Tramvaj - casopis br. 4 by Alternativa za Cacak

ISSN 2217 - 9763

TPAMBAJ број 4. // фебруар - март 2013. // бесплатан примерак

38 39

Упорност се исплатила Ретроспектива Александар Јовашевић Хондо: О тетоважама, младости, животу...

Заshто униshтаwамо језик?!

17 Манифест трамвајџија

Мала-велика породица у Гимназији

Чачани се све више разводе

34/35

„Видарица“ очарала Чачане

Српски ,,Господар прстенова”

Игра звана фудбал

Скејт у Чачк

т ку

36/37

ВИНО или ЉУБАВ ?!

Играјмо се...

Ко су творци историје?

33 Биће боље (мало) сутра

11 Како су студенти доживљавали Чачак пре 100 година?

/25 Сиђи до реке

Издавач: Алтернатива за Чачак Уредник: Јована Василић Редакција: Војин Малетковић, Јована Василић, Никола Маринковић, Милан Ћендић, Милан Ристановић, Милица Брковић, Исидора Обрадовић, Стефан Пајовић, Бојана Јовановић, Милица Максовић, Анђелка Матијевић, Стефан Проловић, Василије Браловић Лектура и коректура: Аница Гавриловић Дизајн и прелом: Јована Радовановић, Јана Ненадић

40/41 Креативци

Штампа: МЕДИГРАФ, Чачак Тираж: 1000 E-mail: alternativazacacak@gmail.com Сајт: http://www.alternativazacacak.rs/ ISSN 2217 - 9763

Манифест „Трамвајџија“

Киндер јаје Јована Василић ,,Веома сам разочаран тиме што Чачак оспорава младе људе од стране младих људи“, написао је Анониман Б. у свом тексту који је објављен на сајту Алтернативе. Међутим, да ли је увек тако? Запитајмо се колико младих је учествовало у организацији дочека Српске Нове године у Чачку, и зашто су управо млади у том програму остављени по страни? Град се извинио члановима групе „За Џ“, али то неће избрисати чињеницу да су они одабрали Хариса Џиновића само зато што је популарнији. На једној страни МЛАДОСТ, на другој ПОПУЛАРНОСТ, а они су изабрали ово друго. И не, то није била кривица младих. Али, шта је у међувремену радио Он?

Рекли су да је важно његово присуство у Чачку, а онда су га прогласили манипулатором. Нису штедели речи хвале, али и увреда је било сасвим довољно. Једни кажу фин, иновативан, несвакидашњи, интересантан. Други да је дезинформатор, неинтелигентан, „јефтин“. Дакле, од свега по мало. А шта је радио Он? Будио се, умивао, пио кафу, грицкао нешто, спавао и поново се будио. Али је и слушао. Није се превише бранио од лоших речи и ниских удараца. Захваљивао се када је требало. Предложено му је да уђе у политику. Зашто? Кажу: „Дај човеку моћ, па ћеш видети какав је“, а Он то свакако не жели, па на питање: „Зашто не крене политичким водама“, Он одговара: „Мора неко овде да ради и позитивне ствари“. У праву је. Његово место није

међу политичарима, његов посао није да се расправља са незадовољним читаоцима, нити би требало да себе сматра савршеним и превише важним, само зато што је добио пар лепих коментара. Не. Он, Трамвај, у чију смо се вожњу сви упустили, ту је пре свега збога вас МЛАДИХ. Ако вам смета нешто или верујете да може боље, кажите то! Можда вам се концепција часописа не допада, можда вам ни ми нисмо превише симпатични, можда вам оно што прочитате на овим страницама делује клише, излизано, можда вам смета то што сваки пут управо вама, младима „солимо памет“ како сте неактивни и лењи за промене. Али све то говоримо јер вама највише верујемо, и зато немојте да се све заврши на овом „МОЖДА“, реците шта вас нервира, ми вашем мишљењу, колико год оно било против нас, нећемо затворити врата! Они, којима се садржај неког текста не допада, неће ништа постићи тиме што ће слати увредљиве коментаре, и називати нас (а и вас) неинтелигентним, дезинформаторима, манипулаторима... Они морају схватити да је овај часопис као киндер јаје - некада се у њему налази савршена играчкица (текст), а некада не. Према томе господо, а и омладино, овај Трамвај, док се тренутна екипа налази иза њега не стоји у месту. Онога тренутка када приметите неки квар, знајте да се тим променио.

Промоција трећег броја кафе ,,Што да не’’

Година 2012. дочекана је предвиђањима смака света за 21. децембар. У међувремену, у Лондону су организоване 30. Олимпијске игре, Америку је „посетила“ Сенди, „Гангам стајл“најгледанији музички спот на You tube-у, преминула је Витни Хјустон, светска економска криза одомаћила се у свакој земљи не заобилазећи ни Србију, у којој су промена власти и хапшење Мирослава Мишковића најзначајнији догађаји протекле године. Милица Мандић освојила је златну медаљу у Лондону (теквондо), Новак Ђоковић остао је први на листи, „Металика“, Џенифер Лопез и други светски извођачи наступали су у Србији, путујућа изложба Густава Климта била и у Београду... Шта се за то време дешавало у Чачку?

ПЛУС: - Завршено је уређење градског трга; - Незадовољни ангажманом оних који би морали да брину о чистоћи Западне Мораве и њеног приобаља, Чачани са Љубић кеја сами су покренули акцију чишћења

МИНУС: - Посекли су дрвеће код Гимназије, у центру града више нема хлада; - Хулигани су развалили клупице на Спомен парку, код Мораве,..

IN: - Основан часопис „Трамвај“; - Покренут портал за младе mladinapotezu.org; - „Чачански глас“ прославио 80. рођендан

OUT: - Угашена регионална телевизија „Чачак“ после 13 година рада

ЗАПАЖЕНО: - „Српски паб“ организовао је једнодневни музички фестивал „Прича“; - Немањи Вељићу и Душану Арсекићу, који су из Мораве спасили вршњака Младомира Јоксимовића, додељена је плакета „Вечерњих новости“, за најплеменитији подвиг године; - Марији Радисавчевић додељена је Награда Спомен-збирке Павла Бељанског за најбољи дипломски рад из националне уметности („Политичка карикатура Пјера Крижанића између два рата“); - Чланови тима „Спартан вориорс“ приказали су у Дому културе документарни филм „4 врха Чачака“ (Овчар, Каблар, Јелица и Вујан); - Отворен 5D биоскоп у Чачку; - Иван Петровић стигао је до топ 7 у „Првом гласу Србије“

МЕДАЉЕ: - Лазар Филиповић освојио је друго место на Светском првенству у паратриатлону на Новом Зеланду; - Тенисерка Ивана Јоровић постала је првак државе у конкуренцији до 16 година; - На државном првенству Србије за стонотенисере прво место у конкуренцији јуниора освојио је Чачанин Борис Михаиловић; - На првенству Балкана у фудокан каратеу (одржаном у Чачку), женски сениорски ката тим, који је наступио за репрезентацију Србије у саставу Александра Илић, Анђела Ђуровић и Марија Пауновић освојио је златну медаљу;

ОБЕЋАЊА И ПЛАНОВИ: - Отварање канцеларије за младе; - Отварање биоскопа; - Изградња затвореног базена; - Из фондова Европске уније ове године биће финансирана и обнова Римских терми у Чачку; - Чачак ће добити уређена стајалишта за градски превоз Доста тога није поменуто, али Чачак изгледа није толико мали да би се сви важни догађаји и људи свели на две стране.

Чачак кроз векове

Како су студенти доживљавали Чачак пре 100 година? Никола Маринковић

Досада у Чачку није проблем једне генерације, она се понавља из деценије у деценију, јер све што није престоница доживљава се као провинција, колико год се људи трудили да не буде тако. Данас се овај доживљај сопственог града као досадног ствара пре него што сте игде другде отпутовали, јер сви ми прво верујемо екрану, па тек онда, евентуално, размислимо. Због тога би било интересантно погледати како су чачански студенти доживљавали свој град пре 100 година, да бисмо уочили шта је то константа у нашем незадовољству, а шта се мења, и да ли се, на крају крајева, ишта и мења? Почетком двадесетог века у српској књижевности се све чешће јављају ликови дошљака у престоници, који, студирајући на Београдском универзитету, помало изгубе корене и постану нешто између Београђана и паланчана. То су идеалисти који живот у Београду виде као прилику да коначно остваре своја надања, за која је њихов рођени град био сувише скучен. По роману „Дошљаци“ Милутина Ускоковића овај тип добио је и име – тип дошљака. Овај тип јунака, који је, по речима Радивоја Микића, „покидао везе са оним што је исконско и првобитно и зато не успева да стигне до ма ког облика животне

среће“ најбоље је оцртан у последњем Ускоковићевом роману, „Чедомир Илић“, објављеном 1914. године, дакле, безмало сто година у односу на данас. У овом роману, као и у „Дошљацима“, основу заплета чини љубавна прича, која се „завршава трагично“, што је повезано са немогућношћу „дошљака“ да се остваре у животу. У „Чедомиру Илићу“ главни женски јунак, Вишња Лазаревић, је из Чачка, девојка која током школовања у Београду промени своје животне ставове, почне другим очима да гледа родни град, што је посебно интересантно, ако повежемо промашен живот, неуспелу љубав и упадљиве сличности у доживљају Чачка тад и сад. То су три основна разлога зашто је Вишњин лик попут обрасца који се понавља, пре 100 година у књижевности (делом у реалности) и данас, више у реалности него у књижевности: јунак(иња) из провинције, васпитан(а) на конзервативнији начин, одлази из Чачка у Београд, тамо се заљубљује, мења поглед на свет, накратко се враћа у Чачак, који од родног града постаје провинција, па поново одлази у Београд, јер у Чачку не може да издржи, а на крају, у маниру судбинске ироније, постаје сеоска учитељица, у средини мањој чак и од Чачка, за њу и превише ограниченог.

Ко је Вишња Лазаревић и из ког Чачка она долази? Вишњу срећемо већ у трећој глави романа, као матуранткињу београдске девојачке школе. Посебна пажња поклоњена је њеном одевању, јер оно треба, пре него што се чује њен глас у роману, да опише њен карактер: „Оне обе носиле су дугу црну кецељу, просту витицу око главе, сукњу изнад чланака, притискивале по један свежањ књига на своје груди које су се почињале поверљиво оцртавати на глаткој материји кецеље; оне обе имале су у цртама на лицу онај израз невиности који је урођен првој младости.“ Посебно Вишња је специфично оцртана, јер чак и њено тело, независно од одеће, шаље поруку да је у питању особа из провинције, и то у складу са деветнаестовековним представама о старим Словенима: „била је крупна, доста пуна за своје године, дубоких, угаситих очију, мирних и бистрих као извор у планини. Њена глава је била плава, прави словенски тип, који се у Србији још може наћи само по забаченијим селима, као неким чудом сачуван од укрштавања с туђинцима претопљеним у наш свет. /.../ Румена крв шибала је под њеним округлим образима чак до првих праменова косе, те је изгледало да се девојка стиди без икаквог повода. Повучена у себе и тако здрава, она је изгледала нешто неспретна, али то је само допуњавало њену лепоту и говорило да је она од

оних простодушних бића која иду право и чија судбина не зависи од њих самих, већ од оних које ће срести и који ће их учинити срећним или несрећним.“ Овако идеализовану девојку упознаје Чедомир Илић, опредељени социјалиста (што не треба схватити буквално, у питању је било популарно опредељење међу тадашњом омладином) и учи је о женској еманципацији, промени друштва и сличним левичарским темама, актуелним и дана данас, што сам роман чини делом које је и после сто година, упркос већ архаичном језику, привлачно за читање. Што се Вишње тиче, приповедач каже да јој је било „тешко да прекине чар у који су је заносиле те приче“. Ако се вратимо на схватање Вишње као обрасца, сада је јасно како се он ствара у роману: девојка, младић, нове идеје стечене у престоници, све то смештено у преломне године живота, што је, чини се, више психолошка неко сасвим уметничка истина. Одушевљена променом, Вишња одлучује: „Хоћу да будем на висини времена у којем живим.“, што је ванвременска жеља, нешто попут типске црте младости, и такође, колико уметничка, толико и психолошка истина. У проблематику девојке из провинције на школовању у

Београду овде се уплиће и опозиција старо/ново, односно, савремено/прошло, где је, по принципу црно/бело, све модерно везано за Београд, а све превазиђено везано за провинцију. Ипак, битно је да се ово дешава тек доласком у Београд, заљубљивањем, одвајањем од чисто родитељског назора, што је процес који је неминован, па је сасвим природно да пета глава романа почиње следећом реченицом: „Када је Вишња стигла у Чачак, осетила је тек ту сву супротност између живота који је предузимала и онога којим је дотле живела“. Затим, после описа њене куће, богате и патријархалне, сазнајемо да све ово за Вишњу нема више никакву емотивну вредност: „примала је хладно те изливе паланачких симпатија“, јер „Она је била изашла из уског живота, она му више није припадала.“ Чачак, дакле, не само да је провинција у вредносном смислу, он је за њу емотивно мртво место, што постаје слика коју и читаоци треба да усвоје, када приповедач за њен родни град каже да је „варош која дрема“.

Чачак кроз векове

Ево још описа Чачка који изазивају утисак сличан савременом, макар у младалачкој свести: „један широк друм, низови кућа и кућерака, накривљени плотови, неколико липа засађених пред каквом кафаном и широко незграпно кубе старинске цркве, са златним крстом“. Овај утисак места у коме је време стало и које је некако без форме, што је наговештено синтагмом „незграпно кубе“, постаје место које је и у вредносном смислу заостало, макар што се тиче односа према женама, што приповедач приказује из Вишњине перспективе: „Она је била људски створ, завезан за земљу. И још нешто горе: жена, женска страна, подјармљена туђој вољи, туђим мишљењима, теретним обичајима које су створили друштво и ток ствари.“ Из ових редова, који, иако су написани у трећем лицу једнине, припадају Вишњиној свести, и на граници су доживљеног говора, крије се тема женске еманципације, стилизоване као потреба младости за слободом, чиме Вишња није представљена само као идеолошки опредељена млада особа, већ лик чије вредности су знатно универзалније. Невесела слика Чачка употпуњена је ликом Радоја Остојића, младог предузимача, који покушава да укроти плавну Западну Мораву изградњом бране у Овчар бањи (што је заиста и покушано отприлике пре 100 година), убеђује суграђане да уложе новац у акције предузећа које то треба да изведе, али му пројекат пропада због поплаве. Управо у тренутку који изгледа

као пропаст пројекта, открива се паланачки менталитет, који тим пре боље оцртан, што је пројекат на почетку био недвосмислено подржан, чак је доживљен као врста модерног чуда: „Недељом и празником свет је ишао, место у цркву, горе у клисуру и дивио се како се стене секу... - ,,Ту смо се крили од Турака – додавао је други – а гле ти сад чуда! Хвалимо те, Господе, велика су дјела твоја!“ Међутим, после поплаве која нанесе, како се касније видело, само лако поправљиву штету, „Варош се спасла, али од електрике није се више познавао ни камен. Љубав коју је Остојић уживао у чаршији окрену се у мржњу против њега.“ Радоје који не одустаје пред ударом природе наилази на препреку већу од ње – страх човека из провинције: „Само је тунел затрпан и збрисана спољна постројења. Оно што је најскупље стало: темељи, остало је недирнуто. /.../ Али се свет препаде, и ето...“ Последња реченица је кључна: Чачани су се препали! Уплашили су се од изазова суштинске промене сопствене ситуације. Ово је логичан начин за људе који су „меланхолични“ и гледају само „да се не појави лопов“, за варош која „дрема“, за начин живота који је „узак“. Са друге стране, која је суштински другачија, али која је, заправо, носилац оног гледања на Чачак о коме је овде реч, имамо Радоја, предузимљивог, младог човека који покушава да направи помак у својој средини, и Вишњу, студенткињу која се бори против друштвене неједнакости. Да ли се ишта променило 100 година касније?

Где престаје чачанска књижевна критика, а почиње чачанска стварност… Нема потребе за даљом интерпретацијом романа, јер даља фабула није суштински везана за Чачак, па се једна чачанска књижевна критика ту мора зауставити. Чачак у „Чедомиру Илићу“ је приказан као тип провинције, простор који у себи сабира све особине једне затворене и заостале средине, и чини ми се да га млади Чачани и дан данас тако доживљавају. Читав век после изласка овог романа, слика Чачка у њему и доживљај савременог читаоца из Чачка, по много чему сличног главним јунацима романа, исти су. Из ове подударности могу се извести два закључка: један је да је Чачак безнадежно затуцан, и да вреди живети само у престоници, или, што је алтернативни закључак, да је разочарање сопственим градом сасвим неоригинално осећање, нешто што је саставни део младости, потреба да се живи у окружењу за које мислимо да може да испуни наша очекивања од живота. Ако је други закључак тачнији, онда су тачне и следеће тврдње: те наше наде и очекивање плод су моде, саображености духу

времена. За српску омладину са почетка двадесетог века било је типично да се одушевљавају руским социјализмом (што се Вишњи дешава после познанства са Чедомиром), као што је данас типично да млади љубитељи рок музике покушавају да копирају у ставу и облачењу америчке узоре, баш као што и Вишњу у роману другови социјалисти ословљавају са „Вишња Лазаревна“, и пију чај, да би што више личили на своје идоле. Ова паралела говори још нешто: у савременом друштву, а то важи за друштво у коме постоје масовни медији (Вишња је читала београдске новине док је привремено била у Чачку, ми гледамо београдске телевизије) свет око нас почињемо да гледамо туђим очима. Као што је Вишња пре упознавања са Чедомиром и идејама њеног доба гледала на свет имала неке друге идеје, тако данас млади, после сати и сати одгледаних холивудских филмова и одслушане поп музике, почињу да гледају туђим очима, очима тржишта. Затим, после промене мишљења, долазе захтеви: попут

Вишње којој у Чачку смета што њен положај као жене није онако слободан као што је у њеном студентском друштву, тако и нама смета што у Чачку нема онога чега има на телевизији, или онога што има у савременом Београду, од женских права па до понуде у биоскопима. У тим захтевима, колико год могли да буду оправдани и разумљиви, има нешто што показује да иза њих не стоји потпуно разумевање. Зато предлажем нешто сасвим невероватно: погледајмо Чачак и свет у њему чачанским очима. Чачак је заостао управо зато што његови житељи инсистирају да у њему буде што више Београда, Лос Анђелеса, Москве, Париза, па се онда дешава да за десет година буде онде где су ови градови били пре две деценије. То је најбољи пут да од града са огромним туристичким, културним и привредним потенцијалом направите комичну провинцију у којој живе само они који се још увек нису одлучили да живе негде друго. Шта добијамо овим понављачким ставом: ко може да живи у велеграду, отићи ће

тамо, а ко не може, трудиће се да макар део велеграда прекопира у Чачку, комично задовољан оним што има, успаван ставом да „не може боље“. Уместо тога, треба изабрати предности Чачка: мирноћу, могућност да се живи са много мање новца него у Београду, близину одмаралишта, слободу од губљења времена у градском превозу... Зато је битан роман „Чедомир Илић“ Милутина Ускоковића. Ретко које књижевно дело има такву моћ да и после 100 година имате утисак као да је писано за вашу генерацију. Међутим, тај утисак, који од заплета романа формира специфичан образац који се препознаје у животу читаоца, тера вас да се запитате: колико оригиналног има у вама, а колико сте само део једног природног процеса који има свој смисао само у одређеном делу живота? Јер, као што је паланачка варош заробљена у својим схватањима, тако смо и ми у митовима савременог друштва, гледајући на Чачак кроз екран телевизора, попут Вишње, која је, седећи на прозору куће, чежњиво пратила Београдску штампу.

Чачак кроз векове

повеља Твртка I-пример материјалног извора

Ко су творци историје? (први део) Војин Малетковић

Одговор није победници, мада би многи рекли управо то. Истина је да и побеђени имају „своју верзију“ истине, само што она углавном није призната. Постављено питање се односи на фамозне историчаре, односно оне који пишу књиге, уџбенике и који нас уче историју. Јасно је да то нису само „професионални“ историчари, тј. они који су се школовали за тај посао, већ да често то чине и људи различитих профила. Наравно, не постоји никакво затворено занатско удружење историчара, па због тога је скоро свакоме дозвољено да пише и да реконструише по својој процени, што некад доводи и до забуне. Серија текстова која ће излазити под овим насловом покушаће да широј чачанској јавности представи историчаре који у овој средини обитавају, а који својим трудом чувају од заборава, али што је још важније на један критички начин преиспитују, догађаје из прошлости. Мало се зна о овим вредним делатницима. Њихов литерарни опус je познат само малобројним „књишким мољцима“, док омладина претежно нема представу да ти људи уопште постоје. Е па, постоје. Нису чак ни досадни, а ни књиге које пишу нису само сувопарне. Нису ни дебеле. Велике већ јесу, као што су велики људи и њихови писци. Представљање „носталгичних чувара Чачка“ почиње описом „алата“ и „материјала“ које користе.

споменик Титу-пример материјалног извора

римски шлем-пример материјалног извора

Материјал Материјал даје директан одговор на питање на основу чега се пише историја. Основни материјал историчара се дели на изворе и литературу. Извори су најзначајнији за историчаре и представљају његову „везу“ са прошлим временом. Међу њима такође постоји подела на два битна дела, а то су: писани и материјални.Саме речи одређују врсту извора које имају подједнак значај за реконструисање одређеног историјског периода. Писани извори су углавном списи и документи који су нам преостали од стране савременика који су живели у прошлости. На пример, ако је неко од генерала из Првог светског рата водио дневник, он представља првокласни извор за боље разумевање великих сукоба. Проналажењем материјалних остатака највише се баве археолози. Посебно су значајни за старије периоде, када није било довољно писаних остатака, мада је основна дефиниција историје да она не постоји без писаних речи. Реконструкција периода пре писма је препуштена неким другим наукама. Литература представља сва озбиљна дела која су историчари писали о некој одређеној проблематици. Ако желите да разумете Европу између два светска рата узећете „Време нетрпељивих“ Андреја Митровића, а исто ће урадити и историчар који, на пример, проучава Француску у том периоду. Никако није препоручљиво само преписивати из литературе, тако се постаје компилатор.

римски шлем-пример материјалног извора

Алат Сваки озбиљан занат захтева квалитетан алат који би олакшао рад. У случају историчара он је имагинаран и одређује његову вредност. Критичко мишљење и анализа материјала, као и стил писања, производ су индивидуалног квалитета појединца и углавном се не могу научити, мада неки принципи постоје. Поређење различитих извора, суочавање мишљења, више начина посматрања истог догађаја, све то представља проблем за аутора, а од његовог умећа зависи колико ће веродостојан бити опис. Јер једни чин називају ослобођење, док други освајање. Једни кажу цензура, други превентива. Све треба правилно извагати и назвати правим именом да не би дошло до критика и оповргавања написаног дела.

И би књига Тако настаје историјска литература. Не историјски роман, то је друго штиво. Поједностављен и пластичан опис процеса стварања је неопходан за упознавање стварних личности и представља добродошлицу у свет чачанских историчара...

Касица прасица

Биће боље (мало) сутра Стефан Проловић

И тако, преступна 2012. година је прошла. Дуго ишчекивана, нова 2013. година доноси нове почетке и нове наде у боље данас. Али зашто не рећи ону очекивану фразу – боље сутра? Е па, касно је до сутра, али стварно је касно. Очекују се инвестиције, обећавају се нова радна места, а наши суграђани су и даље незадовољни. Губитак стрпљења је све присутнији, множи се број оних који срећу траже у причама о времену када се лепше живело јер им оваква реалност никако не може обезбедити потребан осећај задовољства и ентузијазма. А стварно лепо звучи то популарно – боље сутра. Колико смо се тога наслушали, надали а неки се чак и данас још увек надају када то чују. Сведоци смо свакојаких поскупљења, нових дажбина и обавеза различите природе. Али добро сад, на све то чује се и да су плате порасле за неких 300 до 500 динара у поређењу са претходним месецом. Значајно заиста.

Свима добро познати појам просечне потрошачке корпе вероватно није у потпуности јасан. Наиме, она се односи на производе које чине: храна и безалкохолна пића, алкохолна пића и дуван, одећа и обућа, становање, вода, струја, гас и друга горива, намештај, опремање домаћинства и одржавање, здравство, транспорт, комуникације, рекреација и култура, образовање, ресторани и хотели и остала добра и услуге. Процењено је да те производе купује типични потрошач у четворочланом домаћинству од своје плате. Код нас је просечна плата нижа за више од 10 000 динара од вредности поменуте корпе. Гледано кроз висину просечне зараде, присутне су велике варијације између градова и општина у оквиру градова. То је и показатељ развијености неких делова наше земље односно неразвијености других.

Сам Чачак у свему томе некако плива, више што мора него што му се тако хоће. Ипак, наш град је поред општина Обреновац и Оџаци, једини град који је од стране Националне службе за запошљавање награђен. Наиме, Чачак је кроз разне локалне планове у 2012. години запослио 188 људи и тиме дао највећи допринос запошљавању за шта је добио ово ,,ласкаво“ признање. Узевши у обзир податак да на територији Србије има више од 200 000 незапослених млађих од 30 година, сами процените колико је велики допринос број од 188, што је тачно 0, 094% од поменутих 200 000. А колико процената је то од укупног броја незапослених не желимо ни да рачунамо, да не бисмо били толико непристојни. Када смо већ на терену бројева да искористимо прилику како бисмо изнели још неки податак. У Чачку је, гледано само у 2012. години порастао број незапослених. На крају 2012. град је имао 10 589 запослених што је за 300 мање него на почетку исте године што даље значи да је запошљавањем од 188 људи град успео да ублажи пад незапослености. Знајући и то да према последњем попису Чачак има укупно око 113 000 становника број запослених од 10 589 је још један алармантан сигнал да под хитно треба нешто предузети како би се тај биланс поправио на боље. Од укупног броја запослених у Чачку је запослено 5 917 жена, док је остатак од 4 672 особа мушког пола. Дакле, жене држе Чачак у животу јер их 1 245 више ради од мушкараца.

Сама структура запослених је веома шаренолика. Први степен стручне спреме тј. људи са четири разреда основне школе који су запослени чине 15,3% укупног броја запослених. Са IV степеном стручне спреме што представља завршену четворогодишњу средњу школу је 30,4%, са III степеном стручне спреме што је завршена трогодишња средња школа је 28,8% док је специјалиста (VII/1 степен стручне спреме) око 8% укупног броја запослених лица. Анализирајући ову структуру можемо доћи и до проблема образованости становништва, али се том темом сада нећемо бавити мада напомињемо да ни ту, нажалост, не стојимо добро. Трговци, економисти, медицинари, обрађивачи метала, механичари и машинисти, прерађивачи хране и пића су најзаступљенија занимања у Чачку. Кратак списак са тренутном тенденцијом додатног скраћивања. Генерално гледано, нисмо у прилици где можемо да бирамо једну или неку другу опцију. Град смо који има само један пут, па од ове зиме, пролећа и тако редом треба да се држимо чврстог курса у борби са данашњицом. То би значило да би требало поставити темеље неких нових фабрика, започети производњу, запослити људе, подићи им морал таквим стварима од којих ће опипљиве користи имати и град и његови грађани. Извор информација: Национална служба за запошљавање (НЗС)

Културни нокаут

Заshто униshтаwамо језик?! Jована Василић

Светски Дан матерњег језика обележава се 21. фебруара. Шта се дешава у међувремену? Колико се трудимо да у свакодневном говору уместо шопинг кажемо куповина, уместо океј - у реду? Шаљемо текст без кукица на словима, па када желимо некога да поздравимо, наша порука гласи „Цао“. Лол, втф, бфф и остале скраћенице се не могу изоставити, јер у супротном не бисмо били „ин“, а када се додају и понека слова која у нашем језику не постоје, попут w, е онда смо скроз на скроз „тренди“! Зашто?

„Нисмо посетили тај хепенинг јер смо се дружили са селебритијима на другом кул партију“, колико пута чујете реченице сличне овој, пре свега у неким домаћим емисијама? Али, не само телевизија, сви медији - од филмова преко изјава јавних личности до друштвених мрежа - као да не могу без употребе „нових“, „модернијих“, а заправо позајмљених речи. Од када постоји потреба за употребом туђица, ко нам намеће таква „правила“, какве то последице доноси...? Одговоре на нека од ових питања дала је Марина Милошевић, професор српског језика и књижевности у Техничкој школи.

Од Вуковог времена... „Од времена Вука Караџића смо били принуђени да употребљавамо стране речи за које немамо адекватне синониме. Међутим, у последње време језик је све више оптерећен страним речима, пре свега, речима из германских и романских језика, с обзиром да су они све присутнији и у настави, али и у свакодневној комуникацији“

Како то утиче на српски језик? „Квари језик, а сваки народ и свака нација би требало да се бори да сачува сопствени језик и културу. Ми смо некако склони помодарству, па смо све што је страно некако уградили у наш језик. Данас људи све више употребљавају чак и скраћенице из енглеског језика, такозвани „сленг“, којим нити негују српски језик, нити правилно употребљавају речи из енглеског, италијанског, шпанског... језика“

Ко нам намеће потребу за употребом страних речи? „Највише медији. И водитељи и политичари, сви људи који се нама обраћају преко медија, често употребљавају стране речи. То би се донекле могло оправдати и бирократским стилом, да они можда желе да замагле неку истину, с обзиром да просечан слушалац, гледалац не разуме неке од термина које они користе“

Неке од грешака које се често провлаче кроз медије су: ПРАВИЛНО Веома мало, веома лепо Данас се одмарамо Реч је о новом закону Видећемо се сутра

Постоје ли неки позитивни примери употребе страних речи? „Свакако, јер постоје предмети, појаве и ствари за које немају речи из српског језика, па их морамо усвојити и користити. Такви примери су јорган, јастук и ћебе, турцизми за које не постоји наша реч. Такође, морамо користити и речи за техничке уређаје, који су као такви дошли, тако се зову и тако их морамо памтити. Ту су и термини из страних речи, које користимо у наукама. Осим што немамо адекватне речи, неким од тих термина ми богатимо сопствени језик, али свакако не у мери у којој то данас постоји“

Последице употребе туђица? „Сиромашни су језик, писменост и култура које је изградио и чувао српски језик. Стране речи и страна правила могу нам уништити и језик и правопис, а на тај начин можемо изгубити и део сопственог идентитета“

Правопис кошта У једну смс поруку, уколико је пишете без кукица на ћ,ч,ш.. стаје 160 карактера (слова, знакови, размак), али уколико пишете на регуларној латиници, или ћирилици може стати максимално 70 карактера. То су светски стандарди, а ви, уколико напишете: „Ošišala sam se na paž, a mislim da ću se ofarbati u neku zlaćkastu boju, ali ću sačekati

НЕПРАВИЛНО Јако мало, јако лепо Данас одмарамо Ради се о новом закону Видимо се сутра

da se i moja sestra podšiša”, то ће вас више коштати него: „Osisala sam se na paz, a mislim da cu se ofarbati u neku zlackastu boju, ali cu sacekati da se i moja sestra podsisa“. У сваком случају и то је боље од: „Ooo wtf! Paz mi je ekstra, znaci lol! Cekam sestru, pa cemo baciti i neku zlatnu boju owo-ono!“.

Фема је постојала и пре телевизије Очигледно је да су нам телевизија, штампа и радио наметнули доста туђица, да су нам друштвене мреже и савремена технологија у језик уметнули скраћенице попут ОК, НЗМ, ВРВ,... Међутим, не можемо заобићи ни чињеницу да је потреба, пре свега за коришћењем страних речи постојала и пре оволиког утицаја медија. Некада, тиме су се означавали стил и моћ. Свака „покондирена тиква“ попут Стеријине Феме тежила је томе да у свој речник уврсти и по неку страну реч, јер тако је више „ноблес“, а онда са „пола грамитике“ куди друге, баш као што она чини: „Не знам, не знам како ћу те воспитати: француски не знаш, не знаш правити компламенте, а колика си сад те морем од азбуке репарирати!“. Али данас, шта нас наводи да поред богатог матерњег језика ми као сунђер упијамо сваку страну реч, све њене скраћенице, да заборавимо и ћирилицу, а онда скратимо латиницу избацујући ћ,ч, ђ, ш... и тако у круг? То није ноблес.

Културни нокаут

Српски ,,Господар прстенова” Стефан Пајовић

Управо овако већина критичара, али читалаца, назива Тешићеву трилогију „Косингас”. Иако се аутор не би сложио с овим поређењем, чињеница је да је прво аутентично српско дело епске фантастике потекло из пера једног Чачанина.

Александар Тешић је свој литерарни првенац и прву књигу серијала, „Косингас – Ред змаја” објавио 2008. у издању издавачке куће „PortaLibris” из Београда. Годину дана након тога уследио је други део: „Косингас – Бездањ”, а недуго затим и књига која затвара трилогију, „Косингас – Смртовање”. Прва књига, „Ред змаја”, је издата и на енглеском језику, у преводу Љиљане Раденковић, што је још један доказ популарности ове врсте фикције. Главни протагониста, али и наратор, у сва три дела је монах Гаврило, витез Реда змаја, тј. косингас из наслова, који путује Србијом са Краљевић Марком како би зауставио хорде самог ђавола. Помоћ добијају од кнеза Лазара који влада из Крушевца, док се пресудна битка одиграва на

Хомољским планинама и описана је чак на педесет страна, што је чини једним од најисцрпнијих описа неке битке у нашој књижевности. Један од топонима у „Смртовању” је и планина Вујан као место где се налази „Дрво света”, изабрана због своје сличности са Рујан, центром словенске вере на северу Европе. Иначе, како нам писац открива, иза наслова „косингас” крије се прича о трачком свештенику из 5-6. века пре н. е. који је својим сународницима говорио да ће направити лестве од злата и попети се до њиховог бога Сбелсбурда ако га не буду слушали, што значи да је поседовао огромну моћ, управо онакву каква приличи једном титулару Реда змаја – првог међу једнакима. Само се из овог штурог заплета може закључити да је аутор помешао хришћанство са словенским коренима нашег народа и кроз многе обичаје који се упражњавају и дан-данас, показао њихову нераскидиву везу. Управо из овога разлога

наилазимо на чудну мешавину словенских имена и ликова из српске историје, попут Марка Краљевића, као покушај аутора да створи један потпуно нови свет попут Толкинове Средње земље. За разлику од Толкина, који своју трилогију пише на основу ратних искустава, Тешић грађу и мотиве проналази у разним крајевима Србије, коју је планинарећи обишао готово целу. Тешић је прошле године објавио роман који се бави сличном тематиком, „Змај и ждрал”, чија се радња збива пре радње „Косингаса” и представља први део саге о Милошу Обилићу. Наставак се очекује овог пролећа, у издању већ поменуте издавачке куће. Градска библиотека „Владислав Петковић - ДИС” га је сврстала у завичајне писце, што он свакако јесте, а шта Тешић осећа према Чачку, најбоље да вам каже он сам: „Знате, по једном старом веровању, човек када се разболи, лек може да нађе само у свом родном месту”.

Кратка биографија: Александар Тешић је рођен 1961. године у Чачку, али се већ након три месеца његова породица сели у Београд јер му је отац добио посао у Министарству иностраних послова. Како му је отац био дипломата, Тешић се често селио: Египат, Мексико и на крају Француска, одакле се и вратио у Србију, док су његови родитељи наставили да путују. Одувек је волео историју и митологију и почео је да пише још у детињству, и студирао је права. Данас ради као преводилац на РТС-у, и живи са породицом у Београду.

,,Jeдан на два”

Игра звана Милан Ристановић „За чим ћете наjвише жалити?“, питали су новинари једног од највећих нападача 20. века, када је у 32. години због повреде објавио да завршава каријеру. Марко ван Бастен, човек који је освојио скоро све у европском фудбалу, им је одговорио: „Жалим једино што нисам све научио“. „Данас су се времена променила“, рећи ће вам пријатељ у кафани или у кладионици. Вероватно би уследила констатација: „Онај Роналдо гледа само фризуру да не поквари“ или „Све је то намештено, мој зет зна Микића, дерби је договорен, ја да ти кажем“. Да, фудбал је забава за милионе, уносан бизнис, рај за власнике кладионица и све је то мање или више тачно. Али ко је фудбал посматрао на тај начин, никад није и неће постићи ништа! Реч је о игри, јер свако може победити, јер можете стећи велика пријатељства, јер уживате док сте у њој, јер је може свако играти... Ма знате и сами јер је волите. Што бих вам ја о томе причао. Ја ћу вам рећи да је изузетно захтевна (покушао сам и није ишло), да се састоји из хиљаде детаља, да иако сте најталентованији фудбалер у школи можете завршити као возач камиона, да су препреке бројне и да је тешко, али да је задовољство док је играте толико велико да све то заборавите. Морате учити и радити, поштовати саиграче, тренера и фудбал, а онда ћете успети, можда. У наставку следе анегдоте, које су највећим делом истините, а чији детаљи откривају неке споредне елементе који прате игру звану фудбал:

- Тог момка сам упознао у малој школи фудбала, док смо као деца заједно тренирали. Добар и паметан момак, још бољи играч, велики потенцијал. Рано су га запазили тренери и фудбалски радници (скаут би овде можда била иронија) већих клубова, па је као кадет прешао у највећи клуб нашег града. Био је стандардан и добар у тиму, повремено смо одржавали контакт током средње, док сам му касније изгубио траг. Једне вечери у Београду, при повратку из града, сретох га у градском превозу. Сетили смо се играчких дана и мало оговарали бивше саиграче. Углавном су сви нешто студирали, док је пар њих играло у локалу и успут физикалисало. Таман хтедох да га питам где је прешао, кад ми он показа једну зграду: „Ено видиш, ту сам сад у петак прскао против буба“. Остао је добар момак, само је сад био студент и играо фудбал са екипом из дома. април, 2012. година, Вождовац, Београд

фудбал - Аутобус је рано ујутру путовао за Београд. На првој станици уђоше два скромно одевена, старија човека, носећи мање ранце. Претпоставио сам да је реч о сезонским радницима, који су ето кренули на грађевину. Да, нисам размотрио снег и велики минус у фебруару, уосталом, вероватно их не бих ни приметио да не седоше у близини и започеше разговор о најзанимљивијој теми на свету (или можда само мени): „Расправа о тактичким идејама прволигашког тренера Миловановића, сумња у одбрану која стоји у линији, критике о поменутом стручњаку, који је по њима добро играо само против нападачких екипа...“ Ма као да сте мог професора српског из средње сместили у кочију са Волтером и Бајроном. Два симпатична радника су заправо били фудбалски тренери који су кренули на полагање ФИФА про лиценце. Обојица су били тренутно без ангажмана, а не тако давно, они су у различитим периодима водили највећи клуб из нашег града, са променљивим успехом. Сећам се, такође, да су водили још неке клубове, као што су „Металац“, „Јавор“, „Колубара“... То је профил тренера чест код нас, који подразумева дисциплину, искуство и кратак век трајања. Циљ је увек побећи од стереотипа, а за њих то је значио повратак у школске клупе. фебруар, 2009. година, Љубић, Чачак

- Били смо те, као и многих ранијих вечери, код „Горише“, оснивач нашег часописа, наша два ортака и ја. У огромној сали „Sony“ клуба, пуној дуванског дима, спрат изнад „Удружења комуниста“, играо се нови „Pro evolution 6“, заразна и никад превазиђена игра. Телевизор до нас, ни мање ни више, актуелни фудбалски репрезентативац. Шта је он тражио у јеку сезоне у Чачку, ми смо претпостављали, али хајде да то појасним читаоцу. Тај окретни полушпиц, претеча Шћеповића (обојице), успео је да добије позив у репрезентацију и заигра на светском првенству те године. Шалу на страну, препоручиле су га заиста добре партије у једном немачком прволигашу и неколико голова и асистенција у мечевима репрезентације. Међутим, након незапажене роле на првенству света и тихог прелазног рока, уследила је препирка о висини плате, те селидба у аматерски ниво по казни строге немачке управе. Након „Горише“ и пар турбулентних сезона, овај момак је нашао ритам и наставио да забија голове. Могуће да је у међувремену научио и да игра „pes“. новембар, 2006. година, Чачак

,,Jeдан на два”

Упорност се исплатила Милица Брковић

С правом можемо рећи да је Чачак град спортских великана. Са обала Мораве потекли су многи кошаркаши, фудбалери, тренери. На њихове успехе смо навикли, а кад нас обрадују неком медаљом, шепуримо се и подигнуте главе изговарамо : „Ако нисте знали, долази из Чачка.“ Међу тим успешним спортистима налази се и наш паратриатлонац Лазар Филиповић.

Паратриатлон представља дисциплину која се састоји од пливања, вожње бицикла и трчања. Такмичари у тандему пливају на 750 метара, затим возе бицикл 20 километара и трче 5 километара. Током пливања такмичар је са својим ,,пилотом“ везан за скочни зглоб, затим заједно возе тандем бицикл, а током трчања везани су за ручни зглоб. Тандем бициклизам представља бициклизам за особе које слабо виде, при чему напред седи особа која добро види, а позади она која слабо види. Лазар Филиповић је апсолвент на Вишој школи за физиотерапеуте при Медицинском факултету у Крагујевцу. Бициклизам је тренирао 10 година у БК „Борац“ из Чачка, а због студија своју каријеру је наставио у БК „Раднички“, где је возио две године. Члан је Клуба екстремних спортова из Крагујевца. На предлог славног бициклисте Миће Брковића одлучио је да се бави парабициклизмом. Лазар тврди да сада нема узора, а да је управо Мића Брковић био његов узор у најранијем детињству.

„На одустајање ниједног тренутка нисам ни помислио, јер се следим изреком ,,Бол је привремен, одустајање је заувек.” Велику подршку ми пружа моја породица и мој факултет“, изјавио је наш суграђанин. Након златне медаље на Европском шампионату у Шпанији 2011. године и сребрне на Европском шампионату у Израелу, Лазар је својим одличјима придодао и сребро са Светског првенства које је одржано на Новом Зеланду. Такмичење предвиђено за особе са инвалидитетом је одржано у октобру прошле године, а заједно са својим ,,пилотом“ Марком Павловићем, наш суграђанин је освојио друго место. У конкуренцији је било укупно 109 такмичара и такмичарки из двадесет једне земље. За Србију је ово био историјски успех. Нашим паратриатлонцима је велику подршку пружила компанија „Mozzart“ која им је и омогућила одлазак на Нови Зеланд. „После победе сам се осећао веома поносно, јер сам показао да је јасан циљ велика мотивација и велики покретач. Непосредно пред такмичење сам задобио повреду ребра, ручног зглоба и истегао лигаменте рамена што је за мој спорт, посебно пливање погубно. Превелика жеља је допринела да се изборим са повредом и да свој дуготрајан труд прикажем на светској сцени“, додао је вицешампион. Прошле зиме, млади Чачанин је имао јединствен спортско – медицински подухват истрчавши 10 маратона (укупно 42 км и 200 м) за десет дана, што је било вредно Гинисовог светског рекорда. Лазар је био кандидат за одлазак на Параолимпијске игре у Лондону за бициклизам, али стицајем околности није отишао. Да подсетим, он је државни првак у овом спорту од 2007. године.

Пети елемент

Сиђи до реке За све године бављења архитектуром и сопственим животом, схватио сам једно. Све што сам постигао, постигао сам захваљујући људима око себе. Многи ово никад не схвате. Често можете чути: „ЈА сам ово...“ или „ ЈА сам оно...“. Ништа ТИ ниси, ако нема људи за које радиш, или са којима радиш, или због којих радиш или који раде за тебе. Емпатија или „саосећање“ са другима ствар је опстанка друштва. Као што нећете певати на сахрани или се „мрштити“ на неком весељу, тако не треба ни да живите и радите САМО за себе. Паметни су рекли да права срећа и задовољство долази када почнемо да живимо за друге. Због чега ово пишем? Зато што сматрам да свако треба понекад да уради нешто од чега не очекује никакву корист, једноставно, да помогне. Захваљујући интернету сазнао сам за покушаје нашег суграђанина, Ивана Крунића, да окупи и организује људе на уређењу и чишћењу обала Мораве. Шта он има од тога? Вероватно само жуљеве. Трамвајџије су преузеле на себе скупљање онлајн подршке за пројекат, који делом видите и овде. Она је неопходна за озбиљан дијалог са представницима власти, и они то раде из убеђења, добре воље. Сви су дали неки свој допринос. Замислите кад би људи на власти одреаговали на сличан начин и уважили потребе грађана. Мало пре својих потреба, наравно. „...И живели су дуго и срећно...“ обично иде на крају оваквих прича.

С обзиром да сам бајку испричао... „сад мало она“... Морава. Пројекат је настао као последица три значајна недостатка Чачка: одсуства непосредног контакта града и реке, одсуства садржаја за младе на отвореном и отуђености људи. Темпо живота и информатичка револуција довели су до специфичних међуљудских односа. Имамо на стотине „пријатеља“ од којих многе никада нисмо ни видели у стварном животу, само на монитору. Ово је покушај да дружење преселимо из собе на отворено, у природни амбијент, и да виртуелни контакт заменимо физичким. Шта Чачак нема, а добио би овим уређењем? Нема сплавове, скејт парк, забавни парк за најмлађе, интернет парк, летњу сцену, уређен прилаз реци. Зашто баш ови садржаји? Зато што могу да обезбеде да током целог дана, целе године, овде неког има. Превише је пустих улица. Мислим да свима нама који у Чачку живимо треба доказ да смо „живи“, место где има живота, а то би могле бити овако уређене обале. Ово је моје виђење, а такође и виђење моје колегинице, Лане Селаковић. Надам се да ће се и друге архитекте ангажовати и да ће се расписивањем конкурса, за овај или неки други део града, одабрати најквалитетнија решења и уважити сва мишљења. Од мене толико. Ако иницијатива уроди плодом, дружићемо се још. Василије Браловић, архитекта

Пети елемент

Мала-велика породица у Гимназији Jована Василић

,,На пробама сам увек уживао јер поред сталног вежбања било је и стално дружење, како са осталим члановима хора, тако и са професорком. Цео тај период ми много недостаје”, каже Душан Веселиновић, бивши ученик Гимназије и члан гимназијског хора. Душан није једини који овако мисли. Сви који су прошли кроз то искуство, од 2000. године, када је Мирјана Јаневска, професор музичке културе, почела да води хор, памте га баш као и он. Хор је данас активан, тренутно броји педесет чланова, а осим ученика Гимназије придружили су му се и ученици средње Музичке школе. Пробе се углавном одржавају уторком и петком, али због ангажованости са стране пробе су и викендом. „На нашем репертоару је духовна музика, коју смо допунили са блоком етно песама као и са популарним забавним“, каже Јаневска. Неке од песама које овај хор изводи можете чути и на you tube - у од „Алилује“, „Химне Светом Сави“ преко „Густа ми магла паднала“ па до „Stand by me“. Ангажовани су за Дан Светог Саве, свечану доделу диплома матурантима Гимназије и Економске школе, за Дан града Чачка, Богојављење,... „Део хора је у децембру певао за

Дане вртића популарне песме из цртаних филмова, као и дечије песмице заједно са малишанима“, додаје професорка Мира. Партитуре за хор пише бивши ученик Гимназије, Владимир Пауновић. „Сваке године број чланова се повећава, ученици су заинтересовани, јер је пре свега добра атмосфера и дружење. Функционишемо као једна „мала-велика“ породица“, истиче Јаневска. Пошто је члановима хора ово ваннаставна активност Јаневска каже да им „треба мало више времена да увежбају песме, али постижемо све да уклопимо са обавезама“. Међутим, сваки труд се на крају полугодишта награди журкама и излетима. С обзиром да живимо у времену када су најпопуларнији они са најмање музичког талента, и они са најмање квалитетних песама, неизоставно питање за Јаневску било је и како је она генерално задовољна музичким укусом чланова хора, на шта одговара: „Углавном се слуша рок, поп... и ја сам као музички педагог задовољна њиховим музичким укусом!“.

Већ тринаест година хор функционише складно, на пробе се долази са уживањем, Мира се памти као сјајан педагог, али пре свега другар. Према томе, свако ко има имало талента за певање нека окуша срећу и проба да постане члан хора. Ми, неталентовани, којима је Мира била само професор, музичко ћемо памтити по чувеном питању: „Шта је опера?“. Ви, талентовани, још увек имате могућност да се за пар година, кад завршите Гимназију придружите Душановом мишљењу – „Мира је одличан и врло духовит и надарен професор. Сви смо са њом имали прави другарски однос без устезања. Мислим да је веома срећан онај ко је приватно има за пријатеља”. п.с. Опера је музичко сценско вокално инструментално дело.

Скејт у Чачку (други део) Милан Ћендић

Чачак и скејт парк Многи ће помислити, најзад се неко заузео за изградњу скејт парка, али мало нас зна да је то у Чачку врло цикличан процес. Наиме, сваке четири изборне године ми се обраћамо управи града, у нади да ће се неко ангажовати за пројекат. До сада су то све била лажна обећања, обећања људи који су дали своју реч, а ми, наивни клинци, нисмо тражили печат. Веровали смо им, а они су нас заборављали. Али колико год пута нас заборавили, ми не губимо наду да ће млади Чачани коначно добити прилику да се провозају по свом скејт парку. Чачак у последњих неколико година има проблеме са вандалима. И сами сте сведоци да ретко шта може да потраје, било да је то клупица, сто, или пак неко културно обележје, увек се нађе неко да их оскрнави. То су, нажалост, млађи деликвенти, за које родитељи немају времена, услед пуке борбе за опстанак. Скејт парк би дао нову могућност младима, које не привлаче регуларни спортови у нашем граду. Уместо да своју негативну енергију усмере на несрећни излог или фрижидер са сладоледима, они ће се празнити у жељи да достигну и престигну боље. Ко је возио скејт знаће колико је само енергије потребно да би се савладао. Тако да би имали случај да деца која не воле да уче, уместо на улици, време проводe у скејт парку са вршњацима. Наиме, свако ко је био у скејт парку знаће да је то место за дружење, упознавање других младих људи, а не само за вожњу скејта. Такође би се, град као град, стопио у једну целину, уместо свима нама познатих ривалстава између крајева, које сад не бих набрајао. Све је више младих деликвената, које треба склонити са улица. Због своје презаузетости услед економске кризе, родитељи су принуђени да раде више и више, док је времена за младе све мање и мање. Сви знамо да ће пре један покварити петоро, него десеторо поправити једног у том узрасту. Деца су остављена да лутају, траже себи нове идоле. Када родитељи примете да нешто не ваља обично је већ враг однео шалу. Децу је сто пута лакше покварити него поправити, зато им морамо пружити сваку прилику да израсту у људе на које ће се град поносити.

Пети елемент

Црно на бело У нади да ће се повећати шанса за изградњу дуго траженог скејт парка, као и да се пројекат осмисли професионално, млади возачи скејтборда и ролера су се обратили архитекти Милораду Обрадовићу. Пореклом из Чачка, Милорад тренутно ради на Архитектонском факултету у Београду. Он је, и сам некад возио скејт чачанским улицама, па је суочен са актуелним приликама. Који је твој мотив, и због чега се ангажујеш? „Некад давно сам био у истој кожи у којој се данас налазе млађи другари из Чачка, пошто сам се и сам бавио нама драгим спортом. Временом, остало је само сећање на мукотрпан рад и напор здружених скејтера и ролераша да би на неки начин импровизовали скејт парк. Често је било неразумевања са житељима, јер улице нису биле довољно широке за обе стране. Нико није ту погрешио, ни житељи ни деца која желе скејт парк. Зато разумем у којој су позицији и такође знам да ако се ми старији не потрудимо да им помогнемо, нико други неће“. Како је настала идеја за пројекат?

„Замисао је била да се идеја обликује кроз разговор са будућим корисницима скејт парка. У пројекту нисам учествовао као појединац, већ је идеја створена са освртом на потребе млађих генерација кроз разговоре са њима, и у односу на досадашња искуства. Као рођени Чачанин, имао сам и сам прилику да будем суочен са проблемом који је тренутан за присутне генерације. Како у ранијем периоду није постојала та „надлежна“ особа која би истакла наш конкретан проблем и недостатак града, заједно са креативним и способним људима, коначно смо у могућности да урадимо неке конкретне кораке који нису постојали у нашој младости. Пројекат је замишљен пре свега као наша дужност према остваривању потреба млађих генерација и града коме припадамо. У овом тренутку скејт паркови су изграђени у већини градова у Србији, док су у државама бивше Југославије присутни у скоро свим градовима“.

Како си замислио тај пројекат? „Као архитекта сам био суочен са неколико истих или сличних проблема. Често креативна решења нису могла да се пробију на светлост услед недостатка воље или средстава која се у другим земљама најчешће финансирају преко општине града. Предвиђајући сличан сценарио и за град Чачак, направљен је мањи договор са будућим корисницима тог простора да се скејт парк осмисли у минималним димензијама, а који обухвата све потребне елементе. Такво решење подлеже реализацији у две или три фазе, управо у зависности од начина финансирања. У првој фази је предвиђена изградња полузатвореног простора мањих димензија у коме би се налазили сви неопходни реквизити за комплетно учење и напредовање у спортској дисциплини. Надстрешница би у овом случају била од велике користи у разним типовима временских прилика, укључујући и директно сунце. У другој фази су предвиђени мањи земљани радови са скејт парком цикличне форме са линијама кретања и инвентарима предвиђеним према утврђеним стандардима. Такав модел скејт парка може да се финансира делимично од стране општине, али и од спонзора који би добили рекламну површину“. Који временски период је потребан да се пројекат реализује? „С обзиром на димензије целог парка и слободом реализације у две фазе, прва фаза изградње би трајала кратко. У случају да се са изградњом крене на пролеће, већ би на лето парк био функционалан. Завршетак прве фазе би омогућио вожњу, без обзира што би евентуално текла друга фаза изградње“.

Алтернатива Поведени дугогодишњим искуствима у покушајима да се издејствује изградња скејт парка, и немогућношћу појединца да се истакне идејом, обратили смо се удружењу за младе, „Алтернативи за Чачак“. Зашто сте одлучили да подржите овај пројекат?

Коју би корист град Чачак имао од таквог пројекта? „Као и пре, остала је присутна мисао да би се градњом спортских терена повећала активност младих. Спортске активности су увек биле начин да се квалитетно утроши време, што се тиче разних ствари, а Чачак је увек био град спортова и афирмисао се преко њих. Сматрам да је та прича веома подударна и што се тиче екстремних спортова. Затекао сам доста младих талената који би могућности, чију реализацију предлажемо, искористили на најбољи начин, те би град такође био поносан на њих. Једноставно је реч о садржајима које град има да понуди младим људима као опцију. У Чачку фали садржај, али свакако не бих истицао који су потребни или мање потребни, сви су потребни“.

„Сматрамо да је Чачку потребан скејт парк, јер у нашем граду не постоје никакви услови за вожњу скејта или ролера. Поред тога, то не би био само простор где би се окупљали скејтери, већ простор где би млади проводили своје слободно време на отвореном. Мислим да наше удружење може помоћи као формални заступник идеје“. Какви су изгледи за реализацију пројекта? „Тешко је са наше стране да процењујемо изгледе, али једно је сигурно, да ако се ангажујемо у што већем броју свакако нам се повећавају изгледи за успех. Уз упорну, креативну кампању и борбу на свим фронтовима верујем да је циљ остварив“. У нади да ће наша општина изаћи у сусрет младим скејтерима и ролерашима, очекујем да ће се коначно размотрити све могућности за реализацију пројекта, како би се помогло и садашњим, а и будућим младим чачанским скејтерима да пронађу прави пут. Реализацијом пројеката биће задовољена многа срца, испуњени снови многима, како у Чачку, тако и у околини.

Пети елемент

Чачани се све више разводе Милица Максовић

Из године у годину, број склопљених бракова се смањује, број разведених повећава. Овај глобални друштвени тренд није заобишао ни Републику Србију, док је Чачак на самом врху са бројем несрећних бракова. Рекли бисмо да је прошло време када се на брак гледало као на моралну обавезу, и да нас очекују неки другачији трендови од оних на које су навикли „наши стари“.

Према подацима објављеним у Ozon press-у, у протеклој 2012. години, од укупно 615 парова који су изговорили судбоносно „да“, чак 200 завршило је на бракоразводној парници, уз веома ретка помирења на суду. У односу на 2010. годину, број развода је порастао за алармантних 30 одсто, конкретно на нивоу Републике Србије, сваки пети брак бива званично окончан. Ситуација у Чачку је и у овој области посебна, с обзиром да се разведе сваки трећи брачни пар, што је далеко изнад просека. Да се не ради само о прекидању

брачних односа, сведочи податак да је у односу на 2009. годину, у Чачку у 2011. години склопљено за око 20 одсто мање бракова. „Након две године везе, и брака од 9 година, од свега може се рећи да ништа није остало. Ништа, осим препаметног детета које је тек кренуло у школу. Прве свађе „ни око чега“ су почеле две године пре развода, а превазиђене су као бесмислене зарад очувања брака. Испоставило се да су и те како имале смисла. Одједном је клупко лажи кренуло да се одмотава, сваким даном све више док се није све открило. Неповерење је убица везе, а када се оно појави, тешко да може ишчезнути. Дуги разговори, кратак фитиљ, преиспитивање себе, па и неке тешке речи резултовале су коначном одлуком. Желела сам да се све заврши што брже и безболније, а у томе ми је много помогла подршка породице. Остале су последице, јер мање верујем

људима, опрезнија сам. Сада, две године након развода, драго ми је што сам имала храбрости и снаге да све окончам. Захваљујући својој породици, и потпуној посвећености детету, могу рећи да сам започела нови, миран живот“, прича нам 38-годишња Јадранка, која је после дугогодишње љубави „окренула нови лист“ у свом животу. Освртом на своју околину, видимо да је све већи број младих који исхитрено улази у брачне заједнице, чија се судбина за веома кратак период може предвидети. У мањим срединама млади, уколико не оду у већи град на студије, почињу живети „пуним плућима“. Нема више школе да гуши својим обавезама, па се стога живи за викенд, који би требало искористити за најлуђи провод. У тих наредних пар година, амбиција младих девојака се своди углавном на „шта обући, обути, који соларијум посетити, у који кафић отићи“.

Како то обично бива, и овај начин живота прерасте у навику и оптерећење, па су потребна нека нова збивања да се освежи сваки нови дан. Тај период обележава склапање бракова „са оним правим“, остајање у другом стању, а кад се схвати да ни то није истински извор среће и задовољства, долази до пада опште животне енергије и амбиције. Према подацима Републичког завода за статистику, за регион Шумадије и западне Србије, више младих девојака него мушкараца, улази у брачне воде. У 2011. години, укупно 759 младих жена узраста 16-19 година, скоро десет пута више него мушкараца, пронашло је срећу са брачним партнером. Овај тренд се делом може објаснити већом економском зависношћу жена у тим пределима, које решење виде удајом „за добру прилику“. Примећен је тренд све краћег трајања брака, али наша земља не располаже систематичним подацима о томе ко се најчешће разводи, људи каквих профила, образовања, погледа на свет. Мада се као најчешћи разлог наводи трајан и озбиљан поремећај односа међу супружницима. Питали смо нашег суграђанина, 23-годишњег Александра Радовановићa, који је његов став према брачној заједници и животу у двоје. Мало затечен и изненађен питањем, али

истовремено са вером у успешан брачни живот, каже: „Мислим да је брак и уопште живот у двоје једна веома велика и лепа ствар. Нешто што једноставно свако од нас једног дана, када дође време за то, ишчекује, прижељкује. Исто тако, мислим да са собим носи доста одрицања, али је за успех потребно узајамно поштовање и поверење, уз што више договарања и приче о могућим проблемима. Без тога, брак нема никакву функцију.“ Такође, Александар верује да су „... деца као плод велике љубави пожељан догађај, али када за то дође време...“ истиче да „..у данашње време све више „деце“ прави децу, па се зна да је и исход таквих веза или бракова развод.“ Сведочимо постојању нових образаца понашања у свим сферама друштвеног живота, тако све већи број парова институцију брака мења кохабитацијом, као животом у двоје „без папира“. Евидентно је да су се неке ствари у односу на прошлост промениле. Улазак жена у сферу рада води њиховој економској независности и еманципацији, па све већи број њих не тражи решење удајом. Дошло је време када развод није табу тема за избегавање, када је брак ствар избора, а не ствар обавезе. На нама је да се боримо са последицама и предностима које доноси, и ишчекујемо какве трендове нам доноси неко ново време и поглед у будућност.

Пети елемент

Играјмо се... Бојана Јовановић

Хвата ли вас носталгија када се сетите детињства? Да ли сте стрепели сваки пут шта ће родитељи рећи када им тражите нову Сегу, Нитендо, тетрис, Барбику, лопту? Иако је све било склапано и прављено у Румунији или Кини, а продавало се на тезгама на пијаци или улици, све те играчке су „имале душу“ (па наравно када су узеле нашу). Све до краја педесетих година прошлог века, играчке су најчешће правили родитељи, али и деца. Правили су их од материјала које су имали при руци, од своје умешности, маште и љубави. Кућице за птице, штапови за пецање, звечке, крпане лопте (крпeњаче), лутке од различитих материјала... Како је време пролазило и начин живота се мењао, тако су се и лутке прилагођавале својим корисницима. Савршене, раскошних хаљина и фризура, порцеланске лутке. Затим нам се представио класични, неуништиви и непревазиђени Меда. Онда је дошла на ред, наравно и Барбика и њен вољени Кен. Данас Брац лутке и Лалалупси лутке. На први поглед, права еволуција.

Некада смо се играли жмурке, јурке, шуге, труле кобиле, јањине, између две ватре, ластиша, фоте, кликера, школице, фризби, бадминтон, зуце, иде маца око тебе, шири шири, ринге рингe раја, ћораве баке, шарених јаја, залеђеног чике, на слово на слово, глуви телефон, каладонт... Крајем двадесетог века игре су почеле битно разликују од некадашњих. Рачунарска технологија ушла је у свет дечјих игара. Игра се комерцијализовала а компјутерске игрице су постале најважнија игра. Да ли знате име најславнијег италијанског водоинсталатера, који је деведесетих широм света био познатији чак и од Мики Мауса? Наравно, то је Супер Марио, са којим смо се борили против злих печурака, корњача и змајева, како бисмо ослободили његову принцезу. Данас се дете хвали како је је разбуцало бесног убицу или је из прве оборило снајперисту на крову. Какве су то игрице? Дете их описује као екстра, кул, супер,врх, хит. Такве игрице данас играју наши основци.

Сети се: Сви имају нешто да кажу када их питате о играма и играчкама: Љубиша, 76 година, пензионер „Као дете највише сам волео да играм фудбал. За игру смо користили крпењачу. Све моје играчке сам углавном правио. То су биле воденице на барама, штапови за пецање, а често смо се играли и четника и партизана“. Зорица, 43 године, учитељица „Уживала сам у игри са луткама. Биле су гумене, имале су лепе хаљине и дуге косе. Сестра и ја смо и шиле одећу за наше лутке. Са другарима сам се највише играла каубоја и индијанаца“. Тамара, 22 године, студент „Највише времена сам проводила у игри са сестром и другарима из краја. Кроз целу основну школу ластиш ми је био главна занимација. Волела сам када се сва деца из краја окупе и сви заједно играмо жмурке“. Коча, 7 година, ученик „Омиљена игра ми је фудбал са друговима. Ја сам правим играчке. Нацртам их и онда их исечем. Те играчке су најбоље“. Андреј, 7 година, ученик „Највише волим да се играм на рачунару. Играм игрице сваки дан. Омињена ми је игрица са зомбијима, не знам тачно како се зове. Ту се боре биљке и зомбији“. Свака играчка и игра су део нечијег живота. Оне су успомене на лепо. Немојте никада заборавити да се играте!

•Иде патка преко Саве,

носи писмо на врх главе, у том писму пише: „Не волим те више“. •Ен денди-ну са-ва ра-ка ти-нуса-ва ра-ка ти-ка та-каелем белем буф триф траф труф. •Eци пеци пец, ти си мали зец, а ја мала препелица, еци пеци пец. •Коларићу панићу, плетемо се самићу, сами себе заплићемо, сами себе расплићемо. •Иде маца око тебе, пази да те не огребе. Чувај мио реп, да не будеш слеп, ако будеш слеп, отпашће ти реп. •Ринге ринге раја, дош’о чика Паја, па појео јаја. Једно јаје мућ, а ми деца чуч. •Мир, мир, мир! Нико није крив. Ава, ава, ава, судија је крава. Купус и печење, слатко помирење. Мало ја, мало ти, па ћемо се волети.

Пети елемент

„Видарица“ очарала Чачане Анђелка Матијевић Радиша и Ратко Теофиловић заједно са Мирославом Тадићем приредили су чачанској публици вече за памћење. Спој анђеоског гласа браће Теофиловић укомпонованог уз виртуоза на гитари, измамио је овације присутних, а две песме изведене на бис „Јано мори“ и „Трава зелена“, Чачане су оставиле без даха. О настајању албума „Видарица“, сарадњи и будућим плановима, за „Трамвај“ говоре Ратко Теофиловић и Мирослав Тадић. Након три године, поново сте наступали у родном граду, какви су утисци? „Утисци су фантастични. Боље је да то питате људе који су нас слушали. У оквиру турнеје са Тадићем наступали смо у фантастичним салама, у Синагоги, Коларцу...Ипак наступ пред својим људима, у свом граду за нас је нешто посебно, буди емоцију. Где год да смо, где год наступамо Чачак је наш град и ми смо његови, што са поносом истичемо“.

Каква је осећај наступати са виртуозом као што је Мирослав Тадић? „Многи су говорили да не желимо музичку подлогу, напротив требало је времена да се пронађе адекватна пратња. Калибар као што је Мирослав употпунио је музичку целину коју дајемо публици, унео дозу мистичности. Публика је могла уживати у хармоничном склопу који је било тешко успоставити, али остали смо верни своме стилу и публика је то, бар нам се тако чини, вечерас и препознала. Напоменуо бих да је за нас лично и велики успех што музичар који је калибар као Мирослав Тадић наступа пред нашим Чачанима“.

Како је дошло да сарадње са Мирославом Тадићем? „Упознали смо се 1999. године када смо гостовали на концерту Мирослава Тадића и Влатка Стефановског у Дому омладине. Кроз пословно, али и неформално дружење, дошли смо до закључка да имамо сличан темперамент, имамо заједничко интересовање кад је реч о музици. Након заједничких наступа на „Гитар Арт“ фестивалу, концерата у Нишу, Подгорици и Бањалуци, спонтано настаје идеја да снимимо заједнички албум. Настаo је у студију тонца светског гласа Скота Фрејзера у Лос Анђелесу, где је Мирослав организовао снимање“. Какву емоцију сте желели да пробудите код слушалаца уз „Видарицу“? „Видарица“ захтева продуховљену публику, која разуме игру гласа и инструмента, слушаоцу треба да донесе позитивну енергију, доведе га на извор, омогући унутрашње буђење...Буђење духа...То је повратак на извор, она „вида“, лечи“. Какви су даљи планови? „Видарица је само почетак, ово је пројекат који представља извесну прекретницу за нашу каријеру, планови и сарадња са Мирославом су заиста озбиљни, па нас тако очекује много посла. За лето је предвиђена турнеја по региону, а у фебруару наредне године заказан је концерт у Моцарт холу у Бечу“.

Мирослав Тадић и „Видарица“ Како је било сарађивати са браћом Теофиловић? „Сарадња је настала спонтано, кроз дугогодишње дружење како кроз музику, тако и приватно. Након првог извођења на „Гитар Арт“ фестивалу било је потребно мало надоградње, али Видарица је као воћка „сазрела“ прошле године када је албум и настао, у крајње пријатној и спонтаној атмосфери. Пројекат на овај начин промовишемо од маја 2012. године, а премијера у Загребу била је веома запажена“. Чачанска веза… „О вашем граду слушао сам од Радише и Ратка, чак и неки људи са којима сарађујем у Лос Анђелесу имају на овај или онај начин везе са Чачком. Вечерас сам први пут овде, али због припрема за наступ нисам имао прилику да видим много. Ипак за мене је одраз града публика која долази на концерт. Чачани су се веома добро показали вечерас, били су веома пажљиви, а и успели смо да осетимо јаку синергију. Надам се да ће и у будућности бити прилике да нас поново чују“. О Чачку и Точку? „Наравно као музичара прва асоцијација на ваш град је Радомир Михајловић Точак. Он је веома утицао на развој моје каријере, јер иако сам свирао класичну гитару био сам под великим утицајем рокенрола. Први пут сам га слушао у Хали спортова седамдесетих година, било је то, знате, као да је вихор

дошао у град. Заиста изванредан уметник и велики професионалац, његова ћерка свира класичну гитару и јако ми је симпатично што изводи и неке моје композиције.Точкове свирке са почетка каријере заиста су лепа успомена“. Порука младим музичарима? „Педагошким радом бавим се већ тридесетак година, моја главна порука младима је да остану доследни себи. Сваки човек и сваки уметник треба да остане веран себи, свом укусу и својим веровањима.То је једини начин да се постигне уметничка зрелост и уметничка оригиналност. Оригиналност се не стиче на силу. Оригиналност значи само бити веран себи. Мислим да је неопходна комбинација рада, дисциплине и мало вере. Они људи који су предодређени да се баве музиком, они ће и успети. У свакој средини може да се успе. Средина не ствара уметника, већ вера. Сам уметник увек нађе своје место под сунцем“.

Пети елемент

ВИНО или ЉУБАВ ?! Исидора Обрадовић

14. фебруар се широм света слави као празник љубави, нама познат као „Дан заљубљених“, односно дан Светог Валентина. Наиме, познато је да је овај празник, слављен тада међу католичким светом, добио своје „место“ и међу православцима, али све више и међу исламским народом и другим националним и верским групама.

Можда тежња за приближавањем западном свету, или пак праћење тренда овог празника, све више је популаран и код нас. Тог дана трговци и улични продавци ружа задовољно трљају руке, ресторани су пуни парова на романтичним вечерама, организују се „семафор“ журке, а на форумима и преко фејсбук статуса почиње један прави „мали рат“ између оних који су овај празник прихватили и оних који су с једне стране огорчени што ови први преузимају и славе католичке празнике и са друге стране величају нашег свеца, Светог Трифуна. Тако ћете и неретко чути коментаре попут оних који кажу: „Наравно да не славим те америчке глупости, данас је Свети Трифун, то је НАШ празник, какав бре „Дан заљубљених“. А истина је, ако се уопште може назвати истином, негде на средини. Да, православна црква тог дана (или 1. фебруара по старом календару) слави Светог Трифуна, заштитника винограда и вина. У Шумадији се још слави и као заветни дан, односно сматра се да он штити од поплава и града, али и да се тог дана завршава зима и почиње отапање снега и буђење природе, али и људи и љубави. Чињеница је да је скроз погрешно и да никако не смемо Светим Трифуном заменити Светог Валентина, који код нас „пада“ 12. августа (30. јула по старом календару), са једном разликом што се он код нас не обележава као „Дан заљубљених“. Дакле, имамо

и ми празник Светог Валентина, али га не славимо истог дана и на исти начин као и католички свет. Није лоше поменути да су оба свеца рођена, живела и умрла пре великог раскола у хришћанској цркви. „Ја „Дан заљубљених“ славим само кад имам девојку, јер оне увек очекују неки поклон и цвеће, па ако желим да и даље имам девојку боље би ми било да купим нешто“, кроз шалу нам објашњава Марко. Можда и није много погрешио. Други случајни саговорник, Никола, има донекле сличан став: „Не славим ни „Дан заљубљених“, нити имам девојку, али не славим ни Светог Трифуна. Просто не знам како бих га то „славио“, сем да запалим свећу у цркви“. Девојке, вечити романтици у души, уопште се не слажу са овим мишљењем: „Наравно да једва чекам „Дан заљубљених“. Очекујем да ме дечко изненади неком ситницом, малим знаком пажње, довољан ће бити и један леп букет црвених ружа“, искрено нам се поверила Катарина. Има и оних који се приклањају мишљењу да љубав треба славити сваког дана у години, а не само тог строго календарски намењеног за ту „сврху“. Један такав заговорник је и Сања, која је са својим вереником већ 8 година у вези: „Ми смо научили да сваки дан показујемо једно другом љубав и сматрам да је тако најисправније. Поклон 14. фебруара ми и не значи превише, ми се волимо сваког дана, сваког сата, сваког минута“. Било како било, ако тај дан осетите потребу да лепшој или јачој половини поклоните нешто, симболично изјавите љубав, не оклевајте. Урадите оно што ви сматрате исправним, али исто тако не заборавите да љубав показујете и другим данима у години. Вино и љубав су увек некако ишли једно уз друго!

Занимљивости и народна веровања: - Народно предање каже да на свој празник Свети Трифун пободе у земљу угарак како би од тог дана снег почео да се топи. - Ако на Трифундан падне снег или киша, година ће бити плодна и кишна, неће бити суше. - Свети Трифун је и заштитник града Котора. - Верује се да је имао исцелитељске моћи. Излечио је и тешко болесну ћерку цара Гордија. - По неким веровањима прича се да је Свети Валентин тајно венчавао парове упркос забрани римског цара Клаудија Другог који је сматрао да су ожењени мушкарци лоши ратници. Кад је сазнао за то, цар је наредио да му се одруби глава, а Валентин је пре погубљења послао опроштајно писмо у коме се налазио жути шафран слепој тамничаревој ћерки у којој јој се захваљује за сву указану пажњу. Догодило се чудо и она је прогледала. - Опет, друга легенда каже да га је цар, чувши за мудрост и доброту Валентина, позвао да га лично упозна и открије тајну његове мудрости и да му понуди пријатељство, а заузврат да се овај поврати вери у старе римске богове. Валентин је то одбио и цар је наредио да му се одруби глава. - Верује се да је и он, као и Свети Трифун, поседовао исцелитељске моћи и лечио болесну децу.

Пети елемент

Александар Јовашевић Хондо: О тетоважама, младости, животу... Анђелка Матијевић

На пар стотина метара од Мораве, у насељу Кошутњак налази се тату студио „Хондо“. Пријатан амбијент који ће свакога ко се у њему нађе бар на тренутак удаљити од чачанске калдрме, подсећа на салоне за тетовирање које виђамо на МТВ-ју. Ацу (како га зову пријатељи), друштво прави верни пас Близ, а наш разговор прекидао је чест звук телефона, осим радног простора, овде се често спонтано направе журке јер наш домаћин омиљен у друштву, радо их приређује за своје многобројне пријатеље.

Како сте се заинтересовали за тетовирање? Већ у првом разреду основне школе, када сам живео у Малој колонији, радо сам посматрао тамошње „мангупе“ како се шарају. Радили су то обичним иглама на које се намотаво кончић, па су уз помоћ „Ротринг“ или „Пеликан“ туша настајале шаре. У то време најпознатији мотиви су биле голе старлете или легендарна ЈНА ознака. Седамдесетих се досељавам у Кошутњак, где сам упознао покојног Благоја Алексића званог Цртанка. Цртанка је био ишаран скроз, а на леђима му се налазила слика Голог отока. Он на неки начин постаје мој узор, па и сам полако почињем да цртам. Како је околина реаговала на Ваше интересовање за тетоваже? Тетовирање за време комунизма било је најстроже забрањено. Дешавало се да ме је полиција иако малолетног приводила, одузимала игле, бургије, боје са којима су настајале моје прве слике. Није увек било лако доћи до материјала, одлазили смо код стругара који су нам од бургија правили игле, конац је

заменила газа. Ипак вољу и жељу да постанем тату мајстор нико није могао да ми одузме. Ко се некада тетовирао, а ко најрађе носи тетоваже данас? Раније тетоважу није имао свако, тетовирали су се градски мангупи, војници и по неки бунтовник. Данас у овом модерном добу, тетоважа је постала део глобалног тренда. Медији и телевизија обавили су свој део посла. Сви радо гледају Кет вон Ди, али осим младих тетоваже често раде и наши старији суграђани. Малолетнике не тетовирам, јер ово је мали град и неопходно је да се и родитељи сложе. Жене радо долазе, а често су то припаднице старије генерације. Најстарији човек кога сам тетовирао имао је 83 године. Шта се најчешће тетовира? Тетовирају се најразличитији мотиви. Иконе, животиње, слова, реченице...Тетоважа је лична и углавном има велику симболику за онога ко је ради. Посебно су популарни трибали,

морске шаре, иницијали. Суштина је да свака тетоважа има симболику за онога ко је понесе. Најдража слика? Тешко питање....Све су ми драге, у сваку је уложено пуно љубави, сваку волим и трудим се да крајњи резултат буде обострано задовољство. Неретко се враћају или доведу своје пријатеље да се тетовирају. Мало ко има једну тетоважу, увек се јавља жеља за новом сликом. Порука младима.. Не треба журити са тетовирањем, увек постоји прави тренутак да се уради тетоважа.То се ради једном , и треба изабрати симболику. Важно је да млад човек изабере свој пут у животу, поплоча га истрајношћу и одреди прави смер, а ја сам срећан човек јер радим оно што заиста волим...

Име презиме: Митија Крстовић

Паја Пајић Година и место рођења: 10. 8. 1980.

Устје Пребивалиште: Чачак Занимање: Уметник Контакт: ajapaja@live.com

Креативци

alternativazacacak.rs Посетите нас на сајту и читајте текстове из претходних бројева.

ПИШИТЕ ЗА БЛОГ! - Блог је осмишљен као отворен простор на коме можете изнети своје мишљење и слати нам своје ауторске текстове

т ку

36/37

ВИНО или ЉУБАВ ?!

Играјмо се...

Ко су творци историје?

Braće Glišić 1 32000 Čačak

Биће боље (мало) сутра

Како су студенти доживљавали Чачак пре 100 година?

/25 Сиђи до реке

40/41 Креативци

lane obe

TRŽNI CENTAR STARI VAVILON ŽELEZNIČKA BB PRVI SPRAT TEL: 032 344 960 MOB: 064 444 96 14 EMAIL: info@slanesobecacak.rs