RYL E-MAGAZINE, 97

FOTO: RAMI EID

BE YOUNIQUE! BUDI. LEPO JE. RODI SE, AKO TREBA PONOVO. ZA SEBE. BUDI SA SOBOM I ZA SEBE. BUDI I SVE ĆE BITI KAKO TREBA. BUDI I SVI ĆE DA VIDE. BUDI YOUNIQUE JER IMAŠ ZA KOGA!

UVODNIK

PHOTO: STEFAN SOKOLOVSKI

BE YOUNIQUE

Učila je mađarski. Živela u Firenci i Frankfurtu. Putovala svetom. Volela različite kulture i poglede, mirise, ukuse. Umela je sa ljudima. Nekada je bila dovoljno tiha, a onda opet dovoljno glasna. Smejala se srcem i širokim osmehom. Volela dušom i dobrotom. Dolazila je iz maloga grada na severu Bačke. Tražila se kroz knjige, muziku, fotografiju. Nalazila se kroz sve. I u slučajnoj tuđoj reči pronalazila smisao. Imala je taj duh dobrog i pozitivnog prema svemu.

Tako bi trebao da izgleda uvod o ženi koja se lagano budila, transformisala i oblikovala kako je vreme propisivalo, volja činila, a duša osetila. Bila je dovoljno otvorena i intuitivna da nepoznato pretvori u poznato. Ulazila je u situacije koje su bile za film i verovala da je Beograd Holivud. Nije joj bilo jasno zašto ljudi sanjaju Ameriku kada san možeš da ostvariš pod svojim nebom. Verovala je da svi mogu da pišu i izvlačila najbolje od svakoga.

Pripadala je svim religijama, sve religije su pripadale njoj, a ona je znala sa kog je izvora potekla. I to je ono najjače. Kako biti stabilan, svoj, a voleti sve. Kada si siguran u svoje, lako je šetati paralelnim univerzumima i na trenutak biti deo njih. Potrebno je uvek vratiti se sebi. Sebi si najbolji ako si najživlji, a najživlji si u nepoznatom. Tada si budan. Tako se ona trudila biti budna i ljudi su to prepoznavali kod nje. Voleli su tu njenu budnost, mada su oni i dalje dremali. Nisu shvatali da ta budnost zahteva spremnost i hrabrost iskoraka iz dobro poznatih zona. Njena tolerancija je išla u beskraj, davala je pravo svima, poštovala sve - blagošću osvajala, mirnoćom pridobijala. Na putu ka samospoznaji se pitala kakve li tajne čuva nebo nad nama.

Usvajala je nove jezike, ukuse, figuracije, imaginacije, boje, predele, snove. Nije se bojala biti pravedna, objektivna i zahvalna po cenu svega. Nešto je odvajalo od svih, nešto je privlačilo ka svima i sve ka njoj. A ona je birala po stilu i senzibilitetu. Nju su birali zbog stila i senzibiliteta. Bila je to čast.

Meni prošloj, meni sadašnjoj i ona koja je u nastajanju želim da kažem: „Beskrajno ti hvala na svemu zbog onoga što je tvoja autentičnost činila i krčila ti put u (ne)poznato. Nisi uvek bila spremna za promene, ali one su nalagale hitne i bitne transformacije. Zna život zašto, zna ono više „JA“ zbog čega. Svetlost nikada nije sama, nju prate, njoj se okreću i vole je. Tebi, koja si umela koliko si mogla i smela, posvećujem ove reči kako bi, ako ikada zaboraviš ko si, znala gde si i kako si.“

Budim se u hotelu aerodromskog kompleksa u Štutgartu. Nebom špartaju avioni. U blizini je sajam na kojem se tri dana održavalo okupljanje Ahmadij muslimanske zajednice. Bilo je ovo njihovo 47. Jalsa Salana okupljanje. Proslavili su 100 godina zajednice u Nemačkoj. Na jednom mestu 46.000 ljudi sluša Njegovu Svetost Hazreti Mirze Masroor Ahmada. On je duhovni vođa Ahmadija muslimana širom sveta, zagovara put islama kroz poruke mira i saosećanja. Bila sam pozvana na ovo okupljanje od strane AMJ iz Srbije. Znatiželja me je vodila. Gotovo ništa nisam znala o njima, ali sam imala veliku želju da vidim kako sve izgleda i kako jedan duhovni vođa usmerava svoju zajednicu.

A onda morate da ste budni i svesni. Nema dremanja nego širom otvorene oči i duh ka nepoznatom. Gotovo sam bila počastvovana što sam imala priliku da ih upoznam na ovaj način. Ti paralelni univerzumi znaju zašto. Bilo je snažno iskustvo.

Zbog svega toga i onoga što dolazi, ta jedinstvenost u mnogim stvarima kreira moj put drugačije i oblikuje suptilnije. Moj put je duhovni, moja snaga je snaga Sunca, moja volja je volja vojnika, a duša je sveta.

Zato se i prepoznajem već 14 godina kao

ANIMA MUNDI

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

LEKTORI

Dijana Krtinić, Dejan Vicai, Adrian de Groot (za tekstove na engleskom)

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU

Danijela Marković

Dragana Stojić

Jovana Živić

Alexandra Greis

Adrian de Groot

Predrag Petrović

Maria Bramasole

Tanja Stupar

Tamara Manjerović Živković

Ivana Srdić

Aleksandra Ilić Bjelica

Marko Milošević

Jovanka Kozlovački Damjanov

Branko Malek

Јован Винчић

Alexandra Grais

Jovana Živić

Amela Ivković O`Reilly

Tamara Pupić

Tatjana Sandić

AUTORI

Simona Kolar

Dr Olga Vasić

Alexander Samer Khasseb

Marija Jevtić

Anđelka Petrović

PHOTO

Anima Mundi

Unsplash.com

Naslovnica fotograf: Rami Eid

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

b Refresh your life v RYL_MAGAZINE

REDAKCIJA NE ODGOVARA ZA SADRŽAJ OGLASA! REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA SADRŽAJ I ISTINITOST TEKSTOVA I REKLAMNIH PORUKA. REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA ŠTAMPARSKE I NENAMERNE GREŠKE. REDAKCIJA NIJE OBAVEZNA DA VRAĆA I ODGOVARA NA PRIMLJENE RUKOPISE, FOTOGRAFIJE I ELEKTRONSKU POŠTU. TEKSTOVI I FOTOGRAFIJE SE OBJAVLJUJU ISKLJUČIVO BEZ NOVČANE NAKNADE.

LIČNOSTI U OVOM BROJU

ANĐELKA PETROVIĆ

ALEXANDER NEWLEY

PREDRAG PETROVIĆ

IVANA SRDIĆ

OLGA LUNA

MILOŠ MILOŠEVIĆ

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR AUTHENTICITY

PUT KA JEDINSTVENOSTI I IZAZOVI NA TOM PUTU

PIŠE: PREDRAG PETROVIĆ

„Mi smo ono što svakog dana činimo. Savršenstvo, stoga, nije delo, već navika“ – Aristotel

U današnjem svetu, gde je uticaj medija, društvenih mreža i kolektivnih normi sveprisutan, biti autentičan postaje izazovna, ali i neophodna misija. Autentičnost se ne odnosi samo na to da budemo ono što jesmo, već i da živimo u skladu sa svojim vlastitim vrednostima, strastima i ciljevima. Kako bismo postali autentični pojedinci, moramo razumeti suštinske aspekte autentičnosti, kao i izazove i zamke koje mogu da nas spreče da dosegnemo taj cilj.

Biti autentičan znači odbaciti masku koju nosimo da bismo se uklopili u društvo ili ispunili očekivanja drugih. To podrazumeva hrabrost da se izrazi svojstvenost, čak i ako to znači biti različit od većine. Autentičnost se ne može kopirati ili imitirati jer je svako ljudsko biće jedinstveno. Ona donosi osećaj dubokog zadovoljstva i ispunjenosti - kada živimo u skladu sa sobom, osećamo se kao da se konačno povezujemo sa suštinom svog bića.

Međutim, put ka autentičnosti nije uvek lak. Postoje zamke koje mogu da nas odvedu u pogrešnom smeru ili nas spreče da se potpuno izrazimo.

Društveni pritisak

Društvene norme i očekivanja često nas teraju da se prilagođavamo kako bismo bili prihvaćeni. Strah od odbijanja ili osude može nas naterati da potisnemo svoje istinske želje i identitet. U određenoj meri je u nekim životnim ulogama svakako neophodno delimično prilagođavanje, ali je

uvek moguće naći balans gde ćemo se i pored razumnog prilagođavanja, osećati i dalje dobro u svom JA. A ako je pritisak koji trpite ipak prejak i postaje za vas zlatni kavez, onda je došlo vreme da iz njega izađete i vidite kako izgleda svet! I u tom svetu ćete uvek pronaći ono parče neba u kome ima mnogo manje pritiska, a mnogo više svežeg vazduha za vašu autentičnost!

Samoocenjivanje

Upoređivanje sebe sa drugima ili neprestano sumnjanje u svoje sposobnosti može dovesti do gubitka samopouzdanja. Umesto da sledimo svoj put, možemo postati zavisni od odobrenja drugih. Naravoučenije - ne preispitujte neprestano sebe!

Socijalne mreže

Društvene mreže, iako mogu biti platforme za izražavanje, često postaju sredstvo za stvaranje lažne slike o sebi. Traženje lajkova i komentara može postati opsesija, odvlačeći pažnju od pravog sebe. Šokirajte sebe digitalnom detoksikacijom! Stavite na papir šta konkretno pretražujete na društvenim mrežama i koliko vremena trošite dnevno na ovu rutinu. Probajte da za početak odredite dan kada ćete namerno izaći bez mobilnih telefona van svog doma i uživati u šetnji gradom ili kafi sa prijateljima bez stalne provere telefona i društvenih mreža. Čisto za početak da se podsetite kako je to divno!

Strah od neuspeha

Strah od neuspeha ili kritike može nas naterati da biramo sigurne, ali manje autentične puteve.

PHOTO: UNSPLASH.COM

U takvim situacijama, propuštamo priliku da rastemo kroz izazove. Lek - hrabro i mudro kroz život! Onog trenutka kad počnete da se osećate jako sigurno u svom životu, vreme je za nove puteve. Kao sjajna ilustracija može poslužiti i primer retrospektivne izložbe vajara Mrđana Bajića u Beogradu, 2022. godine. Jedan deo izložbe krasio je upadljiv naziv „Kabinet glupih projekata“ u kome su predstavljena dela nastala u trajnom testiranju potencijala transformacije postojećih i kreiranju novih umetnikovih izraza sa ciljem da se propituju lična i kolektivna iskustva sveta koji nas okružuje. Umetnik transparentno komunicira publici da je jedini put razvijanja sopstvenog umetničkog izraza onaj put koji je protkan greškama i ističe da je ponosan na svoj „Kabinet glupih projekata“ koji je deo njegove umetničke evolucije.

Nedostatak samosvesti

Nedostatak dubokog razumevanja sopstvenih vrednosti, strasti i ciljeva, može nas dovesti do toga da lutamo bez jasne svrhe ili identiteta. Umetnost samoupravljanja je kontinuirani put samootkrivanja i unapređenja. Zahteva vežbu (emocionalne inteligencije, karakternih osobina i životnih navika), strpljenje i volju da se uči iz uspeha, ali i iz neuspeha. Kroz ovladavanje umetnošću upravljanja sobom i svojim JA, možemo poboljšati produktivnost, sreću i ukupan kvalitet života.

U svetu koji često ceni komfor, biti autentičan može biti izazovan, ali neprocenjiv i dragocen proces. Kroz razumevanje i prevazilaženje zamki autentičnosti, možemo postići dublji osećaj zadovoljstva i ispunjenosti dok hodamo sopstvenim putem, verno izražavajući sebe. Posle više od 20 godina poslovnog iskustva i rada u raznovrsnim poljima biznisa, sebi neiskusnom u mladosti bih rekao sledeće: „Budi hrabar, vredno sledi svoju životnu strast i snove, a uživaj u životu tako da posao bude skladan i ne jedini deo tvog života.“

I za kraj, koristim priliku da podelim jednu anegdotu na temu BE YOUnique. Na jednom eventu koji sam imao prilike da organizujem u 2019. godini za veliki međunarodni trgovinski lanac, naziv eventa ali i dress code su imali istu odrednicu – „be unique, not perfect“. Desetine pozvanih gostiju nas je kontaktiralo sa istim pitanjem: „Šta da obučem po ovom dress kodu? Nikad mi niko nije dao toliku slobodu oko oblačenja na eventu i sad ne znam kako treba da izgledam?“ Na samom eventu, svako je temu doživeo na svoj način i to je bila prava reakcija, jer su se svi angažovali za event i pre njegovog početka. Jedna od gošći dolazi na event i kaže: „Nisam imala pojma šta da obučem, ali kad sam videla ovu majicu, znala sam da sam prepoznala svoj izgled na ovom eventu.“

Na majici je pisalo - „I’m a cliché!“

ONA, ŽENA ZMAJ

KROZ MOLITVU DO

ISCELJENJA I ISTINE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

DR OLGA VASIĆ, SPECIJALISTA FIZIKALNE MEDICINE I REHABILITACIJE. UNAZAD TRIDESET GODINA SE BAVI I ALTERNATIVNIM METODAMA LEČENJA. PORED FIZI -

KALNOG ISCELJENJA KOJE PODRAZUMEVA ISCELJENJE TELA, RADI AKUPUNKTU -

RU, SU ĐOK, TERAPIJU CVETNIM BAHOVIM KAPIMA, FRAKTALNO CRTANJE. TAKO -

ĐE, RADI I MANJE POZNATE TERAPIJE KAO ŠTO JE EMOCIONALNI KOD PO METODI

DR BREDLIJA NELSONA I KVANTNU HARMONIZACIJU DR DŽ. FRENKA KINSLOUA.

BAVI SE I SPIRITUALNIM METODAMA PEAT I EFT. ISTO TAKO JE I NLP MASTER I

DRŽI INDIVIDUALNE KOUČ SESIJE. VRLO ČESTO JE SVE TO POVEZANO I NEKAD NI

NE RAZDVAJA STRIKTNO METODE NEGO SE JEDNA NADOVEZUJE NA DRUGU DA BI

POSTIGLA CILJ. CILJ JE UVEK ISCELJENJE I IZLEČENJE PACIJENTA.

NEPRESTANO UČENJE, SPECIJALIZACIJE, EDUKACIJE I USAVRŠAVANJE JE ONO

ŠTO JE STALNO VUČE NAPRED I POSTALO JE NJEN STIL ŽIVOTA. KAO LEKAR I OSO -

BA RASTE I NAPREDUJE, ISCELJUJE SE SA SVOJIM PACIJENTIMA I NA TOME IM JE

DUBOKO ZAHVALNA.

DR OLGA VASIĆ JE UDATA, IMA DVOJE DECE, UNUKU I UNUKA.

DOKTOR STE ZVANIČNE, ALI I ALTERNATIVNE MEDICINE. KADA OBJEDINITE SVA SVOJA ZNANJA, DO KAKVOG ZAKLJUČKA DOLAZITE?

I zvanična medicina i alternativna medicina imaju, suštinski, jedan jedini cilj, a to je pomoći čoveku. Integracija obe medicine je veoma bitno i daje najveći uspeh. Bitno je razlučiti kada i na koji način, u kojim situacijama i koje su indikacije kada primenjujemo jedan ili drugi vid lečenja. Isto tako, tu su razni slojevi i nivoi i u jednoj i u drugoj medicini. Bitno je uvek uključiti i božanske nivoe.

Često možemo primeniti najsavremenije dijagnostičke metode, najsavremenije lekove, najjače isceliteljske alternativne tehnike, ali ako ne uključimo božanske i duhovne metode, ne možemo postići cilj. I ne samo to, pacijent treba da preuzme odgovornost za svoje ponašanje, navike i da prihvati promenu sebe, jer ono što ga je uvelo u bolest ga neće odvesti ka isceljenju. Transformacija na nivou tela, emocija, mentalnih nivoa je u stvari isceljenje.

DOK STE RADILI U DRŽAVNOJ ZDRAVSTVENOJ USTANOVI, PRE NEGO ŠTO POČNETE SA

PREGLEDOM PACIJENTA, VI STE GA ZAMOLILI DA ZAJEDNO MEDITIRATE. KAKO JE TAJ PRISTUP BIO PRIHVAĆEN OD STRANE RAZLIČITIH PACIJENATA?

Primenjivala sam i meditacije i molitve kada bih procenila da pacijent ima kapacitet, pa i potencijal za tako nešto. I to je vrlo često bio pun pogodak, jer pri meditaciji dovedem pacijenta u takvo opušteno stanje da svaka sugestija i savet budu prihvaćeni u potpunosti, a reč i vibracija reči u tom stanju su mnogo puta jače i celishodnije. Radila sam isceliteljske, vođene meditacija i kad bih govorila o problemu koji se nalazi u telu, pacijent je u opuštenom stanju preuzimao odgovornost za sebe i isceljenje bi počinjalo još na samom početku.

Isto tako, kada sam se u molitvi obraćala Bogu ili čitala psalme, pacijenti a i ja smo prihvatali istinu. A istina je bila da taj trenutak nismo mi iskreirali nego je ta kreacija u tom trenu bila božanski plan za isceljenje. Inače, u našem pravoslavlju

se kaže bolest je božanska poseta. To je poziv na svojevrstan reset i životnih navika i brisanja uverenja i introspekciju sopstvenog bića i upoznavanje sa dušom, misijom i svrhom sopstvenog postojanja.

KADA BOLEST ZAKUCA NA VRATA...

Kada bolest zakuca na vrata, menja se percepcija dosadašnjeg života. Blagosloveni su oni koji imaju veru i koji se predaju Bogu, ne gubeći realnost i doktorsku pomoć, jer i Bog radi kroz ljude i prilike, odnose, doktore, lekove... Ne zaboravimo da je osnovni BOŽJI ALAT - LJUBAV.

Sačuvati ljubav u tim trenucima očaja, bola i patnje koju donose razne bolesti je velika stvar, a ona se lakše čuva i neguje kroz molitvu.

VAŠ PRISTUP PACIJENTU JE SVEOBUHVATAN, HOLISTIČKI. KAKO I KADA SE ODLUČUJETE DA MU PRISTUPITE KROZ BAHOVE KAPI, MEDITACIJU, AKUPUNKTURU, EFT, PEAT TERAPIJU, FRAKTALNO CRTANJE, EMOCIONALNI KOD?

Postoje pacijenti koji su probali razne alternativne tehnike i oni znaju šta im prija i bukvalno dođu po to. Oni koji su samo čuli ili imaju preporuku od nekog, prepuštaju da je ja izaberem. Često se pitam da li sam ja ta koja biram. Nekad počnem sa jednom tehnikom, a završim sa nekom drugom.

Svaki pacijent je za mene izazov i duboko sam ubeđena da postoji vođstvo i za pacijenta i za mene mora da postoji znanje, iskustvo i ljubav, ali postoje i nivoi o kojima malo znamo, često ih intuitivno naslućujemo. Nekad prepuštanje tom intuitivnom vođstvu iznutra i tajanstvenom šapatu spolja bude jako delotvorno. Bude čudo i za pacijenta i za mene.

KAKO I ŠTA PRIRODA LEČI? KAKO I ŠTA LEČI ČOVEK?

Najčešće su to bolna stanja koštano-zglobnog sistema, jer sam na prvom mestu fizijatar. Vrlo često povrede, razna reumatska stanja, degenerativni problemi sa zglobovima hroničnog tipa, ali i akutna bolna stanja zglobova, mišića, kostiju, pa i nerava.

Trudnice, bebe, porodilje, mala deca su pacijenti koji dolaze na Bahove kapi sa najrazličitijim simptomima, jer su Bahove kapi nežne, potpuno bezbolne i lagane za korišćenje, a daju od-

lične rezultate. Najčešće su strahovi, nedostatak adaptacije na određene promene kao što su vrtići, polazak u školu, dolazak prinove ili razne postporođajne traume i mame i bebe.

Spiritualne metode kao što su PEAT I EFT su važne i delotvorne kod raznih emotivnih i psihičkih problema, Često održavam radionice iz fraktalnog crtanja kada se koriguju rani životni problemi, programi, traumatični zapisi.

Radionice držim i iz kvantne harmonizacije gde svako može da nauči kako da se lakše snalazi u životu, koriguje svoju stvarnost, harmonično i skladno upravlja svojim životom.

Kouč sesije podrazumevaju rešavanje bilo kog akutnog problema ili aktiviranje ličnog razvoja postavljanjem pitanja. Klijent sam dolazi do rešenja problema, pri čemu bude iznenađen kako do sada nije video problem. Klijenti koji dolaze na kouč sesije su specifični jer traže brzo rešavanje problema, vrlo su realni i sa visokim zahtevima, tu nema mnogo prostora za energetske tehnike, ali uspevam da provučem razne energetske metode.

Veliki sam zaljubljenik u prirodu i osećam i znam njenje moći i čudesno delovanje. priroda ima kod samoobnavljanja i transformacije. Priroda se isceljuje iznutra, a čovek očekuje isceljenje spolja. Čovek, isto tako, ima moć samoisceljenja ali toga nije svestan, odnosno zatrpan je emotivnim i mentalnim slojevima iskustvenog doživljavanja stvarnosti otkad se rodio. Priroda se isceljuje iznutra, samu sebe obnavlja i leči.

Dovoljno je biti u prirodi, povezati se sa frekvencijom žubora potoka, ptičjim cvrkutom, oslušnuti kako raste trava, što bi rekao Stevan Raičković, prepustiti se tišini treptaja letnje žege na rascvetaloj livadi i udisati mirise borovih šuma ili svetlosne i negativne jone kraj nekog vodopada i evo isceljenja.

Priroda je tajna koliko i javna isceliteljka i trebalo bi da bude broj jedan u prevenciji bolesti i značajan činilac u isceljenju od bolesti.

KOLIKO PACIJENT MORA BITI OTVOREN I VERUJUĆI DA ĆE DO IZLEČENJA DOĆI?

Naravno da je najznačajnije da pacijent želi da

se isceli, a ne da manipuliše bolešću ili sve vreme sabotira svoje isceljenje dok se navodno leči alternativno ili uz pomoć savremene medicine.

Ima pacijenata koji imaju benefite od bolesti, ali su ti programi tako duboko zakopani da čak ponekad obmanu i samog sebe, kao i doktora. Ali kad krene putem isceljenja i preispitivanja iz duše uz pomoć doktora i dragog BOGA, to je pravi put ka isceljenju.

Čovek 21. veka boluje od narcisoidnog egoizma, manipulativnog materijalizma i virtuelnog zatupljivanja.

ČIME STE OČARANI U POSLEDNJE VREME?

Očarana sam svakim trenutkom koji provedem u radosti sa svojim unucima, porodicom, drugaricama i prijateljima, prirodom Stare planine gde sam svakog vikenda. Sve se manje radujem putovanjima po velelepnim gradovima, a sve više nepreglednim šumama, dalekim morima i isceljenjima koja dolaze od BOGA.

TEMA SEPTEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „BE YOUNIQUE“. ŠTA JE ONO PO ČEMU STE JEDINSTVENI, AUTENTIČ -

NI?

Volela bih da sam jedinstvena i autentična. Ali ja sam samo duša koja je došla na ovu planetu da otkrije smisao života koji živi i da kroz pomaganje drugima pomogne samoj sebi da shvati ko je i šta je.

ON, OSTVAREN I USPEŠAN

DIVINING THE HUMAN

WORDS: MIA MEDKOVIC

PHOTOS: MARIO BRALIC, FROM THE PRIVATE ARCHIVE

ALEXANDER NEWLEY, ALSO KNOWN AS SACHA NEWLEY, IS A BRITISH CONTEMPORARY ARTIST, PORTRAITIST, WRITER AND TEACHER, KNOWN FOR HIS PORTRAIT PAINTINGS SUCH AS HIS ICONIC DEPICTIONS OF MAJOR FIGURES LIKE GORE VIDAL, BILLY WILDER, CHRISTOPHER REEVE, OLIVER STONE AND STEVEN BERKOFF. HIS PORTRAIT OF AMERICA’S INFAMOUS POLEMICIST AND WIT, VIDAL, AND HIS DRAMATIC TRIPLE-PORTRAIT OF ACTOR, ACTIVIST AND FORMER STAR OF SUPERMAN, CHRISTOPHER REEVE, IMPRISONED IN HIS LIFE-SUPPORTING WHEELCHAIR, FORM PART OF THE PERMANENT COLLECTION OF THE NATIONAL PORTRAIT GALLERY AT THE SMITHSONIAN INSTITUTION IN WASHINGTON DC.

HIS ARTWORK IS RICH. HIS ATTITUDE EVEN MORE SO.

ALEXANDER NEWLEY WILL HAVE AN EXHIBITION AND PRESENT HIS NEW BOOK DIVINING THE HUMAN AT THE GALLERY NIKOLA RADOŠEVIĆ FROM OCTOBER 12 – 19, 2023. THE OPENING WILL BE AT 8PM.

YOU WROTE A BOOK DIVINING THE HUMAN. PLEASE TELL US SOMETHING ABOUT YOUR IDEA TO PRESENT YOUR LIFE AND ART IN A BOOK? IS THIS SOME KIND OF DIARY?

I have wanted to collect my art works together and present them as part of a continuous story for quite some time. I felt it was important to have this as an artistic foundation on which I could stand and project into the future. Also, it was a way of making sense of my life and art to date, working through it and trying to find the moral of my story. My work is very diverse and I have explored many different styles, so I felt that the book would benefit from an autobiographical text that brings it all together and provides a narrative thread for all the different ‘chapters’. I discovered during the writing of the book that I have always been interested in how art moves us towards higher consciousness through a process of trials and tribulations in which we confront and work through our unconscious shadows. The transformation of these shadows into works of beauty is the theme of the book and the main purpose of art, I feel.

INSIDE OF YOU THERE ARE TWO ARTISTS: POET AND PAINTER. WHICH ARTIST SIDE YOU FEEL THE MOST AND WHY?

The painter in me is deeper in the sense that images come before words. A child is moved by images before he can communicate how they move him in words. This is why we say ‘a picture is worth a thousand words.’ But my poetry is full of images too, and when I write, I want to share my imagination—my ability to SEE images in my mind—as closely with the reader as possible. In both my painting and my writing I experience a beautiful ‘flow’ state in which the language and the forms seem to create themselves. This gives me a thrilling sense of release and an opening of my mind to something greater than what I can rationally understand.

FROM THE 12TH TILL THE 19TH OF OCTOBER YOU WILL HAVE AN ART EXHIBITION IN GALLERY NIKOLA RADOŠEVIĆ IN BELGRADE. WHAT WILL YOU SHOW US AND IS THIS ALSO AN OPPORTUNITY TO PRESENT YOUR BOOK?

The title of the show is currently Hallelujah Human, although that may change—my titles often do!

The aim of the show is to launch my art book in Belgrade and Serbia and to engage creatively with what is happening in the art scene here. The content of the show will be a mixture of artist

proof, signed prints of some of my better-known works as well as a number of new works on paper created especially for the show. These will have the themes of rebirth, hope and faith in the future. I have just become a father myself, but I also feel that humanity is on the verge of a rebirth of freedom after the oppression and confinement of the last few years.

“IN EVERY PERSON YOU MEET, YOU ARE MEETING A HUGE WORLD”, YOU SAID. CAN YOU ELABORATE ABOUT THAT AND WHICH OBSERVATIONS OR CONCLUSIONS DO YOU HAVE ABOUT THE WORLD THROUGH YOUR PORTRAITS?

When you meet someone new, you are meeting the accumulation of their entire life’s experience up to that point. All their memories are present, the experiences that have shaped them are behind every gesture, every look. It is a huge compression of information, a treasure of complexity and nuance; I find it dazzling and endlessly fascinating. And of course the world in its almost infinite variety is always feeding the experience of every person and enriching and enlarging it. In my portraits I want to celebrate this richness of life and how humanity, in its great sensitivity, can reflect and variously ‘personify’ it.

ART IS A KIND OF SELF-ANALYSIS. DID YOU DIG DEEP WITHIN YOURSELF TO HEAL, STRENGTHEN, AND BECOME AWARE OF YOUR WOUNDS?

My tendency has always been to go deep. Even as a child I wanted to get to the bottom of things. When I was a teenager the most beautiful experience for me was quiet contemplation. I felt that I wanted to give my life to the joys of deep contem-

plation and therefore I became an artist as a way of making this contemplation fruitful. If you are always given to introspection and self-questioning, you very early on become aware of the power of your wounds and how they condition and limit your responses to life. You naturally want to heal yourself and be free of these limitations. Art, of course, is one of the great ways to heal, which is why it is used in prisons as a therapy and also used to unlock trauma during the process of psychoanalysis. It is the ability and genius of art to ‘alchemize’ darkness and turn it into beauty and light, which is so important to the survival of humanity in our time.

DO YOU DREAD A BLANK PIECE OF PAPER OR A BLANK CANVAS BEFORE STARTING? HOW DO YOU KNOW YOUR PAINTING OR WRITING IS FINISHED?

I like nothing better than a blank page or canvas. I see this blankness as an invitation to step into the unknown and experience true freedom. Without the blank I would suffocate and die. This normal life we live is not all there is. We have to punch through the veil and reach out to the more infinite world. The blank of the paper and canvas is the empty corridor to this greater world. It’s a portal.

Knowing when to stop is vital and often very difficult, because the momentum of your immersion in the work keeps you going past the point of perfect balance. It is all too easy to work a poem or painting to death. This usually happens when the emotion that fuelled the work is exhausted and the rational mind takes over, wanting to solve all the ‘problems’ it perceives in the work. But these imperfections are often vital to the spirit and charm of the piece; they are part of its overall

emotional impact and must be left untouched and uncorrected. Developing an instinct for this is extremely hard and often only comes through great labour and experience, which is why the looser and later work of any given artist is often their greatest.

HOW DO YOU SEE THE ROLE OF ART AND ARTISTS IN THE 21ST CENTURY?

Absolutely vital. The spirit of art and its capacity to solve human problems in a human way has never been more necessary to the survival of the human project. We are threatened and seduced by the power and magic of science and technology. It is our new religion, but its source is in the rational mind, not in the deep, human wellspring of love. Love is the greatest intelligence we know. Unless we can evolve our capacity to give it and feel it through the practice of art we will not survive past this moment of technological hypnosis. We will simply accept AI as our master and become its slave. If we trust the power of art, then science and technology will always serve the human and help it towards its true destiny in higher consciousness and compassion.

YOU LIVE BETWEEN VIENNA AND MONTENEGRO. WHAT ARE THE ADVANTAGES OF EACH PLACE, WHAT DOES IT PROVIDE FOR YOU ARTISTICALLY, AND WHAT IS YOUR NEXT PROJECT?

I see Vienna and Montenegro as part of Middle Europe, a zone between the dual tyrannies of East and West, where the human project can be kept alive and nurtured. To the east is political despotism. To the West is cultural despotism, and the awful spectre of technocracy and transhumanism. Middle Europe has a chance to free itself from these debilitating pressures and affirm a human future in which the value-driven life is re-imagined and restored. Montenegro inspires me with its natural, elemental beauty; and Vienna is of course the cradle and birthplace of the modern movement in art. The artists I loved when I started painting and writing were Klimt, Schiele, Mahler, Stefan Zweig, and they were all from Vienna or took great nourishment from it. I think Vienna is ripe for another renaissance, as is Belgrade!

THE TOPIC OF THE SEPTEMBER ISSUE OF RYL MAGAZINE IS „BE YOUNIQUE“ WHAT MIGHT THIS MEAN TO YOU WHEN YOU REALISE THAT YOU YOURSELF ARE ALSO AUTHENTIC AND YOUNIQUE?

We are not born equal, but we are born unique, which is in some ways better and more profound. So to realise and express our uniqueness is the central task of life. If we were entirely natural and had no need to prove anything, we would always be in our state of uniqueness. This is why children, before the formation of their egos and conscious selves, are so beautiful and fascinating—because they have no choice but to be themselves.

As the saying goes, “Be yourself, everybody else is already taken.”

PHOTO: UNSPLASH.COM

LJUBIO SAM STRANCA

LJUBIO SAM STRANCA.

ZNAO SAM JOJ IME, RODITELJE, DEDE I BABE, DATUM RODJENJA… JEDINO JOJ REČI NISAM RAZUMEO.

VOLEO SAM STRANCA.

O NJOJ SAM ZNAO SVE I SVE MI JE BILO STRANO.

LJUBIO SAM STRANKINJU NA ČIJEM TELU SAM ZNAO SVAKI

MLADEŽ, SVAKU ŠARE POMORANDŽINE KORE ISPOD KOŽE, SVAKI BELEG. A ONA SPREMAŠE BEG.

ŽIVEO SAM SA STRANCEM.

VOLELA JE KAO I JA DOMAĆE, UMELA DA ČITA ISTO ŠTO I JA,

LISTALA MOJE KNJIGE STRANE - NJOJ STRANE!

ŠETAO SAM SA TOM STRANKINJOM ZA RUKU, PA POD RUKU, PA SA

RUKOM U DŽEPU, PA SVAKO NA SVOJOJ STRANI - TAKO STRANI!

DRŽAO SAM I STRANU TOG STRANCA KAD SU JE NAPADALI MENI STRANI LJUDI.

LEČIO JE, TEŠIO, HRABRIO, I HRABRU OHRABRIO DA POSTANE MOJA,

RANA - OD METKA NEPRIJATELJA STRANA!

I JEDNOG DANA NA RASTANKU, KAD SVAKO KRENU NA SVOJU STRANU.

ISTINU OTKRI SEBI JEDAN STARI SAMAC, DA STRANKINJI TOJ OVAJ DOMORODAC, BEJAŠE - STRANAC!

PIŠE: MARKO MILOŠEVIĆ

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR EXPERIENCE

urednica magazina Entrepreneur Middle East kompanije BNC Publishing koja pokriva ceo Bliski istok iz svog sedišta u Dubaiju. Tamara je takođe i osnivač i vlasnik agencije T Communications koja producira podkast Razgovori sa Tamarom koji predstavlja inspirativne životne priče profesionalno uspešnih žena iz dijaspore Balkana.

“SVI SE PITAJU KAKO DA BUDU POSEBNI, NIKO DA POŽELI DA BUDE OBIČAN. A BITI OBIČAN, IZGLEDA, POSTIŽU SAMO POSEBNI.”

PATRIJARH PAVLE

Ako dobiješ priliku da od posebnih lično čuješ kako i zašto su u nečemu uspeli, da ti svojim rečima opisu životne okolnosti ili događaje zbog kojih ih mi ostali smatramo posebnim, shvatićeš da je uzrok najčešće u nečemu što oni sami smatraju krajnje običnim.

To je često neka posebna veština, a oni će ti o njoj reći samo da su je razvili tokom mnogo krajnje dosadnih dana koji nisu obećavali ništa više od toga. Ili je to odluka koju su doneli sasvim prirodno i lako u nekom presudnom trenutku, iako

drugi završavaju kojekakve škole da dosegnu taj stepen “liderstva”.

Hude Kattan je svoju biznis imperiju razvila od bloga o lepoti i šminkanju (samo jedan od Hudinih profila danas ima preko 50 miliona pratilaca) u kozmetički brend koji joj je doneo lično bogatstvo od preko 400 milliona dolara (prema Forbsovoj listi iz 2022. o Amerikankama koje su same napravile svoje bogatstvo). Huda je ove godine i na 30. mestu Forbsove liste 100 najmoćnijih žena sa Bliskog istoka.

«Suština moje kompanije je ideja da možemo da se transformišemo i budemo lepi”, rekla mi je Huda sredinom 2019. i nastavila otvoreno da priča da je kompleks ružnog pačeta bio uzrok njenog rada na sebi iz čega je nastao njen blog, a zatim i brend.

PIŠE: TAMARA PUPIĆ

PHOTO: UNSPLASH.COM

I ona sama priznaje da nema ničeg neobičnog u tome što se izveštila kao šminker - kao mala Iračanka koja je odrastala u Teksasu je bila žrtva vršnjačkog nasilja (vređali su je da je ružna, posebno zbog tamnije boje kože), sa kojim se borila tako što se satima šminkala (da bi se osećala bolje i lepše) i to je trajalo danima i mesecima (otac Arapin/Iranac nije dozvoljavao da njegove ćerke provode puno vremena van kuće).

Tako je mała Huda imała jak lični razlog da prouči kako šminka čini žene lepšim, veštine i znanje o kozmetičkim proizvodima stečeno je kroz više od 10.000 sati uloženog rada, školovanje u Americi ju je naučilo važnosti self promotion marketinga, a arapsko poreklo i poznavanje jezika će je približiti milionskoj publici Bliskog istoka kojoj zapadnjački blogeri neće moći da priđu ni blizu još mnogo godina posle nje.

Za našu priču je interesantno da Huda godinama nije videla ništa neobično u svojim talentima i veštinama sve do jednog trenutka.

”Kada postignete određeni nivo uspeha, shvatite da to može uzrokovati neke stvarno ozbiljne probleme i ako ne pronađete pravi način da se nosite s tim, to bi vas moglo učiniti vrlo depresivnim, vrlo besmislenim. To je zastrašujuće. Na primer, mene su napred gurali problemi iz djetinjstva a da ja toga nisam uopšte bila svesna. Nikada se nisam osećala kao da pripadam društvu, nikada se nisam osećala stvarno ugodno u svojoj koži, a postoje doslovno milijarde ljudi koji se tako osećaju. Međutim, dugo nisam shvatala da je upravo to ono što mi je dalo podsticaj da dokažem da sam dovoljno dobra.” (Entrepreneur Middle East, avgust 2019.)

Kad smo već kod Hude Kattan, da podelim sa vama još jedan zanimljiv detalj. Prvi od naših par susreta se desio 2018. godine, na jednom događaju na koji je Huda došla helikopterom, okružena telohraniteljima i grupom PR-ova koji su mi rekli da nema šanse da dobijem intervju (“da ni ne pitam”) i dok sam usred cele te gužve s njom ćaskala ko sam i odakle sam, Huda odjednom odluči da “oslobodi prostor oko sebe i zaustavi vreme”, odvoji me na stranu i da mi intervju. Zašto? Zato što mi je na pomen Beograda rekla da je njen otac Ibrahim Yahya Al-Kattan, pre nego što je celu porodicu odveo

u Tenesi i svojim obrazovanjem i radom ih spasio bede, stekao diplomu mašinskog inženjera na Univerzitetu u Beogradu od 1962. do 1967. godine.

Sad još jedna slična obična priča. Nj. V. Sheika Intisar AlSabah, princeza kraljevske porodice Kuvajta, sa lakoćom objašnjava kako i zašto je osnovala fondaciju koja pruža psihološku pomoć Arpakinjama koje su pretrpele traume rata i nasilja.

Priznaću da stvarno ne znam odakle da počnem da vam objašnjavam da nema baš ničeg običnog u ovoj odluci. Da li od toga da je u nekim delovima arapskog sveta, a tu pre svega mislim na kampove za izbeglice širom Libana i Jordana, stigma oko mentalnog zdravlja 10 puta veća nego igde drugde? Ili od toga da u njihovoj kulturi ni muškarci, a tek žene nikako ne smeju da iznose lične stvari van kuće, a još manje da priznaju bilo kakve psihološke probleme? Ili od toga da bi novoosvojeno mentalno zdravlje - posebno ukoliko sa sobom donese odlučnost da se suprotstavi batinama muža ili želju da spreči rani brak svoje ćerke i umesto toga je upiše u školu – moglo da prouzrokuje ozbiljne probleme za tu, što bismo mi nazvali, “empowered woman”? Da li još da dodam da se, kao što već znamo, od članova kraljevskih porodica, a posebno u arapskom svetu, očekuje da se ne ispovedaju javno, a još manje priznaju ikakve ljudske slabosti?

I onda se jedna kuvajtska princeza odluči da javno priča o porodičnom nasilju koje je pretrpela od pokojnog muža i o teškoj traumi i depresiji od koje je patila posle napada Iraka na Kuvajt 1992. godine i od koje se izlečila tek uz pomoć raznoraznih psiholoških terapija. I još odluči da grupu psihologa uvede usred izbegličkih kampova (baš tamo gde silne međunarodne organizacije sa Zapada mogu da uđu samo da se slikaju i to nakratko) i okupi Arapkinje koje ni ne znaju da može da se živi bez trauma, batina, siromaštva itd. i počne da ih leči.

Verujem da ovakvih primera ima jako mnogo i kod nas i u svetu i zato je moj savet da se uvek trudite da budite posebno obični pre svega sebi, a tek posle drugima – baš onako kako je to najbolje i opisao niko drugi do Patrijarh Pavle.

PHOTO: LJUBO AŠĆERIĆ

REFRESH YOUR COURAGE

AUTENTIČNOST

HRABROST I

ODGOVORNOST U

AKCIJI

PHOTO: LJUBO AŠĆERIĆ

PIŠE: IVANA SRDIĆ, PO STRUCI DIPLOMIRANI POLITIKOLOG, PO POZIVU KONSULTANT ZA DIGITALNI MARKETING. VLASNICA JE MARKETINŠKE AGENCIJE PINEAPPLES KOJU

JE KREIRALA SA CILJEM BOLJE POVEZANOSTI I SARADNJE UNUTAR MARKETING ZAJEDNICE.

FOTOGRAFIJE: LJUBO AŠĆERIĆ

Sebe, svoj stil oblačenja, fizičku pojavu smatram jedinstvenom i drugačijom u moru drugih.

Živeći u tom mindsetu, pre izvesnog vremena, zove me mama:

“Pile, jesi li to ti u bulevaru? Sad sam u tramvaju i mislim da sam te videla.”

“Nisam, u kancelariji sam.”

“Učinilo mi se onda, jedna devojka - ista ti!”

(Mama ima dobar vid na daljinu.)

Ovo nije usamljeni slučaj, ista stvar se ponovila sa bratom i ocem, uz komentar:

“Pa kad sve isto izgledate!”

Od tad me proganja jedna misao - koliko sam ja zaista jedinstvena?

Primarna porodica je ona koja nas najbolje poznaje. Ili ipak ne?

Pokušala sam sebi da objasnim ove situacijeda me ne poznaju, da oni imaju svoje strahove iz mladosti. Oni su Titovi omladinci i nisu smeli mnogo da odskaču od mase.

Samim tim je i svaki prikaz posebnosti označen kao negativna pojava.

Ovu pojavu neprepoznavanja sam testirala na sebi i svojoj deci.

Kada su se vraćali sa izleta, dala sam zadatak sebi da ih prepoznam u gomili dece.

U toj gomili, koju je činila skupina dece iz tri vrtića, uspela sam da ih uočim iz daljine.

Dušana sam primetila po nemirnom čuperku nasred glave, a Ivana po karakterističnom držanju tela, skoro pa generalskom.

To što sam ih prepoznala ima veze sa mojom osvešćenošću da smo svi mi jedinstveni i da ljude ne doživljavam kao stado uniformisanih ovaca jer imam slobodu izbora.

To je ono što generacije pre mene jesu imale, ali toga nisu bile svesne.

Kada sam u gimnaziji smatrala da je otkaz mog razrednog bio čist politički cilj i taj otkaz nisam podržavala - to sam javno isticala. Kao posledicu, osetila sam netrpeljivost drugih nastavnika. Nakon završenog trećeg razreda, na dan kada sam trebala da dođem po đačku knjižicu, saopštila sam pedagogu da se ispisujem iz škole.

I ispisala sam se.

U tom trenutku sam smatrala da je moja odluka

jedinstvena i hrabra. Bila sam ponosna na sebe. Taj ponos je trajao sve dok nisam izašla iz školskog dvorišta.

“Ovo je bilo super, nego šta ćeš sad, zvanično nisi upisana ni u jednu školu”, pomislila sam.

Tada sam shvatila da pojam jedinstvenosti podrazumeva hrabrost i da ona sa sobom nosi posledice i veliku dozu odgovornosti prema sebi.

Nismo mi jedinstveni zbog drugih, mi sebe smatramo jedinstvenima zbog nas samih.

Potpuno je legitimno da to mislimo i osećamo, jer niko ne poznaje nas kao mi sebe.

Niko osim mene ne zna da mi srce brže kuca od straha na sastancima sa klijentima dok prezentujem brief za njihovu novu kampanju, dok spolja izgledam samouvereno i nasmejano, u unikatnom odelu rađenom po mojoj meri.

Niko osim vas ne zna šta je to što vas istinski raduje. Ta unutrašnja saznanja su vaša putanja do jedinstvenosti.

Ono što kod vas budi najdublju sreću i zadovoljenje je vaše spoljašnje manifestovanje unikatnosti.

Dugo posle porođaja mi je bilo potrebno da pronađem sebe, fizički i mentalno, i to za one najbanalnije stvari: koji lak za nokte ove nedelje staviti, kako se isfenirati, šta čitati, koje jelo poručiti u restoranu.

Nisam mogla da se izborim sa tom količinom neodlučnosti, neslušanja svog unutrašnjeg glasa i tela. Tek kada sam napravila prostor u spoljašnjem okruženju tako što sam izašla iz svih drama trouglova, odredila vreme za sebe u toku dana, makar to značilo da ustanem i u pet ujutru, ušla sam u svoj unutrašnji prostor i ponovo se osetila kao JA.

Osetila sam se kao jedinstveni primerak sebe. Usledile su posledice.

“Izlaziš, a imaš decu”, “Sama si otišla na put, gde ti je muž” ,“Radiš, a deca ti nisu krenula u vrtić”. Da postoji takmičenje za najbezobzirniju snaju, verovatno bih osvojila zlatnu medalju u toj kategoriji.

I to je moj izbor i moja odgovornost. Moj pristup životu i okruženju je takav da je moje unutrašnje JA uvek protektovano od spoljnog okruženja. Ne mogu biti to što jesam, što me čini srećnom,

PHOTO: UNSPLASH.COM

a prema tome i jedinstvenom, ako ću se voditi šta će drugi misliti ili reći. Ne smatram ovo sebičnim činom. Ja uvek pružam ruke toliko široko da imam slobodu, a da moja sloboda ne ugrožava drugog.

Ovaj utilitaristički pristup primenjujem i dok se parkiram. Koliko god da kasnim ili žurim, uvek ću se vratiti i proveriti da li vozilo ispred i iza mene može bezbedno da se isparkira.

Kapitalizam, društvene mreže nam daju privid slobode i individualizma.

Kao rezultat, dobili smo fast fashion i svi imamo priliku da ličimo jedni na druge. Cene su pristupačne, a uticajne osobe će vam na vlogu, storiju, Pinterestu i Instagram objavama pokazati kako savršeno da uklopite komade brze mode. I gle, eto armije uniformisanih.

Da li nas uniformisanost u digitalnom nastupu podstiče da stvorimo privid jedinstvenosti?

Danas sa AI i chatGPT-om imamo koristan alat, ali vrlo poguban po unikatnost. Podržavam njihovo korišćenje, naročito u poslu, ali ako ih koristimo samo kao Ctrl+C i Ctrl+V, bez unošenja ličnog jedinstvenog iskustva na određenu temu, onog što je samo vaš doživljaj, dobićete osrednjost i uniformisanost.

Kako konzumerizam raste, tako nam marketinške kampanje usmeravaju podsvest ka kreiranju jedinstvenosti. Nikad nije bilo više kampanja koje propagiraju unikatnost kroz slogane: “Budi ti” ,“Budi jedinstvena” ,“Budi svoja” itd. Gledajući reklame multinacionalnih korporacija koje ulažu velike novčane iznose na istraživanja ciljne grupe, a pod tim istraživanjem mislim na to šta njihove korisnike raduje i šta ih muči, uvidela sam da svi korisnici imaju problem sa otkrivanjem SEBE i izazovom da budu primećeni i uni-

katni.

Reč koju i sama najviše koristim, naročito u poslednje tri godine, jeste AUTENTIČNOST.

Poštujem je kod drugih, kao što želim i da je drugi poštuju kod mene.

Neretko se desi da se kompletni biznis planovi i kampanje promene onda kada nju uključimo. Rezultat bude bolji nego što smo očekivali. Jedan od najvažnijih momenata u kreiranju jedinstvene slike, prvo sebi, a onda i drugima, jeste i iskrenost prema sebi. Sasvim je ok sebi priznati da vi niste to što drugi očekuju od vas. Više je nego korisno reći - ja to ne mogu i ja to ne želim. Bez objašnjavanja zašto to ne želite da uradite.

Šta će drugi da rade sa tom informacijom, to je njihova stvar. Vi ste uradili ono što je od suštinske potrebe za vas same - napravili ste granicu kako biste unutar nje mogli sebe da razvijate i budete još bolji i kvalitetniji. Taj put postavljanja granica je najvažniji, jer on nije sveže asfaltiran. On je pun rupa i neravnina koje stvaraju truckanja i izmeštanja.

Kada više brendova i kompanija počne da uključuje sopstvenu autentičnost, ali ne kao privid zarad povećanja prodaje, desiće se i međusobno poštovanje i uvažavanje različitosti kod drugih ljudi, u njihovim međusobnim odnosima.

Autentičnost je put ka osnaženoj ličnosti (brenda, pojedinca).

Otkrićete je kada se zapitate i priznate sebi gde leži iskra vaše radosti.

Prikaz kako nas drugi doživljavaju je samo puki odraz njih samih.

Kada god mi je neko rekao - ti si baš posebna - znam da ta osoba i sebe isto tako doživljava. Vaša jedinstvenost je ogledalo, ono se reflektuje na druge onoliko koliko drugi imaju sposobnost da je vide.

REFRESH YOUR ISLAND

DRAGULJ MEDITERANSKOG MORA

10 RAZLOGA ZAŠTO POSETITI KRIT!

TEKST I SLIKE: MIA MEDAKOVIĆ

1. PRODUŽENO LETO

Ostrvo na Mediteranu koje ima leto do kraja oktobra. Od 365 dana, Sunce sija 350.

2. JEDINSTVENA ISTORIJA

Istorija ovog ostrva neće vas ostaviti ravnodušnim. Tu gde se rodio Zevs, bog nad bogovima, početak je priče o grčkim božanstvima.

3. ARKADI MANASTIR

Jedan od značajnijih manastira u ovoj regiji takođe važan za celu grčku naciju.

4. OBALA DUGAČKA 1000 KM

Obala Krita koja zaranja u četiri mora duga je 1000 kilometara. Jedinstvene rajske plaže čine ovo ostrvo egzotičnim i privlačnim za mnogobrojne turiste. Plaže koje preporučujem su: Triopetra, Falasarna, ostrvo Balos na čijoj plaži se provlači i roze pesak, Elafonisi, Preveli palm beach. Svaki grad ima svoju plažu i staro gradsko jezgro.

5. MARGARITAS VILLAGE & SPILI VILLAGE

Jedinstvena sela koja vam oduzimaju dah su Margaritas i Spili. U oba dominira ljubav prema grnčariji - zanatu koji ima tradiciju na Kritu. Margaritas je sav u keramici, dok u Spiliju možete da pijete i vodu sa izvora. U samom selu osvežite se ledenom izvorskom vodom na česmama.

6. MARAVEL GARDEN U SPILIJU

Mesto gde se susreće ideja, znanje i ljubav prema biljkama. U botaničkoj bašti, čija staza po obimu ima pet kilometara, gaji se različito bilje koje služi za izradu sapuna, eteričnih ulja, kremica, šampona. Sve je na biljnoj i eko bazi. Celokupna ideja oduzima dah.

7. KANJON KURTOKALI

Kanjon koji je postao atrakcija zbog vode i stena između kojih se može plivati. Predivni slapovi uvode vas u priču odvažnosti i hrabrosti da zaronite duboko i osvežite celo biće.

8. WINE & FOOD

Niste posetili Krit ako niste probali čuvenu lozu od grožđa Tsikudiju - rakiju koja se na tradicionalan način destiluje samo na Kritu. Ima je raznih vrsta i raznih aroma. Služi se ledena uz obavezno grčko meze - kozji sir.

Vino za must drink je svakako Retsina koje ima specifičan ukus borovine. Hrana je bogata i preukusna. Izdvajam dinstane puževe koji se svuda služe, naročito po selima. Najbolje maslinovo ulje na svetu je sa Krita. Musaka, teleći gulaš i stifado - dinstana junetina u paradajz sosu.

9. RENT A CAR

Zbog velikih distanci najinteresantnijih mesta, predlažem da se iznajme kola i to po mogućstvu od lokalnih agencija koje ne traže depozit.

10. LJUDI

Grci kao Grci. Topli, gostoljubivi, širokog osmeha i srca. Cenkanje sa njima je obavezno ukoliko odete u shoping. Ozbiljni trgovci. Znaju vrednost svoga ostrva. Ulažu u njega i vole ga na poseban način.

Ima još priča i zanimljivosti o ovom ostrvu. Crkve, manastiri, vegetacija, kristalno plavo more osvojiće vas čim krenete u istraživanje Krita. Zavolećete ga brzo, a imaćete osećaj da vam pripada.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR PRESENCE

WORDS: ALEXANDRA GRAIS

PHOTOS:

ADRIAN DE GROOT

PRESENCE, PASSION AND LOVE

To be YOUnique?

It is an interesting question!

Each one of us is YOUnique in our own way…. But I have to admit, growing up in a Catholic boarding school in France near Geneva, where one was expected to be modest and aligned with the majority of other students, it had always been difficult for me…

Was it that I had more world experience than them? Was it because I had an extraordinary grandmother and a refined and distinguished father? Or was it because, at a very young age, I already read Dostoyevsky, Tolstoy, Baudelaire, Flaubert, Aldous Huxley, to name a few? Or was it because I was fluent in French, English and Serbian at the age of nine? All of this probably widened my horizon and distinguished me from my fellow classmates. Natural presence nurtured by a passion of reading which widens the mind and makes conversation interesting. Also, while in boarding school, I was chosen to interpret Queen Jocasta in Jean Cocteau’s play La Machine Infernale, based on the ancient Greek myth of Oedipus.

Developing a passion for antiques early in life, I spent hours upon hours talking to the antique dealers in Old Town Geneva, and later in Hong Kong, Beijing, Bangkok, New York City and London. I had started working for the second oldest East Coast Auction House in Washington DC, founded in 1853, and soon enough became Vice President and Director of the Decorative Arts Department and later of the Asian and Antiquities Departments for more than 30 years. Visiting collectors, obtaining art collections for

the Auction House, researching, cataloguing, and selling to collectors and antique dealers was very rewarding for my intellect and for my soul. One of the highlights was selling, during a three year period, a large collection of Asian art, 225 Chinese snuff bottles (one Chinese Mughal white jade snuff bottle of the Qianlong Period (17361795) brought in $25000; compared to a similar one sold through Sotheby’s for $9000) from the DuPont Family, while also entertaining them at my home after the sales in the evening. The DuPont sale also included a collection of jewelry, American 18th century furniture, a large library of 6000 books, etc.

To further satisfy my thirst for knowledge, which has actually never stopped, I started collecting antiques for myself. I would get up early in the mornings during weekends and scour all kinds of estate sales in the neighborhood. My passion translated in collecting Chinese export porcelain, Buddhist art, Persian rugs, silver from around the world, neo-classical Italian and French furniture, Pharaonic, Greek, and Coptic objects. In short, I had and still have an insatiable curiosity of the mind looking for and buying in order to beautify my home environment. This is what makes my home unique. It is truly my soul displayed in objects I fell in love with! Even here in Belgrade, I have been able to acquire fantastic objects and jewelry!

After all, for me, to be YOUnique, is all about Presence, Passion and Love!

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR WORDS

SRPSKIM JEZIKOM OSVA SVE(T)

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

ANĐELKA PETROVIĆ, DIPLOMIRALA I MAGISTRIRALA NA FILOLOŠKOM FAKULTETU U BEOGRADU. STIPENDISTA FULBRIGHT TEA PROGRAMA. SARAĐUJE SA AGENCIJOM UJEDINJENIH NACIJA ZA IZBEGLICE. RADI U MATEMATIČKOJ I RAČUNARSKOJ GIMNAZIJI. PIŠE UDŽBENIKE ZA VULKAN ZNANJE.

Odakle ljubav prema pisanoj reči, prema REČI, prema srpskom jeziku i književnosti?

Odrasla sam u inženjerskoj porodici koja je negovala ljubav prema knjizi, čitanju i pisanju. Da imam talenat za pisanje, otkrila je moja učiteljica. Nastavnica srpskog u osnovnoj školi slala je moje radove u novine. Bila je velika čast i sreća to što su mi dva sastava objavljena u Dečjim novinama i Biološkom listu. U gimnaziji sam jedno vreme pisala za srednjoškolski časopis. Sama sam, međutim, shvatila da imam dar za pisanje tek kada sam otvorila naloge na društvenim mrežama i kada su se moji tekstovi dopali ljudima koji me ne poznaju.

Ko su tvoji učenici?

Moji učenici su deca talentovana za matematiku, fiziku i programiranje. Radim u Matematičkoj i Računarskoj gimnaziji. Često čujem komentar lako je njoj. Tačno, jeste lepo raditi sa decom koja su ambiciozna i koja shvataju moć obrazovanja. S druge strane, predajem predmet koji nije na listi njihovih primarnih interesovanja. Ipak, uz odgovarajući pristup nastavi književnosti i jezika, predmet koji predajem vrlo se visoko kotira među mojim učenicima.

Kako pristupaš metodici prenošenja znanja i učenju srpskog jezika?

Moje metode su, u našoj sredini, često ocenjene kao nekonvencionalne. Ne znam da li se dopadaju svima, ali daju rezultate i to je, verujem, jedan od razloga što uživam u nastavničkoj autonomiji i u jednoj i u drugoj školi. Odbijam da slušam kritike na račun dece 21. veka. Rečenice kojima ih podsećamo kako je nekada bilo ne služe ničemu ili ne služe ničemu produktivnom. Važno je ono što je sada i ovde. U tom smislu, verujem da nastavnik treba da preosmisli sebe i svoj pristup nastavi i detetu, a ne da drži lamentirajuće govore o bliskoj propasti sveta, jer su deca, navodno, loša.

Sarađuješ sa UNHCR-om i strance-izbeglice učiš srpskom jeziku. Te njihove životne priče na dirljiv i snažan način prenosiš na IG profilu UNHCR-a #UNJIHOVIMPATIKA- MA. Čitanost je velika. Kako doživljavaš svoje junake koji su izbegli iz Afrike, Sirije? Kako oni tebe prihvataju?

Saradnja sa UNHCR-om je jedan od mojih

najdražih poslova. Oplemenio me je i privatno i poslovno.

Moderator sam i jedan od kreatora radionice U njihovim patikama. To je radionica kroz koju je prošlo više od 150 nastavnika i učenika iz cele Srbije. Tema naše radionice je borba protiv ksenofobije, a ova vrsta straha, po našem uverenju, može da bude savladana jedino kroz empatiju.

Tako smo, između ostalog, i došli na ideju da pišem tekstove o izbeglicama. Za tih sat-dva, koliko provedem u razgovoru sa nekim od njih, naučila sam o životu više nego iz bilo koje druge knjige. Shvatila sam koliko nagon za životom može biti snažan. Naučila sam da su padovi i teškoće sastavni deo života i da lepota i snaga naših karaktera dolaze iz onog što smo doživeli i preživeli.

Ova saradnja me je dovela i do Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS. Učestvujem, kao volonter, u njihovom projektu Refugee Buddy. Brinem se o obrazovanju jednog petnaestogodišnjaka iz Burundija. Taj angažman me je posebno emotivno transformisao, jer postoje sva moja (školska) deca i postoji moje izbegličko dete.

Odnedavno jednom mesečno, pod pokroviteljstvom UNHCR, držim i tzv. Chit Chat klub. Razgovaramo o srpskoj kulturi, tradiciji i običajima – na srpskom – sa ljudima iz Irana, Ukrajine, Burundija, sa Kube.

Kako me ti ljudi doživljavaju? Hm... Do suza me dovode njihove poruke zahvalnosti kada pročitaju tekst o njima ili nekom njihovom na mom Instagram profilu. Čista ljudskost.

Šta je važno i bitno izbeglim licima u Srbiji? Kako svi zajedno da im pomognemo?

Važno im je da se osete prihvaćenim. Niko od njih nije otišao iz svoje zemlje i ostavio svoju kuću i porodicu zato što im je bilo dosadno. Odlaze zbog politike. Odlaze zbog rata. Odlaze jer žele da žive. Ovde ostaju jer bi hteli da se obrazuju, rade i integrišu u društvu.

Naše je da pokažemo razumevanje i da im omogućimo da počnu novi život. Da li ćemo se družiti sa njima – možemo i ne moramo. Kao sa bilo kojim drugim čovekom.

Izbegličko pravo na život je ono do čega treba da držimo i što bi trebalo da im omogućimo. To je ljudsko pravo. I to je sve.

Koliko jedan pisac, profesor mora da bude empata, da oseti drugoga, da ga dušom prigrli i pokaže put kojim se ide na najbolji način?

Verujem da je empatija kvalitet koji bi svi tre-

balo da posedujemo bez obzira na profesiju.

Neko se rodi empatičan, a neko, kao ja, zahvaljujući jednom profesionalnom usavršavanju, tj. testiranju shvati da mu polje empatije nije preterano razvijeno. Budući da sam se na to testiranje prijavila da bih dobila odgovor na pitanje u kom pravcu nadalje želim da se razvija moja karijera, savetovano mi je da se učim empatiji. I zaista sva moja dalja bavljenja kretala su se u pravcu razvijanja i produbljivanja tog značajnog kvaliteta. To se danas itekako oseća u mojoj učionici, ali i u komunikaciji sa ljudima.

Koja je tajna tvog pisanja? S lakoćom prenosiš emocije, snažna si u rečima, a njihova simbolika je jasna. Da li je to dar ili ima nadasve puno i rada?

Pre dve godine sam završila školu kopirajtinga. Žena koja me podučavala rekla mi je da sa mnom nema mnogo posla. Uradiće samo fina podešavanja. Tako je i bilo. Zaista su mi bila potrebna suptilna podešavanja. To ne znači da sam završila sa učenjem. Naprotiv, volela bih da npr. u Americi, tokom boravka na Fulbrajtovoj stipendiji, završim i neku školu njihovog kreativnog pisanja.

Pišem lako i brzo. Pisanje mi nikada nije bilo mučenje. Najviše volim da pišem kad sam ljuta. Tad su mi emocije najsnažnije. I to se, rekla bih, oseti u tekstu. Takvi moji tekstovi su najviše deljeni ili čuvani.

Pišem iskreno i pišem ono što mislim i osećam. Nije uvek lako poravnati se sa mojom idejom. Nije ni potrebno.

Kako se voli maternji jezik?

Nisam jezički čistunac. Nisam ni u prvim borbenim redovima za očuvanje ćirilice, jer ne znam od koga je čuvamo, tj. ko nas napada. Svi moji prijatelji izbeglice, ali svi bez razlike, i čitaju i pišu ćirilicu. Dakle, ne smatram da se maternji jezik voli tako što idemo okolo i kunemo se u ćirilicu i očuvanje čistote srpskog jezika, a ne poznajemo osnovna pravopisna pravila istog tog jezika.

Maternji jezik se voli tako što znate pravu, ne alternativnu, istinu o njemu. Tako što čitate ono što je stvarno napisano. I tako što stvarno razumete šta ste pročitali.

Pre više od 10 godina jedna blazirana Beograđanka mi je rekla da će me deca, kao nastavnicu u beogradskim školama, ismejati jer govorim istočnohercegovačkim dijalektom ekavskog tipa. Do danas nisam promenila govor. I deca se nikada nisu ni nasmejala.

Možda se jezik čuva i taj način, jer pitanje jezika je pitanje identiteta. A ja, što bi rekla Desan-

ka Maksimović, znam ko sam.

Šta bi menjala u školskom sistemu?

Odavno ne računam na sistem kao generator promene. Sistemi, bilo koji upravljačko-administrativni sistemi, jesu glomazni, spori i tromi. Nemam vremena da ih čekam. Promenu koju želim da vidim unosim sama u učionicu. Neprestano učim i usavršavam se. Pokušavam da razumem novo doba i njegove zahteve i da to postane deo moje nastavničke prakse. Srećom, i u jednoj i u drugoj školi, uprava veruje da znam šta radim i daju mi odrešene ruke. Uostalom, o načinu na koji predajem, pa i u praznoj učionici, uverila se čitava Srbija. Za vreme korone, kada škole nisu radile, bila sam TV nastavnik na RTS-u. Četiri meseca sam držala nastavu u nadrealnim okolnostima. Neprocenjivo iskustvo. Dobila sam nagradu za najbolji onlajn čas. To je bio moj način da pokažem, i u neprijatnoj situaciji, kako zamišljam nastavu književnosti. Bilo je puno ljudi, znam po porukama i mejlovima, kojima se moj način dopao. Dakle, postoji kapacitet za promenu školskog sistema. Potrebno mu je umrežavanje, osnaživanje i promena stanja (nastavničke) svesti.

Tema septembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Be YOUnique“. Po čemu si se izvojila, u kom pravcu tako jedinstvena hodiš?

Nezahvalno je govoriti o svojoj jedinstvenosti. Ne zbog osećaja (lažne) skromnosti. Svesna sam vrednosti koju nosim. Više zbog toga što sebe doživljavam kao jednog u moru sličnih nastavnika. Moja je različitost u tome što sam imala hrabrosti, za razliku od mnogih dobrih nastavnika, da istupim javno. Na društvenim mrežama i na televiziji. Dozvolila sam da se moj stav jasno čuje. Osećaj nije uvek prijatan, ali jeste potreban. Bavim se jednom od najvažnijih profesija na svetu, profesijom koja omogućava postojanje svih drugih profesija. Često se može čuti priča o nastavničkom dostojanstvu koje se dovodi u vezu sa skromnom platom. Ne mislim da je novac nevažan, novac je sloboda, ali nikada nisam dozvolila da mi dostojanstvo bude izraženo kroz novčanice. Kada nastavnici shvate koliko su vredni i važni i kada se, uprkos okolnostima, okrenu sopstvenom usavršavanju, ali istinskom usavršavanju, ne onom koje je Ministarstvo propisalo tamo nekim bezličnim aktom, tada će njihovo dostojanstvo biti neupitno. Moje prisustvo na društvenim mrežema ima tu funkciju – da svakodnevno podseća nastavnike da vrede. Možda je to polje moje jedinstvenosti. Najbolje će znati oni koji prate just_srpski.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR IDEA

POVERLJIVO SA SALAJKE

PIŠE: JOVANKA KOZLOVAČKI DAMJANOV

FOTOGARFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Retko ko se neće složiti da ovom svetu nedostaje više ljubavi i radosti da bi čak i sa njihovim dodatnim prstohvatom bio bolje mesto, ali otkuda onda toliki popreki pogledi na one malobrojne koji ljubav i radost emituju kao da su po zanimanju letnji svici, samo što rade duplu smenu – i danju, a i u ona preostala tri godišnja doba? Krajnje sumnjivi ljudi...

E, ona je od tih sumnjivih. Voli i slavi život, i to ne samo kada je lak i bez tamnih oblaka. (O, naprotiv. Osmeh joj je lajt-motiv.) Voli ga toliko intenzivno da to nekima u ovom gradu zna da ide na živce, pa gotovo jedva prežive njen prolazak na biciklu putanjom od Ulice Jovana

Cvijića (gde ima tvrđavicu koju će malo teže srušiti), onda Kisačkom ulicom Mileve Marić, pa preko trga još jedne ovdašnje žene i po, najveće srpske dobrotvorke, Marije Trandafil. I tako redom do Riblje pijace. Drugima je prolazak ove Provincijalke i Dođoške sa tamo neke Planete Dvorište, od Salajke do Podbare, ona neophodna dnevna doza radosti. Za razliku od njene komšinice iz druge epohe (i preko bašte) Mileve Marić, junakinju moje priče je jedan čovek obožavao i opevao za sva vremena. Primećujem još nešto, a ako neko misli drugačije, izazivam ga da me demantuje – ona je najbolje stilizovana žena u ovom gradu (dozvoljavam da je ovo nekom potpuno nebitna i banalna stvar), a stil ljudi ili imaju ili nemaju, ne kupuje se, a ne da se ni naučiti. Osim što ima stila i voli život, postoji još par „problema“ u vezi sa ovom ženom – iako ima 64 godine, usuđuje se da i dalje bude mladolika i lepa (bez pomoći estetske hirurgije!), bila je vrhunska gimnastičarka, državna reprezentativka, pa i dan-danas kao od šale napravi zvezdu, završila je dva fakulteta, napisala roman koji, za sada, ima devet izdanja, glumila je na filmu, bila je kostimografkinja u pozorištu, srednjoškolska profesorka, bavi se produkcijom... I ko zna čime još.

Ovog proleća bila je gošća televizijske emisije koja u nazivu ima grčku reč za ljubav. Sasvim

logično što je autor emisije o ljubavi u njenim različitim pojavnim oblicima baš nju pozvao u goste. U emisiju o ljubavi zoveš one koji su ljubavni insajderi, a ne one koji su tek čitali ili maštali o njoj. Posle nekoliko muškaraca u ovoj emisiji, bila je prva žena gost. Tu epizodu autor je usmerio ka kraju rečima da ljubav ne pobeđuje uvek, ali da je nepobediva.

Ova buduća zvanična zaštitnica provincijalki i dođoški kako predviđaju njene kćerke (btw, i najpoznatije Francuskinje su dođoške – Džejn Birkin je u Pariz stigla iz Engleske, Ana Karina iz Danske, Romi Šnajder iz Austrije), otkrila je novu strast, pa se bavi, i to ozbiljno, modnim dizajnom. Kada se latila krojačkog metra i makaza, najavila je da će se u njenim kolekcijama, u svim sezonama, nositi Njegova poezija: „Prišivam reči na marame i haljine, koje bi zauvek ostale neopevane da mene nije. Lepe protine kćeri, Dođoške, Male Vidre, Provincijalke preklinjale su me da ih odigram.“ PoslaSTIHčarnicom zove mesto u kojem prikazuje svoje kreacije. Stihovi (Njegovi) su na njenim haljinama, suknjama, sakoima, majicama, maramama, trakama na šeširima, na mantilima i kaputima, jer život bez poezije je besmislen i prazan. Reči su važne, posebno u vremenima kada su na skoro svim kursnim listama objavili njihovu devalvaciju. Zato su nežno i brižno izvezene ili odštampane (i spolja i iznutra) na odeći koju stvara na Salajci. A „Angelo di Salayca“ naziv je brenda. (Svoju muzu zvao je Pesnik i tako.) Komšinica Mileve Mariće preko baštenske ograde objasnila je zašto, kao đaci puškice, krijumčari poeziju na svojim kreacijama: „Opremljeni puškicama poezije, spremno ćemo dočekati vremena konačnog brojanja da tačno vidimo koga su puške lišile života, a koga su nagradile sramotom. Sa vremenima u kojima se neko (po)nosi maskirnim, mi ćemo se nositi kako jedino umemo – poezijom.“

I to nije ni izdaleka sve što je interesuje i čime se bavi. Na letnjoj pozornici kastavske Crekvine, tamo na Kvarneru, nastupa 29. avgus-

ta sa monobajkom „Prezime ruže“. Kao što je On bio kantautor, tako Ona sama prezentuje svoju prozu, pa je i scenaristkinja, i rediteljka, i glumica, i kostimografkinja, i scenografkinja. Kada sam je pitala kako se ne plaši da bude drugačija u sredini kojoj tolerantnost nije baš na vrhu liste prioriteta, samo me je pogledala. U čudu. Kod nje se u kalupe uklapaju samo kolači. Kakva bi drugačije mogla da bude ona koja je kao dete lica nagaravljenog ugljenom prašinom, poput ratničkih boja na licima Apača u vestern filmovima (“svi filmovi koje smo gledali bili su samo predigra filmovima koje smo živeli“ – kaže u svojoj knjizi), išla usred zimskih noći sa bratom na zrenjaninsku železničku stanicu da skuplja grumenčiće uglja koji su preostali prilikom pretovara iz teretnih vagona u kamione, ne bi li se njihova mala porodica, mama, brat i ona, bolje ogrejala. Kada bi napunili džak, to dvoje ’anđela garavih lica’ kako ih je mama zvala, vraćali su se kući veseli i srećni kao da su bili u Diznilendu, a ne u opasnostima punoj, hladnoj banatskoj noći. A šta ste vi radili kao dete noću?

Za biti neukalupljen i biti svoj, preduslov je hrabrost. I poverenje u život i druge, bez obzira na sve. I ono što ona svako malo ističe sa detinjim sjajem u očima – da kada imaš mašte, ne moraš da brineš. Odrastanje u nematerijalnoj, a prisnoj atmosferi, tamo pored Begeja, naučilo ju je da je jedan od najvažnijih životnih postulata: što nečega više ima, tim se teže to nešto deli. To je pretvorila u svoju prednost, jer, srećom, važi i obrnuti princip: „Kad naučiš da deliš nešto što nemaš, onda ti ni deljenje nečega što imaš neće predstavljati problem.“

Eto, tako se postaje svoj. A kao sunčan dan jasno je da je grad Novi Sad, a ona – Olivera Balašević...

PHOTO: UNSPLASH.COM

KRALJICA

PROPUŠTENIH PRILIKA ILI…

PIŠE: TANJA STUPAR, NLP PRACTITIONER

IANLP, REIKI PRAKTIČAR, THETA HEALING

BASIC DNA PRAKTIČAR, SLUŽBENIK ZA JAVNE

NABAVKE

Završi školu, nađi posao, udaj se, rodi dete. Ovo je scenario odrastanja moje generacije. Nečujno tiho, nametnuti su nam uspeh, novac, moć, večna mladost, lepota kao imperativ sreće.

Sve u svemu, život treba da izgleda kao fantastičan američki film u kome su svi lepi, bezbrižni, srećni, uspešni. Dobro, bude tu kao neki zaplet, ali onda se pojavi super baja koji spašava celu situaciju i živite srećno do kraja života.

Moderna bajka.

Da li je baš tako?

Nije. I svi znamo da nije, ali opet nekako uspemo da se upecamo u tu „šta imaš“ mrežu, pa dođeš u situaciju kao ja pre nekoliko dana da kažeš sebi:

– Pa ti si Kraljica propuštenih prilika.

Nisi iskoristila priliku da se udaš.

Nisi iskoristila priliku da rodiš dete.

Nisi iskoristila priliku da živiš u centru grada.

Nisi iskoristila priliku da zarađuješ 100.000 evra godišnje.

Nisi iskoristila... nisi... nisi... pa nabrajaš šta sve nisi, a stariš, bre, i tvoje vreme prolazi.

Ma, znate šta! To su takve gluposti, takve zamke lažne sreće koje samo otežavaju život i udaljavaju nas od toga da živimo svoju suštinu, svoju svrhu.

Zar nije poenta da budemo svesna bića koja grade, kojima nisu bitne granice, boja kože, vera, seksualna orijentacija.

Umesto da se delimo, hajde da budemo ljudi, da upoznamo čoveka koji sedi preko puta nas, da se radujemo. Danas je primarno koja si „pozicija“, šta si postigao, koliko stanova, automobila, firmirane garderobe imaš... i naravno networking. Da umesto prijateljstava, mi gradimo NETWORK.

I kad tako podvučem crtu, shvatam da je moja jedina propuštena prilika to što se nisam smejala dovoljno.

Što sam dozvolila sebi da budem uvučena u tu mrežu briga i moranja da napravim nešto od svog života i što sam na tom putu izgubila svoj osmeh. Svoju radost.

Ali znate šta, nije kasno. Imam priliku da to promenim. A tu znam da neću propustiti.

PHOTO: UNSPLASH.COM

PHOTO: RAMI EID

REFRESH YOUR ROOTS

MOST IZMEĐU SRBIJE I JORDANA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: RAMI EID

SAMER KHASSEB, TURISTIČKI AMBASADOR

JORDANA. RODIO SE I ODRASTAO JE U BEO -

GRADU SA MAJKOM I BRATOM. OTAC JE JOR -

DANAC KOJI JE DOŠAO U SRBIJU 80-IH NA

STUDIJE. UPOZNAVŠI LEPU BEOGRAĐANKU, ŽENI SE I IZ TOGA BRAKA DOBIJA DVOJICU

SINOVA. STIL ŽIVOTA, KULTURA, OBIČAJI GA

NISU DUGO ZADRŽALI NA BALKANU I VRAĆA

SE U JORDAN. SAMER UZ MAJKU ŽIVI SVO -

JU JORDANSKU PRIČU POD PRAVOSLAVNIM

NEBOM, ALI UZ MUSLIMANSKE OBIČAJE. NA -

UČIO JE I ARAPSKI I SRPSKI JEZIK. U BLIZI -

NI NJIH, ŽIVELE SU KOMŠIJE LIBIJCI, PA SE

JEZIK NAUČIO I OČUVAO. NAKON 17 GODINA, SAMER I BRAT PRONALAZE OCA I SAMER OD -

LAZI U JORDAN DA UPOZNA OČEVU FAMILI -

JU I TADA MENJA I SVOJU ŽIVOTNU PRIČU.

U UJEDINJENIM ARAPSKIM EMIRATIMA GDE

JE IMAO TETKU OSTAJE DA ŽIVI 13 GODINA

IGRAJUĆI FUDBAL I PROFESIONALNO SE

OKRENUVŠI SPORTU. TOKOM KORONE, KRE -

ĆE NOVA ETAPA U SAMEROVOM ŽIVOTU - ZA -

POČINJE POSAO U JORDANU I SARADNJU SA

TURISTIČKOM AGENCIJOM JUNGLE TRAVEL

IZ BEOGRADA, PA SU NAM DANAS JORDAN I

PETRA JOŠ BLIŽI.

SAMER VAS DOČEKUJE U JORDANU ŠIRO -

KOG OSMEHA I VELIKOG SRCA I VODI KROZ

SRCE ARAPSKE ZEMLJE KOJE KUCA LJUBAV-

LJU, LEPOTOM I ČUDIMA. OVO JE PRIČA O

ČOVEKU KOJI ŽIVI DVE KULTURE, DVA NARO -

DA, JEDNIM SRCEM I DUŠOM. ŠARMANTAN, MARKANTAN I REČIT, SAMER ZNA PUT I UVODI NAS U SVOJU PRIČU.

GOVORI SRPSKI, ARAPSKI I ENGLESKI JEZIK.

Kako je bilo odrastati u Beogradu osamdesetih godina kao polu-Jordanac i polu-Srbin? Kada i kako osetiš da te tvoja cipela vuče na srpsku ili jordansku stranu sveta?

Imao sam divno odrastanje u Beogradu, bio sam omiljeni dečak baš zato što sam Srbin i Jordanac. U komšiluku u osnovnoj i srednjoj školi, svi su me jako voleli. Obe strane me vuku u obe zemlje, volim ih i ne mogu bez njih, ali se nekako slobodnije osećam u Srbiji. Moje su sve strane sveta, ali tačno znam gde sam ja - ja.

Kako bi opisao život u Beogradu, kako u Jordanu, a kako u UAE?

U Srbiji je život bio jako lep. Srbija je jednostavno zemlja gde možeš da uživaš.

Jordan je egzotična zemlja prepuna orijenta, zabave, tradicije, istorije, kolorita.

UAE je zemlja gde je sve kompletno, savršeno i luksuzno, gde možeš da izgradiš i usavršiš ponašanje, obrazovanje i kulturu na perfektan način.

Most između Jordana i Srbije. Da li je to što si oduvek sanjao?

Oduvek sam želeo i sanjao da izgradim most između Jordana i Srbije u bilo kom smislu. Već sam dugo u oblasti turizma i jako sam ponosan i srećan što sam na neki način uspeo da približim Srbiju i Jordan i da ih upoznam kompletno.

Radiš kao turistički vodič, imaš svoju agenciju u Jordanu, dočekuješ srpske turiste. Kako oni reaguju kada vide vodiča sa jordanskom maramom na glavi, koji savršeno govori srpski?

Ljudi su oduševljeni. Na početku upoznavanja sa turistima, jako su zbunjeni i u čudu a u isto vreme srećni jer će ih njihov čovek voditi kroz Jordan na srpskom jeziku tako da se svi putnici osećaju kao u svojoj zemlji i maksimalno opušteno uživaju.

Za one koji nisu bili u Jordanu a imaju nameru, šta je ono što je MUST SEE? Otkrij nam neka skrivena mesta u koja turisti ne idu a trebali bi da ih vide.

Obavezno moraju posetiti grad Jerash – Pompeju Bliskog istoka iz grčko-rimskog perioda. Neverovatno sačuvan drevni grad koji je preživeo preko tri zemljotresa.

PHOTO: UNSPLASH.COM

Otkriću vam jedno tajno mesto a to je lekovita banja koja se nalazi usred stenaste pustinje između peščanih stena – mesto se zove Hamamat Maen. Jordan je prepun dragulja – mesta koja se moraju videti i osetiti.

Čovek si sveta, ne drži te mesto, voliš jezike, različite kulture, podneblja, neba. Šta ćeš jednoga dana ostaviti svojoj deci kao glavnu reč i vrednost čoveka koji živi više kultura?

Mislim da je edukacija najvažnija, kao i jezici koji su oružje budućnosti. Da uvek imaju svoj cilj i da nikad ne odustaju. Planiraj, kreiraj i realizuj – to je odličan moto za uspeh u životu.

Iver ne pada daleko od klada - srpska je poslovica. U kojim situacijama iz tebe progovara majka, a kada otac? I šta je lepo u toj multikulturalnosti?

Uvek od roditelja dobijete nešto što vas obeleži za čitav život. Od drage majke sam naučio kako je biti nežan, voljen, brižan, uspešan, strpljiv, pažljiv i da budem pravi borac.

Od oca pozitivnu energiju i strpljenje sa ljudima i kako organizovati 10 stvari u minutu, koncentraciju u radu i tačnost, multitasking i poslovne sposobnosti.

Tema septembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Be YOUnique“. Šta je ono što te izdvaja od ostalih ili šta vidiš kao svoju prednost upravo u tome što si toliko jedinstven?

Osećam se jedinstvenim baš zato što sam polu-Jordanac i poluSrbin. Fizički izgled egzotičnog momka sa beduinskom bradom. To me izdvaja od drugih i čini posebnim i srećan sam zbog toga.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR MINDSET

SNAGOM UMA DO NOVOG JA

RAZGOVOR VODILA I PRIPREMILA: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: TIBOR GOLOB

SIMONA KOLAR, SLOVENKA ROĐENA U MARIBORU. PONOSNA MAJKA I BAKA ĆE U DECEMBRU NAPUNITI 50 GODINA. ŽIVI PRE -

DIVAN ŽIVOT UZ LJUBAV SVOG ŽIVOTA. DANAS JE ŽIVOTNI TRENER ŽENAMA KOJE

OSNAŽUJE I BUDI VERU U NJIH SAME. NESEBIČNO DELEĆI SVOJA ZNANJA, SIMON

ŽIVI SVOJU MISIJU.

METODE KOJE JE NAJPRE PRIMENJIVALA

NA SEBI KADA JE IZGUBILA TLO POD NO -

GAMA PRENOSI NA SVOJE KLIJENTE ŠIROM AMERIKE, A SADA I BALKANA, PRUŽA -

JUĆI RUKU POMOĆI DA MI ŽIVIMO TO ŠTO

JESMO I DA JE MOGUĆE KREIRATI NOVU

REALNOST SNAGOM SVOJE VOLJE.

KADA SI SHVATILA DA JE TVOJA MISIJA DA POMAŽEŠ LJUDIMA I DA OSNAŽUJEŠ

ŽENE DA VOLE SEBE?

Oduvijek sam znala da sam drugačija, da želim nešto više od života, a da živim život pukog preživljavanja. Sjećam se kad sam ostala sama sa trojicom sinova, život me je tada totalno bacio na pod na svim poljima. Moja jaka odluka da moram da ustanem i idem dalje bila je neverovatna. Sjećam se da tada nisam imala novac ni za hranu, a kamoli za knjige i seminare. Učila sam sama, čitala PDF knjige, a najviše znanja sam dobila od Nevilla Goddarda čije učenje obožavam. Tada sam imala samo jedan cilj - spasiti sebe - i uspela sam u tome. Bila sam uključena u američke grupe Nevilla Goddarda i sve više ljudi mi se obraćalo za pomoć. Tako je počela da živi moja strast da sve dajem i drugim ljudima. Rezultati učenja bili su, iz dana u dan, sve veći.

Ja sam fenomen jer nikad nisam imala svoju FB stranicu niti sam se reklamirala, a imam preko 900 ljudi na listi čekanja. Organizujem i seminare zatvorenog tipa, a u septembru 2023. ću održati prvi kamp za žene na otoku Pagu i moram se pohvaliti da je već skoro popunjen. Uskoro počinjem i seminare u Americi. Kada budem imala 1000 ljudi na jednom seminaru, tada ću u potpunosti objaviti svoju biografiju i svoj put koji je neverovatan.

KAKO STVORITI NOVU REALNOST? KAKO PROMENITI PROŠLOST?

Kad bi ljudi čitali informacije koje im služe, u ovom slučaju kvantnu fiziku, znali bi da se ništa ne stvara, manifestuje i privlači, nego samo sa novim mislima, pričama koje pričamo i emocijama ulazimo u novu paralelnu realnost koja već sad postoji oko nas. I to ne samo jedna nego milijun. I vrijeme ne postoji - to znači da nema prošlosti i budućnosti nego je samo sadašnji trenutak. Zato možemo promjeniti i totalno zaboraviti prošlost. Vrijeme su izmislili ljudi kako bismo bili ograničeni - sve je samo sada i u tome je najveća snaga. Mene ne zanima što neko želi, ja svojim učenjem stvaram novu vašu JA, znači novu osobu. I tako se posle sve samo mijenja. Znam da na početku sve skupa zvuči kao znanstvena fantastika ali nije. To je snaga uma koju imamo svi i zato je bitno da što više ljudi shvati koliku moć imaju u sebi.

DA LI MOŽEMO SVESNO DA ISKREIRAMO SVE ŠTO NAM NEDOSTAJE I ŠTO BISMO VOLELI DA PROMENIMO?

Ljudi mogu postati i imati sve što hoće, nema ograničenja, samo mijenjate sebe, svoje osobine, ko ste vi i sve ostalo će se samo posložiti. Ako želite biti bogati, to znači da sad morate pričati, misliti i ponašati se tako. Kroz ovaj proces vas vodim i dajem vježbice, jer ništa se ne postaje, samo se bude i bude i bude to u sadašnjem trenutku i tako se ponavljanjem kroči u novu realnost gdje se to i živi.

KOLIKO TRAJE PUT PROMENE ILI PUT KOJIM SE REĐE IDE?

Prije nego što počnem rad sa klijentima, obavim razgovor sa njima. Za ovo učenje, da bi ljudi bili uspešni u njemu, potreban je rad i disciplina na početku. Vaš um je bio na autopilotu, a sad treba da ga svjesno naučimo drugačije. Ljude učim novom životu i zato volim ljude sa strašću, koji žele promjeniti sebe i takvih imam puno. Prve promjene vide se već u prvim danima, a kad se promjene, ljudi žele i dalje učiti o snazi uma. Zato kažem da je to život sa predivnim putovanjem.

KAKO IZGLEDA RAD SA KLIJENTOM?

I ZAŠTO ŽENAMA NAJTEŽE PADA RAD ISPRED OGLEDALA?

Moji klijenti su moji ljudi koji su se usudili živ-

„BTW, NAKON OGLEDALA JUTROS, HODAM PO ULICI KAO DA LEB -

DIM, HODAM NEKIM DRUGIM RITMOM, SASVIM DRUGA OSOBA IDE

PO ULICI NIJE DA MI FALI SAMOPOUZDANJA ALI NAKON OGLEDA -

LA JA SAM SKROZ DRUGA OSOBA…. NAKON OVIH PAR DANA SLU -

ŠANJA TVOJIH SNIMAKA NEVJEROVATNO KOLIKO SI DOJMLJIVA

MENI UVIJEK DAJEŠ KRILA, KRATKI RAZGOVOR S TOBOM TOTAL -

NO IZMJENI SVE DRAGA MOJA SIMONA, TI SI MOJA KRALJICA.”

DANIJELA BANOVAC

„DRAGA SIMONA, TOLIKO SI DIVNA, POMAŽES PUNO LJUDIMA OSVJE -

ŠTAVAJUĆI IH TKO SU I ŠTO SU. OD SVEGA NAJVIŠE VOLIM TVOJU

AUTENTIČNOST, ALI I ISKRENOST. UNOSIŠ MIR I SIGURNOST, POVJE -

RENJE I ŽELJU DA SVAKI DAN RADIMO JOĆ I JOŠ SA SOBOM! TI SI

NAJLJEPŠI POKLON KOJI MI JE UŠAO U ŽIVOT!”

jeti raj na zemlji i biti totalno drugačiji od drugih. Rad sa njima je divan. Razgovaramo svaki dan i dajem im snage i vježbice na početku, a poslije je sve već igra. Moje učenje uključuje disanje i hladan tuš po metodi Wima Hofa kojeg obožavam, a zatim je prvi korak vježba pred ogledalom jer se trebaju prihvatiti sada baš onakve kakve jesu i kad to usvoje kreću promjene. Veliki broj ljudi ima sa tim na početku probleme jer 90% prvo vidi mane, a ne ljepotu u ogledalu i tada ih podsjetim ko su i šta su. Kada to usvoje, idemo na rad sa umom da zamisle što žele i s revizijom. To drugo je igra kako se mijenjaju u umu.

KO SU TVOJI KLIJENTI?

Moji klijenti su svi koji žele nešto više od života. Imam i ljude u depresiji sa raznoraznim bolestima, a i puno onih koji su u za njih nerješivim situacijama i ne znaju kako dalje. Radim sa vrlo poznatim osobama sa estrade, sportistima, ali i sa običnim ljudima. Meni nije bitno ko i šta je. Mene samo zanima strast za promjenom. O imenima ne bih jer poštujem prvo svoju, a i svaku drugu privatnost i povjerenje. Vjerujem da će kad objavim knjigu mnogi biti zadivljeni. Znam da sam uspjela sama i moj uspjeh je sve veći.

KAKO DA BEZBRIŽNO ZAPOČNEMO DAN?

Moj dan počinje jako rano u pet ujutro ili još pre, zavisi od klijenata u Americi. Prvo uradim disanje Wima Hofa i odem pod hladan tuš, popijem čašu tople vode sa limunom. Pomognem tijelu u detoksu, a zatim sledi obavezno rad pred ogledalom bar pet minuta da kažem samoj sebi koja sam kraljica i kako je život fenomenalan, pa tek onda prva kava u miru sa najljepšim osjećajem. Super bi bilo uraditi i neke vježbe, mada mene ne privlači da ujutro na taj način vježbam, jer jako volim šetati po brdima, kroz šume i to najradije sama.

ZA ČIME LJUDI NAJVIŠE TEŽE? ŠTA JE ONO ŠTO IM NEDOSTAJE?

Danas ljudi najviše teže da zarade što više, idu ka novcu, zdravlju i ljubavi. Imaju svakakvih izazova iz kojih ne vide rješenje, a sve

može da se promjeni lako i postoji rješenje za sve. Možete imati i postati sve što želite, samo molim vas prestanite tražiti nekoga ko će vas spasiti svega lošeg. Pogledajte se u ogledalo i kada se vidite shvatite da ste vi jedina osoba koja vas može spasiti svega. Vjerujte u sebe i svoju snagu uma.

TEMA SEPTEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „BE YOUNIQUE“. PO ČEMU SE RAZLIKUJEŠ OD OSTALIH KOUČEVA, PO ČEMU SI SPECIFIČNA?

Osećam se kao fenomen jer sam prepuna znanja i to se rijetko viđa. To što učim su uvjerenja iz mog nivoa svjesti i tu sam drugačija od drugih učitelja. Nikad ne dozvoljavam da se loše priča o drugim učiteljima. Svako radi kako najbolje zna i ume.

Ljudi praktikuju sve žive tehnike koje znaju, ali ne uspiju jer nisu dovoljno istrajni. Sigurno je lakše naći izgovor samo da ne rade. Znate kako - sve radi ako vi radite. I jedini rad je rad na umu. Svi vam kažu da sve polazi iz glave, a rijetki će se odlučiti i raditi na glavi. Ne znam ni sama gdje je kraj MOM učenju ili ako uopće postoji kraj. Obožavam um i sad čitam knjige o istraživanjima Nase. Sve sam svjesnija da mogu još više naučiti. Svaki dan radeći sa svojim klijentima samo potvrđujem svoje znanje i uspjeh kroz njega. Ja sam jedinstvena i samo svoja. Putem učenja sam došla do novih i divnih prijatelja iz Srbije i iz čitave Jugoslavije. Imam svoju Ninu u Beogradu koja je toliko naučila od mene i danas vodi najbolju turističku agenciju bolje nego ikada i baš ona je moja najveća reklama. U Hrvatskoj je moja klijentica jedna od najboljih hrvatskih voditeljica Adrijana koja ima i svoju Školu lijepog čitanja. Tek sam na početku osvajanja Balkana, a Amerika je već odavno moja. Krećemo i sa seminarima na Balkanu i zato stvaram i radim punom parom. Već imam predivan tim ljudi koji moraju prvo da prođu kroz moje učenje da bi kasnije mogli rame uz rame raditi sa mnom.

PHOTO: MIRKO SAJKOV

YOUR TRAVEL

ожда је до посете могло доћи и раније. Вероватно је Господ осећао да не треба, да нисам спреман. Исхитрених реакција, лако увредљив, нестрпљив, брз на језику и коментару, хедониста. Како бих се, макар и на неколико дана, уклопио у скромне услове монашког живота?

Године, а и искуство са неколико претходних поклоничких путовања, као да су ми донели потребно смирење.

- Указало се једно место за пут на Хиландар. Да ли си заинтересован? – добијам СМС десетак дана пре заказаног термина. Знао сам, осећао сам да је ово позив који се не одбија. Све се поклопило.

Манастир Хиландар, четврти у хијерархији светогорских манастира, камен је темељац српске средњовековне државе и српске духовности.

Историјски извори казују да је манастир кao утврђење у 8. веку подигао грчки монах Георгиос Хиландарио.

Обновили су га 1198. велики жупан Стефан Немања и његов син Свети Сава и од тада он постаје центар духовног и културног живота Срба. Сви владари династије Немањића били су значајни ктитори Хиландара. Са свог последњег путовања у Јерусалим, Свети Сава је као испуњење вишевековног пророчанства Светог Саве Освећеног, добио на дар игумански штап, икону Богородице Млекопитатељнице и икону Богородице Тројеручице, која се и данас чува и поштује као заштитница и највећа светиња Хиландара. Краљ Милутин је обновио Цркву Ваведења Пресвете Богородице, која је данас Саборна црква.

Цар Душан је проширио и додатно ојачао утврђење. У време велике куге која је харала Европом, овде је преместио престоницу и прекршивши правило довео у манастир своју супругу, краљицу Јелену. То је једини пут да је женска особа боравила у Хиландару. На

месту где су монаси дочекали цара Душана, данас се као спомен-обележје налази крст. Не знају се тачно разлози због којих је цар Душан икону Богородице Тројеручице изместио из Хиландара на свој двор, а потом и у Манастир Студеницу, али је познато да су, плашећи се одмазде османлијске војске, монаси икону причврстили на самар једног магарета и упутили га да иде куда га Богородичина воља води. Магаре је прешло читаву Србију, Македонију, Свету Гору и зауставило се пред зидинама Хиландара. Тако се икона вратила на место коме припада, а касније је неким чудом и Божјом промисли Богородица Тројеручица трајно именована за игуманију Хиландара.

За време владавине Османлија, у периоду од 15. до краја 19. века, манастир се само формално водио као српски и постојала је опасност да потпадне под управу бугарске или грчке цркве. То се није десило само захваљујући интервенцијама руских царева Ивана Грозног, Фјодора Ивановича и наследника који су кроз векове Хиландару обезбеђивали извесну аутономију и финансијску подршку.

Спор око управе над манастиром трајно је разрешен тек 1896. године када је Свету Гору посетио краљ Александар Обреновић. Он је откупио све дугове манастира, у близини основао болницу, стимулисао обнову братства. И овде на још једном примеру потврђујем своје слободно уверење да су у нашој историји, од Мајског преврата, краљ Александар Обреновић и краљица Драга тенденциозно и лажно представљани као пар неодговорних, саможивих, неспособних, недораслих, благо ретардираних бонвивана. А нису то били. Напротив.

Како нам се због тога историја данас гадно свети. И на власти и међу претендентима имамо и недорасле и неодговорне и бонвиване, да не будем малициозан - и благо ретардиране.

У великом пожару 2004. манастир је озбиљно оштећен. Од тада се систематски обнавља и реконструише. Како и колико – просудите по фотографијама сами, а ја ћу рећи – много, много боље него што заслужујемо нашим односом према вери и цркви. Само захваљујући молбама и надљудским напорима монаха и особља, очуван је и изгледа како изгледа. Овде не очекујте раскош и бљештавило. Само истинску посвећеност и веру. Још дуго треба да испаштамо грехе, видамо ране и лечимо душу.

- Брзо се спреми, отац Марко је чуо да га тражи неки земљак. Милијан је добацио да га тражи Јова Винчић.

Облачим панталоне, мајицу, обућу, напипавам телефон и истрчавам. Без наочара.

Напољу он. Испод дуге оседеле браде исти осмех. Срдачан, доброћудан, дечачки наиван и невин.

И

ево нас у недељу 16. јула 2023. пред улазом у Манастир Хиландар.

Први утисак. Камене, неравно постављене степенице, углачане и излизане од времена и корака монаха и ходочасника. И већ ту на првом кораку схватиш како си као појединац мали, обичан и пролазан. Само камичак у том степеништу површине пар стотина квадратних метара. И да само саборност и заједништво обезбеђују континуитет и трајање кроз векове. Дочек. Срдачан, кафа, ракија, ратлук, вода. Размештај у спаваони. Дугачка, правоугаона просторија с великим бројем уредно затегнутих, чистих удобних кревета. И упутство о понашању. Кратко, јасно, недвосмислено. Кретање и фотографисање ван просторија је дозвољено у читавом комплексу, без ограничења. У затвореном, без благослова монаха, строго забрањено. Распоред богослужења. Радно време продавница.

Распитујем се за свог пријатеља из младости, овде јеромонаха Марка. На помен његовог

имена, срдачан стисак руке и погледом исказано поштовање.

- А, то је наш јеромонах. Тренутно одмара јер он служи на вечерњем богослужењу. Дођите петнаестак минута раније и јавите се. Након туширања, раскомоћен лежим у спаваони.

А отац Марко је без најаве кренуо у обилазак манастира.

Грлимо се дуго. Осећам колико је испод мантије испошћен и мршав. Како целим телом подрхтава. Не могу да зауставим јецај.

- Јово мој, изменили смо се. Остарили смо. Не бих вас познао на улици.

- Ја вас, оче, бих. По осмеху.

- Немојте то оче. За вас сам Келе, онај исти.

- Онда нећемо персирати.

- Је л› на «ти»? Као некад. Она два момчића.

- Баш тако.

- Хајдемо у службене просторије.

И тако, два данас такорећи старца подсећају се шта је било некад, шта се променило, како је сада. Имам неке поруке и молбе за оца Марка.

- Остави ми контакт телефон те особе.

- Немам наочаре, не видим бројеве.

- Не видим ни ја.

- Донеси вечерас после службе.

- Хоћу. Имам ли благослов да направим заједничку фотографију?

- Наравно.

- Али немам наочаре, не видим да пребацим на селфи, а сви одмарају, никог другог нема.

- Добро, сутра ћемо се сликати после јутарње литургије и причешћа.

- Хоће ли ми ко поверовати?

Вечерња служба. Отац Марко, мој Келе, први међу једнакима. Замара се, корак му није тако хитар и лак. Њему, некад најбржем осамстометрашу и најбољем фудбалеру.

Срећом себе не видим.

Молитва Богородици Тројеручици у

Хиландару је нешто најлепше и најсвечаније што сам у животу чуо. Кроз мисли ми пролазе моји ближњи, живи и покојни, рођаци, колеге, пријатељи, сви који су замолили да се помолим у њихово име.

После службе, отвара се олтар за целивање светиња. Он иза чека. Шапуће.

- Јеси ли донео цедуљу са контакт подацима?

- Јесам, ево.

Па ето, учиних шта је до мене. На најсветијем месту. Та особа, мотив и повод толико заслужују. Сигуран сам.

Ноћ врела, летња. Ми из групе дуго седимо напољу. Небо се осуло звездама. Северњача. Велика и Мала кола. Давно их не видех над Панчевом. Покушавам да их усликам телефоном. Не успевам, а око срца осећам неку чудну топлину.

Људско око над Хиландаром односи победу над мобилним уређајем.

Ујутру устајемо по мраку. Спремамо ствари, напуштамо спаваону да је припреме за следеће госте.

Од четири присуствујемо литургији. Увелико

је мрак. Под светлошћу свећа не препознајем ликове. Исповед. Причешће. Доручак.

- Јеси ли видео оца Марка?

- Где, не знам, нисам га препознао по мраку.

- Па он те је причестио.

Мој Келе мене причестио, а да нисам ни знао да је то он.

Ево га, проналази ме, прилази и смешка се:

- Брашо, остао сам ти дужан фотографију.

Да и тај дуг одужим, па хајдемо на још мало разговора.

- Хајде, донеси нам све по реду. И колаче, оне, знаш које, ово је мој друг. Два младића, данас два старца.

- Ваш друг?! Па ви, оче, много боље изгледате, шали се млади помоћник.

- Е, по заслузи, спрам јачине вере свакога од нас, смејемо се.

Још пола сата разговора. О чему - нека остане тајна. Ионако сам открио превише.

Овим путовањем, један круг је затворен. Од Јерусалима, преко Косова и Метохије, до Хиландара. Путовања кроз векове и време на којима сам пронашао део себе за којим сам дуго трагао. Духовност, пре свега. Ипак, осећам да је рано за свођење рачуна. Да ће утисци које сам понео са сваког од ових места бити подстрек за нека нова путовања и надахнуће за неке нове приче.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR STORY

BUDIMIR

PIŠE: DRAGANA STOJIĆ

Sedela sam na klupi na keju i posmatrala Dunav. Neko je jednom rekao da iako ulazimo u istu reku, nikada nije ista voda. Kao što reka teče, tako i sam život prolazi i traži promene od nas. „Ma ja sam takav, to je to“, reče jedan prolaznik ubeđujući sagovornika povišenim tonom da je „on takav kakav je i da je to tako“. Kad čujem tu rečenicu, znam da se radi o rigidnom stavu, o osobi koja ne želi da se menja, koja želi da „uvek uđe u istu reku“ i da se ta voda ne miče. To su osobe koje ne žele da žive svoju autentičnost niti žele da odstupe od uverenja koja su stekli u detinjstvu. Što je još zanimljivije, te osobe su ubeđenje da se drže rigidnih stavova zato jer poštuju i vole sebe. Ali stvari ne stoje tako. Dok gledam tog prolaznika kako maše rukama, žusto braneći stav o odsustvu želje da bilo šta menja, zazvonio mi je telefon. Javlja se prijateljica Marija sa molbom da porazgovaram sa njenim mužem koji kako ona kaže: „Neće, bre, ništa da menja!“

„Ali, draga, ja ne popravljam tuđe muževe, znaš to i sama.“

Nasmejasmo se obe iako bih po njenom tonu rekla da joj nije do smeha. Mi često želimo da pomognemo prijateljima, partnerima, kolegama ili rođacima. Vidimo da se guše u sopstvenom razmišljanju, ali oni i dalje tvrde da su „takvi kakvi su“ i da je to - to. Njen muž je zaista krut čovek. Mislio je da je samo njegova istina prava. Tako ga je Marija opisivala.

Ne dopušta sebi svoje uspehe, ne traga, nema entuzijazma za život i što je najgore - život za njega nije splet novih mogućnosti nego teskoba i mučenje. „Vidi“, kažem prijateljici „ako Budimir hoće, neka se sam javi.“ To je uslov za prvi korak.

Budimir se javio još dok sam sedela na klupi. Dunav mi se na trenutak učinio plavlji i kao da je tekao brže.

„Kad možemo da se vidimo, što pre, stalno se svađamo, izgubio sam svoj mir“, progovori Budimir u rafalnom ritmu.

Sledećeg dana dok sam čekala da pozvoni, pokušavala sam da se setim Marijine predstave o svom mužu, kakva je slika o njemu u njenim očima i setih se njenih punih usta „Buda ovo, Buda ono“. Poznavala sam ga samo iz njene priče, ne lično. Činilo mi se da je Buda baš daleko od Bude i mudrosti.

Zazvonio Budimir, a meni zazvonilo u glavi da ovaj BUDA ima pravo na svoj mir, spokoj i najlepše dane koji su ispred njega. Ovaj Buda

ima pravo na svoje buđenje, na oslobađanje svog uma od sopstvenih prepreka, ima pravo na vežbanje sopstvenog uma.

To mi je davalo posebnu nadu da je i Buda uvideo da je potrebno da se razvija, da uči o sebi, da svojim osobinama na koje nije ponosan možda ipak da šansu da može da ih se oslobodi i razvije se u najbolje moguće biće. I za sebe i za druge. A bogami i verovala sam da sad kad se Budimir sam javio ima odlučnost da menja svoj „takav sam - kakav sam“ život.

Stajao je Budimir u okviru mojih vrata, skoro baš toliko visok. Nije ličio na trbušastog Budu ni izgledom ni umom. Što nije značilo da ne bi mogao postati Buda svog života. Voleo bi da živi Ljubav, ali mu ne ide, kaže. U svom sebičnom stavu o Ljubavi, nepogrešivo misli da drugi trebaju da ga trpe. I što je još gore - da je to izraz ljubavi prema njemu. On ne dopušta sebi nikakvu promenu govoreći „to je tako“. Lažno je bio zadovoljan svojim životom, ali zato je smelo tražio da se drugi prilagođavaju. Nespreman da popusti i pedalj. Misli da živi u nepravednom svetu, da je njegova bol najveća i da mu drugi nanose samo nepravdu. Imao je izrazito osećanje da nema dovoljno.

A u stvari, ovaj Buda je samom sebi nedostajao.

Pitala sam ga koliko je spreman da se menja. Da fleksibilnije gleda na ovaj svet i da počne da živi bez očekivanja da se drugi promene. „Takav sam - kakav sam“, slegnu ramenima “kome ne odgovara, neka se sam menja.“

Budimir je profesor na fakultetu. Autoritet, što bi se reklo. Za druge, ali ne i za samog sebe. Bila sam impresionirana njegovim poslovnim poduhvatima i to mi je pomoglo da veoma direktno konstatujem da je „kakav sam - takav sam“ stav u stvari stav neobrazovane osobe.

Razrogačio je oči.

„Pa da“, kažem „obrazovana osoba želi da uči kako da se menja. Nije moguće odbijati sopstveni lični razvoj. Ne poslovni, karijerni, nego razvoj sebe kao osobe.“

Gladio je svoju bradu, pogledao kroz prozor, tražeći prostor za svoje misli. „Gde sad da se razvijam i menjam, kad me svi znaju ovakvog?“

„Kakvog?“, upitah. Netrpeljivog, stisnutog teskobom, ograničenog sopstvenim egom.

„Budimire, osoba sa „takav sam - kakav sam“ stavom nema mnogo šanse da živi bolje,

PHOTO: UNSPLASH.COM

sadržajnije i sa osećanjem ispunjenosti.“

Male su šanse da živi sopstveni mir. Da postane mir.

Da sam sebi budi mir.

Gledao me je i uzdahnuo. Prepoznao je čemu pokušavam da ga približim.

Posle je sve išlo svojim tokom. Budimir je naučio da iskazuje sebe na nove načine. Da iskazuje sebe iz novog autentičnog dela sebe koji je skrivao da bi ostavljao sliku nedodirljivog.

Novi pogled na sebe je postao alat da dosegne svoj zadovoljni život. Naučio je da prepoznaje svoje emocije, da na autentičan način pronađe put do ljubavi, zdravlja, zarade i usklađenih odnosa. Dao je sebi mogućnost da uživa u onom što donose dobra i nežna osećanja. Približio se opet Mariji.

Menjao se jer se osećao bolje.

Počeo je da budi mir i oko sebe.

To mu je donosilo još više mira.

Konačno je postao BudiMir kakav je oduvek želeo da bude.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR VIEW

Be YOUnique!

BY: ADRIAN DE GROOT

IF EVERYONE’S LIFE WAS NOT UNIQUE, BUT THE SAME, WE WOULDN’T WRITE OR READ AUTOBIOGRAPHIES ANYMORE. - ADG

“Be YOUnique!” is one the nicest words you can hear from another person. What a wonderful opportunity and amazing invitation to just-be-yourself!

Well, I think most people will agree that being YOUnique actually comes naturally by just being the unique expression of the self you already are, all the way from birth. Parents often joke that they wished each child had come with an instruction manual, because each child is well….so uniquely different! We are indeed all YOUnique, and luckily, a lot of emphasis is placed these days on just being yourself. But are we….?

The world is full of codes: dress codes, and codes dealing with how to speak/what to say, “proper” behavior (like, how to eat), how and what to think or believe, what to learn during our school and academic years, what to hold as “truth”, what “true” religion to follow, etc., etc. They can all hamper you from being your unique self. At least outwardly slow you down or even fill you with doubts. Alas, some people are forced to conform, like in North Korea, women in Afghanistan, and even in scientific circles (for example, the Neo-Darwinists versus Intelligent Design proponents), and many other examples. If you cannot be free to behave, think, etc. without harming others, how can you BE YOUnique? You can never be unique by just imitating someone else. After all, imitation is duplication. Being YOUnique is total solo work. You simply cannot settle for anything less here.

As a world citizen, having been exposed to many different cultures, religious traditions, races, languages, etc., and having traveled widely, I do distinctly observe certain common and national traits. Each region and country is so unique, even geographically. Vojvodina, like my native the Netherlands, is mostly flat, and Switzerland and southern Serbia are very mountainous, and other places in the world are tundras or deserts. This affects people and their uniqueness sets them apart from people in other regions.

You even discern unique differences among age groups. My own children and their peers often speak in way that totally eludes me. This is true for children in all countries. And children don’t understand the way old folks talk to each much of the time either. YOUniqueness alive? In a way, yes, but in another way, perhaps no, if people are merely imitating rather than developing their own YOUniqueness. So many self-help and spiritual sources keep stressing just one thing: what makes us humans so unique is that we can love each other so deeply, that we can talk to each other, that we can make music, art, write novels and plays, poetry, philosophize, build houses and buildings, highways, airplanes, rockets, modern technology equipments, go into space and you-name-it. In other words, human civilization is truly a unique thing on this globe. Thus, despite all the external conditioning circumstances, climates, geographies, and what-have-you, which are all inescapable, and neither good or bad, I feel I can nevertheless have the freedom within my humanity to be just my genuine and unique self, and follow my heart and talents.

Aha, our talents…this certainly sets people apart in their uniqueness. Sometimes people tell me: “But I don’t have any talents”, and I

would say: “But you certainly do have at least one if not more talents; just look deeper inside and you’ll discover them”. Talents not just for music or art, but also for cooking, farming, gardening, organizing, running things, knitting, sports, explaining well, teaching, public speaking, writing, and the list goes on and on. Yes, you do have one or more YOUnique talents! Personally, I feel that my YOUniqueness has been guided, despite all the difficulties, a divorce, heartbreaks, unrequited loves, physical and mental abuses suffered, dear friends and my mother dying too early, etc. Despite all these challenges, I nevertheless feel guided in the blossoming and maturing of my YOUniqueness. What do I mean? Well, simply: looking back, I can see that I nevertheless walked a path of YOUnique growth, at my own pace and possibilities of course, and this personal evolution I feel was guided by a Higher Intelligence and Heart. I feel my path is not complete yet, but I can safely say that this is still a unique course and the dictum “Just Be YOUnique!” certainly applies here. Of course, needless to say, this guiding force goes hand in hand with my human freedom and free will. And no one should interfere with that! Actually, the more advanced spiritually I become, the more YOUnique I become as well. I do not equate Nirvana, Heaven, or whatever you may call it, as a melting away into a single pot of divine consciousness, as some believe, but as a further unending evolution of my uniqueness, unique character, ways of emoting, thinking, experiencing, etc. A forever unfolding story or play in which I am ever the evolving actor.

As we are all human, despite our uniqueness, I can totally relate to others, feel others, embrace others lovingly, talk to others, and have the most exciting give and receive actions together, and exactly because of our YOUniqueness, we keep the excitement and joy going. If everyone in the world was like me, I would very soon be

totally bored out of my mind, and life would be like a hellish Alfred Hitchcock like Twilight Zone or zombie movie.

Be YOUnique! In my view, it’s the best advice to make a better world, and this is not selfish behavior whatsoever. Loving yourself, being Yourself, being your own YOUnique you, is the best gift you can contribute to the world around you, and with it, create the ripple effect in the lake of humanity and peacemaking.

Now, there is another challenge for us: are we ready to accept someone else’s uniqueness unconditionally, or do we judge them with our egos that cling to certain expectations of others? Do we really have the right to act that way? How free are we truly? When you love mankind with divinely inspired and guided unconditional love, then there can never ever be judgment. And then there can be YOUniqueness for all. Plenty of room for it, actually.

To be totally YOUnique, you need to be also free of anything that impedes that, like addictions, angers, violence, any forms of harm to self or others, and any form of stunting or even halting your own or others’ maturing process. As long as we are evolving as more loving human beings, we are becoming more and more YOUnique. This is, as I see it, a wonderful way to contribute to world peace and unity of hearts. “Be YOUnique!” can therefore never be a commandment or an order, but is our divinely given freedom and birthright: truly YOUnique and truly amazing. To me, these two words go totally hand in hand and are synonymous: YOUnique = Amazing.

So, be Amazing, you YOUnique you! Remember, after you were created, you with a unique appearance, the mold that made you was destroyed, never to be repeated ever again!

Namaste to everyone!

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR LIFE

PROBUDIŠ SE I...

PIŠE: BRANKO MALEK

Probudiš se ujutru, umiješ i brže-bolje napraviš selfi koji postaviš na Instagram i čekaš... do posle doručka, do podneva, do uveče. Koliko je lajkova, koliko ih je pogledalo a nije komentarisalo, koliko ima i kakvih komentara? I, izvini na pitanju - gde si tu ti i u čemu je tvoja posebnost? Ne, nisi poseban ni drugačiji, samo si utopljen u masu mejnstrim fanatika koji slepo slušaju diktat današnjeg sveta kojim vladaju marketinško-politička ustrojstva čiji je cilj da naprave što veće stado.

Tvoja jedinstvenost se ne ogleda u tome da od ranog jutra blejiš (doslovno, ne figurativno), da ceo svoj dan, ceo mesec, godinu, život, smeštaš u gomilu javno dostupnih sličica. Veruj, 90% tih kojima želiš da se dopadneš misle da si prazna ljuštura bez ikakvog smisla i sadržaja (mada imaš dobru šminku ili patike), jer su upravo i oni to isto, ali ne vide ili ne žele da vide.

Nećeš se nikada osećati jedinstveno jer si deo te šarene, a ipak bezlične mase ogoljenih polu-života kojima smo svi zatrpani svakodnevno. Tu se nećeš pronaći i u tome zaista nema ništa unikatno, jer sve što uradiš, uradiće još hiljade nesrećnika sa stotinu meridijana.

Pa kako onda da budeš jedinstven?

Recimo tako da kada se probudiš ujutru posle umivanja pogledaš kroz prozor, duboko udahneš i pomisliš - danas je lep dan (ovo samo zato što ih u tvom postojanju neće biti beskonačno mnogo, pa se svakom treba radovati). A onda, osvežen jutarnjim vazduhom, napraviš sebi baš-baš lep (možda i samo tebi lep) doručak nakon kojeg ćeš da uroniš u svoj dan. Pazi, samo tvoj dan. Pošto si pretpostavljam

prepoznao svoje afinitete i talente, na njima ćeš sam za sebe raditi, pošteno raditi, da bi došao do cilja koji je samo tebi bitan i značajan.

Da, biće tu ljudi. Raznih. Onih koji će ti pomoći, onih koji će te podržati, onih koji će ti zavideti, onih koji će te mrzeti... ali to su samo statisti u tvom filmu u kome si ti glavni glumac ili glumica. Biće i onih koji sve to neće konstatovati jer prave selfi. Dakle, poenta je - vozi svoj film!

Nemoj poslušnički pratiti nikoga i ništa. Tvoj život, tvoj film, tvoje postojanje. To je jedino što je jedinstveno i neponovljivo. To niko ne može da kopira ako mu ne dozvoliš.

Radi na sebi, radi na ispunjenju svojih želja, uživaj u svakom trenutku svog života jer, inicijalno, jedinstven si samim svojim postojanjem. Nema nikoga ko je isti kao ti, ko se u istom trenutku rodio i u istom trenutku i na isti način zakmečao. Nema nikoga ko je na istom mestu u isto vreme kada i ti na isti način video ili doživeo ono što ti vidiš i doživljavaš. Za to što to se svakog sekunda tvog života dešava ne postoji platforma, ni lajk, ni blok. To je tvoje i to si ti, jedinstven u svom postojanju. I zato, prigrli to. Prigrli svoj život kakav god da je i čuvaj ga samo za sebe. Ne daj ga nikom, jer ćeš samo tako sačuvati svoju jedinstvenost. I veruj mi, to će biti prepoznato od mislećih ljudi, od onih što ne „bleje“ i bićeš lider, a ne follower. Bićeš jedinstven kao što ti je to univerzum dao. I znaš šta, bićeš i zadovoljan. Probaj, ne moraš da veruješ.

A na sebi radi puno, hrabro, udarnički. Na ispunjenju svake svoje želje i potrebe. Ne pitaj nikoga i ne solidariši se ni sa čim što ti ne prija.

PHOTO: UNSPLASH.COM

Neguj svoje vrline i svoje mane, tvoje su. Ne daj ih nikome. I možda na kraju nećeš biti vrhunski pijanista ili onaj jedan jedini koji se 12 puta popeo na Mont Everest, ali ćeš biti srećan sa svakim svojim malim uspehom, sa svakim ostvarenim ciljem. A to je, prijatelju, najveći Mont Everest koji se može osvojiti.

Ako si na koncertu, nemoj da ga gledaš kroz ekran mobilnog telefona – jer onda on tu i ostaje na milost i nemilost nekih tamo nebitnih lajkova od još nebitnijih i providnih bića. Gledaj ga svojim očima, upijaj svojim ušima i pamti svojom glavom.

Nemoj na plaži da budeš ona što se u plićaku čavrlji ističući sve ono što bi pristojan sakrio ispred male kockaste sprave. Budi ona što diše morski vazduh i uživa u pogledu na beskrajno plavetnilo i mazi svoje misli i razmišljanja. Ta uspomena ti jedina zaista ostaje.

Ako si svojim radom postigao/postigla nešto, čuvaj to u svom srcu. Ko treba, znaće za to, ne moraš nikome da guraš prst u oko storijima i rilsima, jer lajkovaće uglavnom oni koji ti zavide. U tvom srcu je svako tvoje postignuće hrana za dušu i tu je najsigurnije. Ne prostituiši sopstvene emocije i zadovoljstva jer onda nisu tvoji nego svačiji, onda nisi svoj nego tuđ, onda nisi YOUnique nego mejnstrim.

Ovaj svet je nekada bio udobniji i pitomiji. Poštovale su se prave vrednosti utemeljene na uživanju u životu. Sada je taj svet svet diktata malog broja ostrašćenih i alavih bumbara koji grabe, i grabe, i grabe... i nikada im nije dosta. A da bi mogli da grabe još više i doveka, spremni su da učine tvoj svet jadnim, a tebe ovcom. A ti se prikloni i bleji? Ne, i nikako ne. Ostaneš svoj, voliš sebe i radiš na onim posebnostima koje su ti rođenjem date. I ne daš, bre, to nikome! I onda, jednog ćeš se jutra probuditi i u onom ogledalu u kome si video selfi-bombonicu, videćeš osobu vrednu divljenja i poštovanja, videćeš sebe i bićeš YOUnique. Baš kako i treba da bude.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH

YOUR FAITH

У овом времену копија, храбро је говорити о оригиналности.

Ко је данас јединствен? Уникат? Оргиналан? Посебан? Свој?

Познајем пуно људи који нису моји, али и не припадају никоме осим себи. Да ли су они јединствени по томе што припадају само себи? Да ли примећују

и замерају извесним разликама лику у огледалу у односу на оригинал и грчевито пеглају време на оригиналу да постане огледалу потпуно исто? Равно и празно без оригинала.

Колико данас има оригинала који су скинули сребрну фолију са огледала и добили прозор у свет и спознају да иза прозора, тамо негде у Оргиналном створеном свету постоје други људи? Нажалост и ми, ти, неки други иза прозора људи загледани су у своје оригиналне копије у обрису екрана и множе бројем допадања, пута број отпраћених, подељено кроз филтер, једнако је –самоћа оригинала. Јединствено време копије оригинала. Да ли копије имају слободу оригиналности?

Да ли смо неким алгоритмом усвојили да смо копије оног који нас је створио било биолошки било онтолошки?

Продужавамо низ, след, стабло, крв, начин постојања избегавајући да назовемо правим називом коначан резултат таквог низа. Постојање смрти изненади сваки дан. Копије оригинала могу само бројем прегледа да схвате озбиљност ситуације или неозбиљност огледала.

Откуд смрт када смо у складу са природом, звуцима, медитацијама, смирајем дана, вибрација, света? Откуд она?

Опет неки чудан алгоритам или апликација је избрисала знање да и природа умире и све у њој. Да и звук, и вулкан, и океан, и пчела, све може – само не може да сaма досегне бесмртност, колико год напредовали у знању или чишћењу црева свакодневице.

Колико год колена имали испред и иза себе, сутрашњи они и садашњи ми нисмо бројаница и низ кога свет, Бог или нека сила просто врти у круг. Нико не ра(е)ђа своју копију, већ даје могућност природи да буде оригинална. Сваки човек је оригинал. Није копија чак ни Бога, а камоли оца, мајке, стрица, деде. Себе. Непоновљив је и јединствен.

Копија у страху од времена до

апсурда гура и Оригиналног Бога да буде само природа. Свесно или несвесно, уништава је и у исто време прави покрете, оригиналне акције да спаси природу од себе и Бога.

Негде је нешто пошло по злу?

Пре бих рекла – негде је нешто пошло по плану неког ко би да буде Oргинални Бог, али мора природом својом, јер слободу и љубав је оставио иза огледала и продао тај ходник, зграду, улицу, све што подсећа на место где би могао да сусретне себе кога неко воли. Или још страшније за алгоритам садашњице – себе који неког воли. Или још страшније – себе који много њих воли, или најстрашније – себе који све(т) воли. Треба спасити свет огледала? Копија?

Ако смо сви исти, ко ће бити Бог? Онај коме „Добар дан”, „Како сте”, „Волим те” каже свако други иза одшкринутих врата, макар прозора.

Огледнути се у другоме не значи имитирати га, направити исто лице, косу, одело, школу, стан, улицу и број.

Пишем овај текст на уској тераси зграде у Пули која је по свему иста згради из Краљева, Цеља, Велеса. Измаглица од августовске влаге у ваздуху бистри и оштри моју диоптрију и видим комшилук који поштује туђи штрик за опрано рубље. Фасаде много старије од терасе на коју је ослоњено моје огледало и екран, неке дотеране, углачане, друге опет оронуле, али свака оригинална. И по свему иста као у Краљеву, Цељу, Велесу, а по људима иза прозора другачија.

Мислим о људима који су своје шкуре офарбали у плаво. Мислим о људима који су пре много времена по истој измаглaици ређали цигле да би моја тераса понела моје августовско вече. Мислим о људима који су цртали по фасадама вапећи да буду оригинални, тј. да их неко види, чује, прочита, упозна, заволи.

Бити у складу са собом мени не значи ништа. У складу са терасом можда нешто значи, бар за вечерашњи поглед. У складу са временом ми не можемо бити. Ми не поседујемо укупно време. Ми не поседујемо ни наше време. Узмите ствар у своје руке. Шта је то што је ствар? Столица? Тераса? Пешкир? Тањир?

Када све то не успе рекосмо: „хајде да направимо нешто што личи на нас” и направисмо машину која ће да мисли. „Биће и већ јесте паметнија од нас“, претимо себи и времену, а и Богу.

PHOTO: UNSPLASH.COM

Јер ми када направимо нешто, то је оригинал?! То је наша истина и моћ? Због тога ове терасе, штрикови, паркови, мора, океани... Да би машина одређивала аутентичност, копије, подударања на основу знања и моћи појединца који већ сада пресуђује без сведока, суда и одбране. Важно је да (на)правимо алгоритам који ће одлучивати шта је и ко је оригиналан. То ћемо назвати новом будућношћу. Нека се јави неко коме је добра и стара будућност, она обећана, а опет слободна од сваке нужности.

Сутра је празник и отићи ћу у Цркву. Ово је град који је има и чува више од хиљаду и по година. Препознаће ме сигурно три моја човека, друге ћу препознати ја. Нећу бити у складу са временом, јер моје време спава или се пуни на струју. Нећу бити ни у складу са собом, јер устајем рано, а то није мој склад, природа. Бићу у нескладу са Богом, јер он је Бог, а ја човек, али усклађујемо се вековима. Време не ради за нас, него за Њега, јер он је стрпљив. Да је до човека, продао би га као и ходник са огледалом.

Мало чешће од Његовог никад, покушам да Га имитирам и још никад од чешћег бивам у складу са собом. Непогрешиво неусклађени човек постаје оригинал када погреши, искочи из тортуре истости и бесконачног понављања радњи у времену. Грешка у времену, а погодак за човека је да буде нечији, а не свој. Највећи Оригинал (Христос) је раздат за нас, поделио време и прекинуо низ знања сваког за себе и сваког по себи.

Ништа се не врти у круг, па ни свет. Враћа се у исту тачку, али не у исти дан. Можда је мало за науку, али за човека је велико да је сутра празник кога ниједан алгоритам не може разумом машине израчунати – Успење Пресвете Богородице.

Бог је створио човека – Жена рађа Бога. Грешка а погодак, незнање како ће то бити а слобода, Бог а Човек. Слободан оригинал Човек – Богородица. Оригинал који не рађа своју копију у ком год смеру да посматрамо: Бог – Човек, Човек – Бог.

Успење Пресвете Богородице је велики празник црквене године, која почиње 1. септембра, а завршава се крајем августа. Овај празник – смрт Богородице и дан када се она вазнела на небеса је путоказ оргиналности и могућност нашег спасења.

Православне цркве које користе јулијански календар овај празник славе 28. августа, односно 15. августа по јулијанском календару, када се завршава и пост који траје две недеље и претходи празнику.

Успење Пресвете Богородице се празнује од четвртог века. Празновање је настало одвајањем од ранијег јединственог и јединог саборног празника Богородице, који је празнован дан након Божића – Сабора Пресвете Богородице.

Као самостални празник почео је да се прославља у Јерусалиму током VI века. Сведочанства о празновању празника нам доносе и беседе Светог Андреја Критског и Светог Јована Дамаскина на празник Успења.

По поменутом црквеном календару, Нова година почиње 1. септембра по јулијанском календару (по новом то је 13–14. септембар).

Зато је последњи велики празник у години Успење Пресвете Богородице или Велика Госпојина, како је у народу познат, а први велики празник у црквеној Новој години је Мала Госпојина или Рођење Пресвете Богородице.

Црквени календар је круг који се не враћа на исту тачку, већ на празник и исту химнографију, али увек као нови догађај.

Човек је створен да (п)остане оригинал. Оригиналност носимо у сваком даху и трептају који је за Другог и другачијег од нас. Подсећа ли вас на нечију оригиналност? Божију?

Да, Божију, али не такву да ми постанемо сопствени Богови или наши одрази у огледалу, ни такви Богови који ће господарити по својој моћи.

Ми смо оригинали из слободе немоћи, а жеље да постојимо на начин који нас успиње ка Новом догађају.

PHOTO: ANTON WELT

REFRESH YOUR BODY

REFRESH YOUR BODY, MIND AND SPIRIT

WORDS: OLGA LUNA

PHOTOS: ANTON WELT

Hello, my dear friends!

I’m Olga Luna, a private yoga instructor in Belgrade, Serbia. I was born in Moscow, Russia, 43 years ago. In 2017, I visited Serbia for the first time and fell in love with the people, the country and the culture, so I moved here.

I am certified nationally and internationally as a yoga teacher with many years of experience teaching various yoga styles such as Vinyasa, Hatha, Yin, Power, along with Pranayama (mindful breathing) and meditation techniques.

I founded the Detox Yoga Project for some of the best hotels in the world that promote a healthy lifestyle. This unique project serves as an incredible turning point for people to understand and start listening to their bodies, leading to a longer and more joyful life.

Also recently I started to teach yoga instructors in various hotels around Asia.

I offer private yoga classes for all levels and styles.

My greatest passion in life is helping people through teaching yoga. I’ll ensure that you get the best results from each of my classes.

WHAT IS YOGA?

Yoga is a holistic practice that harmonizes the body, mind and spirit. Through a combination of physical postures, controlled breathing and meditation, it creates a powerful sense of balance and well-being.

The word “yoga” is derived from the Sanskrit root “yuj,” which means to join or unite. Through the practice of yoga, we seek to find harmony within ourselves and with the world around us.

YOGA IS FOR YOU, JUST AS YOU ARE

One of the most common misconceptions about yoga is that you need to be incredibly flexible or already fit to start practicing. This couldn’t be further from the truth. Yoga meets you where you are, and each pose can be modified to suit your comfort level. Whether you’re a beginner or an advanced yogi, the practice is about progress, not perfection.

THE BENEFITS OF YOGA FOR EVERYONE

One of the most beautiful aspects of yoga is its inclusivity. It doesn’t discriminate based on age, body type, or fitness level.

Let’s explore some of the incredible benefits that yoga can bring to your life:

Improved Flexibility: Yoga gently stretches your muscles and improves joint mobility. Over time, you’ll notice increased flexibility, making everyday movements easier and more comfortable.

Enhanced Strength: Yoga builds strength, not just in the muscles but also in the core and stabilizer muscles, supporting overall body strength and balance.

Stress Relief: In today’s fast-paced world, stress is a common companion. Yoga provides a sanctuary of tranquility helping you find peace amid the chaos. Breath-focused practices and relaxation techniques are powerful stress busters.

Better Posture: Yoga emphasizes awareness of your body and encourages proper alignment. This awareness translates into improved posture, reducing the strain on your spine and promoting overall well-being.

Mindfulness and Inner Peace: Yoga isn’t just about physical exercise; it’s a journey inward. Through meditation and mindfulness, you’ll discover a deeper connection with your inner self, leading to a more peaceful and centered life.

Pain Management: Many individuals find relief from chronic pain through yoga. Gentle stretches, targeted poses, and mindful movement can alleviate discomfort and improve your quality of life.

Boosted Energy: Regular yoga practice revitalizes your body and mind. You’ll experience increased energy levels, allowing you to tackle daily challenges with enthusiasm.

OVERCOMING COMMON CONCERNS

Let’s address some common concerns that might be holding you back from trying yoga:

I’m Not Flexible: Perfect! Yoga is a journey to improved flexibility. You don’t need to be flexible to start. With consistent practice, you’ll notice gradual improvements. I Don’t Have Time: Even a few minutes of yoga each day can make a significant difference. Find moments throughout your day to stretch and breathe. It’s a gift you give yourself.

I’m Not in Great Shape: Yoga is a gentle and non-judgmental practice. It’s

perfect for improving your fitness at your own pace, without the pressure of comparison.

YOGA IS A JOURNEY

Remember, yoga is a lifelong journey, not a destination. It’s about the process, the exploration and the growth you experience along the way. Embrace the practice with an open heart and an open mind, and you’ll find that it has the power to transform your life in wonderful ways.

PRIVATE AND IMPACTFUL

My private exclusive one-on-one yoga classes nestled in the picturesque oasis of Belgrade - Dedinje, where nature’s tranquility envelops us. No group distractions here – my focus is solely on you. With years of practice I understood how complete dedication improves the results tremendously.

My classes are tailored to your specific needs and preferences, suitable for first-timers to advanced practitioners. I carefully adjust and fine-tune every practice to my every student to achieve the most valuable results every time.

So, whether you’re looking for physical health, mental clarity, or simply a way to connect with yourself, yoga is here, waiting to welcome you. It’s a gift you give yourself—a path to radiant health, balance, and a more harmonious life. Start today and witness the beauty of yoga unfold within you.

Namaste!

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR MIND

Be YOU

WORDS: MARIA BRAMASOL

Have you ever looked in your eyes so deep that you can see your soul?

Have you ever dived inside and observed the vastness of that beautiful ocean? Did you hear that magical nocturne?

Tell me, please, who do you see in front of a mirror? Your true self or someone desperately hidden under one, or even several masks?

Don’t worry, we all have them. Masks are there to protect us. But the problem occurs when they become our reality. Sometimes, and maybe too often, they glue so tight to our face and unite with our skin, put a veil on our lashes, and very strange lipstick on our lips. You must admit – that lipstick speaks on its own sometimes. It gives wings to some words that become birds who are leaving the nest of our tongues without waiting for a permission…

You know, old Greeks were using masks to serve a metaphor about learning a life lessons in several ways. Did you know that one of the reasons to wear masks was a reminder of the importance of expressing our emotions honestly and openly, rather than hiding behind a façade? After a performance is done – the masks are off.

several theatre pieces daily. I am speaking about real, necessarily roles that we are living through. We are all someone’s sisters, brothers, mothers, fathers, friends, students, masters… We all have some titles, labels, descriptions… We are all glued to expectations and wishes, traumas and achievements, strives and craves…

Learning to adapt to these roles while being true to our core values can lead to personal growth and a better understanding of our capabilities. Learning to look beyond these masks can help us connect with ourselves, and others on a deeper level, finding common ground and understanding in our diverse world.

But, not rarely we forget to take off masks and pick up the fruits of the play, to use it to meet ourselves better. What is it beneath? Who are you? Do you know, or have you wondered? Are you even aware of the strengths that are sleeping under?

While peeking beyond, you might wonder – not what but whose role you are playing. Are you just an actor or a playwright as well? Are you acting in your own or others’ theatre pieces?

In the modern era, seems we are playing

PHOTO: UNSPLASH.COM

Very often we recognize that it’s not our piece, and it’s not our mask. Yet, very often we continue walking on strangers’ stage flats, playing a piece that is not ours. Not long after, our face is burning under expected mimicry. Our feet hurts and the pain grows with every bone until it reaches our hears. Mask unite with skin. Lips recite scripts that were not written by our souls. Sorrow we feel is an alarm – we are living the opposite of our truths.

own theatre, to write our own pieces, to learn form own masks, to embrace changes and differences of every role that our soul wished to play. We are a part of a dance of each special stage, where we learn how to accept every imperfection of our steps that actually built our particular moves. Can you imagine how huge is the beauty of diversities growing on this planet? Can you see its potential in the infinity of creativity?

If we do not realize that, we will start with comparisons. We will be preoccupated with who has better mask, costume, or writing, why we do not have their roles or why we do not hear any applause. We will try desperately to copy and reach someone else’s dreams. We will lose ourselves and spend the piece in searching something that we cannot see right in front of us. We will want what we think we want, and we will crave what is expected of us to crave, on that stage flats that are not our own. We will try to fit into someone else’s scenario, banning our own nature.

Stand in front of that mirror until you sink into own being, taking off masks one after another. What do you want? What do you truly want? See it. Raise it. Cleanse it. Live it.

Isn’t that the moment when we start being always either ‘’not enough’’ or ‘’too much’’? Our mind focuses on all our imperfections and flaws, dissatisfaction is overflowing, compromises are dragging us away from real life nectars, and we are starting to see ourselves through the eyes of people that never saw us.

In the burden of masks, roles, expectations, we find ourselves standing in front of a mirror, tangledly looking in all the names and titles we built: ‘’Mirror, mirror on the wall, who is truest of them all?’’

Allow yourself to awake the connection between your mind and your heart, and start living your own truth. Breathe in, again, the stardust and be brave to do what makes you happy. Be brave to dream and to believe in every step that leads towards your blue star. Do not fear of freedom and strength to flash like a comet and build your own miracle! Armor yourself with love and the magic that is given to you, to all of us, in that very moment when we landed here. Be brave to play your own true role, listening just one single prompter – your heart.

And do not think whether it’s perfect or not. It is exactly how it needs to be!

Someone once wondered would the tower of Pisa be such beautiful attraction if it wasn’t crooked. Dive deep into your being and think about it.

Now, look deeper.

We didn’t land here, to play what someone else told us to. We came to this planet with stardust in our hearts and the whole universe in our minds. We came here with souls wider than oceans, wilder than waves, free like winds and rich as night skies!

We came here to create, not to fit. We came here to spread the vibes in our own uniqueness and be that super spice that will add a special sweet flavour to life. We came to make our

At this life stage we all came with certain lifelong roles and lessons, but there is one task to which we must all remain consistent – living our own truths. Remember, it will be what you will be. Chose then to shine own light and be that miracle which is trying to glow from inside! Chose to be YOUnique.

PHOTO: MARIJA JEVTIĆ

MUSE REBORN

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE MARIJE JEVTIĆ

Marija Jevtić, osnivač „Muse Reborn“ kalendara art fotografije.

Od malena sam imala podršku da se igram i izražavam sebe. Oduvek sam se bavila “finim” stvarima, od crtanja, slikanja, fotografije, videa, plesa, profesionalno ili amaterski. Dekorisala, dizajnirala, stvarala i sve to volela da prezentujem i podelim sa drugima. Završila sam najpre školu za dizajn, a potom i diplomirala grafički dizajn. Tokom studija, imala sam svoju firmu za digitalni marketing i vodila društvene mreže nekim od najuspešnijih restorana u Beogradu poput Fride, Sakure, Lovca. Nakon studija, radila sam u dve manje domaće agencije i nikad me nije privlačio rad u velikoj korporaciji jer sam uvek imala previše svojih hobija. Neki od tih hobija pretvorili su se u posao, ali svaki je ostao zadovoljsvo. Umetničkim poziranjem i modelingom sam počela da se bavim rano i bina mi nikad nije predstavljala problem. U životu se ponosim time što sam ostala dosledna sebi i uvek radila isključivo poslove koji me ispunjavaju toliko da ja u stvari ne umem da “ne radim ništa”, jer sve što volim radim stalno i uvek ima nešto novo da se radi.

Pre samo par godina u javnosti si bila poznata kao pin-up devojka, retro, vintage. Kako i kada si shvatila da je tvoja životna misija nešto sasvim drugo?

Ja i dalje jesam to. Vintage kultura je deo mene i ono što sad gradim je samo nastavak, drugo poglavlje. Kada živiš autentično, takve prilike i dobijaš u životu. Kroz razvijanje moje pin-up persone Miss Ladybug su mi se otvarala razna vrata u vidu kolaboracija, a najznačajnije su saradnja sa slikarskom kolonijom Pigmalion gde sam kroz rad sa slikarima počela da

doživljavam sebe na novi način, iz komercijalne umetnosti uplivala sam u tradicionalnu, a onda sam pre tri godine dobila poziv da budem ambasador za jedan festival na Adi Bojani koji se zove Ada Divine Awakening i koji je zaista kompletno probudio muzu u meni. Fizički, emotivo i spiritualno me je uzdigao i dao vetar u leđa i alat kako da uobličim sve što ja jesam i sve što osećam da treba da postanem.

Kako si došla na ideju da stvoriš brend „Muse Reborn“, gde u prvi plan stavljaš umetnost i erotiku? Koje su poveznice erotike sa slikarstvom, fotografijom i ostalim granama umetnosti kroz istoriju?

Kroz bilo koji umetnički medijum, erotika je deo naše istorije umetnosti. U bilo kom vremenu, od pećinskih crteža do danas, ljudi su kroz nago ili obučeno telo slikali i predstavljali lepotu te energije. Erotska energija nije seks, erotika je energija početka, energija misli, igre i zavođenja. A umetnici su ti koji su dovoljno hrabri da je prikažu jer je ona inspirativna za svakog čoveka. Ta energija nas je stvorila, samim tim - mora biti deo nas.

Pin-up je takođe vrlo erotski koncept. Hajdemo reći, nevino erotski u poređenju sa tim šta ljudi danas smatraju erotikom. Poziranje slikarima ili fotografima, burlesk nastupi, to su sve vrlo kreativne igre u kojima stilizuješ sebe i daješ sebi uloge svakim nastupom, a ja sam to živela svaki dan. Inspirisala sam sebe svakog dana tim uređivanjem, ali i gledajući umetnička dela čiji sam deo. Radeći to nikada nisam bila samo model, već aktivni kreator sa umetnikom onoga što će biti finalni proizvod. Postala sam muza za sebe i za umetnika. Da nema moje energije koja inspiriše umetnika, ne bi bilo ni

tog dela. Tu je već polako počeo da se budi taj termin Muza. Počela sam sve više da zračim tom energijom, pa su ljudi koji su pratili moj rad ili me videli, negde to instinktivno osetili i počeli da me nazivaju tako.

Sa druge strane, rezonujem sa platformama kao što su Only Fans, a samim tim, falila mi je platforma gde mogu da podelim svoj rad. Društvene meže nisu dovoljno adekvatan kanal za takvu umetnost zbog cenzure, a i pažnja ljudi traje kratko. Zato sam došla na ideju da je vreme da pokrenem nešto o čemu sam oduvek sanjala - svoju galeriju. Bezbedno mesto puno ljubavi za umetnost i emocije čoveka kroz ekspresiju telom.

Kroz svoje iskustvo i znanje, odlučila si da edukuješ žene da vole sebe na sasvim prirodan način - da prihvati svoju erotsku stranu i bude samouverena i snažna u svom erotskom izražaju.

Gledajući i slušajući žene oko sebe, shvatila sam da su i one Muze, samo su mnoge to potisnule zbog seksualizacije današnjeg vremena. Retke su one koje imaju hrabrosti da snažno stoje i kažu: “Pa ja ne radim ništa loše, ja samo uživam u sebi i volim se.” Drugarice koje sam vodila kroz fotografisanja za Pigmalion koloniju doživele su preobražaj kao da su išle na terapiju. Jednom kada nisam mogla da dođem na snimanje, neko je prokomentarisao: “Nije to to, Marija mora da bude tu” i znala sam šta su mislili. Uživam da im svedočim, da ih savetujem, da ih nežno vodim kroz to iskustvo i dajem preko potrebnu podršku, podelim sa njima neke cake koje sam skupila kroz 10 godina poziranja, nasmejem ih i opustim, ali ono najbitnije - da ih vidim, da ih zaista vidim i da se one osete viđeno i prihvaćeno. Videle su sebe drugim očima, osetile su prelepu energiju koja je u njima kada im se kreira bezbedan prostor da budu erotične i uživaju u tome što jesu. Počele su više da vole i cene sebe. Kao neko ko je svedočio svom a i njihovom preobražaju, znala sam da tu ima nešto više.

Šta „Ponovno rađanje Muze“ idejno ima za cilj?

Ima za cilj da ljudima predstavi finu tanku liniju po kojoj umetnost oduvek koegzistira sa erotikom. Da podstakne ljude da otkriju u sebi inspiraciju i konektuju se sa božanskim i kreatorskim u njima, da time budu inspirisani svakog dana. Da stvori prostor i novu perspektivu stvaranja iz ove energije. To je takođe novi segment mog života, moje buđenje, moj rast kroz svesnost da je ovo životni poziv promene.

Cilj je da ljudi prestanu da se plaše, da ne osuđuju druge i da zaista pokušaju širom otvorenog srca da prihvate promenu koja nosi sa sobom smisao i težinu svih naših predaka koji su stvarali. Ali i ultimativno pomogne svim umetnicima u ovaj sferi da promovišu svoj rad.

Šta se podrazumeva pod zdravom erotikom?

Zdrava erotika je moja igra reči, jer se osećam mentalno jače i nikad zdravije otkad sam se prepustila stvaranju kroz nju. Ona nam daje zdraviji odnos prema sebi. Samim tim i zdraviji odnos prema drugima. Ako nas nešto neguje, čini da se osećamo bolje, utiče na nas mentalni sklop tako da smo otvoreniji i ispunjeni - nije li to dobro za nas, a dobre stvari su zdrave. Erotika je zdrava za naš duh.

U čemu je razlika između „Muse Reborn“ i Pireli kalendara?

Pireli je definitivno pokret koji je ikonički uticao na trendove što se tiče umetničke fotografije. Svojim pitanjem si me zaintrigirala da uđem na njihov sajt koji nisam dugo pogledala i gle čuda - njihov projekat se zove Pisma Muze, baš kao što sam i ja nazvala svoj prvi mejl tebi. Želim da napomenem kako se u životu često dešava da ljudi naprave nešto slično potpuno nesvesni onog drugog jer na nivou neke kolektivne svesti postoji ista potreba.

Međutim, naravno da se razlikujemo, ja ovim želim da se približim ljudima na terapeutski način otkrivanja muze u nama i stvaranja prostora za izlaganje i promociju drugih umetnika koji ne mogu tako lako da nađu kanal gde bi se njihov rad našao. To je trend koji želim da postavim, moja ideja nije da pomeram granice umetnosti i budem fashion trendsetter. Moja želja je da pomeram granice u nama i za nas. Pogotovo ovde na Balkanu.

Na sajtu www.muserebornart.com može se poručiti kalendar za 2024. godinu. Tvoj poslovni partner je Pigmalion art, tj. Gorazd Čuk. Kakva je saradnja sa Gorazdom?

Već sam pomenula koliko je njegova kolonija bitna za buđenje mog punog potencijala. Ja sam njegovoj koloniji bila prva Muza, a on je jedan od prvih ljudi koji me je zaista video kao takvu. Ta priča i konekcija će zauvek ostati posebna i meni je jako drago da je i ovog puta on prepoznao i podržao moju ideju.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR DREAMS

TRKA ZA AUTENTIČNIM SNOM

PIŠE: ALEKSANDRA ILIĆ BJELICA, SLIKARKA

Gde je moja autentičnost usred vrtloga brzog tempa života?

„Nisam te video 13 godina. Izgledaš isto. Kažu da čovek ne stigne da ostari kada prolazi kroz oluju promena unutar sebe. Da li je to stvarno tako?”

O, da! Bogatstvo velikih životnih izazova zaista jeste dar. Transformacije moje ličnosti su rezultat obilja iskustava koja su mi, povrh svega, pomogle da razumem da su nas pogrešno učili šta znači ODGOVORNOST.

Svaki čovek, kao i svaka Božja kreacija, sam po sebi je savršen i ne treba silom menjati ništa. Umesto toga, što više upoznajemo svoje telo i dušu, tako se više prepuštamo da nas jasno kao mapa vodi kroz život. Dugogodišnja praksa koja je donela divne rezultate ne samo meni nego i drugim divnim ljudima, pomogla mi je da odaberem budući poziv. Moja želja je da se povežem sa još ljudi spremnih da se posvete onome što zaista jeste naša prava odgovornost – oslobađanju do spoznaje naše jedinstvene lepote s kojom smo rođeni i prepoznavanju novih načina kako da je otvoreno delimo.

Sada ću vam pričati o trenutku koji je pokrenuo promenu, a koji bi mogao da bude koristan i vama. Uprkos uspešnoj karijeri i vrućem životu u Njujorku, ispostavilo se da sam razočarala samu sebe, a toga nisam ni bila svesna. Prihvatanje istine nije nimalo lak zadatak.

Kada bi trebalo da konkurišem za novi posao, pisanje biografije bi se svodilo na brisanje stotine stavki. Shvatila sam da je moje svestrano interesovanje i raznoliko iskustvo, koje u poslovnom svetu često smatraju manom, zapravo moje bogatstvo. Dok sam živela i radila na tri kontinenta gotovo 20 godina, studirala sam i “upošljavala” ljudsku prirodu kroz organizaciju, neuronauku, psihologiju, ali i istoriju umetnosti i umeće liderstva. Stvorila sam široko polje razumevanja života putem prihvatanja različitosti.

Njujork, kao i Beograd sad, predstavlja urbanu džunglu prepunu talentovanih pojedinaca iz celog sveta i svi oni trče za uspehom dok istovremeno žele izraziti svoju autentičnost.

Beskrajni razgovori sa briljantnim ljudima sa kojima me je put spojio, a koji „odgovorno” obavljaju svoje obaveze kako bi osigurali svoj opstanak, vode nas do iste “koske”:

A ti, kako si?

“Bole me leđa, ubiše me. Stomak mi se nešto naduo, ne znam šta mu je danas!”

Znači, okrećeš novi list, rešen si?

“Ma kad da stignem kad stalno nešto iskrsne?! Nemam pojma kako da se izvučem!”

Da li smo toliko uporni da ne dozvoljavamo ničemu da nas pomakne iz ustaljenog toka? Učili su nas da ćemo ponavljanjem postati profesionalni i da je nepogrešivost znak snažnog karaktera. Mi smo te lekcije prihvatili, utisnuli ih u svoje navike i sad živimo po njima. Stazu smo utabali do tančina, dobro je poznajemo i čvrsto stojimo na njoj. Pazimo da svaki korak bude pravilan, onakav kakvog od nas očekuju ili kako bi nas društvo proglasilo uspešnima, zar ne? Svesno ili ne, dopuštamo drugima da nas usmeravaju dalje svojim ocenama i nagradama. Utopljeni u svakodnevnim obavezama, zahtevamo sve više od sebe i od drugih.

Otvara mi se pitanje: Kako da uspeš u trci za osvajanjem autentičnog sna ako pratiš ustaljena pravila i hodaš sigurno ugaženim putevima proseka?

Da se vratimo par (desetina) godina unazad...

“Možeš li malo brže? Zašto se vučeš? Požuri!” Podsetite se kako ste se osećali kada su vas gurali da ubrzate? Danas, mi guramo svoju decu. Nervi pucaju kad su naša deca spora, a mi kasnimo.

“Nisi više dete. Odgovorna si. Pospremi i uradi domaći, pa nakon toga možeš na miru da se igraš.” Počelo je tom rečenicom i jednom zalepljena naracija ostaje danas kao eho, a mi toga nismo ni svesni. Da li i vi same sebi često govorite: “Hajde brzo da završim ovo što moram da uradim kako bih kasnije mogla mirno da uradim ovo što mi treba. Dobro, to je gotovo. Sada samo još ovo, brzo. I ovo...”

Znate li šta je tu tako tužno? To što nam postaje NORMALNO u životu da ŽURIMO.

Međutim, prihvatanje istine nije lako, znam. Povredimo se na površini kože, pa zarastanje malene posekotine boli. I traje dugo. Koliko tek boli kada je potrebno iseći i presložiti misli ili karakter? Transformacija BOLI. Ali kada se najzad probudimo, rezultati su božanski.

Najzad, OLAKŠANJE. Osećate se sigurno kad sve držite pod kontrolom. Imate jasnu sliku, strategiju, planove, podršku, rezultate... Dugogodišnja priprema za uspeh. Sada smo spremni da pružite svoj maksimum... Ali!

Da li smo zaista uspešni ili smo dobili još “pet bambija” za uspešno obavljene zadatke?

PHOTO: UNSPLASH.COM

Zamislite sebe u ovoj situaciji - nešto neočekivano iskoči i vi izgubite kontrolu! Kako se osećate kada stvari ne idu prema vašem planu? Osećate li se kao da niste uspeli? Da li ste ljuti? Uznemireni? Da li eksplodirate? lli ste i dalje fini, a unutra kulja?!

Prošla sam kroz sve to. Tek kada me je zdravlje ošamarilo, probudila sam se! Kako da započnem novi list?! Šta sam volela da radim kao dete? Krenula sam malim koracima, slikajući, dopuštajući vodi i bojama da slobodno teku i stvaraju svoje oblike na papiru i na platnu.

Do tog trenutka, sve što sam radila moralo je biti ne samo dobro, već i neviđeno. I trebalo je da se završi brzo jer me čekalo sto drugih stvari. Ali sad, postigla sam nemoguće za jednog perfekcionistu - isključila sam misli sa autopilota. Znate li šta to znači? Nema više očekivanja, upoređivanja, ispravnog, pogrešnog, hajde još ovo i tako do beskraja. Ma, nije me više briga za krajnji rezultat, već samo pustim osećaju da me vodi.

Dok su platna postajala sve veća, sve više sam dopuštala sebi još prostora za oslobađanje pokreta do slikanja plesom po celoj prostoriji, često i zatvorenih očiju. Što je najvažnije, postigla sam ogroman napredak prepuštanjem spontanom toku. Intuicija se probudila i vraća me korenima.

Što više vežbam sa bojama, to se više ista praksa preslikava i na ostale oblasti života - bez pritiska na rezultate i sa punim prisustvom. Takođe, uspela sam da treniram svoj um da slobodno razmišlja i u trenucima haosa oko mene. I što je najvažnije, postižem više nego ikad pre, čak i više nego kad sam bila superbrza mašina.

Kako mi se vežbom oslobađaju pokreti, tako se oslobađa naracija koja postaje vanvremenska. Otkrivanje dubina unutar mene i preslaganje kompletne slike Sveta me je bolelo beskrajno. Ali ne samo da slobađa dušu, već se kroz ovu praksu VRAĆAM SEBI. Povezala sam oblasti koje su me oduvek zanimale u jednu priču, okružila se prijateljima i mentorima, uspostavila partnerstva i vremenom uživamo u benefitima. Konačno sa sigurnošću mogu da kažem da sam uspela.

Sada moje iskustvo priča potpuno komforno toliko da delim svoj put sa vama. Izgradila sam čvrstu osnovu za novo mesto sa kojeg dalje širim ovaj kreativni virus u otvoreno polje motivacije i hrabrosti za druge da isto urade na svoj način. Kad se jednom oslobodite da se prepustite spontanom toku, biće vam lakše da primenite taj isti princip na sve sfere života.

Posebno volim da delim sa onima koji kažu - “Nemam talenta za umetnost!” Jer ova praksa nije slikanje, već je putovanje u prostor koji je potpuno vaš, koji diše sa vama. Gde se osećate opušteni i prisutni, čak i kada nemate svoj siguran prostor, vreme za sebe, slobodne dane za putovanja ili bilo šta što obično radite kad vam je potreban odmor, sveže ideje ili donošenje važnih životnih odluka.

Prostor u kom ste oslobođeni očekivanja, pretpostavki, predrasuda i ocena, gde se odmarate od buke i jurnjave, monotonije, u kome možete mirno osetiti sebe bez prekidanja. To je prostor čistog puštanja, otpuštanja i prepuštanja praksi koja vas oslobađa da budete svoji.

Autentičnost jeste dar koji svako od nas nosi, ali ostvari je samo onaj ko se usudi.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR HABIT

BUDI ONO ŠTO JESI

PIŠE: TAMARA MANJEROVIĆ ŽIVKOVIĆ

Možda se često pitamo kako Be YOUnique i to nas može dovesti u nezgodan položaj da se uspoređujemo sa drugim ljudima. I ja se to često pitam i pogledam unazad što sam to napravila za sebe da se tako osjećam. I kada pogledam unatrag - završila sam fakultet, pa šta? Završilo ga je i tisuće drugih ljudi, ali meni je taj osjećaj doneo jednu posebnu točku na moje školovanje. I vrlo brzo shvatiš da to nije kraj i da se cijeli život treba obrazovati. Kada se ostvarimo kao osobe, partner, roditelj, kroz karijeru, shvatimo da nam treba daljni rast na duhovnoj razini. Netko će pribjeći vjeri, netko će se tražiti u motivacijskim govorima. Danas je bar to lako pronaći i poslušati, a potom vidiš što u tebi budi emociju da se osjećaš bolje, da budeš sebi bolji, pa tek onda drugima.

Uvijek sam se pitala kako možeš drugima biti bolji ako nisi prvo sebi. Kako možemo drugima pomoći ako prvo ne znamo sebi?

Kako je lijepo kada osjetimo da rastemo dok smo nešto poslušali ili pročitali knjigu ili, još bolje, otišli na predavanje i uživo doživjeli tu emociju i povezanost. Od milion zašto i kako, najčešće dođem do odgovora kako je najjednostavnije prepustiti se osjećaju koji nas vodi taj dan, taj momenat.

Osamiti se negdje i naći taj kutak gdje mogu uhvatiti malo vremena za sebe. Sjetim se često da sam kao dijete voljela samoću. Voljela sam sjesti negdje gdje me nitko ne bi ometao i zagledala bih se u oblake. Uživala sam gledati one male pufaste oblačiće koji su izgledali kao šlag ili mekani pamuk u koji bih najradije utonula. A onda sam uvijek utonula u svoje misli dok sam ih gledala i vizualizirala događaje. Zamišljala se kako plešem, kako uživam u tome, kako mi je lice nasmijano, ozareno, dok osjetim kako sa lakoćom moje noge klize. Zamišljala sam da ću naći nekog tko će me bezuvjetno voljeti kao i ja njega. I more drugih misli mi je naviralo. I potom odrastemo i više ne maštamo. Zašto? Gdje se izgubimo u tim godinama? Sada vidim da mogu maštati uvijek i zauvijek, mogu vizualizirati svoj život, događaje i to je ono što me čini jedinstvenom. I dan-danas to činim i osjećam se divno. Baš ono - jedinstveno. Svatko od nas na svoj način može maštati, biti pozitivan. Šta nas košta biti ono što jesmo i ono što iz dubine duše osjetimo? Ništa, osim izvući iz sebe sve to što jesmo i prosuti po okolini malo zlatne prašine. Ne trebamo se truditi biti jedinstveni jer mi to

i jesmo. Svatko od nas. Samo otpustiti otpore i prepustiti se svojoj intuiciji, osjećaju i to će nas uvijek odvesti tamo gdje treba. Nikada nisam pitala svoje prijatelje po čemu sam jedinstvena. Znala sam da jesam po njihovom ponašanju prema meni, po želji za mojim društvom, osjećala sam se uvijek posebno dok se smijemo, pričamo, tugujemo zajedno. Da, to je to. Osjećaj je to nešto što nam određuje smjernice.

Zašto se onda ne smijemo kada želimo ili je bitnije što će drugi reći? Ili sve drugo što želimo raditi i činiti. Zar nam nije bitniji onaj osjećaj iznutra kada zaigra srce i duša? Taj osjećaj je najbitnija stvar koja nas čini jedinstvenim.

Najviše volim kada budem ono što jesam. Da se smijem kada mi je nešto smiješno, možda drugima i nije, ali meni je i ne želim se susprezati od toga. Volim svoju osamu gdje mogu svoje misli prepustiti da me vode negdje, u neki drugi svijet. Ponekad i tamo vidim stvari koje mi služe. Otvore mi se neke druge mogućnosti, kao recimo da nađem riješenje za nešto, dođu mi mnoge ideje. Uočim pojedine stvari oko sebe koje možda godinama nisam primjetila. Pored kojih sam prošla milion puta i onda u jednom trenutku sve oko sebe vidim drugim očima. Volim otići trčati, vježbati, čitati knjige, slušati razne podkaste, družiti se sa prijateljima, sa obitelji, otputovati negdje. Zapravo ne negdje, ja točno znam svaki put gdje želim ići, što želim vidjeti. Divim se svakom gradu, selu, izlasku i zalasku Sunca, divnim prostranstvima na kojima vidim nepregledna polja cvijeća, žita, suncokreta koji se tako divno smije, neko drvo koje priča neku svoju priču jer se previše sagnulo ili otišlo u visinu. Raširilo svoju krošnju za ptice koje možda rađaju novu ljubav na tim granama. Vidjeti proplanak po kojem trče životinje. IIi svaku planinu koju trebamo gledati sa puno poštovanja jer su jako moćne. Zato i mi trebamo dati prostora našem umu i odati mu poštovanje jer će nam otvoriti bezbroj mogućnosti i odvesti nas u neki svijet gdje ćemo spoznati svoje vrijednosti i shvatiti zašto smo jedinstveni.

Evo, ja sam upravo radi toga jedinstvena!

Zar nije divno istraživati sebe?

Mi sebi možemo uvijek biti neiscrpan izvor pronalaska sebe i onoga što jesmo.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR HEALTH

ŽIVOT UZ DIJABETES

PIŠE: JOVANA ŽIVIĆ

Dijabetes sam dobila kao dete, bila sam vrlo uplašena pri prvom suočavanju sa ovim izazovom. Jedan period osnovne škole sam provela više u bolnici nego kod kuće ili u školi. Za malu devojčicu je to bio veliki šok, bila sam toliko ista kao i moje vršnjakinje, ali i toliko različita.

Adolescencija je za moju vrstu problema bila takođe težak period. Kada vaši hormoni „bujaju”, teško je uspostaviti balans, naći pravu meru za život.

Kroz glavu mi je prošlo mnogo misli. Najupečatljivija je da doživljavam najgoru noćnu moru, a danas kao odrasla, zahvalna sam na tom iskustvu. Puno sam učila svih pređašnjih godina. I danas svakog dana, trudim se da budem bolja nego juče. Zahvalna sam svima. Najviše roditeljima i lekarima koji nisu odustali od mene i koji su bili moja najjača podrška.

Kao tinejdžerka, insulinsku pumpu sam doživljavala kao nešto što bi mi remetilo život i izdvajalo me od vršnjaka. Danas sa njom živim i volela bih da apelujem na svakog ko se suočava sa ovim da svoje zdravlje i sve ono što ih drži jake i stabilne ne doživljaju kao „nesreću”. Medicina je napredovala, za sve nas je to veliki plus.

Od misli da je insulinska pumpa neka vrsta „obeležja” do toga da je to lek. Proces razmišljanja je bio dug, ali on je ujedno bio i sazrevanje.

Pamtim mamine reči ohrabrenja da nije bitno šta nosimo na sebi, već u sebi. U toj misli leži sva lepota života.

Kada vratim vreme boravka u bolnici, sećam se sebe kao vrlo buntovne, odbijala sam terapiju. Prelomni trenutak su bile reči mog oca: „Svako je lep kada je mlad, ali ti meni trebaš živa. Ko te voli, voleće te baš takvu kakva jesi.”

Mnogo su mi značile očeve reči. Tek kasnije sam ih bila svesna i tek kasnije sam ih prihvatila kao svoje i tačne. Nešto se u meni prelomilo i od tada do današnjeg dana nisam pomislila da je dijabetes barijera.

Ono što je trebalo dalje je da naučim kako da živim sa dijabetesom, tj. kako moje telo funkcioniše. Kod dijabetesa tip 1 telo ne proizvodi insulin, vi morate biti, odnosno oponašati sopstveni pankreas. Morate naučiti kako vaše telo funkcioniše, kada vam je i koliko potrebno insulina, kako je kada ste bolesni, zaljubljeni, kada ne spavate dovoljno ili ste prosto samo u PMS-u.

To je donekle i jedan od razloga zašto sam nastavila da se edukujem u tom smeru, upisala sam Visoku medicinsku školu, smer nutricionista - dijetetičar, a pored toga nastavila sam i obrazovanje u smeru fitnesa i treninga.

Ja sam neko ko je prilično živog duha, volim život, adrenalin, sport, ljude, prirodu, to me pokreće.

Od malih nogu sam bila zaljubljenik u sport, morala sam mnogo grešaka da napravim i mnogo loših glikemija da preživim kako bih naučila. Ali sam naučila i još uvek učim, jer naše telo je složena celina koje, verujem, radi za nas ukoliko mu mi pomognemo.

Htela sam dosta puta da odustanem od sporta i treninga, ali mi nešto nije dalo mira.

Shvatila sam da moram da naučim da pomognem sama sebi i da mi niko ne može pomoći bolje nego što bih to ja uradila.

Znate, kada imate dijabetes, vi sa njim provodite 24 časa 365 dana u godini. On nikada ne spava, ni kada ste bolesni, ni kada ste umorni, ni kada ste zaljubljeni, ni kada ste u PMS-u, nikada. Nekada čak usled promene bioritma iz bilo kog razloga, treba promeniti i pristup dijabetesu, terapiji, ishrani.

Super je imati dobrog lekara, ali kada svi odu, vi ste ti koji držite konce i koji živite svoj život 24 h sa ili bez dijabetesa i jedino ste vi odgovorni za sebe i svoje stanje. Ne možete koristiti dijabetes kao izgovor nego treba uzeti život u svoje ruke.

Sada, kad razmišljam, ne znam da li je to zbog ljubavi ka sportu ili je dijabetes taj koji mi nije dao da odustanem. Verujem da ljudima koji imaju neku „poteškoću“ zapravo to daje veću snagu. U razgovoru sa psihologom na tu temu, govorili smo o teoriji da je to želja za dokazivanjem i pobedom i da - ima istine u tome. Mada, rekla bih da je to više želja za životom, da je to neka iskra koja nas pokreće.

I sada mogu slobodno da kažem da je moja sreća što sam dobila dijabetes jer je to formiralo moj životni put. Dijabetes me je osnažio i formirao kao osobu, naučio me je i uči da zastanem i usporim kada treba.

I da je sa dijabetesom zaista sve moguće, nekada jeste teže, ali je zaista moguće. Sve što sam poželela, ja sam i ostvarila.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR FUTURE

VODIČ DO UNUTRAŠNJEG MIRA

PIŠE: TATJANA SANDIĆ

Nisam bila svesna da se na neki način izdvajam od ostalih dok me moj mlađi sin nije pre nekoliko godina upitao: „Kako je biti drugačiji? Kako je biti poseban? Imati dar kakav ti imaš, majko?” Taj trenutak me zaista iznenadio i pitala sam ga da li me on zaista tako vidi. Odgovorio je potvrdno, dodajući da i drugi ljudi imaju isto mišljenje. Bila sam zatečena jer nisam bila svesna da me drugi doživljavaju na taj način.

Njegove reči su me duboko dotakle i natjerale da razmislim. Počela sam razmišljati o svojim sposobnostima i onome što radim. Shvatila sam da koristim svoje veštine, ali ih nisam percipirala kao dar. Moj fokus je bio na tome kako mogu pomoći drugima onim što imam u sebi. Sve što sam želela je da ljudi koji mi se obrate za savet ili razgovor odu od mene srećniji nego što su bili kad su došli. Naročito mi je drago kad mi kažu da ih moje reči podstiču da se suoče za životnim izazovima i prevaziđu ih. To mi pruža posebno zadovoljsvo. Sreća koju osećam kad me kontaktiraju i kažu da je sve kako sam rekla ukazuje na to da moja energija ima uticaj na ljude. Čini se da moje reči usmeravaju ljude ka boljoj budućnosti. Ljudi su primetili da kada iznosim teške vesti ili situacije, to činim na način koji ih ne obeshrabruje, već podstiče. Možda je moja uloga da pokažem koliko je unutrašnji mir važan, jer je on ključ za pronalaženje istinskih odgovora. Iako su problemi neizbežni, mir nam daje snagu da se suočimo sa svim izazovima bez straha.

Ovaj posao donosi mnogo lepih trenutaka. Upoznala sam različite ljude, čula njihove priče, svedočila njihovoj sreći i nesreći. Za mene je posebno zadovoljstvo kad me ljudi prepoznaju kao osobu koja ih razume i vodi

ka unutrašnjem miru. Ima nečeg posebnog u tome kad se osetiš koristim i kada znaš da svojim prisustvom možeš uticati na tuđe živote. Primetila sam da ljudi oko mene reaguju drugačije kad im pristupam. Kada me zamole za savet, podršku ili razgovor, moj cilj je uvek da odu srećniji nego što su došli. Želim da znaju da postoje rešenja i da su jači nego što misle.

Ono što me čini posebnom je način na koji uspevam da komuniciram čak i najteže stvari. Ne znam kako to radim, ali ljudi često kažu da mi je pristup utešan i podržavajuć. Čini mi se da čak i kada pričam o problemima, uspevam da ublažim težinu situacije i ostavim prostor za nadu.

Možda sam posebna zbog svoje sposobnosti da razumem ljude i da osetim kroz šta prolaze. Uvek sam težila da budem ohrabrujući glas, da ih podsetim da je unutrašnji mir ključan, čak i kada se suočavaju sa najvećim izazovima. Svesna sam da problemi neće nestati, ali verujem da mir u nama može osnažiti našu sposobnost da se nosimo sa njima.

To što sam uspela da postanem vodič do unutrašnjeg mira za mnoge ljude je ono što me čini posebnom. Nema većeg zadovoljstva nego kad vidim da nečije lice zrači srećom nakon što smo razgovarali. Znam da ne mogu rešiti sve, ali mi je drago što mogu biti neko ko im pomaže da pronađu svoj put i svoju snagu. Oduvek verujem da postoje načini za rešavanje problema i suočavanje sa izazovima, samo treba imati veru u sebe i svoje želje.

Nadam se da mogu nastaviti da budem podrška drugima jer je to moj način da doprinesem svetu oko sebe i učinim ga malo svetlijim.

PHOTO: UNSPLASH.COM

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR WORLD

Be YOU!

WORDS: PHILIP CINKUL

Imagine a world where everyone is just happy and as unique as they are – what a disaster for the pharma, health, beauty and many other industries!

The world is designed to make us want to compare against ideals. There is someone more intelligent, talented, skinnier, sexier, better looking with wrinkle-free skin. I just want to be like her or him! What can I do to improve, to become closer to my ideal? I need a new beauty product, a personal trainer, a coach, a better job etc. The list can be endless. However, all of this is normal, we all do it and that is okay.

The question that you have to ask yourself is the extent to which you compare yourself and the measures you are undertaking to change yourself. What I perceive when I observe people around me is that their focus is always on the ideal. For example, they want to become like this beautiful model they have seen in an advertisement. The focus of change seems to be always outside of oneself. But when you ask them “What is your personal why, what is the reason you want to change?”, you will get silence.

Of course. Because it requires inner work. You need to confront yourself with the hard questions like why are you not satisfied with how you are? What makes you think like that? Is it you or is it the people around you?

So what do we get in the end? In the process of comparing ourselves and chasing ideals, we often only lose ourselves!

Always remember: You are you. There is no second human being on earth that smiles, thinks, looks, speaks, loves, cries, etc. like you. You are unique. And you are not on this planet to be like someone other people want you to be. This requires confidence and trust in yourself. Unfortunately, due to our society and how we grow up, we lose this confidence. My wish for you is: Be YOUnique. But most important be happy! That doesn`t mean that I don’t want you to change. Change can be something fantastic. But always reflect and think about your personal why. Think about the reasons that are within you and that are not based on another person’s opinion.

PHOTO: UNSPLASH.COM

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR FILM

SVETSKA PREMIJERA SRPSKE MANJINSKE KOPRODUKCIJE „THE PEASANTS / SELJACI”

NA 48. TORONTO INTERNATIONAL FILM FESTIVALU (TIFF)

„THE PEASANTS / SELJACI“

Dugometražni animirani film „The Peasants / Seljaci“, u koprodukciji Digitalkraft-a iz Srbije, producenata Ivana Pribićevića i Jelene Angelovski, imaće svetsku premijeru u programu Special Presentations 48. Toronto International Film Festivala (TIFF), koji se ove godine održava od 7. do 17. septembra. Na ovom ostvarenju rediteljke Dorote Kobiela Velčmen i reditelja Hjua Velčmena, nominovanih za Oskara, Zlatni globus i BAFTA nagradu za film „S ljubavlju, Vinsent“ o životu Vinsenta Van Goga, radilo je 22 slikara i slikarki iz Srbije uz supervizore Biserku Petrović i Vladimira

Vinkića, zajedno sa VFX timom producentske kuće Digitalkraft. Inostrani koproducenti filma su BreakThru Films iz Poljske i Art Shot iz Litvanije.

Povodom premijere na Toronto International Film Festivalu objavljen je prvi trejler filma: https:// www.youtube.com/watch?v=RfsoP--5_NM

Radnja se temelji na romanu Vladislava Rejmonta, dobitnika Nobelove nagrade. “Seljaci” je tragična priča o seljanki Jagni koja je primorana da se uda za mnogo starijeg, bogatog farmera Borinu, uprkos svojoj ljubavi prema njegovom sinu Anteku. Vremenom, Jagna postaje predmet zavisti i mržnje seljana

i mora da se bori da sačuva svoju nezavisnost. Radnja se odvija na poljskom selu na prelazu iz 19. u 20. vek, a dramatični preokreti priče vezani su za promene godišnjih doba, težak rad na poljima i tradicionalne lokalne praznike. Ovaj jedinstveni mikrosvet seoske zajednice služi kao povod da se ispriča univerzalna i aktuelna priča, o tragičnoj ljubavi i životu u maloj zajednici gde pravila i tradicija određuju uloge svakoga, a izlazak iz očekivanog može da rezultuje ismevanjem i odbacivanjem.

Prethodni film rediteljke Dorote Kobiela Velčmen i reditelja Hjua Velčmena, „S ljubavlju, Vinsent“, zaradio je 42 miliona dolara na blagajnama. “The Peasants / Seljaci” se snima istom slikarskom tehnikom koja je osvojila srca fanova širom sveta.

Toronto International Film Festival postoji od 1976. godine i najznačajniji je filmski festival na severnoameričkom kontinentu, sa godišnjom posetom od preko 400.000 ljudi. Ove godine će, u selekcijiama Gala i Special Presentations, premijerno biti prikazana nova ostvarenja Ričarda Linklejtera, Aleksandra Pejna, Hirokazu Kore-Ede, Itana Houka, i mnogih drugih renomiranih reditelja.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR MEDIA FESTIVAL

POTENCIJALIMA

Rovinj će već 16. godinu zaredom biti domaćin najboljeg Weekenda u godini koji će se održati na već dobro poznatoj lokaciji stare Tvornice duhana od 21. do 24. rujna. Ova konferencija je najinspirativniji i najzanimljiviji događaj u cijeloj regiji i idealan način za okruniti ljetnu sezonu i započeti jesen s mnoštvom novih ideja. Kako je publika već navikla, organizatorski tim Weekenda će i ove godine okupiti najbolje stručnjake iz svijeta medija i komunikacija, kao i poslovnog svijeta. Uz to, publika će se ove godine obogatiti za još jedno iskustvo jer se ove godine prvi put održava – HR.Weekend.

KOJA JE TAJNA USPJEHA WEEKENDA?

Tajna uspjeha Weekenda svih ovih godina

kombinacija je stručnih govornika iz regije i svijeta te nezaboravnih partyja i koncerata. To je potvrdio i Tomo Ricov, idejni začetnik i direktor programa Weekenda: „Ne mislim da se ljudi samo dolaze zabavljati, ali je zabava bitna zato što su ljudi u opuštenoj atmosferi puno otvoreniji i pristupačniji. U neformalnoj, opuštenoj atmosferi, ljudi pričaju o važnim stvarima, svi se osjećaju dobrodošlo te su brojne dobre suradnje sklopljene na Weekendu“, poručuje Ricov.

TKO VAS ČEKA NA WEEKENDU.16?

Ove godine na Weekend kao jedan od ključnih govornika dolazi bivši predsjednik Vijeća sigurnosti UN-a i stručnjak za međunarodne odnose s posebnim fokusom na Aziju Kishore Mahbubani. Njegove analize i razumijevanje te regije pružaju jedinstvene uvide u njezin utjecaj na globalnu politiku, ekonomiju i kulturu, a posjetiteljima Weekenda će ponuditi odgovor na pitanje Je li (se) Zapad izgubio?. Osim njega, stiže i Jan Grarup koji će publici pružiti uvid u svoj koncept fotografije i objasniti zašto je foto novinarstvom važno ispričati i one manje lijepe životne priče.

Rijetko tko se može pohvaliti impresivnom karijerom u svijetu luksuzne mode kao Tanya Golesic, izvršna direktorica brenda Mackage, koja će govoriti o tome kako luksuzni brendovi uspijevaju ostati otporni na razne globalne krize. A ovogodišnji Weekend neće propustiti niti David Silverman, producent kultne animirane serije „The Simpsons“.

FESTIVALSKA POSLASTICA – HR.WEE -

KEND

Svjedoci smo kako su se mnoge industrije promijenile od početka održavanja Festivala, ali najveća promjena zasigurno se vidi u HR industriji. Stoga su organizatori zajedno s timom iz agencije Degordian, osmislili pravu festivalsku poslasticu – HR.Weekend. Kako se brend Weekenda konstantno razvija, raste i prilagođava svoje formate drugim industrijama, najveća novost ovogodišnjeg izdanja jest da će se prvi put održati festival namijenjen svim stručnjacima iz područja ljudskih potencijala, HR menadžerima, poslodavcima, tvrtkama kao i svima onima koji su zainteresirani za napredne strategije i primjenu inovativnih pristupa u upravljanju ljudskim resursima. Glavni cilj HR.Weekenda je predstaviti najnovije trendove kroz primjere najutjecajnijih lidera današnjice i razmjenu iskustva kako pronaći najbolje zaposlenike.

NOVE GENERACIJE I NOVI POSLOVNI MODELI

HR.Weekend će okupiti neke od najprestižnijih imena u HR industriji. Tako u posjet Rovinju doalzi dr. Nikolaos Dimitriadis, neuroznanstvenik koji je radio s gotovo svim svjetskim kompanijama (IKEA, IBM, Nestle, Johnson&Johnson, AstraZeneca itd.) te je proučavao 7500 mozgova iz različitih zemalja za potrebe neuromarketinga. Dimitriadis primjenjuje neuroznanost u poslovnom i obrazovnom sektoru već više od petnaest godina te će na HR.Weekendu ponuditi odgovor na pitanje zašto neki lideri promjenama upravljaju bolje od drugih i što utječe na tu razliku.

Gostujuća predavačica na Stanfordu - Munawar Ahmed, ponudit će odgovor na pitanje

zašto tvrtke moraju promijeniti svoje poslovanje i kako privući pripadnike Z generacije, dok će domaća klinička psihologinja prof. dr. sc. Nataša Jokić-Begić održat predavanje o narcizmu, makijavelizmu i psihopatiji koji nisu nimalo rijetki u radnom okruženju. Na zajedničkom panelu „Mračne strane ličnosti kao prijetnje organizaciji“, pridružit će joj se Rajka Marković – psihologinja koja će objasniti kako se kako se mračne trijade manifestiraju u radnom okruženju.

Kotizacije za najbolji vikend u godini možete kupiti online, a više informacija pronađite na www.weekend.hr.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR JAZZ

BILI SMO NA NIŠVILLU 2023

TEKST I FOTOGRAFIJE: MILENA NIKITOVIĆ

U slavu džez muzike i dugu tradiciju koja traje skoro tri decenije, iza nas je 29. Nišville festival. Tokom četiri festivalska dana, pred nama je bio raznovrstan program. Pored džeza, tu se mogla čuti svojevrsna simbioza različitih muzičkih pravaca, od trubačkih ansambala do hip-hopa ali i rok zvuka. Ne iznenađuje podatak da je najveće interesovanje publike izazavao jedan od najuspešnijih i najpopularnijih sastava sa ovih prostora, Dubioza Kolektiv. Uz Dubiozu, među najposećenije nastupe ubrajaju se nastupi kubanskog pijaniste Roberta Fonseke (Roberto Fonseca), danske fank muzičarke Ajde Nilsen sa Fankbotovima (Ida Nielsen & The Funkbots), elektro-dab senzacije 90ih, Asian Dub Foundation, američke džez pevačice hrvatskog porekla, Tane Alekse (Thana Alexa) i britanskog producenta i repera Trikija (Tricky) koji je svoje izvođenje u Nišu neslavno završio prekinušvi nastup. Kao i svake godine, hip-hop i DJ stejdževi su bili izuzetno popularni kod mladih i onih koji se tako osećaju. Nišville neguje posveć enost predstavljanju ne samo najuglednijih izvođača današnjice već i vrhunskih muzičara čije vreme tek dolazi, izdvojićemo domaći EJOEthno Jazz Orchestra koji kombinuje zvuke Balkana sa elementima afričkih ritmova i “fusion jazz-a” i multiinstrumentalistu Petra Zorkića (PetarZ) sa njegovim bendom.

Naročito smo uživali u programu Movie Stage-a, reč je o projekcijama pod vedrim nebom nekih od kultnih nemih filmova poput onih sa Baster Kitonom ili Čarli Čaplinom, praćenih improvizacijama mladih perspektivnih pijanista.

Nastupi koje izdvajamo su Alma Mićić Band ft Rale Mićić, Peter Slavov & Gregory Hutchinson, Thana Alexa - ONA ft. Antonio Sanchez i bend Brekky Boy iz Australije.

Almi Mićić je ovo bio drugi put da nastupa na niškoj tvrđavi. Alma, rodom Beograđanka, već dugi niz godina živi i stvara u Americi. Alumni je jednog od najprestižnijih muzičkih koledža na svetu, Berklee College of Music. Niškoj publici se predstavila numerama sa predstojećeg albuma kao i par intersentih pesama sa prethodnih albuma među kojima ističemo upečatljivo Almino izvođenje narodne izvorne pesme “Oj, đevojko Milijana”. U sastavu njenog kvarteta bili su njen suprug, gitarista Rale Mićić, (Tom Harrell, Eric Alexander) kao i ritam sekcija, koju čine sjajni

basista Petar Slavov (Joe Lovano, George Garzone) i legendarni bubnjar Gregory Hutchinson (Betty Carter, Roy Hargrove).

Thana Alexa je nastupila poslednjeg dana festivala i predstavila svoj autorski projekat „ONA“ za koji je dobila dve Grammy nominacije. Nastupivši sa izuzetnim bendom u kome je na bubnjevima bio njen suprug, Antonio Sančez (Antonio Sánchez), Thana je pred niškom publikom izvela numere koristeći luper i pokazala sve dimezije njenog moćnog vokala. Antonio Sančez je iste večeri primio uglednu festivalsku nagradu za doprinos džezu “Car Konstantin”. Antonio je bubnjar, kompozitor i multiinstrumentalista i višestruki dobitnik Grammy nagrada. Poznat je i kao dugogodišnji saradnik Pata Methenyja, ali i kao kompozitor i izvođač muzike za film „Birdman“.

Treće festivalske večeri imali smo priliku da čujemo Brekky Boy, bend koji se ubraja među najuzbudljivije mlade izvođače na australijskoj džez instrumentalnoj sceni. Iza sebe imaju nastupe na najvažnijim svetskim džez festivalima kao što su Montreaux Jazz Festival, Jazzahead, SXSW, Montreal Jazz Festival i drugi. Fantastično uigrana trojka oduševila je sve prisutne, snažan zvuk i energija koju Brekky Boy proizvodi na sceni uključuje elemente džeza, roka, minimalizma i folka.

I za kraj, još par reči o nagradama….Nagradu za fuziju sa drugim muzičkim pravcima “Šaban Bajramović” dodeljena je Robertu Fonseki (Roberto Fonseca). Dobitnik nagrade Nišvila za životno delo dodeljena je Dragomiru Milenkoviću Jogi (Hazari), a specijalna nagrada za doprinos promociji balkanskog džeza Vladeti Kandiću- Bata Kandi.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR ŠPAJZ

“Jedinstvene nutritivne” potrebe se odnose na specifične prehrambene potrebe pojedinca temeljene na njegovoj ili njezinoj dobi, zdravstvenom stanju, životnom stilu, genetici i drugim faktorima. Svaka osoba može imati različite nutritivne potrebe ovisno o navedenim faktorima. Na primjer, sportaši mogu trebati više proteina i kalorija, dok osobe s određenim zdravstvenim stanjima, poput dijabetesa, moraju pažljivo pratiti unos ugljikohidrata. Razumijevanje i pridržavanje vlastitih jedinstvenih nutritivnih potreba ključno je za održavanje optimalnog zdravlja i dobrobiti. "Jedinstvena hrana" odnosi se na prehrambene proizvode ili jela koja se ističu zbog svoje rijetkosti, specifičnih sastojaka, metoda pripreme ili kulturnog podrijetla.

1. Porjeklo sastojaka: Namirnice koje potiču iz specifičnih regija i koje se rijetko nalaze drugdje. Na primjer, afrički rogati krastavac ili južnoameričko voće camu camu.

2. Tehnike pripreme: Jedinstveni načini pripreme ili posluživanja hrane, kao što je japanska riba fugu koja zahtijeva posebnu pripremu zbog svoje otrovne prirode.

3. Kulturni značaj: Hrana koja je integralni dio određenih kulturnih ceremonija ili tradicija. Na primjer, mooncakes za kineski festival sredine jeseni.

4. Kombinacije okusa: Jela koja kombinuju sastojke na nov ili neočekivan način kako bi proizvela jedinstven okus, poput fuzije azijske i meksičke kuhinje u sushi burritos.

5. Prezentacija: Hrana koja je prezentirana ili poslužena na način koji je posebno privlačan ili inovativan.

6. Zdravstvene beneficije: Neka jela postaju popularna zbog svojih jedinstvenih zdravstvenih svojstava. Na primjer, spirulina, vrsta plavo-zelene alge, hvaljena je zbog svog visokog sadržaja proteina i zdravstvenih koristi.

7. Historijska jela: Jela koja imaju dugu istoriju i prenose se kroz generacije, često s pričama vezanim uz njih. Na primjer, drevno peruansko jelo "Pachamanca".

Kako se istaći (be Younique) kroz jedinstven izbor hrane:

1. Lokalno i sezonsko: Koristite namirnice iz lokalnog uzgoja i one koje su sezonske. Ne samo da su svježije i bogatije nutrijentima, već vam pružaju jedinstvenu paletu temeljenu na vašoj regiji i dobu godine.

2. Drevne žitarice: Uključite drevne žitarice poput amaranta, teffa i farra u svoju prehranu. Ove žitarice imaju jedinstvene nutritivne profile i mogu diverzificirati vaše obroke.

3. Egzotično voće i povrće: Istražite svjetske tržnice kako biste pronašli voće i povrće koje nije uobičajeno u mainstream trgovinama, poput jackfruita, rambutana ili chayote.

4. Fermentirana hrana: Fermentirane namirnice poput kimchija, kefira i misa nude jedinstvene okuse i probiotske koristi.

5. Začini i biljke: Proširite svoju paletu manje poznatim biljkama i začinima. Na primjer, kardamon, šafran i klinčići, mogu podići jedinstvenost vaših jela.

6. Alternativni proteini: Uzmite u obzir proteine na biljnoj bazi. Soja i tempe su, na primjer, održivi i pružaju jedinstvene teksture i okuse.

7. Samonikla hrana: Ako je moguće, informi-

rajte se o sigurnim i jestivim divljim biljkama u vašem području. Samoniklo bilje može vam pružiti okuse i hranjive tvari koje se ne nalaze često u kultiviranoj hrani.

8. Kulinarne tehnike: Usvajajte tradicionalne metode kuhanja iz različitih kultura. Tehnike poput kuhanja u bananinim listovima ili korištenje tandoora mogu ponuditi distinktivne okuse.

9. Osobni dodir: Osvjestite jedinstvene nutritivne potrebe vašeg tijela i prilagodite svoju prehranu prema tome. To ne samo da osigurava da dobijete prave nutrijente, već stvara identitet hrane koji je zaista vaš.

10. Ostanite informisani: Kontinuirano se educirajte o novim trendovima u hrani, novim istraživanjima i globalnim kuhinjama. Ovo znanje će vam omogućiti da u svoju prehranu uključite jedinstvene i korisne namirnice. Sjetite se, dok je sjajno biti jedinstven, uvijek prioritet dajte balansu i osigurajte da namirnice koje odaberete odgovaraju vašim zdravstvenim ciljevima i potrebama.

PHOTO: UNSPLASH.COM

NADA

Budim se iz plavog i sanjam plavo, na talasima i krilima sna. Ko zna kada će svanuti, a zora je već tu. Nisam ni pomišljala kako li je onima koji zauvek utonu u nepregledne misli i dubine osećanja. Uvek, nekako uvek postoji ta nada koja spašava, koja osvaja, koja zaceljuje. Ima tih dana koji liče jedan na drugi, ali i onih koji su najrazličitiji mogući od svih do sada. I upravo takvi dani boje život najlepšim tonovima, slašću i osmehom. Takvi dani daju nadu da ima onih autentičnih koji će nas spasiti od dosade.

PIŠE: SOFIJA PETROVIĆ

PHOTO: STEFAN SOKOLOVSKI