Tramvaj - casopis br. 8 by Alternativa za Cacak

Издавач: Алтернатива за Чачак Уредник: Јована Василић Редакција: Војин Малетковић, Јована Василић, Никола Маринковић, Милан Ћендић, Страхиња Бабић, Милан Ристановић, Исидора Обрадовић, Стефан Пајовић, Бојана Јовановић, Софија Каралић, Србислава Д. Тодоровић Лектура и коректура: Аница Гавриловић Дизајн и прелом: Јована Радовановић Штампа: МЕДИГРАФ, Чачак Тираж: 600 E-mail: alternativazacacak@gmail.com Сајт: http://www.alternativazacacak.rs/ ISSN 2217 - 9763

Манифест „Трамвајџија“

Ухвати ветар Страхиња Бабић

Када бих морао да опишем Чачак и Србију у једној слици вероватно бих рекао „Трамвај – двојка“. Из разлога јер je „двојка“ трамвајска линија у Београду која иде у круг око центра, док се возиш њом клацкаш се и идеш споро, a често бежиш од контролора јер немаш карту. Тако је и са Чачком и Србијом. Стално тежимо ка неком центру, али ка њему идемо споро и клацкаво. Правила и ограничења су нам страна и углавном их доживљавамо крајње негативно и усмерено против нас, а не за нас. Да бисмо на крају схватили да се само вртимо у круг. Кад си једном у кругу тешко је избавити се из њега. Заправо, није тешко него не желиш. Јер круг наизглед представља једну савршену средину која ти пружа све што ти је потребно. Па зашто би онда нешто компликовао и мењао кад је овако лакше и ,,како треба“. Круг је затворен и не воли оне који нису исти као он. Користи свој облик да спољне притиске растерети што више може и тако онемогући приступ свима који немају исти код као он. Али ваздух у кругу је устајао и атмосфера је учмала, зар не? Треба отварати

прозоре да се проветри. Наравно, не треба их увек држати широм отворене. Kористeћи разум, а не инструкције, изабрати погодно време за то. Путовати. Умно и физички. Узимати од свачије традиције оно што ти се највише допада. Изградити своју традицију, јер шта је традиција него скуп позитивних наслеђа? Бити радознао и истраживати, и не веровати туђем искуству само зато што поседује тзв. ауторитет. Тражити слободу кроз стално кретање, јер слобода није стање већ тренутак који се проживљава изнова и изнова само док се крећеш. Бити свој... Пуно празних речи без конкретног решења како се ослободити учмалости једног круга. Заправо не постоји ,,лек“ против затвореног ума, јер да постоји, онда то већ не би био слободан ум. Можда треба да се скупа завртимо у круг до лудила, да би затегли и покидали ланце који нас окрећу око центра и запловимо у васиону беспућа. Немати утабан пут не значи бити бесциљан, већ бити слободан.

Годишњица рођења Надежде Петровић

Бициклијада „Чачак - Коштунићи“

Изложба „Надежда Петровић: С обе стране објектива“ отворена је 10. септембра у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“. Овом изложбом обележено је 140 година од сликаркиног рођења. Посетиоци су имали прилике да погледају фотографије које су ретко или никада излагане. Изложба је настала као резултат вишегодишњег истраживачког рада ауторке др Јасне Јованов, која у центар опуса ставља фотографије Надежде Петровић и на нов начин представља недовољно познат аспект њеног рада.

Бициклијада „Чачак – Коштунићи“ организована је 22. септембра. Организатор је неформална омладинска група „Бициклом до здравља“, а имали су подршку ресурс центра „Forca Požega“ у оквиру програма „Млади су закон – Моравички округ“. Партнери у организацији бициклијаде били су Бициклистички клуб „Борац“ као и КЦ „Лифт“. Циљ овог догађаја је промовисање здравог живота и квалитетно проведеног слободног времена младих.

Фестивал „Чачак Unplugged“ Фестивал акустичне поп-рок музике, „Čačak Unplugged“, организован је у локалу „Српски паб“ 6. септембра. Идеја фестивала је да музичари наступајући искључиво на акустичним инструментима промовишу музичке прваце који су недовољно заступљени у медијима, али и да шира публика упозна музичаре Моравичког округа. „Čačak Unplugged“ је организовала група младих из Чачка „MBS“ у сарадњи са „Српским пабом“ и интернет порталом www.liftmusic.org. Пројекат је реализован у оквиру програма „Млади су закон“, а финансиран је од Министарства омладине и спорта.

„Јунаштвом у славу“

Изложба фотографија под називом „Јунаштвом у славу – Српски војник у Првом балканском рату“ отворена је 30. августа у Галерији Народног музеја у Чачку. Аутор изложбе је Војин Малетковић (да да, Војин чије текстове читате у „Трамвају“).

Јубилеј Агрономског факултета Агрономски факултет у Чачку је 9. октобра обележио 35 година рада. Током три и по деценије рада на факултету је дипломирало 1225 студената, од чега је 40 магистара и 26 доктора наука. Ова образовна установа тренутно има око 500 активних студената, који се школују на шест студијских програма, на три нивоа.

Без „ПРИЧЕ“ ове године Фестивал „ПриЧа“ се ове године неће одржати, јер у спортској хали крај Мораве не постоје техничке могућности да се одржи временски дуготрајна манифестација. Организациони тим је од самог почетка наилазио на потешкоће. Први заказан термин за фестивал био је 7. октобар, али због недовољне документације било га је немогуће реализовати. Следећи је био петак 13, када су неповољни временски услови условили померање фестивала за месец дана. Одлучено је да се „ПриЧа“ не одржава у улици Браће Глишића, већ у хали „Борац“, али техничи проблеми су довели до отказивања фестивала, који је требало да се одржи 12. октобра. Међутим, најављено је да ће сви бендови, који би требало да наступе на фестивалу, наступати у „Српском пабу“.

Пољска филмска јесен Пољска филмска јесен одржана је од 14. до 18. октобра у Дому културе (велика и мала сала). Публика је имала прилику да погледа достигнућа пољске кинематографије, а приказани су филмови „Потера“, „Порнографија“, „Санаторијум код пешчаног сата“ и други. У оквиру пратећег програма сви заинтересовани могли су да погледају анимиране филмове „Арка“, „Роса Алба“, „Молох“, „Кинематограф“ и „Дрвосеча“, који су били приказивани пред сваку пројекцију.

Да ли ће Чачак добити биоскоп?!? Чачански гимназијалци су 25. септембра други пут организовали потписивање петиције „Поново ради биоскоп“. „Трудимо се јер нама заиста треба биоскоп. Није ово наш хир, већ желимо да уживамо у великој сали, звуку, великом платну, а не да скидамо филмове са интернета“, каже Иконија Јефтић, ученица Гимназије. (Извор: objektivno1. rs )

Легендама мурали Група студената примењених уметности у сарадњи са Кошаркашким клубом „Borac Mozzart Sport“ израдили си мурале са ликовима Борчевих кошаркашких легенди Радмила Мишовића, Драгана Кићановића и Жељка Обрадовића. Мурали се налазе на хали „Борац“, а уметници су за рад добили 56 боја и 20 килограма креча.

„Центар за људска права“ у Чачку

Удружење младих привредника Удружење младих привредника Србије – УМПС основано је у Београду, а циљ удружења је да се за младе који желе да се баве сопственим бизнисом омогући бољи пословни амбијент. За председника је изабран Чачанин Филип Радојичић, власник фирме „Дамек д.о.о“, која се бави прерадом и пласманом воћа. УМПС окупља најактивније младе у Србији, који или су већ основали своја предузећа – или им је то у плану. Организоваће обуке за израду бизнис планова, обавештаваће чланове о конкурсима за финансирање, подстицање, иновације, као и о програмима кроз које могу добити менторску подршку, различитим сајмовима и слично.

Удружење грађана „Центар за људска права“ званично је почело са радом 11. октобра. Главна активност удружења је да омогући Чачанима да се пред државним органима и институцијама изборе за своја Уставом и законом загарантована права. Центар је основан због све присутнијег породичног насиља, злостављања деце, трговине људима, дискриминације, као и социјалних проблема и угрожене егзистенције. „Центар за људска права“ ће обезбедити саветодавну и правну помоћ и вршити сталан притисак на надлежне службе како би одговорније обављале свој посао.

Филм о скејт парку Филмска екипа из „Интеракције“ је ове године филмове снимала у Чачку, Пожеги и Горњем Милановцу. Филмаџије су у Чачку боравиле од 14. до 21. августа. Главни јунак филма је Милан Ћендић, који приказујући Чачак пре свега говори о скејт парку (и недостатку истог). Филм је снимљен, само још и скејт парк да се изгради (да, да, и Ћендове текстове ћете наћи у „Трамвају“).

Чачак кроз векове

ОДЈЕЦИ БАЛКАНСКИХ РАТОВА Војин Малетковић

Србија се спрема за обележавање још једног јубилеја. Или се не спрема. Медији отварају дискусију, историчари указују на ревизионистичке тежње и могућно тенденциозно преиспитивање улоге Србије у Првом светском рату, а званичници тихо најављују да ће достојанствено бранити већ усвојену тезу да тадашња српска краљевина није кривац за покретање Великог рата. Тренутно се чини да је јабука раздора Гаврило Принцип. Ђаче из Грахова или терориста? Убица окупатора или сурови атентатор? Расправа је покренута. Предигра. Најава. Злокобна слутња. Непознат исход. Судар националиста и либерала. Левичара и десничара. Проруски и прозападно оријентисаних (ко је Запад у овој борби? где почиње Исток?). Премало трезвених и рационалних. Пандорина кутија. Обележавање стогодишњице балканских ратова завршено је.

Тешко да је заслужила прелазну оцену. На прсте једне руке могу се избројати озбиљни државни пројекти који су третирали ову проблематику. Ипак, неке треба издвојити. Српска академија наука и уметности организовала је један озбиљан научни скуп у октобру 2012. Учешће су узели и страни историчари, што је само потврдило егзактност поступка и допринело већој интернационализацији теме. Скуп је отворио тадашњи министар просвете. Радиотелевизија Србије снимила је одличан документарац о Кумановској бици. У улози наратора истакао се Љубиша Бандовић. Председник државе био је присутан на церемонији у Куманову поводом стогодишњице велике битке, где се окупила велика маса становништва како би се поклонила сенима победоносне српске војске. Многи музеји су организовали изложбе, износећи пред суд јавности материјал из разноврснх збирки

(Музеј историје Југославије изнео је разгледнице и писма из балканских ратова, Војни музеј опрему, Народни музеј у Чачку је подсетио на заставе које су коришћене у сукобу...). Некако, утисак је да је све прошло млако. Изостале су епохалне научне студије, пре свега на страним језицима, па поменути министар није ни морао да се појави на сликању, ефикасније би било да је више новца издвојено за промоцију наших научних истраживања (прениска издвајања за истраживања су посебан проблем). Споменути документарац окачен је на You Tube , а број прегледа (током 11 месеци близу 8 000) сведочи о слабом интересовању. На страним каналима са историјском тематиком пронађени су филмови које су наши суседи снимили и који су се нашли на њиховој програмској шеми (одличан документарац на History chanel-у појавио се о хрватским

краљевима из раздобља раног средњег века). Нама таква врста промоције очигледно није потребна. Посета председника Куманову представља парадигму нашег неуспеха. Споменкостурница на Зебрењаку и даље, након више деценија од како су је бугарски окупатори уништили, није обновљена. Председник је, као и остали државни и црквени великодостојници, исказао почаст срушеном споменику. Празне музејске просторије аветињски су сведоци небриге. Поразно. Не треба робовати прошлости. Треба се кретати у реалним оквирима. Међутим, потребно је чињенице поставити на право место, одбранити их од кривих тумачења, јер оне су склоне искоришћавању. Балкански ратови нису представљали само чисто војничку победу, донеле су неослобођеном словенству нешто много више. Наду, коју данас називамо илузијом.

ОЖИВЉЕНО ЈУГОСЛОВЕНСТВО

Балкански ратови представљали су прворазредни међународни догађај у тадашњој Европи. Аустроугарска је претила војном интервенцијом после изласка српске војске на Јадранско море. Непосредно је утицала на почетак Другог балканског рата. Потпoра јој је била, као и увек до тада, моћна Немачка. У Русију су, пре свега Србија и Бугарска, гледале као на могућу заштитницу и арбитра приликом разграничавања. Велика Британија се традиционално држала становишта да Османско царство не треба распарчавати, посебно зато што су конзервативни британски политичари поменуте две балканске државе сматрали као продужетак Русије. Италија је желела да се наметне као протектор новостворене албанске државе.

Последице пропасти Османског царства на Балкану тицале су се готово свих европских сила. Највише је стрепела аутократска власт у Бечу. Победе српске војске попут грома су погодиле све заговорнике политике опстанка хабзбуршке династије. Бројни јужнословенски, а нарочито српски елемент, почео је веровати у ослобођење и стварање нове југословенске државе. До ових ратова југословенство је представљало само једну магловиту, готову романтичну идеју, практично неоствариву, осим за мали број омладине и интелектуалаца, док се после кумановске, битољске и брегалничке победе у Србију почело гледати као у Пијемонт Јужних Словена.

РАТНА БЕЛЕТРИСТИКА Од богатог материјала донетог из рата Јаша Томић је приредио три књиге: Рат на Косову и Старој Србији 1912, Рат у Албанији и под Скадром 1912. и 1913. и Рат у Маћедонији и Турској. Књиге су штампане за оно време у неуобичајно високом тиражу од 15 000 примерака.

УБОЈИТО ПЕРО ЈЕДНОГ ВРШЧАНИНА Срби из јужне Угарске су се о току ратовања информисали из Заставе, листа Српске народне радикалне странке. Јаша Томић, уредник страначког гласила и вођа партије, пратио је српску војску и био ратни дописник. На његово инсистирање био је прикључен Трећој армији која је требало да ослободи Косово. Није бежао ни од прве линије борбе, па је у жељи да што верније ослика борбе једном приликом рањен у ногу. Потрешен оним што је видео, налазио се у скоро еуфоричном стању и националноромантичарском заносу, што се одразило на његове извештаје који су били прожети таквим расположењем. Био је очевидац када је Есад-паша предао кључеве Скадра црногорском престолонаследнику Данилу. Израз дивљења према црногорској војсци огледа се у епитету „наши Спартанци“, којим их је наградио у својим чланцима. Огроман је био значај Томићевог ратног дописништва. Колико је интересовање владало

за његовим надахнутим извештајима, говори чињеница да је покренуто ванредно недељно издање Заставе. Неретко се дешавало да су сељаци прекидали пољске радове и у групама читали новине, а појавили су се и гуслари, некарактеристични за наше пречанске крајеве. Подстакнути његовим патриотским чланцима Срби из Аустроугарске кришом су слали као помоћ огромне своте новца српском Црвеном крсту. Својим писањем о балканским ратовима Томић је снажно продрмао успавану и обесхрабрену српску јавност у Угарској. Читавом том активношћу он је припремио пут за лакше и брже спајање Војводине са Србијом.

( Наставак у следећем броју... )

Чачак кроз векове

Путешествије Јоакима Вујића по вароши чачанској Стефан Пајовић

Шта имају заједничко Николајевска црква у Земуну и Књажевско-сербски театар у Крагујевцу? Оба здања одају почаст Јоакиму Вујићу (1772 - 1847), „оцу српског театра“. Вујић је рођен у Баји у данашњој Мађарској. Био је путописац и полиглота. Обишао је добар део Европе и Средоземља, али је у својој матици највише остао запамћен као први директор крагујевачког Књажевско-сербског театра у периоду од 1835. до 1839. године. На то место га је лично поставио српски књаз Милош Обреновић.

Занимљиво је да је први пут ступио на тле Србије тек у јесен 1823. године, а након једног од наредних долазака у отаџбину, одмах након преласка из Земуна у Београд „пао на земљу и изљубио је радосним сузама“. Не часећи часа, већ се у лето 1826. године упутио у обилазак читаве кнежевине. У Будиму је 1828. године објављено путописно дело Путешествије по Сербији, додуше знатно скраћено због финансијских могућности наручиоца, књаза Милоша. Ипак, међу редовима овог путописа може се пронаћи доста важних описа српских насеобина са почетка 19. века. Дело је писано на славјаносербском, за чију употребу се залагао Вујић, науспрот настојањима Вука Караџића да реформише српски језик дајући

Табла на Николајевској цркви у Земуну

Цртеж Феликса Каница из 1860.године

предност народном говору. Чак му је и смислио погрдни надимак: „шантави на штули скакавац“. Било како било, Јоаким Вујић је обилазећи Србију прошао и кроз наш град, тада варош, те није наодмет истаћи како се Чачак њему чинио те далеке 1826. године. Вујић је стигао долином Западне Мораве из правца Карановца (данашњег Краљева) крајем септембра и прошао кроз села Јежевицу, Заблаће и Трнаву. Одмах по приспећу у Чачак, даје опис нашег краја: „Ова варош лежи на прекрасној равници, са свакојаким плодородијем и усеви посејаној, при реки Морави, која от восточне стране ову варош облива“. Одокативно је запазио да насеље има „до 120 домова“, што је било мање од тадашњег Великог Градишта које је имало „до 200 домова“. Вујић је са собом носио, (данашњим речником), писмо препоруке које је потписао Милош Обреновић лично, у коме стоји да све власти треба да укажу гостопримство господину Вујићу чији је основни задатак да обиђе „српске наше цркве и манастире“. У Чачку се Јоаким Вујић обратио оберкнезу пожешке нахије, „бл. г. Василија Поповича“ који га је прво угостио, а потом и одредио пратиоца да га проведе кроз варош.

Споменик Јоакиму Вујићу испред Књажевско-сербског театра у Крагујевцу

Прво су посетили турску џамију, тј. данашњу Цркву Вазнесења Господњег. Вујић је описао њену унутрашњост, али и датирао њено порекло као задужбине жупана Страцимира, брата Стефана Немање, податак који Вук Караџић није нотирао пролазећи овуда шест година раније. Након изласка из џамије, један турски муселим их призва себи и почасти „једном кафом и једном лулом дувана“. У вароши је тада постојала и православна богомоља, посвећена Светом великомученику Георгију, а чији је оснивач Јован Обреновић, млађи брат књаза Милоша. Затим следи опис школе у истом сокаку, са тридесеторо ученика и једним учитељем. Након што је преноћио код оберкнеза, Јоаким Вујић је сутрадан наставио пут ка Овчарскокабларској клисури пролазећи кроз села: Придворицу, Бјељину, Парменац, Риђаге и Паковраће. На послетку је стигао у манастир Ваведење, одакле је започео обилазак српске Свете Горе, да би се прошавши кроз Гучу упутио у Драгачево.

Извор: Вујић, Јоаким. Путешествије по Сербији. Горњи Милановац: ЛИО, 1999.

Културни нокаут

ВОЛЕО САМ ИХ КАО ШТО ЗЕМЉА ВОЛИ СУНЦЕ Интервју са професором Љубомиром Радивојевић - Шајом

Србислава Д. Тодоровић

О везама између математике и поезије, љубави, оптимизму и још много чему...

Сваки дан када сунце поново освоји своја упоришта, један чикица са штапом и белом капом на глави обавља своју традиционалну шетњу стазом носталгије. Стаза носталгије је онај пут који води од бране до путничког моста ,,Младост“. Наизглед кратка рута, али дуга за оне који као да по њој ходе вековима, сећајући се Мораве и минулих времена. Тај чикица је чувени чачански професор, фудбалер, кошаркаш, шахиста, боем, а у души највише песник. Не од оних песника који пишу, већ од оних који песмом живе. Мајка му је наденула име Љубомир, али га сви знамо као Шају.

од тетка Станке до Чворка, за неупућене читавих тридесетак метара. Чика Шаја и на то има једну своју духовиту: „Идем споро, као Србија у Европску унију “, каже смешећи се, и ви не можете да га не волите и да му помало не завидите на животном оптимизму.

И као да се родио пре само двадесетак година, а не далеке 1932, чика Шаја полако и самоуверено хода својим стазама и пркоси времену и пролазности. Истина, иде споро. Толико споро да ми је једна домаћица поверила да је прострла две туре веша, а да је чика Шаја прешао локалну раздаљину

У соби успомена оживљава несташни дечак, изгледа, ништа мање него сад. Ни рат, ни несреће, ни губитак два брата, нису га спречили да заволи фудбал, прави прве крпењаче и заигра у подмлатку „Борца“. Своју љубав поклања и кошарци и захваљујући њој негује упорност, одговорност,

Одлучила сам да сазнам његову тајну. Обрела сам се у његовом дому препуном књига, фотографија и успомена. У њему он и супруга Радмила више од педесет година заједно деле добро и зло. Причама ме је одвео у давно време, време када се изгледа мало више волело. То је било овако...

Трамвај Једном приликом, док су били студенти, пријатељ је упитао Шају како и њих двојица да добију десетке из једног тешког предмета. Шаја му је довитљиво одговорио: „Или да саберемо ове наше оцене, или да уђемо у трамвај број десет“! Колектив Чачанске гимназије у којој је Шаја као професор Математике и Нацртне геометрије радио све до пензионисања (1997)

пријатељство. Тело дарује спорту, а дух науци. Уписује Природноматематички факултет у Београду. Ускоро постаје део САСК-а, ондашњег факултетског тима. Живот га предвиђено одводи у чачанску Гимназију, где ће као професор своју љубав ширити на генерације, а из њих црпети вечиту младост.

Као риба у води Улазећи у наше знање, питао сам се да ли заслужујем да будем професор. У Гимназију сам ушао речима: ,,Ја ћу вам предавати, а ви ћете мене учити“. Тако је и било. Али он није био само професор. Био је родитељ, пријатељ, саветник. У оно време када су ученици у Гимназији носили униформе, када се у кафану није смело после осам и када исказати љубав према ученику није био приоритет, Шаја је волео ученике као што сунце воли небо. Уважавао их је и ценио као младе личности. Они су били његов еликсир младости. Са осмехом коментарише како се у учионици осећао као риба у води. ,,Не мари што су неки ученици били лоши

ђаци. Слабији ђаци су животнији“, каже Шаја. Они су за њега били јато птица које треба усмерити, да не лете ни одвише ниско, ни сувише високо. Али у сваку срећну причу живот умеша по неки опроштај. Шаја је пензионисан после тридесет и четири године рада. Завладала је туга међу ученицима и колективом. Сачекали су га торта и испраћај, а њих дирљиви говор. Сви смо ми црепови овога здања, али цреповима дође време да буду замењени. Ја осећам да прокишњавам... Можда није ни слутио тада да стари црепови умеју да заблистају новим сјајем. Сам испраћај говорио је колики је траг у Гимназији оставио. Ниједан наредни јубилеј, нити прослава, неће проћи без Шаје, где ће он осоколити присутне чувеним беседама и догодовштинама. Знају га сви као великог весељака и пријатеља. А међу његовим пријатељима глумци, писци, режисери. У осамдесетој години написао је и књигу Гарсон је имао душу, пуну истине, живота и успомена.

Културни нокаут

Стаза носталгије Једнога дана стаза је била без шетача, па сам више пажње посветио Морави. Таласа она и нечујно хучи, али наставља свој ток тамо где се запутила. Гледам је чежњиво, а она као да ме не примећује, као да ме не препознаје. А зашто би ме и препознала! То је Морава нових генерација. Моје Мораве су давно протекле и оставиле обале да ме сећају на њих (,,О стази носталгије“, из књиге Гарсон је имао душу).

Поематика Шаја је предавао математику, али и више од тога. Предавао је живот. Та његова математика била је пуна поезије. Још од младих дана он се заљубљује у поезију и посећује литерарне вечери. Волео је и читао: Дучића, Ракића, Шантића, Љермонтова, Пушкина... Слушао је ондашње глумце Дечермића и Ристановића који су рецитовили поезију. На памет му паде тада да свој животни позив споји са својом љубављу. Чувени математичар Вајерштрас рекао је да математичар који није и помало поета, није прави математичар. Тешко схватити нама који слабо баратамо бројевима. Математика је процес логичког размишљања, али као таква и инструмент рашчлањивања односа који постоје у песничком језику. Математика је једноставније поезија за оне који умеју да виде. А Шаја је видео. Приђе момак девојци и каже: „Ти си моја асимптота“. Она се на то пренемаже, ништа не одговарајући. Можда не би била тако ћутљива да зна да је асимптота права којој се крива непрекидно приближава, а да немају додирних тачака.

Чехов је једном приликом рекао да треба писати тако да речима буде тешко, а мислима широко. Тако и један стих такозване ,,сецкане поезије“ гласи:

Љубомир и Радмила на дочеку нове 1958. године

„Далеко, блиско, високо, ниско, широко, уско, ал руско, ал руско“.

Екипа САСК-а тима Природно-математичког факултета из Београда, која се такмилила у лиги Београдског универзитета, средином педесетих

Екипа КК ,,Железничар’’ из 1951. године: Г. Јовановић, Павловић, Д. Јовановић, Новаковић, Радивојевић, Рисимович, Чукић, Николић, Пантелић и Стојковић

И видели или не видели ви ту математику, Шаја јасно види дужину, ширину и висину! Чита ми јапанске песме, познатије као „уте“ и показује како свака од њих представља исказ који се не доказује, аксиому. Гле, стварно. Шта би човек све могао да види, само када би хтео. И сам Шаја се једном давно окушао у писању поезије. У једном тешком дану вечите младости, написао је: „Бићу увек песимиста, ходаћу по песимизму. Јер једном сам легао у кревет оптимизма и он се срушио, једном сам ходао стазом оптимизма и изгубих јој траг. Почех оптимизмом да живим и живот ми изгуби смисао“. Није му дуго требало да се поново осмехне и настави даље. Не пориче да је било песимизма,

али искључиво здравог. Било је и суза. Шаја и данас с времена на време заплаче када погледа и прочита нешто вредно суза. Не стиди се тога. Суза чисти, растерећује. Порекао је он ову своју песму давно. Стоји као живи стуб оптимизма и пример свима нама како треба. Личност, каже, чине љубав и рад, а спорт обликује. Треба волети све око себе. То је универзална љубав. Видим га како сада и увек наставља да хода својим носталгичним стазама, поред своје Мораве. Сваким својим кораком исписује нову песму, а штапом утврђује траг који је давно никао.

Културни нокаут

Славољуб Стефановић

РАВАСИ У ТРИ ЧИНА Јована Василић

- Можеш ли говорити о својим узорима? „Отац. Уграђен је у телевизију, позориште и мој живот. Правио је све из почетка. Спавао у позоришту, ни о чему другом није размишљао и тако цео живот.“ (Маргита Стефановић, интервју у НИН-у 1989. године)

ПРВИ ЧИН

Славољуб Стефановић Раваси рођен је 1927. године у Чачку. Академију уметности, одсек режија, завршио је у Београду. Почетком 50 – их одлази на Косово и Метохију, где ће у Покрајинском народном позоришту у Приштини режирати низ представа у српској и албанској драми. Залагао се за савремену домаћу драму, представе рађене по текстовима из модерне светске литературе. Премијера његове прве представе „Сви моји синови“ (Артур Милер) била је 16. октобра 1952. године. Након тога следе: „Човек који није постојао“, „Без трећег“ и „Тартифа“. До 1957. године био је редитељ Покрајинског народног позоришта у Приштини. Равасијева прва жена била је албанска глумица Мерибане Шаља, сестра Абдурахмана Шаље (глумац, редитељ, продуцент и сценариста). Међутим, Мерибане умире 1956. године у 25 – ој години живота.

ДРУГИ ЧИН Раваси се у Београд враћа 1957. године. Исте године се запослио у РТВ Београд, а од 1958. ради на Телевизији Београд као редитељ Уметничко - забавног програма. Написао је сценарио за Нушићеву драму „Кирија“. То је била и његова прва телевизијска драма (1959. година) на РТВ Београд. Убрзо затим следе дуодрама „Пукотина раја“ и „Кризантема“. Првог априла 1959. године добија ћерку јединицу, Маргиту. Иако успешан студент архитектуре (али и школовани музичар), Маги се не одриче љубави према музици и свог талента. Придружује се групи ЕКВ. Међутим, њени родитељи, а нарочито мајка, нису прихватили тај такозвани „рокенрол“ начин живота. „Не верујем да су родитељи икада прихватили мој рокенрол, а заправо је свима било јако жао што макар једном нису дошли на неки од наших концерата“. – Маргита „Мајка јој до смрти није опростила што се бавила рок музиком и водила живот какав је водила. После њене смрти 1988. године, Маги је остала уз оца следећих осам година, до његове смрти. Верујем да је живео у нади да ће му се ћерка избавити. Подржавао ју је у раду и стремљењима, имали су диван однос, пун љубави, пажње и узајамног разумевања за мукотрпан живот уметника“. - Лидија Николић, Маргитина другарица из детињства (део из итервјуа објављеног на сајту nezavisne.com)

Културни нокаут

„Маги је потекла из породице, из које и сама долазим, која је обележила значајну епоху уметности и културе у Србији. Њен отац, славни драмски редитељ, Славољуб Стефановић Раваси, цео свој живот је посветио српском позоришту и драмској уметности, као и његов брат Синиша Раваси, који је са супругом Љубицом Раваси био један од првака новосадског Народног позоришта. Породична традиција уметничког и медијског рада се наставља и данас како у Србији тако и у Америци, у жељи да баци искру светлости на истинске и праве вредности у Србији.... Када су ме родитељи водили код Маги у госте, волела сам да проводим време у њеној соби и да пробам сву гардеробу из њеног ормара. Сећам се тог мириса, нежног и слатког, са примесом дрвета из тешког, масивног плакара. Знала сам да ставим на себе сав њен накит и плешем кроз стан пун антиквитета, фотографија и старинских лампи, док је њена мама, покојна бака Деса, јурила за мном да негде не паднем или не разбијем неку драгоценост...“ – Олга Раваси (делови из текста објављеног на сајту vaseljenska.com)

ТРЕЋИ ЧИН Раваси је режирао преко 80 телевизијских драма и серија. Режирао је ТВ драме према делима неких од најпознатијих писаца попут Моме Капора, Борислава Пекића, Данила Киша и многих других. Његове најпознатије ТВ режије су: „Ципеле од крокодилске коже“ (Црнчевић), затим „Ноћ и магла“ (Киш), „Синови“ (Ковач), „Бурлеска о Грку (Хинг)“ ... Од серија у његовој режији најпознатије су: „Код судија за прекршаје“, „Волите се људи“, „Хроника паланачког гробља“. За Телевизују Скопље је 1968. године режирао две драме, „Лудиот и калуђерица“ и „Нешто темно и тешко“. У Народном позоришту у Пироту поставио је прво извођење комедије „Бела кафа“ 1990. године. Режирао је и у Варшави, Будимпешти, Амстердаму и Минхену. Године 1963. је добио бронзани „Рамзес“ у Александрији. На ТВ фестивалима на Бледу и Порторожу је добио више награда. Одликован је: -Орденом рада са златним венцем, -Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима и -Орденом братства и јединства са сребрним венцем (Одликовање се додељивало за личне заслуге у ширењу братства међу народима и народностима, у стварању и развијању политичког и моралног јединства народа) Учествовао је у Народноослободилачком покрету од 1943. до 1945. године (највећи антифашистички покрет у Југославији за време Другог светског рата). Последња представа коју је режирао била је „Покојник“ Бранислава Нушића (21. октобар 1994. година) у приштинском Народном позоришту. После тога је радио на Телевизији Приштина где је обучавао младе редитеље. У Равасијевом опусу налазе се и три сценарија: „Кирија“ по Нушићевој драми, „Еуридика“ и „Коштана“. Преминуо је 2. фебруара 1996. године у 68 – ој години живота. Сахрањен је у Алеји великана.

Културни нокаут

ТОП 5//

места у Србији које морате посетити Бојана Јовановић

Наша лепа земља богата је интересантним и различитим местима. Нека од њих су популарне туристичке дестинације, а нека су још увек неистражена. Ако поседујете авантуристички дух и добру вољу, можете их посетити. Ево листе неких од најлепших места у Србији:

1.Ресавска пећина Најлепша и највећа пећина у Србији се налази у источном делу наше земље у близини Деспотовца. Дугачка је 4 500 метара, за сада је истражено тек нешто више од пола (2 830 метара), а за посетиоце је уређено око 800 метара. За пећину знали само пастири који су се склањали од невремена са стадима оваца. Један од пастира је открива 1962. године са групом планинара, да би већ исте године она била детаљно испитана од стране спелеолога. Чине је четири дворане, температура је константна и износи 7 степени, док влажност ваздуха варира од 80-100%.

Унутрашњост пећине обилује бројним и разноврсним дворанама, каналима, галеријама, стубовима, сталактитима, сталагмитима, драперијама и окамењеним водопадима. Пећина и њена околина су под заштитом државе Србије као јединствени споменик природе.

2.Ђавоља варош Необичан феномен природе који се ретко среће смештен je у близини Куршумлије, на Радан планини. Ђавољу варош чине преко двеста фигура од камена на чијим врховима се налазе камене капе (блокови) висине 2-15 метара и два извора јако киселе воде са високом минерализацијом. За настанак Ђавоље вароши су везане бројне легенде. Најзаступљенија од њих јесте да су то заправо окамењени сватови, које је Бог скаменио како би спречио да на силу венчају рођеног брата и сестру.

Овај вредан локалитет стављен је под заштиту још 1959. године, а 1995. године Ђавоља варош је Уредбом Владе Републике Србије проглашена за природно добро од изузетног значаја и стављена је у прву категорију заштите.

Треба посетити: зграду Патријаршије, Карловачку гимназију (чија је библиотека најстарија школска библиотека у нашој земљи), Саборну цркву Светог Николе, Римокатоличку цркву Светог Тројства и обавезно чувену фонтану „Четири лава“. Виногради овом подручју дају препознатљиву пејзажну особеност, а одлично вино и све већи број винских подрума представљају значајну туристичку понуду града. Такође, Стражилово (на врху брда се налази гроб Бранка Радичевића, српског песника из доба романтизма и ученика Карловачке гимназије, најстарије српске гимназије) је смештено на четири километра од Карловаца.

3.Овчарско - кабларска клисура Овчарско-кабларска клисура удаљена је 18 километара од Чачка. Налази се између планинских масива Овчара и Каблара. Дугачка је око 20 километара, а Западна Морава је преграђена бранама, па су формирана два вештачка језера. Највећа дубина клисуре је 710 метара. Поред тога што је богата прелепим пејзажима, у Овчарско-кабларској клисури се налази и велики број средњовековних манастира. Богата је и различитим врстама биљног и животињског света. Заштићена је од стране државе Србије као предео изузетних одлика прве категорије.

4.Сремски Карловци Градић удаљен само 6 километара од Новог Сада има изузетно богату историју и велики број сачуваних грађевина из 18. века. Ова варош је 200 година била српска духовна престоница и културно-просветни центар.

5.Река Дрина Река Дрина припада Црноморском сливу, а настаје спајањем река Таре и Пиве. Ток Дрине обухвата југозападни и западни део Србије, северни део Црне Горе и источни део Босне и Херцеговине. На Дрини су изграђене три хидроелектране: Вишеград, Бајина Башта и Зворник. На Дрини се налази доста мостова, али од свих мостова најпознатији је стари мост у Вишеграду, задужбина Мехмед-паше Соколовића, изграђен 1571. године. Мост је, у роману „На Дрини ћуприја“, описао наш нобеловац Иво Андрић. Њен вијугави ток у народном предању окарактерисан је речима: „Ко ће криву да исправи Дрину?“ или „Исправљати криве Дрине“. Народна изрека односи се на бескористан посао. На Дрини се сваке године одржавају спортско-туристичке манифестације: Дринска регата, Зворничка регата, Братуначка регата.

Пети елемент

Стрит арт Mилан Ћендић

Стрит арт се у двадесетом веку развија као уметност и настаје на јавним местима, као супротност владиним спонзорисаним иницијативама. Moже се рећи да су бизони у пећини Алтамире први забележени графити у људској историји. Заправо, толико су били свеприсутни међу људима да се и није обраћала пажња на њих, док нису постали део хип хоп културе. Иако је Њујорк за графити цртаче исто што и за муслимане Мека, први графити цртач потекао је из Филаделфије. То се десило давне 1967. године и његово графити име је Cornbread. Графити нешто касније и постају део хип хоп културе у Њујорку, и за ујединитеља четири елемента хип хоп културе, graffiti, break dance, dj-in i Mcing, сматра се DJ Cool Herc. Он је био прва личност која је практиковала сва четири правца културе. Следећа важна личност за популарност графита је цртач Taki 183. Радио је као курир, а природа његовог посла била је таква да је свуда успео да остави свој траг (маркером или спрејом). Међутим, највише трагова оставио је у њујоршком метроу. Метро је био медијум који је повезивао цео град, па је Taki 1979. освануо на насловној страни „Њујорк тајмса“. Након тога је уследила лавина његових пратилаца. Из обичног потписа, слова цртача се развијају и настају различити стилови. У стрит арт се убрајају цртање графита, скулптура, стенсил графити, стикери и стрит арт постери. Емитовањем првог графити документарца Style wars на BBC телевизији 1984, графити доживљавају експлозију на читавој планети.

Горан Ковачић, живи и ради у Београду. Бавио се „флеш анимацијом“ и веб дизајном, а тренутно ради као илустратор. Његове карикатуре имали сте прилике да видите у прошлом броју часописа (у рубрици „Креативци“), а овога пута за „Трамвај“ говори о својим првим графитима и љубави према овој уметности, али и њеном „положају“ у Чачку. Како си дошао на идеју да нацрташ свој први графит, на кога си се угледао? Први контакт са графитима доживео сам још у петом или шестом разреду основне школе. То је био граф RESPECT на Малом Вождовцу у Чачку. Нисам знао тада ко га је и зашто нацртао, али на неки начин ме је то инспирисало да урадим исто на папиру. Нажалост још увек се нисам усудио да исто покушам на зиду. Нешто касније, у првом разреду средње школе, ‘99-e након бомбардовања, као млади возач ролера домогао сам се Extreme sport часописа, који је на једној страни представио београдске екипе Bg illegal. Ово ме је потпуно одувало! Први пут сам видео такве прелазе боја на зиду и не знајући да су урађени спрејом. У то време већ је постојала екипа цртача у Чачку који су радили фарбом и четком на зиду. Било је ту и неких нових и сопствених идеја, али доста тога је била копија онога што је већ урађено на зиду. И даље се угледам на радове цртача као што су Daim, Peeta, Dare, када су слова у питању. Што се карактера тиче ту су Belin, maclaim ekipa... Мада инспирацију све више налазим ван графита. Где си нацртао свој први графит? Први мој графит настао је на зиду Техничке школе, који гледа ка бедему. На њему је писало име хардкор бенда Fury of five. Имао сам омот од касете а слова су била исписана у графити стилу. Црно са црвеном линијом. САВРШЕНО! Изведба је настала са моја два другара Урошем

Томашевићем и Миланком Миликићем. Све ми се то јако допало, упркос критикама осталих цртача. Како је изгледало твоје прво озбиљније искуство цртања графита? Године 2000. у Чачак, као пројекат Европске уније, долази Културни контејнер. Био је то један монтажни објекат који је био паркиран на ливади преко пута школе „Милица Павловић“. Концеп тог пројекта био је одржавање радионица, а једну од њих одржао је Johan Tischewki из Хамбурга, који се потписивао CRACK. Он нам је објаснио добар део позадинске приче које до тада нисмо били свесни. Такође, свима нам је омогућено, а било нас је десеторо у радионици, да урадимо зид иза Дома културе спрејовима. Након тога, екипа која наставља са цртањем се полако смањује, да бих на крају остао једини који је наставио тиме да се бави. Које стилове највише користиш? Што се слова тиче рекао бих да је мој стил 3d Wild style. Волим фотореалистичне карактере, али се трудим да их карикирам што је више могуће. Из неког разлога инспиришу ме и роботи, па ко зна шта ће од свега тога у будућности да испадне. Шта мислиш о креативности цртача стрит арта у Чачку? Сцена у Чачку скоро да не постоји, од када су Endo и Cisma почели да студирају, мада и даље нацртамо понешто када се нађемо у граду. Њих двојица напредују све више из дана у дан, и мислим да обојица имају огроман потенцијал. Не желим да употребљавам реч таленат, али ако је тако лакше, имају га. Мислим да од јуниора нико није наставио озбиљно тиме да се бави, али прича је увелико укорењена па ће се нешто или неко нов сигурно десити.

Пети елемент Олгица Терзић, Бојан Спасојевић и Вук Ђурић су тренутно најактивнији цртачи графита у Чачку. Њихови радови налазе се на зидовима Гимназије, Дома културе, КК „Железничар“... Ко су Хелга, Цисма и Ендо? Име и презиме : Олгица Терзић Година и место рођења : 1987, Чачак Пребивалиште : Чачак Занимање : Дипломирани графичар примењене графике, Београд Потпис/таг: Хелга Да кажем да сам улетела у воде графита 2012. године на инсистирање Endа, Cismе, Горана и другара Wunste-a, тако да сам ја званично још увек почетник, и још увек учим о техникама спреја. Што се тиче стила, то ће се још развијати, и никад нисам тежила ка стварању неког стила, мислим да то дође само од себе. Сада сам на позицији freelancer-a, тако да се бавим илустарцијом, 2d анимацијом, графиком, сликањем... Све што спада под примењену уметност.

Име и презиме: Бојан Спасојевић Година и место рођења: 1993, Чачак Пребивалиште : Чачак Занимање: Студент друге године зидног сликарства у Крагујевцу. У слободно време цртам по зидовима. Потпис/таг: Цисма Цртам од 2003, али сам од 2006. активан на зиду, тренутно гурам стил футуризма како код карактера, лика, тако и код стила самог слова.

Име и презиме : Вук Ђурић Година и место рођења : 1992, Исток Пребивалиште : Чачак Занимање: Студент друге године графичког дизајна у Звечану (Косово и Метохија) Потпис/таг: ЕНДО Око 2008. године сам почео да цртам графите на зиду, а до тада сам радио само скице по папирима и нисам хтео да излазим на зид, зато што сам мислио да нисам довољно спреман. Да није било Горана Ковачића, мислим да данас не бих цртао. Он је доста прогурао причу у Чачку што се тиче цртања графита. До 2012. године сам радио слова и од ове године почео да се бавим карактером, ликом. Планирам убудуће да мешам два стила и да ишарам што више зидова.

О девојци из града... Исидора Обрадовић

Пре годину дана, у трећем броју „Трамваја“, могли сте прочитати текст о Соњи Савић, девојци рођеној у околини Чачка, о глумици у самом врху најталентованијих, о једном делу слагалице уметника, глумаца, музичких група и ствараоца који су оставили за собом неизбрисив траг, у нашој земљи и шире. О таленту који су сви заборавили под утицајем нових, јефтиних видова забаве коју нам телевизија из дана у дан нуди и форсира, а чији је живот прерано угашен. Тада смо били у посети Соњиној мајци, Микаини Савић, на породичном имању у Доњој Горевници.

„СОЊИН СЕПТЕМБАР“

Ове године се навршава 5 година од смрти Соње Савић. У чачанској галерији „Рисим“ у периоду од 13. септембра до 11. октобра, била је отворена изложба под називом „Соња Савић: Девојка из града“. Посетиоци су могли видети мноштво фотографија што са филма, што из приватног живота, многобројне награде које је Соња добила за улоге у филмовима.. Посебну пажњу привукле су пројекције филмова у којима је Соња одиграла своје последње улоге, а које су приказиване петком у просторијама галерије. Ради се о два филма у режији Јана Цвитковича; „Хлеб и млеко“ и „Од гроба до гроба“, о филму Момчила Прерадовића

„Забрањена љубав“ и о филму „Југјугоисток“, Милутина Петровића. Галерија није била довољно велика да прими све који су били заинтересовани да погледају последња остварења Соње Савић. Предраг Живковић, уредник филмског и видео програма уметничке галерије „Надежда Петровић“, истиче посебну захвалност овим редитељима који су уступили филмове без икакве накнаде, а који су хвалили Соњу и говорили како је оставила велики утицај и на њих и на околину, и како је и сам Јан Цвиткович рекао, „у знак сећања на њу“, јер је она остала важна особа у његовом животу и данас. Међутим, оно што је можда било и најбитније у вези са самом изложбом јесу Соњини ауторски филмови, који нису успели да привуку посебну пажњу наших суграђана. „Доста људи је посетило изложбу, чак и више него што смо ми очекивали. Већина је разгледала фотографије и награде, понешто нас и питала о Соњиним улогама и филмовима, али је само малом броју, нажалост, било интересантно да погледају неке од филмова које је Соња сама правила; које је сама режирала, у некима глумила, а неке је чак сама и снимала камером“, говори нам Предраг. Можда је проблем у неразумевању и непроналажењу ширих маса у овом виду уметности (алтернативном филму и видеу), можда, пак, за време Соњиног живота није био толико приметан и присутан овај вид њеног уметничког рада као што су неке њене раније улоге у филмовима, које су доживеле епитет култних.

МУЛТИМЕДИЈАЛНИ ЦЕНТАР Нашу посебну пажњу привукла је информација о томе да ће кућа у Доњој Горевници, у којој је Соња рођена, бити поверена граду Чачку и Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ на старање, а њена целокупна уметничка заоставштина на стручну обраду и презентацију. Наиме, госпођа Микаина Савић је потписала протокол са градом Чачком о завештању своје куће и Соњине

уметничке заоставштине, са циљем да галерија преузме бригу о многобројним фотографијама, аудио и видео записима, Соњиним радовима који нису стигли да угледају светло дана и слично. Оно чему је Соња посветила посебну пажњу јесте алтернативни филм, видео и позориште. Међутим, како се ни Соња није уклапала у рутину и досадну свакодневицу, ни њена кућа неће бити претворена у једно статично, типично музејско, место. Напротив, замишљено је као простор у коме ће млади, школовани људи из области режије, глуме и продукције имати на располагању простор где ће моћи да бораве, увежбавају улоге и усавршавају се. „Један мањи део ће бити музејског, меморијалног типа, у коме ће, као што и сада постоји једна соба са том наменом, бити изложене фотографије, албуми, Соњине белешке, награде. Могли бисмо рећи спомен-соба. Већи део ће бити преуређен и прилагођен потребама уметника, постојаће радионице, просторије где ће се одржавати пробе, трибине, пројекције филмова“, наглашава Предраг. Дакле, не само што ће служити као простор за приказивање, већ и за продукцију. Место посвећено уметницима као што је Соња била, а то би вероватно било најприближније ономе што би Соња и хтела. Предраг Живковић још додаје: „Ступили смо у контакт са људима који су непосредно и блиско сарађивали са Соњом, са неким њеним колегама, редитељима. До сада нисмо добили ниједан негативан одговор. Надамо се да ћемо успешно сарађивати са њима како бисмо што боље реализовали ову идеју“. Програм би требало већ од пролећа да почне да се реализује, јер је галерија „Надежда Петровић“ кренула са пописивањем предмета и радова који чине уметничку заоставштину Соње Савић.

ИЗЛОЖБЕ У СРБИЈИ Поред изложбе у Чачку, још неки градови су организовали изложбе у знак сећања на Соњу и њена дела. То су Београд, Вршац и Лозница, а ускоро би требало да буде и у Горњем Милановцу.

Пети елемент

Интернет – бројке,

прорачуни и рангирања Јована Василић

Интернет је исти као дрога. Кад се једном навучеш више нема назад. (Vukajlija.com)

ИНТЕРНЕТ У СРБИЈИ

После потписивања Дејтонског споразума и укидања санкција, 1995. године у Србији су са радом почели интернет провајдери. Њих тренутно има преко 200. Међутим, та 1995. година није почетак коришћења интернета код нас. Повезивање Универзитета у Београду на тадашњу европску академску мрежу (EARN) почело је крајем ’80–их. Међутим са почетком рата у СФРЈ везе са EARN-ом су прекинуте. Крајем ’90-их креће комерцијално пружање интернет услуга широкој популацији. У почетку кварови на мрежи били су уобичајни, али после демократских промена 2000. године телекомуникационе инфраструктуре се развијају и интернет постаје све популарнији. У почетку је повезивање на интернет било телефонским путем („дајл ап“). Данас , са

развојем технологије, корисници много брже могу сурфовати и претраживати базе података. Према истраживањима Статистичког завода Србије 2012. године половина популације Србије има приступ интернету. Како завод наводи, око два милиона људи свакодневно користи интернет, а 800.000 дневно посети домаће сајтове. Остали најчешће посећују друштвене мреже, You Tube и проверавају мејлове. С обзиром на чињеницу да преко 90% младих људи (15-24г.) користи интернет ови подаци нису изненађујући. Од домаћих популарни су и сајтови преко којих се може вршити online куповина, па је према овом истраживању 600.000 особа током прошле године куповало online, а ова бројка расте и током текуће године, јер су сајтови за групну куповину све популарнији.

ШТА СВЕТ ГУГЛА?

FACEBOOK// TWITTER// YOU TUBE

Како прецизни подаци за 2013. годину још увек нису објављени, вратићемо се у претходну годину. Дакле, шта је свет гуглао 2012. године?

Друштвене мреже су у Србији „места“ на којима се људи најдуже задржавају. Фејсбук и Твитер су превазишли Мај Спејс, док Гугл +, на пример, никада и није био нарочито популаран .

На најпознатијем глобалном претраживачу (да ли би требало рећи да је у питању Google?), током прошле године је извршено 1, 2 трилиона претрага на 146 језика. Топ 5 – шта су корисници највише „гуглали“?

Како је „Персонал магазин“ објавио у јануару 2013. године, најпопуларније Facebook странице у Америци у том тренутку биле су:

1. Витни Хјустон 2. Гангам стајл 3. Ураган Сенди 4. iPad 3 5. Diabolo III (компјутерска игрица) Ураган Сенди, затим фотографије Кејт Мидлтон и Олимпијада у Лондону су најпопуларнији догађаји; Витни, Кејт и Аманда Тод су најпопуларније личности, док је iPad3 најпопуларнији уређај. Најпосећенији сајтови су Google.com, Facebook.com, Youtube.com, Yahoo.com, Badu.com, Wikipedia.org.

ШТА СЕ У СРБИЈИ ГУГЛА? Према подацима објављеним на блогу „Јака шифра“, најпосећенији сајтови у Србији су: 1. Blic.rs 2 B92.net 3. Kurir-info.rs 4. Limundo.com 5. Vukajlija.com С обзиром да се на прва три места налазе инфомативни портали није чудно што је реч вест други најтраженији појам на интернету. На првом месту је реч фејсбук, а Срби у претраживач најчешће уносе и појмове посао, хороскоп, курс, временска прогноза и слично.

1. Walmart 2. Target 3. Samsung Mobile USA 4. Starbucks 5. Amazon.com У топ 10 најпопуларнијих страница спадају и Coca-Cola, Disney, Skittles итд. Међутим, према подацима који су објављени на Inside Facebook, најпопуларнија страница (не само у Америци, већ глобално) је Facebook for Every Phone, а за њом следе Facebook, YouTube, Ријана, Еминем, Coca-Cola… Ријана је најпопуларнија особа на овој друштвеној мрежи, „Кола“ најпопуларније пиће, Texas HoldEm Poker је игрица са највише лајкова, док је најомиљенија анимирана серија „The Simpsons“. Шта Срби највише лајкују? Ријана је изгледа и у Србији најпопуларнија, јер према статистици коју је објавио сајт „Socialbakers. com“, корисници фејсбука из Србије највише лајкују Ријану, Џеки Чена и Шакиру. Поред њих популарни су и Дејвид Гета, Еминем, Вин Дизел, Бијонсе, Лејди Гага, Адел... Када је реч о домаћим глумцима, највише лајкова има Миодраг Петровић Чкаља, преко 280.000, који се (хвала Богу) налази испред Цеце, чију је страницу лајковало мало више од 230.000 људи. Од спортиста најпопуларнији је Новак Ђоковић.

Пети елемент

Twitter - кроз мање од 200 карактера можете рећи шта вам је на души, поделити фотографију или снимак. За људе који причају нашироко ово баш и није погодно место, међутим оним мало концизнијим типовима је ова друштвена мрежа идеалан простор за оглашавање. На пример, познати (мање-више) са „обичним светом“ деле своје јутарње фотке, дубокоумне мисли, „хејтују“ друге познате. И да, желе да буду скроз кул. Скроз. Најпопуларнији „твитераши – јавне личности“ у 2012. години били су Новак Ђоковић, Јанко Типсаревић, Владо Георгијев, Јелена Карлеуша, Иван Ивановић, Исидора Бјелица... Шта они „твитују“?

Hello Shangai!! Come and join me at Uniqlo Shanghai Global Flagship store from 19:45 to 20:30. It is their biggest store ind the world! – Новак Ђоковић

Твитер је простор који и анонимним личностима пружа могућност да критикују различите друштвене ситуације (што у већини сличајева и раде), исмевају познате, итд итд... С обзиром да је и на овој друштвеној мрежи омогућено да се прави идентитет сакрије, доста је профила чије власнике не знамо, али привлаче пажњу великог броја људи. У чему је сличност између Канаде и Србије? Обе се на југу граниче са Америком. (@sloba_ milosevic) Јуче ми на кафу дошле Харизма Иване Јордан и Каријера Драгане Мирковић (@Pokojna Mileva) Search for: Pantera | Did you mean: Pantela (@BratPantela)

Ко није јео ћевапе у Пазару тај није ни појео прави ћевап. Толико. – Владо Георгијев

Храброст је ствар одлуке, а не квалитет који добијеш рођењем или васпитањем. – Исидора Бјелица

I don`t mean to be a diva, but some days you wake up and you`re JK – Јелена Карлеуша

Како је ситуација са You Tubeом и популарним домаћим снимцима благо речено тужна, овом сајту ћемо посветити веома мало простора. Дакле, међу најгледанијих 10 снимака у свету, током 2012. године, налази се Џастин Бибер. Каква је ситуација са српским снимцима? Топ 5 најгледанијих домаћих снимака на овом каналу изгледа овако: 1. Драгана Мирковић и Данијел Ђокић – „Живот мој“ 2. Екрем Јеврић – „Кућа пос’о“ 3. Харис Џиновић – „Муштулук“ 4. Јелена Карлеуша – „Инсомнија“ 5. Милена Ћеранић – „Двадесете газим“ (песма на коју сте бар 6 пута налетели на фејсбуку, а окачила је нека ваша фејсбук пријатељица која пуни 20 – 30 година, и онда се питате зашто је популарна?) Фејсбук, твитер и јутјуб нису једини сајтови које Срби посећују, али су сајтови на којима се 90% њих најдуже задржава. ... Сајтови за разоноду су такође међу посећенијима у Србији. Најпопуларнији су Vukajlija. com, Ispovesti.com, Njuz.net, Tarzanija.com... Како је једна од централних тема у Србији посао, сајтови са овом „тематиком“ такође имају запажену посећеност. Дакле – друштвене мреже, вести и посао. А Чачани?!

ИСТРАЖИВАЛИ СМО Часопис „Трамвај“ је спровео једно мини истраживање – 100 испитаника је у току 48 сати попунило анкету „Колико и зашто Чачани посећују интернет?“. Од укупног броја испитаних 63% су биле жене, а 37% мушкарци. Највећи број чине млади од 18 до 25, којих је било 57%, дакле више од половине, за њима следе млади до 18 - 29%, док је у анкети старијих од 25 учествовало 14%. Колико времена смо на интернету ? Интернет – објашњава како и те како можеш да седиш сатима... (Vukajlija.com) Почетком октобра већина медија је објавила истраживање две мултинационалне агенције – Internet Advertising Bureau (IAB) и Price waterhouse Coopers (PWC). Како оне наводе, сваки човек на планети дневно на интернету проведе 80 минута. Међутим, приликом извлачења просека у обзир су узети и људи који уопште немају приступ интернету, па је због тога ова цифра знатно већа. Томе је допринела и све шира употреба „паметних телефона“, јер у просеку двоје од троје људи у свету поседује ове телефоне. Резултати наше анкете су следећи: скоро сваки трећи, тј. 35% учесника анкете, на интернету проведе до два сата, готово половина (48%) сурфује од два до четири сата, а остатак (17%) је на интернету скоро цео дан, тј. шест сати дневно минимум. Време проведено за рачунаром сматра се најмеродавнијим индикатором постојања зависности, и 4-6 сати слободног времена сматра се симптомом. Поред тога, постоје још неки критеријуми којима се утврђује присуство ове зависности - толеранција, осећање умора и нервозе и иритираност особе док је „офлајн“, крије истину о времену проведеном на интернету...(Извор: danas.rs)

Пети елемент

Због чега смо на интернету?

ПРЕДЛОЗИ

Иако се људима често замера што доста времена проводе сурфујући, не може се увек говорити о „изгубљеном“ времену. Осим разоноде, интернет се све чешће користи и за пословање, образовање, куповину и слично.

Како се цео овај текст свео на бројке, прорачуне и набрајања, завршићемо у истом „духу“. Дакле, једно од питања је било и који би сајт по њиховом мишљењу људи требало да посете, а ми смо издвојили неке од њих:

Један прилично застарели податак (из 2007.) је да пословни људи интернет користе у просеку 6,2 сата дневно. До овог податка дошла је компанија „Cisko“, а најчешће активности су слање саопштења, али и телефонирање по нижим ценама посредством „skype“ или „voip“ варијанте. Данас је у пословном свету популарно и умрежавање бројева, па људи запослени у истој фирми најчешће комуницирају на тај начин. Слични подаци су и када је образовање у питању, али узмите у обзир чињеницу да када „часком“ одете на интернет да проверите нешто за факултет, ви у „паузицама“ проведете... то само ви знате. „Моји родитељи стварно верују да мени лаптоп треба за факултет.“ – Једна од исповести објављена на сајту Ispovesti.com

Што се Чачана тиче, највећи број испитаних је рекло да на интернету време проводи како би „убило“ време, њих 64%. Што би значило да од 100 људи, чак 64 уместо напоље иде на интернет. Овоме можемо додати и податак да половина, тј. 48% прво што укуца у претраживачу буде фејсбук. Што се осталих испитаника тиче, 12%, тј. сваки десети интернет користи због посла (бројка можда не делује значајно, али ако се узме у обзир да су у анкети највећим делом учествовали млађи од 25 година, ово би донекле и било коректно). Остали интернет користе због „свега по мало“.

• Imgur.com

zine .com

• Wannabemaga • S tumbleupon • Lola .rs

.com ajem.com

• Kupujemprod • Travian .rs

g.rs

• Akademskikru

• Tortekolaci .com

То би били неки предлози, а ви када будете докони следећи пут, претражите мало, можда пронађете и нешто што вам одговара. Иначе, свакога дана подаци се мењају, тако да све што сте прочитали сада не мора да важи сутра.

ТРОУГАО Кога сте слушали 13. августа?!

Промоција 7. броја часописа „Трамвај“ одржана је 13. августа на теренима КК „Желово“. Наша идеја је била да за мали јубилеј (промоција првог броја одржана је 13. августа у дворишту Народног музеја) организујемо журку, како бисмо сви заједно прославили први рођендан. Међутим, добре журке нема без добре музике, а ми смо се потрудили да вам на једном месту обезбедимо идеалну „DJ комбинацију“. Кога сте заправо слушали?!

„КУЋНА МУЗИКА“ „Кућна Музика“ настала је 2009. године. Током четири године рада наступали су у Чачку („Велвет“ и „Маестро“), затим у Краљеву, Београду, током лета су у Црној Гори (од следеће године и у Грчкој), а како ствари стоје, на добром су путу да постану интернационални DJ-еви. Зашто назив „Кућна Музика“? Назив је настао од српског превода енглеске речи House Muzic. Како бисте некоме ко вас никада није чуо описали свој звук? Наша музика је препуна емоција и доброг ритма. Правимо мешавину свих праваца у house музици. Ако ти сваки звук и тон прија док слушаш „Kућну Музику“, то је позитивна емоција коју „кућни момци“ испољавају кроз музику. Због тога „Кућна Музика“, кућно џекирање, никада стрес, никада нервирање. Постоји ли у Чачку публика за ову врсту музике? Што се тиче подршке на наступима, увек их има. Где год да радимо, све је унапред резервисано, што довољно казује о нама и нашем квалитету. У Чачку генерално постоји довољан број интересената за house музику и надам се да ће их све више бити. Сваки већи догађај је имао одличан одзив, тако да мислим да смо задовољавајуће музички образовани.

Колико за добру опрему треба издвојити... новца? Опрема, ух.. Наравно, квалитет се увек плаћао. Све је скупо. Два cd play-ера и миксета коштају 6 хиљада еура. С обзиром на квалитет цена је оправдана. Ту су и слушалице (и остали уређаји) које су такође скупе. Сваке. Куповина музике није страшна, јер било која трака у просеку кошта 1,5 еура. Мада, какав је стандард у нашој држави и то може да буде скупо ако се превише опустимо. Наравно, доста трака може да се скине без новчане надокнаде, тако да сви аплаудирамо за интернет. Где вас људи у наредном периоду могу чути? У наредном периоду имамо пар дешавања, а већ 25. октобра наступамо са веома познатим светским DJ-ем, Pete Gooding-ом („Flashback“ у Краљеву, почетак у 22 часа). Иначе, са њим сарађујемо већ пар месеци, што је уродило плодом, јер „Кућна Музика“ потписује два професионална уговора. Већ је кренула промоција прве траке кроз радио миксеве познатих DJ-ева, тако да се надамо да ће све више људи на овој планети знати и чути за „Кућну Музику“. П.С. Ако вам још увек нешто није јасно, укуцајте у претраживачу КУЋНА МУЗИКА и све ће вам бити јасније!

Пети елемент „GRAB YOUR BEAT“/ SELECTEDJ`S „Grab Your Beat“ је организација коју чине три члана – Tall (Игор Николенџић), Valter B. (Саша Јовановић) и Soulman (Дуле Савић), али и одређен број људи који су укључени у организацију музичких догађаја. Заједно наступају од 25. децембра 2010. године, када су заједно поделили микс пулт. Радили су у готово свим градовима по Србији (Јагодина, Пожега, Панчево), али и на бројним фестивалима попут Love Fest-а, Serbia Dance Tuning, Green Fest, Exit, Belgrade Foam Fest… Имало би доста да се набраја, али папира је мало, зато ћемо овде стати. Зашто назив „Grab Your Beat“? На ово питање не можемо дати одговор... Хаха, шала! Пошто се Игор већ бавио музиком, а волимо сличан правац, дошли смо на идеју да са њим ухватимо „beat“, па је из тога проистекао и назив. Како бисте некоме ко вас никада није чуо описали свој звук? Нисмо ограничени на стриктно један правац. У зависности од прилике у нашим сетовима преовладавају Deep House, Deep Tech, Tech House, Techno… Постоји ли у Чачку публика за ову врсту музике? Чачак има велики потенцијал, што се могло видети по посећености претходних догађаја. Недостаје више клубова који прате овај музички правац. Колико за добру опрему треба издвојити... новца? Уколико нисте „superstar“ опрема кошта превише. Али, ако се ради из љубави, ништа није скупо.

Где вас људи у наредном периоду могу чути? Октобар и новембар ће бити поприлично „бизи“ пошто креће сезона клубова. Има доста догађаја који треба да се потврде, а оно што је сигурно за сада је 19. октобар, Крушевац – Serbia Dance Tuning. Пошто смо од скоро постали чланови организације „SelecteDJ`S“ у плану је турнеја по Србији, али ускоро ће о томе бити више информација. П.С. Овим путем желимо да се захвалимо верној публици на несебичној подршци, као и пријатељима широм земље и иностранства која је уз нас! Move your feet and Grab Your Beat!

НИКОЛА МИЛАНОВИЋ/EASY A Иако је у „професионалном свету“ мало више од годину дана, музиком се бави већ пет година (према нашим рачуницама, то је од неке 15-е године). Овог месеца је има свој први наступ ван Чачка у Панчеву, у клубу „Штаб Погон“, где је покупио доста похвала. Гледајући (дакле, са 13-14 година) на телевизији наступе Swan Wathа, Marshuе, Carl Coxа, Hernan Cattanedа и њима сличних, пожелео је да се опроба у овоме. У почетку, ту је био програм, да би се после неког времена пребацио на грамофон, миксету, cd play-ре, да би данас радио на софтверу. Лаицима овај податак (јер нама је и Winamp довољан) и не значи пуно, али сви који су мало више упућени у DJ-инг схватају да је Никола на веома добром путу у грађењу каријере. Зашто назив Easy A? Увек су ме звали „Мали ајкула“, јер за шта се ухватим не пуштам док то не урадим како хоћу, као кад ајкула ухвати плен. Мој звук је лаган и питак, па сам због тога дао себи име Easy - „Лагани“ и А – „Ајкула“. Како би некоме ко те никада није чуо описао свој звук? Свој звук бих описао као фузију позитивне енергије, пуно љубави и пуно безобразлука. Музика за душу само правих заљубљеника у музику и музика коју могу да разумеју само људи који знају шта је прави осећај. Постоји ли у Чачку публика за ову врсту музике? Сцена у Чачку и није толико лоша, али реалност је таква да смо пред пуцањем и да веома мало људи слуша електронски звук. Да није колега из „Кућне Музике“ и „Grab Your Beat“, слабо би овде могло да се каже да је Чачак урбан. Колико за добру опрему треба издвојити...новца? То је скуп и неисплатив хоби, у који ће улагати само заљубљеници музике. У данашње време је веома тешко издвојити новац за живот, а камоли за DJ опрему, чија цифра има четири бројке у своме саставу, рачунајући валуту еуро. Али, никада ми није жао ни динара датог за музику, јер то је мој хоби који ме уводи у равнотежу. Где те људи у наредном периоду могу чути? Прва следећа журка је у „Што да не“ 2. новембра. За остало нећу причати унапред, већ у право време

*Сада вам је јасније чија је музика била одговорна за ваше сјајно расположење на промоцији!

Име презиме: Милан Кривокућа Година и место рођења: 14.11.1991.год, Чачак Пребивалиште: Чачак Образовање: Уметничка школа;

смер - техничар дизајна текстила Занимање: Бавим се израдом и продајом

јединствених, ручно рађених женских писмо торби и ташни. Производњом торби се бавим од 2009. године. Инспирацију проналазим у окружењу, увек тежећи да се не постовећујем са другим људима и да купцима понудим нешто што још није виђено. Увек изнова покушавам да утиснем лични печат и створим нешто своје по чему ће ме људи препознати. Зато ми је и циљ да се најпре по квалитету, али и по јединствености и оригиналности, издвојим од других, што је данас јако тешко. Победник сам такмичења за дизајн за 2013. годину. Контакт: off.fashion.bags@ gmail.com

facebook.com/OffFashionBags

Креативци

„Алтернатива за Чачак“

расписује конкурс за кратку причу или песму на тему „Чачак“. Аутори старости до 30 година могу послати једну кратку причу или песму, дужине до једне странице (1800 знакова с размацима), која се бави градом Чачком и околином било као етосом било као топосом. Рад би требало да пружи јединствен увид у ауторова схватања појма шире од изворног географског значења. Кратку причу или песму треба послати до:

25. новембра 2013. године

на следећу имејл адресу:

alternativakonkurs@yahoo.com

Радове потписати именом, презименом и имејл адресом. Жири састављен од дипломираних филолога ће одабрати најбољу кратку причу или песму које ће бити објављена у 9. броју омладинског часописа Трамвај који издаје поменуто удружење. Сва питања можете послати на имејл из текста конкурса. Срећно!