Page 1

ISSN 2217 - 9763

TPAMBAJ број 6. // јун - јул 2013. // бесплатан примерак


Издавач: Алтернатива за Чачак Уредник: Јована Василић Редакција: Војин Малетковић, Јована Василић, Никола Маринковић, Милан Ћендић,Страхиња Бабић, Милан Ристановић, Милица Брковић, Исидора Обрадовић, Стефан Пајовић, Бојана Јовановић, Милица Максовић, Анђелка Матијевић, Стефан Проловић, Софија Каралић, Милош Кувекаловић

Лектура и коректура: Аница Гавриловић Дизајн и прелом: Јована Радовановић, Јана Ненадић Штампа: МЕДИГРАФ, Чачак Тираж: 1000 E-mail: alternativazacacak@gmail.com Сајт: http://www.alternativazacacak.rs/ ISSN 2217 - 9763


ОБРАТИ ПАЖЊУ

04


05

П.С. Можда ти ово делује као бачене стране, али није тако. Она је остављена теби. Pазмисли о чему желиш јавно да изнесеш своје мишљење, шта ти смета, а шти би похвалио... До сада Трамвајџије су писале Манифест, али сада је дошао ред на ТЕБЕ... Редакција „Трамвај“-а


„Ноћ музеја“ у Чачку Манифестација „Ноћ музеја“ одржана је 18. маја од 18 до 02:00 сата. Координатор програма је као и претходних година била Уметничка галерија „Надежда Петровић”, а учествовале су све установе културе и неколико уметничких удружења. Програм је обухватио 15 садржаја, на девет локација у граду - у Римским термама изведен је сценско музички комад „Вергилијев вергл“, у КЦ „Лифт“ посетиоци су могли да погледају изложбу карикатура Тијане Петровић „Познати Чачани“, затим у Одељењу за одрасле читаоце Градске библиотеке премијерно је приказан филм о сликарки Зори Никезић из Завичајне видео библиотеке, у Дому културе Центар за визуелна истраживања „Круг“ организовао је ликовни програм „Уметник и његов модел“, у средњем холу Дома културе била је постављена документарна изложба о почецима рокенрола у Чачку,... Ово је осми пут како је „Ноћ музеја“ организована и у нашем граду.

„Дан младих“ у Чачку Манифестација „Дан младих“ одржана је 15. јуна у Градском парку. Организатор је Културни центар „Лифт“, са идејом да се младима представе активности које могу употпунити њихово слободно време. Ове године учествовало је 28 учесника, који су били подељени у четири категорије: спорт, уметничке радионице, образовање и омладинска удружења. На једном од штандова могли сте угледати и „Алтернативу“.

Дис као инспирација

06

Изложба пет графичара, који су инспирисани Дисовим стиховима израдили по четири графике које чине уметничку књигу „Дис“ отворена је 23. маја у Галерији „Рисим“. Ова књига је заједнички пројекат две установе културе из Чачка - Уметничке галерије „Надежда Петровић“ и Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“, а представља визуелну и ликовну интерпретацију Дисове поезије кроз уметничку књигу као синтетичну форму у којој се књижевност, графика и графички дизајн прожимају и надопуњују. Уметници који су радили графике су: Александра Гордић, Миливој Мишко Павловић, Ирена Лагатор Пејовић, Александра Ракоњац и Даниела Фулгоси. Књиге су урађене у веома малом тиражу - шест потписаних и нумерисаних примерака.

Први филм гимназијалаца „Два дана после сутра“ је назив тринаестоминутног филма којим су се чачански гимназијалци представили на Фестивалу креативности, и освојили специјалну награду – „Оскар креативности“. Ученици су осмислили филм инспирисани књигом Шери Теркл „Сами заједно“, а у реализацији их је учествовало преко стотину. Ментор у овом пројекту био је Владимир Живановић, професор социологије и грађанског васпитања.


Најбољи, Најбоља, Најбољи, Најбоља... Чачанин најбољи физичар у Србији - Никола Зарић, ученик другог разреда чачанске Гимназије, природно - математички смер, освојио је на Републичком такмичењу из физике прво место; Машинско саобраћајна школа је освојила прво место на 20. Републичком такмичењу ученика машинских школа Србије за трогодишње образовне профиле аутомеханичар, аутолимар, бравар, оператер машинске обраде (стругар и глодач) које је 17. и 18. маја и одржано у овој школи; Анђела Тодоровић, ученица Средње музичке школе у Чачку, освојила је прво место на Републичком такмичењу у соло певању; Чачанин најбољи на Салону архитектуре - Млади архитекта Милорад Видојевић награђен је за префабрикацију хале „Вибет“ за прераду минералних сировина. Тридесетпети Салон архитектуре је одржан у Музеју примењене уметности под слоганом „Још увек имамо архитектуру“.

Дани Музичке школе Ученици Музичке школе „Др Војислав Вучковић“ поводом завршетка школске године организују четири концерта под називом „Дани Музичке школе“, на којима ће представити свој досадашњи рад. Завршни концерт заказан је за 20. јун у 20 сати, а одржаће га професори школе на Градском тргу.

Сређују се обале Мораве Радови на уређењу обала Западне Мораве (код бране) почели су 1. јуна. Осим грађевинских фирми које су задужене за постављање клупа акцији се придружило и десетак волонтера који су очистили обале и покосили траву. У плану је и изградња великог зидног роштиља који ће свима бити на располагању, али и изградња једног отвореног олимпијског базена на простору где се налазе постојећи базени. Предвиђено је да се обезбеде такви услови да плажу може да користи око 3000 људи. Купалишна сезона траје од 15. јуна до 1. септембра, па ће бити довољно времена да се виде резултати обећања и планова.

Омаж угледним грађанима Чачка Шаховски меч - симултанка између велемајстора Станимира Николића и више од двадесет чачанских шахиста одржан је 25. маја у просторијама Ивковића куће код Градског парка. Друштво српско - грчког пријатељства Чачак - Катерини и клуб „Деци с љубављу“ организацијом овог и сличних догађаја желе да направе омаж угледним Чачанима - људима који су допринели афирмацији града. Први омаж посвећен је шаховском репрезентативцу старе Југославије Станимиру Николићу.

07


Чачак кроз векове

08

Модернизација града у доба социјализма: мит или реалност? Војин Малетковић


Колико су нове фабрике заиста биле конкурентне на светском тржишту? Да ли се довољно улагало у модернизацију погона и константно усавршавање кадрова? Чачак је имао најмање две фабрике на европском нивоу („ЦЕР“ и „ФРА“), које су пословале у целом свету, улагале у образовање својих радника, запошљавали успешне инжењере, стварали нове производе који су били конкурентни у целом свету. Треба истаћи да је „ФРА“ своје производе продавао на америчком тржишту, за цивилну и војну авиоиндустрију. Модернизацију производње имали су и војни погони „Слободе“ и „Ремонта“, који због специфичних безбедносних процедура нису били у пажњи јавности, али су испуњавали високе стандарде производње. Међутим, ова предузећа била су изузетак, а и она су имала оптерећење вишка запослених, а временом и запостављање технолошке модернизације. Примена компјутера и робота никада није постала масовна, све је остало на нивоу почетних организационих пројеката, а то је била „бољка“ читаве индустрије у Србији. Технологија није била неопходна за стицање новца, јер је најпре долазио кроз бесповратну помоћ, а затим и кроз многобројне кредите Запада, што је одржавало ликвидност. Цену плаћамо данас. Колико је повећање становништва и промењена структура становништва утицала на развој града? Како је изгледала нова грађанска класа? ТТу треба имати на уму две ствари. Иако су желели да створе бескласно друштво, комунисти су ипак сегментирали заједницу и створили класе. Социјалистичка Југославија је била класно друштво. На врху пирамиде били је олигархија коју су сачињавали високи партијски, полицијски и војни руководиоци, а најнемоћнији су били неквалификовани радници и сељаци. Створена је и средња класа у условима „социјалистичког потрошачког друштва“, што је била посебност Титове Југославије у односу на остале комунистичке режиме. Кроз систем ширења потрошње и забаве режим је осигуравао своје трајање, без обзира на

09


Чачак кроз векове

све веће задуживање. За улазак у средњу класу најбржи пут била је припадност Савезу комуниста, одрицање од религиозности, потискивање или брисање националног идентитета, образовање, које се могло стицати и уз рад, и на крају личне професионалне способности. Постојали су и изузеци од овог главног тока. Социјалистичка средња класа имала је привилегију добијања станова, јефтиног летовања и зимовања, коришћења погодности које доноси припадност партији која има монопол у владању земљом. Пoложај је био више условљен привилегијама, него материјалним примањима. И они који нису имали ове погодности, а то су неквалификовани радници и сељаци, подржавали су режим, јер је постојала могућност да и они добију извесне привилегије, или макар њихова деца. Наравно, тај процес се никада није десио, а друштво је временом постало затворено за улазак особа из нижих друштвених слојева у елиту власти. Koлико су нови становници унели новина у живот Чачка, односно да ли је градска средина обликовала њих или су они утицали на њу?

10

Појавио се проблем урбанизације. Нови становници који су масовно дошли у град, често из веома заосталих сеоских средина у којима је владала патријархална обичајност, задржали су највећи део својих вредности. Пошто је социјалистичка држава инсистирала на идеологији, новопридошло становништво је активно индоктринирано на масовним манифестацијама, што је створило својеврстан колективистички мрак. Међутим, град није имао ни довољно снажну грађанску класу из времена пре комунизма, која је додатно потиснута из идеолошких побуда, нити је оснивао установе неопходне да новим становницима обезбеди другачији систем вредности. Уз то је недостајао и развијен систем услуга, тако да је рођачка испомоћ и родовско удруживање било неопходно да се одржи пристојан живот, иако је та врста понашања изискивала велику потрошњу слободног времена. Породична дружења, савијање сарми, славе и преславе, основна брига о потомству, живот на ивици материјалне оскудице били су основни елементи свакодневица највећег броја становника. Уз то, у градовима се ширио и криминал, посебно малолетнички, јер је надзор породице временом био све слабији. Дошло је и до ослобађања сексуалности, али не и до стварања одговорности према себи и партнеру, што је резултирало масовним абортусима, иако су контрацептивна средства свима била доступна.

У овом периоду су изграђене и започеле са радом многе градске културне институције. Kоје су најзначајније и колики је био њихов утицај? Проблем са градовима у Србији састоји се у томе што нису на време, или нису уопште стварали установе културе. Чачак је чак угасио своје позориште, а није улагао ни у обезбеђење основних услова за рад у формираним установама културе. Библиотека у Чачку ни дан данас нема своју зграду, а музеј има исти изложбени простор као и 1953. године. Највећа инвестиција био је Дом културе, који је требало да има идеолошки садржај, па и назив „Сомен дом културе“. Ова установа је захваљујући свом руководству имала изразито модерно усмерење, што је допринело да град разбије паланачку учмалост. То се може рећи и за делатност Уметничке галерије и многих појединаца. Утицај је био ограничен, али не и занемарљив, јер су млади људи на тај начин пратили многе интелектуалне трендове, што је опет подстицало стваралаштво, али не и стварање шире основе за мењање целог система.

Специфичан положај комунистичке Југославије у свету пружао је значајне слободе и предности становништву, за разлику од грађана Источног блока. Колико је друштвени живот био „бурнији“ у Чачку у односу на Благоевград? Како је омладина проводила слободно време и где је излазила? После раскида са Стаљином, Југославија је почела да се отвара према утицају Запада. То никада није било потпуно отварање, али је степен слободе био већи него у било којој другој комунистичкој земљи. Ограничења су постојала, и режим је периодично показивао нетрпељивост према слободи изражавања, организовања, стварања. Латили су се стварања организованог отпора политичком монополу Савеза комуниста. У том амбијенту одвијао се и живот омладине у Чачку, која је пратила све светске трендове, са малим закашњењем и примењивала у свом животу. Нижи партијски чиновници редовно су негодовали, али сам врх Југославије никада није у потпуности гушио ове слободе. У Бугарској и Благоевграду било је другачије. Комунистичка партија је систематски гушила слободе и у корену забрањивала сваку делатност омладине која није била на линији Партије. Омладина је као и у Чачку пратила све


светске трендове, али им је забрањивано да јавно испољавају своје идеје и приврженост модерној музици, плесу, одевању. Такви омладинци су јавно прозивани и кажњавани.

Где су начињене грешке због којих је Чачак „скренуо“ са пута свеобухватне модернизације? Какви су пропусти начињени у овом периоду? Фабрика је била и остала центар градског организма. У Чачку су то биле чак две војне фабрике. Све остале делатности у граду имале су другоразредни значај. Војна индустрија због посебног начина организовања и одржања производње никада не доприноси развоју градова у које је смештена. То је искуство и капиталистичке Америке и комунистичког Совјетског Савеза, па и Чачка. Пресељење читавих војних индустријских постројења у економски неразвијене крајеве, без подстицања многобројних помоћних и додатних процеса производње, услуга и иновација, има ефекат попут подизања „катедрала у пустињи“ (пример Сицилије у Италији). Независно од тога, сам процес производње и читаве привреде уопште, није могуће унапред испланирати. Процес садржи низ неочекиваних нестабилности и иновација. Град представља основни простор од кога потичу промене које се темеље на способности њиховог тржишта да омогући потрошњу разноврсних роба, отварању нових радних места, увођења технологија, пресељења фабрика на шира подручја и пласирања градског капитала. Локација неког предузећа које припада погонском сектору повећава технички прогрес и изазива покретање зависних предузећа, удруживање, међузависност и економски раст региона. Градови као центри таквих индустрија представљају праве „полове раста“ и економског напретка. То је основни структурни проблем типа индустрије која је развијана у Чачку, као и самог социјалистичког система који је гушио

индивидуализам и иновативност. Уз то Чачак никада није довољно улагао у развој основне градске инфраструктуре, од основне бриге за урбанизацију и спречавање нелегалне градње, што је данас нерешив проблем, па до оснивања и одржања установа културе. Шта се намеће као закључак: Да ли је Чачак или Благоевград више „профитирао“ од модернизације у периоду социјализма? Благовеград је због посебног положаја у Бугарској био својеврстан „град излог“ који је требало да покаже успехе социјалистичке изградње и успешности живота македонског становништва уклопљеног у шири бугарски национални идентитет. Међутим, и други регионални градови имали су сличан развој који је укључивао систематску бригу за формирање установа културе (библиотеке, позоришта, опере, филхармоније) и бригу за национално наслеђе. Све образовне и установе културе, као и зграде у које су смештене, остале су у наслеђе из периода социјализма, који је био репресивнији него у Југославији. У питању је био наметнути развој образовања и културе, као и привреде. Чачак је имао развој војне индустрије, док за друге делатности није било много простора. Благоевград је према урбанистичким мерилима, архитектонском облику, систему образовања и постојању установа културе био далеко „модернији“ од Чачка. Али, ригиднија варијанта социјалистичког друштва гушила је и ограничавала иницијативе за самостално организовање становништва и испољавање другачијег система вредности, што је потиснуто нижим стандардом у додатно ограничену приватност. Живот у провинцијском граду у централној Србији током епохе социјализма омогућавао је више слободе и материјалног „благостања“ него у граду као што је Благоевград у Бугарској, али ове предности нису искоришћене да би град добио све функције урбаног места. Осим изграђене индустрије, са технологијама које нису биле напредне, Чачак је и даље остао паланка.

11


Касица прасица

Производња (ни)је само реч Стефан Проловић

12

Размишљајући шта је све то, онако по ставкaма, где би могао да се стави знак минус у погледу свега што један град чини модерним и свеобухватним, са жаљењем се може закључити да је таквих ствари, бар што се нас тиче заиста много. Чини се како је префикс ГРАД који се налази испред појма Чачак засигурно луксуз који ничим или бар малим бројем ствари нисмо оправдали. Ко је крив што је то тако? Са једне стране имамо безброј обећања и гомилу неотворених пројеката. Са друге је оно чиме се можемо постидети. Ко је крив и што улична светла у ужем центру града на многим местима не раде? Нема везе што су лампе на пешачком мосту, на пример старолике. Све би то лепше у мраку изгледало да барем раде. На бедему, који је једно од најфреквентнијих шеталишта у граду, такође недостаје светлости у мраку.

Срећа је што тренутно касније пада мрак па је дужи део дана када се без страха овуда може и сме шетати. Тренутна слика стадиона ФК „Борац“ делује веома ружно па када би нам неки туриста дошао у посету, сигурно би се трудили да заобиђемо тај део. Да је другачије, одвели бисмо га тамо трчећи. Пуно је примера сличних овим. Само подсећање на историјску причу о затвореном базену изгледа као веома репрезентативан пример за све друго о чему се пуно говорило а премало радило. Шта је то што је потребно једном оваквом граду да се покрене? Стручни људи? Нема шансе, њих имамо и по томе смо познати. Воља? Не верујем да некоме не би одговарало да види Чачак у много сјајнијем издању од овог данас. Време? Ух, то не би било оправдање ни за узраст година од пет до десет. Можда,

новац...? Да, дефинитивно је то нешто што нам недостаје. Привреда града не би смела себи да дозволи наставак досадашњег тренда минорног постојања, већ се у скоријој будућности морају осетити добри резултати. На списку производа које Србија, па тако и Чачак увози, налази се много оних који на први поглед односно на прво читање делују чудно. Како је могуће да нисмо довољно способни да произведемо шибице, играчке за децу, лампе, школски прибор, нафталин итд. Да, ово је само део дугачког списка добара који се код нас увозе из иностранства. Стварно је помало нејасно да се нико није одважио да крене у производњу неког од ових производа како би задовољио бар тржиште у границама наше државе. Нема дилеме да је то могло да се деси али није... Декларишемо се као пољопривредна држава,


а такав је и Чачак – град са пољопривредним потенцијалом. И поред тога, апсурдно је колико се пољопривредних производа увезе у току једне године. Јабуке, крушке, разно поврће и друго. Ако за једну кутију шибица нисмо способни, како је могуће да морамо и јабуке да увозимо? Оправдања технолошке природе само су један од аргумената који би се могао чути као одговор на ово питање. Схватање економије као димензије о којој може пуно да се прича преовладава у главама оних који данас воде, не само Чачак, већ и многе друге српске градове и општине. Производња није само реч, већ и појам који се налази на почетку сваког привредног циклуса. Дакле, од ње све почиње, она је „окидач“ за стварање output-а, за потрошњу и за правилну расподелу. Уистину, теоретски није тешко просипати реченице о овој теми. Све је то

једна иста прича, обликована додатним епитетима, спакована у нијансама, различитом облику. Пракса је, међутим, показала дијаметрално супротан став. Последњих недеља има и лепих вести из Чачка. Ако нисте чули, компанија „Слобода“ покренула је нови производни погон. Такође, ту је и нови почетак за, некада чувену, фабрику чипса, један од брендова који нас је диференцирао у односу на друге. Пример чипсаре, где се за пар десетина радних места пријавило неколико пута више кандидата показује заинтересованост и крајњу потребу људи да раде. Сазнајемо да ће до краја године у чипсари бити запослено још 16 радника. Ово су лепи примери који никако не смеју бити и једини. Онима који раде за народ и управљају градом је, ваљда, у интересу да им грађани буду задовољни...? То се вероватно

пита велики број нас. Зашто се онда не види ништа од тог интереса и бриге? Немогуће је да они не знају очигледне проблеме са којима се суочавамо. Није реално мислити и да немају решење за њих али изгледа да и нереално уме да буде јаче од свог супротног пола, бар када смо ми у питању. Једно од питања са почетка везано је за одговорну особу, која се једном речју зове – кривац. Можда је то и поента стварања атмосфере која може да наговести напредак. Хајде да очекујемо да ће се појавити неко са добрим „менаџерским“ способностима да постави ствари на право место, допринесе стварању већег броја радних места, учини од града на Морави мало привредно чудо, јер несумњиво имамо могућности и капацитета за то. Надајмо се и даље, то нам нико не може ускратити.

13


Културни нокаут

Бунтовник

Oн - бунтовник без разлога „Живи брзо, умри млад и буди леп леш.“ Џејмс Дин (James Byron Dean) Датум рођења: 8. фебруар 1931. године Џејмс Дин, једини глумац који је два пута постхумно номинован за „Оскара“, и данас важи за једну од најзначајнијих филмских и културних икона. Оличење бунтовника, секс симбол, тинејџерска икона. Иако је од његове смрти прошло скоро 60 година, Џејмс је једна од најутицајнијих личности Холивуда. За живота је снимио само три филма - „Источно од раја“, „Див“ и „Бунтовник без разлога“, који су му донели светску славу. О њему су написане књиге, различити аналитички текстови, снимљени документарни и играни филмови. Нагађало се о његовој хомосексуалности, писало се о психичким проблемима, који су како кажу, узроковани чињеницом да је са осам година изгубио мајку (која је умрла од рака). У школи је био популаран - носио je наочаре са дебелим стаклима (такозване „тегле“), АЛИ играо је кошарку за школски тим и поставио јуниорски рекорд у скоку са мотком. Године 1951. преселио се у Њујорк како би се посветио глумачкој каријери. Радио је на паркингу испред телевизијског студија CBS и на тај начин се издржавао. Први професионални ангажман добио је за рекламу за „Пепси“. Убрзо уписује престижну глумачку школу UCLA и добија прве улоге у бродвејским представама.

14

Опчињен брзом вожњом, након филма „Источно од раја“, купио је свој први спортски аутомобил - Porsche 356 Speedster. Почиње да учествује и на ауто-тркама. За време снимања „Бунтовник без разлога“ купио је Porsche 550 Spyders, који је назвао „Мала битанга“. Док је снимао филм „Див“ није учествовао на ауто-тркама, јер му је то по уговору било забрањено. „Being a good actor isn’t easy. Being a men is even harder. I want to be both before I’m done.“ Иако се декларисао као изразити хетеросексуалац, а писало се и о његовим љубавима са Лиз Тејлор, Натали Вуд, Мерлин Монро, доста се писало и о његовој хомосексуалности. Сматра се да су његове колеге шириле такве гласине, изазвани љубомором због Џејмсовог наглог успеха. Примера ради, његова прва велика филмска улога повезивана је са нагађањима да је постојало нешто између њега и редитеља Елије Казана, декларисаног хомосексуалца. Глумци нису волели ни да са њим снимају филмове, јер је био вулгаран и правио је проблеме током снимања. „Сањајте као да ћете живети вечно, живите као да ћете данас умрети.“ Једина љубав, за коју кажу да је била права, је она са италијанском глумицом Аном Маријом Пјеранђели. Ана није могла да му опрости авантуре које је имао, па ни њихова веза није опстала. Погинуо је два дана након њеног венчања, у саобраћајној несрећи 30. септембра 1955. године, када је кренуо на трку у граду Салиансу. Многи верују да се ради о самоубиству. Према речима његовог механичара, Динове последње речи биле су: „Немогуће да нас не види“.


и принцеза Јована Василић

Oна-Хичкокова принцеза „Друге жене су на мене гледале као на ривала. То ме је болело.“ Грејс Кели (Grace Patricia Kelly) Датум рођења: 12. новембар 1929. године Име је добила по сестри свог оца, која је умрла у младости. За разлику од њених сестара и браће, њу спорт није интересовао. Била је слабашна и имала је проблема са астмом. Похађала је часове балета од шесте године па отуда грациозни ход и и добро држање тела. Када се преселила у Њујорк, радила је за агенцију Џона Роберта Пауерса за недељни хонорар од 400 долара. Сапун, цигарете, парфеми... Њен лик налазио се свуда. Године 1942. први пут се опробала у глуми, у представи „Не храни животиње“. На великом платну дебитовала је 1951. године, у филму „Четрнаест сати“. Позната је као муза редитеља Алфреда Хичкока, са којим је сарађивала на филмовима „Назови М ради убиства“, „Прозор у двориште“ и „Држ’те лопова“. „Држ’те лопова“ сниман је на Азурној обали, где је Грејс, током Канског филмског фестивала, упознала свог будућег мужа кнеза Ренија III од Монака. Овај филм донео јој је и награду Хенријета, за омиљену филмску глумицу. Била је и остала једна од најутицајнијих модних икона. Облачила се једноставно и класично. Најчешће је носила спортску гардеробу - кашмирски џемпери и цигарет панталоне. „As an unmarried woman, I was thought to ba a danger.“ Када се удала за кнеза Ренија III од Монака, кнегиња Грејс морала је да се одрекне своје глумачке каријере. Уброзо након њиховог венчања, кнез јој је изложио читаву листу стриктних правила којих се, као кнегиња, морала придржавати. Чак је забранио приказивање њених филмова у Монаку. Због тих забрана Грејс није била срећна у браку. Иако је добијала доста пословних понуда, није смела да их прихвати. Тринаестог септембра 1982. године Келијева није дозволила шоферу да је вози на пријем, већ је кренула сама са ћерком Стефани. На задњем седишту биле су хаљине које није желела да погужва. На стрмим серпентинама изнад Монака изгубила је контролу над возилом. Доктори су сматрали да је могуће да је доживела мањи срчани удар. Стефани је преживела саобраћајну несрећу.

15


Културни нокаут

Нација на ивици заглупљености и нова просветна револуција Никола Маринковић

16

Прилично незапажено провукла се вест да је у Србији само 20.000 срењошколаца на поправним испитима. Такође, прилично незапажено се провукла и вест о просечно лошијим резултатима IQ тестова ђака из Чачка. Према слободним проценама, али и према мишљењу наставника, тај број ђака на поправном је нереално низак, јер постоји велики број лоших ђака који се провлаче кроз школовање, нарочито у средњим стручним школама. То означава системско спуштање квалитета образовања у Србији и сигурно је да се податак из Чачка може довести у везу са спуштањем квалитета образовања генерално. Овај податак постаје значајнији, када се узме у обзир да су, до пре једне године, гимназијалци чинили једва једну петину средњошколаца. Иако је тачно да се само са гимназијом не може пронаћи посао, ситуација је знатно сложенија. Мали број гимназијалаца показује да је и низак проценат оних који се аутоматски одлучују на високо образовање. У Србији, број високо образованих људи је само 6,5%, док огромну већину становништва чине људи са завршеном средњом школом, и то, у 80% случајева, са средњом стручном школом и мањим или већим недостатком општег образовања. Без намере да било који тип људи дискриминишем или омаловажим, али лоше стање по питању општег образовања не може остати без последица када је опште стање у друштву у питању.

Други узроци заглупљивања Према подацима из 2008. године, када незапосленост није била на овако високом нивоу, Срби су дневно испред телевизора проводили у просеку 302 минута!!! То значи да су добар део свог времена, или скоро све слободно време, проводили упијајући различите медијске производе који су, скоро без изузетка, део истог система вредности и обичаја на који се стално жалимо, када нам смета незапосленост, учмалост, паланачки менталитет и сл. Још једна опасност потиче из усамљеничког карактера телевизије: то је забава за појединца, човек је сам, један на један са пропагандним емисијама, спинованим вестима, полутачним информацијама и разним забавним програмима изразито ниског квалитета, који у суштини или одређују садржаје о којима размишљамо, или нуде утопијски свет који апсорбује ону енергију која је могла бити употребљена да реалан свет буде макар мало пријатније место за живот. У земљи у којој се највише времена проводи гледајући телевизију, где већини људи недостаје опште образовање, има ли логичније ствари од деценијског стајања у месту и пропадања? Иако постоје реални разлози за лошу ситуацију, попут економске кризе, транзиције, наслеђа деведесетих и комунизма уопште, све мањи и мањи образовни ниво становништва у најмању руку је разлог зашто и када нема спољних препрека, стање се мења изузетно споро.


Безвољност и прапорци Проблем грађана Србије, који зависи само од њих, је затупљеност и безвољност. После 20 година лажних обећања, економског исцрпљивања и ратова, апатија је логично стање свести. Само ретки људи у Србији и даље имају воље за животну борбу која би била више од пуког преживљавања. Како онда мотивисати људе да свесно траже и налазе промене? За апатично стање свести, односно, за људе које једино интересује како да преживе, једини начин да се покрену је да више не постоји шанса да им пасивност дарује могућност преживљавања. То значи да цео систем треба да пукне и економска криза може у том смислу може имати своју добру страну. Али, када наступи време социјалне демонтаже, време у коме нешто ново треба да се роди, без адекватног образовања за нас никакве промене неће бити, или ће се јавити опасност да демагози, који живе за смутна времена, искористе ситуацију, попут бољшевика у Русији, и читав један народ жртвују сопственим експериментима, по злу чувеним. Због безвољности и наметнуте затупљености народа у Србији, то је реалан сценарио и овде. Звучи парадоксално, али данас су, можда више него икад, актуелне речи Доситеја Обрадовића: „Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорци!“ Овај позив данас значи много више него у времену када је изречен: због природе савремених медија прапорци и шарена забава никад нису били овако неодољиви. Без обзира на своју привлачност, Станијини силикони и турске серије нису садржаји достојни човека, осим ако о себи имате идентично мишљење као они којима ваш живот служи за увећање личног профита. Без обзира на лагодност поклањања оцена, ђак који недовољно зна треба да добије недовољну оцену, јер ће, макар као гласач, одлучивати о друштву у коме живи баш тај професор који му је оцену и поклонио. У историји није запамћен случај да је друштво,

у коме је образовни ниво опадао, напредовало, и Србија никако неће бити изузетак, већ класични пример. Коме је овај апел упућен: свакако не „професионалним политичарима“, јер они који живе од моћи немају интерес да раде на образовању становништва; свакако не разноразним „естрадним уметницима“ и „старлетама“, које сопствени недостатак оригиналности и креативности решавају сувишком провокације и неукуса, јер ни они немају интерес да потпомажу образовање; свакако не ђацима, јер изузев сталног, а малог, процента бунтовника који имају потребу да се разликују, па читају и раде на себи, већина школу доживљава као баласт - дакле, остали су просветни радници. Ви, просветни радници, морате се изборити за достојанство своје професије! Нажалост, времена су таква да морате бити и очеви и судије и дадиље, јер никог више нема да ту улогу употпуни. Убеђен сам, да је једино решење у подизању критеријума и елитистичком схватању сопствене улоге у друштву. Осам до дванаест година, које свако проведе у школском систему су кључни за формирање личности. Подстичите ђаке да додатно читају, исмевајте све који су једино за исмевање, тргните младе из апатије. Можда је ово нереално, али у времену у коме је достојанство ваше професије обесмишљено, једини начин да останете усправни је да тај изгубљени смисао сами створите. Када прва генерација професора са смислом образује прву генерацију ученика са смислом, и ова држава и ово друштво, па и град Чачак, биће обојени много светлијим бојама него сад. Управо Чачак и треба да буде место ове просветне револуције. Битке у Првом српском устанку, бој на Љубићу, Горачићка буна, затим, ослобођење од нациста, иако на кратко, већ 1941. године, смена власти 2000. године... све то показује да када год се нешто мењало у Србији, кретало је из Чачка.

17


Културни нокаут

Americana на српски начин Интервју: Stray Dogg Сандра Планојевић

18

У мају је одржан први „Americana night“ фестивал, базиран на мешавини инди-рока и америчког фолка. Ово је била јединствена прилика да се окупе неки од најпознатијих извођача овог жанра код нас. „Stray Dogg“, Ана Ћурчин, „Wооden ambulance“ и „On Tour“ певају на енглеском језику и сви на оригиналан начин тумаче америчко фолк наслеђе. Иако су многи били скептични, будући да americana овде до сада није била нарочито популарна, велика сала „Дома омладине“ Београда угостила је око 600 људи. Неки сам догађај сматрају озваничавањем овог жанра код нас. Како се ширење меланхоличне аmericane не би задржало само на Београду, наставак фестивала биће турнеја бенда „Stray Dogg“ по Србији. Овај београдски састав многи сматрају једним од највећих освежења на домаћој инди-рок сцени. Успех који су постигли огледа се у броју фестивала на којимa су наступали, самосталним концертима који су пунили сале и јавним наступима уопште. Публика је у протеклом периоду препознала њихову надахнуту и узбудљиву верзију аmericane, па су претходни београдски концерти „Stray Dogg“-а били веома посећени. После албума првенца „Almost“ у октобру 2012. године објавили су, други по реду, албум „Fire’s never wrong“. Покупио је одличне критике у Србији, али и целом региону. Недавно је изашао и спот за песму „Disappear“ , који можете видети на MTV каналу. Током јуна и јула месеца, бенд ће за пет викенда обићи десет градова широм Србије. Првог викенда посетиће и Чачак. О перспективи аmericane код нас, томе како ће сама турнеја изгледати, шта ће нам свирати и каква очекивања имају, питали смо Душана Страјнића, фронтмена бенда „Stray Dogg“.


Највећи значај „Americana night“ фестивала по твом мишљењу? То што је окупио бендове истог сензибилитета на једном месту, и на неки начин учврстио ту сцену. Јер, у многим земљама се ова музика коју ми свирамо назива популарном музиком, а не алтернативном, као што је то код нас случај. Ми радимо на томе да је приближимо ширем аудиторијуму, како би постала популарнија, а управо нам је фестивал „Americana night“ помогао у томе. Досадашњи наступи „Stray Dogg“-а у „Дому омладине“ су такође пунили сале, али су први пут у оквиру овог фестивала сви седели и слушали вас, док сте наизменично изводили песме. Због чега сте се одлучили за такво вече и колико је вама на сцени било другачије? У „Дому омладине“ је први пут било тако, али смо свирали у другим салама где су људи седели, па нам је то и дало подстрека. То нису уобичајени концерти, знатно су тиши, публика је више упућена на музику, а то и јесте оно што ова музика изискује - пажњу, јер је сваки тон битан. Била је заиста дивна атмосфера, сви бендови су били сјајни. Публика је поздрављала сваког извођача и имала стрпљења за време извођења песама, као и у тренуцима када смо се смењивали, будући да смо свирали по другачијем систему него обично. Доста сам концерата обишао и никада до сада нисам присуствовао таквом. Мислим да смо на оригиналан начин посетиоцима представили богато америчко наслеђе рок и фолк музике. То што бендове, између осталог, повезује је и готово искључиво млада и урбана популација. Да ли то значи да време аmericane код нас тек долази? Видећемо. Чини ми се да има и другачијих профила људи, што је супер. Тешко је било ком бенду да се пробије, јер се у времену шунда изгубила публика која одлази на концерте, а самим тим су се изгубили и бендови, а онда и конкурентност и квалитет. Међутим, чини ми се да се све полако враћа, иде ка бољем. Колико је битна сарадња бендова да би овај правац опстао код нас? Сарадња бендова је битна, не само за неки правац , већ за стварање свеукупне сцене, која заправо већ увелико постоји код нас. „БИГЗ“ је заслужан за то, већина бендова тамо ствара, сви се познају и упућени су једни на друге. Делимо

искуства, знање, као и опрему, а тако се ствара и један специфичан дух. Били сте предгрупа познатим иностраним бендовима, а на другом албуму сарађивали са Девендром Банхарт. Да ли су наши бендови на нашим просторима конкурентни бендовима у иностранству који се баве овом музиком? Ускоро ћемо гостовати у Босни, заинтересовани су за нас у Црној Гори, Хрватској. У Загребу нас заиста увек лепо прихватају, а и сами имају доста добрих бендова. То су нам једни од лепших концерата, и ту постоји публика за овако нешто што ми свирамо. Мислим, нарочито после овог концерта у „Дому омладине“, да су бендови показали да заиста не постоји велика разлика у односу на сличан жанр музике напољу, а исто је и са земљама у региону. Наставак фестивала је турнеја бенда „Stray Dogg“ по Србији. Да ли мислиш да и међу ширим масама има простора за овај правац музике, будући да је овај музички свет често запостављен и ограничен на узак круг људи? Сигуран сам да да, видећемо након прве озбиљније турнеје нашег бенда. Америчка амбасада је подржала целу ову турнеју и чини ми се да је и то показатељ препознавања квалитета овакве музике, као и потребе да управо она постане популарнија. Самим тим што свирамо у већини градова у којима до сада нисмо свирали, наша турнеја је успешна, јер ће нас чути људи који нас до сада нису чули, без обзира у којем броју дошли. Фестивал је изведен у мало необичној форми, back to back, бендови су наизменично свирали. А како сте замислили све те свирке у мањим местима? Да ли имате у плану и неке госте? Видећемо, за сада ће то бити стандардни концерти. Надамо се да ће „Americana night“ у неком тренутку постати путујући фестивал, где би сви бендови у различитим местима заједно свирали у истој форми у којој су свирали у Београду. Ово ће уједно бити и представљање другог албума бенда, који је доста разноврснији од првог. Имате ли у виду трећи и можемо ли очекивати нова изненађења? Трећи албум би требало да буде следеће године, а већ увелико радимо на новим песмама, од којих ћемо неке можда и премијерно одсвирати на турнеји, ако стигнемо да их увежбамо.

19


Пети елемент

Дуле Савић a.к.a. Soulman „Grab your beat“ Aнђелка Матијевић

Kолико дуго се бавиш музиком? Око две и по године (880 дана, али као да неко броји).

20

Када си почео? Па испало је некако спонтано, 2009. године. Играчки дани су били окончани пошто сам имао тешку повреду колена и онда сам остао привржен за затворен простор уз све време овог света. Тада сам већ имао опрему и вежбао чисто за себе, али како је време одмицало све више и више сам капирао да се проналазим у музици, што ми је дало мотивацију за даљи рад. Срећа у несрећи. Када је настала и како твоја екипа? Пошто се дуго дружимо, Сале је био упознат са целом причом и дао предлог да Игор и ја заједно одрадимо један викенд у Чачку. Први наступ у клубу „Велвет“, који је одлично прошао, нећу

никада заборавити. Тада смо се сложили да треба да наставимо да радимо заједно и месец дана касније придружио нам се и Сале и тада је оформљен „Grab your beat“.

одрадиш wаrm-up топ уметницима као сто су Kink, Pleasurecraft, Cosmin Trg, ... То је била значајна прекретница у нашем раду, после тога многа врата су се отворила.

Ко су вам музички узори? Hector Couto, Maceo Plex, Anja Schneider, Loco Dice, Richie Hawtin, Chris Liebing, …

Планови за будућност? Дефинитивно почињемо са продукцијом, имамо неке идеје и сад то треба спровести у дело... У јуну ћемо радити pre-party за „Егзит“ у Чачку, са гостом из иностранства, као и неколико великих пројеката, али о томе ускоро више информација.

Где најчешће наступате? Тренутно смо резиденти клуба „Велвет“ у Чачку, „Ибис“ у Јагодини и „Револт“ у Ужицу. Наступамо у клубовима широм земље, одлично смо прихваћени и увек се вратимо. Сваки клуб је посебна прича за себе. Наступ на „Егзиту“? Имали смо част да отворимо Happy Novi Sad stage на „Егзит фестивалу“ 2011. године. Од 950 извођача, гласањем смо прошли у прва 3 места. Невероватан је осећај кад

Млади у Чачку, шта им недостаје, твоја порука? Генерално фали им много, од биоскопа, позоришта, базена, културних дешавања, трибина, они само имају кафане и лош утицај овог турбо денс фолка, ’90-е итд. Нажалост то је сурова реалност, али нису сви такви, наравно, част великом броју изузетака.


Скејт у Чачку (трећи део) Милан Ћендић Чачак је на добром путу да добије скејт парк. Израђен је пројекат, а „Градац“ нам је омогућио локацију. Ипак њихов буџет није довољан за изградњу овог пројекта. Задовољни смо и овим достигнућем. Паре ће се ваљда појавити. Пројекат, за чију реализацију се ангажовао Милорад Обрадовић, слаћемо на конкурсе, па се можда појаве спонзори. Можда и у самом граду наиђемо на неке привреднике које ће заинтересовати сама идеја да помогну младима, као и рекламни простор који ће сама локација нудити. Скејт парк ће се налазити код градских базена.

Скејт паркови Србије У Србији је до сада изграђено више од десет скејт паркова. Ови пројекти реализовани су упорношћу младих возача, који су на многе начине износили своје проблеме. Један од основних проблема свих нас скејтера је како неадекватна инфраструктура у градовима Србије, тако и неодобравање локалног становништва да возимо на градским локацијама. Међутим, када ми изађемо са јасним планом наилазимо на празна обећања. Нема места у буџету за наше планове. Тако је било у свим градовима. Ипак неки градови су изашли у сусрет младим скејтерима. Први скејт парк у Србији, који је изграђен по одређеним стандардима, био је на Ади Циганлији у Београду, али је због временских услова и неадекватне заштите убрзо пропао. Касније се скејтерима отварају врата у многим градовима Србије. Јагодина, Пожаревац, Нови Сад, Београд, Сремска Митровица, Крушевац и многи други се могуе похвалити овим спортским теренима. У плану је изградња парка у Краљеву. Бор је међу последњима добио скејт плазу, али да није било труда младих скејтера тешко да би се било шта постигло. У Бору, на пример, скејтери су снимили документарни филм у коме износе своје проблеме, али и дружење, љубав према скејту. Филм се зове „Колос - Корак по корак“. Ко је заинтересован да погледа може га пронаћи на www.vimeo.com. Већина скејтера у Србији је изложена истим проблемима. Принуђени смо да сами правимо справе за вожњу. Па и кад направимо неку справу немамо где да је поставимо. Ипак труд младих је фасцинантан. Надајмо се да ће се и наш град у ближој будућности похвалити својим скејт парком. Да ли су ово само наше пусте жеље остаје да видимо.

21


Пети елемент

Студентски домови и зашто их не треба срушити -водич за бруцошеИсидора Обрадовић Mилан Ристановић

22

Када овај текст буду читали свршени средњошколци, будући студенти у Београду, понос својих бака и дека, тетки и ујни, могуће је да ће доћи у извесну заблуду. Наиме, анкета, коју је спровео наш часопис, имала је за циљ да истражи услове за рад и живот у „Студентском граду“ („Студењаку“), који ће они имати прилике да упознају тек од друге године, ако испуне услове као што су буџет, просек (да их не плашимо, сасвим је довољан 7,80) и број пренетих испита. Друга солуција, годинама касније све реалнији избор, је куповина места, тј. „илегалисање“, привилегија редара, управникових земљака, Црногораца, Босанаца и оних који се тако осећају. Према томе, вас драги бруцоши чекају „Карабурма“, „Патрис“ и „Жарко Мариновић“, домови последње категорије (што ови са Карабурме никад неће признати), који се у својим проспектима представљају као „установе које имају душу“, док ови остали, је л’ те имају спортске хале, брз интернет, засебна купатила и остале тривијалности. Срећом по вас, ови домови су се у односу на период када смо ми почињали студирање, из године у годину са сменама управника побољшавали, мењали и прилагођавали, тако да сад „Карабурма“ има вероватно најбоље кревете, „Жарко“ сасвим квалитетну мензу, а „Патрис“ топлу воду. Сатиричан увод служио је превасходно да нагласи мотиве који су нас навели да обрадимо тему студентских домова, пак морамо истаћи да студентски живот, бар када је реч о Београду, нуди много више позитивних, него негативних аспеката. Иако су главни разлози за боравак у поменутим установама за скоро трећину студената финаснијске природе, ових 29% говори да приче о чарима домског живота знају често примамити младе студенте да осим књиге истраже и нешто друго.

Који је главни разлог због ког живите у студентском дому?

59%

Финансијске природе

29% Богат друштвени живот

8%

Близина факултета

3% Зато што сам из Црне Горе па се то подразумева 1%

Остало


Да је питање квалитета тв програма спроведено у свим домовима, вероватно резултати не би имали смисла, а ни истраживање своју сврху, јер само домови „4. април“, „Слободан Пенезић“ и „Рифат Бурџевић“ нуде кабловску телевизију. Тако, на пример, „4. април“ има прикључке за „градску“ кабловску са преко 60 канала, док „Рифат“ нуди прикључке за сателитску телевизију. Када је реч о „Студентском граду“, он омогућава у собама око 20 тв програма, али је, руку на срце, ова варијанта кабловске значајно лимитирана избором и квалитетом канала, па као што се на графику може уочити,

36% добри

52% просечни

4% лоши

6% одлични

2% катастрофални

Остало

Собе су мале и распоред је лош

Не придајем значај томе

Оцените комфорност и величину собе

Сасвим сам задовољан комфорношћу

Дакле, наше мало истраживање ствара слику према којој скоро 88% станара сматра услове које нуди „Студентски град“ просечним или добрим, док преко 50% њих сматра да собе могу бити веће, али ту чињеницу не сматра великим проблемом. Треба појаснити да је већина соба у „Студентском граду“ двокреветна, да се он састоји из 4 блока са по два крила и да свако крило има два спрата на ком су све собе трокреветне. Све собе имају засебна купатила, док двокреветне имају и своју терасу. Ове информације наводимо како би читаоцу, ненавикнутом на студентски живот, поједноставили значење резултата и олакшали њихову анализу, јер је истраживање превасходно спроведено у „Студентском граду“. Детаљне информације о сваком дому могуће је наћи у проспектима приликом конкурисања у домове и на званичном сајту „Студентског центра“ (www.sc.rs).

Оцените услове становања у студентском дому

Собе могу бити веће али се не жалим

О самим условима живота тешко је говорити уопштено, јер у многоме зависе и од самих студената, тј. одржавања собе, сарадње и договора цимера, броја људи који прођу кроз собу током дана, итд. Такође, битан фактор представља и избор дома, што за последицу има величину собе, број цимера, распоред и квалитете (читај старост) столарије и кревета. У разговору са мушким делом популације можете наићи на коментаре као што су: „добро је, није лоше“, „ма соба к’о соба“, „није ни важно“, док су девојке у већој мери строжих критеријума и оштрије у коментарима. Ипак, резултати које смо добили сведоче о сасвим солидним оценама када је реч о условима становања и комфорности, што се, између осталог, може објаснити не тако високим очекивањима, природном скромношћу омладине из унутрашњости и можда чињеницом да се свему овоме и не придаје сувише значаја.

Да ли имате кабловску телевизију и да ли сте задовољни?

14% Имам и врло сам задовољан

17% Имам, али нисам задовољан избором ТВ програма

69% Немам

23


Пети елемент

69%

21%

10%

Имам изадовољан сам брзином

Имам, али је јако спор

Немам интернет

Оцените квалитет оброка у мензи Квалитет хране је добар с обзиром на цену оброка

32%

Храна је добрo спремљена, али би могла бити разноврснија

12%

Често имам нападе мучнине (зар опет тај грашак?!)

11%

Волим да једем у мензи (поготову четвртком у 17h)

6%

Избегавам да се храним у мензи кад год могу

2%

24

Следећи аспект истраживања се, с обзиром на удаљеност мамине кухиње или пак финансијске немогућности за свакодневне посете ресторанима или чак киосцима брзе хране, односи на квалитет и разноврсност оброка у мензи. Најпре напомињемо да се за релативно мале паре на месечном нивоу, студенти могу хранити у студентским мензама којих у Београду има 14. За коришћење мензе потребна је чип картица на којој се оброци уплаћују и жетон за коришћење прибора (картица такође служи за плаћање станарине, на неким факултетима за евиденцију присуства, али помоћу ње можете остварити и попусте на превоз, на карте за биоскопе и позоришта, приликом куповине, итд.). Цене комадних оброка износе: 31 динара за доручак, 55 динара за ручак и 46 динара за вечеру. Ако узмемо у обзир да данас и хлеб кошта чак 50 динара, сложићете се са констатацијом да је цена једног ручка у коме добијете главни оброк, сезонску салату, супу/чорбу и дезерт, сасвим приступачна. Томе сведоче и резултати анкете по коме се готово 70% студената определило за одговоре да је храна добра с обзиром на то колико новца издвоје за њу, али да би пак могла бити и разноврснија.

Да ли имате интернет и колико сте задовољни?

37%

и нема добре критике. Вредно је, међутим, поменути канал „Студентског града“, само овде присутан (и вероватно илегалан), који нуди прегршт филмова (старих, нових и оних који још нису стигли у биоскопе) и понеку серију (нпр. својевремено „Нинџа корњаче“ са старом синхронизацијом). Како не би постали сувише дискриминаторски настројени, навешћемо податке да сви домови поседују тв сале, где је избор програма далеко већи, а избор гледања демократски (одређује га већина). Код Интернет приступа је сад сасвим друга прича, јер су последњих година створени технички услови да се у собама почне уводити adsl прикључак (брзи приступ). Према томе, од избора самих студената зависи да ли ће имати adsl Интернет, уколико наравно желе плаћати претплату. Поједини домови („Карабурма“, „Пенезић“) су задржали академске мреже које нуде боље перформансе и цену, а уз то омогућују бесплатну размену података (музику, филмове, ...) у оквиру дома. Међутим, како студенте, односно дом, не вежу никаквим уговором (читај: управници и студентски центри од тога немају велику корист), питање је колико ће се дуго одржати. Све у свему, график говори шта део студената мисли о adsl технологији у домовима.

Остало

Омиљено јело у мензи (поховани качкаваљ не улази у конкуренцију) Пасуљ

19% 9%

Шпагете са сосом

33%

Пире, грашак, бечка

5%

Сарма Мусака

10% 3% 4% 5%

Сува вечера Пиринач, риба, печурке Похована пилетина

10% 2% ,,seven days’’

Остало


Шта бисте препоручили бруцошима да никако не пропусте?

Собне журке (капацитет по соби 100 и више места) Мини концерте и свирке Пројекције филмова на клупицама Позоришне представе у студентском граду Бруцошијаде Спортске турнире између домова Остало Маскенбал у 4. априлу

31% 24% 14% 12% 6% 5% 4% 4%

Да ли сте задовољни културно - друштвеним садржајем који Ваш дом нуди?

21%

Задовољан сам (паметно уложених 50 динара сваког месаца)

Са својим друштвом сам креирам догађаје и дружења

53% 2% 8%

Остало Шта то беше друштвени живот?!

Нисам задовољан

16%

Како нисмо могли (а признајемо, нисмо ни желели) да набројимо све оброке које мензе нуде, испитаницима смо на располагање ставили неколико најчешћих јела са циљем да сазнамо шта то највише воле да једу. Пошто смо унапред претпоставили да би већина наших колега рекла да им је омиљено јело поховани качкаваљ због кога је ред испред мензе четвртком у 17h налик онима кад се деведесетих чекало за литар уља и млека, ово јело смо изоставили са листе понуђених. Не можемо рећи да су нас одговори Бог зна колико изненадили: прво место убедљиво држи гђа бечка шницла (са пиреом и грашком), а иза ње са 19% заокружених одговора следи пасуљ. Додуше, популарна српска сарма је омиљено јело за само 5% студената, што нас је мало збунило, али оправдање смо пронашли у чињеници да ово јело ретко кад успете да видите у мензи. Не сумњамо да све то надокнаде кад дођу кући или код баке у село. Не можете се похвалити да сте били студент уколико нисте посетили бар једну студентску журку. Дакле, најмање једну! А опет са друге стране, својој деци за коју годину/деценију не морате баш причати шта сте све радили под дејством каквих (јефтиних) алкохолних пића - топло препоручујемо. Зато је незаобилазан део анкете „Трамваја“ било и питање провода у престоници. Где, када, зашто, како, ..., с којим парама?! Можда је баш ово последње питање разлог зашто 31% студената највише воли журке по собама. Да, да, исте оне мале собе се петком и суботом (неретко и у току радних дана) трансформишу у плесне подијуме и караоке клубове. Док не доживите сами, нећете нам веровати колико заправо људи може да стане у собу „два са два“. То је разлог зашто нам је више од половине испитаника одговорило да највише воли да сама креира добар провод и забаву са својим друштвом. Ово је, наравно, јефтинија варијанта, коштаће вас само пиће, а колеге из „Студењака“ кажу да најчешће после загревања у дому воле да наставе провод у популарној „Мензотеци“. Доста студената каже да су им драге и свирке и мини концерти који се, најчешће у пролећним и летњим месецима, одржавају напољу, на бини намењеној за ту сврху. Као мирнија варијанта, ту су пројекције филмова на видео биму на клупицама и позоришне представе. Зато је 21% станара „Студењака“ задовољно чињеницом на шта одлази чак 50 динара које сваког месеца плаћају у склопу станарине („друштвени живот комада 1“ = 50 динара). И да за спортисте напоменемо да се сваке године одржавају спортски турнири између домова. За један студентски дом у коме живи око 4500 људи, није лоше.

25


Пети елемент За крај смо оставили једно питање које последњих година све више интересује студенте. Наиме, ради се о томе да сваке године на студентским расподелама мистериозно нестају места којих је раније било. Шта је узрок овој појави не знамо ни сами, можемо само да нагађамо. Вероватно као и наши испитаници којима смо понудили пар одговора у нади да ћемо заједно доћи до одговора. Највише њих (28%) сматра да је разлог овој појави то што управници домова и представници савеза одвајају места за себе, а 24% сматра да је пораст броја страних студената који добијају привилегију да живе у дому, прави одговор на ово питање. Да, сваке године се (барем у „Студењаку“) повећава број студената који долазе из других земаља. Па како се и не би љутили наши студенти кад су за њих биле одвојене најбоље собе, а сваке године их је све више и више. Да се разумемо, немамо ми ништа против „странаца“ који су дошли у нашу земљу у потрази са својом шансом и бољим образовањем, али све док не угрожавају места нашим студентима. Резултати анкете, као истраживања којим смо желили да донесемо суд о студентским домовима нису претерано важни, јер прича о студентском животу, испуњеном доживљајима, дружењима, емоцијама, непроспаваним ноћима, јутрима без пребијеног динара, колегиницама, досадним цимерима, увек заслужује крај у позитивном контексту, без обзира на дом у којем сте провели студирање. О непролазности, из неког давног времена, следи анегдота.

26

Из живота неког од станара „Студењака“: Возећи се једном приликом градским превозом, причао је телефоном са својим цимером. Сасвим необавезан разговор, у коме је само поменуо да долази у дом кроз пар минута. Након завршеног разговора, осетио је како га једна бакица вуцка за рукав у жељи да му каже нешто. Старица га позва ближе себи и сасвим тихим гласом му рече: „Тај дом у који ти сад идеш сам ја својим рукама градила. Било је то време радних акција. Мушкарци су зидали дом а ми смо им доносили цигле, остали материјал и храну. Али, оно што хоћу да ти кажем је то да, као што и сви млади имају своје симпатије, имале смо и ми тада, и на циглама смо исписивали имена парова. Да, та имена сада су узидана у „Студењак“. И све док га не сруше, биће зазидани тамо“. Не треба их рушити! Засад.

Како коментаришете чињеницу да по принципу амазонских шума, сваке године нестају места на студентским расподелама?

Управници и представници савеза одвајају себи места

28% 5%

Остало

Пораст броја економских места на штету буџетских

17% То се Вама чини ( јел’ те то управник послао?!)

7%

Пораст броја страних студената

24%

Све је већи број илегалаца

19%


Мишко Плави Јована Василић

„Осамдесетих је било важно ко си и коју музику слушаш. Лова није имала никакве везе“ Миливоје Петровић - Мишко Плави, данас гради сјајну светску каријеру хармоникаша, а на сцени је од почетка 80 - их, када је као члан неколико музичких састава - „ВИА Талас“, „The Boys“, „Фантазија“, „Пилоти“, „ЕКВ“, постао један од најзначајнијих идола урбаног Београда. У школи је био одличан ђак, вуковац. До седмог разреда свирао је хармонику, а тада је почео да учи да свира гитару. Спортски је тип, па када не свира, Мишко једри, плива или вози ролере на Ади Циганлији. Године 1995. поново се вратио хармоници, а последњих десетак година живи на релацији Београд - Јапан. Како каже, долазак у Београд у детињству није био лак, јер се прво из Гуче преселио у Падинску Скелу: „У „Падињаку“ сам живео од другог до седмог разреда, а онда сам се преселио у Београд, у стан преко пута Печарових“. Када је упознао Бојана Печара, иначе члана некадашњих састава „ВИА Талас“ и „ЕКВ“-а, постали су нераздвојни другари: „По цео дан смо били заједно. Бојан је на неки начин био и мој учитељ гитаре - гледао сам како он свира, а онда сам трчао у свој стан и копирао његове положаје прстију. Породица Печар је била специфична, светска. Бојанова мајка је била стјуардеса, сваки дан је путовала и сећам се да је са пута доносила разне ствари које код нас нису могле да се купе. Било је занимљиво“. Чачани ће имати прилику да Мишка чују на музичком фестивалу „Карусел“, који се одржава од 15. јула до 12. августа, а за „Трамвај“ прича о 80 - им годинама, музичким групама у којима је свирао као и о музици коју је слушао.

27


Пети елемент

28

Прво сте били члан музичке групе „ВИА Талас“. Како је дошло до њеног формирања? Мира Мијатовић, ћерка тадашњег председника СФР Југославије Цвијетина Мијатовића и њена другарица Борјана су дошле на идеју да формирају групу. Бенду се придружио сликар Душан Герзић Гера, који је свирао бубњеве. Њих троје нису имали музичког искуства, па су се мучили, покушавали нешто да ураде, и у једном тренутку су ме позвали да им се придружим. Снимили смо две песме за компилацију, LP „Артистичка радна акција“ (АРА) на којима сам ја свирао бас и гитару. Такође смо позвали и Вука Вујачића, који је свирао саксофон. С обзиром да ја нисам могао на концертима да свирам два инструмента, са нама је уживо почео да наступа и Бојан Печар. Такође, имали смо и концерт на отвореном стадиону „Ташмајдан“, где је присуствовало неколико хиљада људи и то је тада за нас заиста био big deal. Међутим, после неколико концерата група се распала, а ја сам постао члан другог бенда, „The Boys“. Мира и Бојан су наставили да раде под називом „Талас“ и снимили су плочу „Перфектан дан за банана рибе“ уз помоћ Ивице Вдовић - Вда, бубњара „Шарло Акробате“ и „ЕКВ“-а. Данас људи мешају „ВИА Талас“ и „Талас“, али то су фактички две различите групе. Због чега је група „ВИА Талас“ престала да постоји? Након компилације коју смо издали добили смо позив од Горана Бреговића да нам сними плочу. Иако смо вредно радили, настао је проблем - Гера није могао да прати наше музичке замисли, није имао добру технику свирања бубњева. Могао је да нас прати на мањим свиркама, али када смо ушли у студио у Сарајеву он није могао да одсвира шта је требало. Брега нам је довео другог, врхунског бубњара. Међутим, када смо снимили плочу схватили смо да то није то и да смо изгубили основну идеју и циљ, што је довело до распада бенда.

Како је дошло до Ваше сарадње са групом „ЕКВ“? Са њима сам свирао 4 - 5 месеци, на турнеји „ДУМ ДУМ“. Након што је Бојан отишао у Лондон, Милан и Маргита никако нису могли да нађу одговарајућу замену. Ангажовали су једног, па другог, али то није било то. Једног дана ме је позвао Милан и питао да ли може да дође код мене са Маргитом. Мени је то било чудно, јер он је био један од мојих најбољих другара. Никада ми се није најављивао, само зврцне и уђе. Дођоше њих двоје, а онда ми је Маги рекла: „Мишко, ти мораш да свираш са нама. Нема ко други“, а тиме да „нема ко други“ она је заправо оправдала своју наредбу. То је било веома захтевно, јер сам у исто време био у групи „Пилоти“. Маги и Милан су хтели да напустим „Пилоте“ и постанем пуноправан члан „ЕКВ“-а, али то није било једноставно, јер сам био продуцент, аранжер и свирао сам неколико инструмената у тој групи, а нисам неко ко оставља посао на пола. Такође, оба бенда су била врхунска, припадали су А класи, па се и од мене очекивало да свирам врхунски. У „Пилотима“ сам свирао гитару и клавијатуре, а у „ЕКВ“-у бас. Било је захтевно свирати три инструмента у два бенда. Да ли сте у то време и Ви слушали групе „Новог таласа“? Не. Врло рано сам почео да слушам џез - рок, а затим и џез. У то време мене је занимало гранично подручје музике. То је музика коју слуша јако мало људи, јер је компликована. На пример, басиста Џако Пасториус ми је био најомиљенији музичар. Нове групе и правце нисам слушао, нису ми били занимљиви. У школи сам доста читао, волео сам поезију. Она ме није задовољавала кроз музику, где се строфе понављају. На пример, сви су волели Дилана, али мени су текстови његових песама без музике били недовољни. Такође, био сам и Hi Fi манијак, имао сам у то време веома квалитетне музичке уређаје. Чак сам се једно време као познавалац и бавио продајом Hi Fi уређаја и тако се издржавао. Од целе колекције плоча коју сам имао, само једна је била домаћа - Оливер Мандић. Сви остали домаћи албуми били су лоше продуцирани и нису могли да парирају музици снимљеној у иностранству. И та разлика се на мојој врхунској опреми и те како чула.


Како бисте описали музичку сцену данас? Подржавам све што раде клинци, али нажалост сцена је данас затрпана лошом музиком. Људи немају превише времена да бирају музику, слушају оно што им се сервира преко медија, а то је 99% смећа. Од бољих бендова издвојио бих „Конзилијум“, Бенд Васил Хаџиманова, „Партибрејкерсе“, такође је и „Електрични оргазам“ васкрсао на последњем албуму, затим добри су и „Земља грува“, „Сви на под“... Увек сам срећан када видим да неко постигне успех, а да то није турбо фолк, где нема музике, већ само арлаукање и завијање. Колико се, по Вашем мишљењу, живот у 80 - им разликује у односу на данашњицу? Осамдесетих је било другачије, није било криминала, на улицама је било доста људи... Веселих људи. Још увек није било AIDS-а. То је било време које се данас не може замислити. Најпопуларнија за излазак је била „Академија“. За разлику од данашњице, оно време је било много мање материјално. Није било важно који телефон имаш и колико пара ти је у џепу. Било је важно ко си и коју музику слушаш. Није имало шансе да моја риба буде нека сељанка која слуша народњаке, како год да изгледа. Осим музике, било је важно и шта имаш у глави, шта знаш да радиш, колико си духовит. Лова није имала никакве везе. С обзиром да је велики број ваших пријатеља конзумирао наркотике, како сте ви успели да се одупрете том искушењу? Пре свега, ја сам увек био спортски настројен, а са друге стране то је била незаконита радња и није имало шансе да дозволим себи да због таквих ствари будем лишен слободе. Тако да сам ја јако рано разрешио у својој глави - иако су неки моји пријатељи конзумирали наркотике, мене то није интересовало. Многе сам покушавао да својим позитивним деловањем удаљим од тога, али нажалост нисам успео.

Занимљивости: Мишко се 1986. године у филму „Црна Марија“ опробао и као глумац. У филму осим њега играју и Милан Младеновић, Лане Гутовић, Гордана Гаџић, Бранислав Лечић, али и Чачанка Соња Савић, за коју Мишко има само речи хвале „Соња Савић је била изузетна особа, коју сам пуно волео и ценио. На снимању филма била је дивна. Све време је подржавала нас који нисмо били професионални глумци, већ музичари“. „Маги техника“ - „На једном снимању Маги ми је показала технику да палцем стиснем две дирке на клавијатури, и то ми је било откровење. Данас често користим ту „Маги технику“. Написао је и књигу „Планета Јапан“, у којој је на занимљив и духовит начин описао свој доживљај Јапана. Највећа разлика коју је навео у књизи између Србије и Јапана је - Јапанац када оде у тоалет у биоскопу, чува место тако што остави новчаник на седишту.

29


Пети елемент

Нови Сад, студентски град Стефан Пајовић

Иако је већина будућих бруцоша већ одлучила шта ће студирати, питање „где“ још не мора бити толико строго дефинисано. Због чињенице да студентска заједница највећег и најстаријег универзитета у држави, Београдског, броји више академаца него наш град становника, не треба да заборавимо на постојање других универзитета у Републици Србији на којима се изучавају истородне студије. Нама најближи је Крагујевачки, у чијем су саставу и наша два факултета, али одређени број студената се не одлучи ни за Београд ни за Крагујевац, већ за Нови Сад и истоимени универзитет.

30

Студирање у незваничној престоници Војводине има сијасет особености у односу на друге студентске центре у нашој држави. Пре свега, ту је разнородност студија универзитета старог преко пола века: у Новом Саду се налази 10 факултета на којима се школују најразноврснији профили од глуме, преко професора физичког васпитања, до рачунарства и информатике. Највећи део њих, с изузетком Медицинског који је у оквиру Клиничког центрa Војводинe, сконцентрисан је у једном делу града, тј. кампусу на Лиману 1. Поред здања самих факултета и пратећих института, ту су смештени и студентски ресторани, тј. мензе, Завод за здравствену заштиту студената, али и неколико студентских домова. Студентски центар Нови Сад сваке године током лета објави јако садржајан водич за студенте на свом сајту, који је од велике користи за сналажење у новој средини. Појам студентског живота надилази само место студирања, али Нови Сад ипак поседује неке особености које га препоручују као нечију будућу almu mater. Пре свега, ту је светски признат музички фестивал Exit који се одржава почетком јула сваке године на Петроварадинској тврђави. Могућности које он пружа студентској популацији су небројане, од волонтирања и стицања међународних пријатељстава, па све до згодне прилике за зараду. Када смо већ код новца, постоји и немали број омладинских задруга које нуде најразличитије врсте послова, како за момке, тако и за девојке.


А када се ућари која пара, она неминовно бива потрошена, а начина је безброј. Мандаторни трошак, уколико не живите у дому, свакако је изнајмљивање стана. Погодне локације у близини кампуса су Лиман 1, 2, 3, Стари град и Грбавица и ту се за 120 150 евра може изнајмити сасвим пристојна стамбена јединица. Трошкови за комуналије зависе од дела града, али су обједињени у један рачун (осим струје и телефона) тако да је плаћање олакшано. Цене хране су на нивоу чачанских, често и ниже, а повољно се може пазарити у неком од велетрговинских ланаца. Уколико нађете стан на периферији града онда треба издвојити новац за месечну карту за градски превоз. Сам кампус је добро повезан са већином градских насеља, док цена карте за једну вожњу износи 50 динара. Није наодмет напоменути да се цена повратне студентске карте на релацији Чачак - Нови Сад креће од 1200 до 1500 динара, зависно од превозника, док само путовање траје од четири до пет сати.

Корисни линкови: Студентски центар Нови Сад: www.scns.rs Универзитет у Новом Саду: www.uns.ac.rs ЈГСП Нови Сад: www.gspns.rs

А када дођете у Нови Сад, чека вас једна типично новосадска активност - вожња бицикла. Најпознатији бициклиста био је Алберт Ајнштајн, који је две године живота провео у Кисачкој 20. У граду се налази преко 70 километара бициклистичких стаза, чији је најуређенији део онај који се протеже дужином Дунавског кеја и који је, уз Петроварадинску тврђаву и њено подграђе, најлепши део града. Ту је и купалиште Штранд за које се наплаћује улаз, али постоји студентски попуст на сезонску карту. Најпознатија пешачка зона је Дунавска улица, у којој се поред прегршт радњи налази и Градска библиотека. У близини је Музеј Војводине, али и Матица српска у којој годишња чланарина за студенте износи 1000 динара и која поседује готово сваку књигу издату у Србији. Писати и читати о Новом Саду су две јако незахвалне активности, јер овај град има доста лица и наличја. Довољно је барем једном прошетати новосадским улицама да бисте заволели овај град, али је потребно боравити дуже време да бисте умели да цените све ситнице које ће вас разгалити сваки пут када крочите на улицу. Једно је сигурно, нико се још није вратио са студија у Новом Саду с лошим утисцима.

31


Пети елемент

Софроније и екипа Бојана Јовановић

Колико пута сте се засмејали као Драгуљче или помислили да сте испали прави „лајави крелац“? Ово су реплике из цртаних филмова који су обележили многа детињства у паузама између безбрижног играња на улици и писања домаћег задатка. Радни дани у 19 и 15, пре почетка „Дневника“, били су резервисани за наше цртане другаре. Ево неколико цртаћа који ће вас подсетити на дане када сте уживали у авантурама ових јунака.

32

Петао Софроније:

Пепе ле Твор:

Пера Детлић:

Главни шмекер, помало уображен, брзоплет и увек је у праву. Петао Софроније је први пут на малим екранима приказан 31. августа 1946. године. Његов творац Роберт Мекимсон, створио је и Тасманијског ђавола, такође. Глас чувеном петлу давао је наш познати глумац Љубиша Бачић. Епизоде попут „Мица тражи мужа“, „Петао Софроније и паметњаковић млађи“, „Софроније и кобац“ ће вас сигурно насмејати и вратити у детињство. „Лудо буразеру, лудо“. Увек заљубљен, лута улицама Париза док га прати смрдљиви траг. Стално је у потрази за идеалном женом и не прихвата „не“ за одговор. У свакој епизоди јури за мацом која леђа случајно обоји белом фарбом. Њено одбијање и бежање он схвата као завођење. Савршен француско - српски Властимира Ђузе Стојиљковића је незабораван. „Обуздајте се мадам“! Ако сада зажмурите сигурно можете да се сетите карактеристичног смеха Пере Детлића који никога није оставио равнодушним. Први пут прича о Пери Детлићу, споредном јунаку, појавила давне 1940. године. Главну улогу добио је 1957. године. Лик су креирали и усавршавали Бен Хардавек, Волдер Ленц и Алекс Лови. Када на све ово додамо савршен глас Миће Тадића добијамо цртаћ кога ћемо се увек радо сећати! „Погоди ко сам? Погоди ко сам“?


Шалабајзерићи:

Бананамен:

Ову необичну породицу чине тата медвед познат по свом мрмљајућем говору, његова жена, син и ћерка Зумбулка. Цртани филм је упамћен по реплици: „Проклети Крста Крстић“. Шалабајзерићи (The Hillbilly Bears) је анимирана серија која је 1967. представљена публици. Крста Крстић је главна бољка ових медведа који избегавају његове замке. Ликови имају карактеристичан говор кроз нос. „Таатааа, Крста Крстић је поново одвео нашу ћерку на пикник, само да би појео наше печено пиле“. Главни јунак је дечак Ерик који живи у Улици акација број 29 и који води двоструки живот. Бананамен је британски цртани филм из 1983. године, настао у продукцији Би-Би-Сија. Осмишљен као пародија на суперхероје. „Јер када Ерик поједе банану догађа се невероватна промена. Ерик постаје Бананамен“.

33

Инспектор Драгуљче:

Инспектор Драгуљче је необичан пас који се бори против криминалаца, вози оронули аутомобил и носи наранџасти мантил. Цртани филм први пут је приказан 1976. године у Америци, а режирао га је Чарлс Николс. Снимљено је укупно 16 епизода. Оно што је можда најбитније је смех Инспектора Драгуљчета. Насмешите се тако бар једном. Одлично је за расположење.

И још: Ципелићи, Ветез Која, Балтазар, Том и Џери, Брзи Гонзалес, Вук Вучко, Душко Дугоушко, Пинк Пантер, Млата Замлата, Морнар Попај, Атомски мрав, Ла Линеа, Нинџа корњаче... и наравно Дизнијеви цртаћи.


Пети елемент

Ово радимо 34 oд срца Интервју: Феђа Димовић Aнђелка Матијевић

Борчева хала горела је првог јуна, када је чачанска публика уживала у сценском наступу пионира хип хопа у Србији, бенда „Београдски синдикат“. Са Феђом Димовићем поразговарали смо о концерту, плановима, али и синдикалним порукама које шаљу младима на сваком концерту.

Ко су дискретни хероји и одакле црпите ентузијазам присутан у сваком стиху? Они нису ни наша публика, нити фанови, већ пре свега наши пријатељи, сви они који воде свакодневне битке, који се не предају и даље верују у боље сутра. Велика вредност „Београдског синдиката“ је што опстајемо све ове године, негујући заједништво и идеју да стално тражимо љубав, истину и слободу као традиционалне вредности. Упиремо прст, критикујемо и боримо се за све наше људе. Концерт у „Арени“, пре и после? Ми смо били веома изненађени, нисмо очекивали толики број људи, емоције су нас понеле. Чврста одлука након концерта, да ће се наша мисија наставити и да смо одговорни за младе људе у нашој земљи.


Шта је по вашем мишљењу највећи проблем младих у Србији? До сада смо одржали преко 50 трибина о утицају популарне културе на систем вредности код младих. Имали смо прилике да се упознамо са сјајнм младим људима у Србији, који су нажалост сазрелили преко ноћи. Има наде да долазе неке младе и нове генерације, које ће ову земљу мењати на боље. Борба за праве вредности не сме да престане. Сваки дан је добар дан за синдикалну борбу. Концерт у Чачку? Радо се одазивамо сваком позиву, сама иницијатива младих људи да ураде нешто за свој град била је и више него довољан разлог да се спакујемо и дођемо у Чачак. Простор је одличан, очекујемо да БС тренинг у Чачку прође одлично, али и да га у неко догледно време и поновимо.

Синдикална борба и политика? Ситуација је веома лоша на свим нивоима. Нико се не бави човеком и његовим правим вредностима. Од петог октобра па до сада многи су се мењали на власти, али неког претераног бољитка нема. Промене не долазе изборима, већ мењањем система вредности. Када се вратимо на први универзални систем вредности, неће нас занимати ко је на функцијама. Једино тада нас неће занимати ко је на власти. Након овог концерта повлачите се у студио...? Наш четврти албум свакако ће бити бољи и зрелији, очекујемо да буде најбољи до сада, јер ми смо ту због вас, наше публике и ово заиста радимо од срца. У слободно време се сви ми бавимо неким другим пословима, али се увек трудимо да, кроз песме које стварамо, превазиђемо све. Да добра идеја може уз мало упорности да се реализује доказали су наши суграђани: Стефан Вујовић, Петар Радојичић и Вукашин Марковић, јер без њиховог труда и ангажовања синдикалног тренинга у Чачку не би ни било.

35


Име презиме: Маја Аџић Цветковић Година и место рођења: 5.9.1982. Чачак Пребивалиште: Чачак Занимање: графички дизајнер Контакт: madzic59@gmail.com

064/2101 201 Рецикле је ручно рађен уникатан накит од различитих врста материјала.


Креативци


alternativazacacak.rs


32000

lane obe

TRŽNI CENTAR STARI VAVILON PRVI SPRAT TEL: 032 344 960 MOB: 064 444 96 14 EMAIL: info@slanesobecacak.rs


Tramvaj - casopis br. 6  

Casopis za mlade