ISSN 2217 - 9763
TPAMBAJ број 2. // октобар 2012. // бесплатан примерак
04/05 Манифест трамвајџија
06/07 Ретроспектива
14/15 Горски цареви
08/09 Наша прича
16/19
10/11
Отићи или остати
Шта све може човек
12/13
Репортажа о археолошком налазишту Градина на Јелици
20/23 Посла има док се Чачак клима
24/25 У част велике сликарке
26/28 Аниманима
29/30 Изађи на мрежу
31/31 Интервју: Шканк
38/39
32/33
Рецепт за кућне журке
Гитаријада
40/41
34/35
Креативци
Насиље VS. Игра
36/37 Анонимуси
Издавач: Алтернатива за Чачак Уредник: Јована Василић Редакција: Војин Малетковић, Јована Василић, Страхиња Бабић, Никола Маринковић, Милан Ристановић, Аница Гавриловић, Исидора Обрадовић, Бојана Јовановић, Милица Максовић, Миљана Радош, Стефан Проловић, Јана Ненадић Лектура и коректура: Аница Гавриловић
Дизајн и прелом: Јована Радовановић, Јана Ненадић Илустрације: Јована Радовановић, Јана Ненадић Штампа: Digitall Copy Centar, Чачак Тираж: 500 E-mail: alternativazacacak@gmail.com Сајт: http://www.alternativazacacak.rs/ ISSN 2217 - 9763
Манифест „Трамвајџија“
Културна (р)еволуција Војин Малетковић
Угао Добрачине и Симине, биоскоп на отвореном. Седим са својим пријатељима, сво троје смо Чачани. Филм прилично стар, али не и незанимљив. Шта више држао нам је пажњу читавих два сата. Један од оних филмова у којем је музика још увек била битан фактор у стварању целине. Столице су биле неудобне, па смо имали проблема са леђима и ногама. Издржали смо физичке болове, протегли ноге и констатовали да смо задовољни. Лепо августовско вече, прошетали смо и разишли се... Е да, заборавио сам да кажем, ово се све одиграло у Београду. И сад, мало ретроспективне нарације, растајем се са својом екипом, те исте августовске вечери, корачам сам ка стану и размишљам зар је немогуће да се пројекција на отвореном одржи у Чачку? Верујем да је могуће. Зашто се онда не одржавају? Па сад, желите да чујете моје мишљење?
04
Општина је неактивна, политичари нас гуше, привредници не дају паре, нико се не брине за младе. Тачно. Ипак, за овај подухват потребна је само иницијатива и добра воља младих из Чачка. Дакле, ако би се група младих организовала и имала жељу да спроведе план у дело све би било могуће. Столице се лако нађу (мада може и у парку, још лакше за организацију), пројектор чами у „Сутјесци“, платно такође. Потребан је још компјутер, све то неки техничар повеже, нађе се звучник и пола лета гледамо филмове напољу и пијемо пиво! Фино звучи, зар не? Ако су већ потребна нека минимална средства напише се
пројекат па правац општина и ови привредници који неће да нам дају паре. Преваре се и они некад па мало одреше кесу. Кључно питање, да ли би се млади скупили и посетили овакву манифестацију? Ех, свету се не може угодити. Све што је ново тешко нађе велики број поборника, барем у мањим местима. Временом све постане оствариво, па могу да замислим чак и 300 младих како гледа „Кума“ на Спомен парку. Идилична слика. Чачак је пун талентованих сликара, цртача, фотографа. Наравно да јесте. Да ли је тешко организовати једном годишње изложбу радова младих уметника? Није. Дом културе је отворен за све предлоге, потребно је само да се директор на време обавести и да се све лепо осмисли. Да ли је то досадно? Није кул? Хоћемо скејт парк! Е, за то су потребне паре, јесте. Даћу вам пример клинаца из Краљева који су успели да се изборе за средства. Направили су кратак снимак и послали на Телекомов конкурс „Уради нешто“, покренули цео град, гласали и добили средства. Свака част! Заслужили су да се возе и „блеје“. Заслужују ли Чачани? Проклети некул оптимизам. Верујем да јесу! И да мислимо другачије никада не би покренули „Трамвај“ и основали Алтернативу за Чачак. Трамвајџије желе да пробуде успавани дух Чачка. Помозите им!
05
Нови “амбијент” На теренима КК Железничар, група “Идентитет” 8. и 9. септембра организовала је Street art - Sport fest. Програмом су били обухваћени цртање графита, дводневна школа кошарке, пријатељска утакмица између категорија млађих КК Младост и КК Железничар, пројекција документарног филма “Легенде спортa”, аутора, професора, Александра Стефановића. Циљ “Идентита” је да побољшају квалитет живота младих Чачана, а овим дводневним фестивалом су свакако допринели томе. А терени КК Железничар свакако изгледају лепше.
,,ПРИЧА” Српски паб је 8. септембра организовао једнодневни музички програм под називом “ПРИЧА”, што би значило пиво, рок и Чачак. Наступали су Чипи и Освајачи, 357, Тригер, За Џ, Крвна група, Одговор, Веселе осамдесете и Дигитална драга. Позитивна реакција Чачана на овај догађај свакако је показатељ да су овом граду догађаји попут овог неопходни.
“4 врха Чачка” Чачани Стефан Лукић и Владан Пајић, чланови тима “Spartan Warriors”, 13.септембра у Дому културе приказали су свој документарни филм “4 врха Чачка”. Ови момци “освојили” су Овчар, Каблар, Јелицу и Вујан. Њихова идеја је да ово постане традиционална манифестација, пратећа традиционалној Планинској трци. Занимљиво, зар не? Спремајте се суграђани, можда ћете желети да им се следеће године придружите.
“Соња” у Чачку Поводом рођендана Соње Савић, 14. септембра, у Великој сали Дома културе одржана је пројекција документарног филма “Соња”, ауторке Драгане Кањевац. Различите изјаве Соње Савић, сведочења њених колега и пријатеља, различити архивски материјал из њене глумачке каријере смештени су у овај филм. После распроданих пројекција овог документарца у Београду, ред је дошао да и Чачани погледају и присете се једне од најпознатијих глумица из овог града, али и из Србије.
Канцеларија за младе Поводом Светског дана младих, 12. августа, у дворишту културно - уметничког друштва “Абрашевић” одржана је Трибина, на којој је градска власт обећала да ће се радити на томе да Чачак почетком следеће године добије Канцеларију за младе. То би свакако било од великог значаја, пре свега за младе који верују да овај град има потенцијал за нова културна, уметничка, спортска и друга остварења.
Чола као инспирација Позориште на Теразијама, 21. и 22. септембра, у Великој сали Дома културе, извело је мјузикл “Главо луда”. Прича је о рокенрол бенду са периферије града који стиже на, некада чувено “Београдско пролеће”, а потом у Лондон и свет. Мјузикл је инспирисан песмама Здравка Чолића. Чачак нема позориште, али ипак се “омакне” по нека представа.
НАША ПРИЧА Јована Василић
Одштампали смо и тај први број. Дуго смо чекали на то, готово од јануара. Али, нећемо сада о томе. Није прилика да објашњавамо зашто смо чекали толико дуго, а и када бисмо почели о томе, вероватно бисте одмах окренули другу страну, или, далеко било, престали да читате часопис. А то нам свакако није циљ. Према томе, прећи ћемо на ведрије теме. Када смо завршили са штампањем, желели смо да сваки примерак, до последњег, разделимо суграђанима. Да их упознамо са нашим првенцом, али и да заједно „обележимо“ тај, за нас велики подухват. Сложили смо се да би нека промоција добро дошла. Али, где? „Хемингвеј“, кафе-бар, где млади воле да проводе слободно време. Идеално место. Искрено говорећи, изненадили смо се када смо видели да се млади интересују за наше новине, да долазе да виде шта смо то ми сад наумили. Хвала им на подршци, али хвала и „Хемингвеју“, који нам је омогућио да закорачимо у јавност.
08
Убрзо је дошао ред да објаснимо младима ко смо ми, и шта уопште хоћемо. Народни Музеј је био савршен за то. Нисмо очекивали велику посећеност, па је „чувених“ црвених столица, које сте могли приметити и на свим осталим дешавањима у Чачку, било недовољно. Извињавамо се свима који су морали стајати, али уједно нам је и драго зато што ниједна столица није остала празна. На крају свог говора, један од трамвајџија позвао је посетиоце да остану на коктелу, што је прерасло у симпатичну шалу, јер су се ти „коктели“ односили на жути и црни сок, и киселу воду. Али, с обзиром на то да смо ми студенти, то је све у реду. Зар не? Након „свечаности“, дружење је настављено у „Српском пабу“. Све је сјајно почело, и исто тако се завршило. А то нас радује. После тога смо се ућутали, али није да нисмо ништа радили, а овај број је доказ за то. То би укратко била наша прича, а сигурни смо да ће их бити још. Живели!
09
Чачак кроз векове
Шта све може човек
Синиша Пауновић или: Невероватан живот једног.... Чачанина Никола Маринковић
Могу да се опкладим да добар део људи у Чачку не зна да у чачанској библиотеци постоји легат Синише Пауновића. На крају крајева – ко је он, уопште!? Наравно, Синиша Пауновић је рођен у Чачку, али... Иако је за свет сазнао у некој од старих чачанских кућа, далеко од тога да се зауставио на обали Мораве. После студија у Београду, постао је први Чачанин који се запослио у „Политици“ (наравно, ко од вас чита „Политику“, али ипак...) и започео своју плодну каријеру писца, песника, новинара и публицисте...
10
Тако је почео свој пут човек који је исписао „хиљаде и хиљаде“ страница, од којих неке још увек нису објављене, а вреде тог посла. Његове колеге кажу да је неуморно брзо пратио све битне догађаје и дружио се са свим битним песницима предратног Београда (у рукопису је остала његова књига Пола века Иве Андрића). О својим познаницима радо је писао, и то детаље који, истина, не морају бити важни за професоре, али су интересантни за оне који би хтели да те исте песнике читају – уосталом, шта се друго може очекивати од једног новинара. Биографије Исидоре Секулић, Бранислава Нушића, Боре Станковића, Растка Петровића, Јована Дучића, Радета Драинца – непотпуне су без Пауновићевих дела.
Када су летеле камилавке Данас, његова можда најважнија књига је Када су летеле камилавке, монографија о потписивању Конкордата између Римокатоличке цркве и Краљевине Југославије. Због све већих проблема са Хрватима, али и великог броја римокатолика других нација (Немци, Мађари, Словенци, Албанци), Влада Краљевине Југославије била је приморана да то питање системски реши. Због тога је потписан међудржавни уговор, Конкордат, са Римокатоличком црквом, који је, како је касније откривено, ову хришћанску цркву ставио у повлашћен положај у односу на друге, па и СПЦ, чији верници су чинили већину становништва краљевине. Немири су убрзо уследили, штампали су се и растурали различити памфлети, и избиле су демонстрације, данас познатије као „Крвава Литија“. Сам наслов показује шта се тада десило. Иако је притисак јавности био велики, јер је полиција пребила православне свештенике и владике, конкордат је изгласан у скупштини, убрзо потом, патријарх Варнава, који је био један од водећих представника анти-конкордатске струје умире под сумњивим околностима. У таквом, политички изузетно напетом тренутку, Синиша Пауновић пише памфлет Крвава православна литија у Београду, који је касније узет
као основа за књигу Када су летеле камилавке. Наравно, Пауновић је догађај описао врло ангажовано, што је било сасвим у стилу политичких новинара, којима је припадао... Да се лично потпише, није се усудио.
Емиграција Овај необични новинар Други светски рат дочекао је као дописник из Бугарске. Пошто је Бугарска тада била на страни нациста, Пауновић је морао да емигрира... Тада креће најтежи део његовог живота. Пошто је побегао из Бугарске, Пауновић се нашао у Русији, али ни ту није могао да се задржи, било што СССР није имала превише симпатија за Краљевину Југославију, било што су Немци напредовали на Источном фронту, тек, преко Турске и Сирије је стигао у Јерусалим, надајући се да ће доспети у Лондон. Међутим, када се посвађао са владиним делегатом на Средњем Истоку, Јованом Ђоновићем, интерниран је у Кејптаун, где је једва преживљавао. Ту је сачекао крај рата. На предлог свог пријатеља, Владислава Рибникара, поново се нашао у редакцији „Политике“, где је уређивао, између осталог, једну од најпопуларнијих рубрика, „Међу нама“... У овом часопису остао је, као хонорарни сарадник, и после пензионисања, све до смрти 1995. године.
Баја Гањо Овај необични Чачанин пропутвао је читаву Европу, Африку и део Азије, и оставио врло занимљиве путописе (па ви видите да ли се исплати отићи понекад у градску библиотеку у Чачку). За разлику од многих Срба, Пауновић се интересовао за Бугаре. За њега изгледа да није важила анегдота, по којој унук одлази у рат, а деда му каже: „Ти синко чувај главу прво. А ако буде смутње, па се не зна ко на кога иде, ти пуцај на Бугаре, нећеш погрешити“. Превео је многе
књиге са бугарског језика, од којих су најзначајнији романи Елина Пелина, Под игом Ивана Вазова, као и чувена књига Баја Гањо Алека Константинова, коју када читате, не можете се отргнути утиску да су 19. век у Србији и Бугарској протекли апсолутно исто. Неке од превараната, лопова и корумпираних политичара из Константиновљеве књиге можете комотно да „преселите“ у Србију, никаква промена се неће осетити. Ово је одлично приметио Пауновић, па је, због тога, његов рад, као човека који је приближио две невероватно сличне културе, још значајнији.
Пуста земља За нас Чачане, Пауновић је битан и из других разлога, себичнијих. Колико нас зна каква је била судбина Чачка у Првом светском рату? Како су људи страдали, како су се понашали, да ли су се помагали, или су једни друге пријављивали окупационим властима... Коначно, како су људи наших година живели, волели се и организовали тајне састанке и отпор страној војсци... Е, зато треба читати књигу Пуста земља Синише Пауновића, закључићете понешто о нашем менталитету... Много различитих ствари написао je Синиша Пауновић, много добрих слика је скупио, али о томе намерно нећу ништа да напишем. Пођите у библиотеку и узмите неку његову књигу. Најтемељније податке наћи ћете у тексту Марије Орбовић Синиша Пауновић – сведок историје, који је део књиге Када су летеле камилавке. Ако се потрудите, ова библиотекарка, коју моја генерација и није баш волела, показаће вам и друге књиге, испричати занимљивије детаље, упутити на друге изворе. Мој задатак је био да вас упутим тамо... Чак и да не попричате са Маријом, прочитајте Пусту земљу, нећете се покајати.
11
Чачак кроз векове
Репортажа о археолошком налазишту Градина на Јелици Страхиња Бабић
Град без путоказа Када неко спомене Градину, верујем да многи од вас немају појма о чему је реч, мањи је број оних који знају да је то археолошко налазиште на врху Јелице, а још је мање оних који су посетили ископине. Градина је лако препознатљива из Чачка, верујем да је свима познат „засечен“ врх Јелице, који из даљине изгледа као да је неки џин маказама посекао дрвеће са врха брда. Уколико бисте пожелели да посетите Градину тешко би је пронашли, пошто не постоје никакви путокази до ње. Налази се у Драгачеву, осам километара југозападно од Чачка. Једину смерницу коју бих могао да вам дам је да кренете путем ка Горачићима, па код новоизграђене цркве скрените лево на макадамски пут, који није најбољи за вожњу, па вам препоручујем да одатле идете пешке до локалитета.
Градина кроз време
Фото: Душко Опачић
Као археолошко налазиште, Градина се први пут помиње у списима пионира археологије у Србији, Јанка Шафарика,
који је извео прва ископавања 1865. године, док је прве скице локалитета нацртао Феликс Каниц. После детаљнијих истраживања утврђено је да је до првих насељавања Градине дошло у 7. веку пре нове ере. Такође су нађени остаци грађевина Римског царства из 3. века нове ере, док најбитније грађевине датирају из рановизантијског царства из 6. века нове ере за време владавине цара Јустинијана. Град је служио за одбрану од варварских племена (Германа, Словена и Авара). Ископинама је утврђено да је град уништен у пожару крајем седмог века, највероватније под најездом Авара, пошто је пронађено њихово оружје. Касније, насеобину су користили Словени што сведоче остаци њихове грнчарије из 10. и 11. века.
Безимени град Иако је сви зову Градина, њено право име се још не зна. Назив Градина је добила због своје величине. „На брду је била Градина, а у котлини Градац, садашњи Чачак“, наводе мештани. Постоје читави списи рановизантијских утврђења и
градова који се налазе на тлу данашње Србије, али Градини је тешко одредити име, основни проблем је што се не зна тачно којој провинцији је припадала. Да трагедија буде још већа, педесетих година двадесетог века по налогу државе свако домаћинство морало је да обезбеди одређену количину туцаног камена за изградњу пута. Локално становништво је покупило камење са Градине, које је већ било обрађено и искористило га за пут. Претпоставља се да је међу камењем било и оних са натписима који су носили назив града.
Медитерански живот и рановизантијске фреске Градина је била регионални центар, чему сведочи њена површина од преко 10 хектара унутар зидина. Изграђена је по тадашњим највишим стандардима који укључују канализацију и водоводни систем. На Градини је ископано пет цркава, од којих се највећа налази на врху, одакле се пружа одличан поглед на цео Чачак ( још један разлог да посетите локалитет ), док се најзначајнија црква налази у доњем граду где су пронађене рановизантијске фреске, које су изузетно ретке на Балкану и данас се чувају у Народном музеју у Чачку. ,,Живот на Градини је био врло интезиван. По стамбеним и црквеним објектима видимо да је стандард живота био висок, нађени су многи делови амфора за вино и уље, што значи да је овде одржаван медитерански начин живота. Нађене су ваге за прецизно мерење и утези. Градина није била само управни, већ трговачки, занатски и црквени центар. Становништво Градине је било хришћанске вере и служило се латинским језиком’’ истиче др Михаило Милинковић,
професор београдског Филозофског факултета - одсек археологија. Индикатори да се ту можда чак и ходочастило су налази који се данас чувају у Земаљском музеју у Сарајеву. Ради се о малим сребрним предметима, реликвијару на ком је урезан натпис на латинском и ампули која је служила за чување светог мира. По стилском обележју припадају времену Градине.
Незаинтересованост града и државе Када не трају ископавања Градина највише личи на изгубљени град у сред шуме. Зидине обрасту травом и коровом и када се нађете у том амбијенту осећате се као трагач за давно изгубљеним благом. Ископавања, још од 1984. године, врши професор археологије Михаило Милинковић са Филозофског факултета у Београду. Обично је у стању да са прикупљеним средствима ради око месец дана на локалитету. Због недостатка новца није у могућности да ископано конзервира, него по уцртавању грађевина у мапе и сакупљању археолошких проналазака мора све то да затрпа. Сувишно је причати о значају и туристичком потенцијалу Градине. Очигледна је незаинтересованост Општине Чачак и Министарства културе, коју оправдавају недостатком новца. А недостатак новца би био прихватљив изговор да живимо у једној поштеној, уставно-правној држави где новац не нестаје на најмистериозније начине на којима би и Худини позавидео. Али да не кукамо само, врата Градине су свима отворена! Имате могућност да посетите археолошко налазиште, на коме би сами себи били водич, кретали се слободно и по свом нахођењу. Осећаћете се као да Градина припада вама и да ту стоји само због вас. Зато, пут под ноге!
Из угла радника „Када сам из омладинске задруге „Дом” добио позив да радим на Градини, морам признати да је моје знање о њој било јако штуро, заправо, само сам знао да постоји. Ипак, након две и по недеље проведене на Јелици слушајући студенте археологије, схватио сам значај овог локалитета, како пређашњи, тако и тренутни. Овог лета ископавања су трајала месец дана и поред прегршт костију, уломака керамике и стакла, пронашли смо и пар металних алатки, као и зидове једног новог објекта“.
13
Чачак кроз векове
Горски цареви Војин Малетковић
Хајдучија представља синоним за организовану оружану побуну једног дела српског народа против вековне османске власти на овим просторима. Такође, хајдуци су синоним за поносите, храбре, способне и непопустљиве борце за ослобођење Срба који су се одрицали живота обичног рајетина и одлазили у горе како би организовали чете и спорадичним нападима угрожавали Турке. У народном сећању су хероји, народнo предање им је донело митски статус, док је историјска наука на научној бази оценила њихову улогу у стварању модерне српске државе. Ипак нећу писати текст о њима, већ о људима који су на неки начин унизили њихов статус и својим акцијама укаљали њихово име. Ово је прича о јединственим антихеројима!
„Мајко, идем у ‘ајдуке!“
Хајдучка побожност
14
Једном приликом када су у манастиру Сретење опљачкали архимандрита Вићентија Крџића (узели су 3 000 динара) натерали су га да их одведе у цркву, где су се помолили Богу, целивали крст и иконе и оставили 3 динара прилога, сваки по динар.
Крајем XIX века, у његовој последњој деценији, у тадашњем чачанском, ужичком и рудничком округу појавиле су се веће или мање дружине младих људи који су живели од разбојништва и пљачке. Помагани од стране јатака хајдуковање је постало нека врста занимања као и свако друго. Расписиване су уцене, организоване потере, формиране сеоске страже, али неког већег успеха није било. Власт је успевала да разбије поједине хајдучке чете, ухвати покојег злочинца, убије га приликом потере, али успеси су били мањи него што се то очекивало. Зло је било широко распрострањено...
Профил хајдука Хајдуци у сопствене редове нису примали свакога. Човек који је желео да се прикључи једној хајдучкој чети морао је да поседује одређене квалитете, морао је бити способан и кадар за акцију, али је морао да буде и морално подобан. У хајдуке су се махом одметали млади, здрави, снажни и окретни људи, док је стар хајдук представљао реткост, јер је била потребна велика доза среће да у хајдуковању остари. Пијанице нису биле пожељне, јер би читава чета морала да се стара о њима, а постојала је и могућност да цела чета буде откривена ако би се хајдук склон пићу нашао пред властима. Ако не би било лека, пијанца би чекао куршум од својих другова. Верност се подразумевала и била је једна од најцењенијих особина. Поред јатака у акцијама су им помагали и „слободњаци“. Овим термином називани су
Мале Новине Пера Тодоровић, бивши радикалски првак и један од вођа, слао је свакодневно извештаје са суђења у Чачку и објављивао их у свом листу „Мале новине“. Због опширних текстова током читаве јесени у овим новинама излазио је засебан прилог, на више страна, под називом „Хајдучија“. Због сликовитих описа хајдука тираж „Малих новина“ је у овом периоду био на врхунцу. бивши робијаши који су се нашли на слободи. Због неуспеха да се интегришу у тадашње друштво „слободњаци“ су радо помагали хајдуке и заједно са њима учествовали у разбојништвима. Пошто су углавном млади људи одлазили у гору често су остављали љубавнице у селима. Оне су најчешће биле и њихови највернији јатаци. Побожност у хајдука била је у складу са њиховим пореклом; пошто су махом долазили из села у складу са тим била је и њихова вера.
део хајдучких чета. Услед неслагања са политиком напредњака, које је краљ Милан, а и краљ Александар, фаворизовао, мета хајдука су били општински чиновници, па је хајдучија имала и политичку конотацију.
Велики процес
Често се дешавало да се због сујете појединаца хајдучке чете расипају и да се деле на више мањих чета. Поносити и горди хајдуци нису олако прихватали самовољу и ауторитет харамбаше, као што ни харамбаша није волео да се у чету неко претерано уздигне и угрози њгово првенство у командовању. До завада је долазило и ако се двојица загледају у исту девојку, што је могло да доведе и до смртног исхода. Иако побожни, хајдуци се нису устезали ни од пљачкања манастира и цркава, често користећи закључак да су попови гори лопови од њих самих.
Током 1895. и 1896. ухваћена је једна прилично велика група хајдука. Истрага је показала да су они одговорни за петнаест убистава, седамдесет пет разбојништава, тринаест насилних изнуда, седам крађа итд. Процес хајдуцима почео је 1. септембра 1897. пред првостепеним судом у Чачку и трајао је до 6. октобра 1897. Од 95-оро оптужених поротни суд је ослободио само двадесет четворицу. Шест хајдука је осуђено на смрт. За време суђења готово све очи јавности биле су упрте у Чачак. Сви оптужени су се нашли у притвору, док су најопасније харамбаше биле стављене под специјалну присмотру. Колико су ово били опасни људи представља и податак да су поред константне присмотре забележени покушаји бекства. Пет главних злочинаца били су: Милан Бркић, Војко Тимотијевић, Илија Павловић, Сима Милинковић и Гвозден Видојевић.
Мотивација за хајдучију
Наравоученије
Неразвијена и претежно аграрна српска држава XIX века имала је велики број сиромашних и необразованих становника углавном на селу. Услед оскудице многи су се решавали на пљачку, оправдавајући своје поступке чињеницом да не постоји други начин да зараде и да држава не води рачуна о њима. Политички неистомишљеници, мисли се пре свега на радикале, чинили су добар
Разбојници, одметници, бунтовници, криминалци, романтични хероји, шта су јунаци ове приче? Можда све, а можда и ништа. У сваком случају били су јединствена друштвена појава, без обзира да ли је тумачили као аномалију или као уникатност. Зачетници криминала или клица бунтовништва против власти? Постоје ли данас ови људи?
Друга страна медаље
15
Касица прасица
Отићи или остати Исидора Обрадовић
16
Октобар је. За основце и средњошколце он ништа битно и ново не доноси, за оне који су запослени такође. Њихове обавезе су увелико почеле. Али, за студенте и бруцоше ово је месец када почиње факултет, предавања, вежбе, а за многе и пресељење у неки универзитетски град, најчешће је то Београд. То за собом повлачи низ промена.
вредно свег тог жртвовања. Дакле, имамо избор. Остати или отићи. Уписати факултет у родном нам граду, или спаковати кофере и упутити се у Београд, Крагујевац, Нови Сад, Ниш ... И једна и друга опција имају својих предности и мана.
Шта и где после средње школе?
Еее да, вероватно да нам је ова реченица свима добро позната. А шта ако одлучите да наставите свој живот овде, али и да се школујете? Да ли ће вам се исплатити или ћете се покајати? Чачак је град који својим ученицима нуди и високошколско образовање, будући да се крај градског бедема налазе државни факултети. То су Технички, Агрономски факултет, Висока школа техничких струковних студија, који су део Крагујевачког универзитета. Уколико се пак одлучите за неку другу сферу, у Чачку постоји и Виша пословна школа, а студентима су на располагању и смерови са поједних приватних факултета, попут Мегатренда. Мало ли је за један Чачак? Па, шта добијам уписом на факултет у месту у коjeм сам завршио и основну и средњу школу? У настојању да
Не лажу старији када кажу да сте након завршеног средњег школовања на раскрсници живота. Данас ће се већина одлучити да након економске, гимназије, медицинске средње школе ипак упише факултет и стекне шире и озбиљније образовање. Али... Који факултет уписати и зашто? Где? Да ли ћу након факултета моћи да нађем посао? То су питања која су све нас мучила, али и наше родитеље. Живимо у времену када за факултетско образовање треба издвојити, пре свега, доста новца, затим времена, труда, много тога се одрећи да бисмо на крају држали диплому у рукама. А онда се запитамо и да ли ће нам се све то једног дана исплатити и бити
„Док си под мојим кровом и једеш мој хлеб...“
добијемо што потпуније одговоре, саговорници су нам били суграђани који су се посветили студирању у Чачку. „Пре свега, студирање у родном граду је далеко јефтиније него одлазак у други град (нпр. Београд)“, каже Бојана Брковић, студент Више пословне школе. Она додаје и да „не морате да тражите стан, цимера, плаћате кирију која је често прескупа. Све то већ имате. Не морате да плаћате рачуне, нити да се „сналазите“ за храну. И даље можете рачунати на мамину кухињу“. За оне студенте који у наш град долазе из околних места и градова на располагању је смештај у студентском дому, који се налази преко пута Техничког факултета. За издвојених 5000 динара месечно добијате смештај у студентској соби и три оброка дневно у студентској мензи. Опет, далеко мање него што би вас све ово коштало у главном граду. Поред ове економске предности, студенти су посебно задовољни начином рада на факултету и односом који имају са професорима и асистентима. Наши саговорници нам кажу да професорима, а нарочито асистентима који су само до пре пар година били на њиховим местима, није тешко да саслушају студенте и помогну им у
проблемима са којима се сусрећу, да су увек доступни за њих (на консултације можете доћи кад год желите, а не само данима који су за то предвиђени, као што је то случај на већини београдских факултета), за њих сте студент кога знају именом и презименом, а не само број индекса. Да, већина студената је задовољна сарадњом са људима који им преносе знање. Да не помињемо да у Чачку готово свуда можете стићи пешке, за максимално пола сата, не морате мењати превоз, куповати карте, зависити од гужве у саобраћају. Шта онда замерити оваквом начину живота? Најпре, недостатак културнозабавних и спортских дешавања. А онда и оно што ће већина студената из Београда рећи: „Ниси ти ни студирао ни искусио нешто у животу ако ниси отишао од куће“. Бар на тих 4 – 5 година колико трају студије. Ниси студент ако ниси живео у некој „рупи“, зими се смрзавао јер грејање не ради како треба (или га нема уопште), сам правио ручак од (наизглед) неспојивих намирница, свађао се са контролорима „Градског превоза“ јер не желиш ни да купиш карту ни да сиђеш на следећој станици. Они „екстремнији“ ће све то исто рећи са додатком да ништа не знате ако нисте живели у „Студењаку“.
17
Касица прасица
Кратак водич за новопридошле студенте у Београду Трамвајџије вам преносе своја искуства студентског живота у престоници. За почетак научите да организујете своје време и дан. Када то урадите биће вам лакше да све намеравано и остварите. Факултет и обавезе на истом траже далеко више времена него што вам је у средњој школи требало, али ако испланирате свој дан, увек ћете имати времена и за шетњу и дружење са пријатељима. У већини позоришта, биоскопа и музеја постоје попусти за студенте на цену карте, па се распитајте и уживајте за мање пара (примера ради ту су „Атеље 212“ и „Народно позориште“ где ћете за карте издвојити свега 200 – 300 динара).
18
Са својом ETЦ картицом (Easy Travel Card) остварујете попуст од 50% на вожњу „Железницом Србије“ и са око 40 аутобуских превозника. Исту картицу можете искористити и за дупло јефтинији обилазак града бродом. На почетку, ради лакшег сналажења, научите пар најважнијих улица (Таковска, Кнеза Милоша, Немањина, Булевар Краља Александра, Војводе Степе) како бисте у сваком тренутку знали у ком делу града сте и како вам је најбрже да стигнете на жељено место. За оријентацију ће вам
послужити и тргови, али и зграде и институције попут Владе, амбасада, факултета, железничке станице... Касније ће вам бити много лакше да запамтите линије градског саобраћаја. Избегавајте да стојите поред људи у превозу који се држе за горње шипке – врло је вероватно да ће њихов пазух (који се у 99,99 % случајева ужасно осећа) завршити у вашем лицу при наглом кочењу. Трамвајџије не лажу! Храна у студентским мензама је (на захтев студената) побољшана, порције су веће, уведени су нови оброци и салате. Препоручујемо да се храните у истим јер нећете трошити време на припрему оброка и прање судова, а за оне превише избирљиве савет је да послушају наш стари народ који каже да се храна не воли, већ једе. Свакодневица ће вам постати и промотери који ће вас пресретати на улици па је најбоље да научите да се не нервирате на питања као што су: „Да ли желите да купите честитку?“ и „Да ли волите позориште?“. Они смелији и увежбанији ће покушати да вам се прво обрате на енглеском не бисте ли ви рекли да их не разумете и тако покушали да их се брже решите. Универзалан одговор на сваку врсту промоције би могао бити: „Не сада, журим“.
Петком и суботом се одржавају популарне „бруцошијаде“ на којима ћете се уз музику и забаву упознати са новим и занимљивим људима. Готово сваки факултет има и спортске селекције (кошарка, фудбал, одбојка, рукомет...) којима се можете придружити. Утакмице се играју у оквиру Универзитетске лиге. Али, за студенте су далеко привлачнији спортски турнири који се сваке године одржавају у Паризу, Истанбулу, Валенсији и који и поред могућности да свом факултету донесете неку од медаља добијате прилику да обиђете знаменитости и грађевине ових градова. За амбициозније ту су и многобројне студентске организације којима се можете прикључити (Фонис, Estiem, Aiesec, НАПСер...). Ако, пак, желите да зарадите и неки динар, учланите се у „Студентску задругу“. И једна напомена за крај: Уколико журите, Марфијев закон ће се постарати да баш тада упаднете у гужву у саобраћају (или какву другу „вишу силу“) и закасните наравно. Исто тако, када имате времена на претек, свако зелено светло биће ваше и сваки аутобус ће у минут стизати. Не очајавајте – после само пар година, мрзеће вас чак и да се нервирате.
19
Касица прасица
Посла има док се Чачак клима Миљана Радош Стефан Проловић
Постоји мишљење да су избор факултета, што последично значи одабир будућег занимања и избор „брачног друга’’, две најважније одлуке у нашем животу. Ми се овом другом тренутно нећемо бавити, већ ћемо наредне странице посветити нашим младим суграђанима који су успели да у овом кризном времену дођу до посла за који су се студирањем определили.
20
Данас није поуздано рећи да нас након факултета чека посао за који се школујемо. Такође, врло је вероватно да нећемо лако наћи ни посао друге професије, па је из тог разлога права срећа када чујемо да се неко запослио. Чачак, мали град у западном Поморављу, некада је могао да конкурише и већим градовима од себе када се има у виду снага привреде која га је карактерисала. Тада су успешно радиле велике фабрике које су могле да упосле исто тако велики број радника. Било је много више шанси за посао што значи и мање брига, више радости итд. То време је иза
нас и заиста се надамо да ће се убрзо вратити. Међутим, ми се морамо прилагодити данашњици и констатацији да је јако тешко. Оптимизам у границама реалности је нешто што ће нас тргнути, да бар на кратко побегнемо у свет надања како би стрпљиво дочекали боље време које нам долази. Много је Чачана и Чачанки који по завршетку средње школе уписују факултет у Београду, Крагујевцу, Новом Саду и другим градовима. Они тамо бележе изузетне резултате, остварују високе просечне оцене и поред факултета баве се разним другим корисним стварима што их издваја од осталих колега из других градова. Много је оних који, као најбољи студенти у генерацији добијају стипендије и одлазе у иностранство на усавршавање. Имајући све ово у виду пожелели смо да поразговарамо са некима од њих. Тако да ћете у овом броју моћи да прочитате утиске наших младих суграђана који су успели да се запосле убрзо након факултета.
Факултет је завршен. Шта сад? Потрага за послом, запослење, прва плата... Каква су искуства наших младих суграђана по том питању?
Ивана Глишић која је дипломирала на Филолошком факултету у Београду, запослила се у струци два месеца након завршетка факултета. Вратила се у родни град Чачак и задовољна је тренутним занимањем. Није имала бојазан да неће наћи посао, а својим колегама је поручила: ,,У државним институцијама нема посла без добре везе и новца, а некада не помаже ни једно ни друго. Што се тиче приватног посла, макар у мојој струци као професора енглеског језика, има га, само треба бити упоран’’.
На питање о томе колико дуго је тражила посао, Јелена Јелић, дипломирани правник нам је одговорила: ,,Након дипломирања сам отишла да се пријавим на евиденцију Националне службе за запошљавање као лице које траши запослење. На првом заказаном разговору са саветодавцем сам добила понуду за чак три радна места. Конкурисала сам за сва три, обавила неколико разговора и после два месеца сам засновала радни однос и радим у струци’’. Питали смо је и да ли је током студија била скептична по питању проналаска посла, а њен одговор је био: ,,Искрено, у току студија сам била окупирана другим стварима и нисам пуно размишљала о запослењу. Али опет, негде у подсвести сам веровала да ћу се лако запослити и оптимизам је учинио своје’’. О томе да ли је задовољна, Јелена каже: ,,Веома сам задовољна. На сваком послу је јако битно да послодавац има разумевања за лица без искуства која долазе право са школовања јер оно што се научи на факултету и оно што се примењује у пракси су две потпуно различите ствари’’. Јелена би поручила младима који завршавају факултет и крећу да траже посао да: ,,Размишљају позитивно јер је то велика покретачка снага. Да верују у себе, своје знање, потенцијал и способности. Кад им се укаже прилика да раде, да пажљиво слушају, да се труде, доказују, дају свој максимум и у том случају неће бити шансе да остану неопажени’’.
Млади Чачанин ,Жарко Вуковић, дипломирани економиста успешно ради у Београду у једној ревизорској кући већ годину дана. Он каже да је посао тражио око три месеца и да је задовољан с обзиром на то да ради у струци. На питање о скептицизму за проналазак посла одговорио је: ,,Нисам толико размишљао о томе док ми се није приближио апсолвентски стаж. Онда сам кренуо да се распитујем, али и даље нисам мислио да ћу имати великих потешкоћа и проблема са проналаском посла’’. На крају разговора са Жарком, он је поручио онима који тек треба да заврше факултет да: ,,Само гурају напред. Посла ће увек бити, само је потребно бити флексибилан и креативан. Треба посећивати семинаре, конференције, обуке... Знам да звучи као пука фраза, али немојте само да седите и чекате посао јер ако то будете радили мале су шансе да ћете до посла стићи’’.
21
Касица прасица
Ивана Зековић која је завршила Филолошки факултет у Београду такоће ради у струци и прилично је задовољна својим тренутним послом јер ради оно што воли. Посао је добила месец дана након што је завршила мастер студије на истом факултету. О страху да ли ће успети да нађе посао који јој одговара, Ивана је рекла: ,,Не. Слушала сам о позитивним искуствима колега, како старијих, тако и вршњака који су уз мало труда у кратком року дошли до посла. Додуше, у питању је рад у приватним школама, што је сасвим добар почетак’’.
22
На питање шта би поручила младима који завршавају факултет, Ивана је одговорила: ,,When there’s a will, there’s a way. То је мој мото. Посла увек има, па се треба добро посветити тражењу истог. Такође, неко ће имати среће да га пронађе одмах и да он буде одличан, док ће се други мало помучити и наићи на посао који можда није у рангу њихових очекивања. Моје искрено мишљење је да је, за почетак, сваки посао добар, наравно, у одређеним границама. Многи факултетски образовани људи су неславно започињали своје каријере, па су ипак далеко догурали. Не треба се стидети и бежати ни од једног облика рада, већ га, са неке стране, треба посматрати као степеник ка жељеном циљу који смо сви себи негде зацртали’’.
Дакле, имамо заиста пуно лепих примера наших младих суграђана који успешно раде, а ових пар које смо истакли то потврђује. Међутим, они којима то не успева можда очекују превише или се не труде довољно, што значи да би у свом приступу послу требало нешто да промене. Једна од могућности која се такође поставља испред свих који хоће да раде, било да су старији или млађи јесте отпочињање сопственог бизниса. У стручној литератури такав облик рада познат је као – предузетник. Пре само неких пар година Чачак је био познат као град са великим бројем малих и средњих предузетничких радњи. Нажалост, услед кризног доба које још увек траје, њихов број се готово преполовио. Наш млади суграђанин Филип Радојичић се определио да отпочне сопствени посао и на тај начин он је постао млади предузетник. Ево шта нам је он рекао о процедури и о корацима које је предузео док није озваничио своју делатност. Након његове приче сигурно ће неки од вас помислити и на ову опцију тако да је пажљиво прочитајте. Иначе, Филип се бави производњом сувих шљива.
,,Фирму д.о.о. ,,Дамек’’ сам основао у априлу 2010. године. Цела роцедура за оснивање је доста поједностављена и не представља проблем, тако да се завршава за два дана регистрацијом у Агенцији за привредне регистре. У мају 2010. сам конкурисао за start up кредит за куповину сушаре за воће и лековито биље код Фонда за развој Републике Србије. Пре конкурса сам прошао додатну обуку на коме вас упућују шта све треба да садржи бизнис план који је потребан за конкурс. Што се тиче конкурса, комплетна процедура до одобравања средстава се завршила за шест месеци. Сем Фонда за развој, постоји још доста агенција које се баве промоцијом омладинског предузетништва као што је ,,БСЦ Крагујевац’’. Они помажу тако што ти доделе личног ментора који на волонтерској бази има задатак да ти пружи неопходну помоћ, пре свега знање. Почетком 2012. године, БСЦ ми је у сарадњи са Привредном коморим и представницима из Европске уније одобрила средства за производњу. Они сваке године организују исте или сличне програме, а један је тренутно активан – бизнис младих Србије. Предузетништо није лак посао, али сам уверен да је лакше од рада за другога’’.
Поред овако лепих примера сазнајемо да млади по окончању својих студија могу да пронађу посао или отпочну сопствени бизнис, што значи да колико год владало мишљење да је тешка ситуација у земљи и граду има шта да се ради, само је потребно мало упорности и среће.
Ипак, не треба извући закључак да се након завршетка факултета одмах налази посао који тражимо и да ће све бити како треба. То је нешто чему се надамо да ће се догодити, а стварно стање није такво. Оно је, да будемо реални, тешко и заиста треба бити оптимистичан и стрпљив по питању налажења посла јер уколико паднемо у очај можемо стати са потрагом, па ће ,,наше радно место’’ заузети неко ко није брзо одустао као ми. У неким од наредних бројева бавићемо се другом страном ове приче, што значи да ћемо писати о младима који не могу да пронађу одговарајући посао, говорити о баријерама које им то не дозвољавају и слично. Сада смо желели да се посветимо оном лепшем делу који читајући улива наду и потребну дозу оптимизма.
23
Културни нокаут
У част велике сликарке Бојана Јовановић
Најпознатија манифестација коју организује Галерија је Меморијал Надежде Петровић – једна од најзначајнијих менифестација интернационалног карактера која има за циљ да пружи подршку савременој ликовној пракси. Ова манифестација је први пут основана 1960. године са тежњом да постане споменик и сећање на нашу истакнуту сликарку.
24
Једна од најстаријих и најзначајних уметничких галерија основана је у Чачку 1961. године. Галерија носи име Надежде Петровић (1873-1915), рођене Чачанке, најзначајније српске сликарке са почетка XX века. Надежда Петровић је својим стваралаштвом успела да српску уметност уведе у савремене европске уметничке токове. Галерија се налази у центру града и до данас је у њој организовано преко 300 изложби на којима су излагали многобројни уметници. Уметничка галерија Надежда Петровић је за све грађане Чачка и околине културни и уметнички центар. Галерија поседује 400 експоната који представљају дела од велике вредности за нашу уметност. Галерија располаже са четири збирке: • Надежда и савременици • Југословенско сликарство друге половине 20. века • Спомен збирка Богића Рисимовића – Рисима • Збирка савремене уметности
Поред излагачке покренута је и издавачка деладност ове Галерије. Поред каталога који прате сваку изложбу, Галерија је започела издавачку делатност кроз издање едиције Наслеђа и посебна издања (превод књиге Уметност и анархија Edgara Winda). Уметничка галерија Надежда Петровић је због својих запажених активности добитник и неколико значајних награда: • 1999. добитница награде града Чачка за најбољу институцију у граду, • 2001. добитница Вукове награде, • 2010. у избору „Арт магазина“ из Новог Сада Галерија је проглашена за најбољу галерију у Србији. Поред Народног музеја, уметничка галерија Надежда Петровић често је посећена од стране основаца и средњошколаца који се на тај начин најбоље упознају са културом и историјом свога града. Врата Галерије су отворена и за време „Ноћи музеја“. Уметничка галерија Надежда Петровић чува део Чачка и радове људи, који су битни за град и целу земљу, од заборава. Ово је једна од ретких институција која светску уметност доноси у Чачак.
Надежда Петровић је рођена у Чачку 12. октобра 1873. године. Са породицом се 1884. године пресељава у Београд. Након школовања у Србији, школовање и усавршавање наставља у Минхену. Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Умрла је 1915. године у Ваљеву, од пегавог тифуса, где је била на дужности добровољне болничарке. Најпознатија дела: Баварац са шеширом, Воденица, Ресник, Море, Грачаница, Поље косовских божура... У сарадњи са Браниславом Нушићем 1903. године, у сали Коларца основала је Коло српских сестара и одрганизовала тада највећи митинг жена у Србији. Надежда Петровић добровољно је учествовала у три рата као медицинска сестра, била је патриота и заговорница идеје о интегралном југословенству, али истовремено била је и најзначајнија представница српског експресионизма. Испред Гимназије у Чачку налази се биста највеће српске сликарке XX века, а њен лик се налази и на новчаници од двеста динара.
25
Културни нокаут
Креативцима свака част! Али, публика је изгледа на ‘‘годишњем одмору’’ Јована Василић
26
Међународни фестивал анимираних филмова АНИМАНИМА, ове године организован је шести пут. Четири дана, 62 филма, 21 земља. Како је дневни лист “Политика” објавио, био је то “Празник анимације” у Чачку, али зашто га Чачани “не славе” претерано? Где нестаје интересовање за овакав вид уметности? Распевана риба, парада фламингоса (заправо геј фламингоса), бубамара која жели да одрасте.. само су неки од “актера” ових филмова. Свака анимација има своју причу или поруку коју би гледалац требало да протумачи. Неке анимације су прилично разумљиве, знате оно - била једна риба, и њу су купили да би је појели за ручак, она све време као пева неку оперу, док је на крају не ућутка врело уље. Мало се и опирала. Бар је тако изгледало. С друге стране, било је и оних “сложенијих”, који су захтевали више пажње, а неки су музиком и сликом испричали своју причу, без потребе за речима. Све у свему, за свакога по нешто.
Међутим, мора се приметити да међу свим тим анимацијама српских готово да нема. “У овогодишњем такмичарском програму био је само један филм из домаће продукције - “Правила исхране Мајкла Полана”, ауторке Марије Јаћимовић, који је она реализовала заједно са белгијским редитељем Бруном Детајем. Иначе, на отворени конкурс пристигао је врло мали број радова из Србије, и нису задовољили квалитетом”, каже Милен Алемпијевић, уметнички директор “Аниманиме”. Ипак, нису изостајале само анимације из Србије, већ и интересовање грађана за овај вид уметности. Наравно, сала никада није била празна, али чињеница је и да су углавном исти људи “кружили” на пројекцијама. Фестивал је задобио своје присталице, које су свакодневно уживале у целокупном програму, али на такмичарским пројекцијама могла су се запазити нова лица, заинтересована за овај догађај. Наравно, то је за сваку похвалу, али кренимо редом.
Интернет као извор информација Уколико се осврнемо на баналне податке са друштвене мреже Фејсбук, заправо можемо доћи и до неких колико - толико јасних “показатеља”. Наиме, на профилу часописа “Трамвај”, који тренутно броји скоро хиљаду пријатеља, објављивали смо текстове о “Аними”, и подсећали људе на овај догађај. Сада следе чувени “лајкови”, којих је у овом случају било свега три до четири. То је заиста мало, уколико се узме у обзир чињеница да је знатно већи број људи имао прилику да “лајкује”, што је и био случај са већином осталих текстова објављених на тој страници. Дакле, још у најавама могло се наслутити да је ова манифестација Чачанима “далека”. “ Немају људи појма шта се овде дешава. Да се мало распитају, можда би и свратили”, сматра један од посетилаца “Аниме”. Вероватно је у праву. Како људи најчешће објашњавају анимирани филм? Верујем да је свима прва асоцијација цртани филм. У праву сте. Међутим, оно што ове цртане филмове разликује од оних који се свакодневно
емитују на телевизији је њихова аутентичност, као и различите технике при изради анимације - од класичних до најсавременијих, компјутерских. “У наративном анимираном филму могу се препознати назнаке жанра, или пак типичне жанровске матрице (крими трилер или социјилна драма), али анимирани филм сам по себи остаје врло аутохтона форма. Оно што анимације које се приказују на “Аниманими” издваја од већине телевизијских производа може се свести у синтагму ауторски филм, која наговештава креативну слободу његових твораца”, објашњава Алемпијевић, и додаје да се и на телевизији “могу пронаћи одлични анимирани радови. Неке анимиране рекламе су права ремек - дела, примери ванредно успелих веза сценаристичке домишљатости и занатске умешности”. Машта, креативност, духовитост свакако нису недостајали овим анимацијама. Због чега је онда публика оскудна? Немојте рећи да код куће не одгледате ниједан цртани филм!
27
Културни нокаут
Очима посетилаца Као што је већ напоменуто, сала Дома културе ниједном није била потпуно празна. “Доминантан део публике преферира такмичарски програм и то је приметно још од самих почетака фестивала. С једне стране, то је добро, јер такмичарски програм било ког фестивала јесте његова суштина. С друге стране, читав низ врло квалитетних, па чак и ексклузивних програма, остаје маргинализован. Стиче се утисак да публика, иако са интересовањем прати главни програм, и даље анимиране филмове доживљава искључиво кроз боравак у пројекционој дворани, и као неку врсту забаве”, објашњава Алемпијевић. Он наглашава и да се занемарују “други, важни аспекти фестивала, посебни и пратећи програми, као што су ауторске ретроспективе, и појединачне презентације”. Међутим, како је овде реч о публици, најбоље би било сагледати њихове идеје, зашто није била већа посећеност: - Лепо је време, вероватно им се не седи
у затвореном простору цео дан - Можда су се загледали у неки филм на тв - у, па их мрзи да долазе - Врло је могуће да су се успавали. Има и оних који преспавају цео дан - Већину филмова могу наћи на Интернету, према томе, зашто би долазили у Дом културе - Не разумеју о чему се ради То су само неки од одговора на више пута постављено питање ГДЕ ЈЕ ПУБЛИКА?, а са некима од њих сложио се и Алемпијевић. “Гост из Пољске, Војћех Вавшчик, редитељ дугометражног анимираног филма “Јеж Јержи” говорио је пред минорним бројем људи, иако је имао изванредно садржајну и визуелно упечатљиву презентацију (такозвани “мејкинг оф”) свог филма. Али је говорио у суботу, у пола пет, по лепом дану касног лета, и то је можда име проблема”, каже он. Субота, лепо време, добар филм, удобан кревет.. Све је то фино, само, драга омладино, немојте после причати како се у Чачку ништа не дешава.
“Гуглајте”
28
Најгледанија анимација на фестивалу свакако је била шпица “Аниманиме”, која се приказивала на почетку и крају сваке пројекције. Том Пан, редитељ и аниматор, аутор је ове анимације, која је свакодневно мамила осмехе посетиоцима. Уколико је нисте видели, она се налази на сајту фестивала, где можете пронаћи и остале занимљиве детаље око овог догађаја. Новина ове године је такмичарски програм за децу, а њен циљ је, како Алемпијевић каже, да “клинци на свакодневним пројекцијама виде и неке другачије ствари од оних којима су засути са телевизијских програма”. Необично представљање сексуалности, занимљиви елементи свакодневице, духовити моменти у свакодневним бригама. Ко је био на фестивалу зна о чему је реч, а ко није нека одгледа неки филм са фестивала, и схватиће. На Интернету се могу пронаћи различите анимације, зато “гуглајте”, и спремајте се за следећу годину. Између осталог, никад се не зна, можа добијете неку креативну идеју, па се баш ваш филм нађе у такмичарском делу. Имате форе годину дана.
“Jeдан на два”
Изађи на мрежу Исидора Обрадовић
Добро је познато да је Чачак град кошарке, а фудбал је као и свуда у свету најважнија споредна ствар. Чињеница je да овакво стање баца у сенку друге спортове у мањим градовима, иако успехе наших репрезентативаца никако не можемо оспорити. Многи сматрају да је идеалан спорт за девојке одбојка.
Ко у Чачку игра одбојку? Данас је најуспешнији женски одбојкашки клуб у нашем граду „ЛибероЧа“. Клуб је основан марта 2003. године под називом „Либеро“, али од 2010. год. наступа под именом које и сада носи. Тренутно у клубу тренира око двеста девојчица свих узраста, распоређених у четири селекције: први тим, други тим, кадеткиње и пионирке, а за најмлађе је на располагању и школица одбојке. За утакмице Друге лиге Србије (група запад) које почињу 20. и 21. октобра, одбојкашице су почеле да се припремају од првог августа. Најпре је требало повратити кондицију након летњег
одмора па су први тренинзи били на атлетској стази и у теретани „Максимус“. Након недељу дана „суве“ кондиције девојке су започеле своје тренинге и „са лоптом“ у салама 4 основне школе, али и у боље опремљеним халама у Прељини и Пријевору. Тренер првог тима Радован Зоћевић каже да је клуб након неколико година трагања за простором и терминима и лоших услова за тренирање, свој „дом“ коначно пронашао у Прељини: „Услови су нам изванредни. Девојке су задовољне простором, свлачионицама, а директор школе и Управни одбор нам максимално излазе у сусрет“.
29
“Jeдан на два”
Успеси од самог почетка „Либеро-Ча“ био је првак регионалне лиге 2006, 2009, 2010. и 2011. године, а 2008. и 2009. године заузео је друго место у Другој лиги Србије. Иако тада још увек младе и у одбојкашком развоју, кадеткиње су 2006. године избориле пласман на финални турнир првенства Србије. Овај турнир је девојкама дао самопоуздања, донео многа искуства и усадио им жељу да успеју и наставе са напорним тренинзима. У сезони 2011/12. клуб ће након двогодишње паузе поново заиграти у Другој лиги Србије. На питање зашто је наступила ова пауза, дугогодишњи капитен Бојана Брковић нам је рекла: „Пре три године већи део сталне поставе је уписао факултете и отишао за Београд. Неке од
тих девојака су наставиле да тренирају док су се друге посветиле студијама. Знатно подмлађена екипа није имала довољно ни искуства ни снаге да издржи свакодневне исцрпљујуће тренинге и озбиљне утакмице, па смо те две године играли у регионалној лиги. Будући да смо били прваци те лиге ове и претходне године, схватили смо да смо спремне да се ухватимо у коштац са друголигашким екипама“. Нисмо заборавили да споменемо и најпосећенију одбојкашку утакмицу икада одиграну у нашем граду. „Либеро-Ча“ је 2009. године у четвртфиналу Купа Србије угостио београдску „Црвену Звезду“. Иако су поклекле пред црвено-белима ове девојке су исписале нове странице спортске историје Чачка.
Чачак има таленте
30
Као што се да претпоставити финансијска ситуација је тешка. Клуб се издржава од чланарина које плаћају родитељи и повремене помоћи пријатеља клуба. Девојке из првог тима не примају никакву плату ни стипендију, тренирају и играју из љубави према овом спорту. А да ли се од одбојке у нашој земљи може живети и зарађивати? „Либеро-Ча“ је клуб у коме је своје прве одбојкашке кораке направила Наташа Чикириз, девојка чији су потенцијал и таленат многи запазили, међу њима и Зоран Терзић, селектор наше одбојкашке екипе. Наташа је из нашег града прешла у Зрењанин где је играла за „Клек“, а након тога у Београд где и сада наступа за „Визуру“. Са кадетском екипом Србије освојила је сребро на Европском првенству 2011. Године, а следеће године исту медаљу са јуниорском репрезентацијом. Имала је и четири наступа за сениорску репрезентацију где је била замена првом коректору Јовани Бракочевић. Свакако је вредна помена и Драгана Рутовић која је такође бранила
боје наше кадетске репрезентације. Као што смо већ напоменули, лига у којој ће се десет екипа борити за прво место и улазак у виши ранг такмичења (Прва лига Србије) почиње друге недеље октобра. Девојке никад више нису желеле то прво место. Можда због мале паузе током које су се надметале са далеко слабијим екипама, можда због тога што је коначно дошло време да Чачак постане град познат и по одбојци. За крај нам је тренер Зоћевић рекао своја очекивања од предстојећег такмичења: „Девојке су два месеца напорно тренирале, давале све од себе, одрицале се и од излазака суботом како бисмо се што боље спремили и вратили тамо где нам је и место, у другу лигу. Неће бити лако, чекају нас јаке екипе са којима смо и претходних година играли, знамо да су озбиљна конкуренција у борби за прво место. Али се надам да ће се труд мојих играчица исплатити на крају, награда је Прва лига Србије, коју сви одавно прижељкујемо“.
Пети елемент
Албум „Без грешке“ http://www.youtube.com/watch?v=axEXd4vQAOA
п: Ко је све ,,Шканк“, односно шта је све „Шканк“? Шканк: Tрупа. Мултиетничка, мултинационална, мултимедијална, мултивитаминска (бомба) коју чине: Мрћо, Гаго, Јанкец, Глишо, Љубо, Вук, Грбо, Медо, Јанамара, Шмек, сестре Ристић, Дуле, Сале, Бован... п: Када је настао први албум и за колико времена је настао? Шканк: Од фебруара до јуна ове године. Значи за три-четири месеца. Албум званично има петнаест песама. п: Сви ти људи, или бар већина њих, бави се музиком, али са различитим екипама и у различитим жанровима. Шта вас спаја? Шканк: Фебруара 2012. године у Улици Мајке Јевросиме у Београду састала су се три фронтмена чачанских бендова. И тако је настао ,,Шканк” под утицајем Карлоса Сантане и „Галије”.
п: Како успевате све то технички да изведете и какви су услови у којима радите? Шканк: Да бисмо испратили развој музичке сцене одлучили смо да снимамо први албум са три покварена рачунара и две покварене бас гитаре. Сва појачала која смо имали превентивно смо позајмили да их не би користили. Није потребно нешто много да се уради нешто добро. п: Шта са спотовима? Већ их имате три. Шканк: Cва три спота реализовао је „Квази студио”. Технички и уметнички допринос видеоматеријалу дали су и Филип Шпанац (ФДУ Београд) и Милан Жабац (ТФ Чачак). Спотови су замишљени као манифестација нас. п: На „Гитаријади“ у Чачку наступили сте као „Шканк трибјут“, зашто? Шканк: Пошто водећи чланови „Шканка” међусобно не комуницирају, осим за време
Квази студио је нерегистрована група аниматора која се бави стварањем видео спотова, реклама и ауторских фимова. https://www.facebook.com/ pages/KVAZI-studiJo снимања, за лајв наступе се оформио „Шканк трибјут” којег чине музичари из целе бивше Југославије. То нам је био први лајв наступ. „Шканк” уживо звучи као „Тото“ i „Дрим тијатар“. п: Шта је план за даље? Шканк: Први албум „Без грешке“ прошао је супер по броју даунлоудова и фанова. Други албум „Шканка“ биће динамичнији и гришћемо уши. Уз више електронског звука текстови ће бити едукативни. п: Декларишете се као чачански бенд, а шта са Чачком? Шканк: Да. Ми смо чачански бенд али бољи смо од Боре. И тачка.
31
Пети елемент
Чачанска гитаријада за или против? Јована Василић Јана Ненадић
Ове године други пут је организована “Чачанска гитаријада” на градском тргу. С обзиром на то да је исте вечери био и концерт који је поводом мото скупа организовала “Манчула”, Чачани нису знали шта их је снашло - цело вече ишли су од Мораве до трга, и од трга до Мораве, не би ли видели од свега по мало. Концерт у Чачку, ма који музички правац да је у питању, велики је догађај за све грађане, а можете мислити колико је среће ту било због чак два концерта! Ипак, Гитаријада не ужива баш велику популарност међу чачанским бендовима. Наравно, има и оних који се не жале, јер важно је само да се нешто дешава, а други ипак желе више. Шта им смета, а шта подржавају? Ево одговра неких наших музичара:
32
Лазар Глишић (ШКАНК): „Гитаријада у Чачку је сјајна идеја, али мислим да није баш најбоље организована. Сама правила Гитаријаде нису осмишљена тако да учесници имају једнаке шансе за победу, и мислим да бендови нису имали довољно времена да покажу праву слику свога града. Међутим, и поред свега тога, мој утисак је одличан! За то су заслужни људи из бендова који су наступали као и екипа која је дошла да подржи ову манифестацију.“ Немања Вучићевић (САТИФЕР): „С**** се на Гитаријаду. Стварно не знам шта друго да кажем.“
Лука Милошевић (АНТИДОГМА): „Мислим да је Гитаријада велики проблем у овом граду зато што је ограничена. Не дозвољава учешће бендова из других градова, и самим тим прави проблем граду Чачку, што се тиче бендова, јер нас неће нико звати у други град да гостујемо због тога. То је тренутно највећа манифестација за неке неафирмисане бендове.
Ђорђе Миладиновић (ДЕМОКРАТИК ТЕРОР): „На Гитаријади једино могу да се појаве бендови и одсвирају свој сет песама. Али, пошто је она сама по себи намештена, не може никако да допринесе промоцији бенда.“
Јанко Ћирковић (ЗА Џ): „Чачку недостају дешавања, али не по сваку цену. Ко их организује требало би да буде свестан последица уколико се покаже као недовољно способан. Због тога, не верујем у будућност ове Гитаријаде. Бендови су показали озбиљност и квалитет, музичарима свака част.“
33
Пети елемент
Насиље
34
Отворим дневне новине – црно, недељник – црно. У сваком од њих невероватно наглашене лоше вести и црна хроника. Обратим пажњу да ретко које издање неког листа пропусти да напише коју реч о збивањима у Чачку, из те области. Помислим да је крај сусрета са негативним садржајима, али отворим електронске новине on-line, где новости непрестано круже и у једном моменту угледам три вести о нашем граду, за редом: „Упуцан младић испред кафића“, „Вршњачко насиље у основној школи“, „Судија напао странке“. Ау! Разуме се, не сме се занемарити комерцијални карактер штампе и жеља за што већим тиражем, па отуда и потреба наглашавања управо оних садржаја који емотивноафективно погађају читаоце. Но, не бих се усудила оправдати тиме све веће брујање о насиљу, већ бих запитала себе, али и остале: који сегмент друштва није прожет насилничким моделом
понашања? Узмимо у обзир да постављам реторичко питање, и да одговор не очекујем. Током 2010. године, чачанска полиција регистровала је 38 кривичних дела насиља у породици, где у већини случајева мушкарци злостављају жене, нешто ређе родитељи су жртве напада сопствене деце, притом је евидентирано доста рецидивиста, односно повратника у вршењу кривичних дела. Увид у то колико се град брине о жртвама породичног насиља пружа нам и судбина „Прихватилишта за незбринута лица и жртве породичног насиља“. Отворено је 2010. године, али читавих годину дана није примило прве кориснике, због недостатка новца у буџетској каси, без кога нису могли бити запослени радници (гле чуда, градске власти не троше новац сврсисходно). Нешто касније, примљене су прве жртве, а целокупан прихватни капацитет је 14 особа које могу
„Кроз игру, учимо како да контролишемо свет око себе. Учимо да манипулишемо симболима и контролишемо исходе догађаја“. у прихватилишту боравити до месец дана после чега морају наћи решење за своје проблеме. Сведоци смо и скорашњег вршњачког насиља у једној од основних школа у Чачку, о чему су писали многи новински листови, као и многобројних туча које су завршаване трагичним, неретко и смртним исходом. Поред минималних залагања друштва за збрињавање оштећених, проблем који раме уз раме може стајати са небригом града јесте игнорисање било каквих превентивних подухвата и процеса који би спречили даљи развој насилничке супкултуре која прожима све старосне структуре.
VS. Игра Милица Максовић
Играј се Алтернатива је у игри. Она је једно од најкориснијих начина неговања менталног здравља, среће и креативности. Данас не можемо да проценимо да ли се играмо више или мање у односу на неко прошло време, али можемо тврдити да су се начини игре променили услед процеса глобализације који је све бржи и шири, нарочито након почетка индустријске револуције. Многи научници тврде да је дошло до смањења количине слободног времена које посвећујемо игри. Комерцијализује се сваки вид нашег понашања: све што радимо, радимо за „боље сутра“. Доминантне вредности у друштву постају индивидуализам и материјализам, слободно се може рећи да нам је једини циљ стећи што веће материјалне приходе за обезбеђење удобног живота. У тој журби да ухватимо корак са будућношћу можда се ми и играмо, али нам та игра
више не пружа осећај игре. Неки антрополози сматрају да се играмо зато што нас игра штити. Ленор Тер, професорка психијатрије на Калифорнијском универзитету у Сан Франциску каже: „Кроз игру, учимо како да контролишемо свет око себе. Учимо да манипулишемо симболима и контролишемо исходе догађаја“. Ленор има дугогодишње искуство са децом жртвама психичког и сексуалног насиља, па и сама указује на важност игре за ментално здравље, јер нам она пружа емоционално пражњење без много ризика. Док су деца још мала, родитељи имају доста утицаја јер ће од играчака које им поклањају зависити које ће вештине развијати. Родитељи имају важну улогу све док могу да утичу на то са ким ће се њихова деца играти док су мала, и представљају важан фактор у дететовом
сазревању, али највећу тежину има култура у којој оно одраста. Тешко је, међутим, објаснити потребу одраслих за игром, с обзиром на то да су основе свега савладали у младости. Иако ментална активност никада није директан циљ игре, све менталне активности везане за игру, појављују се непланирано. Игра се користи у многим терапијама како би се помогло особама са трауматичним искуствима, било ког старосног стадијума. Нећемо зажмурети на промене које су захватиле и свет игре и маште. Разлика између некадашњих и савремених играчака за малишане је у њиховој улози у игри. Данашње играчке покушавају да упуте децу на свет око њих из перцепције одраслог човека, за разлику од играчака које су биле искључиво усредсређене на њихов свет маште.
35
Чачак кроз векове
Анонимуси Милан Ћендић
36
Интернет организација „Анонимус“ настаје 2003. године са идејом да уједини људе широм планете ка једном циљу – спречити стварање новог светског поретка. Наиме, њихове акције су базиране на мирним протестима, са тежњом да окупе што шире народне масе и на тај начин изразе своје проблеме. Заштитни знак организације је Вендета, маска којом чувају своју анонимност. Активности ове групе се примећују и на интернету. Синхроним деловањем су успели да оборе и најсигурније сајтове, стављајући
до знања да се њихова идеја неће тек тако лако угушити. Највеће оружје ове организације и јесте анонимност, али и формације људи свих узраста којима се смучило да им други креирају животе. Не могу се јасно описати оквири деловања ове организације, као ни број чланова, али се са сигурношћу може рећи да су међу нама. Већ су дубоко инфилтрирани у друштво, присутни у свим сталежима, где се јасно може видети њихов утицај у доношењу важних одлука за сваког појединца.
Пети елемент
‘’Ми смо Анонимуси. Ми смо легија. Ми не праштамо. Ми не заборављамо. Очекујте нас’’.
Операција Тhe Pirate Bay Један од најпопуларнијих сајтова за бесплатно скидање садржаја са интернета, thepiratebay.org је честа мета напада хакера, у жељи да се спречи „пиратерија“ дигиталног материјала. То су наравно пијуни власти, људи који се продају за ситне паре. Наиме, априла 2009. администратори сајта су осуђени због прикупљања и дистрибуције пиратских садржаја, и сајт је блокиран. Као одговор анонимуси су координисано вршили нападе на Међународну организацију фонографске индустрије, одговорну за чување ауторских права извођача, остављајући поруку: „Наставићемо да нападамо све оне који буду подржавали цензуру. Нећете бити у стању да сакријете ваше намере да нас контролишете“.
Операција SOPA (Stop Online Piracy Act) Један од највећих покушаја да се исконтролише интернет, SOPA, пропао је под невероватним напорима организације – константним мирним протестима широм планете као и хаковањем многобројних сајтова. За само 70 минута оборен је сајт
Министарства правде, а многи административни сајтови остали су угашени неколико дана, или им је било тешко приступити. Такође су оборени сајтови FBI, Universal Music Group и још многи други. Борба за интернет је трајала све док се кампања SOPA није завршила. Жеља за слободним интернетом је победила покушаје да се спроведе цензура његових садржаја.
Oперација Occupy Wall street Анонимуси су се придружили покрету Occupy и од тада се залажу да овај покрет одржава мирне протесте, али и помажу у циркулисању вести и идеје преко интернета. Један од протеста који су анонимуси организовали је и свирка у Зукоти парку, Њујорк. Сличан протест одржан је и у Лондону.
Операција Бус Плус Док се у Србији, под константним утицајем целокупне корумпиране политичке сцене, људи боре за голи опстанак, намети расту ли расту. Један од њих је и пројекат „Бус Плус“. Наиме, константан притисак да се наплати за сваки улазак у бус јавног превоза, ма колико год ти морао да преседаш. Анонимуси
са још неколико домаћих организација константно организују протесте и врше притиске на власт у Београду да се укине тај намет, јер би превоз требало да буде бесплатан. Група такође помаже у праћењу и хватању криминалаца. Боре се против дечије проституције на интернету и против ширења компромитујућих материјала. Наиме, откривен је низ сајтова коришћених као пречице за долазак до дечије порнографије, као и велики број педофила одговорних за производњу и дистрибуцију болесних садржаја. Такође су се прикључили акцији „Битка за бебе“, али и многим другим акцијама како у нашој земљи тако и у целом свету. Дела и намере анонимуса су часна, а идеја трајна. Иако немају конкретан сајт или представништво где се можете пријавити, свако ко је заинтересован може приступити организацији, једноставно постати анонимус. Садржаје и активности ове организације можете пратити преко свих друштвених мрежа. Постоји неколико одвојених сајтова са називом „Анонимус“, али ниједан није легитиман, јер је ИДЕЈА оно што повезује све те људе, анонимусе, јер само идеја постаје бесмртна.
37
Пети елемент
Рецепт за кућне журке Никола Маринковић
Знате боље и од мене, а и од већине нас из редакције „Трамваја“ где уЧачку има доброг провода (вероватно ћете додати – „ако га уопште има“). Ако волите стандардније варијанте, са фенси девојкама и момцима, отићи ћете у Париз бар (што можда и није лоше, да осетите сву парадоксалност београдских цена), а ако сте макар мало алтернативнији, ту су Манчула, Што да не, Српски паб и слични локали...
38
Предност овог типа журки је што ће се неизоставно скупити друштво сличног укуса, па не морате да трпите испаде неког јефтиног ди џеја, или да слушате једне те исте песме седмицама уназад... Наравно, ако сте девојка, нема шансе да вас типови које ни на улици не би погледали, салећу цело вече са прилично јадним форама за стартовање – једноставно, сви смо се скупили да се добро искачемо, зезамо, дружимо, и да нам нико не смета!
Ипак, то је сувише мали број да не досади већ после првог разреда средње школе. Наравно, навикнете се, трпите, па матуру сачекате као део инвентара неког од поменутих места. Шта онда радити, поготово када захладни, па парк и обале Моравe постану само место за шетњу?
Ове журке су и много комотније... Једна просторија за пушаче, друга за непушаче (да се не лажемо, после одређеног броја пића, сви неодлучни непушачи постају пушачи), једна за парове или оне који се мувају – за свакога понешто.
Чини ми се да су млади Чачани заборавили шта значи добра кућна журка... Како то старомодно звучи, зар не? Истерате маторе (оца, мајку, бабу, деду, тетку и све друге чланове родбине), набавите мало боље озвучење, компјутер снабдете музиком, донесете пиће – радно време „локала“ је неограничено.
Иако постоје теоретске шансе да овај текст прочита неко од моје родбине, или чак неки радикални трезвењак, морам да признам – пиће је битан део добре забаве (што не значи да добар провод подразумева напијање до бесвести), а на кућним журкама можете макар ту бити слободнији него у граду. Редослед је следећи: пиће узмете на рецку у неком дисконту, са опцијом да платите оно што се попије, а вратите непопијено (питајте неког рођака који је правио први рођендан детету како ова „шема“ функционише), а сав трошак се дели између оних који долазе на журку.
Самим тим, коначно можете да правите коктеле, који у кафићима папрено коштају. Ево неколико предлога:
Коктел с вотком, ликером и швепсом За овај прилично популаран коктел потребно је (за двоје): 2 цл вотке, 1,5 цл ликера од крушке, 1,5 цл швепса, лед за украс и наранџа или коктел вишње. Припрема се тако што у чашу за коктел ставите 5-7 коцки леда, додате вотку, ликер, швепс, и потом украсите кришком наранџе или коктел вишњама.
„Red Rascal“ Укусан и освежавајућ коктел „Red Rascal“ лако ћете направити баш попут и „Kir Rouale-а“. У добро охлађени шампањац додајте мало слатког сирупа од малине или пак од јагоде. Овај коктел изгледа врло привлачно, а и његов укус ретко кога ће оставити равнодушним.
„Bellini“ Ово је класични коктел од сока брескве и шампањца, а микс воћа и шампањца је добитна комбинација. У високој чаши једноставно помешајте шампањац, сок од брескве и по жељи слатки малинов сируп. Послужите га добро охлађеног у високој чаши.
Коктел „Modern love“ За ову „љубав на модеран начин“ потребна вам је једна лопатица издробљеног леда, центилитар сока од наранџе, 4 цл сока од грејпфрута, 3 цл џина и 4 цл ликера „cointreau“. Све ово директно помешате у високој чаши, и додате, по жељи, греjпфрут, наравно, из конзерве.
Коктел „Blue summer“ Од састојака за овај коктел потребни су вам: битер лемон, џин „Finsburu“, ликер „Blue Curacao“ и вотка „Finlandia“. У чашу за коктел ставите бибер по жељи, додате, 30 мл вотке „Finlandia“, 30 мл џина, 5 мл ликера „Blue Curacao“ и украсите, ако хоћете.
„Kir Rouale“ „Kir Rouale“ је коктел начињен од ликера од црних рибизла и белог вина и делује врло елегантно, а послужен у високој чаши делује врло дамски. Један од врло једноставних начина припреме је да у чашу улијете шампањац и додате неколико капи сока од брусница, или пак црних рибизли.
39
Име презиме: Маја Зорић Година и место рођења: 1991. Чачак Пребивалиште: Београд Занимање: студент треће године основних
студија Факутета иковних уметности у Београду Контакт: makisha.z@gmail.com
40
Креативци
41
Позивамо све заинтересоване да нам шаљу своје радове на тему:
TPAMBAJ • кратка прича • коментар • слика • фотографија • цртеж • БИЛО ШТА ШТО ВАС АСОЦИРА НА РЕЧ ТРАМВАЈ !
БУДИ КРЕАТИВАН/А И ПОДЕЛИ СА НАМА СВОЈЕ ИДЕЈЕ! ! !
Радове слати на е-маил:
alternativazacacak@gmail.com или на фејсбук страницу: www.facebook.com/TramvajCacak
lane obe TRŽNI CENTAR STARI VAVILON ŽELEZNIČKA BB PRVI SPRAT TEL: 032 344 960 MOB: 064 444 96 14 EMAIL: info@slanesobecacak.rs