Ana Stjelja- EQUILIBRIUM (zbirka priča) by Udruženje Alia Mundi / Association Alia Mundi

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Ана Стјеља

Equilibrium

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

ЕДИЦИЈА

Prozarium Aна Стјеља Equilibrium Издавач Удружење за промоцију културне разноликости „Alia Mundi” https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi udruzenje.alia.mundi@gmail.com Рецензија Катарина Сарић Дизајн корица Ана Стјеља Тираж 100 ISBN ISBN-978-86-81396-16-2 © Удружење „Alia Mundi” 2022. Сва права задржана.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM збирка прича

Београд, 2022.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

„Нема веће агоније него кад у себи држиш неиспричану причу” ~ Maјa Анџелоу ~

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Delirium

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

БЕОГРАДСКИ МИСТИК

едео сам на клупи у Калемегданском парку, уморан од вишесатног обилажења престоничких књижара и потраге за књигом мудрих изрека неког источњачког филозофа. И поред силних напора и разговора с искусним београдским књижаримa, нисам успео да пронађем ту књигу. Био је диван пролећни дан, један од оних када пожелите да сатима седите у природи. Мени је свакако добро дошло да се мало одморим и средим мисли. На клупи поред мене, седео је средовечан мушкарац, веома небичног изгледа, помало разбарушене косе и дуге проседе браде, обучен у широку белу ланену кошуљу савијених рукава и ланене панталоне боје песка. На руци је имао сат и прстен с крупним каменом боје жада. Пажњу ми скреће његов замишљени поглед, попут погледа неког мистика препуштеном медитацији, коју ништа не може да наруши.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Како сам с једним пријатељем договорио састанак у одређено време, и то баш код Београдског победника, хтедох да проверим колико је сати. Но, како немам обичај да носим ручни сат а мобилни телефон сам, у журби, заборавио код куће, снебивајући се, окрећем се према човеку, свестан да ћу га прекинути у размишљању и питам га: – Извините, колико има сати? Човек се истог тренутка окрену, погледа ме и одговори: – Таман толико, млади човече, да почнеш да се мењаш. Одабери нови пут којим ћеш, ако будеш истрајно ходио, доживети просветљење. То рече и окрену главу, као да се ништа није десило. Био сам изненађен. Помислих „какав чудак!” Док сам ја размишљао како да му одговорим, поред наше клупе прође нека девојка, и упита га колико има сати. На моје велико изненађење, он јој само лаконски одговори: „Пола један”, на шта му се она љубазно захвали и прође. Помислих, невероватно, данас као да је цео свет заборавио сат. Поново га погледах и видех како се загледан у даљину, опет препушта пределима своје медидативности. На тој клупи сам провео неко време. За све то време, неколико пролазника га је упитало колико је сати. Он је свима уредно одговарао, како и приличи једном љубазном Београђанину. Oвај необични човек ког сам срео на месту судара векова, и дан-данас тајновитом,

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

толико ме је заинтригирао, да сам поново морао да га прекинем у његовом размишљању и поставим му једно питање: – Извините, да ли могу да Вас питам, зашто сте сваком одговорили на питање колико је сати, а само мени нисте, већ сте изговорили реченицу која ме је, морам признати, мало збунила. Зашто једино мени нисте одговорили? Човек се лагано окрену према мени, насмеја се и директно ми, гледајући ме у очи, одговори: – Зато што, млади човече, немам сваки дан прилику да ову клупу делим са пријатељем. Нису сви људи исти, и нису сви спремни за мој одговор. Једино сам теби дао прави одговор. Покушао сам с пажњом да га саслушам, али ме је бука са суседне клупе на којој се један млади пар жучно расправљао, одвратила пажњу. Када сам се поново окренуо ка њему у намери да му поставим још једно питање, клупа је, на моје изненађење, била празна. Потпуно сметен, тражио сам погледом тог чудака. Дунуо је благи ветар с ушћа двају београдских река и као неком невидиљивом руком почео да листа странице књиге. Уместо „београдског мистика” са Калемегдана, угледах књигу која је тако достојанствено била положена на клупи на којој је до пре неколико минута, седео тај необични човек. Узех је у руке. Беше то књига коју сам цео дан тражио по књижарама а коју нисам успео да нађем. Или ипак јесам?

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

ЦВРКУТАЊЕ

онекад помислим, када би ме неко питао шта бих могао да кажем о себи, како бих себе описао? Ако бих говорио речником модерног света, онда би то све стало у једну простопроширену реченицу: Немам свој фејсбук профил и нисам присутан на друштвеним мрежама!!! Да ли то значи да нисам друштвен?! Да ли ја у том случају ишта икоме значим?! Не знам. Судећи по догађају који ми се недавно десио, моја егзистенција у овом свету, дубоко је уздрмана. Све је почело када сам недавно упознао ту девојку. Кажем ту, јер има више имена, зависи о којој друштвеној мрежи говоримо. Случајно смо се срели у једној књижари. Ја сам радознало трагао за неким новим издањима а она је, такaв сам бар утисак стекао, тражила одређену књигу. То сам закључио када сам видео како нервозно помера књиге на полици, у руке узима неколико књига одједном, а пошто не проналази ону коју

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

тражи, поново их, без реда, хаотично, враћа на полицу. Упркос овој слици која није била баш пријатна за гледање, девојка је деловала прилично допадљиво, чак симпатично. Висока, витка, беспрекорно чистог тена, крупних кестењастих очију и дуге, лепршаве косе боје меда, пленила је својом једноставношћу али и лепотом која није била свакидашња. Осим, врло особитог стила одевања, пажњу ми је скренула и њена огромна торба у пачворк стилу која јој је очигледно сметала приликом тражења жељене књиге. У једном моменту, покушавши да извуче књигу шарених корица, попут дезена њене, исто тако шарене, необичне торбе, књиге су полетеле са полице и завршиле на поду. Она се одмах сагнула и панично почела да их скупља, једну по једну, притом јој је огромна торба и даље сметала, што је ту сцену учинило помало комичном. Пошто су скоро све књиге пале тик поред мојих ципела, нисам могао само да стојим и посматрам тај призор већ сам се сагнуо у намери да јој помогнем. Врло непосредна и отворена, чим је видела моју намеру, обратила ми се: – Хвала ти пуно, баш си љубазан. Мало сам трапава. Сва срећа да нисам ушла у парфимерију. Након те реченице, гласно се насмејала сопственој шали. Ја сам јој, уз благи смешак, одговорио: – Нема на чему, ништа страшно, дешава се. Након што сам јој узвратио љубазно и како је, очигледно, она то очекивала, врло лако и присно, упустила се у конверзацију са мном.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

– Тражим једну књигу за своју другарицу. Рекли су ми да могу да је нађем у овој књижари. Али, мало сам се спетљала. Можда тражим на погрешној полици. Не посећујем књижаре тако често. А и зашто бих, кад све постоји на интернету (поново онај звонки смех). Другарици је сутра рођендан, па сам хтела да је изненадим. Иначе, баш сад треба да се нађемо у кафићу испред ове књижаре. Нисам хтео да је прекидам јер се сва тако театрална и експресивна, уживела у причу, тако да сам једноставно само стајао и слушао је. Било је више него очигледно да се ради о врло причљивој особи. – Биће стварно без везе, ако не успем да пронађем ту књигу. Да ли би ти можда могао да ми помогнеш? Свакако да тако нешто нисам могао да одбијем. Упитао сам је за жанр, име писца или издавача. Нешто је промрмљала, једва сам схватио шта заправо тражи. Како било, успео сам да јој пронађем ту књигу. Налазила се на једној полици на потпуно супротној страни књижаре. У знак захвалности, позвала ме је на пиће. Заправо, предложила ми је да се за неколико дана нађемо испред ове исте књижаре, у њеном омиљеном кафићу. Сазнао сам да се зове Јелена а она да је мени име Исток. Разменили смо телефоне и поздравили се. Тих неколико дана сам размишљао да ли да уопште прихватим позив, али када сам добио њену смс поруку, у којој је она готово сама

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

уговорила састанак, ја сам само проследио једно «ок». Дан кад смо договорили сусрет, био је јако топао, јер смо се приближавали средини јула. Било је пријатно седети негде на отвореном и уживати уз омиљено пиће. То ме је и определило. Дошао сам у кафић нешто пре договореног времена. Она је већ седела и уживала уз своју кафу. Поздравили смо се. Потом сам ја наручио своје пиће. Мислио сам да ће кренути наше упознавање или да ће се макар наставити оно из књижаре. Хтео сам да је питам да ли се њеној другарици допао рођендански поклон, и тако да кажем, пробијем лед. Међутим, нисам успео да изустим ни реч када се зачуло неко пиштање и кад ми се она, сва весела и раздрагана, обратила: – Извини на тренутак, морам да узмем телефон. Стигла ми је порука преко фејсбука. Потом је руке заронила у своју велику, шарену торбу и почела да копа по њој. То је трајало неколико секунди, када је коначно успела да нађе свој телефон. Чинило се као да ће праснути у смех. Истовремено је гледала у телефон и почела мени да се обраћа, не дижући поглед: – Другарица ми је послала један клип. Много је смешан. Потпуно лудило. Само да га лајкујем, шерујем са осталим пријатељима, па ћу га теби послати. Само сам је погледао. Врло смирено, готово незаинтересовано сам јој одговорио: – Ја не користим фејсбук. Немам чак ни свој

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

фејсбук профил. Коначно је подигла поглед и удостојила ме својих прелепих кестењастих очију. – Стварно? Не могу да верујем. Баш безвезе! Мораш обавезно да отвориш профил, данас цео свет виси на фејсбуку. Нисам ништа рекао на ову њену опаску. Помислио сам, људи висе на фејсбуку а мајмуни на грани! Али сам то задржао за себе. Хтео сам скренем с теме и нешто је упитам, али тада је она, на моје изненађење гласно узвикнула: – О, боже! Готово уплашен, упитао сам: – Нешто се догодило? Је л’ све у реду? Онда је уследио шок. Одговор, као да се неко шали са мном. – Ма, ништа, мој бивши дечко је променио слику на свом профилу. На шта личи, не могу да верујем! Е, ово морам да дислајкујем! Сигурно ће се јавити неки хејтери, његови другови, али баш ме брига! Изгледа очајно! И док се она тако чудила, све време зурећи у свој паметни телефон, а ја седео као скво, у близини кафића где смо седели, почињао је неки уметнички перформанс. То ми је накратко окупирало пажњу. На бини се полако окупљао неки бенд, а за њим и девојке које су очито биле задужене за плесну тачку, неки модеран балет, рекао бих. Са првим тактовима, музика је тако гласно загрмела, да је и њу пренула из њеног виртуелног света. Кад је чула музику, одмах се

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

окренула и придружила ми се у праћењу овог, по свему судећи врло занимљивог музичко-сценског догађаја. Поново, није прошло ни пар минута, она је узвикнула: – Вау, ово морам да снимим. Ово мора да иде на јутјуб. Мислим, ја немам свој акаунт али ћу послати другу, он има, он ће поставити овај клип. Једва чекам да видим колико ће бити прегледа. Зачуђено сам посматрао ову девојку која као да је све време водила конверзацију сама са собом. Просто, никакве интеракције између нас није било. Није ни могло да дође до тога јер се између нас испречио њен паметни телефон. Он зна најбоље. Треба му веровати! Док сам ја тако контемплирао над ситуацијом и правио њен психолошки профил, она је најнормалније спустила телефон на сто, и наставила да прича: – Баш ми је драго што смо се упознали. Ја јако волим да упознајем нове људе. Само, штета што немаш фејс да се дописујемо. – Да, штета. У мом одговору, било је више ироније него кафе у њеној шољи. Једва сам уграбио један моменат и рекао јој: – Кад смо се упознали у књижари и када си ми рекла да се зовеш Јелена, помислио сам, Јелена, жена које нема! То ми је била прва асоцијација. Он ми је иначе омиљени писац. – Ко? Упитала ме је збуњено. – Па, Андрић.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Куцкајући поруку на паметном телефону, изрекла је прилично глуп коментар. –А, да, знам, читала сам његове песме. И без трунке блама, наставила да зури у онај свој телефон. Не обазирући се на мој претходни покушај да се започне нека озбиљна конверзација, рекла ми је: – Знаш, морам нешто да ти кажем. Коначно конверзација! Помислих у себи. Био сам више него спреман. – Шта то? – Данас сам те поменула на твитеру. Јутрос, чим сам устала, написала сам нешто. Је л’ хоћеш да прочиташ мој твит? Дубоко сам уздахнуо. Ако кажем не, скупо ће ме коштати лекција о нужности отварања још једног налога на друштвеним мрежама, па сам, желећи да се спасим те беде, одговорио: – Шта си написала? Поново је узела свој паметни телефон и пружила ми га. – Ево, прочитај! Узео сам телефон у своје руке и онако ради реда прочитао тај њен твит. Писало је: – Данас се виђам с Истоком #дечко из књижаре и на крају смајли. И заиста! Ова, у првом тренутку, допадљива девојка, свима је најавила сусрет са мном. Испод њеног коментара, ређали су се силни ретвитови, један од њих је гласио: „Па зар ти ниси луда за

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Западом?” и опет смајли. Остао сам закован у месту. Занемео сам. Шта рећи? Шта одговорити? Ни сâм више нисам знао. Одлучио сам се опет за најбезболније и на лице набацио онај лажни смешак од малопре. Време је пролазило, људи су промицали крај нас, а она је само брбљала, мени неразумљивим језиком, скакала с теме на тему и готово увек ми под нос потурала свој телефон. Морао сам да одгледам све њене слике на инстаграму, да стрпљиво сачекам док заврши кратко четовање преко скајпа а за крај, као врхунац дана, урадила је нешто због чега сам се скаменио. Мислећи да ја уживам док ме она проводи кроз свој виртуелни свет, сва срећна, питала ме је: Молим те, искрено ми реци, како ти се допада слика на мом фејсбук профилу? Размишљам да је променим. Поново ми је пружила свој телефон и тада ме је облио хладан зној. Испод њене слике, коју нисам добро ни опазио писало је: Јелена, 17. година.... У мени су вриштале све иоле нормалне вијуге. Одмах сам прекинуо ту шараду. Рекао јој да сама одлучи за слику, опет да је не увредим. Вешто сам слагао како наредног дана морам да путујем, и да већ сад морам полако да почнем да се пакујем. Успео сам некако да је убедим да треба да кренем и да ћу се ја њој јавити, кад се поново будем вратио у град. Чини ми се као да сам побегао главом без обзира. Упутио сам се ка месту

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

одакле бих могао да позовем такси. Желео сам да стигнем кући што пре, а ову епизоду са фејсбук девојком, или боље речено девојчицом, да што пре заборавим. Ходајући убрзаним кораком, прошао сам поред оне књижаре, и тек тада запазио велики натпис: FREE WI-FI. Помислих, није ни чудо што јој је ово омиљени кафић! Чим сам стигао кући, отишао сам у купатило да се истуширам. Као да сам имао потребу да са себе сперем сву прљавштину која је данас испрљала мој мисаони свет. Хтео сам да легнем и заспим што пре. Ипак, нисам то урадио. Отворио сам фиоку крај кревета која је увек била пуна књига које сам у том тренутку читао. Узео сам Хемингвеја. Читаћу по ко зна који пут роман „Старац и море”, препустити се морској пучини и борити се са сопственом немани – несналажењем у модерном виртуелном добу. Али, нисам могао да се сконцентришем. Све време су ми кроз главу пролазили појмови, лајкујем, дислајкујем, шерујем, твитујем, хејтујем, било ми је мука! Потом сам чуо неке гласове (вероватно женске) како нисам „ин”, како ни на једној од друштвених мрежа немам свој акаунт и профил, а од речи фејс која ме је походила као најгора неман, чинило се да ће ми се зидови собе обрушити на главу. Ту се разбуктала читава полемика, између мог збуњеног „ја” и мог још више збуњеног „ја”. Толико далеко сам отишао у свом филозофирању да сам на крају, после дугог мучења и мрцварења соптвеног бића, дошао до закључка, и то у форми

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

запитаности – ако људи почну да цвркућу, шта ће онда птице да раде?! Или ће можда и птице, ускоро упасти у ову сулуду мрежу и тако друштвене, придружити се свеопштем цвркутању?!

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

ГДЕ ЈЕ САД ВЕРОНИКА?

ећам се само да сам се пробудио у некој болничкој соби. Један кревет, и прозор кроз који се пробијала јака светлост. Могао сам јасно да видим месец, округао као сито, и то је оно прво што сам угледао. Шта се са мном догодило и како сам овамо доспео, није ми било познато. Као да сам доживео амнезију. Неке сестре су се врзмале око мене. Ух! Хтео сам да повратим од мешавине тих парфема којима су се напирлитале. Да нисам схватио да се налазим у болници, помислио бих да је ово неки клуб, кроз који дефилују нафракане девојке које су те вечери, на задату им тему, одлучиле да се маскирају у медицинске сестре. Чак је из њихове собе допирао и одвратни устајали мирис дувана, али и дим тек упаљених цигарета. Чула се и гласна музика. Ужас један! Болница, а као да је железничка станица! Ако ништа друго, могле су бар ту кретенску музику да утишају, пуца ми глава! Није много прошло, једна од њих ми је пришла и нервозно, подижући рукав моје пиџаме, убризгала ми нешто у вену. Тако сам заспао и пробудио се тек наредног јутра. Прво што сам наредног јутра угледао била

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

је медицинска сестра по имену Вероника. То име је јој хемијском оловком било нажврљано на предњем џепу беле униформе. Стално ме је нешто запиткивала. Није ми дала да дођем до речи! Хтео сам само да је питам шта ја радим у овој болничкој соби. То је све... *** Моји болнички дани су текли споро и као у неком магновењу, а Вероника је увек била ту да ми на моје питање када ћу да изађем из ове неподношљиве луднице одговори: „Када будете прихватили реалност”, а потом би навукла онај њен заводнички осмех, чисто да ме изнервира. Јасно је било као дан да никад нећу прихватити реалност и свет који ме окружује, али пошто сам био довољно прибран да схватим шта ме је снашло и куда све то води, на крају сам ипак попустио... И тако сам, са своје тачке гледишта, потпуно полудео, а са њихове достигао „задовољавајући ниво оздрављења” што је био довољно јак разлог да ме пусте из „те” болнице. По изласку сам се потпуно повукао у себе, али не да бих још више утонуо у депресију, него напротив, да бих се још више посветио себи и духовно уздигао. У тишини и миру свог љубоморно чуваног света сам стварао, радио и усавршавао се. Своје искуство у менталној установи сам искористио како бих променио себе у односу на себе, а не на свет који ме окружује. За тај и такав свет није било спаса, али за мене јесте. У то сам

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

дубоко био уверен. После неког времена сам пронашао свој мир, а све оно што сам проживео у оној болници, из милоште сам назвао „Вероника”, то је била моја тајна шифра за оне који су мени, на силу и без икаквог разлога покушали да одреде шифру. Живот је бумеранг! Године су пролазиле, а ја сам све више јачао док су „они” све више слабили. Када хоћу да се нашалим или пак будем ироничан кажем: „Успео сам, нисте ми могли ништа. Где вам је сад Вероника?!”1

(инспирисано Паулoм Коељом)

¹ Вероника је име јунакиње Паула Коеља из његовог романа „Вероника је морала да умре”, у коме је Коељо, између осталог, описао и своја искуства са менталним установама у којима је боравио у својој младости. (Прим. аут.)

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

УЛИЧНА СВЕТЛА СУ СЕ ПОТОМ УГАСИЛА

ачула се бука. Он је застао на тренутак, заборављајући куда се те вечери упутио. Једино што му је у том тренутку привлачило пажњу била је бука чији извор није могао да открије. Корачао је једном споредном, полуосветљеном улицом која је, с једне и друге стране, бројала тек неколико кућа. Пажљиво је посматрао око себе не би ли самом себи успео да докаже да је бука која му пара уши, стварна, и да је он заиста чује. Потврде за то није било. Управо када му је та мисао пала на памет зачуо се туп звук који је говорио да је то што се десило веома близу. Поглед му се зауставио на правац одакле му се чинило да допире тај звук. Потпуно несвестан свог израза лица, остао је закопан у месту. Непознат мушкарац лежао је испред његових ногу, не дајући знаке живота. Тело му се укочило од паничног страха а поглед се лагано спуштао до ногу, које су, као и код човека који је лежао пред њим, биле лишене и последњег осећаја живота. Улично осветљење било је слабо за то доба

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

вечери што му је отежало могућност да разазна слику коју је имао пред собом. Као блесак муње, нешто му је прошло кроз читаво тело. Убеђивао је себе да треба да помогне овом човеку. Сагнуо се до тротоара како би могао боље да га види. У том тренутку, на његово изненађење, улична светлост се појачала и осветлила лице човека који је лежао поред тротоара. Сада је јасно могао да му види лице, као и прецизну контуру његовог тела. Човек је лежао на леђима, благо савијен, само са испруженом руком поред тела. Шака је била видно згрчена, а међу дугим, испреплетаним прстима као да се нешто крило. Починио је праву лудост. Уместо да позове помоћ, полако је пришао, заинтересован за оно што се налазило у човековој руци. Шака леве руке била је чврсто стегнута и сваки његов покушај да је отвори и открије шта се у њој налази био је узалудан. При последњем покушају да му отвори шаку, човек је почео да испушта неке неартикулисане звуке. Страх који га је обузимао у моменту када је пронашао тело непознатог човека нестао је. Гласови полуживог човека почели су да се образују у речи које су биле конфузне и неразумљиве. Трудио се да их разуме али није могао, јер је човек успео само да му упути један молећив поглед, и да последњим атомом снаге отвори шаку из које је испала једна бела цедуља. И то је било све. Зашто баш он и зашто баш њему, била су само нека од питања која је себи постављао. Коначно се прибрао, зграбио ту цедуљу

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

и појурио да потражи помоћ. Оно што је прво помислио било је да покуца на врата најближе куће и да замоли за помоћ. То је и учинио. Када су се врата отворила, угледао је познато лице. То је била она иста гнусна њушка која га је мучки убила пре пола сата и оставила га да чами на оном тротоару. Остаће мистерија шта је писало на оној цедуљи, међу његовим полумртвим, згрченим прстима. Она гнусоба од човека му залупи врата испред носа. Улична светла су се потом угасила.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

ОЧИ ПОПУТ МЕСЕЧИНЕ

е бојим се, не бојим се – храбрила сам саму себе. Моја соба је била тако мрачна да се није видео ни прст пред оком. Ко ми је крив што сам пристала да дођем у ову дивљину! Кога ја то заваравам, умрећу од страха! Растргнуће ме дивље звери и затреће ми се сваки траг. Нико жив неће моћи да ме нађе! Таква сам била одмалена. Радознала, а плашљива. Чудо једно! Све бих да пробам, а плашим се и сопствене сенке. Плашим се да отворим очи, зато жмурим. А опет, нешто ме тера да их отворим. Срце ми куца тако јако. Олуја дивља у мом телу, муње ударају и прже ми кожу. Руке се хладе све више и више. Почињем да дрхтим. Осећам да се нешто помера у тами ове проклете колибе. Одједном осетим како ми је лице засенило нешто налик на џиновску сенку. Осетила сам њено снажно присуство. У потпуној агонији, одлучих да се придигнем. Полако и обазриво отварам очи. Идем ка прозору, успут нешто мрмљам за себе. Коначно смогох снаге и погледах кроз

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

прозор. Била је то мачка. Очигледно је желела да ускочи у моју собу. Њене округле сјајне очи су биле у исто време и застрашујуће и задивљујуће. Иако једина светлост у оном страшном мраку, ипак сам је отерала. Не знам зашто. Можда није требало... После неког времена сам се смирила, али њене прелепе очи никада ми нису нестале из памћења. Очи попут месечине...

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

АВЛИЈА

ош само пар корака и поново ћу бити на месту одакле сам једног зимског јутра, у похабаном очевом капуту и тешким црним чизмама, кренуо у бели свет. Док нестрпљиво корачам овим познатим сокаком, присећам се тог ледено хладног јутра и као да се по ко зна који пут, преиспитујући се, питам, зашто ли сам уопште напуштао свој завичај? Да ли због беде, због честих очевих прекора и увек плачних очију моје мајке, да ли због немогућности да овде пронађем себе, да задовољим свој радознали дух, или је то једноставно био мој усуд? Да. Биће да је то мој усуд. То је, засигурно био пут који сам морао да превалим, стаза којом сам, као сад овим прашњавим сокаком, морао да корачам све ове године. И ма колико бежао, ма колико се некада трудио да не посустанем, ипак нисам успео. Ево ме поново на месту које сам већ једном напустио. Сам, усамљен, пун зебњи и немира, баш као и оног јутра када сам одавде одлазио. Убрзавам кораке. Ускоро ћу се погледати очи у очи са том громадом, тим непробојним застором моје младости – високом капијом црвене боје која води у моју авлију. Већ је видим како ме ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

подругљиво и подсмешљиво посматра својим јарким очима и као да једва чека да оспе паљбу по мени. Ја ћутим, шта ћу, побеђен сам. И даље корачам овим пустим сокаком. Некада беше испуњен веселом грајом деце која су тако разиграно јурила за кокошкама, гускама, паткама и скупљала шљиве што су отпале са дрвећа шљива што су красила путељке испред сваке куће мог идиличног завичаја... Пред тим истим кућама, у смирај дана, могло се чути чаврљање најстаријих мештана, о само њима знаним темама. Ту би седели сатима и присећали се своје младости и свог завичаја у који се никад неће вратити. То беше спокојно доба једне варошице. Сада, тако сама, пуста и туробна, личи на напуштено дете о коме нема ко да брине... Полако се назире крај мога пута. Пред собом угледах своју високу капију црвене боје. Али, нема више оног сјаја, оне јарке, живахне боје која ју је некада красила и по којој су је сви из далека препознавали. Рђом пресвучена, зубом времена изједена, чемерна и јадна. Прилазим сасвим близу. Желим да је дотакнем, да осетим да је стварна. Али, као да ми нешто не допушта, као да ме нека невидљива сила гони одатле. Поглед ми се заустави код старих дрвених врата, која су ме толико пута примала к себи, а кроз која сам, једног дана, напустио свој дом и свој завичај. Иструлила, избледела, заборављена од свих. Чини ми се да је довољно да их само додирнем прстима, па да се отворе. Али нисам у праву.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Била су закључана, баш као што је мој завичај закључан негде дубоко у мом срцу. Тражим кључ. Угледам један конопчић и на њему повећи кључ. Њиме покушавам да откључам врата, али ми не полази за руком. Ипак, на крају, успевам. Врата се отварају и ја коначно, после толико година, угледам своју авлију. Истог трена, запахнуо ме је мирис траве. Поглед ми лута свуда по авлији. Гледам у даљину, као да путујем непрегледним пространствима свог детињства. То ме врати у дане када сам био дечак. Још осећам слатки укус грожђа које сам брао са винове лозе која се тако вешто успињала уз дрвене стубове. Сећање ме води и до старог предратног очевог подрума који је у њему чувао своје вино, а мајка храну. Некад сам се у њему, као у лавиринту, губио, па опет проналазио пут назад... И даље посматрам призор пред собом. Из моје куће пуца видик. Имам поглед на природу, сунце, Лоркина зелена поља и Ван Гогове сунцокрете. Ослушкујем шум ветра и уживам у поју птица што умилно стварају мелодију као из сна, ушушкане у једној крошњи, баш ту, усред моје авлије. У трену сам донео одлуку. Овде ћу да живим. Моја авлија, постаће мој атеље, ту ћу да прострем своје штафелаје, и сликаћу све док ми се кист не поломи, а боје не осуше. Ујутру ћу посматрати нежно панонско сунце, а увече округли сјајни месец који ће ми, попут светиљке, осветљавати пут и водити ме кроз таму овог бесмисла. Улазим у кућу. Чини ми се као да све стоји

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

нетакнуто. Као да време није прошло, као да се зауставило баш оног часа када сам је напустио. Око мене свуд прашина и паучина која кити напукле зидове. Где год да коракнем, свуд ме прати устајали ваздух који не могу да поднесем. Нема више дуња поређаних по ормару, које су, ширећи слаткасти мирис, опијале моју душу. Нема ни мириса лаванде који је допирао са мајчиног узглавља. Све собе родитељске куће, те простране ливаде мог детињства, широка поља мог дечачства, сада су само тихе, мрачне и сабласне просторије у којима нема живота. Прилазим свом кревету, оном који ме је увек примао на своја недра. Додирујем перјане дуње, које су ме грејале свих оних хладних зима. Осећам њихов меки додир, попут нежних мајчинских руку. Ушушкавам се и покушавам да осетим топлину свог завичаја. Уморан од пута, склапам очи, хвата ме сан... *** Још пар корака и ту сам, пред својом авлијом. Прилазим капији. Зачуђено зурим у нову, свеже офарбану белу капију. Панично крећем ка вратима. Остајем скамењен. Дрвених врата које је појео зуб времена, ту више нема. На њиховом месту су нека нова, модернија врата. Све ми делује нестварно. Ипак, не одустајем. Покушавам да нађем стари кључ, али уместо кључа, затичем звоно. Лагано притиснем, ни сâм не знам зашто. Одједном, чујем кораке, и врата се отварају.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Угледам средовечну жену која ме врло љубазно али помало зачуђено упита: – Изволите господине, кога тражите? У пар секунди, као да ми се руши цео свет, попут страћаре, део по део, парче по парче. Муцајући, сав узрујан, збуњен, уплашен изговарам своје породично име, питам има ли кога код куће. Жена ми истим оним љубазним, али нешто топлијим тоном одговара: – Стари господин је умро. Пред смрт, поклонио нам је своју кућу. Супруг и ја смо бринули о њему све до самог краја. Ко сте Ви? Хтедох да кажем, „ја сам његов син, ово је моја кућа”, али ме је она реч „умро”, потпуно парализовала. Остах закопан у месту. Жена ме је и даље зачуђено гледала и у неком тренутку ми понудила да уђем. – Сигурно сте неки род господину, изволите, уђите, имам слатко од дуња. Кад сам то чуо, пожелех да заридам тако јако да се мој јаук зачује до суседног места, да се разлије по сокацима, да пронесе глас о мом болу. Не сећам се јесам ли још нешто изустио или само немо напустио кућни праг. Свакако, није ми први пут. Само се сећам неког пса који ме је пратио успут, радосно трчакарајући за тужним човеком, прашине која се дизала за сваким мојим кораком и дуге дуге тишине која ми је својом сабласношћу парала уши. Нисам се ни окренуо. Отишао сам у тој тишини, исто онако неприметно као оног дана када сам напустио своју авлију, свој завичај.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Equilibrium

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

УСАЂИВАЊЕ ПАМЕТИ

една, помало слуђена жена, јурећи као мува без главе, уђе у неку велику фирму и обрати се првом на кога је наишла: – Добар дан, могу ли нешто да Вас питам? Већ сатима покушавам да пронађем неког ко би могао да ме упути, можда Ви можете. – Изволите? – одговори јој старији човек. – Је л̕ Ви радите овде? – Ја сам пензионер, али сам од јуче поново враћен на посао. Нису могли да нађу никог млађег, па ја под старе дане морам овде да џоњам, шта ћу, изволите, реците. – Да ли се овде усађује памет? – Не, госпођо, овде се само помера памет. Покуцајте на она врата преко пута па тамо питајте за то што Вам треба. – У реду, најлепше се захваљујем. Жена, покуца и на друга врата: – Извините, поставила бих Вам једно питање, да ли сте слободни? – Јуче сам пуштен на слободу. Али, већ сам данас почео да радим, посао не може да чека. Шта Вас занима? 36

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

– Мени је потребна једна информација. Ваш колега преко пута ме је упутио на Вас. – Реците. – Да ли Ви овде усађујете памет? – Шта Вам пада на памет, госпођо! Ми смо озбиљни људи, ово је озбиљан сектор – одговори човек у тамном оделу, заваљен у кожну фотељу. – Значи, ни Ви то не радите. А чиме се Ви бавите, ако смем да питам? – Ми скрађујемо за главу, госпођо, и то врло успешно. Сад кад изађете одавде, идите само право, па на крају ходника десно. – У реду, хвала. – Нема на чему. Жена, покуца и на трећа врата, сад мало окуражена љубазношћу запослених и упита: – Добар дан, господине, видим у послу сте. Ваш колега ме је послао код Вас. Потребна ми је једна информација. – На правом сте месту, госпођо. Ми се баш бавимо давањем информација – ПР сектор. Шта Вас интересује? – Мене интересује, да ли Ви овде усађујете памет? – Ма, не пада нам на памет да то радимо! То није исплативо, а и није предвиђено овом новом шемом реорганизације, бар не за наш сектор. Тиме се можда баве ови одозго, са петог спрата. – Врло сте љубазни, а да ли можда и Ви скраћујете за главу као Ваш колега у тамном оделу.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

– Не, госпођо, ми радимо о глави. Ми смо посебан сектор. Најбоље је да Ви одете код секретарице, она ће знати тачно где да Вас упути. Њена канцеларија се налази преко пута моје. – Захваљујем се на информацији. – Нема на чему, госпођо. То ми је посао. Жена покуца и по четврти пут, одлучна да истраје у својој намери: – Добар дан, рекли су ми да се Вама јавим. Видим сви нешто раде, у послу су. Да ли и Ви радите нешто? – Ја? Ма, јок! Седим по цео дан беспослена, а што? – Значи не радите, да ипак потражим неког другог? – Ма, радим бре, не радим ништа, седим, чекам да се појави неко и да ми дâ нешто да радим. – А примате плату за то или за нешто друго? – Па, за то, наравно, мора неко да седи у канцеларији. У чему је проблем госпођо? – Није никакав проблем, само питам, јер ако Ви не радите то што мени треба, не бих Вас задржавала и одвајала од посла. – Шта си запела за посао, жено божија! Много си глупа и досадна! Иди, бре, негде да ти усаде памет кад је већ немаш. Нашла си мене да замајаваш, не знам где ми је глава! – Па, то сам и хтела да питам, где се врши усађивање памети...?

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

ГОСПОДИН МИНИСТАР

ошао је и тај дан. Одлука је пала! И званично је објављена вест да почиње потрага за новим министром културе. Формирана је и комисија са највишег врха. Три човека, један у сивом и два у црним оделима, добила су задатак да пронађу личност која би била погодна за министра, овако важног и за владу, врло драгоценог министарства. Онај у сивом оделу је већ изабран за заменика будућег министра, а ова двојица у црним оделима, за њихове личне возаче и лично обезбеђење. Једним потезом две муве! Већ изабрани заменик будућег министра, уложио је све своје напоре не би ли пронашао адекватну личност, оног правог „господина министра”. Од када је „процурела” информација да је он тај коме је допало да пронађе праву особу за овако важан и узвишен положај, данима нису престајали да му звоне телефони. Добијао је смс поруке, али и поруке преко фејсбука, твитера и свих могућих друштених мрежа на којима је имао свој профил. Али, човек у сивом је добро знао свој посао. Послушан и крајње опрезан, држао се

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

договора са врха – наћи особу која ће што мање привлачити пажњу, о којој се ништа не зна, дакле табула раза. Такву особу је, разуме се, било тешко наћи јер се о сваком мање-више већ све зна. Но мудри и проницљиви изабрани заменик будућег министра, само њему знаним каналима, сазнао је да на једном гробљу на периферији града, ради човек који одговара том профилу. Стога се чувена тројка, човек у сивом и двојица у црним оделима, прво упутила на то гробље. И заиста, кад су дошли и кад су видели о каквом човеку се ради, били су близу одлуке да га поведу са собом. Ипак, пре него што су му пришли, мало су се распитали по гробљу и понешто сазнали о њему. Сви са којима су разговарали, похвално су говорили о том човеку, наглашавајући како је веома вредан, како води бригу о гробовима, одржава их чистим, скупља бачено цвеће и враћа га на место, а притом нит ромори нит говори. Нико заправо ни не зна ко је он и каква је његова животна прича. Овај последњи податак је пресудио. Чувена тројка, пришла је човеку баш кад је завршавао са уређивањем гроба једног познатог песника. − Добар дан, ми смо из министарства. Да ли бисте били љубазни да пођете с нама. Човек их је зачуђено погледао и упитао: − Је л’ неко умро? Треба ли неки гроб да се уреди? Чувена тројка није имала времена да му објашњава. Важно им је било да га што пре стрпају у кола како би обавили свој задатак.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

− Где ме водите, па ја нисам ништа урадио! Ја сам обичан гробар. − Ма, нисмо ми из полиције, нити Вас хапсимо. Само Вас уљудно молимо да пођете са нама, у путу ћемо Вам све објаснити. И тако и би! Док су се возили луксузним колима са затамњеним стаклима, човек који је до пре неки минут био гробар, осетио је потребу да опет нешто пита: − Извините, зашто сам Вам ја потребан? Не бих да изостајем с посла. Прво се наравно огласио човек у сивом: − Ви од данас више нисте гробар, већ министар Гробаров! Обављаћете једну јако важну функцију у влади. Је л’ знате шта значи реч „функција”? Човек, збланут, заћута. Тројка то протумачи као добар знак. Што мање зна, то боље. Човек у сивом одмах поче да издаје наредбе својим људима у црним оделима: − Ти − обрати се првом − нађи фризера, маникира, педикира и све што треба, да се човек упристоји, не може овакав у зграду владе. А ти − обрати се другом − да одеш до оног мог бутика да му купиш одело, кошуљу, каиш и ципела. Хоћу све да буде готово за сат-два. Поподне ће бити и званично представљен врху. Чим то завршите, доведите ми га у канцеларију. И заиста, не прође ни два сата, експедитивни упосленици изабраног заменика будућег министра, доведоше човека у заменикову канцеларију. Када се човек који је до пре само пар

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

сати био гробар, неуредан, неуглађен и зарастао у браду, појавио на вратима кабинета у коме ће се налазити и његова будућа канцеларија, заменик је видно био одушевљен променом. − Сјајно, господине министре, моје честитке! Момци су се, видим, баш потрудили. Заменику се посебно допао модни стил који је баш пристајао новом министру. Уредно подшишана фризура, обријана брада, елегантно одело с једним цветићем у реверу чисто да се дâ тај уметнички печат, јер бити министар није обична ствар! И даље се дивећи трансформацији јадног гробара, заменик рече: − Моје поштовање, ја сам Трговчевић, Ваш заменик. Ја сам већ изабран, а Ви ћете бити изабрани данас. Иначе, ја сам годинама уназад радио у министарству трговине, а од ове године, ето, припало ми је место у новом министарству. Биће ми драго да Вам будем на услузи господине министре! Ви слободно уђите у своју канцеларију, видите како изгледа, проверите да ли бисте можда желели да Вам нешто још доставимо, а док Ви то гледате, ја ћу да припремим нека документа. Данас Вас званично представљамо највишем врху. Човек, шта ће, послуша и овај пут. Уђе у своју канцеларију и затвори врата. Након неког времена, покуца његов заменик: − Јесте ли се сместили? Како Вам се чини? − Све је лепо, само, недостају књиге, нема ниједне књиге у канцеларији. − Књиге кажете? Шта ће Вам књиге, ко још

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

данас чита књиге? Нећете имати времена за то. А ви сте љубитељ књига, господине министре? − Ја сам љубитељ уметности и културе, а посебно волим да читам књиге. Пре него што доврши мисао, прекиде га заменик својим громким гласом: − Сјајно, господине министре, значи праву особу смо изабрали. То изговори, а кроз тело му прође језа и обли га хладан зној. Какве књиге, каква уметност, па још и министар културе! − помисли заменик у себи. Да можда није погрешио, шта ако овај гробар баш и није најподобнији, а онда помисли да је већ касно и да нема назад. Шта је ту је. − Кад смо већ код тога шта волите, замолио бих Вас за пар личних података. То је наравно само за врх, иначе за народ Ви ћете бити министар Гробаров, не брините. Човек слегну рaменима и поче да говори: − Моје име је Светозар Убипарип. Пријатељи и породица, док сам их још имао, звали су ме Тоза, сад ме на гробљу зову Тоза Вампир. Рођен сам у престоници пре пола века. Доктор сам филозофских наука, књижевник и преводилац са неколико језика. Објавио сам на десетине књига и филозофских расправа. Кад сам остао без посла, избачен сам на улицу, оставили су ме жена, деца и пријатељи. Пошто сам свом пријатељу, чувеном песнику стално долазио на гроб од када је несрећник преминуо од глади, одлучио сам да потражим посао на гробљу. Нису знали ништа о

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

мени па су ми одмах дали посао, а видим и Ви сте се данас понудили. Баш Вам хвала. Коначно да се неко сети.... Док је будући министар излагао свој кратки експозе о свом интелектуалном, али несрећном животу, његов изабрани заменик је полако почео да губи живце. Паде му мрак на очи. Светозар је и даље набрајао своја дотадашња достигнућа. − Иначе моја научна студија о ... − Ма каква научна студија, човече! − заурла заменик. − Шта Ви то причате? Па зар Ви нисте обичан гробар, нико и ништа, човек без биографије? Ми смо таквог тражили! −Нажалост, имам богату биографију, бројне награде, признања... − Умукните више, човече. Не могу да Вас слушам. За сат времена у влади треба да представим новог министра културе, а Ви ми ту причате неке неважне ствари. Слушајте, да сте из ових стопа напустили овај кабинет и ову зграду. И заборавите све ово што се данас догодило и о чему смо причали. Вратите се тамо одакле сте и дошли. Нама такви не-тре-ба-ју!!! Ми нисмо тражили НАЈБОЉЕ!

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

УКОП КУЛТУРЕ − ПОСЛЕДЊИ ИСПРАЋАЈ

мрт је констатована тачно у подне. Шта се ту може, старост! Вест се брзо прочула. Растужила је само неколицину њих док је ВЕЋИНА незаинтересовано одмахивала руком. Некима се чак и развукао јасно видљиви кез на лицу. − Коначно је рикнула! – поспрдно су прокоментарисали. Сахрана је заказана за следећи дан, такође тачно у подне. Све се одиграло по протоколу. На ванредној седници Врха донета је једногласна одлука да се последњи испраћај организује на највишем могућем нивоу, како се не би ОБРУКАЛИ. На истој седници је изгласан и Организатор сахране, који би пре свега био задужен да све протекне у најбољем реду, што ће рећи да се плате трошкови сахране, цвеће и свеће и да се подигне велелепни споменик. Како би финансијски поднео ову изненадну али ДУГО ПЛАНИРАНУ смрт, Врх је одлучио да узме кредит и задужи се код ЕУ, рачунајући да ће она имати раумевања, имајући у виду чија је сахрана. На последњи испраћај ове МУЧЕНИЦЕ,

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

први су дошли глумци. Погнуте главе и ћутке, лагано су корачали ка капели. Цвеће и свеће, разуме се нису могли да купе јер им већ месецима НИСУ ИСПЛАЋЕНИ ХОНОРАРИ. Одмах за њима, на гробље су стигли и музичари. Они су се некако и снашли за цвеће и свеће, нервозно претурајући по џеповима не би ли пронашли неки ситниш. Неки су, пак, изврнули своје шешире, тако да је и та бедна зарада од уличних свирки отишла у неповрат. Капела је полако почела да се испуњава. Сви присутни, гледали су у под, без речи. На улазу у гробље појавили су се и сликари, мада их је тешко било препознати, више су личили на полицијском рацијом покупљене уличне просјаке. Они су цвеће донели на својим платнима. Убрзо потом се и повећа група писаца, појавила на улазу у гробље. Снуждени, бледи и испијени, са примерком Бодлерове књиге „Цвеће зла” под мишком, журним кораком су ходали ка капели не би ли се што пре прикључили ожалошћенима. Пре него што је ковчег са покојницом напустио крцату капелу, на гробље су, у групама, пристизали и други културни посленици. Опело је могло да почне! Свештеник, и сâм писац и сликар, с видном тугом у очима, почео је да служи опело. Организатор га је упорно пожуривао јер му се учинило да овај исувише отеже с тим. Несрећни свештеник је хтео не хтео, морао да скрати опело. За трен ока се испред капеле нашло возило

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

које ће ову јадницу одвести на вечни починак. Организатор је дао себи за право да носи крст, док је његов помоћник (иначе у нормалним околностима његов лични шофер) носио слику покојнице. Пошто се Врх није усагласио која би слика била најприкладнија, одлучено да то буде најједноставнија варијанта, црна позадина са белим словима, да се боље види. Око самог гробног места, већ су били окупљени они с Врха. Хтели су да заузму најбоље ПОЗИЦИЈЕ како би што боље испратили овај узвишени чин. Неки су из џепова извадили своје мобилне телефоне (најновије генерације) и не пропуштајући прилику, почели да се сликају. У оној гробној тишини, чуло се како међусобно чаврљају: „’Оћеш ти да ставиш слику на фејсбук или на инстаграм?” „Ајде, ја ћу на фејсбук, ти стави на инстаграм а колега нек твитне нешто за успомену”. Убрзо је све коначно било спремно за последњи испраћај ОЛАКО прежаљене покојнице. Кад се посмртна поворка зауставила, имала је шта и да види! Велелепни надгробни споменик који је по свему судећи, прављен годинама уназад, засенио је све присутне. На тамној, углачаној површини, златним словима, писало је: НА ДАНАШЊИ ДАН, УМРЛА ЈЕ СРПСКА КУЛТУРА − ХЕРОЈИНА БОРБЕ ЗА СЛОБОДУ, у потпису Неутешни културни (не) радници. Кад се уз јецај појединих културњака, ковчег лагано спустио у земљу, праћен звуцима

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

последње трубе, испред окупљених је иступио Организатор сахране и одржао пригодни говор. Причао је о култури и њеном значају, о њеном животу и мучеништву, на крају завршивши свој говор речима „...свима ће нам много недостајати!...” Његов говор је толико био убедљив да су му сви присутни поверовали. Само се један од уцвељених уметника осмели па упита: „Када ћете нашој знаменитој покојници подићи споменплочу”, а овај му, не трепнувши, одговори: „Кад скупите паре!”

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

КУДА ЛЕТЕ СВЕ ТЕ ПТИЦЕ?

уда лете све те птице? Пуно небо јата! И ти облаци! Куда журе? Као да су купили карту за прекоокеанску пловидбу па не желе да закасне на укрцавање. Гледам како се дрвеће поносно шепури док се лагано њише на пролећном ветру. Па шта! Као да је то нешто посебно! Напољу жива драматургија. Мизансцен постављен, ту су и реквизити и представа може да почне! Помислим да је можда боље да сам ставила маску и рукавице и изашла напоље, кришом, да ме нико не види. Ако се брзо укључим у масу, неће ме нико ни препознати, сви смо исти. Можда бих могла да удахнем мало ваздуха, да се опустим у природи, ипак је стигло пролеће. Нећу ништа додиривати, само ћу да гледам, са оно мало вида који није прекрила маска. Спуштам ролетне. Не могу да гледам тај лажни и ничим изазвани оптимизам. Палим телевизор. Броје мртве. Рачунају колико је оних који су ослободили респиратор за оне који тек треба да буду прикачени. На екрану титрају бројке. Цела земаљска кугла пребира, сабира, одузима.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Највише одузима. Са бројева умрлих, прелазе на људе. Један се обесио у својој шупи јер га је жена оставила без вечере. Негде на северу, жена пуцала у свој одраз у огледалу. У опроштајном писму је стајало да се превише угојила. Један дечак се негде на југу утопио. Упао у реку, пратећи брод од папира. Ту већ задремах. Буди ме мирис комшијске пите од јабука. Не схватам само куда пролази тај мирис кад је све затворено? На телевизору нове вести. Опет броје мртве, али тамо негде далеко... И тамо је телевизор прозор у исти свет. Звони ми телефон. Нерадо подижем слушалицу. Чујем женски глас. Покушава да ми прода неке производе. Кажем да нисам заинтересована. Али она је упорна. На моју срећу нестане струја. Прекинула се веза, угасио се телевизор. У соби постаје помало мрачно. Подижем ролетне. На балкону угледам славуја. Пева. Видим да отвара кљун, до мене тихо допире његова мелодија... Слободан је. Није у кавезу као ја. И може слободно да отвара уста, да удише ваздух. Живи. Поново се пали телевизор. Стигла струја. Опет звони телефон. На телевизору опет броје мртве... Гледам у птице. Куда ли лете?

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

НИКАД СИТ НИКАД ЗАДОВОЉАН!

Какав је ово свет?! Ништа више није нормално, ни у природи, ни у друштву. Мора се уливају у реке, по асфалту плове облаци, сунце хлади а снег пржи. Кише стварају невиђене суше. Природу красе депоније. Биљке трчкарају на све стране а животиње стоје непомично, скамењене. Свет стоји наопачке, попут слепог миша или разиграног мајмуна. Књиге се цепају за потпалу, ваздух се затвара у мале шарене бочице ради декорације на полици, кад дођу гости (који готово никад и не дођу, али за сваки случај) да се одушеве призором. Где ја то живим?! Не пада ми на памет да се прикључим том крду. Бежим у свој свет, у своју природу и друштво! – рече човек што из доконости хода на рукама, из нужде гамиже, од јада клечи, од смеха плаче. Никад сит никад задовољан!

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Memento

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

ОКЕАН ВЕЧНОСТИ ЈЕЛЕНЕ Ј. ДИМИТРИЈЕВИЋ

ада би привучена свежином и блиставошћу сунчаног дана, изашла на балкон своје куће у Француској 29, дечурлија из ове улице уперила би своје прстиће и гласно повикала: „Погледајте, ено је!” Иако стара и изнемогла, спорог, али још увек грациозног хода, наслонила би се на руб свог великог балкона и по ко зна који пут посматрала људе који би пролазили поред њене куће на чијем су се врху истицале каријатиде са иницијалима „ЈЈД”. Неки пролазници би је гледали са чуђењем, неки пак са знатижељом, баш попут оне разигране радознале дечурлије, неки готово са страхом, као да је утвара. Таман кад би се повела прича да је госпођа Јелена на неком од својих бројних путовања по белом свету, она би се само мистериозно појавила на свом балкону, попут неког митолошког бића које израња из воде. И док би силна светина пролазила поред њеног дома,

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

свако својим послом, она би у својим мислила пребирала успомене са својих чудесних путовања по Италији, Шпанији, Турској, Грчкој, Америци, Индији, Јапану, Светој земљи.... Тако би у мислима и само њој знаним током, наново пловила великим морима и океанима којима ниједна Српкиња пре ње никада није запловила. Њен кофер је био препун сувенира и успомена које је брижљиво сакупљала све ове године. Стајала би тако неко време у својој дугачкој тамној сукњи и блузи коју је красио један фини брош који је добила на поклон од свога мужа, мајора Јована Димитријевића. Иако је већ готово деценијама живела без њега, поносна и честита у својој удовичкој усамљености, српска књижевница Јелена Ј. Димитријевић је сваког трена када би остала сама са својим мислима, помислила на свог сапутника и највећу љубав коју је на вечни починак испратила још 1915. године. У тим тренуцима би била истински тужна и меланхолична. Обузимала би је нека посебна сета, која је не би пуштала из својих грубих, немилосрдних руку. Сетила би се тад и ратова и несрећних војника којима је видала ране и помагала као милосрдна сестра, оним војницима за које је писала родољубиве песме које су им у најтежим тренуцима биле звезда водиља, песме које су им давале снагу да издрже, да не поклекну пред непријатељем. Помислила би потом и на своје пријатељице и дружбенице, храбре жене из целог света које ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

је упознавала на разним светским конгресима жена на којима је учествовала. Оне су баш као и она тако храбро устрајавале у борби за права свих жена света, без обзира на националност, расу и религију. Посебно би је обузела сета када би се присетила своје драге пријатељице Леди Мехербаи Тата из Индије, која је услед тешке болести умрла веома млада и која ју је опчинила својом добротом, раскошном лепотом и богатством које је несебично делила са другима, попут истинске доброчинитељке. Сетила се и једне ноћи у Паризу када јој се јавило готово застрашујуће привиђење и када је у тами своје собе хотела који се налазио преко пута цркве Нотр Дам угледала лик своје покојне и никад прежаљене пријатељице. Сетила се и ужасних слика из старог Бомбаја када су је одвели у Куле тишине на би ли јој показали како се сахрањују Парси, народ из ког је потекла и њена драга Леди Мехербаи. Те страшне Куле тишине у које су Парси доносили тела својих покојника како бих их растргле орлушине, никад неће заборавити. Никако из сећања није могла да избрише ни тренутак када је недалеко од Калкуте угледала великог Рабиндраната Тагора, који ју је, иако тешко болестан, примио у свој дом јер је чуо да је једна Српкиња превалила дуг пут чак из малене Србије, само да би њега упознала. А онда би, сасвим изненада склопила очи и дубоко удахнула, замишљајући да је на палуби прекоокеанског брода, насред Атлантског океана који је води у

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Нови Свет где је упознала америчке жене и један сасвим нови поглед на живот какав до тада није видела. И није могла, а да се не запита да ли би јој живот другачије одвијао да је само неколико деценија пре прихватила понуду да предаје на једном америчком универзитету и да ли би са истим овим спокојем у души посматрала свет са свог балкона. Чим би је тако понела сета, присетила би се и неких комичних епизода из свог живота, када је на својим путовањима доживела разне згоде. Присетила би се како ју је једна турска агиница са којом је ноћила у аутентичном турском конаку, из сна пробудила својом јутарњом молитвом, а њој се тада, још не знајући добро турске обичаје, учинило да ова нешто баје, тера зле духове или да је потпуно сишла с ума. У сећању су јој остали и њени „вођи” по Египту и Индији који су јој били бескрајно симпатични и са којима је волела да разговара, сазнавајући многе детаље из њихових култура. Радо би се присетила и младих Јапанки које су јој у бродској кабини током пловидбе по Тихом океану певале неке познате јапанске песме и то кришом, јер је то било строго против правила бродске компаније. Посебно би јој измамио осмех тренутак када их је скривала у својој кабини не би ли их сачувала од прекора њихових надређених, а све како би могла да чује мелодију тих егзотичних песама земље излазећег сунца. Волела је све да види, све да сазна, и никад није зажалила због своје радозналости. Путовања су била сврха

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

њеног постојања, осим књижевности за коју се везала још као девојка. Кад год би се сетила свог детињства, сетила би се своје драге мајке, јединог узора у животу. Сетила би се и свог ујака из Алексинца у чију би се библиотеку завукла кришом и тамо проводила сате читајући и упијајући свако слово и сваку реч. Присетила би се и великог барда Јована Илића и дана када ју је једва примио у свој конак. Била је најављена као Јелена, песник, а стари Илић, горд и старог кова, загрмео је: „Каква Јелена песник, култачу у шаке!” Ипак, на крају ју је ипак примио и дао најдобронамерније савете који су јој у њеној књижевној каријери итекако значили. А кад би се уморила од својих мисли и бројних успомена које су јој испуњавале срце, полако, истим оним пажљивим ходом ушла би у своју собу и села за свој радни што где ју је чекао њен последњи рукопис, аутобиографски роман „Мелпомена”. Знала је да је то последње што ће њена рука исписати за њеног живота. Али није жалила ниједан минут, сат нити дан које је провела док је бдила на својим књигама, својим драгуљима које је завештала свом роду и његовој култури. Можда је и осетила разочарење јер није добила оно признање које је својим преданим радом заслужила, али веровала је у будућност, у неко друго доба које ће препознати њен значај. Јер све што је радила, све оно за шта се залагала и што је доживела у свом дугом и

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

богатом животу завештала је својој домовини. После недеља које је провела прикована за постељу, снажна жена, родољуб, велика српска књижевница, добротворка и светска путница Јелена Ј. Димитријевић склопила је своје очи и запловила неким другим морем, оноземаљским, на лађи коју је саградила њена машта, а које се уливало у океан вечности. На вечни починак ју је испратио само њен верни слуга и нико више. То је била још једна од мистерија ове чудесне и скромне Српкиње, која је за собом оставила велика дела, а која више од 75 година почива у миру, на Новом гробљу у Београду, поред свога вољеног Јована.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

ОНА, ЛАКШМИ

ада би се појавила у свом раскошном тиркизном сарију оивиченом тракама боје старог злата, са крупним плавим биндијем на челу, дуге таласасте косе кроз коју би тако шармантно провукла своје дугачке прсте са којих шљашти перфектно урађени модерни маникир, употпуњен исто тако ефектним прстењем, у свој својој елеганцији и браманској господствености, из оближњих улица једне сиромашне индијске четврти, почеле би да се окупљају хиџре. Као да је у масу ушетала сама богиња Лакшми или нека боливудска звезда пред чијом појавом застаје дах. Узбуђене хиџре готово би опколиле Лакшми која је пленила својом појавом и по ко зна који пут својим неодољивим осмехом пожелела да дâ трачак наде и подршке коју им је несебично пружала и деценијама пре. Кад год би ногом ступила на тло неке од трансродних заједница хиџри широм Индије, Лакшми би била дочекана радосним повицима хиџри које би је поздравиле ритуалним плесом по којем су биле познате од давнина. Пред њом би продефиловали разнобојни сарији,

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

симбол женствености ових посве необичних особа са маргине индијског друштва. Она, Лакшми Нарајан Трипати, четрдесетједногодишња дама највише индијске касте брамана која је себе назвала по моћној богињи Лакшми, животној сапутници бога Вишну, имала је довољно храбрости да у једном тренутку свог живота, пре свега својој породици, а потом и целом свету обзнани истину – да жели да постане хиџра! Сав раскош и све предности живота брамана заменила је животом у оквиру „прокужене” заједнице за коју увек истиче да је једна од најстаријих трансродних заједница на свету. Она се диви и сама себи, посебно на почетку дана када би сатима седела испред огледала, пажљиво на своје лице стављајући традиционални мејкап који индијске жене улепшава вековима уназад. Посебно би јој срце задрхтало када би на своје пуне усне ставила црвени руж, по коме је и назвала своју аутобиографску књигу (Red Lipstick), са поднасловом „Мушкарци у мом животу”, коју је објавила реномирана издавачка кућа Пенгуин. Потом би веома пажљиво, са пуно радости, облачила један од својих бројних елегантних разнобојних сарија који су јој савршено пристајали и чинили је поносном на то што јесте. Волела је себе и била у складу са собом и то осећање задовољства нико није могао да јој пољуља нити одузме. Кад год би посетила неку од заједница хиџри, Лакшми би са стрпљивошћу и са пуном

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

пажњом сатима слушала шта мучи њене сународнице са којима се саосећала, попут мајке или старије сестре. Иако припадница највише касте, Лакшми је без имало снобизма седела у собама и собичцима, у каткад нељудским условима, не би ли саслушала све проблеме са којима се суочава ЛГБТ популација у Индији, а посебно хиџре којима и сама припада. Она, тако достојанствена, образована и префињена, окружена углавном „отпадницима” из својих породица, вере и традиције, са толико љубави и подршке разговарала би са сваком хиџром која би јој се пожалила. Хиџре су у Индији познате од давнина, оне се помињу и у светим књигама, али су у друштву обесправљене, понижаване, злостављане и служе само да се поред њих прође, да их неко на улици прострели погледом, сексуално искоришћава, или евентуално да им из сујеверја својственог само хиндуистима, затражи благослов како их не би пратило проклетство хиџри. Оне себе воле да називају и кинар (кинара) према индуском митолошком бићу које је једним делом човек, делом коњ, делом птица. То су према митологији била небеска бића, обдарена за музику и плес, бића која воле, која су вољена и која дуго живе. То су бића која никога не могу да повреде, веома су осећајна и фрагилна, попут птица. Неко их описује и као виле које имају двоструку природу, двополна бића која обитавају у једном телу и која једно друго обожавају и поштују, те на које

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

се гледа као на полубогове. Њихово постојање се везује за просторе Индије, Индонезије, Тибета, Пакистана и део су како индијске, тако и будистичке митологије. Њихово име кинара на санскриту, посве симболично, има значење „да ли је ово мушкарац?” Ово питање је Лакшми себи одавно поставила и на њега одговорила и тако разрешила своју личну дилему. Али није се ту зауставила. Желела је да помогне и другим људима попут ње како би ослободили оно заробљено биће у себи и на свом животном путу корачали као хиџре. Њен глас се увек далеко чуо и увек је имао одјека, јер она је Лакшми. Њен живот каткад наличи на живот хероина Алмодоварових филмова које саме бирају свој пут, а који кроз своје филмове тако вешто најмрачније теме и догађаје „зачини” шареноликим декором или својеврсним кичом којим заправо само наглашава сав апсурд људског постојања. Ако би се Алмодовар икада одлучио да сними филм инспирисан Индијом или неким делом њене културе онда би Лакшми била његова муза, централни лик (мада би њена појава у само једној сцени његовог филма била довољна да заблиста) неке црнохуморне приче или чак кемпа у коме би засигурно Алмодовар засијао у свој својој кинематографској генијалности. То би био свакако још један јединствен и непоновљив филм са јунакињом која је сама по себи неочекивани заплет, те уметнички хибрид своје врсте. И сама

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

уметница, плесачица и глумица, заљубљена у своју женственост и уметност, Лакшми би ту ролу маестраелно одиграла и целом свету показала да изглед, вера, нација, родна припадност нису важни за одређење једне личности и њене личне среће, већ је то њена унутрашња снага, оно што као клицу посебности носи само та особа и ниједна више. Борбеност и вера у себе је оно што Лакшми проповеда, а то је најјача мантра на свету. Не постоји тај гуру нити духовни вођа који може боље једног човека да упути на прави пут осим њега самог и његовог унутрашњег гласа, оног који му је подарио Бог који га је и створио онако како је Он желео. Она, Лакшми, утрла је пут многим људима који су рођени различити, да никако не очајавају, да се не покоре предрасудама, страху и осуди околине већ да снагом свога гласа храбро устану и проговоре: „Ово сам ја!”

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

СИТНИ ПРАХ Сенима Ф. Г. Лорке

ош само пар корака и сви ћемо постати ситни прах. Онај што се сједињује са ватреном земљом овом андалузијском. Осећам бескрупулозни додир вашег оружја на својим леђима како ме бесомучно гура напред. Не осећам тло под ногама, али ипак корачам у смрт. У даљини чујем гласове, али их не разазнајем. Чује се шуштање влати траве. Моја земља, моја домовина ме зове на последњу фиесту. Можда ће моје измучено тело пасти код неког усамљеног дрвета, а можда се никад неће ни сазнати где ми је гроб. У себи изговарам молитву. Јездим непрегледним пољима Гранаде, чујем плач детета и осећам дубоку патњу цигана. Јер су одбачени, баш као и ја. У џепу носим једну песму. То избледело парче папира које чувам све ове године. Написао сам је Далију, још оног чудесног дана када сам га у Мадриду угледао по први пут. Моје устрептало срце тај тренутак никада неће заборавити.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Знао је да га лудо волим, али није марио. Ипак, опраштам му. Ја сам ја, он је он. Ми смо два света. Ипак, верујем да ћемо се срести, једнога дана, или ноћи, попут оне када смо под сјајем пуног месеца неги плесали у реци, светлуцавој од капљица воде што су нам капале са врхова прстију. Тада сам му први пут додирнуо лице, уз осмех детета које је вољено, кога грле неке руке пуне топлине. Мој шашави Салвадор! Геније са кистом! Поново ћемо се ми срести. Опет ћеш ме погледати оним својим необјашњивим лудачким погледом. Ја ћу, као и увек, стидљиво одговорити само благим осмехом и нећу ти ништа замерити. Опет ћу те волети као и тада, издалека, из дубине свога ума и своје душе, зелених поља, уз музику циганског романсера. Ходамо ћутке... све смо већ рекли. Желели смо револуцију, жртвоваћемо се за слободу. И не жалим ни мало свој живот. Жалим само што те нисам могао више волети, што ми сад ниси близу, што не ходамо сада раме уз раме, али ово није твоја битка. У твојим каталонским жилама не тече врела андалузијска крв, ти не чујеш звуке фламенка и не одзвањају ти звона Веле... ти ниси као ја. Ја ћу умрети за идеале, ти ћеш за њих живети. Ја се предајем до сржи, ти се повлачиш онако себично како ти само знаш. Не могу ништа да ти замерим. Поготово теби кога је моје срце заробило и заувек те сачувало, у некој скривеној ладици закључаној гвозденим кључем. Руке су ми везане. Оне исте што су исписале поезију ове земље, оне исте чији су прсти свирали

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Шопена и Дебисија. Мислим на разуздане коње који слободне језде пољима моје младости. Јуре док им се ветар увлачи у разбарушене гриве. Мислим и на децу моје вољене Гранаде. *** Пуцањ! Падам на тло окупиране земље. И док у прашини испуштам свој последњи дах, поново изговарам молитву. Иструлиће моје тело у овој земљи маварској, натопљеној крвљу... А она песма коју сам теби написао, мој Салвадоре, претвориће се у птицу и са врха Алхамбре одлетети у вечност. Остаће само ситни прах, расут по овој мојој земљи андалузијској.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Мадам Бовари или Дон Кихот? Херменеутичка шетња кроз EQUILIBRIUM Ане Стјеље

романескном свету EQUILIBRIUM-а, Ане Стјеље, преплићу се две паралелне стварности, и то обе из перспективе два гласа, два дискурса – мушког и женског. Оба моделована универзума су фиктивна, мада се ауторка користи наративном, хронолошком, техником са документованим прилозима неког шетача по Борхесовој Вавилонској библиотеци, или записничара/репортера који, наизглед, случајно и насумице бележи фрагменте, компонујући од њих ad hoc мозаички структурирану композицију. Анина збирка прича, може се читати и као роман лика, јер, на тематском фону – њих обједињује исти лајт-мотив шифроване/кодиране потраге за изгубљеним сопством. Могли бисмо рећи, заправо, да је читав двоструко моделовани свет овог дела у знаку броја два, како амбивалентности, тако и амбигвитета, између којих је чак и сат стао (што сугерише одсуство физичког, механичког

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

времена): Но, како немам обичај да носим ручни сат а мобилни телефон сам, у журби, заборавио код куће, снебивајући се, окрећем се према човеку, свестан да ћу га прекинути у размишљању и питам га: – Извините, колико има сати? Човек се истог тренутка окрену, погледа ме и одговори: – Таман толико, млади човече, да почнеш да се мењаш. Одабери нови пут којим ћеш, ако будеш истрајно ходио, доживети просветљење. То рече и окрену главу, као да се ништа није десило. Био сам изненађен. Помислих „какав чудак!” Док сам ја размишљао како да му одговорим, поред наше клупе прође нека девојка, и упита га колико има сати. На моје велико изненађење, он јој само лаконски одговори: „Пола један”, на шта му се она љубазно захвали и прође. Помислих, невероватно, данас као да је цео свет заборавио сат. Поново га погледах и видех како се загледан у даљину, опет препушта пределима своје медидативности.

Ширењем медија, хроника дана је променила статус: од споредне категорије (произашле из алманаха и пучке хронике) постала је она тоталитарни састав митолошке интерпретације, стегнута мрежа модела и значења којој ниједан догађај не промиче. У Бодријаровој констелацији збиље и симулације, ова се појава назива масмедијизација. Није то скуп техника одашиљања порука, него наметање модела, слично као у Мек Лухановој формулацији: Medium is Message која обавља пренос чула над самим медијем као технолошком структуром. Још смо на пољу технолошког идеализма. Уствари, велики Медиј је Модел. Оно што се медијем посредује није оно што раздаје штампа, телевизија или радио: то

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

је оно што је изнова обухваћено обликом/знаком, артикулисано у моделе, управљано кодом. Кодови/ шифре, као и њихово декодирање/дешифровање, херменеутички су кључеви, неопходни за тумачење Аниног дела. Протагонисти приче, налик удвојеним карактерима, родовима, половима уз додатну слојевитост двају парарелно моделованих наративних стварности, захтевају допунско читање, уз додатни напор, јер као што смо на почетку указали, фабуларна окосница је шетња кроз универзалну библиотеку, за чији је улазак потребно читалачко предзнање: Желео сам да стигнем кући што пре, а ову епизоду са фејсбук девојком, или боље речено девојчицом, да што пре заборавим. Ходајући убрзаним кораком, прошао сам поред оне књижаре, и тек тада запазио велики натпис: FREE WI-FI. Помислих, није ни чудо што јој је ово омиљени кафић! Чим сам стигао кући, отишао сам у купатило да се истуширам. Као да сам имао потребу да са себе сперем сву прљавштину која је данас испрљала мој мисаони свет. Хтео сам да легнем и заспим што пре. Ипак, нисам то урадио. Отворио сам фиоку крај кревета која је увек била пуна књига које сам у том тренутку читао. Узео сам Хемингвеја. Читаћу по ко зна који пут роман Старац и море, препустити се морској пучини и борити се са свопстевном немани – несналажењем у модерном виртуелном добу. Али, нисам могао да се сконцентришем. Све време су ми кроз главу пролазили појмови, лајкујем, дислајкујем, шерујем, твитујем, хејтујем, било ми је мука! Потом сам чуо неке гласове (вероватно женске) како нисам ин, како ни на једној од друштвених мрежа немам свој акаунт и профил а од речи фејс која ме је походила као најгора неман, чинило се да ће ми се зидови собе обрушити на главу.

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Аналогну шетњу кроз замишљени простор универзалне библиотеке на коју смо у уводу указали (а која је визионарска Борхесеова идеја) допунски усложњава уписивање онлајн трагова из још једног виртуелног света – овог пута друштвених мрежа. Да се, за тренутак, вратимо Бодријаровој констелацији збиље и симулације на чијој оси почива и фабуларна окосница Аниног дела. Једнако као што роба није оно што се индустријски производи, него оно што се посредује саставом апстракције разменске вредности. Видимо да се, у најбољем случају, под знаком медија може формално надићи категорије црне хронике и политичког те њихову традиционалну одвојеност, али само зато да би се боље подвели истоме општем коду – каже Бодријар. Чудно је да никад нисмо пожелели измерити стратешки домет те присилне социјализације као састава друштвеног надзора. Поновимо, изборни је састав његов први велики историјски пример. А никад није недостајало револуционара (некада међу највећима, данас међу онима мањима) спремних повјеровати како могу „одиграти игру”. И сам је општи штрајк, тај побуњенички мит толиких нараштаја, постао схема редукције. Она, свибња ’68. којој су медији увелико допринели, проширујући штрајк у све кутке Француске, била је привидно крајња тачка кризе, а уствари то је био тренутак њеног попуштања, њеног слабљења због претераног ширења, њеног пораза, јер управо

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

с тим „медијски посредованим” штрајком, који се преносио и примао као узор деловања, они нису знали што би почели. Играјући на карту формалне екстензивне социјализације, они су најинстачанији и најсигурнији инструменти филтрирања, разбијања и цензуре. Нема изнимака, нема ни чуда. Одистински револуционарни медиј у мају ’68. били су зидови и графити, сериграфије и транспаренти у руци, улица на којој се говор прима и размењује – све што је непосредни упис, одаслан и узвраћен, покретан, онај који се збива у исто време и на истоме месту, узајаман и супротстављајући. У том је смислу, улица алтернативни и субверзивни облик свих масовних медија, јер она није, попут њих, објективизирана подршка порукама без одговора, транзитна мрежа на даљину, она је искрчени простор симболичке размене ријечи, пролазне и смртне, речи која се не одражава на платоновском екрану медија. Улица, као још једна доминантна категорија по којој протагонисти Аниног дела, шетају, бележећи приче успутних пролаза, описујући догађаје као са терена репортаже, настоје да нас увере да се она (улица) јавља као алтернативе, И то ескапистичка у односу на симулирани свет екрана. Додуше, у Бодријаровом времену то је био телевизијски екран, у Анином делу је екран паметног телефона, али у бити смо на истом путу, ауторкина коначна естетска порука, иста је, субверзивна потреба разбијања

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

виртуелног света, путем кодирања/декодирања, односно шифровања/дешифровања опсене која јунакињу и њен мушки, разједињени глас алтерега, прате кроз ову наративну шетњу. У првом случају, како га ми асоцијативно доживљамо, Анина протагонисткиња је Мадам Бовари која седи поред прозора, загледана у плаво-зелене даљине слободе, у стварности немоћна да се у њих отисне а у другом, њен мушки пандан, односно опозит, Дон Кихот, који се бори са замишљеним противницима: Не бојим се, не бојим се – храбрила сам саму себе. Моја соба је била тако мрачна да се није видео ни прст пред оком. Ко ми је крив што сам пристала да дођем у ову дивљину! Кога ја то заваравам, умрећу од страха! Растргнуће ме дивље звери и затреће ми се сваки траг. Нико жив неће моћи да ме нађе! Таква сам била одмалена. Радознала, а плашљива. Чудо једно! Све бих да пробам, а плашим се и сопствене сенке. Плашим се да отворим очи, зато жмурим. А опет, нешто ме тера да их отворим. Срце ми куца тако јако. Олуја дивља у мом телу, муње ударају и прже ми кожу. Руке се хладе све више и више. Почињем да дрхтим. Осећам да се да нешто помера у тами ове проклете колибе. Одједном осетим како ми је лице засенило нешто налик на џиновску сенку. Осетила сам њено снажно присуство. У потпуној агонији, одлучих да се придигнем. Полако и обазриво отварам очи. Идем ка прозору, успут нешто мрмљам за себе.

Институционализирана понављањем, спектакулизирана медијима, реч умире – закључујемо са Бодријаром „Симулација и збиља” (2001.)

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Улично осветљење било је слабо за то доба вечери што му је отежало могућност да разазна слику коју је имао пред собом. Као блесак муње, нешто му је прошло кроз читаво тело. Убеђивао је себе да треба да помогне овом човеку. Сагнуо се до тротоара како би могао боље да га види. У том тренутку, на његово изненађење, улична светлост се појачала и осветлила лице човека који је лежао поред тротоара. Сада је јасно могао да му види лице, као и прецизну контуру његовог тела. Човек је лежао на леђима, благо савијен, само са испруженом руком поред тела. Шака је била видно згрчена, а међу дугим, испреплетаним прстима као да се нешто крило. Починио је праву лудост. Уместо да позове помоћ, полако је пришао, заинтересован за оно што се налазило у човековој руци. Шака леве руке била је чврсто стегнута и сваки његов покушај да је отвори и открије шта се у њој налази био је узалудан. При последњем покушају да му отвори шаку, човек је почео да испушта неке неартикулисане звуке. Страх који га је обузимао у моменту када је пронашао тело непознатог човека нестао је. Гласови полуживог човека почели су да се образују у речи које су биле конфузне и неразумљиве. Трудио се да их разуме али није могао, јер је човек успео само да му упути један молећив поглед, и да последњим атомом снаге отвори шаку из које је испала једна бела цедуља. И то је било све. Зашто баш он и зашто баш њему, била су само нека од питања која је себи постављао. Зачула се бука. Он је застао на тренутак, заборављајући куда се те вечери упутио. Једино што му је у том тренутку привлачило пажњу била је бука чији извор није могао да открије. Корачао је једном споредном, полуосветљеном улицом која је, с једне и друге стране, бројала тек неколико кућа. Пажљиво је посматрао око себе не би ли самом себи успео да докаже да је бука која му пара уши, стварна, и да је он заиста чује. Потврде за то није било. Управо када му је та мисао пала на памет зачуо се туп звук који је говорио да је то што се десило веома близу. Поглед му се зауставио на правац одакле му се чинило да допире тај звук. Потпуно несвестан свог израза лица, остао

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

је закопан у месту. Непознат мушкарац лежао је испред његових ногу, не дајући знаке живота. Тело му се укочило од паничног страха а поглед се лагано спуштао до ногу, које су, као и код човека који је лежао пред њим, биле лишене и последњег осећаја. Коначно се прибрао, зграбио ту цедуљу и појурио да потражи помоћ. Оно што је прво помислио било је да покуца на врата најближе куће и да замоли за помоћ. То је и учинио. Када су се врата отворила, угледао је познато лице. То је била она иста гнусна њушка која га је мучки убила пре пола сата и оставила да чами на оном тротоару. Остаће мистерија шта је писало на оној цедуљи, међу његовим полумртвим, згрченим прстима. Она гнусоба од човека му залупи врата испред носа. Улична светла су се потом угасила.

Намеће се питање: Ко је умро/умрла? Кога је и у којем од поменутих светова, ауторка убила? Разбијање традиционалне референтности показује се у оном што је постало постмодерни заштитни знак – у цитату, рециклажи, пастишу и симулацији. Они су индикативни, не само за нестајање конвенционалних граница између производње и потрошње већ и за незапамћено посредовање у нашем начину потрошње, који све елементе искуства претвара у покретне текстове који се могу насумице трансформисати. Тако дистанцирану рецепцију, равнодушну према схватањима припадности или лојалности пореклу (дакле, више невезану за употребну вредност) најбоље описује израз „посредована сензибилност” (при чему се под сензибилношћу подразумева колективна склоност ка одређеним културним праксама): сензибилност у којој се искуство живи

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

посредно, преко умешаности треће стране, да тако кажемо, која делује као катализатор, али и као тампон зона. Трећи елемент између два моделована паралелна универзума Аниних прича, као разрешитељ, помиритељ биполарне, амбивалентне поцепаности и света и субјекта, јавља се као убачени, неутрални сведок казивања који, најпре мора да се врати на пут са којег је кренуо, као у времеплову, првобитно заустављеног а онда унатраг враћеног сата времена. Истински одговор на питање ко је умро/убијен, у том контексту гласи: време, односно (не)време, оно које се немилице троши по друштвеним мрежама, екранима компјутера и паметних телефона, Бодријарове симулације живота. Убрзавам кораке. Ускоро ћу се погледати очи у очи с том громадом, тим непробојним застором моје младости – високом капијом црвене боје која води у моју авлију. Већ је видим како ме подругљиво и подсмешљиво посматра својим јарким очима и као да једва чека да оспе паљбу по мени. Ја ћутим, шта ћу, побеђен сам. И даље корачам овим пустим сокаком. Некада беше испуњен веселом грајом деце која су тако разиграно јурила за кокошкама, гускама, паткама и скупљала шљиве што су отпале с дрвећа шљива која су красила путељке испред сваке куће мог идиличног завичаја... Пред тим истим кућама, у смирај дана, могло се чути чаврљање најстаријих мештана, о само њима знаним темама. Ту би седели сатима и присећали се своје младости и свог завичаја у који се никад неће вратити. То беше спојкојно доба једне варошице. Сада, тако сама, пуста и туробна, личи на напуштено дете о коме нема ко да брине... Полако се назире крај мога пута. Пред собом угледах

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

своју високу капију црвене боје. Али, нема више оног сјаја, оне јарке, живахне боје која ју је некада красила и по којој су је сви из далека препознавали. Рђом пресвучена, зубом времена изједена, тужна, чемерна и јадна. Прилазим сасвим близу. Желим да је дотакнем, да осетим да је стварна. Али, као да ми нешто не допушта, као да ме нека невидљива сила гони одатле. Поглед ми се заустави код врата, старих дрвених врата, која су ме толико пута примала к себи а кроз која сам, једног дана, напустио свој дом и свој завичај. Иструлила, избледела, заборављена од свих. Чини ми се да је довољно да их само додирнем прстима, па да се отворе. Али нисам у праву. Била су закључана, баш као што је мој завичај закључан негде дубоко у мом срцу. Тражим кључ. Угледам један конопчић и на њему повећи кључ. Њиме покушавам да откључам врата али ми не полази за руком. Ипак, на крају, успевам. Врата се отварају и ја коначно, после толико година, угледах своју авлију. Истог трена, запахнуо ме је мирис траве. Поглед ми лута свуда по авлији. Гледам у даљину, као да путујем непрегледним пространствима свог детињства. То ме врати у дане када сам био дечак. Још осећам слатки укус грожђа које сам брао с винове лозе а која се тако вешто успињала уз дрвене стубове. Сећање ме води и до старог предратног очевог подрума који је у њему чувао своје вино а мајка храну. Некад сам се у њему, као у лавиринту, губио, па опет проналазио пут назад... И даље посматрам призор пред собом. Из моје куће пуца видик. Имам поглед на природу, сунце, Лоркина зелена поља и Ван Гогове сунцокрете.

Имајући у виду да је целокупно искуство предмет посредовања „научених” начина опажања ствари (преко структуришуће снаге језика у интеракцији са различитим друштвеним идеологијама) – овде под посредованошћу, мислимо на посебан утисак оних личних догађаја

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

за које се обично сматра да се доживљавају непосредно – физичке сензације, на пример. У савременом урбаном искуству осећања, емоције и сензације много делотворније изазивају медијска симболичка слика или високотехнолошки симулакрум него непосредна изложеност, што је стање које је Џејмсон описао као „ефекат изблеђивања”. Ту се може мерити утицај позног капитализма, јер посредством високе технологије, напуштени однос између субјекта и објекта бива најрадикалније раскинут, односно, ту се посредованост може најбоље оценити. Укратко, уколико се модерно посредовано искуство може конвенционално пратити до оне врсте збрке коју су „Мадам Бовари” и „Дон Кихот” створили између себе и ликова из књижевности које су толико волели да читају, онда би се постмодерно посредовано искуство морало признати за стално стање егзистенцијалног измештања помогнуто технологијом која је постала наша друга природа. Завршићемо шетњу Аниним паралелним романескним световима, речима Јелене Ђорђевић („Студије културе”, Службени гласник, 2021.) Конкретно, висока технологија је изазвала збрку између просторних и временских граница, рушећи границе по којима се некада разликовала фантазија од реалности и створила један трећи, прилично споран, сазнајни простор: симулакрум. Као што тврдим у првом поглављу (Olalquiaga, 1992) модерна култура ухваћена је између

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

референцијалног и симулативног начина постојања. (C. Olalquiaga, „Megalopolis: contemporary cultural sensibilities” Minneapolis, University of Minnesota Press, 1992, pp. xixxi.)

КАТАРИНА САРИЋ

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

САДРЖАЈ Delirium Београдски мистик ............................................... Цвркутање ............................................................. Где је сад Вероника? ............................................. Улична светла су се потом угасила .................... Очи попут месечине ............................................. Авлија .....................................................................

8 11 21 24 27 29

Equilibrium Усађивање памети ................................................ Господин министар .............................................. Укоп културе .......................................................... Куда лете све те птице? ........................................ Никад сит, никад задовољан! ..............................

36 39 45 49 51

Memento Океан вечности Јелене Ј. Димиитријевић ......... 54 Она, Лакшми ......................................................... 60 Ситни прах ............................................................ 65 Катарина Сарић: Мадам Бовари или Дон Кихот? ............................. 68

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-32(0.034.2) СТЈЕЉА, Ана, 1982Equilibrium [Elektronski izvor] : збирка прича / Ana Stjelja. - Београд : Удружење за промоцију културне разноликости "Alia Mundi", 2022 (Београд : Удружење за промоцију културне разноликости "Alia Mundi") . - 1 електронски оптички диск (CD-ROM) ; 12 cm. (Едиција Prozarium) Системски захтеви: Нису наведени. - Насл. са насловне стране документа . - Ауторкина слика. - Тираж 100. - Мадам Бовари или Дон Кихот? : херменеутичка шетња кроз Equilibrium Ане Стјеље / Катарина Сарић. ISBN 978-86-81396-16-2 COBISS.SR-ID 62461193

ЗБИРКА ПРИЧА

Aна Стјеља

EQUILIBRIUM

Ана Стјеља рођена је 1982. године у Београду. Дипломирала је 2005. године на Филолошком факултету у Београду на катедри за оријенталистику – Група за Турски језик и књижевност. Магистрирала је 2009. године на Филолошком факултету у Београду – смер Наука о књижевности, одбранивши тезу под насловом „Људско и божанско у делу Мевлане Џелаледина Румија и Јунуса Емреа”. Докторирала је 2012. године на Филолошком факултету у Београду одбранивши тезу под насловом „Елементи традиционалног и модерног у делу Јелене Ј. Димитријевић”. Бави се писањем поезије и хаику поезије, као и превођењем поезије и прозе сa енглеског, шпанског, португалског и турског језика. Бави се писањем кратке прозе, путописних есеја, књижевне критике, стручних и новинарских текстова. Објавила је преко 30 књига, што као аутор, што као преводилац, уредник или приређивач. Kњижевни радови су јој превођени на словеначки, македонски, персијски, шпански, италијански, грчки, турски, узбечки, арапски и кинески језик. Сарађује са домаћим и страним, штампаним и електронским часописима. Песме и приче су јој објављиване у домаћим и страним зборницима. Добитник је неколико награда из области поезије и есејистике. Неколико пута је била кандидат за Награду града Београда. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења књижевних преводилаца Србије, Удружења новинара Србије и Међународне федерације новинара. Самостални је уметник. Оснивач је и главни уредник: магазина „Алиа Мунди” за културну разноликост, веб-портала „Источни бисер” (2017) посвећеног културама Истока, електронског књижевног часописа „Енхедуана” (2019), веб-портала за дечије стваралаштво и стваралаштво за децу „Маштоплет” (2020), вебмагазина за поезију на енглеском језику “Poetryzine” (2020) и „Културних новина” (2021). Оснивач је Удружења за промоцију културне разноликости „Алиа Мунди” (2018). 82

ЗБИРКА ПРИЧА