Gošća čarobnog kralja - Isidora Sekulić

I Лепо је сликати се Посматрала сам пре неки дан две девојчице како су у пролазу поред ограде од кованог гвожђа, иза које се налази расцветана башта, застале и рекле да хоће да се сликају. И, ништа лакше, спустиле су ранчеве и окренуле леђа огради. Онда су испружиле руке у којима се свакој нашла толико драга справица – мобилни телефон. Зачуло се оно „клик-клик”. У следећем тренутку већ су посматрале своје слике у апаратима и смејале се. Оставила сам их да брбљају и зачикују једна другу и кренула на своју страну. Успут сам мислила колико је данас једноставно удовољити себи и сликати се овде или онде без ичије помоћи. А како је то некада било тешко! Код куће, на свом компјутеру, сличном благословеном производу нашег времена, потражих једну стару, црно-белу фотографију из 19. века, која је настала још у доба почетака бележења догађаја фотографским апаратом. Пронашла сам је и угледала седмогодишњу девојчицу. Кажу да су је фотографисали на школској свечаности у Земуну 1885. године. То је вероватно тачно, и морамо веровати ономе што пише испод слике, јер нам ништа друго не преостаје. Како год било, са ње нас посматра љупко дете у лепој свечаној хаљиници непознате боје, у светлим чарапама и ципелама, са корпицом у руци. Паметне очи девојчице гледају у објектив , а ми по целој њеној појави видимо колико је озбиљна и усредсређена на необичне покрете и радње фотографа, без чијег се умећа ова слика не би добила и који је, да би правио овакве слике, морао да изучи посебан занат. Тада се на све чекало, па и да прође неко време и да се, под будним оком вештог фотографа, у мрачној комори, волшебним1 дејством светлости на фото-осетљиву плочу, добије „пљунута слика” девојчице, која је имала срећу и част да се на њу обрати толика пажња. Пожелех и ја да, као две девојчице од јутрос, краћим, савременим поступком 1

волшебан – тајанствен, чаробан, магичан

3

кликнем па да ми се пред очима укаже мали видео-филм. Да видим шта је било после, кад је девојчица коракнула, кренула с места и вратила фотографу корпицу са цвећем. Али, ништа од тога. Стварно, шта ли је Сидонија Секулић, познатија као Исидора Секулић, како се зове та девојчица, будућа знаменита српска књижевница, урадила касније? Да ли је ухватила тату за руку и изашла с њим мирно из школске сале или се окренула другарицама и запричала о некој новој игри? Или је учитељица цео разред повела натраг у учионицу? То никад нећемо сазнати, као и много шта друго из живота ове прилично загонетне девојчице, и касније девојке и жене. У време када је настала њена једина сачувана фотографија из детињства, Исидорина породица је живела у пространој, чврстој кући белих зидова са великим прозорима, прâвим очима, које су гледале у свет. Кућине очи биле су толико велике да је у њих стала лепа, негована башта, са цвећем и дрвећем, а онда и улица и остале куће у околини. Било је то у Земуну, који тада није био део Београда, већ је припадао чак другој држави – Аустроугарској – и био је потребан пасош да би се, преко реке, из једног града прешло у други. А шта се налазило иза куће? Тамо су и природа и људи били мање уредни и мислили су на практичне ствари живота. По ивицама дворишта налазиле су се штале за стоку и шупе за пољопривредне алатке, а мало даље путељак је залазио у њиве. У неуређеним деловима дворишта владали су ижџикљала трава, коров и жбунови самониклих биљака. Ту се налазила и једна, остављена, огромна расушена каца , која је, тако сама, стајала беспослена. Једног јутра Исидори је „кликнула” идеја да је присвоји. Како је то била паметна и далекосежна замисао! Зачас јој је нашла намену. Преуредила ју је у своју кућицу, боље речено, дворац пун изненађења, и забављала се, скривена, у њој. Била је заграђена од ветра, али је каца имала и отворен кров кроз који се видело небо. Ту је струјао ваздух и свраћале су птице. А доле, на земљи, Исидора је рашчистила траву да би посматрала инсекте, глисте и гуштере, који су делили с њом овај зачарани простор. Према жељи девојчице, ту су настајала час мора и бродови, час пустиње, или шуме. У атласу Земље, који је уносила унутра испод мишке, све је било непроменљиво. Наранџасти и мрки планински венци, зелене долине, меридијани и паралеле што су изукрштали планету.

4

Насупрот томе, у њеној кућици било је живо и све надохват руке. Како се само мрешкало море док су из њега пиле птице! А тек она жаба што је скакутала и клизала се по зиду каце! Она је била час алпиниста , час каскадер2, час зачарани принц. Исидора је на том скровитом месту добила одговоре на многа своја питања, а још више се отворило нових. Њихову загонетност тек је требало да реши. Зато је њено „буре” било важан свет. Јер, у време детињства, у коме се мало путује и седи код куће, такво једно скровито место детету може да подари читав свет. Међу цвећем које је ту узгајала у саксијама, седећи на столичици и држећи стари кишобран, као заштиту од кише и погледа, Исидора је могла да зажмури и види шта год хоће. Пред очима су јој се, као у калеидоскопу3, вртели и мењали призори из књига: натоварене камиле, дивокозе у покрету на далеким планинским врховима долазили су у буре и позивали је да им се придружи. И корална острва у океанима, ништа мање. И глечери из чијих пукотина излази чудна плава светлост. Девојчица је прихватала те позиве од срца, одлазила далеко и волела ово друштво у игри радије него децу која су је звала да трче за лептирима. И тако ће путовања постати њена велика љубав и потреба. „У тој трулој колибици научила сам да волим оно што не видим, оно што немам, и оно што мора да прође”, причала је касније. Али, ко жели, може наћи необичне призоре и у стварном животу. Са другом децом посматрала је пролазак чувеног луксузног воза „Оријент експреса”4 кроз њено место. Осим што је носио звучно име које је децу подсећало на Аладина, чаробну лампу и летећи ћилим – пристиглим са Оријента5, воз је у те чудновате крајеве стварно возио људе, животиње и ствари. У њеном месту он се два пута недељно задржавао само један минут. Па ипак, какав је то био доживљај! Деца су воз видела као змаја што бљује ватру, иако су знала да је то само превозно средство. Исидора је касније писала како им је грдосија распламсавала машту и жељу за путовањем: „Све смо знали каскадер – физички припремљен и обучен глумац који замењује правог глумца у опасним сценама 3 калеидоскоп – затворена ваљкаста справица, пуна шарених плочица која окретањем омогућује посматрачу да види различите слике које се мењају 4 Оријент експрес – назив чувеног воза који jе саобраћао од Париза до Истанбула 5 Оријент – исток, израз који се користи да опише земље и културе азијског континента 2

5