на западном зиду изнад улазних врата у храм. Црква је страдала 1683. године, у време када је турска војска кренула на Беч. Обновљена је 1759. године, али је поново срушена 1787. и 1788. године, када ју је за време Кочине крајине, запалио Паша Бушатлија. Након тог немилог догађаја, манастир је опустео, а црква остала у рушевинама наредних 40 година. У то доба, манастир је био једина богомоља у ваљевском крају, те су у њега довођени болесници које су лечили монаси. Манастирска црква, иако невелике површине, међу бројним манастирским здањима ваљевског краја, издваја се складним архитектонским склопом. Црква представља једнобродну куполну грађевину проширену правоугаоним певницама са северне и јужне стране, која је грађена од ломљеног камена и сиге, у духу рашког градитељства. Особености њене архитектуре чини зидани иконостас што је била реткост за то време, пространи олтарски простор са сегментном апсидом, као и купола. Уз цркву је 1848. године дозидана припрата над којом се уздиже двоспратни звоник. Седамдесетих година 20. века, спроведени су конзерваторско-рестаураторски радови којима су архитектура и зидно сликарство враћени у првобитно стање. Том приликом, кров је аутентично покривен клисом, припрата црепом, обијањем малтера откривен је оригинални изглед фасада од ломљеног камена и сиге, а фрескама је враћен првобитни сјај, док је сама црква заштићена од подземних вода. Оно што манастир Пустиња сврстава у најзначајније Православне цркве и манастири

155


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

споменике културе свог времена јесте јединствена очуваност зидног сликарства. На основу потписа сачуваних у жртвенику, храм су живописали зографи Јован и Никола. Поред ктиторског портрета, издвајају се и фреске: Велики празници, Страдање Христово, као и фреска Св. Јована са крилима која се по лепоти упоређује са милешевском фреском Бели Анђео. Занимљиво је да се у манастиру Пустиња јавља и фреска са приказом Св. Силвестера Мученика, с обзиром на то да се његов лик не јавља ни у једном другом православном храму. У прошлости, манастир Пустиња, био је парохијска црква, и активан мушки манастир све до 1951. године. Данас, то је женски манастир о коме бригу воде монахиње. У близини манастира налазе се бројни извори, захваљујући подареном природном окружењу. Међу најпознатијим изворима спада зденац „Млаковац“ који се налази западно од порте и за који народ верује да је лековит. Богата историја, богата ризница фресака и иконостаса, природно окружење и духовни значај, чини да манастир Пустиња буде упоређиван са Светом Гором. О томе сведоче речи преподобног Јустина Ћелијског: „Ко није видео Свету Гору, нека дође у манастир Пустињу.“ Једна од највећих српских песникиња, Десанка Максимовић, 1992. године у манастирску књигу записала је: „Срећна сам што сам посетила ово свето место. Како бих ишла на онај свет, да овде нисам била, и поклонила се иконама у овој светињи.“

156

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР РАЈИНОВАЦ

Православне цркве и манастири

157


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Свети дом чудотворне иконе

Н

а брду изнад Бегаљице, у лепе дане, сунцем окупаног, међу дрворедима сласних јабука, издиже се манастир Рајиновац, са црквом посвећеном Рођењу Пресвете Богородице. Према предању, манастир Рајиновац представља задужбину деспота Лазара Бранковића из 15. века. Манастир се први пут спомиње у турском попису из 1528. године као Свети Рајко. За историју манастира Рајиновац, везује се легенда о Раји, младићу из Босне који је у месту Бегаљица код Београда, служио код неког богаташа Бугарчића. Према тој легенди, Раја је након што је одслужио код свог господара, од њега добио заслужену своту дуката. По повратку кући, код једног извора, Рају пресретну Бугарчићеви синови. Том приликом га убију, опљачкају и затрпају кладама. Након две године, Рајин газда дозна од чобана за злочин који су починили његови синови. Како би окајао грех својих синова, Бугарчић је, за ону своту дуката коју је исплатио Рају, на свом имању, недалеко од места где је његов слуга убијен, подигао мали дрвену цркву. У народу се говорило да је цркву подигао „Рајин новац“, те се она, данас, због тога назива Рајиновац. Извор код ког је Раја убијен, постоји и данас, и место је окупљања верника, посебно болесних који долазе ради исцељења јер верују да је вода са извора лековита. Манастир је запуштен средином 16. века. Стара дрвена црква која се помиње у попису Београдске митрополије из 1732. године, изгорела је, те су током 18. века, на истом црквишту, подигнуте још две цркве брвнаре. Друга црква служила је више од пола века. Трећа

158

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

црква изграђена је од камена 1793. године али је срушена 1842. године. Четврти храм, имао је торањ са звоницима, по угледу на војвођанске цркве. Та црква је напрсла услед померања земљишта и том приликом је торањ оштећен, али је током следеће рестаурације био уклоњен. Након тога је подигнута дрвена звонара квадратне основе са темељом од опеке. Та црква се одржала више од осамдесет година. Прву обнову манастира Рајиновац, извршио је духовник Висарион из манастира Раковица у 18. веку, највероватније из разлога што је у то време манастир Рајиновац био метох манастира Раковица. Темељна обнова манастира, извршена је 1793. године, заслугом и уз материјалну помоћ бегаљичког обор-кнеза Стефана Андрејевића Палалије. У то доба, из Срема је дошао студенички архимандрит Герасим, доневши са собом мошти Светог Стефана Првовенчаног. У манастиру је сахрањен и кнез Палалија кога су дахије погубиле 1804. године. Занимљиво је да је 1827. године, манастир посетио Јоаким Вујић и тада је манастирска црква имала два кубета и у њој су чуване мошти Светог Арсенија Великог и Светог Јакова. Манастир Рајиновац је обновљан крајем 19. века, а почетком 20. тачније 1920. године, са цркве су уклоњена два кубета и западна припрата. Данашња црква, подигнута је 1842. године. Конципирана је као једнобродна грађевина са широком, полукружном апсидом на источној страни и две бочне правоугаоне певнице и припратом на западној страни. Зидана је од ломљеног и тесаног камена кречњака и пешчара. Унутрашњост цркве, подељена је на четири травеја. Градња новог конака започета је 1971. године, а завршена 1973. године, када је манастир и освештан. У циљу враћања првобитног изгледа цркве, у периоду између 1983. и 1985. године извршена је обимна реконструкција која је спроведена за време старешинства Православне цркве и манастири

159


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

игуманије манастира Анастасије Кевић (1917-1997). Од старог манастирског иконостаса, сачувано је шест престоних икона, рад руског сликара А. Колчина из 1876. године. Поред вредних старих штампаних богослужбених књига, у манастирској ризници, чува се крст у дуборезу са сребрним оковом, који датира из 1551. године. Ново живописање манастира, започето је 1993. године, а завршено 1950. године и рад је академског сликара Драгомира Јашовића-Јаше. Занимљиво је да се манастир Рајиновац помиње у роману „Хајдук Вељко“, Душана Баранина. Посебно су занимљиве приповести о чудотворној икони Мајке Божије и светој води. Према бројним казивањима, чудеса Мајке Божије, догађају се пред њеном целебном иконом као и на извору свете воде испред самог манастира. Забележено је да се прво такво чудо десило 1969. године када је шеснаестогодишња девојчица, иначе парализована, након прочитане молитве за здравље и умивања светом водом почела да шири, до тада, непокретне руке. То је само један у низу догађаја који сведоче о чудотворним исцељењима која су се десила у прошлости и која чине да народ, како из околине, тако и из далека, походе манастир Рајиновац, када болесни оздраве, а здрави одлазе са топлином у срцу и миром у души.

160

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР РАКОВАЦ

Православне цркве и манастири

161


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Сведочанство о уметности пре Велике сеобе

Н

а северним обронцима Фрушке Горе, покрај Раковачког потока, смештен је манастир Раковац посвећен Св. Козми и Дамјану. Традиција овај манастир везује за средњи век, односно за деспотско доба када су овим крајевима владали последњи изданци династије Ђурђа Бранковића. Легенда о подизању овог манастира, записана је у манастирском „Летопису игумана Теофана“, а сачувана у препису Исаије Париводског из 1767. године. Према тој старој легенди, манастир је подигао извесни Рака, коморник Јована Бранковића, и то на месту где је убио јелена. Како се убиство јелена сматра грехом, Рака се, у знак покајања, заклео да ће како би се искупио за грешан чин, подићи манастир. Како је у хришћанској традицији, јелен симбол жудње за богом, те монашког аскетизма, тако ова легенда има и своје хришћанско утемељење. Први поуздани податак о манастиру Раковац јавља се у турском попису Срема из 1546. године. Турски извори, манастир помињу током 16. века, док се више података о њему јавља почетком 17. века. Претпоставља се да је манастир током средине 17. века био напуштен, док у једном запису из 1687. године стоји да су Турци, манастир спалили до темеља. У својој историји, манастир Раковац, одржавао је везе са Русијом. Била су позната путовања бројних монаха овог манастира у Русију, али и његова страдања током руско-турских ратова. Манастир Раковац, свој успон доживљава након 162

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

добијања заштитног фермана султана Ахмеда. Тада се приступило обнови здања. Кров цркве је покривен шиндром, а конаци су уређени. Након повлачења Турака из Срема, манастир доживљава процват. Захваљујући ктиторској помоћи Никанора Димитријевића, 1715. године изграђени су трпезарија и подрум. Потом се, 1735. године, на западној страни цркве дозиђује звоник чиме манастир добија обрисе барокног изгледа. Унутар звоника, изграђена је капела посвећена Св. Николи која је живоописана 1743. године. Након Велике сеобе, манастир Раковац постаје значајно књижевно средиште и веома активан преписивачки центар. Почетком 18. века, у манастиру је преписан „Душанов законик“ и најзначајнија књига која је овде настала, „Раковачки србљак“, у којем су сабране све похвалне песме српским владарима – светитељима. Нажалост, оригинал ове књиге је изгубљен. У погледу архитектуре, манастир Раковац има све одлике наше старе уметности, пре свега у погледу основе цркве. Црква има тролисну основу, полукружне апсиде, осмострано кубе и грађена је од камена. Први подаци о постојању зидних слика у цркви манастира Раковац, забележени су у „Опису фрушкогорских манастира“ из 1743. године. Од некадашњег фрескописа, остали су само фрагменти. Међутим, и ти фрагменти, сачувани пре свега у кубету, веома су драгоцени. У кубету се налази фреска Небеска литургија, испод које се налази фреска Пророци, док се у калоти налази тамбур Христос Пантократор. На ступцима, у мањој мери, сачувани су фрагменти фреске Благовести. Ове фреске су веома драгоцене, првенствено зато што представљају сведочанство о уметности пре Велике сеобе. За манастир Раковац, везују се и бројне знамените личности из српске историје, које су у њему Православне цркве и манастири

163


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

или живеле или су у њему сахрањене. До веће обнове манастира дошло је 1913. године, када су фреске на зидовима прекривене новим декорацијама, а капа кубета измењена, понајвише заслугом тадашњег игумана. Међутим, уследило је ново страдање манастира, и то по избијању Првог светског рата када су аустроугарски војници скрнавили манастир, запленивши звонике, у потпуности опљачкавши манастир. Ни наредни рат није поштедео овај манастир. Године 1943. црква и звоник су минирани јер је откривено да се на том месту налазила партизанска штампарија. Спаљени су кровови конака, док су библиотека и остатак архиве уништени. Обнова манастира почиње десет година касније, када је сазидана црква с покривеним кубетом. У наредним деценијама, приступило се даљој обнови манастира и конзервацији манастирских икона. Манастир Раковац, плени својом архитектуром, а његово здање остаје подсетник на српску средњовековну архитектуру и значајно сведочанство о уметности пре Велике сеобе.

164

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР РАКОВИЦА

Православне цркве и манастири

165


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Вечно коначиште патријарха Павла

Н

едалеко од центра српске престонице, смештен између два брда, Пружевица са источне, и Стражевица, са западне стране, смештен је манастир Раковица – вечно коначиште патријарха Павла. Према народном веровању, настанак манастира, везује се за време владавине српских краљева Драгутина и Милутина. Ипак, ово народно веровање оповргавају савремена истраживања до којих се временом дошло. Манастир Раковица, спомиње се у путопису Феликса Петанчића из 1502. године и у турском попису из 1560. године. Најзанимљивији документ који умногоме говори о времену настанка манастира је повеља влашког војводе Константина Бранковеана Басарабе, издата 1907. године у манастиру Раковица. С обзиром на то да историја памти неколико влашких војвода овог имена, није у потпуности јасно ко је заправо био ктитор манастира. Међутим, на основу историјских прилика може да се претпостави да је у питању Радул Црни, зет кнеза Лазара, те да је манастир подигнут у доба Лазареве владавине. Првобитна локација манастира била је у близини села Раковица где су пронађени остаци старе зграде, попут трагова зидова и стуба часне трпезе. На локацији старе зграде, 2007. године вршена су археолошка истраживања, која су поново изведена 2008. године, а у циљу потврђивања претпоставке да се ради о старој згради манастира. Манастир Раковица, био је разорен у два наврата, 1592. године током турског похода на Беч, и 1594. године током народног немира. Услед честих 166

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

пљачкања, манастир је премештен на скровитије место, ближе шуми. Поновно страдање, манастир је доживео за време Аустријско-турског рата. Манастир, тачније његов спољни зид, оштећен је за време бомбардовања 1999. године. Манастиру Раковица, велики значај придавала је породица Обреновић. Кнез Милош Обреновић је посебно ценио улогу овог манастира у народном животу. Он је пружио велику подршку обнови манастира, а разлог томе је то што је у манастиру Раковица сахрањен његов син Тодор. Касније је манастир помагао Михајло Обреновић, а колико је овај манастир био важан породици Обреновић говори и чињеница да је један део манастира назван „Љубичин конак“, по жени Милоша Обреновића, кнегињи Љубици. Осим чланова породица Обреновић, међу личностима које су сахрањене у овом манастиру су Васа Чарапић и блаженопочивши патријарх Павле. Што се архитектуре тиче, црква је пројектована као једнобродна триконхална грађевина, с карактеристикама Моравске школе. Има два кубета без постоља. Веће кубе, налази се над централним простором, а мање над припратом, док наос представља уписан крст. С обзиром да су спољне фасаде прекривене дебелим слојем малтера, тешко је одредити њихов оригинални изглед. Црквени иконостас, првобитно су чиниле две иконе, Исуса Христа и Богородице, као и различите дрвене и платнене иконе. До 1737. године, на иконостасу манастирске цркве налазиле су се четири иконе које је цар Петар Велики још 1701. године даровао манастиру Раковица. Ове иконе су пред најездом Турака пренесене у манастир Велика Ремета, потом у Загреб да би се на крају нашле у Галерији Матице српске. Нови дрвени иконостас мањих димензија, постављен је 1862. године, а његову израду, финансирао Православне цркве и манастири

167


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

је кнез Михаило Обреновић. На иконостасу се оцртавају дуборезни украсни елементи који су рађени у духу барокног дубореза са елементима класицизма. Почетком 20. века, старе иконе су замењене новим, а за њихову израду заслужан је Рафаило Момчиловић. Посебан значај манастира Раковица лежи у његовој монашкој школи. Отварањем прве монашке школе у Србији при овом манастиру, отпочиње његово ново поглавље. Рад монашке школе је накратко прекинут избијањем Првог светског рата, али је убрзо потом и обновљен. За потребе школе и црквене штампарије, изграђена је нова зграда, такозвани „Платонов конак“, а залагањем руског епископа Митрофана, новог старешине манастира, покренуто је издавање „Раковичког народног листића“ који је за циљ имао ширење православне духовности. Монашка школа је радила до 1932. годне, када је премештена у манастир Дечане. Значајно је напоменути да је у периоду од 1949. до 1958. године у манастиру Раковица била смештена Београдска богословија. Значајна година у историји манастира Раковица је 1959. када је одлуком патријарха Германа био претворен у женски манастир. У новије време, манастир Раковица је на себе скренуо пажњу, након што га је патријарх српски Павле одабрао за своје вечно коначиште. Сада верници више походе овај манастир, управо из жеље да се поклоне сенима свог духовног вође. Нераскидивим концима везан за лозу Обреновића, духовно огледало Београда, вечно коначиште патријарха Павла, манастир Раковица, радује се годинама што долазе, ширећи веру, спокој и мир.

168

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР РАЧА

Православне цркве и манастири

169


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовни драгуљ Таре

У

подножју Таре, поред речице Раче, недалеко од Бајине Баште, налази се манастир Христовог Вазнесења Рача, једно од најпосећенијих места у оквиру Националног парка Тара. Према предању, манастир је у 13. веку подигао српски краљ Драгутин. Једна од могућих, али недовољно истражених околности, која је могла да определи краља Драгутина да на овом месту подигне манастир јесте чињеница да је на том подручју био уочљив утицај богумилског учења. Као доказ томе, историчари су навели да је на том простору (Перућцу, Пилици, Рогачици и другим околним местима) пронађено доста стећака. Посматрано са политичког и државничког аспекта, краљ Драгутин је желео ослонац, подршку и духовно упориште, те је у остваривању својих политичких амбиција, поклањао пажњу изградњи цркава и манастира у крајевима Западне Србије. Током своје историје, манастир је неколико пута рушен и обнављан. Након турских освајања у 15. веку, од царске лавре, остали су само темељи. Претпоставља се да је у том периоду манастир опустошен, а да је монашки живот замро, с обзиром на то да у првом сачуваном турском дефтеру Смедеревског санџака из 1476. године не постоје подаци о овом храму. У пописном дефтеру из 1517. године, помиње се тимар Рача, али се не помињу ни храм нити монаси. Манастир Рача, од посебне је важности за историју српске књижевности, писмености и културе с обзиром на 170

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

то да је почетком 17. века, у манастиру постојала чувена Рачанска преписивачка школа. Преписивачка радионица радила је у скиту или калуђерској испосници Св. Ђорђа у Бањи. Овај локалитет, добио је назив по врелу Лађевац за који се верује да има лековито дејство. Од Манастира Рача до врела Лађевац и остатка Рачанске преписивачке школе, води обележена пешачка стаза дуга око два километра. Захваљујући калуђерима подвижничког духа, преданим аскези и молитви, настала је посебна школа српске писмености и културе. Поред молитве, једна од светих дужности ових калуђера било је истрајно и надахнуто преписивање црквених књига. У доба када је Рачанска преписивачка школа била активна, радио је велики број преписивача, уједно највећих и најбољих писаца оног доба. До сада је откривено 40 записа и 15 богослужбених књига, које су настале у манастиру Рача, а међу онима са изванредном илуминацијом и калиграфијом издвајају се рукописне књиге чији је аутор био Христифор Рачанин. Ништа мање, значајна су имена и неких других „Рачана“ односно рачанских преписивача. У записима се помињу имена попут: Киријака, Висариона, Симеона, Теодора, Силвестара, Прохора, Арсенија, Исака, Јосифа и других. О књижевној делатности рачанских преписивача након Велике сеобе, сведоче записи сачувани у књигама. У Угарској, у новој средини, на преписивању књига радили су Кипријан, Јеротеј, Максим и Григорије. Многи од њих, имали су своје достојне настављаче. Управо је чувени Гаврил Стефановић Венцловић, један од најистакнутијих писаца српског барока, био ученик Кипријана, једног од рачанских преписивача. Веома вредни рачански рукописи, растурени су по музејима широм Европе. Рад Рачанске преписивачке школе, прекинут је 1690. Православне цркве и манастири

171


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

године, када су се рачански монаси прикључили Великој сеоби коју је предводио патријарх Арсеније III Чарнојевић. Монаси рачанског манастира, првобитно су се населили у Сент Андреји да би се касније настанили у напуштене манастире Беочин и Ремета. Бројне богослужбене књиге и црквени предмети, пронађени у манастиру Беочин, заправо потичу из манастира Рача. Већина ових драгоцености похрањена је у Музеју Српске православне цркве. За историјат манастира Рача, значајан је период крајем 18. века када су монаси манастира Троноша, Милентије Стефановић, Јосиф и Исаија, дошли на идеју да у Рачи сазидају ново црквено здање. Средином 1794. године, Милентије Стефановић одлази у Јерусалим да се поклони Христовом гробу, а по повратку сврати у Цариград с намером да уз посредовање Васељенског патријарха, од султана Селима III добије дозволу да обнови манастир. Годину дана касније, приступило се обнови манастира. Недуго потом, након нових турских освајања, манастир је поново разорен. Садашња црква, изграђена је 1826. године, захваљујући труду народа Соколске нахије као и прилозима кнеза Милоша. Нажалост, архимандрит манастира, Милентије Стефановић, није доживео да види ново рухо овог духовног здања. Нови грађевински подухвати на манастиру Рача, предузети су за време Уставобранитеља, а уз амбициозност тадашњег игумана Серафима, када је црква живоописана, подигнуте помоћне грађевине, те уместо старе, постављена нова звонара. Занимљиво је да је током Другог светског рата, у манастиру Рача, чувана књига „Мирослављево јеванђеље“. У манастиру Рача, однедавно, налази се део светих моштију краља

172

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Драгутина. Важно је поменути да је 1995. године основана Фондација „Рачанска баштина“, која има за циљ изучавање културноисторијског значаја манастира Рача као и преписивачке делатности његових монаха. С тим у вези, сваке године, почетком октобра, организује се културнодуховна манифестација „Дани Раче украј Дрине“ као и научни скуп „Рача у култури српског народа“. Такође, сваке године, додељује се и награда „Рачанска повеља“, и то за најзначајније дело у истраживању културне традиције српског народа и за најбоље књижевно дело инспирисано духовношћу православља. Манастир Рача представља културно добро од великог значаја, док је простор око манастира проглашен за заштићену околину непокретног културног добра. О његовом значају говори и податак да је манастир Рача одувек представљао расадник монаштва, те место где су своје духовне поуке стицали, између осталих и Његова Светост патријарх српски господин Павле и студенички архимандрит Јулијан Кнежевић. Манастир Рача, духовни драгуљ Таре, ризница писмености и културе, расадник посвећеног и ученог монаштва, стоји као један од најзначајнијих стубова српске културне и духовне историје.

Православне цркве и манастири

173


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

174

МАНАСТИР СИЋЕВО Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовни мир на обали Нишаве

И

сточно од Ниша према Пироту, на самом почетку Сићевачке клисуре, испод „Големог камена“, на левој обали реке Нишаве, смештен је манастир Сићево, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Постоји недоумица да ли је манастирска црква, по својој намени, гробљанска или манастирска. На основу археолошких истраживања која су вршена у периоду између 1985. и 1986. године, испод темеља цркве, пронађени су скелети на основу којих се претпоставља да је у питању гробљанска црква која је накнадно саграђена на месту старијег гробља. Да је ова претпоставка тачна, упућује и чињеница да је црква малих димензија. О значају овог манастира говори у прилог и чињеница да је 1963. године добила својство споменика културе са образложењем да црква Свете Богородице манастира Сићево има историјску, архитектонску и сликарску споменичну вредност, јер сведочи о уметничкој делатности нашег народа у тешким условима под ропством Турака почетком 17. века и да је својом архитектуром и преосталим живописом значајна за проучавање архитектуре и сликарства у Србији у то доба... Манастирски комплекс, смештен на живописним пределима Сићевачке клисуре, у делу познатом под називом Кусача, окружен је густом шумом и на известан начин скривен, што је стварало услове за развој монашког живота, у духовном миру и без страха, посебно у ратним временима. Првобитна црква, коју је, према предању, подигао Православне цркве и манастири

175


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

краљ Милутин у 14. веку, налазила се на обали Нишаве. Како су је Турци често палили и харали, премештена је на нешто мирније место, на коме се и сада налази. Постоји и легенда по којој је црква „прелетела“ с једног на друго место. Постојећи храм, подигнут је 1646. године, о чему сведочи и натпис изнад улаза у наос. Приликом конзерваторских радова на манастирској цркви, константован је камени блок са фрагментом фреске, те се доста поуздано може прихватити народна легенда да је манастир Сићево изграђен од материјала порушене цркве на десној обали Нишаве. У историјату манастира наводи се да је у другој половини 19. века, тачније 1875. године, поп Петар обновио манастирски храм и у њему отпочео богослужење. Након ослобађања Ниша од турске окупације 1878. године, монашко братство, почело је да се увећава. Манастир је страдао и током Првог светског рата, када је опљачкан и оскрнављен. Последња већа обнова манастира догодила се 1921. године, када је професор Василије Рудановски целокупну фреско-декорацију осликао, а на неким местима и досликао, поштујући старије сликарство. Неколико година након те обнове, урађен је нов иконостас, након што је стари изгорео. Mанастирска црква, представља једнобродну грађевину са полукружном апсидом на источној страни и припратом на западној. Зидана је ломљеним каменом и опаком. Осликана је 1646. године, по изградњи. У њој се налази веома ретка фреска Богородица источник живоносни, док се у капели налази Крунисање Богородице, велика икона која датира из 19. века, а коју су Руси донели из своје домовине. Ова икона је посебно цењена од стране верника, и приписују јој се чудотворне моћи. Поред цркве, налази се извор, чија вода, по народном веровању, има исцелитељску моћ. Манастирски комплекс чине: црква

176

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

посвећена Ваведењу Св. Богородице, манастирски конак из 1880. године, из основе обновљен 1994. године, чесма из 1883. године, звонара са два звона из 1880. године, конак подигнут 1970. године и два новија пратећа објекта. У основи, фреско-декорација Свете Богородице, заснива се на сликарским традицијама Србије и суседних обичаја у периоду од 14. до 16. века. Један од значајнијих објеката у оквиру манастирске порте је вила Персида, која представља задужбину нишког индустријалца Ставре Цветковића на чију молбу је вила сазидана 1938. године. Црква Свете Богородице, једина је у целости очувана црква из времена бројних окупација нишког подручја у 20. веку. Због својих ликовних особености, представља сведочанство о стваралачким и уметничким достигнућима житеља овог краја. У томе и лежи њен значај како за Ниш, тако и за српску историју уметности.

Православне цркве и манастири

177


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

178

МАНАСТИР СОКО Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Манастир саграђен на „темељу историје“

У

подножју Соколске планине, недалеко од Љубовије, смештен је манастир Соко. Посвећен је светом владици Николају Велимировићу и представља задужбину Његовог Преосвештенства епископа шабачког Господина Лаврентија. Манастир Соко налази се у близини утврђења Соко које има посебан значај за историју српског народа. Оно је остало симбол непобедивости, као једно од последњих упоришта турске власти у Србији. Због своје неосвојивости, Турци су ово утврђење назвали „Султанова невеста“. Управо због тога се за овај новосаграђени манастир каже да је саграђен на „темељу историје“. Изнад манастира, некада се налазио Соко град из 15. века, познат као последње турско упориште који се издиже изнад манастира, долине Соколске реке и Лазањског потока. Овај град-утврђење, саграђен око 1520. године, представљао је идеално место са ког су се могли контролисати путеви поред Дрине, као и рудници овог краја. Управо због таквог положаја, тврђаву је било немогуће освојити. Она никад није освојена борбом, већ је своје господаре увек мењала мировним уговорима. Након сукоба Турака и Срба 1862. године, Соко је миниран, након што га је у ваздух дигао срески капетан рађевски Петар Радојловић. Тако су град-утврђење Соко, Турци напустили тек 1862. године. Соко град, у српској историји, остао је упамћен по тортури која је трајала вековима. У доба османске Православне цркве и манастири

179


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

власти, Соко град је постао једно од најозлоглашенијих мучилишта православног становништва. Данас, од тог старог утврђења, остали су остаци бедема и кула, а на темељима једне од кула подигнут је бетонски плато на коме је издигнут велики крст. Црква манастира Соко има облик крста и покривена је шиндром. Манастирска црква, у чијем се олтару чува део моштију светог Владике Николаја, саграђена је 1994. године и по архитектонском стилу, припада моравској школи. Иконостас је изрезбарен у дрвету, рађен у барокном стилу и позлаћен 24-каратним златом. Иконе су рађене у византијском стилу, а живописала их је и манастиру поклонила сестра Крстана Тасић, познати иконописац. У оквиру манастирског комплекса, налазе се музеј, конак и смештајни објекат „Дом Николаја Велимировића“ који може да прими око двеста гостију, као и библиотека која је доступна гостима манастира. У порти манастира, налази се споменик Николају Велимировићу. У великој трпезарији налази се музејска поставка о Соко граду са писаним документима, као и предмети нађени на овом месту. Такође, постоји и збирка од тридесет хиљада слајдова које је снимио епископ шабачки Лаврентије која служи као главни извор за проучавање духовне културе Срба. Испод манастира је изграђено језеро у које се улива вода из Соколске реке и лазањског потока. Све ове природне лепоте, културни потенцијал и духовни значај, чине да манастир добије и карактер туристичке дестинације. На врху узвишења изнад манастира, постављен је крст висок дванаест метара, позлаћен је и ноћу сија на месечини што ствара леп призор. Занимљив је податак да је овај крст поклон немачке породице Вробел, као својеврсно извињење у име немачког народа за

180

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

бомбардовање 1999. године. Управо је због тога крст на узвишење постављен управо на годишњицу бомбардовања 24. марта 2000. године. На потезу од манастира до места где се налази крст, постављено је десет капела на којима је исписано Десет Божјих заповести. И сама околина манастира је богата нетакнутом природом којој посебну лепоту дају водопади, као и извори лековите воде. У оквиру манастира се од 2011. године организује акција под називом „Моба“ која окупља српску омладину из дијаспоре, са циљем да та деца не забораве језик својих предака, а како би сачували свој верски и национални идентитет. Манастир Соко, његов задужбинар, као и светац коме је посвећен, сведоче о снази духа и вере, као и то да се све недаће и трагедије из прошлости могу превазићи кроз време, и да се вековима може пркосити снажном вером у Бога и његово милосрђе.

Православне цркве и манастири

181


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

182

МАНАСТИР СТАРА ПАВЛИЦА Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Драгуљ српске средњовековне архитектуре

Н

а стеновитој заравни изнад реке Ибар, недалеко од Рашке, у селу Павлица, налази се манастир Стара Павлица. Рушевине ове старе цркве, усамљено стоје високо на стени, изнад пруге која води долином реке Ибар. Претпоставља се да је манастир подигнут или у преднемањићкој ери или на самом почетку владавине Немањића, крајем 12. века. Према неким стилским анализама, може се тврдити да је манастир постојао и пре него што је Стефан Немања дошао у Ибарску долину. Манастир Стара Павлица, први пут се помиње у „Даровници краља Стефана Првовенчаног“, као мушки манастир и метох манастира Студеница. Ипак, не зна се поуздано ко је подигао овај манастир. У неким историјским изворима, наводи се да је манастир био посвећен Св. Петру, те да се историјски повезује са црквом Светог Петра и Павла у Новом Пазару. Постоји и легенда по којој се српски ратник и војсковођа Никола Алтомановић крио у манастиру Стара Павлица, пре него што га је заробио цар Лазар. Некадашњи манастир, а данашња црква Стара Павлица, грађен је у периоду од 1040. до 1150. године. Црква Стара Павлица представља троброду грађевину, основе уписаног крста. Источна страна цркве манастира Стара Павлица, завршава се са три апсиде при чему је средња највећа и тространа, док су остале две полукружне. Кубе се директно ослања на квадрат лукова, које носе снажни стубови. Манастирска црква је грађена од камена, цигле и Православне цркве и манастири

183


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

опеке, а уметничкој вредности манастирских фресака доприносе и фрагментарно сачуване фреске које имају несумњиве ликовне вредности. На зидовима манастира Стара Па-влица, преостала су два слоја живописа. Млађи слој живописа, датира из 13. века. Преостали слој фресака у куполи и на луковима доста је избледео. Боље очувани фрагменти фресака сведоче о високом квалитету као и томе да постоји сличност између њих и фресака манастира Ђурђеви Ступови. У склопу манастира, налази се црква посвећена апостолима Петру и Павлу. Манастир је кроз своју историју претрпео доста оштећења. Највеће оштећење, претрпео је тридесетих година 20. века када се градила пруга која и дан данас постоји у подножју овог велелепног манастира. До обнове манастира, дошло је 70-тих година 20. века. Данас је манастирска црква Стара Павлица конзервирана. Занимљиво је да се недалеко од манастира Стара Павлица, налази и манастир Нова Павлица који су крајем 14. века подигла браћа Мусић која су након погибије у Косовском боју сахрањена испод својих портрета у манастирској цркви. Манастир Стара Павлица, драгуљ је српске средњовековне архитектуре. Иако загонетни манастир, чију тајну настанка још нико није открио, за разлику од осталих немањићких манастира није скривен од туђинских погледа и путева, већ поносно стоји на једном пропланку тако да га сваки путник, чак издалека може видети, те надахњивати се његовом духовном лепотом.

184

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР СУКОВО

Православне цркве и манастири

185


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Тајна суковских фресака

Н

а обали реке Јерме, у подножју брда Царев камен, код села Суково (недалеко од Пирота), налази се истоимени манастир, посвећен Успењу Пресвете Богородице. Овај манастир, само је један од бројних манастира и цркава које красе пиротски крај коме је, због великог броја светиња и ходочасника, Свети владика Николај Велимировић наденуо име „мали Јерусалим“. Овај манастир, обавијен је многим тајнама због чега и привлачи пажњу. Мало је историјских података који би нам пружили увид о времену његовог настанка као и имену његовог ктитора. Претпоставља се да темељи цркве датирају још из 4. века. Познато је да се у 7. веку, на том месту налазила епископија као и то да се 1020. године, спомиње на једној мапи што само потврђује да је та светиња представљала својеврсни духовни центар овог краја. Од овог периода па све до 19. века, историја манастира Суково није позната. Новија историја манастира започиње средином 19. века и за њу је везано једно занимљиво народно предање. Наиме, имање на ком је касније подигнут манастир налазило се у поседу Турчина Сали-бега. Када је Сали-бег чуо да се на његовом имању некада налазила православна светиња, почео је да скрнави то место. Након тога, његов син Емин, остао је парализован. Увидевши каква га је несрећа задесила, Сали-бег је позвао православног свештеника да освешта ово место, након чега је његов син оздравио. У знак захвалности, Турчин је писао султану који му је ферманом одобрио изградњу манастира. Градња манастира Суково,

186

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

трајала је у периоду од 1857. до 1859. године о чему сведочи и натпис изнад прозора на западној фасади. Манастирски храм, изграђен је 1857. године, а живоописан 1869. године. Зидна декорација представља детаље из Старог завета, хришћанске и српске православне цркве. Црква манастира Суково има облик триконхоса са три полукружне апсиде. Зидана је сивим тесаним каменом и покривена ћерамидом. На врху цркве, налази се кубе које је кружне основе са крстом. Занимљиво је да је 1974. године, приликом реконструкције крова цркве, око кубета пронађено стотинак предмета од глине разних облика и степена очуваности. Ови предмети изложени су у Музеју Понишавља у Пироту. Манастир Суково, занимљив је за истраживање јер поседује две необичне фреске. Једна фреска представља Богородицу с крилима док друга, пак, Светог Христофора приказује са животињском главом. И један и други примерак фрескосликарства није карактеристичан за православни свет. Наиме, према црквеним канонима, крила се обично сликају арханђелима или Св. Јовану који је најавио Христов долазак. У манастиру Суково је, управо с крилима приказана Богородица што додатно збуњује, уколико се у обзир узму православни канони при осликавању светаца. Међутим, и за овакву појаву постоји објашњење. Сматра се да су крила Богородице заправо симбол заштите, и да она својим крилима вернике штити од свих зала. С друге стране, такође необична фреска, светог Христофора који је приказан са ореолом и главом пса, има своју симболику. Наиме, Христофор (у значењу носилац Христа или Христоносац) живео је за време цара Деција и као мученик, 249. године, пострадао за Христову веру. У житијима се наводи да је Христофор био „... псетолик и да потиче из далеке земље људождера...“

Православне цркве и манастири

187


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Након што је почео да исповеда Христову веру, свети Христофор, потпуно је напустио паганско веровање. Због ових необичних фресака, али и због своје изузетности и значаја, манастир Суково се од 1969. године налази под зашититом државе. Манастир Суково, један од духовних бисера „малог Јерусалима“, поносно чува своју историју, сећање на прошлост и мученичку борбу за Христову веру, а тајну својих фресака, Богородице с крилима и Светог Христофора псетоликог, не одаје никоме, ту тајну, сваки верник, снагом свога духа и искрене вере, треба сам да открије.

188

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ТРОНОША

Православне цркве и манастири

189


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Аманет краљице Каталине

К

рај Тршића, родног места Вука Стефановића Караџића, у селу Коренита, налази се манастир Троноша, по оснивању мушки, а данас женски православни манастир. У Троношком летопису из 1791. године као ктитор манастира помиње се Каталина Немањић, жена краља Драгутина. Према предању, краљ Драгутин започео је изградњу овог манастира, али га је смрт омела да започето и доврши, а његов аманет на себе преузела је његова жена краљица Каталина. Верује се да је манастир настао између 1276. и 1282. године, а да је изграђен око 1317. године. Историју манастира Троноша пратиле су недаће којима су били изложени и други српски манастири. За време турске владавине, манастир је неколико пута паљен, рушен и пљачкан. До прве обнове манастира дошло је 1559. године када је подигнута црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. У периоду између 1571. и 1581. године, благодарећи игуману Јовану који је у манастиру опремио преписивачку радионицу, преписиване су богослужбене књиге за манастир Троноша, али и за друге суседне манастире. Манастир је такође уживао и велику помоћ Руске православне цркве у периоду између 16. и 18. века. Захваљујући залагању игумана манастира Троноша Михаилу, Свети синод Руске православне цркве је пружио значајну помоћ овом манастиру. Крајем 17. века, насилно је скинут оловни покривач са манастирске цркве. Манастир Троноша био је спаљен 1813. године, а до нове обнове манастира дошло је 1833. године, уз 190

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

помоћ кнеза Милоша Обреновића. Постоји и неколико занимљивости из историје овог манастира. Од свог настанка, манастир Троноша је био врло активан. Примера ради, забележено је да је за време Кочине крајине, игуман манастира био на челу борбе. Такође, од значаја је и податак да је Вук Стефановић Караџић 1797. године учио у овом манастиру, као и да је за време Првог и Другог српског устанка, манастир Троноша био место договора устаничких вођа. У Првом светском рату, у манастиру је била формирана импровизована болница за негу рањеника. Током Другог светског рата, манастир је задесило ново, истовремено и последње разарање манастирског здања. Том приликом, уништени су вредни рукописи и предмети из манастирске ризнице. Након Другог светског рата, манастир је обнављан 1964. и 1987. године, поводом сто година од смрти и двеста година од рођења Вука Стефановића Караџића, када је подигнут и спомен-конак. Манастирску цркву чини једнобродна грађевина рашког градитељског стила. За иконостас који потиче из 19. века заслужан је Никола Јанковић. Након живоописања 1834. године, манастир је и освећен. Тог дана уведен је јединствени обичај који се сматра једним од најлепших народних обичаја под називом „ратарске свеће“. Мештани суседних села у воску изливају свеће висине два метра, тежине педесет килограма. Према народном веровању, на тај начин се приноси жртва за добар род. Постоји још један обичај који има традицију дугу три века. Наиме, у манастиру се налази чесма коју су по легенди, пред саму Косовску битку, саградили Југ Богдан и девет браће Југовића. Ову чесму су 1894. године обновили архимандрит Методије и трговац Младен Православне цркве и манастири

191


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Исаковић из Лешнице. Уз помоћ епископа шабачковаљевског Јована и игумана манастира Троноша Антонија Ђурђевића, обновљена је капела посвећена Св. Пантелејмону која се налази поред чесме. Са спољашње стране капеле, изнад цеви за воду, урађен је мозаик који приказује девет Југовића и Југ Богдана у средини, на коњима, пред одлазак у Косовски бој. Природни склад манастира Троноша, употпуњује и речица по којој је манастир добио име. Манастир Троноша, аманет краљице Каталине, чувар народних обичаја и традиције, својим културноисторијским значајем, али и занимљивом туристичком понудом позива вернике, путнике намернике и радознале туристе да га посете и из њега оду богатији за још једно духовно искуство.

192

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ТУМАН

Православне цркве и манастири

193


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовни сјај браничевске светиње

У

Голубачкој долини, на самој обали истоименог потока, недалеко од Голупца, налази се манастир Туман из 14. века. Ова браничевска светиња, окружена прелепом природом, задужбина је косовског јунака Милоша Обилића који је у близини садашњег манастира имао свој дворац. О настанку самог манастира, нема много писаних података, али се за њега везују бројна предања и легенде, а као траг остали су и путописи који сведоче о његовом ктитору, те пореклу имена самог манастира. Према једној легенди, приповеда се да је славни косовски јунак Милош Обилић, једном приликом ишао у лов. Ходајући густом шумом, Милош је одапео своју стрелу, и нехотице ранио испосника Зосима, који је живео у оближњој пећини. У намери да му помогне, Милош Обилић, понесе испосника до свог двора, али му успут овај, смртно рањени пустињак, рече: „Ту мани, остави да мирно умрем“. Према другој легенди, приповеда се да док је градио манастир, пред саму Косовску битку, Милошу Обилићу од кнеза Лазара стиже позив са речима: „Ту мани, па дођи на Косово“. Од ове две речи (у значењу „ту остави“), народ манастир прозва Туман или Тумане (Тумани). У знак покајања због невино проливене крви синаитског пустињака, Милош Обилић, поче да гради манастир. Манастир Туман, први пут се помиње у турском попису из 1572/3. године. У другој половини 16. века, јавља се и једно књижевно дело под насловом „Тумански апокрифни зборник“. Први монах, везан за манастир 194

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Туман, а који се помиње у историјским документима јесте монах Исаија који је 1735. године, као намесник, манастир представљао на великом црквено-народном сабору у Сремским Карловцима. Манастир је страдао за време Кочине крајине, али је и обновљен 1797. године. Ново страдање, манастир је задесило 1879. године када је био доста оштећен у земљотресу. Обновљен је у доба Милоша Обреновића. Године 1910. манастир Туман, био је тајно миниран, те срушен до темеља. Изграђен је 1924. године, а тек 1993. године, поново бива обновљен и живоописан. Од 1966. године, манастир Туман пoстаје активан женски манастир. Стара црква манастира Туман, грађена је у српсковизантијском стилу, док је нова црква, грађена у српскоморавском стилу, са кубетом и основом темеља у знаку крста. Иконостас је израђен од камена 1991. године, када је и сама црква фрескописана. У саставу данашњег манастира, налази се конак за свештенство, а од реликвија, у манастиру се, поред моштију Св. Зосима, чува и чудотворна курска икона Мајке Божије. У близини самог манастира, окружена старом буково-храстовом шумом, налази се и испосница Зосима Синаитског, који се сматра једним од десет најистакнутијих синаита. У једној пећини у огромној шупљикавој стени од камена пешчара, Свети Зосим, живео је свој усамљенички живот, и у непрестаној молитви богу. Његове мошти, пронађене су 1936. године, приликом поправке манастира. Мошти су се налазиле под плочом код које су се вековима молили верници. Након што је одржан свечани молебан, мошти су стављене у кивот и изложене у цркви, испод олтара. О његовом гробу, писао је и српски путописац Јоаким Вујић. О манастиру, своје Православне цркве и манастири

195


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

записе оставио је учитељ и сакупљач народних умотворина Тодор Влајић који је као учитељ две године службовао у Туману. У близини испоснице, протиче извор за чију воду се верује да је лековита. Испосница преподобног Зосима, преуређена у капелу коју походе верници, обавезна је духовна станица приликом обиласка манастира Туман. Залагањем браничевске епархије, манастир је доживео препород, а захваљујући предузећу Електроморава Пожаревац, на дар је добио трафо-станицу чијим је пуштањем у рад, манастир Туман решио проблем са снабдевањем електричном енергијом. Осим свог духовног значаја, манастир се може подичити и лепим природним окружењем. Посебност манастирског окружења чини бигрена акумулација, при чему се у самом бигру налази чесма где се приносе дарови умрлим душама. Манастир Туман, нераскидиво везан за српског јунака Милоша Обилића, и несретно страдалог испосника Зосима, својом мистичношћу али и благошћу привлачи вернике који свим срцем упијају духовни сјај ове браничевске светиње.

196

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ТУШИМЉА

Православне цркве и манастири

197


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Рашка духовна кула светиља

Н

а обронцима планине Голија, између Рашке и Новог Пазара, налази се манастир Светог Вазнесења Господњег. Историја овог манастира није сасвим позната. Према предању, на месту садашњег манастира још у 11. веку налазила се црква. Постоје подаци из музеја у Новом Пазару који сведоче о периоду средњег века, у којима се помиње средњовековни манастир у месту Тушимље, али се претпоставља да се име овог места не односи на овај крај. Историја сведочи да је током Другог светског рата саграђена мања црква која је првобитно била посвећена Успењу Пресвете Богородице и по традицији слави прву недељу по Успењу. Међутим, међу народом се усталио обичај да се у цркви окупља и на празник Вазнесења Господњег, као народска заветна слава, такозвана литија. Иако је због овог веровања цео манастирски комплекс посвећен великом празнику Светом Вазнесењу Господњем, ипак је касније установљено да је црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Храм који је саграђен углавном од дрвета, 1975. године освештао је тада епископ рашко-призренски, касније патријарх српски Павле. Манастирско здање је дуго нагризао зуб времена, а клима, тог краја, посебно влага, учинила је да осим спољашњих камених зидова, готово све иструли и пропадне. На идеју да се манастир обнови, дошли су сами мештани. Већ 2007. године, владика је дао благослов да се приступи обнови и градњи манастира и конака. Тако је, захваљујући залагању 198

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

мештана села Тушимља, манастир обновљен и наново му је враћен стари сјај. Предност овог краја је то што је миран, без буке, саобраћаја и индустријског загађења. Насупрот природном окружењу и благодетима мирног живота, читав овај крај који чини четири засеока: Горња, Доња, Средња и Пуста Тушимља у којима живи српско становништво, прилично је неразвијен. Разлог томе лежи у чињеници да је временом, овај крај прилично опустео, након што су га многи људи напустили, селећи се у Рашку, Београд, Краљево, Смедерево... До тога је дошло због немара и недовољног улагања. Манастирска братија из манастира Сопоћани на челу са настојатељем, оцем Сергијем, у манастир је дошла у пролеће 2007. године да би у манастир прешла 2009. године. Приликом те прве посете, монаси су уочили да је планински предео у коме се налази манастир, погодан за развој монашког живота. Без обзира на скромне услове и неразвијеност овог краја, манастир Св. Вазнесења Господњег походе верници у великом броју. Манастирски живот се одвија неометано, као и богослужење, захваљујући монасима који своја послушања обављају на корист народа. Прва слава нововаспостављеног манастира Св. Вазнесења Господњег прослављена је након обнове, а литургији је присуствовао велики број верника из разних крајева Србије, уз присећање да је некада давно, а како стоји и у староставним књигама, на том месту постојао манастир Тушимља у коме се славило божије име. Значај ове обнове је утолико већи, уколико се има у виду чињеница да је нешто што припада давним временима поново оживело, на неизмерну радост народа, жељног Православне цркве и манастири

199


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

вере и духовности. Тако манастир у Тушимљи, поново постаје духовна кула светиља Рашке, а њеним становницима духовни путоказ ка побожности и просветљењу.

200

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ЋЕЛИЈЕ

Православне цркве и манастири

201


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Расадник монаштва

Н

а левој обали реке Градац, недалеко од Ваљева, у брдовитом пределу који припада атару села Лелић, налази се манастир Ћелије. Није сасвим познато када је манастир подигнут. Према народном предању, оснивање манастира везује се за краља Драгутина који је у периоду између 1282. и 1316. године овим крајевима владао као Сремски краљ. У доба турског ропства, манастир је био често рушен и паљен, а потом обновљан. Био је често на мети Турака јер су духовници који су њиме управљали били уједно и истакнуте народне вође. У 13. веку, манастир је играо значајну улогу у животу Ваљевске нахије. Први писани историјски извори помињу га 1560. године. У време Карађорђевог устанка 1804. године, кнез Алекса Ненадовић и војвода Илија Бирчанин чији се гроб до данас налази у порти манастирске цркве, као и архимандрит Хаџи-Рувим, били су међу првима које су дахије посекле. У то време, манастирски конаци су служили као војна болница све до пада Карађорђеве Србије. У манастиру Ћелије чува се икона Сабора Светих Архангела коју је 1798. године урадио Петар Николајевић Молер, а коју је манастиру приложио „Петроније, житељ мјеста Ваљева“. Ово је уједно и најстарија икона у манастиру. У 19. веку, за време владавине Милоша Обреновића, у манастиру Ћелије, основана је Основна школа, и то једна од првих у Србији. Познато је да је Св. владика Николај Велимировић у овој школи „први буквар учио“. Иконостас манастира урађен је 1810. године. Манастир 202

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Ћелије, претворен је у парохијску цркву 1837. године и тај статус је задржао све до 1928. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора претворен у женски манастир. Манастирска црква посвећена је Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу. Првобитну цркву сачињавао је олтар са горњом папертом (oтвореним делом) која је дозидана 1811. године. Кубе је деветострано у част светих девет Анђелских чинова и дозидано је 1936. године. Порта старе цркве ограђена је једноставном оградом која је продужена према манастирском конаку и новој црквикапели. У порти се налази звоник и неколико старијих гробова, међу којима су најзначајнији гроб војводе Илије Бирчанина, на северној страни олтара, а на јужној страни гроб преподобног Оца Јустина Ћелијског који је уједно био и архимандрит манастира Ћелије. Од манастирских светиња које су представљале благо манастира Ћелије, услед бурних историјских догађаја, мало је тога сачувано: oстатак иконостаса са добро очуваним дверима и престолном иконом из 1816. године који је урадио Јеремија Михаиловић, иконописац из Бајевца, престолна икона Спаситеља Христа и престолна икона Пресвете Богородице, као и двери Благовести, рад Јеремије Благојевића, иконописца из 18. века, затим Хаџи-Рувимов престолни крст, изрезбарен у дрвету и постављен у метални оквир са постољем. Сачувен је и један путир из 1833. године, а од старих одежди један антиминс (литургијско платно) и једна плаштаница. Манастир Ћелије могао се похвалити и богатом колекцијом књига. Многе старе књиге из овог манастира имале су бурну судбину, а многе се и данас налазе на неким другим местима. У манастиру су остале књиге које углавном Православне цркве и манастири

203


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

потичу из 18. века: „Божественаја скрижаљ“, која уједно представља и најстарију књигу, а коју је у Русији купио црногорски владика Данило Петровић, „Велики Требник“, „Следовни псалтир“, „Пентикостариј“, „Цветни триод“, „Октоих“, који је штампан у Москви 1764. године, „Страсно Еванђеље“ и Свето писмо Старог завета на црквенословенском језику које је некада припадало Проти Матеји Ненадовићу и има велику историјску вредност. Манастир Ћелије је од 1946. године претворен у женски манастир. Под управом игуманије Гликерије Јањић, манастир је од 1962. године доживео економски и духовни процват. Подигнут је конак у српско-византијском стилу, са капелом посвећеном Св. Јовану Златоустом, затим народна трпезарија и конаци. Манастирска црква је реновирана, уз новоподигнути звоник, а основана је и Духовна библиотека „Отац Јустин“ у Ваљеву. Данас, манастир Ћелије представља седиште уметничке и културне делатности. Монахиње овог манастира воде иконописачку школу по узору и техници старих мајстора. Такође, успешно се баве и издавачком делатношћу. За манастир је везана и једна традиција која је установљена 1996. године. Наиме, манастир Ћелије организује саборно крштење уз већи број духовника и свештеника, на реци Градац, а по узору на Христово крштење на реци Јордан. Манастир Ћелије, расадник монаштва, баштиник духовности, просвете и културе, данас живи чувајући успомену на великог мислиоца, теолога и духовника Јустина Поповића.

204

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ФЕНЕК

Православне цркве и манастири

205


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Светионик православља

О

манастиру Фенек овако је писао Викентије Ракић, његов игуман и аутор прве историје овог манастира која је штампана 1799. године: „Овај манастир, звани Фенек, јесте храм преподобне матере Параскеве Српске, у пределу сремском...Удаљен је од реке Саве неки пола часа од Београда... На месту равном, окружен језером великим од трију страна... О древности овог манастира другога дознати не могасмо... Када је почетак овог манастира – Бог зна“. Mанастир Фенек се налази у близини Јакова. Иако географски не припада Фрушкој Гори, историјски је повезан са фрушкогорским манастирима, али је за разлику од њих, под турском влашћу остао све до 1717. године. Историја овог сремског манастира сеже све до друге половине 15. века када су га, по предању, основали српски деспот Стефан Бранковић и његова супруга Ангелина Бранковић. Први писани запис о манастиру Фенек налази се у минеју или месечнику јеромонаха Захарија из 1563. године. Постоје и записи из 18. века који сведоче о томе да је стара манастирска црква била подигнута у другој половини 15. века и то у духу српске средњовековне архитектуре. Нова манастирска црква подигнута је у периоду између 1793. и 1797. године, управо за време игумана Викентија Ракића. Манастирска капела посвећена Св. Петки сазидана је 1800. године над бунаром који је по предању саградила мати Ангелина Бранковић. У народу се верује да вода са овог бунара има чудотворна лековита дејства. 206

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Славна прошлост манастира Фенек сведочи о његовом значају за српску духовност и историју. Чињеница да је манастирска слава Св. Петка, од велике је важности за приповест о овом манастиру. Наиме, на свом путешествију су се, према неким записима, мошти Св. Петке нашле и у манастиру Фенек. О томе постоји неколико записа. Први је „Дубровачка исправа“ из 1417. године која сведочи о томе да је код Београда постојала црква где се налази тело Св. Петке. Други је историјски запис из 1563. године који говори да се Београду најближи храм Св. Петке налази у манастиру Фенек. Кључно сведочанство које објашњава због чега се Св. Петка прославља у манастиру Фенек је и натпис на ктиторској плочи, на новом храму манастира. Сам назив манастира, први пут је поменут наведене 1563. године, а светитељка којој је посвећен манастир именована је као Преподобна Мати Параскева Српска. За време турске владавине манастир Фенек је био светионик православља на подручју Срема и Београда, а помиње се и у турским пописима Земунске нахије. О његовом значају говори и податак да је био средиште преписивачке делатности. Почетком 18. века манастир је одредбом Карловачког мира био административно одвојен од своје матице Београда. Упркос томе, манастир Фенек је непрестано био у вези са Србима у матици. У неколико наврата, био је центар значајних историјских догађаја. У њему су се 1788. године састали кнез Алекса Ненадовић и аустријски цар Јосиф II. Након слома Првог српског устанка 1813. године, у њему је боравио прота Матеја Ненадовић са још неколико виђенијих устаника. Такође, у периоду између 1813. до 1815. године у манастиру су боравили монаси манастира Студеница који су са собом донели мошти Св. Симона (Стефана Првовенчаног). Православне цркве и манастири

207


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Бележи се да је у манастиру био уприличен и један сусрет Карађорђа и проте Матеје. Манастир Фенек је запаљен током Првог светског рата, а током Другог светског рата, 1942. године, био је готово разорен. Новија историја манастира памти 1991. годину када је манастир у потпуности обновљен. У њему је до 2006. године било женско монаштво које се састојало од три старије монахиње од којих се једна упокојила, а друге две су премештене у манастире Хопово и Радовашницу. Одлуком надлежних епископа, у манастир је 2006. године дошло ново, мушко монаштво, што је утицало на његову већу посећеност. Манастир Фенек, чувар култа Св. Петке, захваљујући истрајности, и у најтежим тренуцима своје историје, остао је чврст бедем српског православног света.

208

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

МАНАСТИР ЧОКЕШИНА

Православне цркве и манастири

209


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Духовно завештање Милоша Обилића

У

подножју легенданог Цера, с погледом на устрепталу равницу Мачве, као зачарана невеста, стоји Чокешина, понос Подриња, историјска светиња српска, грљена зрацима сунца, милована хладним крилима обесних церских ветрова и немо, мистично, али речито приповеда о животној националној снази, хришћанској несаломивости и високој култури српског народа и својим животним причама, узиданим у њеним темељима, својим постојањем и својом бурном и херојском прошлошћу казује „’ЕСМО ЦАРЕВАЛИ”. Ове речи, исписане у летопису манастира Чокешина, сведоче o његовом историјском значају. Манастир Чокешина, налази се недалеко од Лознице, на северној страни планине Цер. Према предању, манастир је првобитно био задужбина Милоша Обилића, који је градњу манастира започео уочи Косовске битке. Након његове погибије, манастир остаје недовршен. Иако су радови на изградњи манастира обустављени након смрти славног српског јунака, до његове изградње дошло је у 14. веку захваљујући властелину из тог краја, војводи Богдану Чокешу. Манастир је због свог положаја неколико пута био рушен и спаљиван. У неким сачуваним књигама попут „Октоиха“, штампаног у Москви 1777. године, „Јеванђеља“ штампаног у Москви 1782. и „Општег Минеја“ штампаног у Кијево-печерској лаври 1766. године види се да је манастир Чокешина обновљен 1785. године при архијереју ваљевском кир Јоакиму и старешини манастира 210

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Јеромонаху Пајсију Лукићу. Манастир је последњи пут запаљен управо за време знамените Битке код Чокешине која се одиграла 1804. године и која је позната као „српски Термопил“. Последњу велику обнову манастира, наредио је Милош Обреновић 1823. године. Знатна оштећења, манастир је доживео и за време Другог светског рата. На североисточној страни манастирске цркве, 1890. године, подигнут је споменик висок пет метара под којим су положене кости браће Глигорија и Димитрија Недића, као и славних чокешинских јунака. Манастирски иконостас, израђен је 1834. године, о чему сведочи запис изнад двери. За израду иконостаса заслужни су Михајло Константиновић из Битоља и Никола Јанковић из Охрида. Иконе су постављене у шест редова, сликане у стилу левантског барока и представљају вредна уметничка остварења. Нажалост, вредна манастирска ризница је опљачкана. Данас се чувају два ручна крста, један украшен срмом из 1631. године потиче од Рилског манастира у Бугарској, док је други украшен сребром и датира из 1881. године. У манастирској ризници чува се и неколико богослужбених књига из 19. века, а крст који је за манастир Чокешина резао Хаџи-Рувим 1788. године, чува се у Народном музеју у Београду. У самом манастиру налази се чудотворна икона Покров Пресвете Богородице Чокешинске. Ова икона, у манастиру се налази од 1830. године, а манастирски анали бележе да су се пред њом у прошлости дешавала бројна чуда. У манастирској порти сахрањен је јеромонах Митрофан који је био старешина манастира пред избијање Другог светског рата. Овај духовник, велики подвижник, покајник, молитвеник и песник заузима значајно место у историји овог манастира. Православне цркве и манастири

211


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Данас је манастир Чокешина активан женски манастир. Доласком схимонахиње Ане Петровић 2002. године, започиње велика и веома значајна обнова овог манастира. Захваљујући помоћи државе, општине и верника, комплетно се обнавља велики конак из 1928. године, на храму се уместо црепа поставља бакар, малтерише се храм и ставља нова фасада, санира се унутрашњост храма, обнавља се иконостас из 1834. године и постављају нови полијелеји. На месту старог чардака, урађен је нови конак и озидана нова зграда у економском делу. Урађен је асфалт до манастира и уређен велики паркинг простор. Манастир Чокешина, духовно завештање славног српског јунака Милоша Обилића, понос Подриња, спомен на Битку код Чокешине, стоји уздигнуте главе подно легендарног Цера.

212

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Православне цркве и манастири

213


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

О аутору

214

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

А

на Стјеља рођена је 1982. године у Београду. Дипломирала је 2005. године на Филолошком факултету у Београду на катедри за оријенталистику – Група за Турски језик и књижевност. Магистрирала је 2009. године на Филолошком факултету у Београду – смер Наука о књижевности, одбранивши тезу под насловом „Људско и божанско у делу Мевлане Џелаледина Румија и Јунуса Емреа“. Докторирала је 2012. године на Филолошком факултету у Београду одбранивши тезу под насловом „Елементи традиционалног и модерног у делу Јелене Димитријевић“. Бави се писањем поезије и хаику пoезиje, као и превођењем поезије и прозе с енглеског, шпанског, португалског и турског језика. Бави се писањем кратке прозе и путописних есеја. Бави се ликовним стваралаштвом и дизајном књига. Песме су јој превођене на хрватски, словеначки, македонски и персијски језик. Сарађује са домаћим и страним, штампаним и електронским часописима. Песме и приче су јој објављиване у домаћим и страним зборницима. Добитник је неколико награда из области поезије и есејистике. Са својим пројектима, три пута је била кандидат за Награду града Београда, за област Уметност (књижевност и преводно стваралаштво) и то 2013. године за књигу „Песници универзума: Мевлана Џелалудин Руми и Јунус Емре“, 2014. за превод збирке поезије Ф. Г. Лорке „Тамаритски Диван“; за област Новинарство и то 2017. године за покретање магазина „Алиа Мунди“. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења књижевних преводилаца Србије, Друштва књижевника Београда, Удружења новинара Србије и Међународне федерације

Православне цркве и манастири

215


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

новинара (IFJ). Има статус самосталног уметника. Песме, приче, есеје и књижевне преводе објавила је у часописима: Кораци, Градина, Багдала, Поља, Луча, Траг, Аванград, Београдски књижевни часопис, Илустрована политика, Новости, Култура Уметност Наука (суботњи додатак Политике) Магазин (недељни додатак Политике), ЛУДУС, Нур, Наслеђе, Књижевна историја, Свитак, Златна греда, Ламед, Бдење, Наше стварање, Мостови, Браничево, Монс Ауреус, Повеља, Хаику новине, Стиг, Свеске, Сарајевске свеске, Наша прошлост, Одбрана... Од 2010. до 2015. писала је за лист „kWh“ Електропривреде Србије, у оквиру рубрика Знаменити Срби и Манастири Србије. Од 2016. године пише за часопис „Одбрана“ Медија Центра Одбрана. Од 2017. године пише за веб-портал „ВЕЛИКИ ЉУДИ“ о знаменитим људима српске културе, науке и уметности. Оснивач је и главни уредник магазина „Алиа Мунди“ за културну разноликост. Покретач је и уредник вебпортала „ИСТОЧНИ БИСЕР“ за књижевност, уметност и културу Истока. Покретач је и едукатор онлајн школе креативног писања „Енхедуана“ у оквиру ког је покренула блог о уметности писања и књигољубљења „ЕнхедуАнин књижевни врт“. Један је од оснивача Удружења за промоцију културне разноликости „Алиа Мунди“. Библиографија Ауторске књиге: •

216

збирка поезије „Моира“ (Народна књигa, 2002)

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

• збирка поезије „Aтави“ (Народна књигa, 2004) • збирка поезије и есеја „Еден & Хад“ (Београд, 2006) • збирка хаику поезије „Tри Гејше“ (Београд, 2008) • збирка дечје поезије „На корак до дуге“ (Београд, 2009) • стручна књига „ПЕСНИЦИ УНИВЕРЗУМА– Мевлана Џелалудин Руми и Јунус Емре“ (2013) • збирка поезије (електронско издање) „Лира Дивина“ (2014) • збирка прича „Како сам постао птица“ (2015) • збирка поезије (штампано издање) „Лира Дивина“ (2015) • збирка афоризама „Оксиморон“ (2016) • збирка поезије и хаикуа на португалском „Poesia: coleção de poemas e haikais“ (2016) Преведене књиге • избор из поезије Федерика Гарсија Лорке „Сенка моје душе“, у преводу са шпанског језика (2008) • избор из поезије Пабла Неруде „Земља у Теби“, у преводу са шпанског језика, (2008); друго издање (2010). • избор из поезије Јунуса Емреа „Славуј љубави“ у преводу са турског језика (2010), друго издање (2016) • збирка поезије Федерика Гарсија Лорке „Тамаритски Диван“ у преводу са шпанског језика (2014) • драма Вилијама де Мила „Обмањивачи“ у преводу са енглеског језика (2016) • поема Јелене Ј. Димитријевић, „Une vision“, у преводу са француског језика (2016)

Православне цркве и манастири

217


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

• избор из поезије Ахмеда Јесевија „Глас ашика“ у преводу са турског језика (2016) • избор из савремене турске поезије „Песма је птица на врху вулкана“ у преводу са турског језика (2018) Приређене књиге • Никола Матић, „Српске православне школе у БиХ под аустроугарском управом“, Београд, 2008. • Јован Јовановић Змај, „Источни бисер“, Београд, 2011 • Јелена Ј. Димитријевић, „Une vision“, Београд, 2016 • Љиљана Стјеља, „Л’арт: каталог колажа“, Београд, 2016 • Јелена Ј. Димитријевић, „Писма из Индије“, Београд, 2017 • Јелена Ј. Димитријевић, „Баба Краса“, Београд, 2017 • Зборник књижевних радова „Гласови Мелпомене“ поводом јубилеја – 155 година од рођења Јелене Ј. Димитријевић • Јелена Ј. Димитријевић, „Американка“, Београд, 2018. • Електронски хаику зборник „Звук воде“ поводом јубилеја – 90 година од објављивања збирке „Песме старог Јапана“ (1928) Милоша Црњанског, 2018.

218

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

САДРЖАЈ Предговор ............................................................................................ 5 ЦРКВЕ, ЦРКВЕ БРВНАРЕ И ПЕЋИНСКЕ ЦРКВЕ Црква Вазнесења Господњег у Прахову Духовним трагом римске Аквеје....................................................... 13 Црква Св. Андрије Првозваног на Дедињу Чувар традиције племићке Србије .................................................... 18 Црква Светих Апостола Петра и Павла Духовни завет кнеза Милоша ............................................................ 22 Стара неготинска црква Вечна кућа Хајдук Вељка .................................................................... 26 Црква брвнара у Вранићу Трагом шумадијске светиње .............................................................. 30 Црква брвнара у Дубу Дух осећанских неимара ...................................................................... 34 Пећина кађеница Трагични усуд збег-цркве .................................................................... 38 Пећинска црква Св. Петра и Павла Рсовци Дом јединствене фреске Исуса Младенца ........................................ 42

МАНАСТИРИ Манастир Ајдановац Духовна оаза у окриљу славне Топлице ............................................ 47 Манастир Бања Ризница средњовековне Србије .......................................................... 51 Манастир Бошњане

Јединствени пример народног задужбинарства........................ 54

Православне цркве и манастири

219


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Манастир Буково Духовни пој из букове шуме ................................................................ 58 Манастир Вујан Последње коначиште краљице Драге............................................... 62 Манастир Горњак Чувар тајне пустињака ..................................................................... 65 Манастир Градац Задужбина Јелене Анжујске .............................................................. 69 Манастир Гргетег Витез сремске равнице ....................................................................... 73 Манастир Давидовица Бисер Полимља .................................................................................... 78 Манастир Дивша Духовна визија пустињака Матеја.................................................. 82 Манастир Драганац Духовно уточиште Косовског Поморавља ..................................... 86 Манастир Дренча Бисер моравске архитектуре ........................................................... 90 Манастир Заова Трагом народне песме ......................................................................... 93 Манастир Зочиште Светиња чудотворних исцељења...................................................... 96 Манастир Иверица Српски краљевски војни манастир.................................................... 99 Манастир Јазак Чувар култа светог цара Уроша .................................................... 104

Манастир Јовање Бисер Јовањске шуме .................................................................... 108

220

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Манастир Каона Задужбина сестре Милоша Обилића............................................... 111 Манастир Копорин У славу витеза „Змајевог реда“ ........................................................ 115 Манастир Крушедол Српски Пантеон ................................................................................. 119 Манастир Лешје Духовни украс Поморавља ................................................................ 123 Манастир Липовац Властелинска задужбина ................................................................. 127 Манастир Љубостиња Аманет љубави кнегиње Милице ..................................................... 131 Манастир Манастирица Духовно благо Тимочке крајине......................................................... 135 Манастир Месић Благост чудотворне иконе................................................................ 139 Манастир Павловац Задужбина славног српског деспота.................................................. 143 Манастир Покајница Српски духовни драгуљ....................................................................... 147 Манастир Прохор Пчињски Духовни завет цара Диогена............................................................. 150 Манастир Пустиња Духовни дом фреске светог Силвестра мученика ........................ 154 Манастир Рајиновац Свети дом чудотворне иконе ........................................................... 158 Манастир Раковац Сведочанство о уметности пре Велике Сеобе .............................. 162

Православне цркве и манастири

221


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Манастир Раковица Вечно коначиште патријарха Павла .............................................. 166 Манастир Рача Духовни драгуљ Таре .......................................................................... 170 Манастир Сићево Духовни мир на обали Нишаве ......................................................... 175 Манастир Соко Манастир саграђен на „темељу историје“ ........................................ 179 Манастир Стара Павлица Драгуљ српске средњовековне архитектуре ................................. 183 Манастир Суково Тајна суковских фресака .................................................................... 186 Манастир Троноша Аманет краљице Каталине ................................................................. 190 Манастир Туман Духовни сјај браничевске светиње ................................................... 194 Манастир Тушимља Рашка духовна кула светиља ........................................................... 198 Манастир Ћелије Расадник монаштва .......................................................................... 202 Манастир Фенек Светионик православља...................................................................... 206 Манастир Чокешина Духовно завештање Милоша Обилића ........................................... 210

О АУТОРУ ...................................................................................... 215

222

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

ФОТОГРАФИЈЕ Фотографија цркве у Прахову преузета је са Информативног веб-портала Неготињске крајине EASTSIDE Фотографија цркве Св. Андријa Првозваног на Дедињу преузета је са веб-сајта https://forum.krstarica.com Фотографија цркве Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру преузета је са веб-сајта https://howlingpixel. com Фотографија Старе неготинске цркве преузета је са Викимедијине оставе (аутор Gafce) Фотографија Цркве брвнаре у Вранићу преузета је са Викимедијине оставе (Миомир Магдевски) Фотографија Цркве брвнаре у Дубу преузета је са Викимедијине оставе (аутор Dekanski) Фотографија Пећине Кађеница преузета је са Викимедијине оставе (аутор Владимир Мијаиловић) Фотографија Пећинске цркве Св. Петра и Павла Рсовци преузета је са Викимедијине оставе (аутор Ђорђе Марковић) Фотографија манастира Ајдановац преузета је са Викимедијине оставе (аутор Bonč) Фотографија манастира Бања преузета је са Викимедијине оставе (аутор Раде) Фотографија манастира Бошњане преузета је са веб-сајта https://mapio.net

Православне цркве и манастири

223


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Фотографија манастира Вујан преузета је са Викимедијине оставе (аутор Михаило Јовановић) Фотографија манастира Буково преузета је са Викимедијине оставе (Gafce) Фотографија манастира Горњак преузета је са веб-сајта https://mapio.net Фотографија манастира Градац преузета је са Викимедијине оставе (аутор Миша Стефановић) Фотографија манастира Гргетег преузета је са Викимедијине оставе (аутор Ванилица) Фотографија манастира Давидовица преузета Викимедијине оставе (аутор Марија Радуловић)

је

са

Фотографија манастира Дивша преузета је са веб-сајта http://presek.info Фотографија манастира Драганац преузета је са Викимедијине оставе (аутор Саша Тодоровић ) Фотографија манастира Дренча преузета је са Викимедијине оставе (аутор Dekanski) Фотографија манастира Заова преузета је са веб-сајта https://mapio.net (аутор Саша Стојановић) Фотографија манастира Зочиште преузета је са веб-сајта манастира Фотографија манастира Иверица преузета Викимедијине оставе (аутор Срђан Митић)

је

са

Фотографија манастира Јазак преузета је са Викимедијине оставе (аутор Ванилица)

224

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Фотографија манастира Јовање преузета је Викимедијине оставе (аутор Владимир Мијаиловић)

са

Фотографија манастира Каона преузета је са веб-сајта https://mapio.net (аутор Д. Бијелић) Фотографија манастира Копорин преузета Викимедијине оставе (аутор Mefisto822)

је

са

Фотографија манастира Крушедол преузета је са веб-сајта https://dobrocinstvo.rs Фотографија манастира Лешје преузета је са Викимедијине оставе (аутор sonjabgd) Фотографија манастира Липовац Викимедијине оставе (аутор AMiomir)

преузета

је

са

Фотографија манастира Љубостиња преузета је са Викимедијине оставе (аутор Владан Ђорђевић) Фотографија манастира Манастирица преузета је са вебсајта Епархије тимочке Фотографија манастира Месић преузета је са Викимедијине оставе (аутор Sara Tanasković) Фотографија манастира Павловац је ауторска фотографија Фотографија манастира Покајница преузета је са Викимедијине оставе (аутор Mefisto822) Фотографија манастира Прохор Пчињски преузета је са Викимедијине оставе (аутор BrankaVV) Фотографија манастира Пустиња преузета је са Викимедијине оставе (аутор Saskafoto)

Православне цркве и манастири

225


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Фотографија манастира Рајиновац је ауторска фотографија Фотографија манастира Раковац преузета је са Викимедијине оставе (аутор Ванилица) Фотографија манастира Раковица је ауторска фотографија Фотографија манастира Рача преузета је са Викимедијине оставе (аутор Ванилица) Фотографија манастира Сићево преузета је са Викимедијине оставе (аутор Мирослав Величковић) Фотографија манастира Соко преузета је са Викимедијине оставе (аутор Ванилица) Фотографија манастира Стара Павлица преузета је са Викимедијине оставе (аутор Оља Симовић) Фотографија манастира Суково преузета је веб-сајта манастира https://manastirsukovo.eparhijaniska.rs Фотографија манастира Троноша преузета Викимедијине оставе (аутор Ђорђе Стакић)

је

са

Фотографија манастира Туман преузета је са Викимедијине оставе (аутор Iricigor) Фотографија манастира Тушимља преузета је са веб-сајта Епархије рашко-призренске Фотографија манастира Ћелије преузета је са Викимедијине оставе (аутор Јованвб) Фотографија манастира Фенек преузета је са Викимедијине оставе (аутор Тајга)

226

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Фотографија манастира Чокешина преузета је са Викимедијине оставе (аутор Ванилица)

Православне цркве и манастири

227


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.222(497.11)-523.4/.6-9 726.54/.71(497.11) СТЈЕЉА, Ана, 1982Духовна ризница Србије : православне цркве и манастири / [Ана Стјеља]. - Београд : Удружење за промоцију културне разноликости "Alia Mundi", 2018 (Београд : Digital art company). - 228 стр. : ilustr. ; 12 cm. (Едиција Ризница) Тираж 200. - О аутору: стр. 216-219. ISBN 978-86-81396-00-1 a) Цркве - Србија b) Манастири - Србија COBISS.SR-ID 269910284

228

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

ЗАХВАЛНИЦА

Удружење за промоцију културне разноликости „Алиа Мунди“ и ауторка захваљују се Биљани Ковачевић и Дарку Радмановцу на финансијској помоћи за издавање ове књиге.

Православне цркве и манастири

229


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Из Едиције

230

Pизница

Јелена Ј. Димитријевић „ПИСМА ИЗ ИНДИЈЕ“

Јелена Ј. Димитријевић „БАБА КРАСА“

Јелена Ј. Димитријевић „АМЕРИКАНКА“

Ана Стјеља „ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ“

Православне цркве и манастири


ДУХОВНА РИЗНИЦА СРБИЈЕ

Православне цркве и манастири

231


Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.